3.

PROGNOZA STANJA SISTEMA (ANTICIPACIJA)

3.1. PROGNOZA STANJA

Ukoliko su poznate sve veličine stohastičkog uticaja, onda se uz pomoć računa verovatnoće
mogu izvesti odgovarajuć i matematički odnosi za prognozu trajanja preostalog vremena korišćenja
dijelova sistema 1,3:
t R =f ( ε 2 , ε 0 , ε M , t K , Δt , μ A , α )
,
gde je:
2  granična vrednost tehničkog stanja sistema,
0  početna vrednost tehničkog stanja,
M  izmerena vrednost tehničkog stanja,
tK  vreme kontrolisanja (dijagnosticiranja),
t  interval kontrolisanja,
A  prosječna granica trajanja korišćenja,
  eksponent toka promene stanja.
Samo jedan podatak očekivane vrednosti trajanja preostalog vremena korišćenja nije dovoljan
za praktično korišćenje, pošto na osnovu stohastičkih uticaja mogu da nastupe znatni neplanirani
ispadi pre isteka trajanja ostatka korišćenja. Ali, u svakom slučaju potrebna je jedna prognoza koja
bi obezbedila određenu pouzdanost rada bez ispada. Za praktičnu primenu u mnogim slučajevima je
svrsishodno da se ne daje samo jedna prognostička vrednost trajanja preostalog korišćenja sa
jednom određenom sigurnošću. Povoljno je da se daje više vrednosti trajanja preostalog korišćenja,
koje se mogu postići sa različitom sigurnošću (npr. 80, 90%). Korisnik mašine bi onda mogao bolje
da odluči o primeni mašine u budućnosti.
Obrazlaganje mogućnosti prognoze trajanja preostalog korišćenja pokazuje do kakvih sve
komplikacija može da dovede prognoza trajanja korišćenja. Za praktičnu primenu potrebno je da se
po mogućstvu koriste proste prognostičke metode, koje odgovaraju najmanjem stepenu informacija
o štetnom ponašanju i zahtevima za jednostavno rukovanje. Podloge za prognozu trajanja
preostalog korišćenja moraju biti u jednostavnoj formi i lako dostupne, npr. kao tabele ili
nomogrami. Jedan merodavan problem za prognozu trajanja preostalog korišćenja jeste dobijanje
primarnih podataka o toku oštećenja. Zbog toga je trenutno najpre moguća prognoza za tokove
habanja. Dobijanje primarnih podataka je veoma teško. Pri tome nisu pogodna ispitivanja na
ispitnom stolu zbog jakih individualnih rasipanja tokova habanja. Najsvrsishodnija forma sastoji se
u obuhvatanju i procenjivanju u praksi prilikom dijagnostičkih postupaka.
Tačnije rezultate daju specijalna ispitivanja većih “štih proba”, u kojima će pomoću češćih
dijagnostičkih mera biti praćene i obuhvaćene izmene stanja.
Uslov za praktičnu primenu prognoze trajanja preostalog korišćenja, pored izrade dovoljno
tačnih metoda prognoze, jeste i primena tačnih postupaka dijagnoze i poznavanja tokova oštećenja
da se kod korišćenja mašine tačno obuhvate nalazi pojedinačnih dijagnostičkih mera i trajanje
korišćenja svake mašine (sl. 3.1).
 Slika 3.1. Model procesa prognoziranja tehničkog stanja sistema

Zadatak prognoziranja stanja radne sposobnosti u opštem slučaju sastoji se u sledećem: po

dobijanju rezultata dijagnoze stanja sistema treba oceniti njegovu radnu sposobnost u preostalom
periodu funkcionisanja. Za ovo se mogu koristiti dva osnovna algoritma prognoziranja:
 ekstrapolacije (sl. 3.2),
 statističke klasifikacije (sl. 3.3).

Tehničko stanje sistema predstavlja se u obliku mnogomerne funkcije Q( X⃗ ,t ) , gde je

vrednost X⃗ (t ) jednaka:

X⃗ (t )= { x 1 (t ),. . ., x 3 (t ), .. . , x k (t ) } ,

t −t
koja u periodu [ 0 n ] u oblasti T1 ima zna~enje X⃗ (t 0 ), X⃗ (t ), ..., ⃗X (t i ),..., ⃗X (tn ) u momentima
vremena (t0, tl, ..., ti, ..., tn)Tl .

2
 Slika 3.2. Odreživanje algoritma ekstrapolacije

Slika 3.3. Odreživanje algoritma statističke klasifikacije

Tako se pomoću modela prognoziranja W ( X⃗ ,t ) za značenje X⃗ (t i ) opredeljuje značenje

funkcije
X⃗ (t n+1),..., ⃗X (t n+ j ),..., ⃗X (t n+m ) u momentima vremena (tn+1, ..., tn+j , ..., tn+m )T2 ,
gde je:
T2  oblast vremena u budućnosti.
Za algoritam ekstrapolacije može se zapisati:
X⃗ (t n+ j )=W ( ⃗X ,t ) X⃗ (t i ); i=1,n; j=1,m
Algoritam statističke klasifikacije može se definisati na sledeći način: Model prognoziranja
W ( X⃗ ,t ) po parametrima { xs } , s=1,k , { ⃗X (t 0 )¿
, treba da da rješenje R λ ( λ=1 , μ) gde R
1 1 2 1 2
može biti (po stanju radne sposobnosti): R x=x 0 ÷x , R x=x ÷x , ... ili vremenski (po
bezotkaznosti):

3
 1 2
RT =0÷T , RT =T ÷2 T .

3.2. GREŠKE U DIJAGNOZI STANJA SISTEMA

Ovde se radi o jednom merno–ocenjivačkom postupku koji je pod uticajem brojnih smetnji.
Zbog toga se greške u dijagnozi ne mogu isključiti.
Kao greška u dijagnozi podrazumeva se ukupna greška, koja nastaje u rezultatu dijagnoze,
zaključno sa procenom stanja. Proces dobijanja dijagnostičkih rezultata obuhvata dva stepena u
kojima će delovati različiti izvori grešaka:
 utvrđivanje stanja, i
 ocenjivanje stanja.
Uzroci grešaka u dijagnozi navedeni su u tabeli T-3.1.

