Nebojša Veljković

EKOLOŠKA ČITANKA
IZDAVAČ
UDRUŽENJE ZA TEHNOLOGIJU VODE
I SANITARNO INŽENJERSTVO
11000 BEOGRAD, Terazije 23/II/203
Tel: (+381 11)244 222 8; 344 89 04
Fax: (+381 11)244 11 93
E-mail: office@utvsi.com
Web: www.utvsi.com

Za izdavača
Predrag Bogdanović, dipl. inž.
Predsednik Upravnog odbora Udruženja

Glavni i odgovorni urednik

Prof. dr Slobodan Petković, dipl. inž.

Recenzenti
Prof. dr Dragan Povrenović, dipl. inž.
Docent dr Vladimir Pavićević, dipl. inž.

Lektor i korektor
Dragana Dimitrijević

Priprema PDF datoteke i dizajn

Nebojša Veljković

Fotografija na naslovnoj strani

Adrián Lorenzo González,Vigo, España (feb. 2020)
Italijanski urban artist Salvatore Benintende naslikao je mural inspirisan otkazivanjem
Svetskog kongresa mobilne telefonije (Mobile World Congress, MWC) zbog COVID-19.
Mural je nazvao Mobile World Virus i postavio ga u ulici preko puta zgrade Vlade
Katalonije. Kongres je trebao da se održi u Barceloni od 24. do 27. februara 2020. godine.

Štampa
Energoprojekt Industrija a.d. Beograd, 2021.

Tiraž
500 primeraka

ISBN 978-86-81618-10-3

i
 Nebojša Veljković

EKOLOŠKA ČITANKA

Beograd, 2021.

ii
 SADRŽAJ

PREDGOVOR 1

UVOD 2
Koliko je Zemlja ugodno mesto za život ljudi? 4
Kultura i genetička istorija 9

EKOLOGIJA I EKONOMIJA 15
Ekonomski klasici i životna sredina 18
Zakon entropije i ekološka neizvesnost 23
Savremeni ekonomisti i granica rasta 28
Indikatori održivog razvoja – Srbija i svet 37
Osnove o indikatorima održivog razvoja 37
Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index, HDI) 40
Ekološki otisak (Ecological Footprint) 42
Koliko se postojeći koncept razvoja Srbije može održati? 48

MIKROBI I LJUDI 49
Mikroorganizmi najveće ubice čovečanstva 52
Srbija zemlja smrti 1915. 55
Fatalna španska gospođa 60
COVID – 19: Stvarnost i metafora 63

VAZDUH I LJUDI 72
Hemijski sastav vazduha od pre-kambrijuma do danas 75
Veliki izvori prirodnog i veštačkog zagađivanja vazduha 76
Aktuelni izvori industrijskog zagađivanja ambijentalnog
85
vazduha
Kvalitet ambijentalnog vazduha u Srbiji 90
Uticaj zagađenog vazduha na zdravlje ljudi 95

iii
VODA I LJUDI
101
Evolucija hidrosfere 104
Hemizam vode i raspoloživost za ljudsku upotrebu 106
Ispunjenje ciljeva vodne politike: Evropa i Srbija 114
Vode Srbije 119
Osnove kvantitativnog statusa 119
Kvalitet površinskih voda 122
Kvalitet podzemnih voda 127
Kvalitet vode za piće 130
Uticaj kvaliteta vode za piće na zdravlje ljudi 133
Prečišćavanje komunalnih otpadnih voda 135
Povećanje otpornosti na klimatske promene
140
u sistemima za snabdevanje vodom i kanalisanje

EKOLOGIJA U RITMU ROCK'N'ROLL MUZIKE 149

Kako je rock'n'roll postao društveno angažovan? 151
Ekološki rifovi u rok muzici 156

LJUDI ZATOČENICI EKOLOGIJE 162

U okovima etike i politike 165
Dvosmerna cost benefit analiza –
173
ekološka karta u jednom pravcu
Zaključak iz nekog drugog sutra 183

POGOVOR 191
Razmišljanja o Ekološkoj čitanci 192

SPISAK SLIKA, GRAFIKA I TABELA 195

IZABRANA BIBLIOGRAFIJA 199

REGISTAR IMENA I POJMOVA 203

Beleška o autoru 207

iv
 Voda i vazduh, dve osnovne materije od kojih
zavisi život, postale su svetske kante za đubre.
Žak Kusto, francuski istraživač i naučnik (1910 – 1997)

v
 PREDGOVOR

Danas, kad je čitav svet suočen sa drugom godinom trajanja pandemije i borbe sa nevidljivim
neprijateljem - virusom SARS-CoV-2 moramo iznova promisliti o načinu na koji je savremeno
društvo ustrojeno. Problem današnjice leži baš u tome. Na kojim načelima se zasnivaju
odluke o bitnim pitanjima sadašnjosti i što je važnije budućnosti društva, na globalnom i
nacionalnom planu. Ova knjiga sadrži odgovarajuće poruke i daje neke odgovore.
Ono što je ubrzalo moje opredeljenje da osmislim radni okvir za sadržaj ovog eseja, koji sam
naslovio Ekološka čitanka, zbilo se 15. marta 2020. godine sa neizvesnošću povratka moje
supruge zbog odlaganja leta kojim je trebalo da se vrati sa madridskog aerodroma. Iste
večeri u Srbiji je uvedeno vanredno stanje. Četrnaestodnevnu samoizolaciju koju je supruga
dobila te večeri na beogradskom aerodromu, svakodnevna policijska provera boravka kod
kuće, kasnije produženje samoizolacije za još dve nedelje i naša strepnja od moguće zaraze je
bio moj veliki motiv za odgovarajući intelektualni odgovor i mentalno pražnjenje. Obilje
informacija o toku širenja pandemije COVID–19 koje sam pratio, sa povratkom supruge na
rad u stomatološkoj ordinaciji doma zdravlja uz povećan epidemiološki rizik, doprineo je da
napišem i objavim kolumnu o afričkoj kraljici smrti. Bio je to okidač za nastavak!
Poglavlje o mikrobima i ljudima je prvo napisano, a ono je bilo i najizazovnije jer sam morao
da pročitam novu građu i obnovim onu koju sam ranije pročitao, dok je priča o ekologiji i
ekonomiji inovirano uvodno poglavlje iz moje doktorske disertacije. Deo o ekologiji u ritmu
rock'n'roll muzike zaslužuje poseban osvrt, ne zbog neuobičajene veze sa ostalim poglavljima
o čemu će čitaoci suditi, već zbog podstreka da bude napisan. Jednom mi je, pre nekoliko
godina, moj sin rekao da sam izdao rok muziku kad sam prešao na džez. Ovim sam se
opravdao i zahvalan sam mu za sugestije muzičkih primera iz novije rok produkcije. Glavna
tema knjige se odnosi na štetne uticaje koje činimo onome od čega zavisi naš život, a to su
prevashodno čist vazduh i zdravstveno bezbedna voda. Od ostalog sadržaja, postanak homo
sapiensa i genetička istraživanja je proširenje oblasti mog profesionalnog rada. Sve u svemu,
korona virus i prva godina penzionerskih dana su doprineli da bude napisana ova knjiga.
Fotografija murala na naslovnoj strani govori o tome šta je obeležilo prethodnu godinu. U
tradicionalnom istraživanju tema koje su obeležile komunikaciju u engleskom govornom
područiju pod nazivom Reči u godini bez presedana (Words of an unprecedented year), u
redakciji Oxford Languages’ Word of the Year 2020, izabrana je reč anthropause - predah od
ljudi. Korona virus je prethodne godine opustela turističke destinacije, prizemljila avione i
usidrila kruzere, smanjila proizvodnju i prodaju putničkih automobila i zatvorila mnoga
radna mesta tradicionalne industrijske proizvodnje. Planeta je odahnula jer se smanjilo
zagađenje koje produkuje civilizacija. Neka ova knjiga bude doprinos promišljanju o tome šta
nas očekuje i kako bolje da se pripremimo za naredne decenije 21. veka.

1
1 UVOD

Mentalne sposobnosti su učinile čoveka uspešnim i doprinele da

životnu sredinu prilagodi svojim potrebama. Posledice koje su iz
toga proistekle su mnogostruke i tema su na narednim stranicama
ove knjige. Čovekov um nije ni u kom slučaju savršen i ovim
uvodnim kratkim pregledom naše evolucije pokazan je delić
saznanja iz zbirke fosilnih ostataka naših predaka. Ukoliko
zavirimo i u naše ćelije, osim u kosti predaka, možemo pročitati
istorijske zapise u genima i samo otvoriti temu o uzrocima
čovekove nesavršenosti.

2
BEOGRAD IZMEĐU ISTORIJE I EKOLOGIJE

Ušće Save u Dunav poprište je velike neravnoteže između prirode i ljudskog društva.
Beogradska riblja pijaca je sredinom devetnaestog veka obilovala krupnim primercima
štuke, šarana, morune i kečige. O tome je pisao Trajan Stojanović, čak navodeći da „se
povremeno mogla nabaviti ikra morune teška i preko trideset kilograma“ (Balkanski
svetovi – Prva i poslednja Evropa, 1997). Koliko je moruna bila prisutna u Beogradu
govori i ime kafane po kojoj je dobila ime. Kafana Zlatna moruna otvorena je krajem
devetnaestog veka na uglu ulica Kraljice Natalije i Kameničke, gde se nalazi i danas, i to će
biti mesto okupljanja grupe mladih ljudi čije delo je postalo okidač za veliku evropsku
ljudsku klanicu i srpsku golgotu.
Ali ostavimo se ovde istorije. Ljudsko društvo i priroda su dva dinamička sistema u
neprekidnom razvoju. Šireći se na obalama dve velike reke dvomilionski Beograd je
danas odgovoran za trećinu vode koju Srbija utroši za piće. Za zaštitu vode reka Save i
Dunava, za izgradnju beogradskog sistema za prikupljanje, odvođenje i prečišćavanje
otpadnih voda potrebno je izdvojiti pola milijarde evra. Srbija treba da izdvoji deset puta
više novca nego njen glavni grad za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda i izgradnju
kanalizacionih sistema za sva naselja, od najmanjih sa par hiljada do najvećih sa više
stotina hiljada stanovnika. Manje od deset odsto stanovnika Srbije je priključeno na
kanalizacione sisteme sa postrojenjima za prečišćavanje. Međunarodna komisija za
zaštitu reke Dunav tereti nas za kvotu od 42% organskog zagađenja koje otpadnim
vodama sa naše teritorije, u odnosu na sve podunavske zemlje, dospeva u ovu veliku
evropsku reku u čijem slivu živi osamdeset miliona ljudi.
Suprotno nekim stavovima o tome kako nam nedostaju ekološki podaci da bismo bolje
pozicionirali prioritete u pregovorima sa Evropskom unijom, u stvari nam nedostaje
fizički kapital (sopstvena tehnološka oprema) i finansijski kapital (sopstveni izvori
finansiranja). Šta je sa ljudskim kapitalom? Odgovor je da će u Srbiji 2050. godine živeti
isti broj stanovnika kao 1950.

