„ПЕСЧАНСКА“ ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ И СУДБИНА

РУСКОГ ЦАРСТВА
Ника Јуферева
pravoslavie.ru/74875.html

„Песчанска“ икона Мајке Божије

Донедавно је од Москве до Доњецка свакодневно саобраћао воз

„Донбас“. Станице су му биле у: Тули, Орјолу, Курску, Белгороду
и Харкову. Два и по сата после Харкова воз је стизао у Изјум, а
затим у Славјанск, Краматорск и Јасиновату. Последња станица
је била у Доњецку.
Чим је у пролеће 2014. године на југоистоку Украјине избио рат у
светским вестима се појавио Изјум, где се од самог почетка
налази штаб за спровођење такозваних антитерористичких
операција и где је смештена војска националне гарде.
Изјум је живописан градић на граници између
харковског краја и Донбаса који се налази на 16 сати
путовања од Москве. Смештен је на планини Кремјанец која се
помиње у „Слову о Игоревом походу“. „О, руска земљо, ти си већ
иза брда!“ – рекао је кнез Игор кад је његова дружина прешла
ову планину и кренула у сусрет својој судбини.
На месту где кривуда река Северски Доњец налази се спомен-
камен. Он говори о победи Владимира Мономаха над
Половцима.
У изјумском музеју се чува Златно Јеванђеље – поклон Петра
Великог. За време азовских похода и рата против Швеђана цар је
три године провео у Изјуму.
Кад је Русија одбацила двоглавог орла управо у Изјуму су се
изливале звезде за куле московског Кремља.
За време Другог светског рата водиле су се жестоке борбе за
Изјум. Од октобра 1941. године у близини Изјума је осам месеци
пролазила линија фронта. У време Курске битке овде је изведена
изјумско-барвенковска операција која је спутала немачке снаге.
Ветерани кажу да је то одиграло одлучујућу улогу у победи
Црвене армије на Курској дуги.
Управо овде, на гори Кремјанец је познати совјетски физичар
Лав Ландау схватио како се цепа атом што је у коначном довело
до стварања нуклеарног штита СССР-а, а касније и Русије.
Међутим, у изјумском крају се нису десили само ови догађаји за
које многи знају. Пре сто година догодила се тајанствена ствар
која је требало да одигра одлучујућу улогу у судбини Руског
царства у ХХ веку. И овај догађај је директно везан за Изјум.
Њиме почињу „Успомене друга обер-прокурора Светог Синода
кнеза Николаја Давидовича Жевахова.“.
***

БАРИ – ИЗЈУМ
Италија, почетак 1920-их година. При руском храму Николаја
Чудотворца у Барију живи руски избеглица који је двадесет
година пре револуције у Русији активно учествовао у изградњи
овог храма. То је кнез Николај Давидович Жевахов. Одавде, из
Италије, његове горке мисли неуморно стреме ка Русији.
У условима оскудног избегличког живота он тражи начин да
објави оно за шта сматра да је од животне важности за све Русе
који су, као и он, изгубили домовину, и у великој жалости били
расејани по целом свету. Из Париза и Београда, из Берлина и
Харбина он усмерава пажњу Руса према Изјуму.
Зашто баш према Изјуму, провинцијском граду у Украјини с
којим ни на који начин није лично повезан? Јер цео Жеваховљев
живот је везан за Кијев, Санкт-Петербург и родно полтавско
имање Линовицу, где је уживајући кнежеву гостољубивост своја
дела писао Сергеј Нилус.
У Берлину ће 1923. године изаћи Жеваховљева књига. Од првих
страница она одводи читаоца у Изјум, повезује Изјум с царским
дворцем, са Главним штабом у Могиљову, с именима цара и
царице, као и с читавим низом познатих и непознатих
историјских лица.
Он наводи кривце катастрофе револуције и неки од прозваних
му одговарају покушавајући да блате Жеваховљево име и да
дискредитују оно у шта је он свето веровао. То га неће задржати.
У току целог свог преосталог живота он ће се трудити да скрене
пажњу руске емиграције на Изјум.