3.3. GREŠKE PRI UTVRĐIVANJU STANJA SISTEMA

Ukoliko će se za ocenjivanje stanja direktno meriti određeni parametri, onda će nastati greške
usled nedovoljno izabranih parametara stanja i usled netačnosti prilikom merenja parametara stanja.
Ukoliko utvrđivanje stanja usledi preko jednog indirektnog parametra, dobijaćemo i dodatne greške
usled netačnosti pri raspoređivanju direktnih i indirektnih parametara stanja (greška u
raspoređivanju). Ove netačnosti proizlaze iz činjenice da između direktnih i indirektnih parametara
po pravilu postoji samo jedna statistička veza. Tako nastaje jedna oblast rasipanja raspoređivanja
usled stohastičkih uticaja smetnji. Greške nastale prilikom utvrđivanja stanja mogu biti slučajne kao
i sistematske.

3.4. GREŠKE U OCENJIVANJU STANJA SISTEMA

Greške prilikom ocenjivanja stanja mogu biti višestruke. U skladu sa oba načina ocenjivanja
stanja one se mogu podeliti na greške prilikom alternativnog ocenjivanja stanja i greške prilikom
prognoziranja trajanja preostalog korišćenja. Rezultat dijagnoze  utvrđivanje predupređujućih
mera za održavanje  može u krajnjem slučaju da bude pogrešan ako nisu ispravno utvrđeni način,
obim i vreme potrebnih mera za održavanje.
Greške prilikom ove poslednje odluke nastaju posebno zbog toga što najpre sledi ocena za
pojedine dijelove jedne mašine koja se mora usaglasiti za ukupnu mašinu. Ovo usaglašavanje je
potrebno, jer se iz ekonomskih i organizacionih razloga mora težiti kompleksnim merama za
održavanje mašina. Sledeći uslov za tačnu ocenu stanja jeste tačno vođena potvrda o trajanju
korišćenja i o održavanju mašine.

4
 Tabela T-3.1. Sastav uzroka grešaka u dijagnozi stanja sistema
UZROCI GREŠAKA ALTERNATIVNA
PROGNOZA TRAJANJA
PRI UTVRĐIVANJU OCENA STANJA
PREOSTALOG
STANJA SISTEMA
KORIŠĆENJA SISTEMA
SISTEMA
3
1 2
Nedovoljno parametara Pogrešan dijagnostički Pogrešan dijagnostički
za utvrđivanje stanja nalaz na-laz

Pogrešno mjerenje Netačnost pri Netačnost graničnih

dija-gnostičkih utvrđivanju graničnih vrijednosti oštećenja
parametara (greška u vrednosti stanja usled
aparatu za mjerenje, stohastičkih uticaja Netačnost utvrđenih
pogrešno očitavanje, tokova habanja u
pogrešni uslovi zavisnosti od trajanja
dijagnoze) korišćenja

Netačnost pri raspore-  Nedovoljno uzimanje Rasipanje izmene stanja

đivanju direktnih i u obzir individualno usled spoljašnjih i
indirektnih parametara različitih uslova unutrašnjih uslova habanja
stanja korišćenja mašina
Nepoznavanje parametara
Nepridržavanje stanja pri početku
propisanih termina korišćenja
kontrole
Nepredviđene izmene
Subjektivne greške pri uslova koriščenja posle
mjerenju preispitivanja i njihova
delovanja na intenzitet
promene stanja

Neobuhvatljivost nekih
uzroka oštećenja (npr. za-
mor materijala)

Nedovoljno prognostičkih
metoda za tačno oslikavanje
realnosti

 Netačnosti obuhvatanja
trajanja koriščenja mašina

 Subjektivne greške dija-

gnostičara

5
 3.5. UTVRĐIVANJE DIJAGNOSTIČKIH GREŠAKA

Pri utvrđivanju stanja direktnom dijagnozom lako su mogući pogrešni podaci prema poznatim
metodama iz merne tehnike. Prilikom indirektnih dijagnoza i, zaključno, ocenjivanjem direktnog
parametra stanja dolazi do slaganja grešaka u merenju i raspoređivanju. Greške u raspoređivanju
mogu se utvrditi iz statističkih istraživanja. Kod alternativnog ocenjivanja, podatak o ukupnoj
dijagnostičkoj greški još je relativno jednostavan.
Ukupna greška može se ovde dati npr. u obliku verovatnoće jedne pogrešne odluke ako je
poznato rasipanje merne vrednosti stanja (npr. standardno odstupanje mernih vrednosti). Veoma je
komplikovano proračunati verovatnoću za pogrešne odluke prilikom prognoziranja trajanja
preostalog korišćenja, jer se za proračunavanje moraju uzeti svi stohastički primarni podaci.
U određenim slučajevima je moguće i svrsishodno da se iz statističkih praktičnih istraživanja
utvrdi udeo pogrešnih odluka a time i ukupna dijagnostička greška jednog postupka.
Budući da dijagnostičke greške imaju odlučuju}i uticaj na primenu i efekt korišćenja tehničke
dijagnostike, potrebno je da se za svaki specijalni slučaj primene u vezi sa proračunom efekta
korišćenja utvrdi greška u dijagnozi.

4. AUTOMATIZACIJA I ORGANIZACIJA IZVOĐENJA TEHNIČKE DIJAGNOSTIKE

4.1. AUTOMATSKI SISTEM TEHNIČKE DIJAGNOSTIKE

Tehnička dijagnostika, kako je već rečeno, bazira na registraciji i obradi brojnih odabranih
aktivnosti (operacija) i karakterističnih indikatora (dijagno-stičkih parametara) koje prati
identifikacija ponašanja sistema u procesu eksploatacije i donošenja odluka za preduzimanje
odgovarajućih aktivnosti održavanja radi podizanja nivoa pouzdanosti tehničkog sistema.
Zbog ovako kompleksne uloge tehničke dijagnostike, neophodno je raditi na njenoj
automatizaciji, odnosno na razvoju automatskog sistema tehničke dijagnostike (sl. 4.1).
Kada se razvijaju automatski sistemi dijagnostike, neophodno je prvo odrediti i izlaze koje
sistem treba da obezbedi i isto tako izvodljive i potrebne objektive za dijagnostičko ispitivanje.
Sledeći korak se sastoji u identifikaciji koja se zasniva na teoretskim i istraživačkim nalazima,
odgovarajućih dijagnostičkih signala. Da bi se to ostvarilo, treba da postoji jedan efikasan metod za
merenje svakog signala.
Uporedo sa razvojem i konstrukcijom osnovne dijagnostičke opreme, treba odlučiti i o formi
(obliku) dijagnoza. Praktičnosti radi, bilo bi korisno razmatrati više oblika koji omogućuju
identifikaciju neispravnih delova sistema. Konačna dijagnoza (ili prognoza) može se bazirati na
gradijentu metoda, na višedimenzionim anlizama itd.
Identifikacija delova sistema, na osnovu njihovih otkaza i primeni kompjuterske tehnike može
koristiti kada se radi o primeni ekspertnog sistema, obuhvatajući time područje veštačke
inteligencije. Preliminarne analize pokazuju da primena kompjuterske tehnike na tehničku dijagno-
stiku treba da bude efikasno rešena, eksperimentima, pokrivajući široku oblast dijagnostiranih
delova sistema.
Prilaz dizajnu instrumenta i konstrukciji treba da bude usmeren ka nezavisnim jedinicama
koje vrše funkciju dijagnostičkog ispitivanja, uključujući i merenje nivoa dijagnostičkih signala
dopuštajući da operator uđe u proces dijagnostičkog testiranja. Ovi autonomni dijagnostički aparati
uprošćavaju uvođenje tehničke dijagnostike u praksi i omogućavaju projektovanje celokupnog
sistema za dijagnostiku.
Jedinice opreme su me|usobno povezane u okviru dijagnostičkog sistema namenskim
kompjuterom za kontrolu. Finalni izlaz takve jedinice multi-procesora automatskog sistema za
tehničku dijagnostiku predstavlja procena ispitivanja dijagnostičkog procesa. Pre testiranja,
mikrokompjuter treba da se napaja (snabde) iz “biblioteke mašine” svim podacima (pod testom su
6
se zapisivali u toku poslednjeg testiranja), da kontroliše kontrolne jedinice dijagnostičkih signala
koji se mere posebnim instrumentima, a koje traži analitičar–operator, da procenjuje proces
dijagnostičke procedure, da predstavlja rezultate na monitoru, ili ih štampa u propisanoj formi i na
kraju da uskladišti sve podatke.

