Dragan Tomić

Šiptar

PRVI ČIN

Dogaña se krajem januara 1945. godine u Drenici na već osloboñenom Kosovu kada
Omladinski bataljon, formiran isključivot od mobilisanih šiptarskih omladinaca, dezertira
i okreće se protiv Narodno oslobodilačke vojske.
Učionica.
Jedan sto, na kome se nalazi poljski telefon, dve skamije i tabla. Na okupu su Luka
Rakić, zamenik komadanta bataljona, Ratomir Belić, zamenik komesara bataljona i šaban
Salihum partijski rukovodilac čete. Svi su u oficirskim uniformama. Šaban Salihu je
pored table. Neveštom rukom ispisuje: “Živelo bratstvo i jedinstvo Srba i šiptara”. Luka i
Ratomir ga posmataju.

LUKA:
Bravo, Šabane! Bez greške...
RATOMIR:
(Nasmeje se)
Pa sad nekž još neko kaže da je naš drug Šaban Salihu nepismen.
ŠABAN:
Ja, vala, nauči, a ti vidi kako ćeš...
Ulazi Jelena Knežević – Hoti, sanitetski oficir. U uniformi je.
JELENA:
Drugovi, zdravo!
ŠABAN:
Smrt fašizmu, sloboda narodu!
LUKA:
Jelena, šta ćeš ti ovde? Ko ti pazi decu?
JELENA:
Majka mi je doputovala.
LUKA:
Po ovoj mećavi...
RATOMIR:
Zar Skender neće prisustvovati ovom sastanku?
JELENA:
Ništa mi nije rekao jutros kad je krenuo u Srbicu.
LUKA:
Da li on uopšte zna za ovaj sastanak?
RATOMIR:
Nije nam jasno što je komadat Junuz zakazo sastanak tako naprečac i zašto ga već nema
ako je nešto tako važno da se dogovorimo i bez Skednera...
JELENA:
Ni meni što sam mu ja potrebna. Začudila sam se kad je poslao vojnika po mene.
LUKA:
Ti si još babinjara...
Vrata se naglo otvraju. Ulazi puškomitralezac u uniformi Narodno oslobodilačke vojske.
Istog trenutka ih zasipa rafalima iz puškomitraljeza. Jelena beži prema prozoru. Jelena
otvara prozor. Puškomitraljezac se dvoumi da li da puca u nju. Pušta je da umakne kroz
prozor. Nožem preseca žicu kojom je povezan poljski telefon. Izlazi.
Jelena se vraća. Ide od jednog do drugog poginulog i kad se uveri da nijedan nije
preživeo, sa Luke skida opasač sa revolverom i opasuje ga. Proverava da li je revolver
napunjen. Dopunjuje ga. Prilazi telefonu, podiže slušalicu i okreče ručicu. Shvati da je
veza prekinuta. Brzo pronalazi gde je žica presečena i povezuje je. Ponovo okreće ručicu.
Neko joj se javi.
JELENA:
Ko je tamo?... Ovde Drenica... Istok. Istok, ovde je Drenica. Jelena Knežević – Hoti,
sanitetski oficir. Nasumce sam okretala ručicu. Recite mi kako da dobijem Srbicu?... Dva
puta kratko, jednom dugačko... Imam još nešto da vam kažem... Javite svim štabovima da
je pre pola sata dezertirao Omladinski bataljon... Da, da, dezertirao je, dobro si čuo. Ovde
u školi su ubijeni Luka Rakić, zamenik komadanta, Ratomir Belić, zamenik komesara i
Šaban Salihu, partijski rukovodilac čete. Ja sam uspela da pobegnem kroz prozor. Vratila
sam se na lice mesta da javim... Skender Hoti je komesar bataljona... On je u Srbici... Ja
sam njegova žena... Pozvao nas je komandant bataljona Junuz Salihu i poslao
puškomitraljezca da nas pobije... Ne znam u kom su pravcu krenuli... Čim sam umakla,
sakrila sam se u blizini škole i sačekala da odu... Sama sam... Nema čega da se plašim.
Čekaću...
(Prekida vezu. Dugo pokušava da dobije Srbicu)
Srbica, alo Srbica!... Ovde Drenica!... Jelena Hoti... Da li je komser Skender Hoti krenuo
ovamo?... Kada?... Neće uspeti da se probije kroz smetove... Nisu ni konji svemogući...
(Spušta slušalicu)
Ulazi patrola u sastavu od tri vojnika. Jelena uperi revolver.
JELENA:
Ruke u vis!
VOðA
PATROLE:

Naši smo!
JELENA:
Ruke u vis! Naši su pucali u nas!
VOðA
PATROLE:
Mi smo patrola iz Šestog... Istok nam je javio. Bili smo najbliži...
Jelena spušta revolver. Vojnici brzo pregledaju leševe.
JELENA:
Nema živih...
VOðA
PATROLE:
Obezbeñujte...
Dva vonika izlaze. Voña patrole prilazi telefonu, telefonira.
VOðA
PATROLE:
Istok, Istok, javi se!... Drenica, da Drenica!... Voña patrole Šestog. Nalazim se na licu
mesta. Tačno je. Tri oficira izrešeteni... Ovde je žena koja vam se javila... Nikog živog
nismo sreli u selu... Ma, vidim da je oficir... Nas trojica ne možemo ništa sami ako se
vrate... Razumem... Razumem...
(Spušta slušalicu)
Ti se žena Skendera Hotija? Gde je on?
JELENA:
Sumnjaju da je dezertirao s njima?
VOðA
PATROLE:

NJegov bataljon je dezertirao.

JELENA:
Skender Hoti neće nikad dezertirati. On je za sva vremena dao reč svojoj Partiji...
Telefon zazvoni. Voña patrole uzima vezu.
VOðA
PATROLE:
Jeste Drenica... Voña patrole Šeste. A tamo?... S koliko ljudi?... Samo... Razumem...
(Spušta slušalicu)
Javljaju da dolazi Branko Popović oficir Ozne. Koliko je Šiptara bilo u Omladinskom
bataljnonu?
JELENA:
Svi su bili Šiptari.
VOðA
PATROLE:
Popović dolazi sa šest ljudi. Šta ako se Šiptari vrate?
JELENA:
Od kad si u partizanima?
VOðA
PATROLE:

Od jesenas.
JELENA:
Nemoj da se plašiš. Mali smo mi zalogaj za njih da bi se vraćali...
Ulazi Branko Popović, oficir Ozne sa pratiocem Sinanom Beljom. Voña patrole ga
pozdravlja.
BRANKO:
Jelena...
JELENA:
Vidiš...
Branko pogleda svakog poginulog.
BRANKO:
Zar se Skender nije vratio?
JELENA:
Ne sumnjaš valjda i ti da je dezertirao s njima?
BRANKO:
Treba li mi stari borci da pričamo o uzajamnom poverenju?
JELENA:
Iz Srbice su mi javili da je krenuo na konju...
BRANKO:
Šta si ti ovde tražila?
JELENA:
Pozvao me je komandant bataljona Junuz.
BRANKO:
Upozorio sam na njega i na ceo Omladinski. Junuz je predratni žandarm... Iskoristio je
Skenderovo odsustvo.
(Pratiocu)
Uzmi dva borca... Čekaj
(Jeleni)
Selo je mrtvo.
JELENA:
Nevreme je...
BRANKO:
Kako si se spasila?
JELENA:
Iskočila sam kroz prozor. Sakrila sam se na drvljeniku meñu klade i čekala da odu.
BRANKO:
U kom su pravcu otišli?
JELENA:
Po lajanju pasa rekla bih da su se razvili u dva pravca. Ne znam... Sve mi je tutnjalo u
ušima...
BRANKO:
(Pratiocu)
Uzmi dva borca...
(Jeleni)
Može li se osloniti na nekog u selu?. Bez seljaka ne možemo ništa po ovoj noći i
bespuću.
JELENA:
Stari Sinan Beriša i njegovi sinovi. Treća kuća od škole...
BRANKO:
(Pratiocu)
Čuo si! Do ponoći moramo saznati gde su i obavestiti sve štabove. Neka vam daju konje i
neka vas vode! Razumeš, moramo ih otkriti! Udariće našima s leña.
PRATILAC:
Razumem
(Izlazi)
BRANKO:
(Voñi patrole)
Pozovi vojnike da iznesu izginule. Neka ih stave u džip. Moramo ih poslati roditeljima.
VOðA
PATROLE:
(Izlazeći)
Razumem!
BRANKO:
Niste smeli da uletite u klopku...
Ulazi Smilja Knežević, Jelenina majka, noseći Jelenine petnaestodnevne blizance.
BRANKO:
Majko, šta ćeš ovde s tom decom?!
JELENA:
To su moja majka i moja deca.