***

ЖИВО СРЦЕ
Изјум, предграђе Пески, Вазнесењска црква. Овамо је кнез
Жевахов допутовао 1915. године као „специјални изасланик“.
У овом храму куца живо срце. Оно танкоћутно осећа и
одазива се НА СВАКУ НЕСРЕЋУ, НА НЕИЗЛЕЧИВЕ
БОЛЕСТИ, ПОСЕБНО ДЕЧЈЕ. Ово милостиво и
танкоћутно срце јесте старинска икона Мајке Божије
„Песчанска“. Ова козачка икона коју као да је дотакло
сунце степе и за коју се не зна кад је и ко ју је донео у
Изјум била је заборављена, а по посебном откровењу ју
је 1754. године поново пронашао светитељ Јоасаф
Белгородски.
У знак захвалности за несхватљива исцељења људи су Мајци
Божијој доносили своје дарове: ланчиће, крстиће, прстење и
цвеће – гладиоле, георгине и лепе кате. Од донетих дарова за
икону изливена је риза од злата и сребра.
Светитељ Јоасаф Белгородски је прослављен за време
цара Николаја II. Самодржавни глас који се залагао за
његово прослављање први пут се зачуо од Александра
III који је сматрао да је царска породица у саобраћајној
несрећи воза у Боркима 1888. године спасена
захваљујући молитвама и заступништву светитеља
Јоасафа.
Као и 1903. године кад је царска породица допутовала на
свечаности поводом прослављања преподобног Серафима, тако
је и у септембру 1911. године цар намеравао да дође на
канонизацију светитеља Јоасафа у чијој припреми су свесрдно
учествовали. Царска породица се већ спремала да крене у
Белгород из Кијева кад је убијен премијер-министар П. А.
Столипин. Цар је остао на сахрани која је била заказана у исто
време кад и свечаности у Белгороду.
Годину дана после светковине светитељ Јоасаф се јавио извесном
војном лекару, пуковнику О. Узевши овог верујућег човека за
руку светитељ га је одвео у планину са које се видела
цела Русија обливена крвљу.
„Задрхтао сам од страха, – причао је пуковник члановима
братства светитеља Јоасафа Белгородског. – Није било ни једног
града, ни једног села, ниједног парченцета земље које није било
заливено крвљу... У даљини сам чуо вапаје и јецаје људи,
злослутну тутњаву оруђа и фијук метака који су летели и секли
ваздух у виду цик-цак линија; видео сам како су се реке препуне
крви изливале ван корита и преплављивале земљу у виду
страшних бујица... Слика је била толико страшна да сам пао пред
светитељеве ноге како бих га молио за милост. Али срце ми је
толико дрхтало да сам само грчевито хватао светитеља за одећу и
гледајући га ужаснутим очима нисам могао ни реч да прозборим.
Међутим, светитељ је стајао непомично и као да се загледао у
крваву даљину, а затим је рекао: ‘ПОКАЈТЕ СЕ... Тога још
нема, али ће се ускоро десити...’ После тога је дивни лик
светитеља, сав озарен и светао, почео полако да се удаљава од
мене и нестао је у плавичастој измаглици на хоризонту.“
Било је то 1912. године. Чинило се да Русија цвета. Одржавале су
се сјајне параде царске гарде. Цар је унапређивао јункере у
официре. На племићким имањима су се певале романсе о белом
багрему. У селима су сеоске девојке играле коло. Трговци су
пијанчили на сајмовима. Све се одвијало по вековима устаљеном
редоследу.
Ко би могао да поверује да ће проћи свега неколико година и да
ће на ратним пољима изгинути кадрови царске војске; да ће у