Slika 4.1. Šema automatizacije tehničke dijagnostike

Pored toga, mikrokompjuter može da sprovede autodijagnozu i da obavesti operatora o

rezultatima prikazujući ih na monitoru.
Na sl. 4.2. dat je primer informacionog sistema za automatski oblik tehničke dijagnostike.

Slika 4.2. Informacioni sistem dijagnostike

7
 4.2. FORMIRANJE STANDARDA TEHNIČKE DIJAGNOSTIKE

1. OPŠTE

Posle rešenja zadatka za određivanje režima dijagnostike definisanja anticipacije stanja

sistema, tj. utvrđivanja optimalnih dijagnostičkih kontrola za sastavne delove sistema, uz
poštovanje signalizacionih tolerancija za kontrolisane parametre, pojavljuje se novi zadatak
grupisanja mnogobrojnih periodičnosti dijagnostike i aktivnosti održavanja za sastavne delove
sistema u optimalnom obliku standarda dijagnostike. Optimalna varijanta standarda dijagnostike
može se odrediti prema kriterijumu minimuma srednjih troškova održavanja tehničkog sistema
uzimajući u obzir i troškove zbog zastoja u proizvodnji.
Ako je poznata ocena stanja u nekom momentu vremena i spisak standardnih aktivnosti
održavanja sastavnih delova konkretnog sistema, neophodno je odrediti oblik njihovog održavanja u
konkretnom vremenskom momentu. Ako je takva forma određena, može se reći da je održavanje
sistema izvršeno prema individualnom standardu (uz prognoziranje ponašanja stanja sistema u
budućnosti).

2. DIJAGNOSTIKA STANJA SISTEMA KAO INTERNI STANDARD

Kod eksploatacije tehničkog sistema moguć je principijelno novi prilaz zadacima koji
obuhvataju održavanje prema stanju. Jedan od takvih zadataka razmotriće se u sledećoj formulaciji.
Poznata je ocena stanja sistema u nekom momentu vremena i spisak formi standarda postupaka
dijagnostike.
Neophodno je odrediti oblik odr`avanja konkretnog sistema u konkretnom vremenskom
momentu.
Neka je Xi = (Xij)  tabela slučajnih brojeva X ij , i ∈(1, m̄), j ∈(1, n̄) , a Xi = (Xi1,Xi2,…,Xin)i
 red te tabele sa elementima XijXi.
Odrediće se Xi kao tabela mogućih priznaka xiXi stanja sistema pod uslovom da sistem
zahteva u i–toj formi održavanje prema stanju. Na taj na~in X = Uxi je skup mogućih realizacija
stanja sistema, njen stohastički ekvivalent.
U odnosu na taj ekvivalent X, sem toga, predviđa se sledeće: element Xij za sve
i∈(1 , m̄ ) i j ∈(1 , n̄ ) uzajamno su nezavisni i dobijaju značenja na ograničenom skupu pozitivnih
celih brojeva (0,N),
gde je: N  gornja granica tog skupa;
 matematička očekivanja MXij postoje i konačna su;
 verovatnoće pij = p(Xij = Xij) postoje i zadovoljavaju uslov:

∑ pij =1 , i∈(1, m̄) .

0 0
Neka je sada X =UX t ⊂ X  izborni podskup (tabela) skupa X. Određiva}e se skup X0
kao tehnička memorija sistema.
Zadatak se sastoji u tome da se na osnovu ove tehničke memorije postavi najbolja dijagnoza
stanja sistema, tj. da se odredi interni standard koji predvi|a najmanje troškove (gubitke).
U momentu dijagnostike iz tabele X se “izvla~i” simptom (sveukupnost priznaka) x  X
stanja tehničkog sistema i “predlaže” se specijalisti–inspektoru radi raspoznavanja. Odluka
0
inspektora x ∈ Xi se uzima na osnovu iskorišćenja nekih osobenosti njegove tehničke memorije