Smilja ga ne gleda ide prema Jeleni.
SMILJA:
Živa si...
Jelena ćuti.
SMILJA:
Nema te, pa sam pomislila... Vidim da stiže džip... Pošla sam, pa šta bude...
JELENA:
Trebalo je da ostaneš kući
SMILJA:
Čula sam pucnjavu u školi, a tebe su odveli...
BRANKO:
Jelena, idi s majkom i decom kući dok mi ovo ne sredimo.
JELENA:
Ovde ću sačekati Skendera.
SMILJA:
DŽabe jesenas proslavismo osloboñenje. U tom vašem miru, za mesec dana nam izginuše
više sinova i kćeri, nego za ceo rat.
BRANKO:
Brzo će se srediti...
SMILJA:
Brzo... Više je odmetnika, nego vaše vojske. Samo Poluža, Adem Voca i Gredica imaju
trideset iljada ljuti Arnauta koji su rešili da nas potamane...
BRANKO:
Glasine, majko. Dobili smo rat protiv onolike nemačke i italijanske sile, a da ne izañemo
na kraj sa šakom golaća...
SMILJA:
Golaća! Primili ste ih u svoju vojsku, naoružali, odeli, najeli, a oni vam se nasmejaše u
brk. Govorila sam ja još na početku rata da kraja nikad neće biti...
JELENA:
Majko...
BRANKO:
Jelena, posle ovoga, ipak moraš sa decom kod roditelja. Dosta si ratovala. Posveti se
sinovima dok ne ojačaju. Bićeš dragocena Partiji i u slobodi.
SMILJA:
Roditeljima! Otac je se odrekao kad se udala za Šiptara. Zbog nje će se i mene odreći.
BRANKO:
Jelenin otac može samo da se ponosi ćerkom. Postala je oficir. Večeras se herojski
ponela.
SMILJA:
Može da postane i general, ali za oca je mrtva. Ne može Šiptarima da oprosti krv
nedužnih sinova koji su bili još deca. Samo su majke lude...
JELENA:
NJih su ubili balisti.
SMILJA:
Kakva je razlika izmeñu ovih što su ove noćas pobili i balista?
Ulazi voña patrole sa četiri vojnika. Unose jedna nosila.
BRANKO:
Poginule stavite u džip. Sve stvari iznesite!
(Voñi patrole)
Pokušaj da uspostaviš vezu sa Operativnim štabom.
(Vojnicima)
Prvo stvari. Pazite na svaki dokument.
Vojnici skupljaju razbacane dokumente. Iznose stvar po stvar. Ulazi Skender Hoti,
komesar Omladinskog bataljona koji je dezertirao. Voña patrole i vojnici ga pozdravljaju.
Skender ne gleda nikoga. Lagano ide od poginulog do poginulog. Vojnici iznose stvari.
Voña patrole pokušava da uspostvi vezu sa Operativnim štabom.
SMILJA:
Mislila sam da je i moj zet dezertirao sa svojima!
JELENA:
Majko!
SMILJA:
Šiptar je...
Skender prilazi deci koja su na stolu. Zagleda ih.
BRANKO:
(Vojnicima)
Brže! Brže!
Vojnici stavljaju Luku na nosila i iznose. Voña patrole uspostavlja vezu sa Operativnim
štabom.
VOðA
PATROLE:
Operativni?!... Ovde Drenica. Drug Branko Popović želi da razgovara.
Branko prilazi telefonu. Dok Branko razgovara sa operativnim štabom, Skender lagano
skida ogrtač, opasač sa revolverom, šinjel, izuva se.
BRANKO:
Branko Popović... Ti si. Slušaj, tačno je, zabili su nam i ovi nož u leña kao Poluža i Voca.
Pobili si nam najbolje ljude Luku Rakića, Ratomira Belića i Šabana Salihua. Jelena
Hoti... Ona se spasla bekstvom kroz prozor, hrabro se vratila i obavestila... Skender Hoti
je komesar bataljona... Da, on je njen muž. Ja sam ih venčao. Imaju blizance od petnaest
dana... Šta ti pada napamet? On se ovog časa vratio iz Srbice... Bio je na sastanku
partijskog povereništva. Junuz je iskoristio njegovo odsustvo... Slušaj, ja sam ga
četrdesetprve doveo u partizane. Ja garantujem za njega...
(Jeleni)
Operativni štab želi da razgovara s tobom.
Jelena prilazi i uzima slušalicu.
JELENA:
Jelena Hoti...
(Dugo sluša)
Sastanak je iznenada zakazao komadant omladinskog bataljona Junuz Abdulahu. Bilo nas
je četvoro. Upao je puškomitraljezac Faruh Ismaili i otvorio vatru na nas... Verovatno
nije hteo da puca u mene zato što sam žena. Samo balisti ubijaju žene... Možda... Skender
je jutros rano otputovao u Srbicu na njihov poziv. Nije znao za sastanak. Razumem...
(Pruža Branku slušalicu)
BRANKO:
(Uzima slušalicu)
Reci...
(Dugo sluša)
Ako ne verujemo jedni drugima, nikad nećemo izaći na kraj. Primam svu odgovornost za
Skendera... Tučemo sa sa Polužom... Cenim da ima preko osam hiljada ljudi. Bez
pojačanja nećemo izaći na kraj s njima. Omladinski će sigurno udariti našima s leña...
Malo nas je ovde... Razumem!
(Spušta slušalicu)
Skender Hoti laganim korakom odlazi do table i okreće se licem prema Branku.
BRANKO:
Šta je, kume?!
Smilja izlazi. Vojnici iznose poslednjeg poginulog, Voña patrole izlazi za njima. Jelena
uzima decu i lagano izlazi. Branko uzima Skenderov opasač sa revolverom, prilazi i daje
mu ga.
BRANKO:
Ja ću se pobrinuti za ženu i decu. Poznaješ ovaj kraj bolje od mene. Moram ih sprečiti da
udare našima s leña.
SKENDER:
Razumem!
Branko izlazi. Skender se u hodu oblači i izlazi.
DRUGI ČIN
Dogaña se u Albaniji krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina.
SCENA 1
Albanska granica. Skender ispred dva vojnika sa uperenim puškama. Dolazi albanski
oficir.
OFICIR:
Ime?!
SKENDER:
Skender Hoti.
OFICIR:
Balista?
SKENDER:
Ne.
OFICIR:
Komunista?
SKENDER;
Da.
OFICIR:
Koje partije?
SKENDER:
Komunističke.
OFICIR:
Čije komunističke partije?
SKENDER:
Postoji samo jedna Komunistička partija.
OFICIR:
Jugoslovenska?
SKENDER:
Ne.
OFICIR:
Sad ćeš i ti da mi kažeš kako se ne slažeš sa Titom i njegovom klikom i da kao komunista
i Šiptar ne možeš da podneseš što ti zločinci žele da pretvore Albaniju u jugoslovensku
koloniju?
Skender ćuti.
OFICIR:
Svi Udbini agenti pevaju istu pesmu. Čekali smo te. Nedelju dana te čekamo...
Skender ćuti.
OFICIR:
Pričaj!
SKENDER:
Šta da pričam?
OFICIR:
Sve!
SKENDER:
Zovem se Skender Hoti....
OFICIR:
(Prekida ga)
Koji je danas datum?
SKENDER:
Prvi maj.
OFICIR:
Pa, srećan praznik, komunisto!
SKENDER:
Takoñe.
OFICIR:
Koja godina?
SKENDER:
Četrdeset deveta.
OFICIR:
Ti si pet hiljada prvi od jula prošle godine. Pričaj!
SKENDER:
Roñen sam u Skadru...
OFICIR:
(Prekida ga)
Ime!
SKENDER:
Zovem se Skender Hoti. Roñen sam u Skadru dvadeset četvrte godine. U partizanima od
četrdeset prve.
OFICIR:
Čin?
SKENDER:
Poručnik.
OFICIR:
Pitam te koji sad imaš čin?
SKEDNER:
Četrdeset sedme sam demobilisan.
OFICIR:
Ozna?
SKENDER:
Da.
OFICIR:
A posle?
SKENDER:
Hteli su da me šalju na školovanje u Moskvu, ali razboleo sam se od tuberkuloze.
OFICIR:
I već si se izlečio?
SKENDER:
Da
OFICIR:
Od četrdeset sedme do sad si bio u bolnici?
SKENDER:
Tri meseca sam bio u sanatorijumu, a posle sam rasporeñen na političku dužnost.
OFICIR:
Znamo mi kako se školuju špijuni. Sve vas prvo šalju u sanatorijum.
SKENDER:
U Albaniju sam došao po slobodnoj volji.
Oficir kao prelistava neku debelu svesku. Zaustavi se na jednoj stranici. Sklopi svesku.
OFICIR:
Imam te na spisku. Pričaj!
