Transkript DREVNIKA br.

73

Danas nastavljamo temu iz serije o državama na istoku u Aziji koje su stvorili

beli narodi, a koji danas tamo ne žive ili nisu više nosioci državnosti. Obradili
smo u prethodnom periodu jedan dobar period, počev od osnivanja Persije od
strane imperije Ahemenida pa na dalje i kao zadnja emisiju na tu temu bila je
emisija o Skitima, Mogolima, Dardima i Kalašima. Razotkrivamo istorijske
tokove na istoku u Aziji korak po korak, sve ovo nisu nepoznate informacije,
ali se o njima ne uči u školama. Da su nepoznate, verovatno ne bi nikada ni
stigle do nas.

Zapravo su samo dobro prikrivene od očiju šire javnosti i nisu uvrštene u školske
programe. Zato danas imamo u školama građansko vaspitanje i veronauku, ali nemamo
vaspitanje o čistom duhu naših predaka i o njihovim dostignućima, već baš suprotno.
Korisno bi bilo i seljačko vaspitanje, daleko bi ono bilo korisnije od vaspitavanja u duhu
globalizma. Vaspitanje u duhu globalizma je danas nekako neophodno kako bi se ispratili
svetski tokovi, ali pre njega, svaki čovek mora da upozna prvo sebe, na istinit način, svoje
pretke kao i njihova znanja i dostignuća. Jer bez te osnove ništa ne može da se razume
na ispravan način. Upoznavši svoje pretke, čovek mora istovremeno da se upoznaje sa
istinitom istorijom čovečanstva i događajima koji su se stvarno dešavali kao i sa
njihovim uzrocima i posledicama. Samo pravilno razumevanje svih tih događaja može
1
 dati odgovor na pitanje koje svaki misleći čovek postavlja sebi, a to je – Šta to nije u redu
sa ovim svetom? A nije puno toga.. Čovek koji ne poznaje svoju prošlost nema ni budućnost.
I to je sasvim tačno. Ako smo mi kosmička prašina koja se obrazovala posle neke
kosmičke eksplozije, kako nam uporno to govore, i ako put naš ide u pepeo i prašinu i mi
smo onda u suštini prašina, a ako izučimo to pitanje malo dublje i osvestimo rodno
sećanje, obnovimo nasleđe predaka, setimo se tradicija svog naroda, kod čoveka neće biti
želje da se odnosi prema sebi i svojoj braćom kao prema stoci, on jednostavno neće
dozvoliti da oskrnavi svoje korene.

Pošto smo već najavili gde nastavljamo večeras, odnosno gde smo završili u jednoj od
prethodnih emisija ovu priču, nastavićemo je sada sa informacijama o belim ljudima
Avganistana, Irana, Midijske imperije i Srednje Azije…

BELI LJUDI AVGANISTANA

U junu 1985. godine američki časopis

Nacionalna Geografija (National geographic) objavio
je na svojoj naslovnoj strani fotografiju
avganistanske devojke, koje ja iznenadila čitaoce
prodornim pogledom očiju neverovatne boje
morskih talasa i evropeoidnim crtama lica. 1984.
godine, fotograf Stiv Makari (Steve McCurry)
prikupljao je materijal o avganistansko-sovjetskom
ratu i posetio izbegličke kampove na avgansistansko-
pakistanskoj granici. U logoru Nasir Bug (Nasir Bagh)
on je fotografisao više dece u osnovnoj školi,
uključujući i ovu devojku.
Kasnije, posmatrajući sliku, Stiv je video koliko
je izuzetan bio snimak. Međutim, ni za njeno ime, ni
mesto gde je nekada živela, on nije pitao, poznata mu
je bila samo njena približna starost – 12 godina. Tako
su fotografiju na naslovnoj strani i nazvali –
"avganistanska devojka". Stiv je bio u potrazi za njom
i posle 17 godina, 2002. godinie našao je u
zabačenom selu u Avganistanu. Njoj je već bilo oko
30 godina. Zašto "oko"? Ona sama nije znala godinu svog rođenja. Njeno ime je Šarbat Gula

2
(Sharbat Gula). Ona je bila udata i imala tri kćeri. Potiče od Paštuna koji se smatraju
potomcima drevnih kambodža od carskog plemena istočnih Skita – Saka, koji su stigli u Baktriju
(Uzbekistana teritoriju današnjeg, Tadžikistana i Avganistana između planinskih venaca Hindu
Kuš na jugu i Ferganske doline na severu), Sogdianu i severo-istočnu Indiju u 2. veku pre nove
ere, organizovali indo-skitsku državu i vladali tamo šest vekova – sve do 4. v. n. e. Uzgred, da
kažemo, stigli su i do Kambodže – zemlje, koja je ranije, u sovjetsko doba, bila nama poznata
kao Kampučija. Eto odakle među savremenim Paštunima Avganistana i Pakistana, u srcu
islamskog sveta, ljudi bele puti, plavooki "evropeidi".

Paštuni

Ženskih slika nema, jer sve odrasle žene nose veo. I Gul, koju je Stiv fotorgrafisao nakon
što ju pronašao, tražio je dozvolu od muža da otkrije lice. U videu Pashtun Beauty se može
videti još nekoliko slika Puštuna.
Potomcima drevnih kambodža, odnosno Skita (Saka) takođe se smatraju neka plemena u
avganistanskj pokrajini Nuristan. I zaista, tamo, na severoistoku Avganistana žive bele puti
plavooki ljudi – Nuristanci, sudbina ih je usko povezala sa Kalašima.

Nuristanci

3
 Nuristan se prevodi kao Zemlja Svetlosti, a ranije mesto, gde su živeli ti ljudi zvalo se
Kafiristan (od kaafir – neverni). Oba imena, po svemu sudeći, dobili su od muslimana, a kako
su se zvali sami stanovnici, nepoznato je. Nuristanci, kojih sada ima 120-140 hiljada ljudi,
naseljeni su u udaljenim dolinama južne padine Hindu Kuša. Nuristanci su se opirali islamizaciji
sve do tada, kada je Gaznijski vladar (Gazni – grad u Avganistanu) Mahmud Gaznevi počeo
agresivno da osvaja pod zastavom džihada, uključujući 17 pohoda u Severnu Indiju od 1001.
do 1026. godine, sve do kraja 19. veka. Muslimani su ih postepeno istiskivali u planine, deo
njih je otišao u Čitral u 15. veku i formirao Kalašsku narodnost, pomešavši se sa Dardima.
Preostali kafiri su se popeli na planinu.
Konačno su Nuristanci potčinjeni 1896. godine. Avganistanski emir Abdur-Rahman
preduzeo je zimski pohod na Kafristan, koji je do tada smatran zimi nedostupan. Pohod je bio
uspešan za muslimane, brđani su izgubili kako političku nezavisnost, koju su koristili do tog
vremena, tako i versku – prešli su u islam, a njihova zemlja je od Kafiristana – zemlje
nevernika, postala od tada Nuristan – zemlja svetlosti, imajući u vidu pravu muslimansku
veru. Lako je pretpostaviti kakvim krvavim metodama je preobraćenje učinjeno. U prvo
vreme u Nuristanu se vera predaka tajno čuvala u nadi da će se stari život vratiti, ali
generacije, koje su izrasle u rodnoj veri su odlazile, a ljudi, koji su prihvatili islam, bilo je sve
više i više, i iskonska religija Kafira je otišla u zaborav. Na kraju 20. veka Nuristanci su bili
podvrgnuti genocidu još jednom – sada od strane talibana, koji su izvršili invaziju na
Avganistan.

Slovenska kika

Međutim, etnografi su ipak uspeli da zapišu neke mitove, opisali su i čak skicirali neke
obrede i verske objekte sa sunčanim znacima, kao i kod Kalaša. Na slikama su prikazani ulaz u
dolinu Bašgul, grob kafiristanskog poglavice plemena u dolini Vajgul, šalukatre kafirske kuće,
ples kafirskih žena posvećen bogovima, dok su muškarci u pohodu. Važno je napomenuti da
su žene pri ovome nosile rogate šešire, sa rogovima, napravljene od ljudske kose. Kod
Nuristanaca se smatralo da je rođenje četvoroge koze božja promisao i da donosi sreću.
Robertson je napisao da čim muškarci odu u pohod, žene ostavljaju svoje poslove u polju,
4
prikupljaju se u selu i počinju ples koji se nastavlja veći deo dana i celu noć. Poznat nam je još
jedan rogati šešir, koji je takođe talisman – to je slovenska kika.

Ulaz u dolinu Bašgul, Grob kafiristanskog poglavice plemena u dolini Vajgul, šalukatre
kafirske kuće, Ples kafirskih žena, posvećen bogovima dok su muškarci u pohodu, Rogati šešir
kafirskih žena

Pored već navedenog Džordža S. Robertsona, koji je napisao knjigu "Kafiri Hindu Kuša",
doprinos očuvanju obreda kafira za istoriju dao je i norveški etnograf Georg Morgenstern.
1929. godine, on je snimio fotografiju film obred žrtvoprinošenja vatri kod Nuristanca, koji je
bio veoma slično opisan u Rigvedi.
I kosmologija Nuristanaca je slična arijskoj. Univerzum oni dele na tri sveta: Urdeš – svet
bogova, Mičdeš – svet živih ljudi, Jurdeš – svet mrtvih. Priznavali su i kult konja, koji na
farmama nije korišćen. U Nuristanskom panteonu je bilo mnogo bogova. Bog Imra-Jamra-
Mara – vrhovni bog svih kafira-Nuristanaca, stvoritelj, koji je oživeo svojim dahom druge
bogove, gospodar života i smrti. On je takođe bog neba i oblaka. On je stavio na nebo sunce i
mesec. On je dao kafirima goveda i pse, pšenicu i alate za obradu zemljišta i naučio ih njihovim
aktivnostima. Još jedan bog zvao se Mundžem Malik – kralj Srednjeg sveta. On je periodično
ubijan, a on se vraćao u svom sinu, čije je ime bilo isto. Ovom bogu posvećena je zima. Bog
Mon (Mandi) – demonoborac. On je takođe slao na zemlju kišu i bio je posrednik između ljudi i
bogova. Bog Indr (Inder) – pokrovitelj vinogradarstva i proizvodnje vina, koje je zamenilo kod
kafira somu. Bog Giš (Giviš) – bog rata. Bog Vušum – bog pravde i bogatstva. Boginja Dizani –
najvažnije žensko božanstvo.
Takođe su Nuristanci imali mnoštvo manjih bogova: boginja Sandžu odgovorna za
skladištenje pšenice i zalihe toplog mleka, boginja Nirmali, koja predstavlja "nečistu" stranu
ženstvenosti, zadužena za porođaje i menstruacije, bog Bagišt – pokrovitelj voda, bog Nong –
gospodar hladne zime, boginja Kšumai – gospodarica alpijskih livada i divljih koza i zaštitnica
useva žitarica i voća. Međutim, sve to je odavno otišlo, i sada Nuristanci "nemaju boga osim
alaha...".

