Сава није само живео и молио се у различитим литургијским

традицијама. Он их је активно стварао, мењао и преусмеравао молитвени

живот Српске Православне Цркве у свом времену.
Време Савиног детињства и ране младости поклапа се са четвртим,
завршним периодом развоја Охридске архиепископије, као црквеног и
литургијског центра региона. Богослужења се врше двојезично, Кирило –
Методијевско предање, кроз дело њихових ученика, најпре Климента и Наума,
изграђено на древном литургијском поретку.
1191 године Сава је ступио на тло свете горе, и тамо је донекле другачији
поредак нашао. Тамо је регулисан богослужбени живот на основу Атонско –
студитског синаксара, који се формирао од 10 – 12 века, а на темељу
Студитског синаксара насталог у Солуну.
Сава је 7 година провео у Ватопеду, и духовно се формирао према овој
традицији. Он је увео овај поредак у Хиландар.
Прва озбиљна литургијска интервенција Савина у Богослужбени живот
наше Цркве била је замена овога Устава новим, Хиландарским типиком,
насталим на основу другачијег предлошка него што су то били светогорски.
Сава је тај типик превео и прерадио 1199 године. То се види на основу преписа
Евергетидског типика. У његовој основи налази се Прва, цариградска,
редакција Студитског синаксара, која је прешла дуг пут – преко монашких
центара Мале Азије у којима се помешала са јаким јерусалимским утицајима,
да би се у виду типика манастира Васкрсења Христовог на Галилејској гори у
близини Ефеса, крајем 11 века вратила у Цариград да послужи као основа за
типик Манастира Богородице Евергетиде.
Сава је све то пренео у Србију почетком 13 века, увео је прво у
студеничку архиманрију, а онда и у друге манастире. Тај процес, започет је
увођењем Студеничког типика, мењао се Богослужбени поредак у Србији.
Доментијан је изјавио: „Сава све постави на сваком добром закону и
пренесе сваки узор Свете Горе у своје отачаство“. Теодосије је изјавио
„Сава у црквама установљаваше по чину сва предања у славословљу и
пјенију која у Светој Гори навиче“.
Прва фаза овог процеса била је завршена пре Савиног повратка у Свету
Гору. Сава је свој рад на увођењу и развијању новог богослужбеног поретка у
Србији још интезивније наставио да врши као Архиепископ.
Пресудан утицај на даљи развој богослужбеног живота Српске Цркве и
јачање утицаја саваитских молитвених образаца имао је први хаџилук у Свету
Земљу Архиепископа Саве 1230. Сава је имао прилику да се сусретне са
развијеним формама новосаваитске богослужбене синтезе, плодом труда
палестинских монаха на прерађивању Прве цариградске редакције
Студитског синаксара која је у другој половини 10 века продрла и у сам
Јерусалим и палестинске манастире – данашњи Јерусалимски типик.
Сава је примивши прво Васељенско законоположење (Студитски
богослужбени поредак), и више опет достигавши јерусалимскога
исправљења (Јерусалимски поредак), и обоје добро сложивши, и од обојега
пробирајући најбоље утврђиваше. Давши своју литургијску синтезу,
Савину литургијску реформу.
Светом Сави је, феномен Литургијске једнообразности, био апсолутно
стран. Студитски типик и Јерусалимски типик се ни у чему нису слагали.
Сава је завршио – пустињски универзитет Свете Горе, те је његов начин
живота условио његовом сагледавању Божанског и људског, и од оба најбоље
сјединивши. Он је путовао и упознавао се са разним културама. Сава је започео
борбу против конзерватизма, страха од непознатог, те је успео да превазиђе
заблуду, и изађе као победник.