SKENDER:
Sve sam rekao.
OFICIR:
Oženjen?
SKENDER:
Ne.
OFICIR:
Špijunima ne dozvoljavaju da se žene.
SKENDER:
Žena mi je poginula četrdeset pete u aprilu. Ubili su je balisti na mučki način.
OFICIR:
Da nisi krenuo da im se svetiš? I tako ne znamo šta ćemo sa tim ološem.
SKENDER:
Ja se ne svetim.
OFICIR:
Imaš li decu?
SKENDER:
Dva sina.
OFICIR:
Koliki su?
SKENDER:
Četiri godine.
OFICIR:
Idi!
SKENDER:
Kuda da idem?
OFICIR:
Samo pravo.
SKENDER:
Pošao sam za Tiranu...
OFICIR:
Svi putevi vode u Tiranu.
Skender krene. Vojinici repetiraju puške. Skender staje.
OFICIR:
Ne valja da okrećeš leña! Kad neko tako hoda kao ti, otpozadi mi liči na špijuna!
Skender se okreće oficiru. Oficir uperi pištolj u njega.
OFICIR:
Sve si lagao! Mnogo vas je špijuna! Likvidiramo vas još na granici!
Skender ćuti.
OFICIR:
Lažeš da imaš decu!
SKENDER:
Došao sam po slobodnoj volji zato što se ne slažem sa politikom koju Jugoslavija vodi
prema bratskom Sovjetskom savezu i prema Albaniji.
OFICIR:
U knjizi o tebi piše drugo. Sve vas imamo na spisku!
SKENDER:
Rekao sam istinu.
OFICIR:
Ko te je doveo do granice?
SKENDER:
Sam sa došao.
OFICIR:
Bio si u Albaniji?
SKENDER:
Samo sam roñen.
OFICIR:
(Odloži pištolj)
Dobro došao u Albaniju. Ovo je slobodna zemlja. Svaki put kojim kreneš, dobar je.
Vojnici odvezuju Skenderu ruke.
OFICIR:
Srećan put!
Skender odlazi.
SCENA 2
Tirana. Ulica.
Skender šeta. Prilazi mu Bećir Begoli, oficir albanske vojske.
BEĆIR:
Druže komesare!
Skender zastaje i gleda ga.
BEĆIR:
Zar me se ne sećaš? Kurir Bećir.
SKENDER:
Bećir.
Poljube se.
BEĆIR:
Čuo sam da si stigao u Tiranu. Mnogi naši su ovde.
SKENDER:
Ja sam u Tirani samo tri dana. Još se ne snalazim. Od kad si ti ovde?
BEĆIR:
Od četrdeset pete. Došao sam čim se rat završio da obučavam albansku vojsku. Skoro svi
su se vratili u Jugoslaviju, ali ja sam ostao kad sam shvatio da su jugoslovenski zlikovci
Tito i njegova klika pokazali pravo lice.
SKENDER:
Porastao si, Bećire. Postao si čovek.
Pored njih prolaznici nose puške iako su u civilu.
BEĆIR:
Naši koji te ne znaju jedva čekaju da te upoznaju. Gde si se smestio?
SKENDER:
U hotelu. Čekam da mi Partija da neko zaduženje.
BEĆIR:
Bio si veliki ratnik. Takav čovek nam je potreban. Svakog časa treba da se vratimo u
Jugoslaviju i nastavimo borbu. Sad imamo iskusnog ratnika koji će da nas vodi.
SKENDER:
Bećir, zar nije bilo dosta rata?
BEĆIR:
Druže komesaru...
SKENDER:
Bećir, porastao si.
Pruža mu ruku, zdravi se sa njim i odlazi.

SCENA 3
Tirana. Ulica.
Skender šeta. U susret mu dolazi Bećir sa Radovanom Ivoševićem, emigrantom glavnim
urednikom emigrantskog lista „Za Slobodu", Milevom Ristić, emigrantkinjom,
Radovanovom saradnicom, Eminom Begoli, ženom i Eržikom Janoši, tehničarkom koje
je došla u Albaniju u okviru tehničke pomoći i ostala posle rezolucije IB-a.
BEĆIR:
Druže komesaru!
Skender staje.
SKENDER:
Zdravo, Bećir!
BEĆIR:
Da te upoznam sa našima.
(Pokazuje ih redom, a oni mu svi pružaju ruku)
Radovan Ivošević, naš partijski voña i urednik našeg lista „Per Liria". Emina moja žena.
Drugarica Mileva Ristić je desna ruka Radovanova. Eržika Janoši je šef našim radnicima
u fabrici pamuka.
Skender se zdravi sa svima.
BEĆIR:
Pričao sam im o tebi. Jedva su čekali da te upoznaju.
EMINA:
Pa, kako je tamo, druže Skendere?
SKENDER:
Tako...
RADOVAN:
Kako može da bude. Narod nestrpljivo čeka da ga bratski Sovjetski Savez oslobodi
tiranije. Druže videćemo se. Izvini, sad žurimo.
Radovan, Mileva i Eržika odlaze.
BEĆIR:
On ti je ovde najkrupnija zverka od naših. Bio je sekretar jednog od najviših ljudi u
Jugoslaviji. Svima nam daje moralnu podršku. Vrata CK Albanije su mu uvek otvorena.
Može i kod Enver Hodže kad hoće.
SKENDER:
Bećir, nisi mi rekao da si oženjen. Drugarice, odakle si?
EMINA:
Iz Visokog. Došla sam četrdeset šeste uz tehničku pomoć. Onda sam srela Bećira... Bećir,
bolan, pozovi druga da doñe kod nas da nam vidi decu. Imamo dve ćerkice...
BEĆIR:
Komesare, još si u hotelu?
SKENDER:
Čekam...
BEĆIR:
Videćemo se.
Hvata Eminu pod ruku. Odlaze.
Tirana. Ulica.
Skender šeta. Prilaze mu Bećir i Radovan.
RADOVAN:
Skendere, odlučili smo da te šaljemo u Jugoslaviju.
SKENDER:
U Jugoslaviju?
RADOVAN:
Ideš ovih dana u Peć sa još naša dva druga. Dobićete uniforme jugoslovenske vojske. Šta
misliš o Milonji Popoviću?
SKENDER:
Iz Vitomirice ili Dečana?
RADOVAN:
Nijednog ne poznajem lično. Nisam ratovao na Kosovu.
SKENDER:
Oba su oficiri.
RADOVAN:
On će vas sačekati. Sa njim je dogovoreno koje ljude treba likvidirati u Peći i okolini.
Samo se pouzdajte u njega. Čim završite zadatak, prebaciće vas ovamo. Sutra u podne da
si kod mene u redakciji!
(Odlazi)
SKENDER:
Gde je redakcija?
BEĆIR:
Nas dvojica ćemo se sastati u pola dvanaest. Doći ću po tebe u hotel.
SKENDER:
Bećir, meni su ženu mučki likvidirali. To nije rat.
BEĆIR:
Tako je partija odredila.
SKENDER:
Koja partija? Ja ne idem. Došao sam u Albaniju da živim mirno.
BEĆIR:
Skendere, znaš da te volim i cenim. Bio si mi politički komesar... Neće biti dobro ako ne
prihvatiš. Sleduje ti politička konfinacija, logor, močvare...
SKENDER:
Ako tako mora.
BEĆIR:
Za pokušaj bekstva, kazna je smrt. Još nikom nije pošlo za rukom da pobegne...
(Odlazi)
SCENA 4
Logor.
Desetak logoraša i logorašica. Albanski policajac dovodi Skendera. Pokazuje mu da
otvori torbu. Skender otvara torbu i vadi iz nje sve. Meñu stvarima je i nekoliko knjiga i
desetak paklica cigareta. Policajac odvaja na stranu knjige i cigarete. Ostavlja mu samo
jednu paklicu. Kupi knjige i cigarete i odlazi. Skender vraća stvari u torbu. Čim policajac
izmakne, oko Skendera se sjate logoraši. Neko vreme ga gledaju ćutke. Skender otvara
paklicu cigareta i sve ih služi. Logoraši uzimaju cigarete i razilaze se ćutke. Ostaju samo
logoraš Janez Kavčič i logorašica Rada.
JANEZ:
Ja sam Janez Kavčič.
SKENDER:
Slovenac...
JANEZ:
Slovenac...
(Odlazi)
SKEDNER:
A ti?
RADA:
Daj mi još koju cigaretu. Opraću ti košulju i pantalone.
Rada logorašica je u drugom stanju. Skender to zapazi.
SKENDER:
Za muža?
RADA
Za mene. Nemam muža.
SKENDER:
Ostao je u Jugoslaviji?
RADA:
Pokušao je da beži. Ovi su ga streljali.
SKENDER:
Nije dobro da pušiš.