8
 0
UX i određuje se kao dijagnoza i–tog tipa stanja sistema. Odnosno, rešenje xiXj predstavlja
dijagnozu koja prevodi sistem iz i–tog tipa stanja u j–tu formu održavanja.
0
Pri tom se mogu javiti dva slučaja. Pre svega, ako je x ∈ Xi dijagnoza xXj je trivijalna,
0
jer ona u principu može biti dobijena premeštanjem i upoređivanjem varijanti x∩x i . Sa
0 0 0 0
x ∈ Xi naći će se takav deo sistema x i ∈ X i , pa je x∩x i =xi . U tom slučaju je
0 0
x=x i ∈ Xi i dijagnoza će biti postavljena tačno.
0
Drugo, ako je x∩X i =∅ za sve i∈(1, m̄) , tj. ako je simptom xX0, dijagnoza xXi biće
spregnuta sa troškovima (gubicima) C1(X,Xi). Srednja vrednost tih troškova je:
n
Cli =C e ( x , X i )= ∑ P ij C e ( x , X ij )
j=1 .
Nastojanje inspektora da postavi tačnu dijagnozu xXi, na osnovu simptoma x svodi se na to
da se smanje gubici Cli.
Postavljena dijagnoza će se označiti simbolom i, tj. smatra}e se da je xdiXi. Dijagnoza di
određuje formu traženog održavanja prema stanju.
Sada se može postaviti pitanje: može li inspektor, raspolažući memorijom X0, minimizirati
napred navedene gubitke, tj. postaviti dijagnozu stanja sa najmanjom greškom. Pri xX0 inspektor
je prinuđen da dejstvuje u uslovima neodređenosti i drugo, njegova želja da smanji tu neodređenost
ne dozvoljava mu da koristi verovatnoće pij jer se iz tabele X0X te verovatnoće ne mogu odrediti.
Inspektor može postaviti dijagnozu u uslovima X0 sa najmanjom greškom na sledeći način:
Neka su:
X i x  odgovarajući ekvivalent sistema i njen simptom stanja koji podleže raspoznavanju,
X0  tehnička memorija raspoznavanja stanja sistema,
i∈(1, m̄ ), j ∈(1, n̄) i ∑ p̄ij =1
p̄ij  ocena verovatnoće p za sve j .
ij
Treba ukazati na dijagnozu xdiX koja određuje individualnu formu standarda sistema sa
minimalnim srednjim gubicima Cli na skupu X0, tj. sa minimalnom srednjom greškom.
Rešenje postavljenog zadatka daje se na sledeći način:
2 0
Neka je C li =C l ( x , d i )=( x−d i ) , di = X̄ i
gde je:
0
X̄ i  skup srednjih vrednosti izabranih brojeva X 0ij , sadržan u memoriji inspektora.
Neka je dalje:
n
Cli =∑ p̄ij C e ( x , d ij )
j .

Tada je Cli=min C1 za dati i∈(1 , m̄ ) , a najbolja dijagnoza ona za koju je

Cli =min (min C li ), (i )∈(1 , m̄)
gde je:
(min Cli)  tabela brojeva min Cli,
(i) = K  broj forme odr`avanja prema stanju koju određuje inspektor.

9
Dokaz
Pre svega, kod bilo kojeg di lako je proveriti da je:
MCe = M(x-di)2 = M(x-MXi)2 + (Mxi-di)2
Ovaj izraz se minimizira pri di=MXi, zato je pri
0 0 2
d i= X i vrednost min C li=∑ p ij ( x− X̄ −ij ) .

Za dati i∈(1 , m̄ ) biće najbolja ocena srednjih minimalnih gubitaka min MC1=DXi, gde je:
DXi  disperzija slučajne veličine Xi u uslovima X0 za taj isti i∈(1 , m̄ ) .
Ako je K ∈(1 , m̄) i dk  dijagnoza koja odre|uje gubitke Clk, onda je minimum izraza M(min
MC1  min Clk)2, a na kraju koristeći se izrazom za MCl dobija se min MC1=min Clk kod kojeg se taj
minimum posti`e za tehničku memoriju X. Zato }e najbolja ocena gubitka min MCl u uslovima Xi
biti gubici Cl za K = i.
Ova teorija utvrđuje sledeće: ako za tehnički sistem X prezentiran inspektoru X0 i simptom X
inspektor postavi dijagnozu xdiX0 onda }e ta dijagnoza biti najbolja ako se u kvalitetu di odabere
0
srednji X i za takav i∈(1 , m̄ ) za koji je Cl(i)=K=(min Cl), a za verovatnoće pij  njihove
(Bajesove) ocene:
p̄( X ij =x ij ) p̄ ( X ij =K / X ij =xij )
p̄( X ij =x ij / X ij =K )= N
∑ p̄( x ij=1 ) p̄( X ij=K / X ij=1 )
i =0 ,
gde su:
p̄( X ij =x ij )  apriorne ocene verovatnoća.

Ako se raspolaže sa tabelom ocena verovatnoća p̄( X ij =x ij ) , lako se može izvesti njihov
preračun na ocene, kada je Xij = K.

4.3. ORGANIZACIJA IZVOĐENJA DIJAGNOSTIČKIH KONTROLA

1. TERMINSKA MESTA
Terminska mesta su obično locirana u pogonima tekućeg (pogonskog) održavanja i
predstavljaju mesta gde se nalazi kartoteka “terminskih karti” za određene tehničke sisteme i gde
terminer (izvršilac Operativne pripreme odr`avanja) vrši planiranje, terminiranje i lansiranje
dokumentacije otkaza na tehničkim sistemima.
Terminska kartoteka, pored izveštaja o dijagnostičkim kontrolama tehničkih sistema,
opremljena je terminskim kartama, radnim uputstvima, tablama za praćenje  i skicama tehničkih
sistema (mašina) sa hodogramom kretanja izvršilaca koji obavljaju dijagnostičke kontrole ili neke
druge poslove iz oblasti održavanja prema stanju. Vreme obilaska kontrolnog mesta (mesta
dijagnosticiranja), korišćenje pojedinih instrumenata za tehničku dijagnostiku i vraćanje
instrumenata u “odeljenje merne instrumentacije” (jer isti instrument mora uzeti drugi dijagnostičar
 specijalista koji vrši kontrolu druge grupe tehničkih sistema) moraju biti strogo defnisani i
programirani da ne bi dolazilo do nepotrebnog gubljenja vremena.

2. TERMINIRANJE
10
 Za terminiranje dijagnostičkih kontrola koje se izvode pomoću stalnih radnih uputstava,
koriste se i “terminske karte”. U zaglavlju ovih karata obično se upisuju nedelje od 1 do 52 sa
pripadajućom perforacijom za “jahače” kojima se na vidljiv način određuje prvi naredni termin.
Različitim bojama “jahača” mogu se vizuelno obeležiti termini izvođenja dijagnostičkih kontrola
(termini mogu da se pročitaju sa skale koja je data u satima kada treba izvesti dijagnostičku
kontrolu).
Trajanje dijagnostičke kontrole na skali terminske karte prikazuje se punom linijom u boji i
služi za grafički prikaz potrebnog vremena za planiranje izvođenja dijagnostičke kontrole, s tim što
se koristi “planska tabla” za raspodelu poslova na izvršioce.
Na ostalom delu terminske karte mo`e biti upisano:
 datum,
 izvršilac dijagnostičke kontrole,
 nalaz (stvarno stanje sistema),
 predlog mera (prognoza daljeg rada tehničkog sistema ili preduzimanje odgovarajućih
aktivnosti održavanja).
3. LANSIRANJE

Postupak za lansiranje radnih uputstava za izvođenje dijagnostičkih kontrola može biti

sledeći:
 terminer određuje prvi naredni termin u kalendarskom pregledu krstićem i
postavljanjem jahača na odgovarajuću nedelju,
 kada se u kartoteci prema položaju jahača u početku određene nedelje vidi da se približio
termin za izvođenje dijagnostičke kontrole, vadi se terminska karta iz kartoteke i izdaju
se radna uputstva iz te terminske karte izvođaču (specijalisti) dijagnostičke kontrole,
 u toku nedelje izvođač dijagnostičke kontrole izvrši planirani zadatak (obilazak,
upisivanje, merenje, vraćanje instrumenata) i vraća uputstvo zajedno sa izveštajem o
otkazima sistema (ako ima otkaza), natrag, termineru,
 terminer upiše nalaz u terminsku kartu, zaokruži u odgovarajućoj nedelji obavljenu
dijagnostičku kontrolu, odredi novi termin (krstićem ili jahačem), stavlja radna uputstva
u odgovarajuću terminsku kartu i sve skupa vraća na odgovarajuće mesto u terminsku
kartoteku,
 prikupe se izveštaji o otkazima tehničkih sistema od izvođača dijagnostičkih kontrola.