5
 Stil isti život Nuristanca promenio se malo. Muškarci se bave onim što su radili tokom
vekova – ispasaju sitnu stoku, a žene se brinu za žitarice, ječam i proso i za drva za ogrev.
Takođe, rasprostranjena je hortikultura (jabuke, kajsije), vinogradarstvuo, pčelarstvo,
prikupljanje šumskih plodova, jagodičastog voća i zanatstvo. Oni nastavljaju da žive u
rodovima i plemenima.
"Među nuristancima, poznate su najmanje dve vrste društvene gradacije. Postoji rang
lista starešina: vrh društvene hijerarhije čine džasti (starešine, oni mogu biti kako muškarci,
tako i žene), i kaneaši (vrsta kandidata za starešinu). Posvećenje u džasti praćeno je posebnim
ritualom. Javna gradacija muškarca-heroja: kafir, ubivši bar jednog neprijatelja, dobija naziv
šurmoč. Kada se vrati u selo, komšije ga pozdravljaju sa uzvicima dobrodošlice: "Uh šuro-
šurej-šuro!" Rodbina i komšije ukazuju mu počasti, zasipaju ga zrnima pšenice, preko grudi mu
vezuju traku sa četiri školjke, glavu mu krunišu sa perjem fazana.
Čovek koji je ubio sedmoro neprijatelja, dobija titulu lejmoč. Vrhovna je titula pirimoč –
čovek, savršen u svemu, hrabar, bogat, gostoljubiv. Kod Nuristanca postojale su dva sloja
robova – bari i lane (lavin), elementi prvog su sačuvani do danas. Bari su nasledni robovi –
zanatlije, njihov status je nepromenljiv. Slobodni Nuristanci ne stupaju sa njima u bračni
odnos. Bari su živeli obično na periferiji sela, bili su angažovani kovačkim poslovima,
proizvodili su oružje, metalne i kamene posude. Oni ne posećuju džamiju i ne obavljaju
muslimanske obrede; postoje pretpostavke da su oni potomci drevnog dokafirskogo
stanovništva Nuristana. Robovi – lane postojali su samo kod plemena Kantos; to su bili
slobodni ljudi, zarobljeni u ropstvo zbog dugova. Plaćanjem otkupa, oni su mogli da povrate
stari status. Robove – bari i lane slobodni Nuristanci su mogli da prodaju, daju kao miraz.
Porodica. Žene su rađale izvan sela, na posebnom mestu. Vraćale su se kroz sedam dana
posle porođaja. Ime deci davali su kada napune 12 godina (ime po ocu ili dedi), onda su im
oblačili pantalone (do specijalnog obreda oni nisu mogli da nose pantalone u okviru Nuristana).
Brak se zaključivao u ugovoru između mladoženje ili roditelja mladoženje sa ocem neveste. Za
mladu se plaćao otkup njenom ocu. Pre nego što je nevesta ulazila u kuću mladoženje, ona je
takođe dobijala novčanu sumu. Na venčanju su organizovali takmičenja u trčanju, natezanju
konopca, bacanju kamena i borbi. Žene i muškarci su bili odvojeni tokom praznika. Supruga se
shvatala kao svojina muža, on je mogao da je proda u bilo kom trenutku bilo kome.
Sahrane. Ako je umro lejmoč ili pirimač, od drveta ili slame pravila se grubo izvajana
statua pokojnika i jedan od njegovih robova (ili – jedan od suseda, slobodan čovek) stavljao je
sebi na leđa i nekotore vreme nosio (plesalo?) ulicama sela. Onda je leš stavljan na visoko
mesto, dostupan za sve da ga vide. Nakon sedam dana i noći, sahranili bi ga u grob zajedno sa
oružjem (ako je muško) ili ukrasima (ako je žena). Unutrašnje organe pokojika su vadili i
smeštali u glinene posude, odvojeno ih sahranjujući. Drvena statua pokojnika stavljala se na
grob. Sahrana je praćena ritualnim obrokom, koji je uključivao simri – ječmeni hlepčić,

6
izdrobljen u topljenom maslu. U grob žene je stavljan lonac sa simri..." L. M. Minc "Rase i
narodi".

Vez Belužistana

Delovi arijevskog nasleđa mogu se naći i u Belužistanu – oblasti koja se nalazi na

raskrsnici regiona Bliski Istok i Indostan. Ona uključuje pokrajine, koje ulaze u sastav
susednih država: Avganistana, Irana i Pakistana. Belužistan je poznat po svom vezu i tkanju
tepiha, ukrasima u kojima se lako prepoznaju elementi, koji su prisutnina vezovoma Rusije,
Ukrajine i Belorusije.
Međutim, ljudi sa priznacima bele rase žive ne samo na severu Avganistana. Postoji u
ovoj zemlji pokrajina Herat, jedna od najmoćnijih i najvećih pokrajina u zemlji, koja se nalazi
na zapadu i graniči sa Iranom.

Beli ljudi provincije Herat, Avganistan

Najverovatnije, to su predstavnici uzbek zajednice Herata, koji su veoma brojni i dugo

tamo žive. Od kada? Na primer, veoma poštovan uzbečki pesnik, filozof i državnik Ališera
Navoi živeo je tamo u 15. veku (1444-1501), koji je ceo svoj život tamo proživeo, mada, onda
je to bio timuridski Horasan. Poslednja fotografija – deca iz Dželalabada, na zapadu
Avganistana.

7
 U Avganistanu postoji još jedan narod, među kojima postoje ljudi evropeoidnog izgleda.
To su – hazari ili hazarejci.

Avganistanski Hazarejci

Da li su to potomci onih hazara, sa kojima je želeo da se porazi prorok Oleg ? Sećate li

Puškina: "Kako sada misli Prorok Oleg da se osveti nerazumnim hazarima"? Ili su oni potomci
onih, koje je porazio knez Svjatoslav? Nije poznato, ali naučnici insistiraju da su Hazari –
narod mongolskog porekla i oni se smatraju potomcima Džingiskana. ovo poslednje, uzgred,
objašnjava "evropeoidnost" hazara. Na kraju krajeva, već je poznato, da Džingiskan nije bio
mongoloid što zapadni autori u svojim delima potenciraju. Na primer, krunisanje Džingiskana
prikazano je u "Knjizi o raznovrsnosti sveta" italijanskog trgovca Marka Pola (1254-1324) i
takođe su ga crtali i u "Zbirci gravira, predstavljanje titula i zvanja na osnovu odežde svih
postojećih nacija" francuskog gravera Pjer Dufloa. Uprkos impresivnoj razlici u vremenu
između radova, u oba slučaja, izgled Džingiskana nema mongoloidne crte.

BELI LJUDI IRANA

Među stanovnicima koji naseljavaju savremeni Iran, u ogromnoj većini su sasvim

istočnog izgleda, veoma uočljivi svetle kože ljudi, sa evropskim crtama lica, sa plavim ili
zelenim očima.

8
 Vrlo često se među običnim Irancima sreću ljudi, koji su čistog slovenskog tipa, pa čak i
sa braon kosom.

Beli ljudi Irana

Mnogo svetlookih je i među iranskim glumicama, glumcima, modelima, muzičarima i
medijskim ličnostima. Na primer, Klaudija Links (Claudia Lynx), koju nazivaju "Boginja
Persije" – pevačica, glumica, model i zajedno sa svim tim diplomirani prevodilac. Mohamed
Reza Golzar (Mohammad Reza Golzar) glumac i muzičar. Parsa Piruzfar (Parsa Pirouzfar) –
glumac. Lejla Milani (Leyla Milani Khoshbin) – model, glumica i tv voditelj. Mohamed Reza
Gafari (Mohammad Reza Ghaffari) – glumac.

Beli ljudi Irana. Claudia Link, Mohammad Reza Golzar, Parsa Pirouzfar, Leyla Milani
Khoshbin, Mohammad Reza Ghaffari

Isto tako belci čine značajan udeo u najvišoj političkoj eliti Irana: Predsednik Iranskog
parlamenta Ardašir Lariddani (Ardashir Larijani), gradonačelnik Teherana Baher Mohamed
Galibaf (Mohammad Bagher Ghalibaf), glavni savetnik predsednika Mohamed Ramin
(Mohammad Ramin), zamenik predsednika Saveta Ustava, ajatolah Mohamed Jazdi
(Mohammad Yazdi), unuk lidera Islamske revolucije Ajatolaha Homeinija, Hassan Homeini
(Hassan Khomeini).