(Daje joj cigarete)
RADA:
Koliko godina?
SKENDER:
Ne znam... Nisu mi rekli. Poslali su me u političku konfinaciju... na političko
prevaspitavanje...
RADA:
Videćeš kako se ovde prevaspitava. Za tri meseca će ti svi zubi poispadati. Onda će ti
ugraditi gramofon u usta i stavljaće ploču koju oni žele. Bolje da si živeo ko čovek u
Tirani, pa kolko se živi, nekž se živi. Kad si iz Jugoslavije?
SKENDER:
Pre dvadesetak dana.
RADA:
Saž ćeš i ti da nam pričaš kako su upali Rusi i već stigli do Zagreba. Od kad vas dovode
ovde, trebalo je da su već u Parizu.
Dolazi policajac.
RADA:
Izudaraj ga! Spopao me da me ispituje!
(Skenderu)
Špijunčino udbovska!
Policajac udara logorašicu kundakom i otera je.
SCENA 5
Logor. Guvno.
Skender, Janez, Rada i ostali logoraši trče u krug po tankom sloju slame. Sa strane stoji
policajac s puškom i nadgleda ih. Radi se zavrti u glavi. Padne. Skender je diže. Ona
počne da trči u suprotnom smeru. Policajac prilazi i grubim pokretom je okrene da trči u
pravcu smera kazaljke na satu.
RADA:
(Histerično)
Mlatimo praznu slamu!
Policajac je hvata za kosu i izvlači iz kruga. Odvodi je tukući je. Janez seda.
JANEZ:
Ne mogu više. U pravu je. Mlatimo praznu slamu... Doneli su nam stočnu prostirku da iz
nje isteramo zrno žita.
Skender ga podiže.
SKENDER:
Trči, ti nisi u drugom stanju.
JANEZ:
Jesam! Rodiću kiklopa!
Dotrčava policajac.
POLICAJAC:
Živeo Enver Hodža!
Svi staju i skandiraju. Živeo Enver Hodža! Živela Albanija! Živeo Staljin! Staljin-Enver!
Staljin-Enver!
Dolaze Radovan Ivošević i Mileva Ristić.
RADOVAN:
Udarnički, drugovi, udarnički! Neka se zna koga je bratska Albanija prihvatila u svoje
majčinsko krilo! Sad vršemo žito, sutra ćemo u oslobodilački rat u otadžbinu! Borićemo
se rame uz rame sa braćom Sovjetima! Oslobodićemo naš napaćeni i podjarmljeni narod
od one bande, onih tirana Tita, Kardelja, ðilasa i dželata Rankovića! Danas sam obišao
sva guvna. Uverio sam se da meñu našom sabraćom i istomišljenicima vlada visok moral
i spremnost da se žrtvuje život za Partiju i Otadžbinu! Lično ću obavestiti druga Envera
Hodžu o visokom borbenom i radnom moralu naših ljudi!
Svi skandiraju: Enver Hodža! Enver-Staljin!
MILEVA:
Ja posebno odajem priznanje drugaricama koje rame uz rame sa drugovima izvršavaju
sve zadatke koje im slavna Partija nalaže! Samo napred, drugarice i drugovi! Napred u
nove podvige!
Radovan i Mileva odlaze a logoraši nastavljaju da trče u krug.
Logor. Guvno.
Skender i Janez drvenim trorogim vilama skupljaju slamu. Nailazi logoraš. Zastaje
podalje od njih. Janez mu priñe, izmenja nekoliko rečenica sa njim i vraća se.
JANEZ:
Skendere, ti si pošten čovek...
SKEDNER:
Rešio si da bežiš. Nećeš stići ni do močvare. Još nikom nije uspelo...
JANEZ:
Ne mogu više. Pasulj, pasulj, pasulj...
SKENDER:
On je balista.
JANEZ:
Meni je svejedno, Ja nisam ovde iz političkih razloga. Bilo me je sramota da pričam..
Pobegao sa od žene. Bio sam oženjen u Titogradu. Divljački me je tukla svaki dan bez
razloga. Pobegao sam. Slučajno sam zalutao u Albaniju...
SKENDER:
On je provokator. Radi za njih. Navukao te je da bi im se dodvorio.
JANEZ:
Vodi me u Grčku. Bez njega nemam nikakve šanse. On poznaje kraj do granice.
SKEDNER:
Jesi li ti ikad čuo za baliste?
JANEZ:
Moram...
SKENDER:
Slovenac, daleko je Slovenija.
JANEZ:
(Baca vile)
Ako naiñu, reci da sam otišao pored tebe napolje.
SKENDER:
Slovenac, srećno.
Janez odlazi sa logorašem.
SCENA 6
Logor.
Dva vojnika. Dolaze logoraši, logorašice i dva policajca s puškama terajući Janeza ispred
sebe. U zavezanim rukama drži crtež sojenice. Logoraši i logorašice biju Janeza. Skender
se izdvaja po strani. Vojnik, koji je u ovom slučaju sudija pokazuje rukom da prestanu.
Logoraši i logorašice se malo povlače. Vojnik koji u ovom slučaju predstavlja vojnog
tužioca, prilazi Janezu i uzima mu crtež iz ruke. Zagleda ga... Vraća se na svoje mesto.
TUŽILAC:
(Skenderu)
Ti!
Skender istupi nekoliko koraka.
TUŽILAC:
Prevedi okrivljenom da će mu suditi vojni sud Narodne Republike Albanije.
SKENDER:
Janez, sudiće ti vojni sud Narodne Republike Albanije.
Tužilac visoko podiže crtež.
TUŽILAC:
Ovaj crtež predstavlja plan fabrike pirinča.
(Skenderu)
Prevedi.
SKEDNER:
Cretež predstavlja plan fabrike pirinča.
TUŽILAC:
U ime Narodne Republike Albanije optužujem Janeza Kavčiča da je pokušao bekstvo u
Jugoslaviju i da je sa sobom poneo plan fabrike pirinča u cilju izvršavanja postavljenog
špijunskog zadatka od strane Udbe. Predlažem da okrivljenog sud osudi na smrt
streljanjem zbog neprijateljske delatnosti protiv Albanije i špijunaže u korist Tita i
njegove klike. Prevedi.
SKENDER:
Slovenac, optužuje te da si se bavio špijunažom protiv Albanije i da si zbog toga poneo
ovaj crtež fabrike pirinča. Predlaže da budeš osuñen na smrt streljanjem.
JANEZ:
Razumeo sam. Reci im da nisam više mogao da podnesem da jedem samo pasulj. Na
crtežu je obična kuća. Hteo sam da je pokažem deci kad stignem u Jugoslaviju. To je
uspomena...
SKENDER:
(Na albanskom)
Optuženi izjavljuje da nije pokušao bekstvo iz političkih razloga. Poželeo je decu u
Jugoslaviji. Zato je nacrtao kuću da im pokaže kakve su kuće ovde.
SUDIJA:
Vojni sud Narodne Republike Albanije osuñuje Janeza Kavčiča na smrt streljanjem.
Okrivljeni se bavio neprijateljskom delatnošću i špijunažom u korist Jugoslavije a sve u
cilju podrivanja bezbednosti i suvereniteta Narodne Republike Albanije. Presuda će biti
izvršena odmah. Prevedi.
SKender pogleda Janeza.
JANEZ;
Razumeo sam...
Janez istupa nekoliko koraka u stranu. Dva policajca ga streljaju.
Pauza.
SCENA 7
Logor.
Logoraši postrojeni u dva reda. Svi su okrenuti na stranu odakle dolaze Radovan
Ivošević, Mileva Ristić, Bećir Begoli, njegova žena Emina i Vukašin Popović, visoki
jugoslovenski oficir koji je četrdeset osme emigrirao avionom u Sovjetski Savez, a sad
avionom došao u posetu Albaniji. Sa njim je Lirija Peku. Ispred njih dotrčava albanski
oficir.
OFICIR:
Živeo Sovjetski Savez! Živeo drug Staljin!
Svi skandiraju: Živeo Sovjetski Savez, Živeo Staljin!
OFICIR:
Živela Albanija! Živeo Enver Hodža!
SVI:
Živela Albanija! Živeo Enver Hodža! Enver-Staljin! Enver-Staljin!
Vukašin podiže ruke uvis u znak odobravanja. Plješće. Svi plješću.
RADOVAN:
Drugovi i drugarice, upravo je stigao naš drug Vukašin Popović iz Moskve da nam
prenese bratske pozdrave naroda Sovjetskog Saveza. Imao je susret sa najvišim
albanskim rukovodiocima, ali nije zaboravio ni vas koji izgrañujete ovu bratsku zemlju
koja nam je u nuždi podarila svoje ognjište dok ne kucne čas da krenemo u otadžbinu da
je oslobodimo tiranije.
