ГРЧКА СКУЛПТУРА

Монументална скулптура заузимала је прво место међу визуелним уметностима старих

Грка. Грчке скулпторе занимало је људско тело које је за њих представљало одраз духа
и зато су веома ценили његову лепоту. Њихови вајари нису морали да траже посебне
моделе, јер се наго мушко тело могло видети свуда – на многобројним спортским
такмичењима мушкарци су наступали наги. Физичке вежбе су се изводиле без одеће, па
је од грчке речи гимнос (наг) настао назив гимнастика.
Статуе су се израђивале од различитих материјала. Камене статуе су бојене, а бронзане
углачаване па су имале висок сјај. Желећи да фигурама дају што вернији изглед,
уметали су очи од драгог камења, зубе су пресвлачили сребром, а усне су облагали
бакром. Међутим, остало је врло мало сачуваних оригиналних грчких статуа, па ми
њихову скулптуру познајемо у великој мери преко римских копија.
Грчки скулптори увек су тежили реалном приказивању људског тела. Они су
представљали богове као људе, а људе као богове. Сви су тежили идеализму. Да би
постигли реализам, пажљиво су посматрали и изучавали тело. На путу до идеалног
реализма грчко вајарство је прошло кроз неколико фаза.

1. Архајски период (од 8. до 6. века пре н.е.)

У најстаријем периоду фигура је симетрична и фронтално постављена, као и у

египатској и месопотамској уметности. Руке су пружене уз тело, шаке су стиснуте у
песницу, а једна нога испружена напред (што такође подсећа на египатски скулптуру).
Међутим, Грци су фигуру обрађивали са свих страна, јер је била намењена да стоји
слободно у простору, а не само као део архитектуре. Оно што одликује фигуре
архајског периода су крупне очи и препознатљив осмех.

Постоје два типа статуа:

 Куроси (младићи) – мушке фигуре приказане су потпуно наге. То су статуе
богова попут Аполона, јунака из ратова или победника на спортским играма.

 Коре (девојке) – женске фигуре представљене су обучене, оне представљају

богиње, а понекад су биле вотивне скулптуре (оне које се дарују неком богу или
богињи) и приказане су са једном руком испруженом напред у којој се налази неки дар
за бога.

Најпознатије дело из архајског периода је Москофорос (Носач телета) који

представља младића који носи жртву коју ће принети богу.

2. Прелазни период (6. век пре н.е.) – строги стил

То је време грчко-персијских ратова и траје до половине 5. века и представља прелаз из

статичне архајске скулптуре у класичне облике. Са лица нестаје архајски осмех, па

1
 лица постају озбиљна. Осећа се приближавање природи, губи се строга фронталност
и симетрија, драперија је мање крута, а пропорције су тачније (реалније).
Најпознатије скулптуре овог периода су:

 Тираноубице – приказана су два Атињана који су покушали да убију

тиранина Хидију па су били осуђени на смрт. Представљени су један другом леђима, да
би их посматрачи боље видели. Ово је један од првих политичких споменика античке
Грчке. Постоји неколико копија.

 Зевс или Посејдон који баца муњу или трозубац (изгубљен) је бронзана
статуа бога са брадом у зрелим годинама, у ставу атлете који баца копље и наговештава
класично представљање покрета.

 Критијев младић са Акропоља – његово тело више није круто и наговештава

се покрет и опуштен положај тела.

 Аурига (Возар) из Делфа је оригинална бронзана статуа и била је део

скулпуралне групе која је приказивала четири коња која вуку кочију са овом фигуром.
Посебно су изражајне очи које су урађене од плавог полудрагог камена.

3. Класични период – 5. век п.н.е.

Пети век у свим пољима грчке уметности означава крај архајског и почетак класичног
периода, и уједно врхунац у свим областима друштвеног и уметничког живота. То
је период доминације Атине која постаје политички и културни центар и носилац
главних уметничких збивања. Тачна пропорција тела, анатомија мишића и
слободан став – контрапосто су особине због којих људске фигуре добијају реалнији
облик него икада до тада.