9
 Beli ljudi Irana. Ardashir Larijani, Mohammad Bagher Ghalibaf, Mohammad Ramin,
Mohammad Yazdi, Hassan Khomeini

Mada, mora se priznati da se o poslednjem šahu Irana, Mohammed Reza Pahlaviju, koga
su uklonili 1979. godinie, to ne može reći. Međutim, s obzirom na njegovo poreklo, to i ne
može biti. Stvar je u tome, da se persijska dinastija Pahlavi sastojala samo od dva čoveka, oca i
sina, i vladala je svega 54 godine (od 1925 do 1979. godine), dok je prethodna dinastija
Kadžarov vladala više od jednog veka (1796-1925. godine), ali je svrgnuta ocem poslednjeg
šaha, Reze Pahlavija. On je došao iz skromne vojne porodice - deda i otac su služili u persijskoj
vojsci. Posle smrti oca u porodici je počela svađa zbog nasledstva. Majka Reze je bila najmlađa
supruga, i zato je bila obespravljena. Morala je da uzme sina, da napusti kuću muža i ode u
Teheran. Tu je dečak u uzrastu od 14 godina upisao privatnu Persijsku kozačku brigadu, koja
je osnovana po uzoru na ruske kozačke pukove, naoružanu i obučenu pod rukovodstvom
ruskih oficira, i stigao do čina generala. Uzgred, Zapovednik Persijske kozačke brigade, ruski
oficir, podčinjavao se direktno šahu. I 1916. godine Reza postaje komandant Kuzvinskog
odreda Kozačke brigade. Celog svog preostalog života on je nosio rusku kozačku uniformu.
Zanimljiva je istorija stvaranja Persijskog puka. Od kraja 19. veka Rusija i Engleska su
rivali za uticaj na Persiju, što je dovelo rukovodstvo zemlje do odluke o modernizaciji vojske.
Modernizovali su persijsku vojsku u početku englezi, ali oni nisu previše žurili da podignu
borbenu snagu persijanaca, jer nisu želeli da kreiraju sebi problem, želeći da preuzmu zemlju
pod svoj "protektorat". Veoma ih je privlačila persijska nafta. Videvši da je od engleza malo
pomoći, Šah Naser-ed-din je 1879. godine zamolio Rusiju da pomogne u stvaranju
bojnosposobnih vojnih jedinica, sposobnih da zaista ispune postavljene im zadatke. Što je i
napravio potpukovnik ruskog generalštaba Domantovič.
Međutim, velika Britanija nije odustajala od svojih pokušaja da preuzme kontrolu nad
Persijom. Na primer, 1919. godine, diplomate britanske krune predale su vladi Persije
višehiljada vredno mito, da bi sklopili sporazum. Kao rezultat toga, Persija je skoro u
potpunosti pretvorena u engleski protektorat. Skandal je izbio, i probritanska vlada je podnela
ostavku. Sledeća vlada, takođe je pala. Povod je bilo kategoričko odbijanje Persijske kozačke
brigade da pređe pod komandu engleskih oficira. U principu, ostao je samo jedan izlaz.
10
 U februaru 1921. godine Reza Pahlavi vodio je pohod od 2 hiljade kozaka na Teheran,
organizovao je vojni puč, svrgnuo je sa vlasti dinastiju Kadžarov, oslobodio Persiju od
političke zavisnosti od Engleske i naterao engleske trupe da napuste teritoriju zemlje. U
budućnosti, on pravi niz radikalnih reformi, usmerenih na to, da bi zemlja bila jaka i
nezavisna. Sa Sovjetskom Rusijom nije formirao nikakav odnos. On nije voleo boljševike baš
kao i njegove kolege – kozaci. Iako se prema Rusiji i rusima uvek odnosio sa velikim
simpatijama. Uzgred, šah je dobro znao ruski, i na njegove vojne i državne stavove značajno je
uticala ruska vojna škola, koju je on prošao. Naime, on je 1935. godine zahtevao da strane
države počnu zvanično da koristite naziv države – Iran, umesto upotrebljavanog do tada
imena Persija. Eto, takav je bio otac poslednjeg šaha Irana.

Reza Šah sa svojom decom

11
 Kao što se jasno vidi, poslednjeg Šaha je teško nazvati evropeoidom, nije dobio od naših
predaka ni svetle oči, ni svetlu kosu. Međutim, žene je on sebi pokušao da odabira po
evropskom izgledu. On se ženio tri puta. Prva žena Šaha, Favzija, bila je egipatska princeza,
ćerka kralja Egipta Fuada prvog. To je bila žena neverovatne lepote, predivna plavooka
brineta. Oni su se venčali 1939. godine, ali život sa njom nije funkcionisao. U braku je rođena
ćerka, a Šahu je bio potreban naslednik, i posle 6 godina oni su se razveli.
Priča se da je 1949. godine Šah izneo predlog poznatoj glumici Grejs Keli, ali ga je ona
odbila, iz straha da će joj Šah zabraniti da snima i da će je prevesti u muslimanstvo. Uzgred,
udajom za princa od Monaka Rainiera, morala je da uradi ono čega se ona bojala u slučaju sa
šahom – ostavila je filmsku karijeru na insistiranje muža.
Druga žena šaha Muhameda Reze 1951. godine postala je Soraja Asfandijari Bahtijari
(polu nemačkog porekla). Ona je bila ćerka predstavnika plemenitog plemena Bahtijari
(Bakhtiari) iz južnog Irana, koji je 1950-ih bio ambasador Irana u Nemačkoj i njegove
supruge-nemice Eve Karl. Šah Mohamed ludo je voleo zelenooku lepoticu Soraju, ali, nažalost,
dece nisu imali, a šahu je bio potreban naslednik. Mislio je o tome da uzme drugu ženu, koja će
mu roditi sina, a takođe je predlagao da se promeni ustav Irana, da posle njegove smrti presto
nasledi njegov brat. Protiv prvog predloga je bila Soraja, a protiv drugog – medžlis. 1958.
godine, oni su se razveli.
Treća supruge šaha je postala Farah Diba, azerbejdžanka iz plemićke i bogate porodice
Tebriza. Njen deda sa očeve strane krajem 19. veka bio je ambasador Irana na dvoru
Romanovih. Ona je rodila šahu četvoro dece. Ali ne samo time, ona je ušla u istoriju Irana.
Udovica imperatorka Irana Farah Peahlavi je bila veoma visokoobrazovana žena, pored
persijskog, govorila je odlično azerbejdžanski, engleski i francuski jezik. Uvek se moderno i
elegantno oblačila. Zajedno sa svojim mužem aktivno je učestvovala u modernizaciji zemlje,
borila se za prava žena, što je izazivalo nezadovoljstvo šiitskog sveštenstva. Zahvaljujući
njenoj aktivnosti, u Iranu je otvoreno mnogo muzeja.

Mohamed Reza Pahlevi – poslednji Šahinšah Irana, Princeza Favzija - ćerka kralja Egipta Fuada prvog,
Soraja Asfandijari Bahtijari - udovica carica Irana, Farah Pahlavi, Princeza Šahnaz, ćerka iz prvog braka
šaha Irana
12
 Pored toga, šah je pokušao da podigne proizvodnju Irana na savremeni nivo, ne
ograničavajući se samo na prodaju nafte, pokrenuo je u Iranu ogromnu izgradnju – gradio je
fabrike, puteve, mostove, pokušao da sprovede reforme u poljoprivredi, poklanjajući zemlju
seljacima praktično na račun države, on je pokušao da uredi Iran što je moguće više kao
sekularnu državu. Pored toga, on je čak uveo hronologiju, ne od hidžre (godina preseljenja
proroka Muhameda iz Meke u Medinu, od kada muslimani vode svoju hronologiju), već od
početka dinastije Ahemenidov (1976 godina od Rođenja Hristovog bila je proglašena umesto
kao 1355. godina hidžre, 2595 godinom šahinšahske vlasti). Međutim, bio je primoran da
otkaže tu nepopularnu inovaciju.
Te i druge reforme su izazvale nezadovoljstvo sveštenstva i 1979. godine, šah je svrgnut
na talasu Islamske revolucije. Na vlast su došli islamski fundamentalisti, na čelu sa ajatolahom
Homeinijem, a šah je bio primoran da napusti zemlju i umro je u izgnanstvu u Kairu sledeće
godine. Važno je napomenuti da su englezi, koji su zajedno sa amerikancima, istina, imali 50%
od profita u naftnom biznisu Irana, privatno zamolili šaha da ne traži kod njih politički azil, jer
to može imati negativan uticaj na britanski odnos sa novom islamskom republikom. Šah je bio
gorko razočaran ponašanjem zapadnih "partnera", ali azil nije tražio...
On je morao da luta po svetu u potrazi za azilom: Maroko, Bahami, Meksiko, SAD,
Panama. Ne manje odvratno postupali su sa svrgnutim šahom i drugi njegovi "partneri" – SAD.
Dozvolili su mu da ostane na Bahamima za 3 meseca, pod uslovom da neće davati nikakve
izjave i preduzimati bilo kakve korake. Takođe, Karterova administracija nerado mu je dala
dozvolu da poseti Njujork.

Šah Irana Mohamad Reza i predsednik Džimi Karter, Teheran, 31.12. 1977
13
 Šahu je hitno bila potrebna operacija od progresivnog limfoma, otkrivenog 1977. godine.
Posle tretmana šaha su brzo sproveli iz zemlje. SAD nisu želele napetost sa novom vladom
Irana. Zbog naftnih prihoda, podrazumeva se. Nažalost, šahu je bila potrebna ponovna
operacija. Dvojica američkih zvaničnika je odletelo u Panamu, gde je bio, i zahtevali su za
operaciju odricanje od prestola. Šah je odbio i po hitnom pozivu predsednika Egipta Anvar
Sadata odleteo je u Kairo. On je umro u bolnici i sahranjen je sa vojnim i državnim počastima.
Njegovo telo počiva u džamiji Al-Refaj u Kairu. Udovica šaha Muhameda Pahlavi, carica Farah,
postala je regent starijem sinu, a kada je on napunio 20, on je postao Reza-šah drugi. Međutim,
kako je vreme prolazilo, majka je savetovala sinu da zaboravi prestol Irana i vodi život
privatnog lica. Tako je završila istorija poslednje persijske dinastije, kojih je za 2500 godina
postojanja zemlje bilo najmanje 20.
U celoj ovoj priči za nas su definitivno interesantni napori poslednjeg šaha da se vrati
veoma starim korenima Iranske nacije. Prvi šah dinastije Pahlavi promenio je ime zemlje.
1935. godini, on se obratio Ligi Nacija sa zahtevom da nazove zemlju Iran (Eran), a ne Persija.
Potkrepio je to time što sami žitelji nazivaju svoju zemlju "irani" (zemlja arijevaca), a
persijanci su jedna od etničkih grupa. Oblast iz koje su poreklom – Pars (Fars), bio je centar
političke moći u periodu carstva Ahemenida i Sasanida. Nazvana je zemljom arijevaca, Persija,
po imenu jednog grka jedna oblast nakon što je carstvo osvojio Aleksandar Veliki 330. g. pne

Antička mapa sveta Eratosena

14
 Zaista, država dinastije Ahemenida (550-330. godine pre nove ere) zvala se Aryanam
Xsahram (drevnepers. država arijevaca), a u doba zoroastrijanske dinastije Sassanida (224-
651. godine nove ere) do arapskog osvajanja Persije zvanično se zvala Eransahr (Эranšahr) –
carstvo arijevaca. Neki istraživači (Vesta Sarkhosh Curtis and Sarah Stewart, na primer, u svojoj
knjizi Birth of the Persian empire) veruju da su osvajači Irana pokušali da uklone iz
zvaničnog imena tretman zemlje kao carstvo ili zemlja Arijevaca. Na primer, grčki vladari
nastojali su da povuku iz opticaja – Aryanam Xsahram, a muslimanski osvajači su pokušali da
povuku Eransahr.