VUKAŠIN:
Ponosan sam na vas, drugarice i drugovi! Svuda se vidi delo vaših ruku. Zajedno sa
vrednim albanskim narodom pretvarate močvare u plodne oranice. I drugarica Lirija Peku
vam u ime države Albanije sa najvišeg partijskog vrha odaje posebno priznanje.
Stotinama hiljada nas ima u Sovjetskom Savezu. I mi smo tamo osvetlali obraz Partiji i sa
nestrpljenjem očekujemo da se spojima s vama s juga u herojskom Beogradu i konačno
speremo blato sa lica naše slave Partije, da joj povratimo obraz pred velikim Staljinom,
Enver Hodžom i ostalom braćom socijalističkog bloka. Očistićemo našu otadžbinu od
špijuna Londona i Vašingtona koji nisu prezali da pljunu u lice majci Rusiji iz čije su
utrobe izašli. Osvetićemo se tim Turcima, tim revizionistima, tim izdajnicima!
MILEVA:
Živeo drug Staljin!
SVI:
Živeo!
LIRIJA:
Živeo Enver Hodža!
SVI:
Živeo!
Vukašin prošeta izmeñu logoraša. Zastaje kod Skendera.
VUKAŠIN:
Druže...
SKENDER:
Skender Hoti.
RADOVAN:
Borac od četrdeset prve. Došao je u maju prošle godine iz Jugoslavije. Rasporedili smo
ga ovde da kao svestan pripadnik naše Partije politički uzdiže ostale naše drugove i
drugarice.
VUKAŠIN:
Piše li on za naše novine?
RADOVAN:
Pisaće.
VUKAŠIN:
U našim novinama treba da se vidi što više članaka naših ljudi koji su poznati u
Jugoslaviji... Naš podjarmljeni narod treba da zna da nije sam. Svi treba da pišu.
RADOVAN:
Do sad nismo imali dovoljno instrukcija šta da pišemo.
VUKAŠIN:
Veliki Staljin je imenom i prezimenom obeležio izdajnike.
RADOVAN:
Tito, Kardelj, ðilas i Ranković!
VUKAŠIN:
Udrite po njima drvljem i kamenjem onako kako oni to zaslužuju!
Vukašin se okreće i odlazi, a za njim Radovan, Mileva, Lirija i Bećir. Emina ostaje i
prilazi Skenderu.
EMINA:
Bolan, Skendere, godinu i po dana nisam znala šta je s tobom. Ponela sam ti nekoliko
kolačića.
(Trpa mu zamotuljak u ruku!)
Bože, kakve su ti ruke...
SKENDER:
Radi se...
EMINA:
Koji su mu braća?
SKENDER:
Čija braća?
EMINA:
Vukašinova.
SKENDER:
Popovići. Oni su u susednom mestu.
EMINA:
Bećir kaže da je Vukašin došao čak iz Rusije avionom samo da bi ih iščupao odavde i
odveo sa sobom. On je bio pilot. Pobegao je četrdeset osme avionom.
SKENDER:
Nije zgodno da budeš ovde sa mnom.
EMINA:
Bećir mi je rekao da ga sačekam s tobom. Od juče mi je samo pričao o tebi. Reče mi da
imaš decu.
SKENDER:
Dva sina.
EMINA:
Kako se zovu?
SKENDER:
Marko i Fadil. Roñeni su istog dana, zajedno...
EMINA:
Blizanci... Bećir kaže da ti je žena Srpkinja.
Skender ćuti.
EMINA:
Napustila te? Odrekla te se što si pobegao u Albaniju?
SKENDER:
Odavno je mrtva... Skoro sedam godina. Balisti su je ubili...
EMINA:
Pa ko ti, bolan, gaji sinove?
SKENDER:
Ne znam... Valjda su kod brata u Titogradu.
EMINA:
I ti izdržavaš... Ne znaš ništa o svojoj deci... Ni moja majka ne zna ništa o meni... Ne zna
ni da li sam živa, da sam se udala, da i ja imam decu... Ali, dobro nam je ovde, dobro je,
dobro je...
Prilazi im Bećir.
BEĆIR:
Emina, idi kod drugarice Lirije i drugarice Mileve.
Emina odlazi.
BEĆIR:
Dala ti je kolače.
Skender potvrdno klima glavom.
BEĆIR:
Druže komesaru, ovde je sve laž. Danas truliš ti u ovim močvarama, sutra ću i ja i moja
deca. Vukašin je došao iz Sovjetskog Saveza da odvede svoju braću.
SKENDER:
Bećire nijedna partija na svetu nije sastavljena od sve samih poštenih i hrabrih ljudi. Oni
su visoki rukovodioci, znaju šta rade...
BEĆIR:
Slušaj, Skendere. Jedan život ti iz rata dugujem. Odlučio sam da ti poverim život i svoje
dece i svoje žene. Izdejstvovao sam da te vrate u Tiranu i zaposle u stanicu za otkup
lekovitog bilja. Čim se ukaže prilika, omogući ću ti da se sa mojom decom i ženom
prebaciš u Jugoslaviju, a sa mnom šta bude. Nisam ništa zgrešio prema Jugoslaviji, ali
svestan sam da mi sad tamo nije mesto. Pokušaću da se prebacim u Grčku... Valjda ću se
nekad sresti sa ženom i decom.
SKENDER:
Bećir, ne razumem o čemu pričaš.
BEĆIR:
Dobro se poznajemo. Čim sam te video u Tirani, odmah mi je bilo jasno da nisi došao
zato što si izdao svoju partiju. Ti si čovek koji neće nikad izdati. I albanskom
rukovodstvu je to jasno. Znaju zašto si ovde, ali puštaju te, očekuju da preko ulove tebe
krupniju zverku, a onda će lako i s tobom.
SKENDER:
Bećir, stvarno ne razumem o čemu pričaš. Ovde mi je dobro. Navikao sam na teške
poslove. Sa Jugoslavijom sam se pozdravio zauvek. U ovoj zemlji sam roñen.
BEĆIR:
A radio stanica? Čemu ti služi radio stanica?
SKENDER:
Nemam nikakvu radio stanicu.
BEĆIR:
Druže komesaru... Sve znam. Uspeo si jednom da se spustiš do mora, do same ruske
baze. Ali, uzalud si pokušavao da uspostaviš vezu sa Jugoslavijom. Za njih si već otpisan.
Promenili su frekfenciju, ubeñeni su da si ih izigrao. Ali, kad se vratiš, ispričaćeš im da
Staljin ovde pravi baze, mada to za njih nije nikakva novost. Ja ću ti dati da im pokažeš
što ne znaju. To je cena da mi spaseš porodicu.
(Odlazi)
SCENA 8
Logor.
Skender se sprema za put u Tiranu. Pakuje stvari. Prilazi mu Rada. Deluje izbezumljeno.
RADA:
Sahranila sam dete.
SKENDER:
Zajedno smo ga sahranili. Bilo je to prošle jeseni čim se rodilo.
RADA:
Opet sam ga sahranila. Dokle god ja sahranjujem, znači da mene ne sahranjuju.
SKENDER:
Rado, pokušaj da više ne misliš na te stvari. Evo, ja danas putujem u Tiranu. Dali su mi
tamo da radim. Čuo sam da će i ostale naše vratiti u Tiranu i dati im posao.
RADA:
Svejedno mi je.. I Tirana je logor... Želim u Kruševac.
SKENDER:
Možda će doći vreme da se vratiš i u Kruševac.
RADA:
Ti mi to govoriš, bitango! ðubre jedno! Po celu noć slušaš radio Beograd i posle prodaješ
logorašima vesti. Ja nisam imala para. Dala bih ti sve da si mi tražio za jednu lepu vest...
SKENDER:
(Dugo je gleda)
Tačno je da sam slušao Radio Beograd. Nisam prodavao vesti, već sam ih govorio onim
au koje sam imao poverenja. Vesti su povoljne.
RADA:
Svi te mrze...
SKENDER:
Rado...
RADA:
ðubre, i ti me napuštaš.
(Vadi nož ispod suknje i zabija ga svom snagom sebi u stomak)
Nemoj da odeš dok me ne sahraniš. Umeš ti to...
(Ruši se)
SCENA 9
Tirana. Ulica.
Skender šeta. Prolaznici u civilu su sa puškama preko ramena.
SCENA 10
Redakcija lista ,,Za slobodu".
Emina je sama. Nešto kuca na mašini. Ulazi Skender. Emina ustaje iza mašine. Staje
ispred njega. Dugo ćuti.
EMINA:
Ne znam gde je Bećir.
Skender ćuti.
EMINA:
Pretprošle noći su došli po njega...
Skender ćuti.
EMINA:
Pa kako ti je? Skendere, u toj stanici za otkup lekovitog bilja?
SKENDER:
Dobro, dobro... Pesma je sad...