4. IZVOĐENJE DIJAGNOSTIČKIH KONTROLA SA

REGISTRACIJOM OTKAZA

Izvođači dijagnostičkih kontrola dobijaju radna uputstva pre početka nedelje, a kontrole
obavljaju u toku nedelje. Pri izvođenju dijagnostičkih kontrola izvođači nose radna uputstva sa
sobom i pomoću oznake mašine i mesta obave odgovarajuću dijagnostičku kontrolu.
Svaki otkriveni otkaz evidentira se u “izveštaju o otkazima”. Taj izveštaj popunjava
specijalista (dijagnostičar održavanja) i onda kada otkaz nije utvrdio na osnovu radnog uputstva,
nego je o njemu obavešten na bilo koji drugi način.
Izveštaj o otkazima (može da posluži i izveštaj o dijagnostici) ispunjava se što sažetije,
upisivanjem:
tehničkog sistema (mašine) na kojem se pojavio otkaz (ident. broj i sl.),
 sastavnog dela sistema na kojem se pojavio otkaz,
 vrste otkaza (šifra i sl.),
 vremena nastanka otkaza (datum, sat, minut, smena),
11
  vremena kada je otklonjen otkaz,
 potpisa: izvođača dijagnostičkih kontrola, tehnologa Održavanja, poslovođe Održavanja
i Proizvodnje i dr.,
 napomene (opis neuobičajenog otkaza ili eventualna sumnja u neki otkaz).
Posle obavljene dijagnostičke kontrole, izvočač kontrole vraća radna uputstva i izveštaje o
otkazu zaduženom termineru.
Tehnolog održavanja, zajedno sa poslovođom operativnog održavanja (operativnog
izvršenja), pristupa pripremi za otklanjanje otkaza. Traku treba okačiti na letvicu kojom se vidno
označava da je mašina potpuno (crvena boja) ili delimično (zelena boja) u otkazu. Na nalepnicu je
označena veza sa odgovarajučim izveštajem o otkazu.

5. TOK INFORMACIJA PRI IZVOĐENJU DIJAGNOSTIČKIH KONTROLA

Tok informacija pri izvođenju dijagnostičkih kontrola zavisi od:

 načina organizacije funkcije održavanja u radnoj organizaciji,
 tehničkog stanja mašina u procesu eksploatacije,
 broja terminskih mesta,
 primenjenih strategija održavanja prema stanju,
 obučenosti izvršilaca za izvođenje operacija održavanja prema stanju i dr.
Glavna karika u lancu informacija je terminer i od njegove angažovanosti, stručnosti i
kvalifikacije, u najvećoj meri, zavisi uspešnost primene toka infromacija kako je ranije objašnjeno.
Termineri svakog meseca popunjavaju mesečni izveštaj i šalju ga centralnoj službi priprema
održavanja (na nivou preduze}a) i operativnoj pripremi tekućeg održavanja.

6. PROGRAM UVOĐENJA TEHNIČKE DIJAGNOSTIKE

Uvo|enje tehničke dijagnostike treba da se odvija po određenim logičkim etapama. Svaku

etapu treba da karakteriše neka odluka koju treba doneti.
1. Najpre je potrebno uveriti poslovodne organe da su troškovi održavanja (direktni i
indirektni) u proizvodnji previsoki i da uvođenje tehničke dijagnostike treba da doprinese
njihovom znatnom smanjenju uz istovremeno povišenje pouzdanosti proizvodnih pogona u
celini.
2. Tehničku dijagnostiku nadalje, treba tako postaviti da može ukazati na moguće otkaze
tehničkih sistema, na ozbiljnost otkaza i način na koji se on može otkloniti.
3. Program uvođenja tehničke dijagnostike treba raditi po etapama:
 utvrđivanje tehničkih sistema čije će se održavanje, s obzirom na njihov značaj u
proizvodnom procesu, unaprediti na ovaj način,
 izbor metoda tehničke dijagnostike, vodeći računa o tehnološko–funkcionalnim
karakteristikama utvrđenih tehničkih sistema,
 izbor fizičkih veličina koje bi se mogle iskoristiti za jednoznačnu interpretaciju stanja
sistema,
 određivanje lokacije mernih tačaka i frekvencija izvođenja dijagnostičkih kontrola,
 nabavka potrebne merne i računarske opreme za tehničku dijagnostiku i obuka izvršilaca
za uspešno korišćenje ove opreme,
 utvrđivanje “programa” kontrole stanja i izrada odgovarajućih sistema,
 propisivanje uslova i definisanje kriterijuma za ocenu stanja sistema,
 izvođenje tehničkih rešenja koja će omogućiti neposredno realizovanje predviđenih
aktivnosti na kontroli tehničkih stanja sistema,