Međutim, potpuno uništavanje imena "arija" ipak nije uspelo, iako su imena arijevskih
carstva bila predata zaboravu. Umesto njih na grčkim mapama pojavio se naziv teritorije –
Arijana, Arija. Na primer, grčki matematičar, astronom, geograf, filolog i pesnik, šef
Aleksandrijske biblioteke Eratosfen Kirenskij (276-194. pne) na mestu Persije ucrtao je
teritoriju pod nazivom Ariana (Arijana). Istine radi treba reći da je ovu mapu rekonstruisao u

15
19. veku ser Edvard Banberri (Edward Herbert Bunbury (1811-1895)). On je napisao
dvotomnu istoriju pod dugim nazivom "A History of Ancient Geography among the Greeks and
Romans from the Earliest Ages till the Fall of the Roman Empire" (Istorija drevne geografije
Grka i Rimljana iz najranijeg doba do pada Rimskog carstva) i izdao je 1879. godine. I grčki
astronom, astrolog, matematičar, mehaničar, optičar, teoretičar muzike i geograf Klaudije
Ptolomej (oko 100 - oko. 170), koji je, kao i Eratosfen jedno vreme radio u Aleksandriji, takođe
je, ukazao na svojim mapama oblast Aria u Persiji. Njegove karte je objavio Sebastijan Munster
1540. godine u "Geografiji Ptolemeja".
Strabon (64/63 pne – oko 23/24 n. ere), grčki istoričar i geograf, takođe je pisao o
Arijani: "Ime Arijana odnosi se na deo Persije i Midije, kao i na baktrijce i sogdijce na severu; jer
oni govore gotovo istim jezikom, ali sa malim razlikama... žitelji su je zvali Ariani"
Zanimljiva je i činjenica da je "Ariaramna" (Ariyaramna) stari persijski naziv i potiče od
arya (arijevaca) i raman (radost, mir) i znači "onaj koji donosi svet arijcima". Ime Ariaramna
nosili su prema različitim istorijskim izvorima: pradeda Darija Velikog, komandant Darija
Velikog, plemić na dvoru Kseksa, tri kapadokijska (savremen. Turska) cara, sveštenik kulta
Mitre, čija je grob pronađen na teritoriji današnje Turske. Na Krimu, u Kerču, pronađen je
nadgrobni spomenik na kome je ugraviran natpis "Dajskos sin Ariaramna", a na drugom
"Ariaramn sin Ariarata".
Ostaje nam samo da nagađamo, iz kog razloga je poslednja dinastija želela da postane
naslednik prvoizgrađene Persijske imperije – arijevaca. Mogući razlog može biti činjenica, da,
su želeli da izgrade od provincijalne države sa bliskog Istoka, zaglavljene u srednjem veku,
progresivnu i jaku, koja bi mogla da postane ne predmet svetske politike, političkih i
ekonomskih igara u rukama glavnih igrača, već ravnopravni subjekt, za šta je bio potreban
odgovarajući primer. A bolji primer od Persijske imperije od dve i po hiljada godina vladavine
arijevske dinastije Ahemenida (705-330. godine pre nove ere), bilo je teško naći. Objavljivanje
zemlje naslednikom države, koja stotinama godina nosi veličinu Irana u svetskoj istoriji,
utvrđivanje pri tome da zemlja ima više od dve hiljade godina iskustva državnosti, bio je
veoma jak oslonac u planu obnove zemlje.
Ako je tako, onda treba odati priznanje čoveku koji je rođen u selu i počeo svoju karijeru
kao običan Persijski kozak, a zli jezici tvrde da je on od početka bio posilni ruskog oficira.

Na slici (miže) – budući šah Irana i osnivač dinastije Pahlavi, Reza-han sa svojim kolegom iz Persijske
kozačke brigade, 1910-tih godina. Istraživači tvrde da je na vratu budućeg vladara Irana – ruska
nagrada, zapravo orden Svetog Stanislava 2. stepena, iako u biografiji šaha nema obeležene činjenice da
mu je dodeljena bilo kakva ruska nagrada.

16
 I tempo obnove je bio impresivan. Poseban uspon Iran je doživeo od 1963. do 1978.
godine. Počeo je ekonomski bum. Narod dobio priliku da diše slobodnije, žene su skinule
čadru.

Iran pod šahom Mohammed Reza Pahlavi, Studenti Teheranskog Univerziteta, 1971. godine, Iran
pod šahom Mohammede Reza Pahlavi, Iran pod šahom Mohammede Reza Pahlavi, Teheran 1971.
godine, Iran 70-ih godina i danas, Iran danas

Kada su na vlast došli islamski fundamentalisti, sekularna prava i slobode su završile, u

zemlji su uspostavljeni sasvim drugi običaji. Ajatolah Homeini, koji je došao na vlast na talasu
Islamske revolucije, otkazao je kurs tehnološke modernizacije zemlje i planirao da se vrati
ekonomskim i društvenim normama "zaista-islamskog društva". U Iranu je, po njegovom
17
mišljenju, trebalo da se uspostavi "ni Zapad, ni Istok, već islam". Takva politika je dovela do
toga, da za 10 godina (od 1979 do 1989. g.) Iran izgubi sve ono što je šah tako uporno
uspostavio. Zatim, istina, došao je – rat sa Irakom i urazumio ga, i napravio je fokus na
izvozno-orijentisanu ekonomiju. A narod je na svetsku državu morao da zaboravi.
Nije ni čudo što se poslednji šah trudio da se distancira od islamske "tradicije", da je čak i
drugi kalendar uveo, koji, uzgred, skoro 1300 godina produžava (i sa pravom) istoriju zemlje,
ali verskim fanaticima takvi detalji nisu bili ni za šta. Islam se ukorenio u Iranu u 15. veku,
uprkos činjenici da su zemlju pokušali da osvoje arapi, počev od 7-og, ali persijanci su uporno
vodili svoju rekonkistu. Dakle, 30 godina reformi šaha, naravno, nije moglo da nadmaši 400
godina vladanja u zemlji muslimanske ideologije, i stari kalendar se vratio.
Da, sa kalendarom vladavine Ahemenida šah nije uspeo. Umesto toga, on se okrenuo
državnim simbolima. Još je šah Reza-han 1925. godine naredio da se napravi nova kruna,
umesto tzv "kruna Kiani", koju su tokom dugog vremena koristili šahovi prethodne dinastije.

Kruna iranske dinastije Pahlavi, Kruna Sasanidskih vladara, Kruna Sasanidskih vladara, Kruna
Sasanidskih vladara, Kruna Sasanidskih vladara

Za osnovu su uzeli jednu od kruna Sasanidske dinastije, koja je vladala u Iranu više od
400 godina (224 do 651. godine nove ere). Zašto jednu od kruna? Jer su iranski arheolozi
izračunali kod 32 sasanidska vladara više od 100 tipova kruna tog perioda, sudeći po slikama
na kovanicama, reljefima, srebrnim proizvodima, itd. Kruna, kako oni veruju, ne samo da
pokazuje kulturnu, ekonomsku, društvenu i istorijsku realnost vremena svakog vladanja, već i
karakteristike svakog monarha. Glavni motiv krune je – sunce, koje su poštovali ariji. Sasanidi
su bili zoroastrijanci. Kao što je poznato, zoroastrianizam obožava vatru. Oko 1 veka n. e. u
zoroastrizam je postepeno u prvi plan izašao kult Mitre, jednog od najbližih saradnika Ahura
Mazde. A Mitra je, između ostalog, bio bog sunca i svetlosti, i često su ga prikazivali kao boga-
sunce, koji upravlja kočijama. Dakle, u kruni nove iranske dinastije Pahlavi sunce je u obliku
ogromnog 60-karatnog žutog brilijanta a zraci su mu od belih dijamanata smeštenih u centru.
Generalno, ukrasa iz riznice prethodnog šaha na novoj kruni težine 2 kilograma je bilo mnogo:
3 380 dijamanata (1 144 karata), 5 smaragda (200 karata) i 368 bisera. Ova kruna se koristila
18
samo dva puta – u vreme krunisanja Reza Pahlavija 25. aprila 1926. g. i Mohammad Reza
Pahlavija 26. oktobra 1967. g.
Arijevski simboli su prisutni i na grbu Irana, lični grb šaha i njegove supruge, šahbanu
(tako se zvala carica Irana), kao i princa. Pored toga, pun naslov šaha je šahinšah (car careva),
i to je drevna iranska titula vrhovnog vladara, koju su koristili još Ahemenidi (705-330. godine
pre n. e.), bilo je ovako: Njegovo Imperatorsko Veličanstvo Šahinšah Ariamehr (poslednja reč
znači "Sunce Arijevaca").
Dakle, stvarajući novi Carski grb Irana na kraju 1940-ih godina, mlada dinastija Pahlavi
postavila je sebi cilj da zaključi u njemu 2500 godina kontinuirane državnosti Irana

Grb dinastije Pahlavi 1925-1979 g.