Кијеву 52 „ванредне комисије“ започети терор и убиства; да ће у
Казанској губернији чекисти ради „разноврсности“ пећи људе у
каљевим пећима! У Државној историјској библиотеци се можемо
упознати с „Недељником ванредних комисија“ из година
револуције, на чијим страницама ће извесне саратовске и одеске,
тверске и харковске „ванредне“ комисије као врсни зналци
размењивати „искуства“...
АВАЈ, ЉУДИ У ГОДИНАМА МИРА НИСУ ОБРАЋАЛИ
ПАЖЊУ НА СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ОЦА ЈОВАНА
КРОНШТАТСКОГ КОЈИ ЈЕ ПОЗИВАО: „КАЈТЕ СЕ!
КАЈТЕ СЕ! БЛИЖИ СЕ СТРАШНО ВРЕМЕ, ТОЛИКО
СТРАШНО ДА НЕ МОЖЕТЕ НИ ЗАМИСЛИТИ!“ Зар је
онда чудно то што нико није поверовао војном лекару?
Хиљаду деветсто четрнаесте године, кад је већ беснео рат
пуковнику О. се у одговор на ватрену молитву за спасење Русије
поново јавио светитељ Јоасаф.
„Касно је, – рекао је светитељ, – сад само Мајка Божија
може да спаси Русију. „Владимирску“ икону Царице
Небеске којом ме је моја мајка благословила на
монаштво и која се сад налази изнад мог кивота у
Белгороду, као и „Песчанску“ икону Мајке Божије у селу
Пески недалеко од града Изјума, коју сам пронашао док
сам био белгородски епископ, треба одмах донети на
фронт и док се тамо буду налазиле милост Господња
неће напустити Русију. Мајци Божијој је угодно да прође
линијом фронта и да га Својим омофором заштити од
непријатељских напада... У овим иконама је извор
благодати и тада ће се Господ смиловати по молитвама
Своје Мајке.“
Пуковнику опет нико није поверовао. Због покушаја да скрене
пажњу на јављање светитеља Јоасафа само што није завршио у
лудници.
Пуковнику О. је поверовао свештеник који је активно учествовао
у прослављању светитеља Јоасафа Белгородског. Управо он, отац
Александар Маљаревски, поштовани петербуршки протојереј и
близак друг оца Јована Кронштатског је говорио о томе и лично
је дошао код кнеза Жевахова.
„То ћете морати Ви да учините, – рекао је кнезу Жевахову,
благосиљајући га. – На то гледајте као на мисију коју Вам је
поверио светитељ, Ваш покровитељ... Не смете да одбијете... Ова
ствар је деликатна и треба да је се прихватите опрезно... Овде
није довољно да човек верује, већ треба да зна како да своју веру
пренесе другима. Неће свако то учинити, а не може се свакоме ни
поверити оваква ствар... Имате везе на двору; размислите,
потражите начин, али ову мисао не остављајте, јер је то Ваш
посао.“
Николај Давидович Жевахов је одиграо кључну улогу у
припреми канонизације светитеља Јоасафа. У Државној
историјској библиотеци се чува плод његовог дугогодишњег
рада: четири тома материјала за канонизацију светитеља
Јоасафа. Због тога је одлазак у Главни штаб с „Песчанском“
иконом представљао логичан догађај у његовом животу.
На путу до Главног штаба кнез Жевахов је од изјумског
свештеника, оца Александра Јаковљева сазнао да се светитељ
Јоасаф јавио и једном блаженом старцу у Пескима, да је „много
грдио због људских грехова“ и заповедио је да се „Песчанска“
икона што пре одвезе на фронт код цара...
***
 НАЈВИША ПОБОРКИЊА СВЕТЕ РУСИЈЕ
Жевахов није знао да на фронт код цара који је управо преузео
команду руском војском и код његове војске не долази само
сеоска икона.

