-- 1 --

U Dansku smo došli davne 1992. Smešteni smo u jedan internacionalni sabirni kamp za
izbeglice iz celog sveta. Gledajući tu šarolikost rasa, nacija…slušajući žubor jezika za koje
nisam ni znala da postoje, pomislih da je cela naša planeta u nekakvom ratu…samo mi to
još ne znamo…ili ne želimo da znamo… Posle par dana rekoše nam da je otvoren kamp
samo za izbeglice iz Bosne (ipak nas je bilo najviše – svež rat) i da selimo za Kopenhagen...

Hajde... bar idemo u grad... izbeglice nemaju mnogo stvari, pakovanje se obavi u roku pola
sata, crne vreće, koje se uglavno koriste za otpad, posluže odlično za posteljinu, jedna torba
sa odećom i pokret. Autobusi čekaju i vožnja do grada. Prvi puta ćemo videti Kopenhagen...
Novembar... kiša pada kako smo ušli u Dansku... sve miriše drugačije... otužno... strano i
tuđe. Ulice grada... pokoji prolaznik uvijen u kabanicu... i glupo pitanje – nosi li ovde iko
kišobran?
Kada je stao autobus ispred našeg odredišta, shvatih koliko je pitanje besmisleno... vetar je
tako duvao da sam brže bolje sklopila moj kišobran da ga vetar ne odnese... i onda pogled
na to gde ćemo biti smešteni...

A „to” se ljuljalo na vodi... usred luke ... ogromna bela grdosija pompeznog naziva Flotel
„Europa”... veliki brod na 5 spratova... od koga zastaje dah... i neka čudna neverica... neće
nas valjda na brod?!
Komešanje... prozivanje brojeva...(ko bi jezik polomio na našim imenima.)... praktičan neki
narod... a negde u podsvesti mi odzvoni „I kostur br. 502 podiže glavu...” i dođe mi da samoj
sebi opalim šamar... ipak sam Remarka čitala u srednjoj školi... pre nekih... milijardu godinu,
u nekom drugom životu...

Sreća... sudbina... ko zna šta je, ali nam se osmehnu široko ... i dobismo kabinu sa
prozorom... nisam to ni zapazila odmah... nisam ni znala koliki je prestiž imati prozor... tek
posle... kada mi zasmeta tama i veštačka neonka u sobi, pa razgrnuh teške crne zavese...
koje padoše uz oblak prašine na krevet... a ono oblačno nebo zasja u sobi kao sunce kući u
podne... shvatih kako smo bogati... imamo prozor...
I zamisli... pre nego što sam išta raspakovala.. bilo šta praktično i pametno uradila... uzela
sam krpu i vodu i oprala prozor... prolazili radnici crvenog krsta... gledali me i na licima im se
čitala ona radoznalost koju ljudi obično imaju kada gledaju kaveze majmuna u zoološkim
vrtovima...

Crnu zavesu sam gurnula pod krevet... i nije mi smetalo što sedimo „u izlogu”... upijala sam
to oblačno nebo kao da sam na nekoj od jadranskih plaža...

A onda sutradan... obilazak okoline broda... tek da vidimo gde smo... i mala, mala
prodavničica polovne robe... a ispred nje sedi čičica sa lulom u uglu usana kao da je iz
Hemigvejevog romana izašao. Kartonska kutija puna nekih drangulija koje nikome ne
trebaju... a na dnu kutije viri nešto prozračno... belkasto ... i ruka sama krenu... i izvuče staru
čipkanu zavesu ... kao krojenu za moj prozor...

Pročitao čičica oduševljene u mojim očima... i širok osmeh... i vađenje zgužvane plastične
kese i trpanje zavese u nju... Pružiše je izborane, drhtave ruke meni...nije nam trebao
prevodioc... ni meni za njegovo – od srca je... ni njemu za moje – hvala...

I kada sam ih postavila u malenu brodsku kabinu... i kada su sinule.. i donele miris doma...
kućnog ognjišta... pobedonosan širok osmeh ozario je lice...
 -- 2 --

Flotel „Europa“ postade naš novi dom... na neodređeno vreme. Pet spratova... na svakom
spratu 72 kabine... u svakoj kabini u proseku tročlana porodica... 1080 duša... 1080 žive
čeljadi koji hoće da jedu... da spavaju... da peru veš... da dišu...

1080 glava sa bosanskih planina... sela i gradova... smešteno u centru Kopenhagena,

glavnog grada Kraljevine Danske... a beknut' danski ne umeju...
Nasmejani radnici Crvenog krsta nam ponosno predstaviše našeg prevodioca... albanca...
koji je tako natucao srpski da mi se na trenutak učinilo da bolje razumem danski... nego tu
čudnu, nakaradnu mešavinu kojom je on govorio...