12
  postavljanje informacionog sistema (uz primenu računara) kojim bi se, oslanjanjem na
postojeći sistem održavanja, efikasno planiralo i upravljalo aktivnostima dijagnostike,
analizirali ostvareni rezultati i dalje unapređivao sistem.
Verifikacija postignutih rezultata tehničke i ekonomske efektivnosti sistema. – Početni
rezultati ponekad mogu biti i negativni što ne sme uticati na konačnu odluku o uvođenju
dijagnostike.
Odluku o uvođenju dijagnostike treba doneti posle uključenja u eksperiment (sa
terotehnološkog aspekta) pored rukovodioca i održavaoca i konstruktora tehničkog sistema i
mernog instrumenta – s ciljem da se problem posmatra sa svih aspekata.
Za dobru funkcionalnost programa:
 sistem komuniciranja mora biti dobro postavljen; često problem otkrije i reši prosečan
radnik a da podatak o tome nikad i ne stigne na obradu,
 mora se negovati obuka radnika, ne samo onog zaduženog za dijagnostiku, nego i onog u
radionicama, tako da svi održavaoci doprinesu uspehu dijagnostike,
 mora se uvesti računar u upravljanju poslovima dijagnostike u sklopu jedinstvenog
sistema upravljanja održavanjem preduzeća (sl. 4.3. i sl. 4.4.).
Prilikom izbora instrumenata za tehničku dijagnostiku bitno je odrediti instrumente za
svaki tehnički sistem i njegove sastavne delove, naročito za one koji se žele održavati pod
kontrolom da bi se otkrili i ekstremni slučajevi otkaza.
Pri izboru instrumenta za izvođenje dijagnoze treba naročito voditi računa o sledećem:
 da instrument bude upotrebljiv “u svim prilikama i u svim industrijskim sredinama”, da
bude jednostavan u svakodnevnoj upotrebi,
 pouzdanost instrumenta mora biti visoka, a potreba za održavanjem mala,
 instrument treba da poseduje i “polje rada” da može pokazati sva moguća tehnička stanja.

Slika 4.3. Konfiguracija sistema za integralno upravljanje

dijagnostikom stanja za jedan proizvodni pogon

13
 Slika 4.4. Osnovna oprema za univerzalno praćenje
stanja tehničkog sistema

5. AUTOMATSKI SISTEMI KONTROLE RADNE SPOSOBNOSTI TEHNIČKOG

SISTEMA

5.1. SISTEMI KONTROLE RADNE SPOSOBNOSTI TEHNIČKOG SISTEMA

Danas se za automatsku kontrolu radne sposobnosti sistema (mašine, objekta) proizvode

specijalni automatski sistemi kontrole. Zasnovani su na pretpostavci da se objekti (mašine) javljaju
kao determinisani, tj. svakom stanju objekta odgovaraju njegove potpuno određene spoljne
manifestacije i, suprotno, svakom dijagnostičkom signalu odgovara potpuno određeno tehničko
stanje objekta.
Sistem kontrole radne sposobnosti, u stvari utvrđuje nivo radne sposobnosti ili njen gubitak
na objektu. Kontrola radne sposobnosti objekta pricipijelno se može ostvariti raznim metodama, na
primer:
a) prema stanju sastavnih delova sistema;
Stanje pojedinih sastavnih delova sistema se određuje nakon kompleksnog merenja raznih
parametara, koji karakterišu radnu sposobnost sastavnih delova, i analize rezultata tih merenja
(dijagnosticiranja);
b) po reakciji objekta (mašine) na radne ili specijalne signale;
Na ulaz objekta se daju signali, i njegovo stanje se odre|uje na osnovu odstupanja statičkih i
dinamičkih karakteristika od nominalnih. Statičke karakteristike objekta mogu biti dobijene pri
uvođenju specifičnih kontrolnih signala na ulaz objekta.
Dinamičke karakteristike (vremenske i frekventne) određuju se u kontrolnom režimu po
reakciji objekta na određene signalne, ili u radnom režimu statističkim metodama.

14
 5.2. SISTEMI OTKRIVANJA NEISPRAVNOSTI I OTKAZA TEHNIČKOG SISTEMA
Pri otkrivanju neispravnosti rešava se zadatak otkrivanja uzroka gubitka radne sposobnosti
sistema. Sve metode otkrivanja neispravnosti mogu se podeliti na: metode indikacije, metode
istraživanja neispravnosti, metode akustičke dijagnostike i dr.
Pri primeni metoda indikacije u kontrolisanom objektu postavlja se određeni broj davača koji
obezbeđuju indikaciju neispravnosti ako se ona pojavi. Davači se mogu konstruktivno uključivati u
kontrolisani objekt ili u sistem kontrole.
U metodi istraživanja otkrivaju se neispravnosti u procesu izvođenja niza kontrolnih
operacija, ostvarivanih po razradenoj strategiji. Strategija istraživanja zasniva se na poznatim
statističkim karakteristikama sastavnih delova sistema ili na podacima analize strukture
kontrolisanog objekta. Statistički podaci omogućavaju da se istraživanja sprovedu na nivou
pouzdanosti kontrolisanih delova sistema i po maksimalnom dobijanju informacija. Analiza
strukture objekta može biti izvedena na osnovu istraživanja metoda matematičke statistike ili
metodama inženjersko–logičke analize sa evidencijom osobenosti konstrukcije i uslova
eksploatacije. Pri akustičkoj metodi o stanju objekta (tehničkog sistema) može se suditi po
karakteristikama buke (šuma) koju sistem stvara u radu. Zbog toga se vrši spektralna analiza buke i
određuju se korelacije funkcije. Po karakteristikama funkcije može se odrediti stanje sistema.

5.3. SISTEM RASPOZNAVANJA NEISPRAVNOSTI I OTKAZA TEHNIČKOG SISTEMA

U složenim tehničkim sistemima (objektima) koji rade u specifičnim uslovima pri odsustvu
operatora (rukovaoca) treba utvrditi nivo radne sposobnosti ili otkaza, odnosno uzroke gubitka
radne sposobnosti.
To je neophodno radi određivanja mera organizacionog ili konstrukcionog karaktera za
otkrivanje uzroka gubitka radne sposobnosti i povišenja nivoa pouzdanosti objekta.
Za rešavanje ovakvih zadataka primenjuju se sistemi raspoznavanja tipova otkaza, koji
moraju posedovati sledeće mogućnosti:
 veći broj usvojenih parametara spoljnjeg dejstva,
 širok dijapazon promene parametara,
 sposobnost sistema da se adaptira uslovima primene i da se samopodešava.
Automatski sistem raspoznavanja otkaza mora uključivati ulazni uređaj koji prima sve
parametre radnog procesa; uređaj za primanje rešenja, koji upoređuje postojeću situaciju sa ranije
fiksiranom i prima rešenja o prisustvu te ili druge pojave, uređaj koji upravlja sistemom za
raspoznavanje otkaza.

5.4. SISTEMI ZA PROGNOZIRANJE STANJA SISTEMA

Radi sprečavanja gubitka sposobnosti objekta tehničkog sistema moguće je prema rezultatima
kontrole prognozirati promene njegovog stanja, tj. predvideti karakter promene radne sposobnosti u
budućnosti.

5.5. SISTEM HAVARIJSKE ZAŠTITE TEHNI^KOG SISTEMA

U slučaju kada prilikom havarijskog stanja sistema pored prognoziranja stanja objekta treba
neophodno i uticati na njega radi prestanka rada ili prelaza na bezbedan režim treba primenjivati
specijalne sisteme tzv. sisteme havarijske zaštite. Sistemi havarijske zaštite predstavljaju

15
celokupnost sistema prognoziranja sa uređajima koji utiču na objekat prilikom pojave havarijskog
stanja.