Молитва светитеља Јоасафа пред „Песчанском“ иконом Мајке

Божије

Године 1754. смртно болесни епископ Јоасаф Белгородски

обилази своју епархију – од Курска до Мариупоља – у потрази за
иконом која му се јавила у сну. И проналази је у Изјуму, у
месташцету Замостје, у старом козачком храму на обали Доњеца.
Какво је место на којем се налазио овај храм?
Храм у част Вазнесења Господњег козаци су подигли управо на
пољу на којем је Владимир Мономах 1111. године извојевао
победу над Половцима. На овом пољу се утаборио кнез Игор са
својом дружином. Петар Велики који је у Изјуму живео три
године за време азовских похода управо на овом пољу, а не код
Полтаве се спремао за битку за Швеђанима.
„Песчанска“ икона Мајке Божије је пронађена на ратном пољу
старе Русије.
А после обретења „Песчанске“ иконе у Изјуму формиран је
познати пук царске армије – то су били изјумски хусари. Они су
се истакли и за време освајања Измаила, и у ратовима против
Наполеона. Пук је награђен сребрним трубама с натписом
„Изјумском пуку за храброст показану 1807. године против
Француза“ и георгијевским барјацима с натписом: „За одважност
приликом поражавања и протеривања непријатеља ван граница
Русије 1812. године.“
У помоћ царској војсци 1915. године хитала је Највиша
Поборница (Возбраној Војеводје).
Али је то било на известан начин сакривено од кнеза Жевахова.
***

„ИЗВОР ВЕЛИКЕ БЛАГОДАТИ ЗА ЦЕЛУ ЗЕМЉУ“

Пре него што је био постављен на белгородску катедру светитељ
Јоасаф је обавио изузетно важан државни посао – обновио је
после пожара Тројице-Сергијеву лавру чији је старешина био.
Страшни пожар који се десио у обитељи преподобног Сергија,
Дому Живоначалне Тројице у руској земљи има дубок
симболични значај. Тада, средином XVIII века у руско
плодно тло посејана су семена волтеријанства и хаоса
која су дала тако обилате изданке почетком ХХ века.
Други посао архипастира од државног значаја било је увођење
реда у крају који је заузимао велику територију од Курска до
Мариупоља и који је носио назив Белгородска епархија.
Трећи државни посао светитеља Јоасафа било је обретење
„Песчанске“ иконе Мајке Божије. После три дана молитве
пред управо пронађеном иконом светитељ Јоасаф је чуо
глас: „ОВА ИКОНА ЈЕ ИЗВОР ВЕЛИКЕ БЛАГОДАТИ ЗА
ОВО СЕЛО И ЗА ЦЕЛУ ЗЕМЉУ.“
Један и по век након обретења обилно се испунио први део
пророчанства о светој икони.
Пред „Песчанском“ иконом је 1800. године наочиглед родитеља
и мноштва људи васкрсло је мртво дете. Овај догађај је
посведочио клир храма и ушао је у акатист „Песчанској“ икони.
Вративши дечаку живот Мајка Божија га је наградила снагом
тела и духа. Одрастао је и постао војно лице. Живот пуковника
Петра Степановича Гелевског који је умро у Санкт-Петербургу у
позним годинама представља живо сведочанство чуда васкрсења
из мртвих.
„Песчанска“ икона је чудима и исцељењима показала да је
„извор благодати за ово село“.
А у државном смислу се „Песчанска“ икона први пут показала
као „извор благодати за целу земљу“ 1915. године, дошавши у
Главни штаб код цара који је месец дана пре тога преузео
команду над војском.
„Песчанска“ икона и цар Николај II били су повезани
невидљивом нити. У част царевог крунисања становници
Изјума су сваког дана у литији с овом иконом ишли од предграђа
Пески до места обретења – Замостја. Стари козачки храм у
Замостју је до тада био демонтиран, а на његовом месту, на обали
Доњеца, саграђена је капела у част крунисања Николаја II.
Бољшевици су га срушили до темеља. Али се у Вазнесенском
храму још увек чува копија „Песчанске“ иконе – поклон царске
породице. Копија је вероватно била поклоњена храму поводом
канонизације светитеља Јоасафа.
***