19
 U centru grba je – okrugli štit podeljen na četri dela. U prvoj četvrtini se nalazi hodajući
Lav koji nosi na leđima zlatno Sunce i drži u desnoj kandži srebrni mač. Lav i Sunce su bili
jedan od glavnih simbola Irana u periodu od 1846 do 1980. godine, ali generalno je bio poznat
simbol u Iranu još od 12. veka.
U drugoj četvrtini se nalazi tzv Faravahar – krilati disk, glavni simbol zoroastraizma, koji
je prvobitno predstavljao "krilato sunce" (simbol vlasti i božanskog porekla), a ljudski lik je
dodat kasnije. Faravahar je usvojen od persijske dinastije Ahemenida (648-330. godine pre
nove ere) i donet u Vavilon kao simbol Vrhovnog Boga Ahura-Mazde. Dakle, u grbu Pahlavija
Faravahar simbolizuje doba Ahemenida. Takođe, u desnom uglu ove četvrtine je sunce.
U trećoj četvrtini grba se nalazi Zulfikar – mač sa razdvojenim na kraju sečivom. Njega je
odabrao prorok Muhamed, kome je dospeo pri podeli trofeja, posle toga, kako su muslimani
dobili bitku protiv vojske Meke. Po legendi mač Zulfikar ima magične moći i magične osobine.
Mač Zulfikar simbolizuje arapsko-muslimansko osvajanje Irana i islamsku (šiitsku) istoriju
državnosti Irana (651 g. – do danas). Na vrhu mača se nalazi zlatna petokraka zvezda.
U četvrtoj četvrtini se nalazi Simurg – mitska ptica pravde i sreće (po drugim izvorima –
krilati pas, čije telo je prekriveno ribljom krljušti, a rep je – paunov). Simbolizuje eru dve
dinastije – partjanskih kraljeva Aršakida (250 pne – 224. g. n. e.) i persijskih kraljeva Sasanida
(224-651. godine). Važno je napomenuti, da je kod Skita, Saka i Sarmata bilo božanstvo sa
sličnim nazivom – Semargl – nebeski pas.
A u centru velikog štita Carskog grba je – mala slika planine Demavend (najviša tačka
Irana), iza koje izlazi sunce. Mlada dinastija Pahlavi nedvosmisleno se razume, da je ona – na
strani sunca, ne meseca. Veliki štit drže dva zlatna lava. U heraldici lav je simbol snage,
hrabrosti i velikodušnosti. Međutim, nije ga samo zato dinastija Pahlavi stavila na svoj grb.

Lav je takođe simbol arijevaca i

predstavljen je kao njihov zaštitnik, izvor
snage, mudrosti i vlasti. Važno je
napomenuti da su u ukrašavanju palate
Ahemenida u Persepolisu takođe
korišćene raznovrsne i višestruke slike
lavova. Na primer, na ulaznim
stepenicama je prikazan lav, držeći bika,
što neki istraživači pripisuju simboličnoj
sceni prolećne ravnodnevice i da je sam
grad bio izgrađen isključivo za obavljanje

20
u njemu glavnog zoroastrijskog praznika – Navruza – Nove godine.

Lični grb carice Irana Farah, Narukvica sa grifonima od Amudarinskog blaga, Amblem praznika u
čast 2500-godišnjice Persijske države, Narukvice od Amudarinskog blaga na zidovima Persepola,
Heraldički grb princa Irana

Šahban (carica) je imala svoj lični grb, koji je svojim simbolima takođe tretirao doba
Ahemenida. Glavni element je slika čuvene zlatne narukvice od Amudarinskogo blaga (inače
blaga Oksa) (5. vek pre nove ere). Kao i cilindar Kira Velikog, koji se sada čuva u Britanskom
muzeju, ova narukvica je poznata u celom svetu i predstavlja obeležje kulture Ahemenida.
Uzgred da kažemo, englezi su postali velikodušni i poslali cilindar Kira na proslavu 2500-
godišnjice Persijske države, koju je šah organizovao 1971. godini. Cilindar je zaista neverovatan
artefakt. On je glinen i na njemu je klinastim pismom urezan dekret, koji se može posmatrati kao
prva u svetu poznata deklaracija ljudskih prava. Ovaj dekret je uspostavljao verske i etničke
slobode, zabranu ropstva i maltretiranja, otimanje svojine silom ili bez naknade. A
osvojene zemlje su same odlučivale, da li da se podčine vlasti Kira. Takav dokument je
korišćen kao glavni element zvaničnog simbola praznika.
Grb Carice kruniše njenu krunu, kojom je ona krunisana 1967. godine, A narukvica u
skitskom životinjskom stilu je napravljena u obliku dva grifona, mada ne sasvim obična.
Umesto ukrštanja lava i orla, na narukvici se ukrštaju planinski jarac, lav i ptice. Postoji jedna
zanimljiva stvar. Na reljefima Persepolisa mogu se naći slike ljudi koji nose caru ponudu u
obliku slične narukvice od Amudarinskog blaga. U grbu prestolonaslednika Irana vidljiva je
dvoglava ptica – orao ili soko – sa solarnim simbolom na grudima.
Trenutno grb Irana predstavlja stilizovani natpis "Alah" arapsko-persijskim pismom i
sastoji se od četiri polumeseca i mača, koji simbolizuju islamski simbol vere – "Nema Boga
osim Allaha" i 5 stubova islama – osnovne propise šerijata, obavezne za sve muslimane.

(Slika niže) Pet stubova islama su: šahada (deklaracija vere: "Svedočim da nema boga osim Allaha i
svedočim meseca Ramazana), zakjat (verski porez u korist siromašnih) i hadž (hodočašće u Meku) da je
Muhamed – rob i poslanik Alaha"), namaz (pet dnevnih molitvi), uraz (Bajram,post took).

21
 Kao što vidimo, umesto lavova, sunca i drugih arijevskih sunčanih znakova iranci su uveli
neke neupadljive štapiće lunarnog kulta sekte drugog nivoa judaizma, i pored toga,
muslimanski ortodoksi su odlučno zatamnili i samu uspomenu o postojanju velikih carstava
arijevaca na teritoriji Irana.

MIDIJSKA IMPERIJA

Šta je bila ta imperija? Prva arijevska imperija je bila Midijska. Počev od 2. milenijuma pre
nove ere na iranskoj visoravni – ogromna teritorija, koju trenutno zauzimaju Iran i
Avganistan, sa severa su u talasima dolazila arijevska plemena, bežeći od nepovoljnih
klimatskih uslova. Oni su došli iz različitih mesta, sa zemlji od Dnjepra do Urala. Oni su dali
ovoj zemlji svoje ime – Arijana. Prošlo je vreme. Neke porodice su se naselile na zapadu i

22
stvorili državu Mitani, neke su otišle na jug iranske visoravni, neki su se okrenuli u Severnu
Indiju.

Kasitski cilindrični pečat sa

kolovratom

Istorijska nauka malo može reći o njima. Na primer, bilo je pleme Kasita. Još ih nazivaju
kosei, kisi ili kaši (akkad.). Oni su živeli u planinama velikog planinskog lanca iranske
visoravni Zagros do 2-1 veka pne. Do sredine 18. veka pre nove ere Kasiti su ušli u Vavilon, a
u 16. veku pne zaposele celu zemlju i vladali njom od 1518 do 1204. godine pre nove ere,
Formirali su svoju dinastiju, tzv kasitsku dinastiju). Naučnici smatraju da im je teško odrediti
etničku pripadnost, kao i na kom jeziku su govorili. Iako postoje neki mali arheološki nalazi
koji omogućavaju da se izrazi pretpostavka da su Kasiti takođe Ariji. Na primer, kasitski
cilindrični pečat sa kolovratom.

Osim toga, neki naučnici su, na primer, nemački rasolog Hans Fridrih Karl Ginter, odredili
da je njihov jezik, kao indoevropeski ("Rasologija jevrejskog naroda"). Kasiti su koristili kola i
bavili se uzgojem konja (što je svojevrsni "zaštitni znak" arijevaca, koje su u to vreme zvali
osvajači kočijama). Imena vladara Kasita takođe su arijska: Surjas, Indas, Marutas, o čemu piše
britanski istoričar i arheolog Vir Gordon Čajld u svojoj knjizi "Arijevci – osnivači evropske
civilizacije".

23
 Na početku 1 milenijuma pne stigao je drugi talas arijevaca, mnogo veći. Deo arijevskih
plemena – Sogdijci, Skiti, Saki, Partjani i Baktrijci – nastavili su da vode nomadski način život,
ali dva plemena – Midijci i Persi izabrali su i naselili su se u dolinama Zagrosa. Midijci su se
naselili na severu, a Persi na jugu. Odnosno, Persi su se prvo naselili severo-zapadno od
Midiijaca, ali asirci su ih potisnuli na jug i jugo-zapad. Uopšte, Midijci i Persi su često ratovali
sa Asircima u 9 i 8. veku pre nove ere, koji su nastojali da ih osvoje. Midijska plemena su
osvojili Asirci na početku 8. veka pre nove ere, ali 673 pre nove ere oni su se pobunili, razneli
Asiriju i stvorili svoju državu sa prestonicom u Ekbatanu (savr. Hamadan na zapadu Irana).
Ujedinio je plemena i izgradio prestonicu vođa po imenu Dejok (pers. Daйjuku). Njegov sin
Fraort (pers. Fravartiš), prema Herodotu, nije bio zadovoljan sa samo jednom Midijom, pa je
osvojio Perse i druge narodi Azije pa čak i krenuo u rat protiv Asirije. Tako da su u carstvo
postepeno ušla Urartu, Severna Mesopotamija, Partija, Persija i deo Male Azije (savremena
Turska). Midijsko carstvo prostiralo se skoro do reke Ind. Od male države Midija se pretvorila
u najmoćniju državu Srednjeg Istoka.