5.6. PODEŠAVANJE DAVAČA AUTOMATSKOG SISTEMA KONTROLE STANJA

Za dobijanje informacija o sni`enju nivoa radne sposobnosti objekta neophodno je na

odgovarajući način izvršiti podešavanje davača sistema kontrole. U zavisnosti od zadatka sistema
kontrole, zahtevi za podešavanjem mogu biti različiti. U isto vreme oni imaju zajednički zahtev, a
to je pouzdanost kontrole. Za sve slučajeve, sistem kontrole mora biti podešen tako da sve
verovatnoće lažnih signala i neotkriveni otkazi budu minimalni.
Kao primer, razmotrimo podešavanje davača kontrole za sistem havarijske zaštite objekta.
Neka se sistem havarijske zaštite primenjuje za prognoziranje havarijskog stanja motora (npr.
motora automobila). Sistem havarijske zaštite može da se primenjuje u dva slučaja: ispitivanje na
radioničkom (ispitnom) stolu i u radu.
U prvom slučaju osnovni zahtev biće minimalna verovatnoća neotkrivenih otkaza jer
neotkriveni otkazi neizbežno dovode do otkaza motora, a to, pak može izazvati otkaz ili havariju
motora.
Prilikom podešavanja davača havarijske zaštite određuje se takav značaj (veličina)
kontrolisanog parametra, čije bi fiksiranje davačem sistema isključivalo motor koji se nalazi u
otkaznom ili havarijskom stanju sa minimalnom verovatnoćom lažnih i neotkrivenih otkaza.
U opštem slučaju, u zavisnosti od veličine mD dobijaju se različite vrednosti qL i qH.
Na veličinu podešavanja davača mD utiču različiti činioci, kao što su:
a) Rezerva radne sposobnosti. – Rezervu radne sposobnosti karakterišu dva koeficijenta:
statički koeficijent rezerve st=mY /my i dinamički koeficijent rezerve djn=my.
Statističke karakteristike kontrolisanog parametra y, Y i davača D. Pri velikoj vrednosti
srednjeg kvadratnog odstupanja y, Y i D, postoji mogućnost greške kontrole, tj. qL >0, qH >0.
b) Inertnost sistema. – Vreme aktiviranja sistema i vremenski interval između momenta
fiksiranja parametra davačem i momenta isključivanja motora ako se određuje inertnošću
elemenata, iz kojih se sastoji sistem havarijske zaštite.
Vreme aktiviranja sistema havarijske zaštite određuje se na sledeći način:
τ C =τ d +τ a +τ io +τ pp
gde su:
d – vreme za koje signal prolazi kroz kolo davača,
a – vreme za koje signal prolazi kroz pretvarač kontrole,
a – vreme aktiviranja izvršnih organa,
pp – vreme prolaznog procesa u motoru posle zatvaranja prekidnih ventila.
Frekventnost rada sistema havarijske zaštite odre|uje se odnosom između veličina C i y= Y-
D koje su slučajne.
Veliki uticaj na frekventnost kontrole ima takođe brzina promene kontrolisanog parametra
y(t). Ako y(t) to je ekvivalentno y = tY-y0, tj. pri bilo kojoj vrednosti j, sc, din, sistem
havarijske zaštite ne obezbe|uje isključivanje motora pre otkaza ili havarije. U opštem slučaju,
sistem se projektuje tako da pri bilo kojim uslovima rada sistem ima veliku rezervu radne
sposobnosti, tj. za ove sistema je st = 1,2+3.
Pri tome, ako sistemi nemaju velikog rastura kontrolisanih parametara i karakteristika radne
sposobnosti, praktično je obezbeđeno izvršenje uslova:
mY - 3Y > mD  3D > my - 3y,
16
i greške funkcionisanja sistema određuju se odnosom između C i y.
Polazni podaci za podešavanje konkretnog sistema kontrole su:
 karakteristike kontrolisanog parametra my, y, y(),
 karakteristike sposobnosti mašine po parametru y; my ; y ;
 tačnost rada davača sistema kontrole D;
 brzo dejstvo kontrole C.

5.7. UZAJAMNO DEJSTVO AUTOMATSKOG SISTEMA KONTROLE I TEHNIČKOG

SISTEMA

Za normalno funkcionisanje većine savremenih objekata (tehničkih sistema) potrebni su

sistemi upravljanja i zaštite. Zadatak sistema upravljanja je održavanje parametara objekta sa
zadatom tačnošću u određenim granicama.
Ako otkazi sistema upravljanja ili objekta izazivaju pojavu neupravljanog (nekontrolisanog)
procesa, koji može da dovede do opasnog stanja, ovaj proces mora biti zaustavljen aktiviranjem
signala kontrole sposobnosti tzv. sistemom havarijske zaštite.
Ako se u opštem slučaju kontroliše nekoliko parametara objekta yl, y2,...,yn, tada se strukturna
šema funkcionisanja zaštite može prikazati kao na sl. 5.3.

Slika 5.3. Šema sistema zaštite objekata

Svi parametri yl se registruju svojim davačima (Di). Signali davača xi(i=1, 2, ..., n) stižu u
pretvarač (PU) koji ih pretvara u odstupanja od zadate veličine Zi(i=1, 2, ..., n).
Uređaj za upoređivanje (US) registruje odstupanje veličine Zi i upoređuje ih sa zadatim
veličinama Zll, Z12; Z1n; Z2n.
Ako je Zi  Zli ili Zi  Z2i , tada uređaj za upravljanje relejnog tipa formira signal (i=l, 2, ...,
m), koji ide na ulaz izvršnog uređaja (IU). Ako se veličine Zi nalaze u granicama Z1i; < Zi;< Z2i ,
uređaj za upoređivanje ne izrađuje signal i.