СУДБОНОСНА ПОДУДАРНОСТ
У путовању кнеза Жевахова учествовала је лично царица
Александра Фјодоровна. Захваљујући њеном личном налогу
ујесен 1915. године, поводом имендана царевића Алексеја
„Песчанска“ икона је стигла у Могиљов где се налазио Главни
штаб врховног команданта. Али није било литије с чудотворном
иконом Мајке Божије. У забрани литије дуж линије фронта
учествовали су исти људи који су две године касније
дезоријентисали цара и сковали заверу против њега.
Пошто је била одбачена „Песчанска“ икона је напустила Главни
штаб 15. децембра 1915. године. Жевахов је вратио икону у Изјум.
Приликом детаљног испитивања питања открила се судбоносна
подударност. Читавих годину дана познати „Парвусов план“ за
финансирање револуције у Русији није био чврст и имао је
неодређен статус, час се приближавао циљу, час би био осујећен,
као да је историја чекала да види у ком смеру ће се одвијати.
На крају, у другој половини децембра 1915. године Парвус је
позван у Берлин на важан састанак. У МИП-у у надлештву
државне благајне Немачке Парвусу су дате велике финансијске
гаранције за рад на подривању Русије.
Дана 29. децембра 1915. године започети су значајно
финансирање државне катастрофе у Русији и агресивна кампања
на деморализацији војске. Парвус је изабрао Лењина за свог
играча.
СУДЕЋИ ПО СВЕМУ, УПРАВО ЈЕ „ПЕСЧАНСКА“ ИКОНА
ТРЕБАЛО ДА СПАСИ РУСИЈУ ОД ПРОПАСТИ. ЧИМ ЈЕ
„ПЕСЧАНСКА“ ИКОНА НАПУСТИЛА ГЛАВНИ ШТАБ
„ЦРВЕНИ ТОЧАК“ ИСТОРИЈЕ СЕ ПОКРЕНУО...
Пола године након што је „Песчанска“ икона напустила Главни
штаб у њега је стигла „Владимирска“ икона Мајке Божије из
Успењског сабора московског Кремља. Боравила је на фронту, а
такође се налазила у Главном штабу за време царевог одрицања.
„Владимирска“ икона, која се налазила покрај колевке Русије,
која је с Русијом прошла сав њен историјски пут, дошла је кад је
судбина земље коначно одређена. Русији је предстојало да се
попне на Голготу...
***

ОДЛАЗАК ИКОНЕ
Етнографско истраживање судбине „Песчанске“ иконе у ХХ веку
оповргло је тврдњу кнеза Жевахова о одласку иконе с атонским
старцима.
Жевахов пише о томе да је икона на тајанствен начин из Изјума
стигла до Европе код извесних богоизабраних људи и да ће се
појавити у своје време.
Као и многе руске избеглице из првог таласа кнез Жевахов је
сматрао да су „понели Русију у путном завежљају“. А ако је сва
руска истина отишла с њима логично је и рођење мита о одласку
„Песчанске“ иконе из Русије у који је Жевахов искрено веровао.
Било му је тешко чак и да помисли да ИКОНА ОД КОЈЕ ЈЕ
ЗАВИСИЛА СУДБИНА РУСИЈЕ може погинути од
бољшевичких руку.
Да је Николај Давидович Жевахов знао каква је заправо била
судбина „Песчанске“ иконе, не би могао да задржи сузе.
Ускликнуо би: „Дивна су дела Твоја, Господе!“
Икона је заиста отишла. Али је отишла тајно, не
напуштајући Изјум и не померивши се с места које јој је
одредио светитељ Јоасаф. Нестала је из људског сећања. И
вратила се у читавој бујици чудесних исцељења – сад већ 80-их
година.
Светитељ Заграничне Русије, архиепископ Јован Шангајски
(Максимович) је од детињства добро познавао Песчанску икону.
Од његове рођене Адамовке код Славјанска до среског града
Изјума има 32 километра. Његов отац, Борис Иванович
Максимович, био је изборни председник изјумског племства.
Породица Максимович је живела мало у Харкову, а мало у
наследном имању у Адамовки. Потоњи светитељ Јован
Шангајски је у то време још увек био студент Харковског царског
универзитета.
С великом вероватноћом можемо претпоставити да је у октобру
1915. године породица Максимович испраћала „Песчанску“
икону за Главни штаб, или у Изјуму или у Харкову где је служен
свенародни молебан у присуству неколико хиљада људи на
железничкој станици.
У испраћају „Песчанске“ иконе учествовао је харковски
архиепископ Антоније (Храповицки) потоњи поглавар Руске
Заграничне Цркве. Он је будућег светитеља Јована, којег је
познавао још као младог Мишу Максимовича, из Југославије
послао у Кину.
И тешко је поверовати да обишавши у својој светитељској мисији
пола света и имајући духовну децу у целом свету, светитељ Јован
Шангајски у извесном тренутку није сазнао да се његова рођена
„Песчанска“ икона налази негде у Европи. Наравно да би сазнао
да је била тамо.
***