Medijska imperija u vreme formiranja države Ahemenida

24
 Njegov naslednik Kiaksar (pers. Hvahšatra) konačno je porazio Asirijsku državu. Umro je
Kiaksar 584. godine pre nove ere. Njegov sin Astiag (pers. Ištuvegu) je bio prinuđen da brani
svoje kraljevstvo od persa. Posle duže vladavine (oko 30 godina), Astiag je pretrpeo poraz u
borbi sa Kirom (Kurušem) – osnivačem persidske države, koji je po majci pripadao od
midijskoj carskoj porodici (on je bio unuk Astiagesa). Midija je postala jedna od satrapija
(pokrajina) i plaćala je danak persima, kao i drugi pokoreni narodi. Midija je plaćala 500
talanata zlata, i još u konjima. Na kraju krajeva, midijci su smatrani najboljim konjanicima i
odavno su se bavili uzgojem konja. Oni su bili poznati po svojim "nisejskim" konjima, koji se
uzgajaju na Nisejskoj ravnici i u Horasanu. Zapravo su u Midii počeli da gaje hranu stočnu
travu lucerku, koja je dobila ime "konjska hrana". Pored toga, na midijskim pašnjacima na
putu od Vavilona do Kaspijskih vrata napasalo se 50 000 carevih konja. Konjima su, uzgred,
oni plaćali danak, još asirijcima. Glavni grad Midije, Ekbatan i dalje se smatra jednim od
glavnih gradova, prvo persidskih, a zatim i partjanskih careva, gde su oni voleli da provode
vrele letnje mesece. Midijska imperija je postojala dugo – od 678 do 559. godine pre n. e.
Strabon (64/63 pne – 23/24. n. ere), grčki geograf i istoričar, nazvao je Velika Midija:

"Velika Midija u davna vremena, nakon što je razrušila vlast sirijaca, uzela je prevlast nad
celom Azijom. Kasnije, međutim, kod Astiaga, Kir i persi lišili su je tako velike moći, međutim, ona
je nastavila u velikoj meri da čuva pradedovsku slavu. Ekbatan je bila zimska prestonica
persidskih careva, kao i makedonaca, koji su posle potčinjavanja persa vladali Sirijom; i danas
ovaj grad pruža partjanskim carevima istu udobnost i bezbednost".
(Strabo. ed. A. Meineke, Geographica. Leipzig: Teubner. 1877).

On je takođe ukazao na sličnost jezika midja i skita. (Strabo X 2, 8, 14).

Prema Herodotu (484-425. godine pre nove ere) midijce je činilo 6 plemena: Buzi (Busae),
Paretakeni ( Paretaceni), Struhati ( Strukhat), Arizanti ( Arizanti), Budi (Budii) i Magi ( Magi).
Od njih samo se jedno pleme ne dovodi u pitanje u vezi sa pripadnošću Arijevcima. To su –
Arizanti, nazvani imenom koje potiče od Arija – plemeniti i Zantum – pleme, klan.

"Arijstvo" ostalih je teže dokazati, iako je većina od njih u skladu sa imenima skitskih
plemena. Na primer, midijskoe pleme Budi u skladu je sa imenom Budina – crnommorskih
Skita. Paretakenima su zvali nomadska plemena, koja su se naselila u Paretakeni, planinskom
području između Persije i Midije. Neki istraživači ih povezuju sa Paralatima, koje Herodot
zove "carskim skitima", koji su živeli između Dnjepra i Severskog Donca i u stepnom Krimu.

Uzgred, iranska "paradata" označava junaka arhaičnih mitova o prvoj postojećoj na

zemlji dinastiji careva -civilizatora i označava "pervozakonike", "ustanovitelje prvih
25
društvenih normi". Ko su bili Buzi, još je nejasno. Smatra se da im ime potiče od persidskog
buza, što znači starosedeoce, autohtone, to jest, ispada da oni nisu bili arijevci, iako je njihovo
samonazivanje, zapravo, nepoznato. Ali ovde na pamet dolaze i slovenski bužani, i bosanci, i
bosforci, i vođa Anta Bus Belojar, i Vasilij Buslaev, koji su bili mnogo posle midijaca.

Još jedna zagonetka su Struhati. Njihovo ime je saglasno kasnijem sarmatskomu plemena
Satarha, koji su živeli na Krimu, u 2. veku n. e. I poslednje midijsko pleme – Magi. Oni su
predstavljali kastu sveštenika iz zoroastrizma, a po svoj prilici bila su pridošli iz Sumera.

O tome, da su Midijci Arijevci, svedoče arheološki nalazi. Prvo, tu je upotreba solarnih

simbola, uključujući i svastiku. Pored toga, u ukrašavanju mnogih stvari glavni motiv su
takozvane "skitske slike" – jelen, panter, glava lešinara, zec, ovca, napravljene u skitskom stilu.

Na slici su predstavljeni: ogrlica 1. milenijum pre nove ere, nađena tokom iskopavanja u pokrajini Giljan
na severozapadu Irana. Zlatna čaša iz oblasti Kalardašta. 10. v. pre n. e. Arheološki muzej. Teheran.
Zlatni ukrasni privezak 8-7 vek pne, severozapad Irana. Grob midijskog kralja Kiaksara sa urezanim
suncem iznad ulaza. Zlatni pehar iz Hasanlua (Hasanlu) – arheološko nalazište na severozapadu Irana.
Muzej Bastam. Na njoj je svastika, ali sve raspoložive slike ove čaše na internetu su napravljeni tako da
ona nije vidljiva. Samo na jednoj staroj i veoma kvalitetnoj fotografiji, verovatno skeniranoj iz knjige,
može se videti svastika na butini lava.

Ogrlica 1. milenijum pre nove ere, nađena tokom iskopavanja u Giljanu. Zlatni pehar iz oblasti
Kalardašta. 10. v. pre n. e. Arheološki muzej, Teheran. Zlatni ukrasni privezak 8-7. vek pne severozapad
Irana. Grob midijskog kralja Kiaksara. Zlatni pehar iz Hasanlua (Hasanlu)

Ali, kako su izgledali sami Midijci? Na zidu palate Apadana u Persepolu postoji reljefna
slika midijaca (tako su identifikovali istoričari), ali svi su oni predstavljeni u takozvanom
"asirijskom stilu" – sa uvijenom kosom i bradom i iz profila, i nacrtani sa crnom kosom i
bradama. Nekako liče na neku vrstu "istočnomediteranske" rase.

26
 "Međutim, sami Baktrijci, Midijci i Persi pamte da su njihovi arijevski preci izgledali
drugačije. Tako je, prema legendi, čuveni Zaratustra nosio rodovno ime Spitama, što je
značilo "bled". U stvari, po drevnom običaju persi su farbali bradu i kosu kanom u vatrenu boju
(zbog čega su turci zvali irance "crvenoglavi").

27
 Gore izneto potvrđuju paleogenetičari: tako, prema toj grupi istraživača Strasburgskog
instituta za sudsku medicinu izučavanja ostataka protoiranaca – nosioca andronovske kulture
Južnog Sibira, većina od njih imali su plave ili zelene oči, svetlu kožu i plavu ili crvenu kosa
(Gazeta, 13.05.2009)". (Aleksej Vinogradov. "Ruska misterija. Odakle je došao knez Rjurik?").

BELI LJUDI SREDNJE AZIJE

Priča o više od hiljadu godina arijevskog carstva Bele Rase na teritoriji današnjeg Irana bi
bila nepotpuna bez priče o susednim sa njim državama, koje su stvorili beli ljudi na području
moderne Centralne Azije i delimično pale pod njenu nadležnost. U II - I milenijumu pre nove
ere na ovim prostorima cvetala je Sogdiana (sada podeljena između Uzbekistana i
Tadžikistana), Baktrija (južni delovi savremenog Tadžikistana i Uzbekistana), Horezm (sada se
nalazi na teritoriji savremenog Tadžikistana) i Margiana (savremeni Turkmenistan).

28
 Karta drevne srednje Azije

Trenutno savremeni tadžici, uzbeci i turkmeni pokušavaju da izgrade svoju etničku

istoriju na drevnim vremenima, proširujući je na milenijume, proglašavaju sebe naslednicima
drevnih naroda, koji su osnovali i razvili prosperitetne države na toj teritoriji gde oni sada
žive. A države su zaista bile napredne.
Na primer, u Sogdiani, čiji je glavni grad bio savremeni Samarkand, već u 7-6 veku pre
nove ere bilo je mnogo utvrđenih gradova sa razvijenim sistemom vodosnabdevanja – voda je
proticala po širokim kanalima i posebnim hidrotehničkim objektima od spaljene cigle. A
poljoprivreda, koja je zauzimala glavno mesto u privredi zemlje, uspešno se razvijala na račun
veštačkog navodnjavanja. U zemlji se gajilo skoro sve – pšenica, ječam, proso, grašak i naravno,
povrće i voće. Sogdiana je bila čuvena po svojim vinogradima i svom vinu. Uzgred da kažemo,
ustrojstvo savremenog takdžikskog vinarstva nije se promenilo sve do danas.

Zajedno sa vinogradima, sogdijci su zasadili mnogo voćnih bašti, a kvalitet njihovog voća
je bio toliko visok da je iznenađivao strance svojom sortom i ukusom i rado su ih kupovali.
Tako je Sogd proizvodio "zlatne" breskve koje su "bile velike kao guščja jaja, a njihova boja je
bila kao zlato". Takođe, sogdijci su izvozili bele i žute trešnje. Oblast Samarkanda je bila tako
dobro održavana, ugodna za oči sa mnogim kultivisanim poljima i lepim baštama, da su je
arapski osvajači zvali "baštom emira pravovernih".

Pored poljoprivrede Sogd je bio poznat po svojoj obradi metala – u planinama se vadilo
zlato, srebro, gvožđe, kalaj, bakar, živa i dragulji. Sogdijski majstori su proizveli razne
proizvode, kako civilne tako i vojne svrhe – srpove, noževe, vrhove za koplja i strele, bodeže,
oklope, itd. Pri tome, veštine sogdijskih zanatlija su bile poznate daleko van granica zemlje.
Pored obrade metala, sogdijci su se bavili izradom pamučnih, vunenih i svilenih tkanina, kao i
velikih tepiha i sve je rađeno od lokalnih sirovina. Bili su angažovani i grnčarijkom
proizvodnjom (poznati su bili po svojoj glaziranoj keramici), kao i proizvodnjom obojenog
stakla o čemu svedoče arheološki nalazi.