17
 Pošto sistem zaštite ima dve vrste otkaza – lažni i neotkriveni, u šemu sistema uvode se
blokovi otkrivanja neispravnosti (ON) i blokirajuće (BK), koji zaustavljaju uticaj neispravnog
sistema na objekat.
Za određivanje karakteristike primene sistema zaštite neophodno je pronaći uzajamnu vezu
osobina objekta sa osobinama sistema upravljanja i zaštite sa aspekta njihove pouzdanosti.
Objekat zaštite ima svoj sistem regulisanja nekih parametara radnog procesa, koji podržava
njihovu vrednost.
Sistem regulisanja je uzajamno povezan sa sistemom zaštite. Regulisani parametar y može
izaći van granica zbog sledećih razloga:
 otkaz objekta iz bilo kojih razloga kada sistem regulisanja ne izvršava svoju funkciju, koja
se sastoji u održavanju regulisanog parametra u zadatim granicama,
 otkaz sistema regulisanja koji dovodi do promene regulisanog parametra,
 otkaz sistema regulisanja koji ne utiče na promenu stanja regulatora.
U slučaju otkaza sistema regulisanja da objekat ne bi ostao bez upravljanja, a promena stanja
regulatora prilikom otkaza ne bi dovela do razvoja havarijskog stanja, ostvaruje se funkcionalna
veza između sistema automatskog regulisanja (SAR) i sistema havarijske zaštite (SHZ), koja
obezbeđuje aktiviranje sistema zaštite prilikom otkaza sistema regulisanja (sl. 5.4).

Slika 5.4. Uzajamno dejstvo automatskog regulisanja i sistema havarijske zaštite

5.8. AUTOMATIZOVANI DIJAGNOSTIČKI SISTEMI ZA MOTORNA VOZILA (ADS)

Zadatak automatizovanih dijagnostičkih sistema je da, umesto vozača, obezbede

objektivizirani, visoko–precizni i neprekidni nadzor nad radom vozila i njegovih pojedinih sistema.
Automatizovani dijagnostički sistem (ADS), koji predstavlja neku vrstu robota, u suštini je
namenjen vozaču–amateru, tj. tehnički nedovoljno obrazovanom ili neupućenom vozaču 39.
U slučaju pojave bilo kakve nepravilnosti u radu vozila ADS upozorava vozača na potrebu da
se izvrši odgovarajuća intervencija. Time ADS na sebe preuzima ulogu informatora o otkazu i
prijavljivača otkaza. U krajnjem slučaju, on deluje preventivno, a nekad i onemogućavajući dalji
rad vozila radi sprečavanja pojave veće neispravnosti ili havarije. Vozač je samo obavešten o tome
da sa vozilom nešto nije u redu i da je neophodno da, u zadatom roku zatraži stručnu pomoć ili,
eventualno, obustavi dalje korišćenje vozila radi eliminisanja opasnosti od nastanka ozbiljnijeg
otkaza ili čak havarije.
Uporedo sa tim, ovi sistemi “nadziru” izvršenje plana periodičnih preventivnih održavanja, pa
i u tom pogledu upozoravaju vozača na neophodnost sprovođenja propisanih radnji i postupaka.
Automatizovani dijagnostički sistemi, naravno, ne opravljaju otkazale delove vozila.
Međutim, s obzirom na sve veće mogućnosti elektronike koja se primenjuje kod vozila, kao i logiču

18
povezanost postupaka nadzora nad radom sistema sa automatizovanim postupcima upravljanja
procesima, realno je očekivanje da će ADS u bliskoj budućnosti da budu integrisani i u sisteme
automatizovanog upravljanja procesima. Ovo će omogućiti da se dijagnosticiranjem nadzire rad
sistema, a automatskim upravljanjem izvršava podešavanje njegovog rada prema unapred
definisanim izlazima u svim onim slučajevima kada to može da se postigne različitim sistemima
automatizovanog podešavanja i sl. 39.
Šira primena elektronike na vozilima će sigurno uticati na znatne promene u strukturi mikro i
makro–tehnoloških obeležja održavanja, jer će se veliki broj radova odvijati automatizovano na
samom vozilu, u toku njegovog normalnog rada. Ovde se, pre svega, misli na različita podešavanja,
dotezanja i sl., što predstavlja značajan obim radova u svakom sistemu održavanja vozila. Naravno,
bar u dogledno vreme nije realno očekivati da se po istim rezonima rešavaju problemi zamene
istrošenih delova, a pogotovu ne i intervencije na polomljenim ili nasilno oštećenim delovima (pri
havarijama i sl.).
Tehnologije automatizovanog dijagnosticiranja vozila moraju da se tretiraju kao integralna
komponenta projektovanja samog vozila. Projektovanje vozila na bazi uvažavanja potrebe za
njegovim održavanjem najbolje se realizuje kroz ovakve automatizovane sisteme. Time se značajno
doprinosi ostvarenju visoke ugrađene pogodnosti održavanja.
Od ADS se očekuje da izlaznu informaciju selektivno saopštavaju kao instrukciju vozaču ili
kao informaciju za sistem održavanja. Instrukcija vozaču se izdaje na način koji je za tu svrhu
najprikladniji, primenom različitih audio ili vizuelnih signala, natpisa na ekranu i sl. Informacija za
sistem održavanja je znatno kvalitetnija, sadržana na magnetnom medijumu, a prenosi se sistemu
održavanja bilo putem prikladnog interfejsa, ili direktnim prenosom baze podataka sa dotičnog
magnetnog medija.
ADS preuzima od vozača funkciju nadzora nad radom sistema i upozorava vozača na
eventualnu pojavu neispravnosti, nalažući mu potrebu da se vozilo do određenog roka preda na
održavanje servisu radi profesionalnog tretmana. Uz to, ovi sistemi igraju ulogu “inteligentnih
brojača” jer upozoravaju korisnika i na potrebu da se poseti servis radi periodično–preventivnih
održavanja, tj. i onda kada sistem nije neispravan, a stekli su se uslovi za sprovođenje preventivnog
održavanja.
Kada se vozilo, opremljeno ADS–om, nađe u servisu (radionici za opravke), cela se njegova
“istorija” nalazi u bazi podataka. Ova baza je na sopstvenom magnetnom medijumu, a raspoloživa
je i servisu. Ona sadrži sve relevantne podatke o ponašanju sistema u prošlosti, tj. sve podatke koji
bi mogli da budu od značaja za preventivno ili korektivno održavanje koje predstoji. Zavisno od
uzroka preduzimanja određenih akcija održavanja, a imajući u vidu podatke iz “istorije” vozila,
automatski se programiraju postupci održavanja koje tom prilikom treba izvršiti. Posle izvršenja
svih radova, relevantni podaci se saopštavaju “on–board” kompjuteru, koji ih memoriše i sprema za
upotrebu u budućem periodu korišćenja vozila.
Posmatrajući problem tehnologija dijagnosticiranja sa stanovišta ADS, uočava se njegova
potpuna integrisanost sa drugim tehnologijama održavanja. Rukovalac sistemom ili vozač, ovde
ima specifičnu ulogu, koja se svodi na omogućavanje uspostavljanja fizičke veze između vozila i
sistema održavanja. Ova veza se ostvaruje uvek kada rukovalac, na osnovu instrukcija dobijenih od
ADS, prepusti servisu da rešava probleme na koje je ADS ukazao.

19