ПЕСЧАНСКО ЗНАМЕЊЕ

Не померивши се ни за педаљ са свог места

„ПЕСЧАНСКА“ ИКОНА ЈЕ
ПОКАЗАЛА ВИШЕ ОД ЧУДА. Усуђујем се
да сматрам да је „Песчанска“ икона показала знамење о ономе
што се није десило с царском Русијом.
Ово знамење је показано у судбини Вазнесењског храма за који
као да није ни било разорног, крвавог и безбожног ХХ века.
Да бисмо то осмислили треба да се упознамо с историјом
изјуминског краја у ХХ веку. Шта се дешавало у Изјуму после
повратка иконе из Главног штаба 1915. године? И страна
интервенција, и грађански рат, и глад 1930-их година, и
свеопште пустошење и уништавање храмова.
ДОК ЈЕ СВЕ УНАОКОЛО БИЛО РАЗОРЕНО, ПОХАРАНО
И ОПЉАЧКАНО ВАЗНЕСЕЊСКИ ХРАМ НИСУ
ДОТАКЛИ НИ БАЈОНЕТ, НИ МЕТАК, НИ БОМБА, НИ
БЕЗБОЖНИЧКА РУКА. ЧАК НИ ЗА ВРЕМЕ НАЈТЕЖИХ
ГОДИНА – „БЕЗБОЖНИЧКИХ ПЕТОЛЕТКИ“ И РАТА У
ХРАМУ НИКАД НИЈЕ ПРЕСТАЈАЛА ДА СЕ СЛУЖИ
СВЕТА ЛИТУРГИЈА.
Други светски рат се као крвава река разлио по целом овом крају.
Буквално на двеста метара од Вазнесењског храма пролазила је
линија фронта.
Вазнесењски храм који је подигнут за „Песчанску“ икону 1826.
године са својим високим звоником био је највиши објекат у
Изјуму. Обе зараћене стране су га користиле за корекцију ватре
(линија фронта се стално мењала, овде се налазила час совјетска,
час немачка војска). ХРАМ ЈЕ ВИШЕ ПУТА
БОМБАРДОВАН, АЛИ НИЈЕДНА БОМБА НИЈЕ
ПОГОДИЛА ЦИЉ.
Икона је реално учествовала у борбеним дејствима. Кад би
Немци кренули у офанзиву „Песчанска“ икона је изношена и
ношена дуж линије фронта. Староседеоци су сведочили да су се
после литије Немци повлачили и линија фронта се померала.
Једном, за време снажног бомбардовања „Песчанску“ икону су
покушали да изнесу из храма, али је изненада постала толико
тешка да нису могли да је подигну. А кад се бомбардовање
завршило храм је остао читав и нетакнут, а кућа у коју су хтели
да однесу икону како би је спасили била је бомбардована.
КАД СУ НЕМЦИ ЗАТРПАЛИ КАМЕЊЕМ ЧУДОТВОРНИ
ПЕСЧАНСКИ ИЗВОР НЕДАЛЕКО ОД ХРАМА СВЕТА
ВОДА ЈЕ ИЗБАЦИЛА КАМЕЊЕ...
РОДНА КУЋА „ПЕСЧАНСКЕ“ ИКОНЕ СА СВИМ
УКРАСИМА БИЛА ЈЕ КАО НЕТАКНУТО ОСТРВЦЕ
„РУСИЈЕ КОЈУ СМО ИЗГУБИЛИ“. Царска Русија је још увек
скривено жива на њему. Несхватљиво је како се то десило.
***
 БЛАГОСЛОВ ОЦА НИКОЛАЈА ГУРЈАНОВА