Ulaze Radovan Ivošević i Mileva Ristić.
RADOVAN:
Pazi, stigao nam i drug Skender. Pa, kako je, druže?
SKENDER:
Dobro, dobro...
(Pruža rukom ispisan tabak hartije)
Doneo sam članak.
Radovan uzima članak i daje ga Milevi.
RADOVAN:
Pročitaj.
Mileva uzima članak i čita.
RADOVAN:
Emina, hitno ćeš odneti poštu u Centralni komitet. Daćeš ga lično drugarici Liriji Peku.
EMINA:
Nema moga Bećira...
RADOVAN:
Nemoj nikom drugom da daješ poštu.
EMINA:
Druže Radovane, nema moga Bećira...
RADOVAN:
Šta je sa Bećirom?
EMINA:
Nema ga...
RADOVAN:
On je vojnik, oficir. Neće valjda ženetini polagati račune!
MILEVA:
Skendere, šta je ovo?
SKENDER:
Članak koji ste tražili od mene.
MILEVA:
Članak o Adenaueru?!
Radovan zgrabi članak od Mileve. Nervozno ga preleti pogledom.
RADOVAN:
Članak o Adenaueru! Šta misliš, ko smo mi ovde? Tražio sam da pišeš o Titu, Kardelju,
ðilasu, Rankoviću!
SKENDER:
Članak o Adenaueru sam preveo iz moskovske „Pravde".
RADOVAN:
Nije ovde naše da pišemo o Nemcima.
(Pocepa članak)
Uostalom, otkud ti znaš ruski?
SKENDER:
I ja sam naučio ponešto u životu...
(Poñe)
RADOVAN:
Druže!
SKENDER:
Nikad se nisam bavio prvljavim rabotama.
(Izlazi)
RADOVAN:
Bećir je lud! Koga nam je ovo doveo! Ovaj je za likvidaciju, a ne da piše članke za naš
list.
SCENA 11
Redakcija lista „Za slobodu".
Emina stoji ukočeno pored prozora. Radovan diktira Milevi.
RADOVAN:
... Samo smo privremeno van granica naše otadžbine, ali naši redovi su zbijeni, srce onih
drugova koji su u bratskom Sovjetskom Savezu kuca kao i naše koji smo u bratskoj
Albaniji, kuca sve brže i brže, jer se približava odsudni čas kada ćemo se ponovo naći svi
zajedno u našoj osloboñenoj otadžbini. Tačka.
MILEVA:
Rečenica je predugačka.
RADOVAN:
Samo ti piši.
Ulazi Eržika. Uzbuñena je.
ERŽIKA:
Zar vi ne znate?
RADOVAN:
A šta to, drugarice Eržika?
ERŽIKA:
Bačena je bomba na Rusku ambasadu.
RADOVAN:
Šta bi se drugo i moglo očekivati od zlikovaca u Beogradu.
ERŽIKA:
Bačena je ovde u Tirani. Morala sam da se sklonim. Nisam znala gde ću. Računam da je
ovde najsigurnije.
RADOVAN:
Šta bulazniš, gnjido? Čuj, u Tirani bomba na Rusku ambasadu. Ovde si došla da širiš
dezinformacije i gnusne laži. Ko bi ovde mogao da baci bombu na Rusku ambasadu.
Udba! Ne može ovde Udba da vršlja! O tome ćemo, drugarice Eržika posebno.
ERŽIKA:
Slušaj ti, Radovane, dosta mi je tvojih praznih tirada! Ja sam ovde još od četrdeset pete
svojom voljom, a ne što sam iz politikih razloga pobegla iz Jugoslavije glavom bez
obzira kao ti. Ti si gnjida. Imala sam deset naših žena u fabrici. Dve su se obesile. Dve su
umrle. Dve su nestale bez traga. A ti me teraš da se bavim propagandom, da pišem te
usrane članke.
RADOVAN:
Zaveži, drugarice Eržika!
ERŽIKA:
Nemoj više nikad da si me nazvao gnjidom.
Ulazi Lirija Peku, mlada žena sa poodmaklom trudnoćom.
LIRIJA:
Prolazila sam, pa sam svratila... Mislim da vama Jugoslovenima neće ništa.
RADOVAN:
Drugarice Lirija...
LIRIJA:
Bolje je da odem kući kod svoje dece.
(Izlazi)
MILEVA:
Šta je to sad, druže Radovane?!
EMINA:
Znala sam čim moga Bećira nema.
RADOVA:
Nastavljamo da radimo kao da ništa nije bilo.
MILEVA:
Tražim objašnjenje!
RADOVAN:
Jesi li stavila tačku?
MILEVA:
Jesam, ali zauvek.

SCENA 12
Tirana.
Zatvor u noći posle bacanja bombe na Sovjetsku ambasadu. Skender Hoti i Nesti Geta,
šofer jedne strane ambasade, inače Albanac iz Tirane. Nesti se trese. Izbezumljen je.
Skender ga posmatra. Vadi paklo cigareta. Nudi ga. Nestiju se tako trese ruka da ispusti
cigaretu.
NESTI:
Mene će sigurno streljati. Bačena je bomba na Rusku ambasadu...
Skender reaguje kao da ne sna ništa o tome.
SKEDNER:
Nisam znao...
Iz podruma se čuje kratak rafal. Tuk Jakova se pojavljuje na vratima.
TUK:
Nesti Gega!
Nesti pogleda Skendera kao da od njega očekuje zaštitu. Skender je miran.
NESTI:
Ja sam običan šofer. Imam ženu i troje dece. Radim ono što mi je partija naredila. Ja ne
znam ko je bacio bombu na Rusku ambasadu. Ja sam nevin! Samo sam običan šofer.
Šofer..., šofer, šofer...
TUK:
Nesti Gega!
NESTI:
(Odlazeći za Tuk Jakovom)
Ja sam samo običan šofer. Moja žena, moja deca...
Posle nekoliko trenutaka ulazi oficir Imer Peko. Dolazi do stola, stavlja pištolj na sto,
gleda Skendera.
IMER:
Ime?
SKENDER:
Skender Hoti.
Imer zapali cigaretu. Izlazi ostavljajući revolver na stolu. Skender gleda revolver. Smeška
se. Jasno mu je da je u pitanju provokacija. Imer se vraća.
IMER:
Agent Udbe?
Skender ćuti.
IMER:
Kada si došao u Tiranu?
SKENDER:
U oktobru prošle godine?... Bio sam i u maju četrdeset devete kad sam došao iz
Jugoslavije...
IMER:
Gde radiš?
SKENDR:
Radim na otkupu lekovitog bilja.
IMER:
Znači, pismen si?
SKENDER:
Pismen.
IMER:
Šta si radio danas?
SKENDER:
Ustao sam ujutro, obrijao se, obukao se i otišao na posao. Na poslu sam bio do dva sata.
Onda sam se vratio kući, ručao... Posle sam izašao na ulicu da se prošetam...
IMER:
Jesi li nekud izlazio iz kancelarije?
SKENDER:
Nigde.
IMER:
Ko može da ti svedoči?
SKENDER:
LJudi koji rade sa mnom.
IMER:
Znači, do dva sata nisi izlazio iz kancelarije?
SKENDER:
Časti mi, nisam.
IMER:
S kim si se sastajao danas?
SKENDER:
Niskim.
IMER:
Nikog nisi sreo?
SKENDER:
Nikog ne poznajem osim ljudi koji rade sa mnom.
IMER:
A Jugoslovene?
SKENDER:
NJih ne podnosim.
Imer mu prilazi i udara ga nekoliko puta.
IMER:
A sad pričaj otpočetka.
Skender ćuti.
IMER:
Pričaj!
SKENDER:
Šta ima da se priča?
IMER:
Šta si bio u Udbi?
SKENDER:
Poručnik.
IMER:
Sve si napustio da bi došao u Albaniju da postaneš službenik lekovite trave?
SKENDER:
Dobro je ovo što radim. Partija je tako odredila.
IMER:
Pričaj ili da te izuvam!
Skender ćuti. Tuk Jakova ubacuje Neru u isledničku sobu.
IMER:
Tuk, šta ćeš ti ovde sa njom?
Tuk Jakova odlazi ćutke.
NERA:
Mene nešto pitaš?
Imer ljutito izlazi.
NERA:
Imaš da pripalim?
SKENDER:
Ne daju ovde da se puši.
NERA:
Od njih cvikaš? Oni su ološ. Daj cigaru!
Skender ne reaguje. Nera mu zavlači ruku u džep i vadi paklu cigareta i šibicu. Odmah
pripali. Puši sa uživanjem.
NERA:
Otkad joj nisam osetila miris.
(Pokazuje paklicu)
I ovako ti više neće trebati.
Stavlja je u džep. Imer se vraća. Prilazi Neri i nabija joj cigaretu u usta.
