СТВОРЕНО И НЕСТВОРЕНО - ЛОГОС И ЛИЧНОСТ1

ХРИСТО ЈАНАРАС

1. Прављење разлике између створеног и нествореног (унутар датих оквира

нашег поимања и искуства) отвара први процеп (=пролаз) за могућност спознаје
непојмљивог и неизрецивог простора метафизике.

1. 1 Појам створено, односно створење, упућује на искуство препознавања

исхода неког стваралачког дејства (=енергије). Стварати у нашем искуству значи
градити, израђивати, правити2: бити ктитор-градитељ неког дела. Исход
стварања је оно што је створено, тј. створење, које претпоставља стваралачко
дејство и савршитеља тог дела.

1. 2 Својим функционисањем, људско поимање, односно искуство, препознаје у

стваралачком (саздатељском) исходу елементе особености, који упућују на
својства и способности ствараоца-саздатеља, својства индивидуална
(јединствена и неистоветна) или пак општа, која припадају једној групи
стваралаца-саздатеља. У оба случаја исход стваралачког дејства (тј. створење)
делује на наше поимање као логос-пројава особености ктитора (градитеља) –
обзнањује (δῆλον ποιεῆ) делатеља.

1. 2. 1. (Скровишта даброва или кошнице пчела откривају истоврсност

савршитеља тих дела: заједничку и неразличиту способност њихове природе
или суштине. Такође, Ван Гогово платно или пак Моцартова симфонија,
пројављују способност, односно дејство, заједничке људске природе или
суштине, премда се то дејство, од стране личности сваког конкретног
ствараоца, изражава на јединствен, неистоветан и непоновљив начин. То је
логос ипостасне другачијости ствараоца.)

1. 3 Датости чулне реалности (у границама нашег поимања и искуства) могу

бити створене, случајне или вечне (четврта могућност превазилази нашу
способност поимања). Евентуална случајност је опречна нашем словесном
схватању и искуству (неприхватљива за саставне елементе поимања)3.
Евентуална вечност поништава спознајни поступак, прикива нас за непознање-
непојмљивост постојећег. Преостаје опција да је свет створен (што и наука
прихвата).

2. Чини се да се словесна способност човека формира на основу упућености

(=αναφορικότητα), то јест на основу узрочног повезивања датости човековог

1
Преведено из књиге „Το ρητό και το άρρητο - Τα γλωσσικά όρια ρεαλισµού της µεταφυσικής“
(Изрециво и неизрециво - Језичке границе метафизичког реализма), Атина 2008², издање Ίκαρος,
стр. 61-69.
2
Аутор наводи глагол τεύχω, који значи правити или градити, и упућује да од тог глагола
настаје и реч τέχνη, која значи умеће, уметност или вештина (одатле и реч техника на
српском).
3
Види опширну анализу у мојој књизи Μετα-νεωτερική Μετα-φυσική, «∆όµος», Атина 1993,
Заграда 1: „ ‘Логичко место’ случајности“, стр. 105 и даље.
искуства: Уколико је упућеност жеље претпоставка за формирање језика (за
„појаву првог знака у простору Другог“4), онда узрочно повезивање знака са
могућношћу одговора на жељу, представља начин упућености, начин
формирања језика, словесно формирање субјекта.

2. 1 То значи да тумачење чулног света као створеног припада начину

функционисања наше словесне способности поимања. Евентуална случајност
или вечност света је погрешна употреба овог начина, те су стога случајност и
вечност непомирљиве са нашим словесним поимањем (не-логичне су или пара-
логичне)

2. 2 Неко дете се рађа и одраста у кући, у којој на зиду стоји окачена Ван-Гогова
слика. Присуство те слике је од самог почетка датост и нешто што се
подразумева у животу тог детета. У једном тренутку оно пита: „Ко је насликао
ову слику?“. Добија одговор: „Један холандски сликар из 19. века, Ван Гог“.
Међутим, сликар остаје за то дете исто тако непознат као и пре добијеног
одговора. Након тога, дешава се да дете прочита биографију Ван Гога. Стиче
информације које, ипак, не повезују слику као датост, која је у његовом животу
присутна, са животом самог аутора слике. Само онда када почне да открива
другачијост логоса у ликовном изразу те слике, почиње да упознаје Ван Гога.
На крају, када кажемо да том детету Ван Гог постаје познат, значи да ће оно
при сусрету са било којом другом сликом истог сликара рећи: „Ово је Ван Гог“.