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 8. maj 2017.

3
Koliko je Zemlja ugodno mesto za život ljudi?

Poslednjih decenija izneti su mnogi pesimistički stavovi u vezi sa tokom ekonomskog,

tehnološkog i naučnog razvoja čovečanstva, kreirani su i u primeni mnogobrojni indikatori
koji to upečatljivo potvrđuju. Sve ovo uvećava ozbiljne sumnje u vezi sa nastavkom
neuravnotežene potrošnje koju diktiraju najrazvijenije zemlje. Opšta je saglasnost da se
stiglo do prekretnice u svetskoj istoriji, do tačke koja nagoveštava ili izvesniju budućnost ili
dramatičnu promenu u izgledima čovečanstva. Iako postoje terminološke dileme i pojmovne
neusaglašenosti, danas ekološka nauka predstavlja kariku između prirodnih i društvenih
nauka u celini, u čijem se središtu nalazi čovek i organizacija života na Zemlji. Ekologija je
praktična nauka o prirodi i ima zadatak da ukaže na stanje i predloži mere zaštite životne
sredine u cilju uspostavljanja ravnoteže u prirodi, a da se istovremeno ne umanjuju uslovi za
dalji privredni i tehnološki razvoj ljudskog društva.
Da bi smo bolje shvatili dugoročne posledice dosadašnjeg i budućeg delovanja ljudske
civilizacije na biosferu sagledajmo ukupnu vremensku skalu planete Zemlje u vremenskim
jedinicama koje su primerenije našoj percepciji. Kada bi period postojanja planete Zemlje
preveli na dužinu ljudskog veka tako da u toj vremenskoj skali za svakih 100 miliona godina
života planete odgovara jedna godina čovekovog života, Zemlja bi bila stara oko 46 godina,
bakterije bi imale 35 godina, prvi jednoćelijski oblici života oko 15 godina, a dinosaurusi su
nestali pre oko 8 meseci. U istočnoj Africi se samo pre 7 dana razvio Homo sapiens i pred kraj
te sedmice započeo raseljavanje na australijski, evro-azijski i američki kontinent. Na tom
putu Homo sapiens je sa sobom nosio dva ubojita oružja – u pradomovini je već ukrotio vatru
i napravio kamenu sekiru. Počinje istorija. Svuda gde je prolazio ili se zadržavao kraće i duže
vreme, prilagođavajući se uslovima okruženja, Homo sapiens je ostavljao svoj prepoznatljiv
otisak stopala – izumirale su biljne i životinjske vrste i nestajali su njegovi homo srodnici.
Izumro je poslednji neandertalac - Homo sapiens ostaje jedina preživela ljudska vrsta. U
poslednjem satu ove vremenske skale ljudi počinju da uzgajaju pražitarice, pripitomljavaju
životinje i formiraju prva stalna naselja. Ovo se smatra prvim talasom društvenih promena,
planetom se šire sela – započinje i razvija se poljoprivredna revolucija. Došlo je do velikog
razvojnog ubrzanja, u realnom vremenu samo pre oko 500 godina Evropljani su započeli
osvajanje Amerike i istraživanje okeanskih prostranstava. Planeta Zemlja postaje jedinstvena
istorijska pozornica. Pre samo oko 200 godina ubrzava se drugi talas društvenih promena -
industrijska revolucija i intenzivan proces zagađivanja i narušavanja životne sredine, koji u
prenosnim vremenskim relacijama životnog veka Zemlje traje svega 3 sekunde. U tom trenu
odigravaju se veće promene nego u celoj prethodnoj sedmici, industrijalizam je pobedio
poljoprivrednu civilizaciju nametnuvši svoju doktrinu uspostavljajući masovnu proizvodnju i
šireći planetom masovno zagađenje. Savremenici smo postavljanja osnova za treći talas
društvenih promena – informatičko društvo zasnovano na znanju kojim čovek već stvara
prve neorganske oblike života.

4
Tema ove knjige je sadržana u pitanju postavljenom u naslovu uvodnog poglavlja i sadrži
kontra pitanje. Koliko ljudi sami doprinose da Zemlja ne bude ugodno mesto za njihov život?
Odgovor većine nas se razlikuje samo u gradaciji koliko vrednujemo taj doprinos. Zašto se to
dogodilo i koje su razmere toga iziskuje širu raspravu. Zato se vratimo na sam početak naše
sedmice razvoja. Šta je to što je omogućilo da Homo sapiens postigne toliko mnogo za tako
malo vremena? U trenu sadašnjosti, vremenske skale koju sada dobro razumemo, ljudi su
stvorili veštačko okruženje, prevazišli granicu Zemlje i naoružavši se nuklearanim arsenalom
ugrozili svoj opstanak. Šta je omogućilo tako veliko ubrzanje?
Kada se uporedi sa drugim životinjama sa kojima deli planetu, a neke od njih su živele i
mnogo pre nego se pojavio Homo sapiens, čovek nije rođenjem naročito pripremljen za život
u posebnom okruženju. Mi ne posedujemo izraženu telesnu građu niti smo prilagođeni
specifičnoj ishrani. Primer ajkule koja četiri stotine miliona godina suvereno vlada okeanima
sa aerodinamičnim telom koje pokreće dugački rep koji poput snažnog motora omogućava
da neprekidno pliva i lovi, odmah ukazuje kako je priroda stvorila savršenog predatora.
Čovek je kopnena životinja koja se razvila prirodnom selekcijom u tropskoj oblasti i
nephodno joj je toplo stanište i sveža voda za piće, a ipak je postao rasprostranjenija vrsta od
svih ostalih. Od nacrtanog otiska prirodnom kredom dlana praistorijskog čoveka u pećini
otkrivenog u južnoj Francuskoj do otiska stopala kosmonauta na površini Meseca prošlo je
tek tridesetak hiljada godina, proteklo je par sati u vremenu koje smo označili kao sedmica u
odnosu na 4,6 milijarde godina starosti Zemlje. Simbol otiska na početaku i kraju tog
vremena ima zajedničku poruku novog gospodara upućenu planeti: Bili smo ovde! (Slika 1.1. i
slika 1.2). Sve to smo mogli da uradimo zahvaljujući velikom organu koji posedujemo, mašini
koja je omogućila tako veliko ubrzanje i koja se može programirati tako da nam je omogućila
da preživimo više ledenih doba i susret sa neandertalcima i sabljastim tigrovima. Ta mašina
se nalazi u našoj glavi – to je mozak! Mozak je ono što nam omogućava da osmislimo,
napravimo “vozilo” i preživimo putovanje u najveće dubine okeana i prošetamo se Mesecom.
Čovekov mozak poseduje mogućnost da skladišti i obrađuje veliku količinu informacija,
prihvata i razvija nova znanja i unapređuje ih u nova rešenja. To je omogućilo da se na
površini Marsa trenutno nalaze dve letelice i vozilo-robot i da u njegovoj orbiti lete šest
satelita, i istovremeno šalju dragocene informacije u pripremi ljudske posade na ovu
udaljenu i negostoprimljivu planetu Sunčevog sistema.
Prema teoriji evolucije čovek je proizvod životne sredine na isti način kao i ostali živi svet,
ono što nas razlikuje je skoro neograničena mogućnost da menjamo životno okruženje
prema našim potrebama. Nove vrste nastaju kada se dogode promene u životnom okruženju
i na to nas upućuju istraživanja koja govore da su se prvobitni ljudi razvili u periodu velikih
klimatskih promena u tropskom pojasu afričkog kontinenta.

5
 Slika 1.1.

Ispitujući pećine na jugu Francuske,

grupa speleologa je 18. decembra
1994. ušla u oblast koja je do tada bila
neispitana. Žan Mari Šove bio je vođa
grupe.
“Bio sam napred, iza mene je bila Eliet,
a Kristijan iza nje. Eliet je rekla da je
videla dve oznake napravljene crvenim
okerom i zatim je dodala “bili su ovde”.
To je bio momenat kada je sve počelo –
crteži i sve što ima veze sa pećinskom
umetnošću. Tu je sve počelo”.

Većina crteža je naslikana ugljem, ali su preistorijski umetnici koristili i crveni oker.
Crteži su stari više od 30.000 godina i smatraju se najstarijim pećinskim crtežima koji su
do sada otkriveni. Pećina Šove – koja je dobila ime po prvom istraživaču koji je ušao u nju
– je 2014. godine dospela na Uneskovu listu svetske baštine.

Slika 1.2.

Dana 21. jula 1969. u 2:56 časova po univerzalnom vremenu, američki astronaut Nil
Armstrong je postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec, a ubrzo mu se pridružio i Baz
Oldrin. Fotografija: otisak Baza Oldrina na površini Meseca.