Pored toga, sogdijci su bili vešti trgovci, što nije iznenađujuće, jer kroz Sogdianu je
prolazio deo Velikog puta Svile od Merva do Kine i oni su ga zapravo držali u svojim rukama.
Samarkand je istovremeno bio i trgovinski i zanatski centar zemlje i glavni čvor puta Svile.
Upravo tamo se koncentrisala inostrana roba i proizvodi domaćih proizvođača. Trgovali su sa
Zapadom, sa zemljama Mediterana. Sogd je bio poznat i po svojim sajmovima. Tamo se nije
samo trgovalo. Na sajmove su se donosile raznovrsne tkanine – vuna, svila, pamuk,
poluproizvodi i gotovi proizvodi, kao i koža, uključujući i šagren, keramika, predmeti od kosti,
drveta i metala. Prodavali su se i rasni sogdijski konji, kao i samarkandske ovce sa ogromnim
teškim "repom" (tzv. kurdjočne- ovce). Samarkand je izvozio u spoljni svet zlato, tamjan, bele
bisere, obrađenu kožu, tepihe.

29
 Prema rečima kineskog monaha-hodočasnik 7. veka Sjuancjana, polovina stanovnika
Sogdiane se bavila zemljoradnjom, a druga polovina – trgovinom. U Samarkandu su tek
rođenim dečacima mazali jezik "kamenim medom", a na dlan stavljali lepak, tako da je on
čvrsto držao novčić. Od pete godine oni su proučavali knjige, a kada bi podrasli, slali su ih da
se uče trgovini. Dostižući 20 godina mladići su odlazili nadajući se profitabilnoj trgovini.

30
 Kurdjočna ovca

Jedna od najznačajnijih znamenitosti Sogdiane je bio njen glavni grad – Samarkand

(Marakanda). Već u 7-6. veku pre nove ere malo severnije od savremenog Samarkanda bilo je
drevno naselje smešteno na površini od više od 200 hektara okruženo monumentalnim
odbrambenim zidovima sa unutrašnjim hodnicima i kulama i gradskim blokovima,
hramovima, ribnjacima i trgovačkim mestima i zanatskim radionicama. Utvrđeno je da grad
presecan pravim kaldrmisanim ulicama i da se delio na četvrti.

Drevni Samarkand - Afrosiab

Lokalitet nosi naziv legendarnog turanskog kralja Afrasiaba. Sa severa i istoka je zaštićen
liticom i rečnim kanalima, sa juga i zapada grad je imao duboke jaruge. Trenutno Afrosiab
izgleda kao mnoštvo žuto-sivih brdašca, koja čuvaju mnogo zanimljivih tajni koje su u stanju
da bace svetlo na prošlost centralnoazijskih naroda. Iskopavanje Afrosiaba počelo je još
krajem 19. veka, kada je u Srednju Aziju došla Rusija i nastavilo se u sovjetsko vreme.
Arheolozi su potvrdili reči drevnih traktata o tome da je drevni Samarkand bio jedan od
najvećih trgovinskih i kulturnih centara Srednje Azije. Oni su našli mnogo zanatskih radionica,
različitih objekata i verskih objekata. Veliki sistem kanala i bazena snabdevao je stanovništvo
vodom. Na lokalitetu su pronađeni uzorci keramike, ukrašeni ornamentima, terakota figurice,
31
fragmenti kostiju – kontejneri za sahranu skeleta, proizvodi od stakla, različiti alati, ženski
nakit, novac.
1965. g. u centru Afrosiaba otkopano je jedno od brda koje je krilo pod sobom pravo
arheološko blago. Arheolozi su iskopali zgrade napravljene od samana, šarene slike na
zidovima, natpise na sogdijskom jeziku i staklene posude, uključujući male čaše od stakla i
posude za mastilo. Štaviše, zidovi zgrada su bili ukrašeni divnim freskama koje su slikane
bojama na bazi lepka, koje su nanošene na površinu glinenih zidova.
Arheologe je iznenadila ne samo održivost i trajnost boja, već i kombinacija svetlih i
bogatih boja, fino izrađeni detalji, izražajnost sa kojima su prikazana lica i figure. Sve to
svedoči o visokom nivou razvoja umetnosti u starom Samarkandu. Ovi nalazi datiraju iz 6-7
veka nove ere. Istraživači fresaka ukazuju na to da su na zidovima prikazane različite
ambasade koje dolaze do upravnika Sogdiana, naime, ambasada iz Čaganiana – države u
Toharistanu, ambasada iz Kine ili Istočnog Turkestana, ambasada iz Koreje.

32
 Car Saka-Tigrahaud Skunha.
Reljef Behistunskog natpisa Darija

Međutim, sogdijci su bili ne samo uspešni trgovci, već i vešti vojnici sa oružjem u rukama
koji brane nezavisnost svoje zemlje. Prvo su se opirali Ahemenidima – Kiru i Dariju i to veoma
uspešno. Svima je poznata legenda o smrti Kira od ruke ratnika kraljice masageta Tomiris.
Darije je takođe bio suočen sa upornim otporom sogdijaca. Grčkojezični pisac 2. v. n. e
makedonskog porekla Polien, autor eseja "Vojni trikovi" opisao je priču o pastiru Širaku.
Mladić se ponudio da bude vodič persijanaca i posle jednonedeljnog putovanja namerno je
uveo neprijatelja u bezvodnu pustinju, zbog čega je izgubio život. Međutim, persijanci su ipak
pokorili Sogd i zajedno sa Partijom, Horezmom i Arijom on je bio uključen kao 11-a satrapija

33
države Ahemenida. U petom stubu Behistunskog natpisa govori se o pohodu Darija:

"govori Darije car... onda sam sa vojskom krenuo protiv zemlje Saka. Zatim su Saki,
koji nose kapu sa oštrim vrhom, krenuli u bitku. Kada sam stigao do reke, na drugu
stranu sa svim svojim trupama sam prešao. Onda sam potpuno slomio deo Saka, a drugi
deo je zarobljen u ropstvo... vođa po imenu Skunha je zarobljen i doveden pred mene.
Tada sam imenovao drugog (njihovog) vođu, pošto je (to) bila moja želja. Tada je zemlja
postala moja".

Sogdijci su plaćali imperiji danak srebrom, dragim kamenjem i ratnicima. To su oni koji
su pružili najtvrdoglaviji otpor Aleksandru Makedonskomu od trenutka njegove pojave na
njihovoj zemlji. Sogdijski aristokrata i komandant po imenu Spitamen je organizovao i
predvodio snažan otpor grcima, kome se pridružila Baktrija. Trupe Spitamena uspele su da
nanesu ozbiljan poraz trupama Makedonskog (jedine koje su bile u stanju da to urade).
Međutim, Spitamen je ubijen, ali ne u borbi, a prema različitim izvorima – to je bila njegova
žena ili saveznici-nomadi i grci su onda mogli da potčine sebi bogat i cvetajući predeo. Kasnije,
sogdijanci su pružili isto tako tvrdoglav otpor arapskim zavojevačima u 7. veku n. e.

Dakle, ko su bili ovi drevni hrabri ratnici, uspešni trgovci i vešte zanatlije i
poljoprivrednici, čiji istorijski potomci tako žele da postanu savremeni uzbeci i tadžici?

Uzbeci

34
Uzbeci

Uzbeci

35
Uzbeci

Uzbeci
36
 Koga oni nazivaju svojim drevnim precima i ko je činio prvu etničku osnovu teritorija na
kojoj oni žive? Pravde radi treba reći da među etničkim uzbecima i tadžicima turkskog
porekla, zaista žive daleki potomci onih naroda, koji su živeli tu od drevnih davnina, iako su
sada gurnuti u planinske oblasti.

Tadžici

37
Tadžici

Tadžici
38
Tadžici

Tadžici

39
 Strogo govoreći, tadžici, na primer, nedvosmisleno izjavljuju to koga su izabrali sebi za
pretke. Predsednik Tadžikistana Rahmonov proglasio je 2006. godinu kao godinu Arijevske
kulture. Vlasti muslimanskih zemlji uložile su mnogo napora da bi svaki tadžik znao o svom
plemenitom arijevskom poreklu.
Uopšteno gledano, u jednom su u pravu vlasti Tadžikistana. U davna vremena na ovim
prostorima zaista su živeli Ariji, koji su došli na te prostore sa svoje severne pradomovine
"Arijan Vedža" – "Arijski prostor", bežeći od negativnih klimatskih uslova: "Tamo je deset
zimskih meseci i dva letnja meseca a i oni su hladni za vodu i hladni – za zemlju i hladni
za biljke, a na kraju zime su redovne poplave". I onda su se arijevci preselili na jug u toplija
podneblja. O tome, ko je to došao i naselio oaze i stepe Srednje Azije navodi se u "Avesti",
drevnoiranskim i indijskim izvorima, spisima starih grka, rimljana i kineza.
Grci su nazivali sve narode iz "dubine Azije" uopšte, a narode Srednje Azije delom
Skitima, iako su već postojala na zakaspijskoj teritoriji skitska plemena Daeva, Masageta i
Saka. Stari grci su pominjali Sake u svojim poemama, posebno antički grčki pesnik Heril (5. v.
pre n. e.) koji je napisao: "I Saki, pastiri ovčari, skitskog roda, posedovali su bogatu
pšenicom Aziju, iseljenici onih nomada, koji su među ljudima najpravedniji".
Persijanci su srednjeazijske narode nazivali Sakima (u persijskim izvorima reč skit se ne
koristi), koji su odigrali veliku ulogu u istoriji Persijske imperije. Setimo se da je u svoje vreme
Persijskim carstvom skoro pola hiljade godina upravljala dinastija Ar-sak-ida. Drevni
persijanci su Sake delili na četiri grupe:

- Saki-haomavargi, koji su naseljavali dolinu reke Murgab (reka u Turkmenistanu i

Avganistanu);

- Saki-tigrahaudi, "sa kapama sa oštrim vrhom" (saki Behistunskog natpisa Darija),

koji su živeli u podnožju Tien Šana (često identifikovani sa masagetima antičkih autora);

- Saki-paradaraji, "preko mora (preko reke)"; i

- Saki-parasugudi, "iza Sogdianije", koji su živeli u bazenu Aralskog mora u donjem

toku Amu Darja i Sir Darja.