2. 3 Сва створења у целини подразумевају (словесним, узрочним повезивањем)

нествореног Творца. „Ко је створио све што постоји? – Бог. Ко је створио Бога?
– Нико. Узрок створеног је нестворен“. Одговор поништава спознајни поступак,
прикива нас за непознање-непојмљивост Бога. Значење нествореног је „висока“
мисао – не може да се одене у спознајна утврђивања (природе, суштине,
постојања, живота, бројева итд.) пошто она потичу из искуства свореног (света).
Једино онда, када човек у космичкој стварности почне да открива другачијост
логоса, јединственост стваралачке енергије, тада почиње да „упознаје“ Бога.
Само појам енергија може опитно да се припише нествореном, „откривањем“
логосне другачијости створеног.

2. 4 Познајем неког човека, значи, препознајем у делима његовог постојања

јединствен, неистоветан и непоновљив карактер, апсолутну другачијост - у
његовој телесној појави, гласу, погледу, осмеху, гестикулацији, покрету, мисли,
расуђивању, „стваралачкој“ способности. Не бива ми познат по телесној маси,
већ благодарећи енергијама, начину на који дејствује његово биће. (Уосталом и
телесна маса је такође последица дејства, а не статична датост.)

2. 4. 1 Никада се нисам срео са Моцартом. Да нисам открио другачијост

његових музичких дела, он би ми био исто толико непознат, колико су ми
непознати и његови савременици, суграђани и комшије.

2. 4. 2 Моја способност опитног поимања је логосна (=словесна) зато што ми

омогућава да примам дејствовану егзистенцијалну другачијост другог као логос

4
Види Jacques Lacan, Le Séminaire XI, Seuil, Париз 1973., стр. 180, као и опширна нализа у мојој
књизи Ορθός λόγος και κοινωνική πρακτική, «∆όµος», Атина 1990², стр. 152-158.
спознајног откривања. То примање истовремено представља моје логосно
дејство (јединствено и неистоветно). Мој словесни делатни „сусрет“ са
дејствованом егзистенцијалном другачијошћу другог, представља оно што се
означава појмом однос.

3 Откривам у космичкој стварности другачијост логоса, јединственост

стваралачког дејства. Узрочник ове логосне другачијости наставља (као
нестворен) да буде за мене непојмљив и недокучив. Ипак, даје ми прилику да га
преко створених исхода његових дела упознам, на начин који претпоставља
моја спознајна способност - начин односа.

3. 1 Знамо да је однос искуство неограничене спознајне динамике, спознајно

искуство које узраста од обичног упознавања, пролазног утиска, површно
упамћене слике, све до темељног познања, делатно усавршавајућег познања,
свецеле непосредности познања коју омогућава превасходно ерос (=потпун
однос узајамног самопредавања и самоприношења).

3. 1. 1 Однос је искуство неограничене спознајне динамике, увек кроз словесна

(логосна) дела – увек као приношење и примање логоса дејствоване
егзистенцијалне другачијости.

3. 2 Уколико је свет створен и уколико људско искуство створеног света упућује

на словесно творачко дејство, онда се на пољу света формира однос узајамне
словесне (=логосне) упућености нествореног и створеног. Тада се у нашем
поимању и искуству пројављује начин словесног (=логосног) односа као
заједничке могућности нествореног Творца света и створеног човека.

3. 3 У реалности света откривам другачијост логоса (јединственост творачког

дејства). То значи: имам искуство да нестворено дејствује свет и дејствује у
свету као логос, призивајући на словесни однос (логос који ме призива на
логосни однос са њиме, на искуствено познање/учешће у његовој другачијости).
Другачијост позивајућег логоса (однос изазовни и стваралачки), за моје људско
поимање-искуство, може се упоредити једино са „посве људским“, словесним-
стваралачким дејством (са вољним делатним позивом на однос, упућеним од
стране неког другог човека, његовим стваралачким логосом).

4 Издвајам своје људско постојање од осталих створених бића зато што једино
оно има три темељне собине:

-човек прихвата реалност наспрам себе као словесну упућеност према њему,

-производи словесну упућеност која формира логосни однос са реалношћу

наспрам њега и

-може да формира словесни однос слободан од предодређења нужности

простора и времена.

Те три особине (или превасходно ове три особине) формирају значење

језичке ознаке личност-личносно постојање.
4. 1 Откривам у стварности света једну, према мени призивајућу, другачијост
логоса (попут оне коју откривам на сликарском платну или у музичкој
симфонији). То значи: имам искуство да нестворено дејствује битисање света
на начин личан, да могу да формирам однос са нествореним, слободан од
предодређења створености или нестворености. Нестворено као такво остаје за
мене непојмљиво и недокучиво. Ипак, бива ми приступачно односећи се према
мени на мој личан начин познања-односа (као личносно дејствовани призив на
однос).
4. 2 Језичком семантиком људског искуства дефинишем: нестворени Творац
света дејствује на личан начин, Он је личан у посредном односу (кроз свет) са
човеком. Логосност (=словесност) створеног допушта ми да придам нествореном
Узроку света значење Логоса и Личности.

Са јелинског превео Бојан Радичевић