6
Najstariji fosilni ostaci čovekovih predaka pronađeni su u istočnom i južnom delu afričkog
kontinienta u slojevima koji su stari oko pet miliona godina. Vrste se menjaju kroz vreme
prirodnom selekcijom kroz naraštaje usled odabira naslednih osobina. Slučajnost i uslovi u
životnoj sredini su presudni koje će jedinke preživeti i nastaviti da se razmnožavaju i na taj
način preneti svoje osobine sledećem naraštaju. Osobina koja pruža prednost u
preživljavanju selekcijom tokom mnogobrojnih potomaka postaje dominantna u toj
populaciji. Tokom mnogobrojnih naraštaja, nagomilavanjem malih i postepenih promena
dolazi do toga da jedna populacija postaje drugačija od susedne sa kojom deli stanište. Zbog
tih malih razlika između dve populacije može doći do problema da se ne mogu pariti i imati
potomstvo – nastaje nova vrsta. Preovlađujuće naučno mišljenje govori da smo pre šest
miliona godina šimpanze i mi imali zajedničkog pretka, ali je klima postajala sve hladnija i
suvlja i južnoafričke šume su počele da nestaju. One vrste majmuna koje su bile
najsposobnije za preživljavanje na prostranim pašnjacima, postale su preovlađujuća vrsta na
afričkom istoku gde je vladala suvlja klima. Odlika majmuna koje danas nazivamo ljudima je
dvonožnost. Danas već znamo da je prvi veliki majmun koji je stalno uspravno hodao bio
Australopithecus – čovek majmun s juga, živeo je i hodao pre oko tri i po miliona godina i
imao mozak iste veličine kao šimpanza. Fosilni ostaci pokazuju da se dvonožnost pojavila
više od milion godina pre nego što se zapremina mozga i malo povećala. Prema ostacima
zuba poznato je da je Australopithecus bio biljojed, a onda se pre oko dva miliona godina
pojavio novi rod čovekovog predka sa mnogo većom zapreminom mozga.
Bio je to Homo habilis. Znamo da je bio mesožder jer su pronađene prve grube kamene alatke
iz tog vremena pored kostiju životinja, što nas upućuje na zaključak da je ovaj naš predak
ovladao novim veštinama. Njegova evolucija u narednih stotinak hiljada godina označava
uspon ljudske vrste, pronađeni su jednostavni primerci kamenog oruđa, sekira i strela. U
narednih pola miliona godina klima je postajala sve suvlja i u takvom životnom okruženju
pojavio se prvi pravi čovekoliki predator – Homo erectus. Njegovi prethodnici
Australopithecus i Homo habilis nestaju u fosilnim zapisima evolutivne homo istorije. Homo
erectus je imao još veći mozak, koristio je veći broj alatki, a lice mu je bilo ravnije i sličnije
današnjem čoveku. Toliko je bio prilagodljiv da je napustio prapostojbinu i uputio se preko
Bliskog istoka prema Evropi i Aziji. Njegovi fosilni ostaci i oruđa kojima se služio to ubedljivo
potvrđuju. Različito životno okruženje koje je nametalo drugačije uslove preživljavanja
iziskivalo je veliku prilagodljivost. Ledena doba koja su usledila stavila su našeg Homo
predka na nova iskušenja i on ih je prevladao i danas nalazimo njegove fosilne ostatke na
svim kontinentima. A onda, opet u istočnoj Africi, kako pokazuju fosilni ostaci, pojavio se pre
nekih 100.000 godina naš novi predak Homo sapiens sapiens. Njegovi fosilni ostaci su
pokazali da se preselio na sever i pridružio svojim srodnicima neadertalcima koji su živeli u
Evropi i Aziji. Homo sapiens neanderthalensis je imao telesnu građu prilagođenu hladnim
klimatskim prilikama na severnom delu Zemlje, tela su im bila krupna i zdepasta, a mozak
imao veću zapreminu od mozga pretka savremenog čoveka. Genetski dokazi govore da su
Homo sapiens sapiens i Homo sapiens neanderthalensis imali zajedničkog pretka.

7
Danas znamo da su naši preci naselili Evropu pre oko 40.000 hiljada godina, a da su
neandertalci izumrli pre oko 30.000 godina. Ove dve Homo podvrste su hiljadama godina
živele jedna pored druge, ali je borba za ograničene resurse u hrani i surovi uslovi života
dovela do njihove međusobne borbe i istrebljenje jedne podvrste. Bojažljivo se nameće
zaključak da bi ishod ove borbe mogao da se nazove prvim primerom genocida koji je
počinila naša vrsta.
Antropolozi i genetičari ukazuju da se Homo pojavio i raširio Zemljom usled mnogobrojnih
promena koje su se odigravale u njegovom životnom okruženju i na koje se biološki
mehanizam našeg pretka prilagodio. Prvi majmuni hominidi su evoluirali u ljude tako što su
razvijali mentalne sposobnosti što im je omogućilo veći broj reakcija na promene u životnom
okruženju. Kada uporedimo savremenog čoveka sa nama najbližim živim pretkom
šimpanzom ljudski rast je sporiji. Razdoblje u kojem je dete zavisno od majke traje duže,
uzrast u kom glava prvi put stoji uspravno kod bebe čoveka je 20 nedelja, a kod šimpanze
samo 2 nedelje. Zapremina mozga pri rođenju kod šimpanze i čoveka je skoro ista, 300 i 350
kubnih centimetara. Međutim, veličina mozga u zreloj dobi čoveka dostiže 1.450 kubnih
centimetara, dok kod šimpanze ne prelazi 400 kubnih centimetara. Kod ljudi je posle
prestanka reproduktivne sposobnosti životni vek znatno duži nego kod šimpanze koji posle
toga vrlo brzo umiru, čovek živi čak 20 godina duže posle toga. U životima ljudi srodnici ili
oni koji to nisu, različitog uzrasta, imaju važnu ulogu u obrazovanju mlađih naraštaja. Od
majmuna se razlikujemo najviše složenošću jezika kao sredstva komunikacije i velikom
preciznošću znakova, izraza i strukture iz kojih proističu obrasci ponašanja. Znanje koje
prenosimo mlađim naraštajima objašnjava značaj godina koje stariji provedu sa njima i posle
prestanka sposobnosti razmnožavanja.
Mentalne sposobnosti su učinile čoveka uspešnim i doprinele da životnu sredinu prilagodi
svojim potrebama. Posledice koje su iz toga proistekle su mnogostruke i tema su na
narednim stranicama ove knjige. Čovekov um nije ni u kom slučaju savršen i ovim uvodnim
kratkim pregledom naše evolucije pokazan je delić saznanja iz zbirke fosilnih ostataka naših
predaka. Ukoliko zavirimo i u naše ćelije, osim u kosti predaka, možemo pročitati istorijske
zapise u genima i samo otvoriti temu o uzrocima čovekove nesavršenosti. Promene u
genetskom kodu koje su se prirodnom selekcijom postepeno dešavale tokom stotinak hiljada
godina dovele su do nastanka savremenog čoveka. Izvesno je šta se desilo sa neandertalcima
pri susretu sa prvim ljudima, ostali smo sami i izgradili tehnološki napredno društvo i
proširili njegov uticaj čitavom planetom. Na Zemlji danas živi veći broj ljudi koji imaju
mobilne telefone nego onih koji imaju pristup higijenskim sanitarnim uređajima i bezbednoj
vodi za piće. U razvijenim državama sveta 82% stanovništva ima bar jedan pametni telefon u
svom džepu! Da li je onda Zemlja ugodno mesto za život svih ljudi?

8
 Kultura i genetička istorija

Prema Čarlsu Darvinu tvorcu evolucije prirodnim odabiranjem, jezik je oličenje kulture
svakog naroda i ima odlike neke žive vrste – kada jezik izumre, nikada više ne oživi. Prema
drugim misliocima, “kulturna i genetička istorija raznih naroda blisko je prožeta, a
poslednjih godina svedoci smo brojnih pokušaja da se utvrdi poreklo mnogih jezika i opišu
jezičke grane naših predaka, od kojih vode poreklo svi jezici kojima ljudi danas govore.
Najprihvaćenija je teorija o praindoevropskom jeziku, od kojeg vode poreklo i jezici koji su
međusobno veoma udaljeni, kao što su sanskrit i gelik (jezik Kelta na severozapadu Evrope).
Tim jezikom je govorilo pleme za koje neki tvrde da je prvobitno živelo u Evropi i južnoj
Rusiji, dok ga drugi smeštaju u Anadoliju. Dokazi dobijeni analizom genetičke strukture
stanovništva današnje Turske idu u prilog drugoj tvrdnji. Jedna od pretpostavki jeste da je
širenje njihovog jezika bilo moguće zbog toga što su posedovali naprednu poljoprivrednu
tehnologiju, koju su ubrzo usvojili i drugi narodi. Ako je to tačno, ljudski geni i jezik prenose
se preko skupa ideja.”
Ideje su doprinele da je u drugoj polovini 20. veka i naročito tokom prve dve decenije 21.
veka, došlo do približavanja ekonomskih i političkih institucija u svetu. Ukoliko se osvrnemo
na “tren od tri sekunde” kojim smo objasnili ubrzanje ljudskog razvoja, i imamo na umu
samo prethodnih oko 200 godina, svet je bio podeljen dubokim ideološkim i kulturnim
rasedima. Dominantna društvena uređenja razvijenog dela čovečanstva, monarhija, liberalna
demokratija, fašizam i komunizam bili su žestoki suparnici u borbi za političku prevlast, čak
za svetsku dominaciju. Postoje i suprotna gledišta, ali se sa dovoljnim obimom sagledavanja
u odnosu na naš nivo rasprave može reći da su sve razvijene zemlje današnjice prihvatile
liberalno-demokratske političke institucije, u većem ili manjem obimu nastojanja.
Najrazvijenije zemlje sveta, velike i male, nekadašnji i sadašnji ideološki rivali iz vremena
hladnog rata, su opredeljene ka modelu tržišno orijentisanih ekonomija koje su integrisane u
globalnu kapitalističku podelu rada. Povećanje značaja kulture u globalnom svetskom
poretku je obrazlagao Samjuel Hantington dokazujući da se svet kreće prema “sukobu
civilizacija” i da se primarna bitka neće voditi na ideološkom već kulturnom planu. Konflikti
se neće odvijati, kao što je bio slučaj kroz 20. vek, između fašizma, komunizma i liberalne
demokratije, već između glavnih kulturnih grupacija: zapadne (katolička, protestantska i
jevrejska), konfučijanske (kineska), japanske, islamske, hinduističke, slovensko-pravoslavne
i latinoameričke. Ipak, istorija ljudskog društva, duga 10.000 godina, pokazuje da rivaliteti
koji proističu iz kulturnih razlika ne vode nužno u sukobe sa tragičnim višemilionskim
žrtvama, već uzajamno dejstvo različitih kultura može voditi i napretku ljudske civilizacije.
Najnoviji dokazi prikupljeni genetičkom analizom potkrepljuju istorijsku građu, koja
obuhvata fosilne i arheološke podloge i pisane dokumente o kretanju plemena, zajednica i
naroda, i bacaju novo svetlo na “istorijsku istinu” o poreklu naroda. Takva vrsta genetičke
analize je danas moguća izradom porodičnog stabla svih muškaraca na svetu, teorijski