Posle, nakon par sedmica, uz traljavo natucanje engleskog i ogromnu pomoć ruku i nogu,
uspesmo da dobijemo prevodioce koje smo napokon razumeli... ko kaže da se upornost ne
isplati...

Ali ta prva noć u čeličnoj ljuljašci na vodi ostaće za pamćenje svima nama. Celi dan se
komešalo na svim spratovima... vukle su se kese...torbe...ispitivao se novi teren...polako i
plašljivo. U prolazu pored jedne kabine, čija vrata behu otvorena začuh tihi plač neke žene i
muški glas

- Što sad opet cmizdriš, a? Vidi... jesi li uvijek maštala da vidiš inostranstvo – jesi! Jesi li
uvijek želila da živiš u velikom gradu – jesi! Jesi li uvijek govorila kako ti je san da živiš
negde na moru – jesi!!... Pa šta sad opet kukaš... em smo u inostranstvu, em smo u
velegradu... em ne možeš biti bukvalnije na moru nego što smo sada.... i umjesto da uživaš,
ti sjediš sada tu i cmizdriš!

Kroz glavu mi prođe rečenica – pazi šta želiš...možda ti se i ostvari... i uhvatih se za ogradu,
jer je pored nas u luku ušao neki veliki brod praveći talase koji zaljuljaše naš novi dom.

Uveče, negde oko 23 utonuo je flotel napokon u tišinu...samo su se negde-negde čuli koraci
stražara koji su po dvojica patrolirali na svakom spratu... radi naše bezbednosti... Kako onda
čovek da ne spava mirno, uljuljkan ritmom mora i koracima koji tupo odjekuku po metalnoj
palubi... zamisli... ima neko da nas čuva....

Iz sna me trgnu prodorno zavijanje sirene... na trenutak, delić sekunde samo pomislih da
sam kući, u svom krevetu i da svira uzbuna... a onda mi glava lupi o plafon brodske kabine i
munjevitom brzinom vrati svest u sadašnjost.
Flotel je ječao, stanjao pod udarcima trčećih koraka...žamor ljudi je ličio na zvuk
pčela...besnih, uznemirenih pčela... Ne shvatajući šta se dešava otvorišmo tek malo vrata
kabine i razgovetniji glasovi dopreše do nas... zapljusnuše nas reči – vatra! Požar! ... Gori
peti sprat.... brzo...brzo napolje....

Jakne... i žurno umotavanje deteta u jorgan... nađosmo se u bujici ljudi koji i pre nego smo
se snašli...silazili smo niz klizave rampe koje su nas vodile na kopno... čvrsto tlo pod
nogama...

Dole je već bilo dosta ljudi koji su svi gledali u tu ogromnu grdosiju i ljude koji su kao mravi
kuljali iz njene utrobe... zapljusnu me kiša nošena vetrom i postadoh svesna da pada... da
nisam obula cipele... i da je novembar mesec u severnoj... memljivoj Danskoj...

Tražili smo pogledom plamene jezike koji će svaki trenutak liznuti metalni oklop broda... ali
nigde se ne pojaviše... ni dim... ni vatra... – možda ovde i vatra gori drugačije... ko zna...
pomislih...
Na brodu više nije bilo komešanja...delovao je avetinjski tako bel, okružen tminom i kišom...
kad se na ulazu (ili izlazu) pojavi čovek kojeg su nam tog dana predstavili kao glavnog i
odgovornog.
Na licu mu je blistao pobednički, zadovoljni osmeh... i onda je podigao ruku, pogledao na
sat i rekao na engleskom:

- Čestitam! U roku od 10 min ste napustili brod bez i jednog povređenog i bez mnogo buke.
Vežba u slučaju požarne opasnosti je više nego uspešno završena, možete mirno da se
vratite u vaše kabine!

Ovog puta naše nerazumevanje nije dolazilo zbog nepoznavanja engleskog, ili
nerazgovetnosti albanskog prevodioca...
Stajali smo otvorenih usta... najvećim delom bosi... na kiši... zanemeli... kada se iz gomile
začu muški grleni glas

- Ma yeb'o ja tebi vrlo uspješno mater!!!

Uz komešanje, i divan kolorit sočnih psovki počesmo ponovo da punimo utrobu broda... a
negde u meni zasvetli, sasvim nerazumna, iracionalna nada da će neko da mi kaže kako je
sve ovo... sve ovo... i rat i izbeglištvo jedna ogromna vežba... i kako smo je uspešno završili
i kako je vreme da se vratimo kući....

-- 3 --

Centar zbivanja svakog hotela jeste recepcija... nije drugacije ni sa flotelima... izuzev što
pod recpecije na flotelu često podrhtava od udara talasa...
Na recepciji se prijavljuje kod lekara, koji dolazi na flotel svaki radni dan sat vremena
dnevno... u vreme redovne pauze za ručak, od 12h do 13h... pre podne je tu i medicinska
sestra, od koje mogu da se uzmu tablete protiv bolova... Otkrili smo da panodil leči sve... od
zubobolje do gripa... na šta god se čovek požali sestra sa smeškom kaže – uzmi panodil...
čudotvoran neki lek...taj panodil...