Мирон је вајар са почетка 5. Века, који је био далеко испред својих савременика који
још увек примењују строги стил. До данас није пронађена скулптура краве слављена у
његово време због изузетног реализма, коју спомињу грчки текстови, и која је можда
била и његово најпознатије дело.

 Дискоболос (Бацач диска) је једно од најпознатјих дела грчке скулптуре.

Међутим, оно није сачувано у оригиналу, већ постоји више римских копија. Мирон је
успео да прикаже крајњи напор атлете у тренутку када је спреман да баци диск, са
реално напетим мишићима. Међутим, на његовом лицу се не види никакав напор. Лице
је потпуно смирено и његова лепота, која је као идеал увек била циљ у грчкој
уметности, није смела бити умањена ни у тенутку највећег напора.

2
 Поликлет је први антички уметник који је поставио принципе идеалне пропорције
људског тела. Грци су се вековима пре њега, а посебно у 5. веку бавили научним
проучавањем односа делова тела, али он је ове теоријске законе образложио у спису
Канон (од кога су данас сачувани само делови). То је скуп правила у којима се
објашњавају односи између појединих делова тела. Тело рађено према овим
пропорцијама је идеализовано.

 Дорифорос (Копљоноша) је оличење његовог Канона. То је била бронзана

статуа младог атлете коју данас познајемо на основу мермерних копија. Млади
спортиста мишићавог тела је пребацио тежину читавог тела на једну ногу. Такав
слободан став назива се контрапосто (противтежа) и постаће одлика свих скулптура
класичног периода.

Фидија је био Периклов пријатељ и главни саветник у украшавању Атине. Прославио

се израдом великих статуа богова од злата и слоноваче за грчке храмове. Његова
најпознатија дела управо и јесу ове велике фигуре, од којих су најпознатије биле:
 Атена Партенос налазиа се у наосу Партенона. Била је висока око 15
метара и приказује богињу са штитом и шлемом, помало грубу и мушкобањасту, што је
уобичајена представа богиње мудрости и ратних победа.

 Атена Промахос такође се налазила на Акропољу, иза Пропилеја, и извори

кажу да се могла видети када се прилазило Атини са мора.

 Зевс Олимпијски је вероватно била највећа од свих ових статуа и убројана је

међу седам светских чуда.

Фидија је био главни надзорник свих радова на Акропољу, и урадио је по својим

нацртима, заједно са помоћницима, све рељефе на Партенону. Партенонски фриз је
дуг 160 метара, на њему је приказано око 350 људских и око 200 животињских фигура
у поворци која приноси жртве на дан главног празника богиње Атине. Вајарска дела са
Партенона данас се углавном налазе у Британском музеју у Лондону. Енглески лорд
Елџин је почетком 19. века скинуо скулптуре са Партенона, који је страдао у
експлозији неколико година пре тога, и однео их у Лондон на рестаурацију и чување.

4. Позна класика (прехеленизам) - уметност 4. века п.н.е.

Атина је поражена у Пелопонеском рату, и више није најдоминантнији полис у грчком

свету. Подижу се нови градови и обнављају стари, што даје нови подстрек даљем
развоју уметности на широј територији Грчке. Тада није подигнуто пуно нових
храмова, али зато су подизане друге јавне грађевине, и почело се обраћати више пажње
до тада неугледним стамбеним зградама.

3
 У то време подигнуте су две монументалне грађевине које су убројане у седам светских
чуда – Артемидин храм у Ефесу и Маузолеј у Халикарнасу. Тада су подигнута и
највећа позоришта у Грчкој, као што је оно у Епидаурусу.

Скулптуре богова и људи постају још људскије, чулније и ведрије. Вајаре више не
интересују толико моћне и снажне фигуре, па се радије представљају нежнија
божанства која су по природи још ближа људима, као што су Афродита и Аполон.
Вајари више не поштују Поликлетове пропорције, већ тело постаје издуженије у односу
на главу, и односи између делова тела се мењају у правцу виткости. Први пут вајари
успевају реално да прикажу дете, јер је до тада дете било приказано као умањени човек.