9
rečeno, tako što se utvrdi Y hromozom prvog muškarca, a iz toga proističu svi muškarci kao
njegovi potomci. Stvari nisu tako jednostavne iako se uzorak rutinski uzima štapićem iz brisa
sa unutrašnje strane obraza. Analiza pripada domenu molekularne biologije i fiziologije,
grane nauke koja izučava ljudsku genetiku. Da bi se odredilo ljudsko genetičko porodično
stablo, izučavaju se Y-hromozomske (Y-DNK) haplogrupe i mitohondrijske DNK (mtDNK)
haplogrupe. Haplogrupe su u stvari etničke grupe ljudi koje se ne raspodeljuju po jeziku,
kulturi i zemlji porekla već po sličnosti u genetskom kodu. Zahvaljujući tome da se Y-DNK
prenosi isključivo sa oca na sina, dok se mtDNA prenosi majčinom linijom, sa majke na
potomke oba pola, niti jedna od njih nije podložna međusobnom kombinovanju, tako da se Y-
DNK i mtDNK menjaju jedino usled slučajnih mutacija u svakoj generaciji, bez kombinovanja
roditeljskog genskog materijala. Zato Y hromozom imaju samo muškarci i on se neizmenjen
prenosi sa oca na sina. To praktično znači da će svi muškarci koji imaju zajedničkog muškog
pretka po muškoj liniji imati isti Y hromozom. Haplogrupa je grupa sličnih haplotipova koji
imaju zajedničko poreklo na šta ukazuju isti jednonukleotidni polimorfizami (SNP) u oba
haplotipa. Pošto se haplogrupe sastoje od sličnih haplotipova, moguće je predvideti
haplogrupu iz haplotipa. SNP test se na taj način koristi za potvrđivanje haplogrupe koje se
označavaju slovima alfabeta. Genetičari koriste haplogrupu za određivanje porekla naroda, a
haplotip za praćenje porekla porodice i za forenzičke potrebe u kriminalistici. Da bi se
odredila i haplogrupa i haplotip potrebno je ispitati DNK iz ljudske ćelije. Za određivanje
haplotipova genetičari markiraju jednu poziciju na DNK i prate grupu od nekoliko susednih
prečki i ako je došlo do ponavljanja te grupe prečki više puta smatra se da postoji
ponavljajući niz. Različiti ljudi obično imaju različit broj ponavljanja te grupe. Srodnici
najčešće imaju isti broj ponavljanja na izabranom mestu, odnosno markeru i tada će bar
jedan od markera biti različit i kod rođene braće, zato je taj skup brojeva jedinstven za neku
osobu. Taj skup brojeva se naziva haplotip te osobe.
Poslednjih godina sprovedene su obimne genetičke analize haplogrupa na svetskom nivou i
o tome objavljeni javno dostupni radovi. Da ponovimo još jednom, za praćenje porekla
naroda uzimaju se markeri na Y hromozomu zato što taj hromozom imaju samo muškarci i
njega otac predaje sinu, a ovaj će ga predati svom sinu i tako dalje. Dete od majke može
dobiti samo X hromozom, jer žene imaju dva X hromozoma i zato se kod žena ne zna koji je X
hromozom dobila od oca, a koji od majke. Prema poreklu naroda određenom ovakvom
genetičkom analizom po muškoj liniji, svi narodi Europe imaju nekoliko istih
mitohondrijskih haplogrupa (Slika 1.3). Izdvajaju se dve glavne haplogrupe i njihove
podgrupe: I (I1 i I2) i R1 (R1a i R1b) i uočljivo je da na primer: Britanci imaju više genske
sličnosti s Italijanima ili Portugalcima, nego s Dancima ili Fincima, ali i da nema neke razlike
između naroda u zemljama bivše Jugoslavije, pre svega između Hrvata, Srba i Bošnjaka.

10
 Slika 1.3. Mitohondrijske haplogrupe naroda Evrope
Izvor: Brilliantmaps.com

Slika 1.4. Rasprostranjenost haplogrupe I,

Izvor: https://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:I_Distribution.jpg
11
Genetička karta Evrope, prema glavnim haplogrupama, briše nacionalne granice i
objedinjuje narode nastale na kulturnim razlikama koje su se razvijalne uglavnom u
prethodnih dve hiljade godina. Kada se analiziraju rezultati podgrupa haplogrupa I i R1
dobija se detaljnija evropska genetička slika naroda. Haplogrupa R1b je najčešće prisutna u
zemljama Zapadne Europe, ali i u nekim delovima Rusije i u nižim procentima se može
pronaći u zemljama Istočne Evrope. Haplogrupa R1a obuhvata narode na velikom području
Evroazije i širi se od Skandinavije, srednje Evrope, juga Sibira i sve do juga Azije. Haplogrupa
I1 je najčešća u Švedskoj i na zapadu Finske. Haplogrupa I2 obuhvata narode koji žive na
Balkanskom poluostrvu i severno od srednjeg i donjeg toka Dunava, ovde pripadaju svi
narodi i nacionalne manjine bivše Jugoslavije, izuzev Slovenaca.
Vratimo se u dalju prošlost koju smo već ukratko opisali, sada uz pretpostavku sa kojom se
većina istraživača slaže da je haplogrupa I nastala na Balkanu pre 25-30.000 godina.
Haplogrupa I predstavlja glavni marker paleolitskog čoveka u Evropi, odnosno prve
moderne ljude koji su naselili Evropu pre nekoliko desetina hiljada godina i u Evropi zatekli
neandertalce. Preživevši nekoliko ledenih doba, haplogrupa I je ujedno i jedina haplogrupa
prisutna gotovo isključivo na evropskom kontinentu (Slika 1.4). Haplogrupa I nastala je iz
šire paragrupe IJ, a pre toga takođe iz zajedničke paragrupe IJK. U tom smislu najbliža
haplogrupi I na filogenetskom stablu je haplogrupa J. Pretpostavlja se da je širenjem
savremenog čoveka došla u Evropu sa Bliskog istoka dok je, genetski joj bliska, haplogrupa J
ostala na istoku. Zajednička paragrupa IJ pronađena je u malom procentu u Iranu.
Haplogrupa I je u Evropi doživela nekoliko dramatičnih smanjenja populacije usled
ekstremnih klimatskih promena (pre svega ledenih doba). Po svoj prilici, migracija
haplogrupe I je išla od donjeg ka gornjem Dunavu, a zatim severnim obroncima Alpa, preko
Rajne u jugozapadnu Francusku i Iberiju. Sa tih osnovnih teritorija koje su ujedno i centri
paleolitske umetnosti u Evropi, potomci kromanjonaca raseljavali su se i ka severu Evrope
prateći topljenje leda. Zato se uz haplogrupu I najčešće povezuje kromanjonski rasni tip.
Ovom rasnom tipu pripadalo je i stanovništvo iz najstarijih mezolitskih slojeva Lepenskog
Vira i gravetijansko stanovništvo centralne Evrope. Pripadnici haplogrupe I su po svoj prilici
u prošlosti govorili nekom varijantom neindoevropskog jezika, koji se verovatno sačuvao u
današnjem baskijskom jeziku. Haplogrupa I je pojedinačno najzastupljenija među ljudima
Balkanskog poluostrva i Skandinavije (slika 4). Podgrupa haplogrupe I, haplogrupa I2 je
danas jedna od najmnogobrojnijih i najraširenijih haplogrupa na evropskom kontinentu i
verovatno najstarija haplogrupa nastala u Evropi. Najviše procente beleži u Jugoistočnoj
Evropi, pre svega među južnoslovenskim narodima. Više od jedne trećine Srba pripada ovoj
haplogrupi (34%), a posebno visoki procenat je zabeležen u Bosni i Hercegovini gde žive
Srbi, Hrvati i Muslimani (50,5%), kod Crnogoraca (29,5%), ali i Makedonaca (23%), (Tabela
1.1).