(Bailey, H. W.. North-Iranian traditions, str. 292-299).

40
 Mapa naroda Persijskog carstva sa barreljefa Persepolisa
U principu, stanovnike tih zemalja persijanci su nazivali po imenu područja gde su živeli
– horezmijci, sogdijci, baktrijci i sl, što je napisano na Behistunskom natpisu Darija, na ploči
Nakši-i-Rustema i u Persepolisu. Ali sve u svemu, ni grci, ni persijanci nisu videli veliku razliku
između njih. Na primer, Strabon govori o tome da horezmijci ulaze "u sastav Masageta i Saka",
a sudeći po slikama sogdijaca i baktrijaca na ahemenidskim barreljefima, ovi narodi se skoro
ne razlikuje po odeći, kapama i naoružanju od predstavnika sakskih plemena, takođe
prikazanih tamo.

"Avesta", sveta knjiga zoroastraizma (7-6. vek pre nove ere), naziva narode koji žive u
centralnoj Aziji "Šaka", "Tata" i "Daha", a nomadska plemena koja uzgajaju stoku pominju kao
"Turi", a teritoriju na kojoj su oni živeli "Turanom". O Sakima se govori u drevno-indijskim
tekstovima, kao što su "Purana", "Manu-smriti", "Ramajana”, "Mahabharata", "Mahabhašja" i
drugim, gde ih zovu Šaka (Buda Gautama je bio od Saka, njegov otac pripadao je kasti kšatrija.
Naziv Šakjamuni znači "najmudriji od Šaka"). O Sakima je pisano u kineskoj "Istoriji Starije
kuće Han" (1. vek p. n. e.) u Priči o Zapadnoj Pokrajini i nazivaju ih plemenima Se.

Dakle, turkijski narodi, koji sada nastanjuju teritoriju centralne Azije, veruju da su njihovi
drevni preci Saki, Horezmijci, Sogdijci, Bakrijci, koji su milenijumima ranije naseljavali
Horezm, Sogd, Fergansku dolinu i zemlje Kazahstana.

41
Srednjeazijski Sak (skit). Rekonstrukcija M.M. Gerasimova

42
Srednjeazijski Sak (Skit). Rekonstrukcija M.M. Gerasimova

43
Ljudi andronovske kulture

44
Ljudi andronovske kulture

45
Ljudi andronovske kulture

46
 Stvar je u tome, da prema informacijama sovjetskih naučnika-antropologa Debeca G. F.,
Levin-a M. G., Ginzburga. V. V. i drugih, da su se ti isti arijevci (Skiti, Saki i dr.) formirali na
teritoriji Kazahstana i Srednje Azije, na osnovu naroda tzv andronovske kulture, koja je
obuhvatala od 17-9 veka pre nove ere Kazahstan, Zapadni Sibir, zapadni deo Srednje Azije i
Južni Ural. I to su bili evropeoidi, ljudi bele rase, što se dobro vidi iz rekonstrukcije izgleda
Skita i ljudi andronovske kulture prema metodi oporavka lica po lobanji sovjetskog
antropologa, arheologa i vajara M. M. Gerasimova.
Međutim, nisu samo sovjetski naučnici dokazivali da su drevno stanovništvo centralne
Azije bili beli ljudi. Ispostavilo se da je u Ruskoj imperiji ova tema bila prilično široko
razvijena i pokrivena. Dakle 1910. godine u Taškentu je objavljena knjiga poznatog ruskog
naučnika orijentaliste Aleksandra Polikarpoviča Šišova (5.12.1860-5.1936) "Tadžiki -
Etnološka i antropološka studija". Vojni lekar po profesiji i naučnik-etnograf po vokaciji, on
je "prvi, savesno, okupio zajedno veliki broj materijala o etnografiji i svakodnevnoj kulturi
tadžika i sveobuhvatno sebavio ovim pitanjima. Značajan deo materijala koji je koristio
objavljen je u XIX i početkom XX veka, u različitim izdanjima. Sada je bibliografska retkost i za
širok krug čitalaca uopšte nije dostupna". U svom radu A. P. Šišov govori ne samo o drevnoj i
slavnoj istoriji Tadžika, već i o tome ko su oni bili zapravo, koje ime su nosili ranije i ko su
njihovi potomci i naslednici danas. I ovi zaključci, izvedeni još pre 100 godina, za nas,
prevarene izmišljenom istorijom, zvuče veoma neobično.
O najstarijim vremenima regiona centralne Azije, zauzetih trenutno tadžicima, postoje
samo legendarne priče. Najstariji izvori informacija su indijske i iranske religiozno-etičke
tradicije. Na njima se zasniva, između ostalog, hipoteza, da je Pamirska visoravan kolevka
arijevskih plemena, koja su se razišla odatle u različitim pravcima. Ovde se moramo okrenuti
drevnom izvoru, samoj Zend-Avesti, jer je u njoj dat drevni prikaz iranaca na zemlje i na
podelu sopstvenih njihovih oblasti i delova naroda, podjednako blisko povezan sa
kosmologijom i religijom kao što je indijski koncept o zemlji sa verskim učenjem Bramana.
O razlici tri pomenuta od grka naroda – Baktrijaca, Midjana i Persa, Zend spisi ne govore:
tamo se svi ovi narodi zovu kolektivno arijevci (iranci) a njihove zemlje – Arije. Iz Vendidata,
"Otkrovenja", jednog od dela Zend-Aveste, detektovano je nekoliko veoma važnih geografskih
činjenica u vezi Irana i njegovih stanovnika.
Eriene-Vedo (Iran-Veji, tj. "čist Iran") je prvobitno mesto boravka zendskog naroda, tj.
mnogobrojnog plemena, koje se onda nastanilo pretežno u Sogdiani, Baktriji, Midiji i Persidi.
Ovde je Ormuzd prvi put okupio živa bića, tj. tu su se ljudi sa svojim stadima prvi put okupili u
rod i oformili zajednice. Tada je kralj Džamšid uz pomoć nebeskih ljudi, odnosno,
rodonačelnika i predvoditelja (grčkih polubogova), okupio živa bića, tj, ujedinio je pojedinačna
plemena u jedan narod i postao glava naroda i stada.

47
 Nakon toga Ormuzd je dao Džamšidu zlatni bodež, sečivo (plug), simbol poljoprivrede i
naredio da narod uči obradu zemlje.
Ali Eriene-Vedu je napala oštra zima. Pre toga, tamo je bilo 7 toplih i 5 hladnih meseci u
godini; u Džamšidovo vreme zima se proširila na 10 meseci, a za leto ostala su samo dva (kao
što je trenutno u Gornjoj Aziji, Tibetu, Ladaki, itd.). Onda je Džamšid, po zapovesti Ormuzda,
poveo narod iz Eriena-Vede u svetlu zemlju, odnosno u topliju, na jugu. Prelazak je počeo sa
prvobitnim stanovnicima u Sogdu (Sogdianu), odatle u Muru (Merv), odatle u Bagdi (Baktriju),
odatle u Nisaim (Nisu), odatle u Haroj (Gerat), Vekeregem (Arachjliu), Hetumat (Hindmend),
Ragan (Rhagis sadašnji Rei). Poslednja tri mesta blagodati su bila: Verena (Ver, Persis,
Persepolj), Hapta Hendu (Sapta Heando, sedam Indija ili zemlje pritoka Inda) i Rengejao, koju
treba tražiti pod imenom Aravastana, na zapadu od Persije, u Gornjoj Asiriji, na Tigru i Efratu.
Na taj način, narod se, po dolasku u topliji, južni region, širio čak i na istok ka Indu i na
zapad ka Efratu do Messopotamije. Najviše se razvio u sredini, između ovih zemalja u
očaravajućoj Čistoj Veri (tj. dolini, orošenoj vodom), koja se toliko svidela Džamšidu. Ovu
prostranu, sa četri strane ograđenu zemlju (to je bilo, takođe, četrnaesto mesto blagodati,
Verene, sa četiri ugla), Džamšid naseljava i obrađuje. Ovde je osnovao gradove, stavljajući u
njih po 1000, po 600 i 300 stanovnika; napravio je puteve, uveo poljoprivredu i baštovanstvo i
sebi na brdu sagradio palatu.
Tokom celog svog puta Džamšid i njegov narod, gde god su dolazili, nailazili su na praznu
i neobrađenu zemlju. Džamšid je nju prvi put naselio ljudima i životinjama. Na ovim novim
plodnim poljima, ljudi su, upoređujući ih sa prvobitnom divljom domovinom, bili toliko srećni
da je to vreme u sagi poštovano kao zlatno doba.
Druga interesantna okolnost, koja se sreće u sagi, tiče se geografije. Doseljenici idu prvo u
Sogdo. Ako se pod ovim Sogdo razume direktno susedna Sogdiana, onda to sasvim jasno
označava prvi pravac kretanja arijevaca iz centralnog dela Gornje Azije tamo i dalje u Baktriju
i Iran, dakle, sa istoka na zapad, ili tačnije, sa severo-istoka na jugo-zapad, u pravcu dolina i
planinskih klisura, u pravcu u kome su sledile sve kasnije migracije naroda, čak i do
današnjeg vremena. Tamo, dakle, moramo tražiti iskonsku, prvobitnu otadžbinu kako
najstarijih iranskih, tako indijskih naroda, kako arijevaca tako i Ajrijca, odnosno zemlju koja se
po zendskom zvala Eriene, a sanskritski Ajrija.
Istoričari nam govore da je Turkestanski bazen u davna vremena bio daleko od toga šta
on predstavlja u ovom trenutku. To je bila cvetajuća zemlja u kojoj je postigla i dostigla
značajan razvoj jedna od najstarijih civilizacija sveta. Arijevsko stanovništvo po dolinama
Oksusa i Jaksarga u najdubljoj drevnosti je osnovalo takve države, kao što je Baktriana (Balh),
Transoksiana (Buhara), Sogdiana (Zeravšan) i Harazmija ili Havarezm (Hiva), koje su se
odlikovale izuzetnim brojem ljudi, materijalnim bogatstvom i visokim stepenom političkog
razvoja.
48