NERA:
Ja sam poštena žena! Šta ja imam veze sa vama?!
IMER:
Lezi dole! Ruke na leña!
Šutne je. Ona padne potrbuške i stavi ruke na leña. Ulaze Sonja, lekarka i njen muž Krsto
Tendosi.
IMER:
Tuk, šta je ovo?! Kako da radim?!
Ne dobija odgovor.
SONJA:
Imer, Krsto je doputovao iz Drača danas u pet sati.
IMER:
Doktorko, ne možemo pred ovim da razgovaramo.
KRSTO:
Sonja, ne mešaj se.
SONJA:
Krsto, Imer mene poznaje. Decu mu lečim.
KRSTO:
Rekao sam da ništa ne govoriš.
SONJA:
(Histerično)
Ovo je zabuna! Svi znaju ko je Krsto Tendosi!
KRSTO:
Zaveži!
TUK:
Krsto Tendosi!
KRSTO:
(Zagrli Sonju)
Ako izañeš odavde, odvedi decu kod svojih u Jugoslaviju.
IMER:
Tuk, ne mogu da radim...
TUK:
Krsto Tendosi!
Krsto odlazi za Tuk Jakovom.
SONJA:
Kuda ga vodi?
NERA:
Na banket, gospoño, na banket. Zar ne čuješ kako dole prašti.
SONJA:
Rospijo!
NERA:
Šta je?! Meni dvadeset godina robije što sam prodala nekoliko grama zlata, a vi se bacate
bombama na Ruse, pa mislite da proñete tek tako!
Sonja dobija nervni napad. Baca se na Neru. Bije je. Imer to posmatra dosta mirno.
Skender prilazi i odvoji Sonju od Nere. Ulaze Bećir i Kadru Dušnica, general. Imer staje
mirno i pozdravlja generala. Kadri mu okreće leña.
BEĆIR:
Skender...
Skender se pravi kao da ga ne poznaje. Pojavljuje se na vratima Tuk Jakova.
TUK:
Kadri Dušnica!
KADRI:
General!
TUK:
General Kadri Dušnica!
Kadri odlazi vojničkim korakom. Imer ga pozdravlja dok izlazi.
BEĆIR:
Skender, zar me ne poznaješ?
IMER:
Ovde se priča samo kad ja pitam!
BEĆIR:
Razumem!
Tuk Jakova se vraća.
TUK:
Imer Begoli!
BEĆIR:
Skender, zar me se zaista ne sećaš?
TUK:
Bećir!
Bećir odlazi.
NERA:
Nisam znala da postoji štacija na putu za streljanje.
(Histerično se zasmeje)
IMER:
Ubiću te, kurvo!
NERA:
Možda se moj voz pokvari usput.
Ulazi Radovan Ivošević.
NERA:
Ivoševiću, Tirana je poslednja štacija.
IMER:
(Radovanu)
Ime?
RADOVAN:
Znaš ti moje ime.
IMER:
Ime!
RADOVAN:
Radovan Ivošević.
IMER:
Još jedan agent Udbe. Uza zid!
RADOVAN:
Ne možeš ti sa mnom tako. Ja sam jugoslovenski državljanin.
IMER:
Ko vas je zvao ovamo!
Radovan staje pored zida. Ulaze Mileva, Emina i Eržika. Imer ih i ne pogleda, već odlazi
prema vratima i viče.
IMER:
Tuk Jakova! Tuk Jakova!
Ne dobija odgovor. Vraća se i zagleda redom žene.
EMINA:
Živeo drug Staljin! Živeo Enver Hodža!
NERA:
Šta se dereš? Malo pre ti ovuda provedoše Bećira.
IMER:
(Milevi)
Da li dovoljno napadaš Tita i njegovu kliku?
MILEVA:
Da, druže Imere. Radim po instrukcijama tvoje žene Lirije Peku.
IMER:
Nije dovoljno.
MILEVA:
Trudiću se.
Ulazi Lirija Peku, Imerova žena. Imer i Lirija se dugo gledaju.
IMER:
I ti?
LIRIJA:
I ti i ja.
Imer klekne i stavlja joj uvo na stomak.
IMER:
Mrda se...
NERA:
Bože me prosti, neće valjda da streljaju i trudne žene Centralnog komiteta...
IMER:
Da li će majka doći da čuva našu decu?
LIRIJA:
Moći će. Obećala je.
IMER:
Tri dana nisam dolazio kući. Zašto me nisu pustili da radim do kraja.
(Skače i nasrće na Skendera)
Ovaj je to učinio! Neće da prizna kučkin sin!
LIRIJA:
Ostavi čoveka...
Ulazi Tuk Jakova.
TUK:
Imer, vodi je!
IMER:
Koga?
TUK:
Drugaricu Liriju Peku.
IMER:
Ona je moja žena. Ona nosi moje dete!
TUK:
Partija kolebljivce ne trpi.
IMER:
Lirija je učinila sve za našu PARTIJU.
Tuk Jakova se izmiče, staje na vrata i viče.
TUK:
Imer Peku! Lirija Peku!
Lirija odlazi prva. Imer bi još jedanput da nasrne na Skendera, ali i on ode za Lirijom.
NERA:
Kad njih ovako, mora da su za nas jugoslovene smislili nešto specijalno.
MILEVA:
Šta je ovo, druže Radovane?!
ERŽIKA:
Sve su ti tačke i zapete na pogrešnom mestu.
EMINA:
Skendere, je li zaista Bećir prošao ovuda?
SKENDER:
Prošao je.
EMINA:
Dole Staljin! Dole Enver Hodža!
Skender joj priskače i stavlja joj šaku na usta.
RADOVAN:
Kolebljivice!
Skender prilazi Radovanu.
SKENDER:
Još li jednom progovoriš, skuckaću ti glavu o taj zid.
Vraća se Tuk Jakova.
TUK:
Šta je, Jugosloveni?! Kod vas večito neki nered.
RADOVAN:
Napadaju me druže...
TUK:
Ti Ivoševiću, možeš odmah kući. Ujutro nastavi da malo žešće napadaš Tita i njegovu
kliku.
RADOVAN:
Veličaću Staljina i Enver Hodžu.
TUK:
Tako je.
MILEVA:
NJega je trebalo prvo streljati.
TUK:
Vidiš, ja ovde odlučujem. Mislim da jedan visoki jugoslovenski političar ovde ne sme da
doživi ništa ružno. Naprotiv, mi mu moramo pomoći da se tamo vrati na još veću
funkciju.
(Pogleda sve)
A vi, svi ostali, politička konfinacija u Lušnji.
SONJA:
A ja? Ja sam doktorka.
TUK:
Ima i tamo bolesnog naroda. Vratite se svojim kućama, spremite se. Zorom krećete.
EMINA:
Na koliko godina nas šaljete?
TUK:
Pet, deset, petnaest, dvadeset, trideset, zavisi kako se ko prevaspitava. Izlazite! Stražar će
vas sprovesti.
EMINA:
A deca?
TUK:
I deca treba da se vaspitavaju.
Svi polaze. Tuk pokazuje Skendera.
TUK:
Ti!
Skender staje. Ostali izlaze.
TUK:
Kako se zoveš?
SKENDER:
Skender Hoti.
TUK:
Ti si bacio bombu na Rusku ambasadu.
SKENDER:
Ajde more... Što si onda toliko nevinih poslao na streljanje?
TUK:
Ko kaže da ih streljamo?
SKENDER:
Vaša stvar.
TUK:
Ovde postoje samo dvoja vrata.
SKENDER:
Svejedno na koja ćeš me uputiti.
TUK:
Udba je bacila bombu. Potpisćeš zapisnik.
SKENDER:
Potpisujem se uvek samo u svoje ime. Pošto nisam ništa učinio, nikad neću staviti svoje
ime na taj papir.
Polazi prema vratima kuda su otišli ostali na streljanje.
TUK:
Kuda ćeš? Ja ovde izričem presude. Ali, za tebe uvek ima vremena... Zasad Lušnja.
Dvadeset godina političke konfinacije. Bio si već tamo. Lepo je, zar ne?
Skender stoji.
TUK:
Ti bi ipak na ovu drugu stranu. Ali i streljanje treba zaslužiti.
Skender nasrnu na njega. Biju se.
TREĆI ČIN
Staklena bašta negde na Senjaku u Beogradu. Dogaña se 29. novembra 1968. godine
Branko Popović rasañuje cveće. Ulaze Ranko Mileusnić, Vojin Subotić i Jakov ðuričić.
RANKO:
Branko, vidi ko nam je došao.
BRANKO:
(Zastaje. Dugo gleda)
Jakov ðuričić.
JAKOV:
(Prilazi i poljubi se sa Brankom)
Mislio sam da me nećeš prepoznati. Srećam ti dan republike.