12
 Tabela 1.1. Podaci očinske (Y) genetike pojedinih evropskih naroda
https://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml
Region/
I1 I2/I2a I2b R1a R1b G J2 J/J1 E1b1b T Q N
Haplogrupa
Srbija 8 34 0,5 18 6 2,5 9 1 15 0,5 1 (2,5)
Rusija 5 10,5 0 46 6 1 3 0 2,5 1,5 1,5 23
Makedonija 3 23 1,5 13,5 12,5 4 14 2 21,5 1,5 0,5 0,5
Crna Gora 6 29,5 1,5 7,5 9,5 2,5 9 0,5 27 0 2 1,5
Rumunija 3,5 28 2,5 18 15,5 3 13,5 1 14 1 0,5 1,5
BiH 4,5 50,5 0 18 3,5 1,5 5,5 1 11,5 0,5 0,5 1
Bugarska 4 20 2 17 11 5 11 3 23,5 1,5 0,5 0,5
Hrvatska 5,5 37 1 24 8,5 2,5 6 1 10 0,5 1 0,5
Češka 7,5 8,5 3 33 28 5 4 1 6,5 0,5 0 2,5
Kipar 0,5 4 0 3,5 9,5 13 28,5 9,5 24,5 2,5 0,5 1
Nemačka 16 1,5 4,5 16 44,5 5 4,5 0 5,5 1 0,5 1
Grčka 3,5 9,5 1,5 11,5 15,5 6,5 23 3 21 4,5 0 0
Kosovo 5,5 2,5 0 4,5 21 0 16,5 0 47,5 0 0 0
Albanija 2 12 1,5 9 16 1,5 19,5 2 27,5 1 0 0

* Kosovo - Rezolucija Saveta bezbednosti UN broj 1244 (UNSCR 1244)

Ono što se nameće iz ovog kratkog izvoda obimnih genetičkih analiza haplogrupa je da
kontinuitet jednog naroda ne znači i kontinuitet njegovog današnjeg imena. Ova činjenica ide
u pravcu redefinisanja istorijske postavke o velikoj seobi severnih Slovena na jugoistok, jer
raspodela procenata haplogrupe R1a i I2 na narode Balkanskog poluostrva to ubedljivo
dovodi u pitanje. Visok procenat haplogrupe I2 kod konstitutivnih naroda bivše Jugoslavije,
ne računajući Slovence, postavlja pitanje preispitivanja istorijskog stava o velikom
doseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo sa severoistoka evropske nizije. Pogotovu što
je kod ovih naroda danas manjinski zastupljena slovenska haplogrupa R1a koja je
dominantna na prostoru današnje Rusije, Ukrajine, Belorusije i Poljske. Čak Mađari imaju
duplo više slovenskih R1a gena nego Srbi. Po nekim genetičkim istraživanjima, R1a
haplogrupa u Budimpešti dostiže čak 60%, a toliko imaju Poljaci i stanovnici nekih delova
Rusije. Ako se ovoj činjenici doda i nešto balkanske I2 haplogrupe, može se smelo reći da je
Budimpešta dominantno slovenski grad u genetičkom smislu. Genetička analiza stanovništva
u današnjoj Rumuniji ukazuje na njihov visok procenat I2 haplogrupe i bliskosti sa Srbima,
Hrvatima, Crnogorcima, čak i sa Makedoncima. Istorija antičkih vremena nas podseća da su
na teritoriji današnje Rumunije živeli Dačani koje su Rimljani pokorili, deo stanovništva
raselili i ostatak romanizovali. Ukratko, seoba naroda je bilo, ali ne u tom obimu kako smo do
sada prihvatali, jer veliki balkanski narodi bivše Jugoslavije ne bi bili tako genetski
“antislovenski” kompaktni. Genetička analiza jasno pokazuje da su Srbima rođački bliži
Rumuni nego Rusi. Približavanje ili udaljavanje ovoj hipotezi vodi ka istraživanju genetičkog
materijala iz zemnih ostataka u grobovima stanovnika Viminacijuma, jer ovaj lokalitet

13
svedoči o starosedeocima Dačanima i Ilirima i vekovima jačanja i slabljenja Rimske imperije,
dolasku Huna, Avara i Slovena. Utvrđivanje ljudskog genetičkog porodičnog stabla pomoću Y
– hromozoma je nepogrešivo i može nam pomoći da prevladamo šire pannacionalne i
regionalne nacionalne i nacional-šovinističke okvire koje nam nameće kultura. Koliko će ovi
visoko tehnološki dokazi biti relevantan izazov profesionalnim istoričarima zavisi od njihove
spremnosti da izađu iz okvira arheologije i materijalne kulture i nađu nove načine za
odgovore na pitanja iz prošlosti. Tehnološki napredak je iznedrio mnogobrojne
multidisciplinarne pristupe, a sada sa klasičnom arheologijom i istoriografijom uz novu
genetiku dobijamo i najnoviju arheogenetiku.
Kao što se “meka granica” haplogrupa na teritoriji Evrope ne poklapa sa granicama država i
brutalno ih potire, tako se i uticaji koje kultura preko tehnoloških oruđa koje je savremeni
čovek stvorio prenosi u prekograničnom prometu i uz dobrobit i udobnost života nanosi
zagađenjem štetu životnoj sredini i zdravlju ljudi. Upoznali smo se ukratko kako je nastao
Homo sapiens i naselio Evropu, a na naredenim stranicama ove knjige videćemo šta je
prethodilo i koliko danas čovek zagađuje životnu sredinu u nastojanju da sebi stvori bolje
uslove za život.

Slika 1.5. Ljudi i kulturne ideje širom sveta

Izvor: ThoughtCo (2020)
14
2 EKOLOGIJA I EKONOMIJA

Siromašna prirodna bogatstva i višedecenijska politika

zapostavljanja industrijske i agrarne proizvodnje sa politikom
uvoza robe široke potrošnje, pozicionirala je Srbiju prema
dostignuću u ljudskom razvoju (indeks ljudskog razvoja, HDI) u
rang zone vanevropskih zemalja. Zato je odgovornost elita koje
upravljaju na državnom i lokalnom nivou da prihvate i primene
državnu strategiju održivog razvoja ne samo kao plan sa utvrđenim
rokom realizacije, već plan čija je realizacija proces koji nema kraja
i koji uključuje stalno prilagođavanje postojećih sektorskih i
lokalnih strategija nužnostima koje nameće proces evrointegracije i
globalizacije, ali i prirodnim procesima kao što su klimatske
promene.

15
Životna sredina je trinaesto prase

Tema ovog osvrta je uticaj ekonomije na ekologiju pisano u formi tako da se pospeši
dijalog čitaoca i autora, kretanjem pogleda usmerenog napred i nazad. Počinjemo od
dvadeset šestog po redu Biznis foruma održanog prvih dana ovog marta na Kopaoniku na
kome su predstavnici države, ekonomske i finansijske elite razmatrali temu „Srbija deset
godina posle velike recesije - snažnan rast kao imperativ“. Razmatranje
makroekonomske politike u maloj i siromašnoj zemlji kao što je Srbija nije moguće bez
osluškivanja globalnih ekonomskih aktuelnosti. Zato naš biznis forum ima svog idejnog
oca koji krajem januara, ove godine četrdeset osmi put, okuplja u švajcarskom
mondenskom skijalištu Davos najuticajnije ljude iz sveta ekonomije i politike. Tema
ovogodišnjeg „Svetskog ekonomskog foruma“ je bila oblikovanje globalne arhitekture u
vreme četvrte industrijske revolucije. Podsetimo se da je tema prvog skupa u Davosu
1971. godine bila kako usvojiti američki način upravljanja, a to se pre pola veka odnosilo
na drugu industrijsku revoluciju.
Sada kretanjem pogleda usmerenog unazad dolazimo do Srbije u vremenu kada je
industrijski talas zapljusnuo njene gradove i doneo prve probleme u životnoj sredini. O
tome svedoči vest u „Leskovačkom glasniku“ iz 1930. godine: „Približuju se topli dani
kada će proizvođači konoplje po svome starom običaju početi da tope konoplju u
Veternici. Koliko je ta praksa štetna po zdravlje građana ne treba mnogo dokazivati.
Veliki smrad i nečistoća, koja pliva rekom preko celog leta, ne dozvoljava stanovnicima
jedne velike varoši kao što je Leskovac da se ljudski okupaju i raslade za vreme užasnih
vrućina. Kako doznajemo tome će se ove godine učiniti kraj na taj način, što će Opština
udariti velike takse za one proizvođače, koji tope konoplje izvan varoši uzvodno, dok će
proizvođači koji tope konoplju izvan varoši nizvodno biti oslobođeni ove takse.
Pozdravljamo ovaj korak Opštine kad već sami proizvođači nisu našli za shodno, i pored
tolikih opomena, da prestanu sa svojom rđavom navikom topljenja konoplja uzvodno.
Nadamo se da će ova mera imati uspeha i da će se neobazrivi proizvođači prema ostalom
svetu urazumiti kad se udare po kesi.” Ovaj primer od pre osamdeset godina o jednoj od
prvih zabeleženih kaznenih mera „po kesi“ i izjava ministra zaštite životne sredine na
ovogodišnjem „Srpskom Davosu” gde je rekao da je životna sredina trinaesto prase i da
ima malo razumevanja za ovu oblast, najubedljivije govori o nivou naše društvene i
ekološke stvarnosti.
Vezu između ekonomije i ekologije najbolje je predstavio još 1984. godine tadašnji
japanski premijer Nakasone nagovestivši promene u ekonomskoj politici svoje zemalje
sledećim rečima: „Ako tonu čelika preradimo u automobile zaradićemo desetak hiljada
dolara. Ako taj čelik pretvorimo u kompjutere zarada se meri stotinama hiljada dolara.
Japan želi prodavati znanje, baš kao i druge razvijene zemlje, a preradu sirovina, skupih i
prljavih, uz utrošak energije, još skuplje i još prljavije, želi prepustiti drugima.” Nekoliko

16
godina kasnije, kada je srpsku privredu već zapljusnuo treći talas društvenih promena –
informatička revolucija, jedan drugi Japanac je 1989. godine posetio Srbiju. Bio je to Akio
Morita osnivač i predsednik globalne kompanije “Soni” koji je, posle razgovora sa tada
političkim liderom i kasnijim predsednikom države, posetio Elektronsku industriju Niš.
Osim kratke novinske vesti nikada nisu saopšteni razlozi posete i ishod razgovora koji su
vođeni u Beogradu i Nišu. Mogli bi smo danas reći da je “Soni” srpskom elektronskom
mezimčetu ponudio sliku Japana kako je oslikao Nakasone i da je to Akio Morita, izvesno,
saopštio inače ne bi helikopterom sleteo u kompleks fabrike u Nišu.
Bilans onoga što će se u narednim decenijama desiti u ekonomskom pogledu sa Srbijom
je predstavljeno u jednom istraživanju prema kome smo od 1990. do 2015. godine
izgubili društveno bogatstvo izraženo u potencijalnom BDP u ukupnom iznosu od oko
635 milijardi evra. U tom izgubljenom društvenom bogatstvu su sadržane i 15 milijardi
evra koje se spominju sada kao neophodna investicija za dostizanje ekoloških standarda
EU koji se moraju ispuniti do procesa pristupanja i u odobrenom prelaznom periodu. Za
izgradnju postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda i sanitarnih deponija
lokalne samouprave se uveliko zadužuju kod stranih banaka ili sklapaju javno-privatno-
partnerstvo.
Neka se zaštita životne sredina i smatra sporednom stvari, suvišnom, takoreći kao nešto
što se tretira kao upotrebljena stvar koja se odbacuje. U nekim slučajevima takva
sporedna stvar može imati upotrebnu vrednost. To su na primer pomije, ali u toj metafori
u skladu sa naslovom važi pouka da za dobro prase nema loših pomija.