Na recepciji se prijavljuju posetioci... vreme posete je ograničeno na dva sata... S obzirom

na naše poznavanje grada, države i svega oko nas...pomislio bi čovek da posetilaca i nije
bilo. Ali izbeglice se nanjuše... nekom čudnom tajnom vezom... obaveštajna služba među
izbeglicama radi besprekorno i vrlo... vrlo efikasno.

Tako smo munjevitom brzinom otkrili da u jednom od mnogobrojnih Kopenhageških kanala

postoji još jedan brod sa izbeglicama. „Norona“ nije bila flotel...bila je klasični brod sa
kabinama ispod palube... sa kabinama pod vodom...

I odjednom dobismo nešto čime smo mogli da se hvalimo... mi smo na Flotelu...iznad

vode...oni su u malenim kabinama pod vodom...
Ponosno smo našim posetiocima pokazivali naših celih 9 kvadratnih metara...u kojih stane 4
kreveta...frižider...mali sto sa 4 plastične stolice...ugrađen ormar...čak i ogledalo sa
taoletnim „stočićem“ (doduše prikucanim na zid i širokim svega 20 cm... ali nećemo biti
sitničavi)...

Dve kabine (dve porodice) su delile jedno kupatilo... što je u poređenju sa zajedničkim
kupatilom po spratovima „Norone“ bio luksuz...i mi smo to znali...

„Noronci“ su ipak najviše bili oduševljeni time što možemo sami sebi da spremamo
hranu...njima se smučio „kazan“ i ta čudna danska hrana...
A mi smo imali zajedničku kuhinju...na svakom spratu po jedna...Duž oba zida kuhinje
pružali su se metalni „roscvajni“ stolovi na kojima su ponosno stajali rešoi sa po dve ringle...
jednom većom...i jednom manjom.... sa jedne strane 7 a sa druge 8... a na kraju tog
niza...sa obe strane šepurile su se dve rerne... doduše ne one velike na koje smo navikli...ali
ipak rerne... iz kojih su se širili mirisi hleba... pita...mesa... musakica...

72 kabine...15 rešoa...2 rerne... i naravno večiti red pred kuhinjom...ali sve se to zaboravljalo
kad zamiriš sveže pečen hleb...kajgana...ili kad opojni miris pasulja ispuni nozdrve...znali su
to „Noronci“...zato i jesu tako čežljivo gledali naše kuhinje...

Stajala sam tako, naslonjena na ogradu broda, dok sam čekala da voda za kafu prokuva...i
gledala prema doku...Kombi se upravo zaustavio i crne vreće su počele da se
istovaraju...još jedna porodica je pristigla. Gledala sam kako izlaze iz kombija muškarac i
žena sa dva već zamomčena dečaka...i kako podižu glavu i razrogačenih očiju posmatraju
brod... da...naš Flotel je stvarno bio impresivan prizor ...a onda je žena munula muža laktom
i ljutito progovorila

- Hajde mrdni, šta blejiš...ponesi te vreće. Znala sam ja da meni ne može biti dugo lijepo. 20
godina vam kuvam, perem...peglam...i jednom u životu dođem na mjesto gdje drugi kuvaju
za vas...jednom u životu! I koliko je trajalo? 5 dana!! 5 jebenih dana i dadoše nam mooving
ovdje gdje opet Šemsa mora da zasuče rukave i stoji pored šerpe... prokleti baksuz! Hajde
bolan...šta blejiš...mrdni...kad ja mogu opet da kuvam...možeš i ti te vreće da nosiš!
Sklonih se sa ograde brzo...jer nemogoh sakriti osmeh...a plašila sam se da će
temperamentna žena da saspe neku bujicu i na mene...a i voda za kafu je prokuvala... dok
sam je sipala u termos bocu uđe jedna žena u pratnji porodice sa „Norone“ i ponosnim
glasom reče

- A ovo je naša kuhinja!

Drugoj ženi se ote uzdah

- Joj... blago vama...

A ja pomislih u sebi... kako kome... kako kome... i požurih prema kabini...vreme je za

popodnevnu kaficu...

-- 4 --

Čudno je kako se čovek brzo privikne na neke stvari koje su mu do juče bile potpuno strane
i neprihvatljive. Tako smo se i mi, kako je koji dan prolazio, sve više navikavali na naš novi
dom, na ljuljuškanje gvozdene grdosije, na metalne odjeke koraka budnih čuvara, na redove
u kuhinji... jedino se nikako nismo mogli navići na dansko vreme.

Uvlačila nam se vlaga u kosti, memla nam zahvatala dušu a sivilo i kiša maglile pogled.