Још пре него што су у Русији објављена сећања кнеза Жевахова
старац отац Николај Гурјанов, којег су сви поштовали, открио је
Русији „Песчанску“ икону.
Деведесетих година ХХ века код оца Николаја Гурјанова је из
Канаде допутовао један човек доневши икону „Песчанске“ иконе.
УПРАВО С „ПЕСЧАНСКОМ“ ИКОНОМ, РЕЋИ ЋЕ
СТАРАЦ, ТРЕБА АВИОНОМ ОБИЋИ ГРАНИЦЕ РУСИЈЕ.
С „ПЕСЧАНСКОМ“ ИКОНОМ ТРЕБА ОБИЋИ РУСИЈУ У
СВАКА КУЋА ТРЕБА ДА
ЛИТИЈАМА.
ИМА „ПЕСЧАНСКУ“ ИКОНУ. Старац је још
говорио да се оригинал иконе сачувао и да га обавезно треба
пронаћи.
„ПЕСЧАНСКА“ ИКОНА (КОПИЈА ИЗ КАНАДЕ) ЈЕ 1999.
ГОДИНЕ У СПЕЦИЈАЛНОМ ЛЕТУ ОБИШЛА ГРАНИЦЕ
РУСИЈЕ. ПО ЗАВРШЕТКУ ОВЕ ЛИТИЈЕ ПРЕСТАЛЕ СУ
ГОДИНЕ ПУСТОШИ, У РУСИЈУ ЈЕ ДОШЛА
СТАБИЛНОСТ. РУСИЈА КАО ДА ЈЕ СТЕКЛА СНАГУ,
ПОЧЕЛА ЈЕ ДА ЈАЧА И ДА СЕ ПОДИЖЕ.
Можда је то подударност, али овај авион није прелетео
изнад Чеченије, где је ускоро избио рат. Такође је
заобишао Мурманск где се ускоро десила трагедија с
подморницом „Курск“. Међутим, икона је касније ипак
доспела у Чеченију: старешина једног од московских
храмова је за време рата осам пута доносио тамо копију
„Песчанске“ иконе.
Испунио се благослов оца Николаја Гурјанова, почевши
од Волгограда у Русији су почеле да се обављају литије с
„Песчанском“ иконом.
Једном, кад се литија ближила манастиру Светог Јована
Богослова у Рјазану једна извесна жена је уснила сан. Сањала је
да пролази литија с дивном иконом коју носе војници, али
војници који нису из нашег доба. Икону Мајке Божије су носили
официри и војници царске војске. Жена ништа није знала ни о
„Песчанској“ икони, ни о догађајима кнеза Жевахова, ни о томе
да литија сад заиста пролази рјазанским путевима...
Где се заправо налази оригинал „Песчанске“ иконе?
„Песчанска“ икона Мајке Божије се налази у граду
Изјуму - не копија, већ оригинал. ТО
ЈЕ УПРАВО
ОНА ИКОНА КОЈА ЈЕ МОГЛА ДА
ЗАУСТАВИ ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И
ДА САЧУВА РУСКО ЦАРСТВО ОД
КАТАСТРОФЕ 1917. ГОДИНЕ.
Данас, 100 година касније, тешка времена поново куцају на врата
руске земље. Исто као и пре 100 година „Песчанска“ икона Мајке
Божије се налази на стражи духовног јединства Свете Русије. Она
чека да јој упутимо молитве.

Са руског Марина Тодић

tolmach.org/ Преводилачка радионица за руски језик | Марина Тодић.