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 8. maj 2019.

17
Ekonomski klasici i životna sredina

Savremenici smo stvaranja jedne nove tehnološke civilizacije koju karakterišu novi
porodični odnosi, drugačija organizacija rada, nova privreda, nova država i izmenjena
društvena svest. Donosioci političkih odluka, stručnjaci i javnost saglasni su u neophodnost
uspostavljanja ravnoteže između potrošnje resursa i sposobnosti naših prirodnih sistema da
se održe na nivou na kojem će i budućim generacijama biti omogućena njihova dostupnost.
Nikada ranije ekologija i ekonomija nisu tako sudbinski uticale na ljudski život, pri čemu se
njihove pristalice kada je u pitanju koncept razvoja čovečanstva nalaze uglavnom na
suprotnim stranama interesa i razumevanja značaja. Ta dva pojma, ekologija kao nauka o
opstanku organizama, vrsta i zajednica i ekonomija kao nauka o iskorišćavanju dobara imaju
zajednički koren u grčkoj reči „“ koja znači kuća, dom, domaćinstvo. Verovatno pod
teretom današnjih društvenih odnosa koje nameće surova tržišna utakmica, u kojoj
učestvuju savezi zemalja, narodi i pojedinci, često imamo predubeđenje o nekakvim idiličnim
odnosima u vremenu kraljeva i princeza, ritera i jedrenjaka, zaboravljajući da su se i tada
vodili verski ratovi i eksploatisali neophodni prirodni resursi. Nivo eksploatacije nije bio
masovan kao danas, ali je vreme trajanja od nekoliko hiljada godima bilo dovoljno da izazove
velike promene u prirodi.

Priča o ekonomiji i ekologiji stara je oko 10.000 godina, od kada se smatra da počinje ljudska
civilizacija usponom poljoprivrede i širenjem naselja. Kedrove šume u Palestini, oblasti koju
danas zahvata država Liban eksploatisali su faraoni, judejski kraljevi, a Feničani su svoju
sredozemnu flotu na kojoj su zasnivali trgovačko carstvo sagradili sečom ovih šuma. Veći
deo severne Afrike i Bliskog istoka je 200. godine pre nove ere još bio pod gustim šumama.
Rimska imperija je svoju moćnu flotu izgradila eksploatišući građu iz šuma u Tunisu. U
periodu od 15. do 17. veka i Iberijsko poluostrvo je ostalo bez svojih šuma, jer je to bio
period velikih pomorskih otkrića i trgovine iz novih kolonija prema Evropi, vreme kada su
Španija i Portugalija intenzivno gradile svoju pomorsku flotu.

Uspon poljoprivrede u društvenom razvoju čovečanstva trajao je do 1650-1750. godine, a

mehaničke inovacije nastale u tom periodu primenjivane su na sve postojeće zanate i
prihvatane kao tehnologija. Džejms Vat je od 1765. do 1776. godine usavršio parnu mašinu
koja postaje deo industrijskog procesa proizvodnje tekstila, čime je stvorena prva privredna
grana. Trideset pet godina kasnije porinut je prvi parobrod u reku Hadson u Njujorku, a
nakon dvadeset godina parnoj mašini su dodati točkovi i stvorena je lokomotiva. Do 1850.
godine parna mašina je promenila sve proizvodne procese, kopneni i pomorski saobraćaj i
poljoprivrednu proizvodnju izazivajući društvene promene na Zapadu stvorivši dve
dominantne klase, kapitaliste i proletere. Ovo je bio početak zahuktavanja industrijske
revolucije i intenzivnog uticaja čoveka na životnu sredinu, pre svega sagorevanjem fosilnih
goriva u funkciji proizvodnje energije neophodne industriji i saobraćaju. Osim zagađenja
koje je kuljalo iz energetskog sistema beskonačne progresije novih i novih fabrika,
industrijalizam je ponudio svetu i ekonomski model za rešavanje političkih problema. Taj
18
model privrede koji je svetu podario Adam Smit objašnjava kako funkcioniše ekonomski
sistem i može se naći u svakom udžbeniku političke ekonomije. Njegovo delo Istraživanje
prirode i uzroka bogatstva naroda (1776) je u ljudskoj istoriji najuticajniji pokušaj odgovora
na pitanje zašto neki narodi ekonomski napreduju, a drugi stagniraju ili čak zaostaju. Adam
Smit je izneo tumačenje da će se zbog postojanja i delovanja konkurencije cene uglavnom
izjednačavati sa troškovima proizvodnje, pri čemu troškove proizvodnje određenog
proizvoda čine troškovi reprodukcije i troškovi radne snage koja učestvuje u proizvodnji. Iz
ovoga su proistekle dve ideje koje će oblikovati ljudsku misao do današnjih dana. Prva ideja
je pojam o radnoj teoriji vrednosti, a druga da će čovečanstvo uvek pokazivati tendenciju da
postane žrtva nezaustavljive populacione eksplozije. Prva ideja će poslužiti Karlu Marksu za
njegov revolucionarni napad na kapitalizam, a drugu će razraditi Englez Tomas Maltus u tzv.
zakonu o stanovništvu po kome se stanovništvo uvećava geometrijskom progresijom: 2, 4, 8,
16, itd, dok proizvodnja hrane može u najboljem slučaju rasti samo aritmetičkom
progresijom: 2, 3, 4, 5, itd. Iz ovog zakona proizilazi neizbežna posledica da povećanje
stanovništva mogu usporavati samo povremena obuzdavanja izazvana glađu, ratom ili
prirodnim katastrofama. Sve u svemu perspektiva čovečanstva nije ružičasta.

Ovakvim stavom Maltus je sebi obezbedio epitet najslavnijeg pesimiste u istoriji, a danas se
njegovi sledbenici u ekološkim razmišljanjima nazivaju neomaltuzijanci. Jedno od merila
ispravnosti neke ideje je da li se ona potvrđuje u praksi, kriterijum o kome političari nikada
nisu imali dobro mišljenje. U prvoj polovini 19. veka Irska koja je tada bila sastavni deo
britanske kraljevine, poslužila je kao mesto za potvrdu Maltusovih stavova o zakonu
stanovništva. Zahvaljujući porastu proizvodnje hrane, pre svega brzom širenju zasada i
bogatim prinosima kulture krompira stanovništvo Irske se od 1780. do 1840. godine
udvostručilo, a zatim se tako udvostručeno još jednom skoro udvostručilo, maltuzijanski se
umnožilo geometrijskom progresijom. Irsko ostrvo je 1840. godine imalo osam miliona
stanovnika, a danas manje od šest miliona. Šta se dogodilo? Iako je krompir mogao hraniti
odjednom tako mnogo ljudi, ipak se kao izvor hrane pokazao samo maltuzijanski aritmetički.
Maltuzijanski šok koji je iz svega ovog proizišao nije usledio postupno, naprotiv, i savremena
iskustva iz Indije i Afrike u slučaju kiše ili suše pokazuju da ekološke katastrofe nastupaju
naglo i iznenada. U Irskoj je u periodu od 1845. godine jedan biljni parazit Phytophthora
infestans (plamenjača krompira) u prvom naletu smanjio prinos krompira, da bi ga zatim
sasvim likvidirao. Irskoj tragediji su pridonele dve okolnosti ekološke i ekonomske prirode,
proizvodnja hrane je gubila trku sa rastom stanovništva i irski seljaci nisu mogli plaćati
najamninu engleskim veleposednicima. Postojala je mogućnost da se izbegne gladovanje, bili
su to brodovi za prevoz iseljenika u Ameriku. Ekonomski i ekološki model Smita i Maltusa je
vredeo i u Novom Svetu, ali rezultati su bili drugačiji. Stanovništvo se u Americi povećavalo u
skladu sa zakonom o stanovništvu, ali potražnja za radnom snagom nije dovela do pada već
rasta nadnica i velikog migracionog procesa iz Evrope. Begunci od Velike gladi irski
građevinski radnici gradili su železničke pruge duž severnoameričkog kontinenta stvarajući

19
preduslove za industrijsku ekspanziju i potvrdu u slavu razumevanja dolazećeg
industrijskog sveta u kome će srednjevekovna strast slave biti zamenjena interesom.

