Professional Documents
Culture Documents
ФИЗИКА
Човјеков орган говора
Овај човјеков орган претвара механичку енергију у звучну. Звук се добија
струјањем ваздуха између гласних жица, због којега оне вибрирају. Фреквенција овог
звука зависи од напетости гласних жица. Тај звук је тон, што значи да поред основног
тона садржи хармонике (аликвотни низ) од чијег трајања и јачине зависи боја
добијеног тона. Јачина насталог звука зависи од брзине којом ваздух струји између
гласница.
Помоћу језика, зуба, усана и носне дупље ми обликујемо настали тон, на начин
да стварамо препреке на које ваздух наилази и истичемо поједнине хармонике. Тако
настају гласови (вокали/самогласници и консонанти/сугласници).
Висину тона одређује фреквеција звучног таласа. Што је већа фреквенција, тон
је виши и обрнуто, што је мања фреквенција, тон је нижи. Човјек чује звукове
фреквенције од 16Hz (по некима 20Hz) до 16kHz. Када би човјек регистровао звукове
фреквенције испод 16Hz, могао би стално да чује рад свог срца, струјање крви кроз
крвоток и разне шумове из околине. Највећу осјетљивост на промјену фреквенције,
људско ухо има у средњем опсегу (управо тај обим тонова се користи у музици).
Звук траје докле год траје осциловање његовог извора, мада ће на већој
удаљености од извора, звук прије ишчезнути из истог разлога из ког јачина звука опада
на већој удаљености.
3. јун 2020.
Ђорђе Глигић 1