Праксител је створио „антиатлетски“ тип фигура и највише се посветио фигурама

богова и богиња. Њихова тела су гипко извијена у односу на вертикалну осу, па фигура
нема стабилну равнотежу а тиме ни потребу за ослонцем као што је контрапосто. Те
фигуре се чешће ослањају руком на нешто. Његове фигуре су знатно нежније и љупкије
од оних из класичног периода.

 Афродита Книђанска - Праксител је први извајао потпуно нагу богињу, то

је била статуа.

 Хермес са малим Дионисом је најпознатије његово дело

Лисип је био пријатељ и дворски вајар Александра Македонског. За њега се говорило

да је веома вредан и по легенди је умро јер је радећи заборавио да једе. На Лисиповим
скулптурама више нема тежине и чврстине и његове фигуре су постављене сасвим
слободно.

 Апоксиоменос (Атлета који скида зној са тела) је чврсто ослоњен на земљу

само једном ногом, док су му сви остали зглобови савијени. Руке испружене испред
тела, благо искривљено тело и савијене ноге налазе се у различитим равнима, што се
може уочити ако се креће око скулптуре. То је управо новина која се уводи у овом
периоду – посматрање фигуре са различитих тачака које је далеко од архајске
фронталности али и од класичног контрапоста и симетрије.

Скопас је први вајар који је на лицу изразио емоцију и страст, за разлику од

дотадашње традиције која је увек инсистирала на смиреном идеализованом лицу.
Његове страствене фигуре ближе су људској несавршеној природи него божанској, не
плаше се да покажу осећање ни гестом ни мимиком. Скопас је радио скулптуре за
Маузолеј у Халикарнасу.

5. Хеленизам

4
Хеленистичка епоха обухвата период од смрти Александра Великог до римског
освајања његових територија – од 4. до самог краја 1. века п.н.е. То је доба великог
проширења грчких области и културе. Хеленизам представља спој грчке традиције и
оних култура које је Александар у својим походима освојио. Међутим, додир са
културама Египта и Месопотамије није битно утицао на грчку, колико је грчка
уметност утицала на културу ових подручја. Извршена је хеленизација тог огромног
простора.
Подижу се многи нови градови који постају политички, научни и уметнички центри.
Највећи међу њима су Александрија у Египту (Александрова нова престоница),
Пергамон у Малој Азији (данашњој Турској) ...

Уметност се од времена великог војсковође и освајача Александра Великог ставља у

службу дворова и величања моћи владара. Првенствено се украшавају њихове велике
палате. Храмове и статуе богова сада подижу владари.

Вајари више не пазе да им фигуре имају глатку идеалну спољашњост, већ наглашавају
сваки мишић у најразличитијим положајима тела. Да би се постигло што реалније
приказивање тела, проучава се анатомија и врши се сецирање лешева. Зато
хеленистичке фигуре изгледају најживотније од свих до тада.

 Лаокоонова група (Лаокоон и синови) је прави пример хеленистичког

духа. Скулптурална група од више фигура различите величине приказује
Лаокоона, тројанског свештеника кога су богови казнили јер је упозорио
Тројанце да не пуштају тројанског коња у град, тако што су послали
огромне змије на њега и синове. У хеленизму се приказују драматичне
сцене и призори на врло емотиван начин. Композиција је динамична,
фигуре се увијају, мишићи су врло напети, а на лицима се изражава јака
емоција.
 Нике са Самотраке је скулптура богиње победе Нике која је приказана у
тренутку слетања на брод када доноси вести о победи. Богиња је управо
слетела на брод, њена огромна крила су раширена и она делом још увек
лебди у ваздуху. Њена хаљина је усковитлана на ветру, са ситним
наборима, што истиче пластичност облика (обрисе њеног тела). То је
одличан спој и израз покрета, мишићне снаге и елеганције тела.