Pedeset godina od Velike gladi 1893. godine na Svetskoj izložbi u Čikagu je najavljen budući
vek elektrotehnike kada je sistemom naizmenične struje Nikole Tesle osvetljena cela izložba.
Bio je to definitivan udarac Edisonovoj kompaniji i pristalicama jednosmernih struja.
Demonstrirana je perspektiva komercijalnog korišćenja energije kao preduslov industrijske
civilizacije. Novi energetski sistem išao je u korak sa napretkom tehnologije. Snaga ljudskih
mišića povećavana čekrcima, klinovima i polugama u poljoprivrednom društvu, zamenjena
je u industrijskom društvu parnim, a potom ogromnim elektromehaničkim mašinama koje
su u beskonačnoj progresiji rađale nove mašine. Ovu karakteristiku industrijalizma američki
sociolog budućnosti Alvin Tofler nazvao je tehnološkom matericom koja je rađala uzajamno
povezane sisteme mašina pod jednim krovom, objedinjujući ih u ogromne fabričke gradove
iz kojih su izlazili milioni istovetnih proizvoda. Društva poljoprivredne civilizacije crpla su
energiju iz životinjske i ljudske mišićne energije, energije sunca, vetra i vode, sve iz
obnovljivih resursa. Industrijska civilizacija po prvi put u istoriji počinje da troši prirodni
kapital, zemljine energetske i mineralne rezerve. Faktor koji je u najvećoj meri omogućio
ubrzani privredni rast je eksploatacija jeftinih fosilnih goriva. Od toga doba do danas
energetsku osnovu industrijskih društava čine fosilna goriva, neobnovljivi energetski
resursi. I u kapitalističkim i u komunističkim društvima i na Zapadu i na Istoku ogromna
eksploatacija fosilnih goriva dovela je čovečanstvo u ekološku nedoumicu. Ideje koje su
pokretale industrijalizam nisu prikrivale težnju da ljude učine nejednakim i neravnopravnim
u procesu sticanja i raspodele bogatstva. Kao i posledica po životnu sredinu od produkata iz
tehnoloških procesa koji su stvarili bogatstvo, a to je zagađenje koje je kuljalo iz fabričkih
dimnjaka i odvodnih kanalizacionih cevi i ogromnih količina čvrstog otpada koje za sobom
ostavlja industrijalizacija. Etika ranog kapitalizma i danas utiče na naše mišljenje i život,
podsećajući nas na poznatu činjenicu da ideje nikad ne umiru. Dominantna socijalna misao u
periodu ranog kapitalizma polazila je od postavke da bogati pripadaju superiornoj ljudskoj
pasmini. Postavke o njihovoj superiornosti koje su bogati jedva razumeli iako su bili svesni
da bolje žive od drugih, zasnivale su se na ekonomiji, teologiji i najviše na biologiji. Temelje
socijalne ekologije postavio je engleski biolog Čarls Darvin u svojim delima Poreklo vrsta
(1859) i Čovekovo poreklo (1871), gde je dao osnove o organskoj evoluciji. Darvin je uz
pojmove adaptacije i prirodnog odabiranja uključio i pojam borbe za opstanak koji obuhvata
splet uzajamnih odnosa između samih živih bića i živih bića i nežive prirode, a borbu za
opstanak definisao kao jednu od osnovnih činjenica organskog sveta. Govoreći o osećanju
mržnje među najbližim srodnicima Darvin je koristio primer pčela-radilica koje ubijaju svoju
braću trutove. Ovo se razvilo, kako je navodio, pomoću prirodnog odabiranja i doneo
zaključak sa dalekosežnim posledicama, da je “u ovom slučaju želja za ubijanjem svojih
najbližih srodnika bila zajednici od koristi”. Time se naučni materijalizam kao filozofija
života izvedena iz pozitivnih činjenica prirodnih zakona nametnuo kao nova ideologija.
Primenu borbe za opstanak na teoriju društva dao je Englez Herbert Spenser osnivač

20
populacione ekologije. U svom obimnom delu je izneo tvrdnju da evolucija neizbežno vodi
društvo u prosperitet i da je takmičarska borba sredstvo kojim se ostvaruje ova evolucija.
Spenser je bio protivnik socijalizma i u njemu video jedan pokret unazad. Socijalistička
teorija je psihološki apsurdna jer pretpostavlja da je karakter svih tako plemenit da se
pojedinac neprestano žrtvuje za druge, a u isto vreme tako neplemenit da dozvoli da se drugi
neprestano žrtvuju za njega. Takva duhovna konstitucija čoveka je nemoguća i protivurečna,
tvrdio je Spenser, jer su društvene forme produkt ljudske prirode i one se mogu utoliko
popraviti ukoliko se ljudska priroda može poboljšati. Ove ideje su prihvaćene od kapitalista
kao poručene i poslužile kao dokaz da bogatsvo ne dolazi slučajno, već je produkt
superiornih koji biološki više vrede. Spenserovi stavovi socijalnog darvinizma, kao na
primer: “...delimično istrebljujući jedinke koje su na najnižem stepenu razvoja, delimično
podvrgavajući one jedinke koje preostanu disciplini što je stvara iskustvo, priroda garantuje
razvoj takvog ljudskog soja koji će ne samo razumeti uslove potrebne za vlastiti opstanak
nego će biti sposoban da se ponaša u skladu sa njima. Ta se disciplina ne može ni na kom
stepenu ukinuti uplitanjem u neznanje i njegove neminovne posledice, a da se takvom
intervencijom ne zaustavi tok progresa. Kada bi kojim slučajem živeti u neznanju bilo
jednako bezopasno kao biti mudar - niko ne bi postao mudar”, podstakli su osamdesetih
godina 19. veka pojavu rasizma u obliku polaganja prava na nekakvu svojstvenu
superiornost Anglosaksonaca. Američki istoriografi navode da je socijalni darvinizam
omogućio intelektualno opravdanje za važne političke odluke u SAD. Zahtev da se ograniči
useljavanje etničkih grupa iz južne i istočne Evrope je pomogao da se ostvari politika
nacionalnih kvota dvadesetih godina 20. veka. Oblici socijalnog darvinizma su takođe ubrzali
kretanje ka imperijalizmu. Teodor Ruzvelt (američki predsednik 1901-1908) i drugi
ekspanzionisti služili su se Darvinovom terminologijom tražeći da SAD postanu velika
svetska sila. Ovakav genetički pristup je pretrpeo drastičnu reviziju u 20. veku kada su SAD
zaratile sa nacističkom Nemačkom. Darvin je evolucionu hipotezu o takmičenju pozajmio od
ekonomije i primenio u biologiji, a Spenser je pretpostavljene teze iz biologije iskoristio kao
potvrdu laissez-faire ekonomije Adama Smita. Socijalna i filozofska misao onog vremena
smatrala je da država koja štiti slabog i nesposobnog od jakog i bolje prilagođenog ne vodi
progresu. Ljudi nisu došli na svet jednaki i svaki pokušaj da se ublaži njihova nejednakost
suprotan je zakonima prirode, tvrdio je Spenser. Zahvaljujući ovakvim idejama kapitalisti
nisu morali osećati nimalo griže savesti za sve ono što se dešavalo proletarijatu u njihovim
fabrikama. Ipak se nisu svi slagali sa društvenim i moralnim opravdanjem ondašnjeg
ekonomskog sistema.
Potpuno protivljenje kapitalističkom poretku izrazio je jedan drugi politički filozof, koji će
pridobiti toliko sledbenika da će njegove ideje promeniti svet. Bio je to Karl Marks. U
najuspešnijem propagandnom spisu u istoriji Manifestu komunističke partije (1848), Marks
zajedno sa Engelsom piše da sve veća koncentracija vlasništva u sve manji broj ruku krupnih
kapitalista dovodi do osiromašenja bespravnog proletarijata što će potrajati sve do dana
kada će se taj sistem srušiti usled sopstvene težine, dok će nekolicinu preostalih kapitalista
zbaciti proletarijat koji nema šta da izgubi osim svojih okova, a dobiće čitav svet. Mnogi
21
savremenici delili su Marksovo mišljenje o kapitalizmu, iako nisu prihvatali njegovo
predviđanje o ishodu. I protivnici komunizma će se složiti sa njegovom čuvenom optužbom
iz Manifesta komunističke partije da buržoazija nije ostavila nikakvu vezu između čoveka i
čoveka osim golog interesa, osim bezdušnog plaćanja u gotovu. Devetnaest godina posle
Manifesta već u prvih hiljadu reči Kapitala (1867) Marks je dao razvojni obrazac kojim će
industrijalizam kroz dvadeseti vek stvoriti jednoobrazne društvene i političke strukture u
zemljama sa različitim kulturama. U predgovoru prvog izdanja ovog svog intelektualnog
testamenta izneo je tvrdnju da “zemlja koja je industrijski jače razvijena pokazuje slabije
razvijenoj zemlji samo sliku njene sopstvene budućnost”. Današnji kritičari zapadne političke i
kulturne hegemonije, što je stari naziv za novi svetski poredak, bili bi sigurno razočarani kada
bi se Karl Marks kojim slučajem pojavio na govornici Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija
i izneo svoja gledišta o razvoju od pre stopedeset godina. Ne treba zaboraviti, ipak je on
odrastao na kraju razdoblja koje će obeležiti Adam Smit, Džejms Vat i Tomas Džeferson. Bilo
je to doba uspona nacija, širenja kolonija, bujanja fabrika i zamah industrijalizma.

Danas, posle sedamdeset godina iskustva sa komunističkim društvima prihvatamo da

zgrtanje materijalnih dobara nije odlika kapitalizma ili komunizma, već industrijalizma -
društva koje je zajednički imenitelj za ova dva ideološki sukobljena sveta. Iza ideološke
podeljenosti dve velike sile krila se drugačija težnja, a sovjetski vođa Staljin je svojevremeno
u lenjinskom duhu prokomentarisao kako bi se tržišta i sirovine mogli “povremeno
prerasporediti između različitih zemalja u skladu sa njihovim ekonomskim značajem putem
dogovora i miroljubivih sporazumima”. Hladni rat nije bio prepreka da industrijski razvijene
zemlje, kapitalističke i socijalističke, na svetskom tržištu kupuju sirovine po cenama koje su
još ranije kolonijalni i kasnije imperijalni trgovci utvrdili na nepravedno niskim nivoima.

Rašireno mišljenje o istoriji kao nizu slučajnih događanja površnim analitičarima ističe
manje značajne okolnosti od onih presudnih. Deceniju nakon završetka Drugog svetskog rata
naziru se promene u tehnološkoj sferi industrijskog društva, u privredi SAD opada broj
manuelnih radnika. Bili su to prvi pokazatelji završetka revolucije produktivnosti započete u
drugoj polovini 19 veka. Alvin Tofler u svom klasičnom delu socijalne futurologije Šok
budućnosti (1970) piše o super-industrijskom društvu i produktivnosti nemanuelnih
radnika. Od 1956. godine, u najrazvijenijim industrijskim zemljama sve više ljudi radi sa
proizvodnjom i distribucijom informacija, a osnovni ekonomski resurs postaje znanje.
Klasični faktori proizvodnje, radna snaga i kapital koji su stvorili industrijsko društvo postali
s sekundarni jer se mogu steći ako postoji znanje.