BRANKO:
Hvala.
VOJIN:
Dočekali smo ga na stanici. Preprečismo Sarajevskom, pa preko Mostara. Računamo da
je kod tebe najsigurnije da se ispričamo.
BRANKO:
O čemu?
RANKO:
Kako o čemu?
BRANKO:
Čekam jednog čoveka... Javio mi se telefonom...
RANKO:
Koga ti prečeg imaš od nas?
BRANKO:
Čekam tog čoveka...
JAKOV:
Ako nisam dobro došao...
BANKO:
Uvek si dobor došao...
RANKO:
Branko, prekjuče je bio lom u Prištini. Demonstracije. Sve je polupano. Tenkovska
jedinica je došla čak iz Skoplja da ih smiri.
BRANKO:
Ne interesuje me. Ja sam svoje odradio. Sad gajim cveće. Upisao sam studije na
Šumarskom fakultetu, odsek hortikultura, gajenje cveća...
JAKOV:
Lako je vama ovde u Beogradu da gajite cveće. Na vreme ste se izvukli, pokupovali kuće
na Dedinju.
BRANKO:
Senjak...
VOJIN:
Nećemo valjda sedeti skrštenih ruku. Ima nas ovde...
BRANKO:
Zar ti je bilo malo?
RANKO:
Branko, šta je s tobom od jutros? Dole se dešavaju krvave stvari. Šiptari su opet digli
glavu. Uzvikuju živeo Enver Hodža! Živela Albanija! Kosovo republika!"
BRANKO:
Ima ko će to da rešava. Penzionisali su nas preklane, jer im više nismo potrebni. Ja nisam
Rankovićevac. Ja sam bivši ratnik, sad student...
JAKOV:
Slušaj, Branko, tenkovi su preorali puteve. Da ne beše tenkova.
BRANKO:
Dolazi mi čovek...
RANKO:
Ko je taj čovek?
BRANKO:
Jedan čovek...Ajde, Rankovićevci, bivši ljudi...
VOJIN:
Branko, razgovarao sam sa njim. Rekao ti je da mu se javiš. Treba da se sastanemo s
njim.
BRANKO:
Ja se više ni sa kim neću sastajati.
VOJIN:
Zar ćemo pustiti Šiptare?
BRANKO:
Valjda si sakupio svo oružje na Kosovu?
VOJIN:
Prerano su me penzionisali.
JAKOV:
Branko, ja dole sve prodajem. Morate mi pomoći da nešto kupim ovde.
RANKO:
Ma pusti Branka. Ja ću ti to srediti. Je li istina da se komadant garnizona nije ni pomakao
iza stola u Domu armije, već je samo naredio da iznesu mitraljez na balkon.
BRANKO:
Dosta! Čovek mi dolazi.
RANKO:
Obogatićeš se prodajom cveća. Samo, ovde ne vidim nijedan cvet, a sumnjam da će ikad i
da procveta. Nemoj da zavaravaš čoveka koji ti dolazi. Ako je lud, neka ti da novac
unapred.
BRANKO:
Šta ti znaš ko je taj čovek.
RANKO:
Mi smo ti bili poslednji. Idemo, ljudi.
Ulazi Skender Hoti. Zastaje.
BRANKO:
Stigao si uñi.
RANKO:
Skender Hoti... Zar si živ?
BRANKO:
Izañite da porazgovaram sa čovekom. Idite kod Mare u kuću neka vas posluži.
VOJIN:
Poslužićemo se kod mene. Bio si nam uvek pretpostavljeni. Mislili smo...
RANKO:
Skendere, ne sećaš me se.
SKENDER:
Kapetan Ranko Mileusnić, komadant prve.
RANKO:
Bilo je to vreme kad smo znali zašto se borimo i ginemo...
Ranko, Vojin i Jakov izlaze.
BRANKO:
Kad si se vratio?
SKENDER:
Prošle godine.
BRANKO:
Gde si?
SKENDER:
Ovde u Beogradu na Petlovom brdu.
BRANKO:
Sam?
SKENDER:
Sam.
BRANKO:
Zašto mi se nisi javio?
SKENDER:
A, kad ti se nisam javio iz Albanije kad je trebalo, šta ovde da ti se javljam.
BRANKO:
Dugo sam čekao...
SKENDER:
Nije moglo. Posle sam se javljao, ali mi više niko nije odgovarao.
BRANKO:
Posle dva meseca sam te otpisao i prešao na drugi kanal s drugim ljudima. Dvadeset
godina.
SKENDER:
Punih osamnaest.
BRANKO:
Pričaj mi.
SKENDER:
Nema šta da se priča. Prošlo je.
BRANKO:
Nisam ti zamerio što se nisi javio. Otišao si u svoju zemlju. Albanac si...
SKENDER:
Ovo je moja zemlja.
BRANKO:
Pa, ako si došao da ti pomognem, pomoći ću ti. Sad drugi ljudi vode brigu šta si tamo
radio i zašto si ovde.
SKENDER:
Ti si me tamo poslao.
BRANKO:
Mnoge sam poslao, kao i oni svoje ljude ovamo. Takav nam je bio posao. Čudi me samo
što se nisi pozvao na mene kad si se vratio. Rekao bih im da sam te poslao.
SKENDER:
Šta to njih briga. To je stvar samo nas dvojice. Za njih sam otišao kao ibeovac. Tako smo
se ti i ja dogovorili.
BRANKO:
Znam, ali treba da ostvariš svoja prava.
SKENDER:
Koja prava?
BRANKO:
Penziju. Prvoborac si. Do četrdeset devete je sve čisto.
SKENDER:
I dalje je sve čisto. Ne treba mi penzija. Dali su mi posao u RR servisu. Popravljam
radija, a počeo sam i televizore. Dali su mi i stan, lep stan... Dali su mi sva prava.
BRANKO:
Onda ajmo u kuću da popijemo kafu.
SKENDER:
Žurim. Sinovi su mi uhapšeni.
BRANKO:
Sinovi. Da, ti imaš blizance Marka i Fadila. Šta ti je s njima?
SKENDER:
Studiraju prava u Prištini. Jednom sam ih video kad sam došao. Malo smo pričali. Izgleda
ne veruju da sam im otac...
BRAKO:
Ko ih je uhapsio?
SKENDER:
Zna se ko hapsi? Jutros mi je javljeno iz Prištine... Želim da znam da li su zbog mene
uhapšeni.
BRANKO:
Učestvovali su u demonstracijama... Majka im je srpkinja.
SKENDER:
Želim da znam da li su zbog mene uhapšeni.
BRANNKO:
I ako sam penzionisan, neki moji ljudi su ostali u službi. Možda bih mogao da odem u
Prištinu da ih izvučem iz zatvora.
SKENDER:
Zatvor je za ljude. Neka ih, ništa im neće faliti. I otac im je proveo pola veka po logorima
i zatvorima. Želim samo da znam da li su zbog mene u zatvoru?
BRANKO:
Ako ti nisi nikom pričao, ako ja nisam nikom pričao, ako ljudi misle da je onako kako
nije... Moguće je. I naša deca su zbog nas uvek na nečijem spisku.
SKENDER:
Možeš li mi pomoći?
BRANKO:
Moram nekom ispričati tu našu istinu, bar dokle je ja znam. Valjda će nas neko saslušati.
SKENDER:
Mislio sam da imaš svog čoveka u Prištini koji će reći istinu.
BRANKO:
Ti nisi bio ovde pre dve godine. Ja sam otpisan kao ñubre, kao štetočina, kao kukolj.
Otkud meni sada čovek koji će mi reči istinu.
SKENDER:
Onda ništa. Neka ih.
BRANKO:
Ti si Albanac. Možda će tebi reći neko od tvojih, dole u Prištini.
SKENDER:
Koji su to moji?
BRANKO:
Da, da... A kad bi se sastao sa sinovima i sve im ispričao?
SKENDER:
A jesi li ti svojoj deci sve ispričao?
BRANKO:
A, ne može se sve ni ispričati. A i šta vredi...
SKENDER:
Izvini što sam ti smetao.
BRANKO:
Mi smo kumovi. Ja sam krstio tvoju decu, ti si moju.
SKENDER:
Lepa imena smo im dali... Kad bih samo znao koji su to moji... Ali, neka ih u zatvoru, pa
i ako su zbog mene. I ja sam bio zbog drugih.
BRANKO:
Bojim se, ako pokušam, da će za njih biti više štete...
SKENDER:
Sami smo...
BRANKO:
Sami smo...
SKENDER:
Nemamo više kome da se obratimo.
BRANKO:
Izgleda...
SKENDER:
Gajiš cveće.
BRANKO:
Sa nečim se mora početi...
SKENDER:
Zahvalnije je od ljudi. Samo ga uredno zalivaj.
(Izlazi)
BRANKO:
Kume...