Oblik globalnog karaktera svetske privrede, čije su se konture formirale u poslednjoj deceniji
prošlog veka predstavlja model privrede trećeg civilizacijskog talasa - informatičkog društva.
Deindustrijalizacija svih razvijenih zemalja sveta je sastavni deo novog procesa. Posledica
ovoga je da se udeo industrijske baze bogatih država Zapada vremenom smanjivao. Posle
1970. godine procenat američkog društvenog proizvoda koji su ostvarila industrijska
preduzeća pao je sa 26 na 19 odsto. U istom dvadesetogodišnjem periodu, do 1990. godine,

22
učešće proizvodnje u društvenom proizvodu u Japanu opalo je sa 36 na 29 odsto, u Kanadi sa
39 na 32 odsto i u Velikoj Britaniji sa 28 na 20 odsto. Trend učešća industrijske proizvodnje
u nacionalnom bruto domaćem proizvodu najrazvijenijih zemalja je i dalje u padu. Podaci
Svetske banke (WB) za 2019. godinu pokazuju da je proizvodni sektor učestvovao u BDP
Velike Britanije sa 8,6%, SAD sa 11,2%, Nemačke sa 19,4% i Japana sa 20,7%. Očigledno se u
najrazvijenim zemljama stvaranje društvenog bogatstva ne postiže više u tekstilnim
fabrikama i livnicama. Ova značajna promena identična je procesu smanjivanja učešća
poljoprivrednih radnika tokom procesa industrijalizacije. Sredinom devetnaestog veka 65
odsto američkog stanovništva se bavilo poljoprivredom, a danas samo tri odsto farmera
proizvodi hranu za 120 odsto populacije. Američki narod je izbegao sudbinu koju je ranije
Maltus prorekao britanskom što ne znači da nije bio u pravu, već da se “moć u zemlji”
pokazala sposobnom da savlada “moć stanovništva” zahvaljujući skoku u produktivnosti,
zamenom životinjske energije i ljudske radne snage energijom mašina. Primer sa britanskog
ostrva iz devetnaestog veka je identičan, stanovništvo je u tom periodu poraslo četiri puta i
nacionalni proizvod četrnaest puta, ali se i potrošnja uglja povećala za šesnaest puta.
Ekonomska superiornost Engleske u to vreme bazirala se na njenim prebogatim rudnicima
uglja.
Industrijalizam je menjao zapadna društva o čemu su svoj doprinos davali i vodeći filozofi.
Hegel je „kraj istorije“ doveo u vezu sa pobedom principa Francuske revolucije, odnosno sa
stvaranjem građanskog sveta u kome čovek ne teži samo da zadovolji svoju racionalnu
potrebu za hranom, već nastoji da zadobije priznanje i da se potvrdi kao biće koje ima svoje
dostojanstvo, tako što univerzalno priznanje postavlja kao osnovu svojih prava. Puno je
primera naroda iz Hegelovo istorije koji se nisu uspeli prilagoditi promenama i zato su
postali nadgrobni spomenici na groblju čovečanstva. Ova metafora deluje obeshrabrujuće,
ipak biološki i tehnološki sistemi imaju bitnu razliku koja se ogleda u mogućnosti
ispravljanja greške. Privredni promašaji izazvani lošim društvenim upravljanjem mogu se
pretvoriti u prosperitet. Dok je u biologiji ukrštanje između vrsta ograničeno u tehnološkom
razvoju je razmena informacija i uzajamna saradnja između sistema svakodnevna. Ovo
rasuđivanje je u skladu sa temeljnim zakonom prirode zvanom entropija, stanjem koje se
proticanjem vremena uvek uvećava u svakom zatvorenom sistemu.

Zakon entropije i ekološka neizvesnost

Većina naših današnjih ekoloških razmišljanja zasnovana je na mitu da će priroda

prepuštena sama sebi ostvariti savršenu ravnotežu. Savremene ekološke teorije potiču iz 19.
veka usred procvata ere mehanizacije i većina izraza i pojmova je nastao pod uticajem
takvog načina razmišljanja. Pojavom moderne nauke i pronalascima koji su usledili
podstaknuti Njutnovom mehanikom nastupila je nova era razumevanja prirode. Značaj
Njutnovih zakona ogleda se u njihovoj univerzalnosti u objedinjenom sistemu svih fizičkih
pojava kroz zajedničku shemu za zemaljsku i nebesku dinamiku.
23
Sve do druge polovine 19. veka fizičari, matematičari i filozofi su bili saglasni da je učenje o
klasičnoj mehanici najvećj trijumf ljudskog razuma. Revolucionarna misao koja je izmenila
tok nauke je bilo sledeće saznanje: Toplota se uvek kreće samo u jednom smeru, od toplijeg
ka hladnijem telu. Ovim je ustanovljena nova grana fizike termodinamika i zakon o entropiji
koji je bio prilično suprotan Njutnovoj mehanici. U svim knjigama o termodinamičkim
procesima da bi ove formulacije bile shvatljivije navodi se primer toplotnog postrojenja za
dobijanje snage koje se sastoji iz parnog kotla, parne mašine, kondenzatora, pumpe i cevnih
vodova. Sledi klasična priča o pretvaranju toplotne u mehaničku energiju i nemogućnosti da
se sva toplota iskoristi za dobijanje rada, već se uvek izvestan deo te toplote mora odvesti od
radnog tela hladnijem izvoru toplote. Ova formulacija Drugog principa termodinamike
bazira se na principima fizičkih činjenica, ali kako je priroda termodinamičkih pojava tako
jednostavna može se lako shvatiti njen koncept i u životno prijemčivim primerima. Uzmimo
primer parnog kotla stare lokomotive u kojoj toplota od sagorevanja uglja odlazi u kotao i
preko pare iz kotla odlazi u atmosferu. Očigledan rezultat ovog procesa je mehanički rad, voz
se pomerio iz jedne stanice u drugu. Ali proces podrazumeva i druge nepobitne promene na
koje se treba vratiti i kojima kada se da odgovarajući primer sve dobija drugačije značenje.
Naime, ugalj se pretvorio u pepeo. Još jedna stvar je ovde očigledna, ukupna količina
materije i energije nije se promenila. To je opšti zakon o održanju i pretvaranju energije, a
njegov poseban slučaj je Prvi zakon termodinamike, koji nije u suprotnosti sa zakonima
klasične mehanike. Važan zaključak koji se ovde može izvesti je da promena koju trpe
materija i energija mora biti kvalitativna. Pretvaranje toplotne u mehaničku energiju vezano
za rad toplotnih mašina i postrojenja odnosi se na razmatranje kružnih procesa (ciklusa). Ali,
procesi koji se odvijaju pri pretvaranju hemijske energije u toplotnu kod hemijskih reakcija
nisu kružni (zatvoreni), već otvoreni. Kod njih se sistem ne vraća u početno stanje već teži da
dođe u ravnotežu sa okolinom.
Matematički izraz (jednačina) drugog principa termodinamike polazi od Klauziusovog
integrala za povratni ciklus, pri čemu se dobija: Q = TdS, gde je S Klauzius kasnije nazvao
entropija (1865). Entropija je veličina stanja i njena promena između dva stanja (stanja “1” i
“2”) je ista bez obzira na to kakav je taj proces, pri čemu je porast entropije karakteristika
(mera) nepovratnosti neke promene stanja. Porast entropije ukazuje da je nepovratnost
promene stanja sistema u većem stepenu. Zaključak o stalnom porastu entropije u klasičnoj
termodinamici naveo je Bolcmana da 1877. godine potraži vezu u statističkoj mehanici o
stalnom porastu verovatnoće nekog procesa u izolovanom sistemu. Izraz koji je dobio: S = k
ln P, gde je k Bolcmanova konstanta i P zajednička verovatnoća stanja dva nezavisna sistema
koja imaju zajedničku entropiju S, znači da je entropija proporcionalna logaritmu verovatnoće
stanja i da u datim uslovima pokazuje smer najverovatnijeg odvijanja stvarnih procesa. Ovaj
zaključak ukazuje na statističko obeležje drugog principa termodinamike i njegovo
neminovno proširenje na svemir ili mikrosvet i stava o opštoj “degradaciji” energije.
Saglasno Clausiusovom integralu promena entropije usled uzajamnog delovanja sa okolinom
je: deS = dQ/T, a za nepovratne procese promena entropije od nekog početnog stanja “1” do

24
nekog krajnjeg stanja “2” bila bi s2 – s1  0, odnosno entropija u tom slučaju raste (s2  s1).
Ako se sada vratimo na početak naše rasprave i zamislimo da nismo pokrenuli parni kotao
onda je hemijska energija uglja slobodna i raspoloživa da je upotrebimo za neki mehanički
rad. U tom slučaju ova slobodna energija vremenom gubi ovakav kvalitet i na kraju se uvek i
potpuno rasipa u okolni sistem gde postaje vezana energija, to jest, više se ne može
upotrebiti u istu svrhu. Slobodna energija komada uglja na kraju će degradirati u beskorisnu
energiju iako je komad uglja ostavljen na svom nalazištu. Drugim rečima, visoka entropija
znači strukturu u kojoj je veći deo ili skoro sva energija vezana, a niska entropija
podrazumeva strukturu za koju važi suprotno. Ovo navodi na značajnu činjenicu da se
entropija ne odnosi samo za kvalitativnu degradaciju pri mehaničkom radu koji svesno
obavljaja čovek. Primer za to je sunčeva energija gde se entropijska degradacija odvija bez
obzira na to da li se slobodna energija koristi ili ne za izvođenje mehaničkog rada. Pomenute
činjenice otkrivaju posebnu karakteristiku snage zakona entropije koja govori o odnosu ovog
zakona i fenomena života. Pojava živih bića na Zemlji predstavlja smanjenje entropije, a
termodinamika to dopušta zato što Zemlja prima energiju sa Sunca i gubi energiju
ispuštajući je u svemir.
Za održavanje i razvijanje svih oblika života na Zemlji potrebna je velika količina energije
Sunca, čiji protok se temelji na zakonima termodinamike i uskoj povezanosti ekosistema sa
izvorima energije i njenim prenosom iz okoline u organizme. Sva živa bića dobijaju
potencijalnu energiju za održavanje života u obliku hrane, koja se u organizmu u nizu
biohemijskih reakcija pretvara u adenozin-trifosfat. ATP (adenozin-trifosfat) je jedino
jedinjenje koje neposredno akumulira kako sunčevu energiju u toku fotosinteze u
autotrofnim biljkama, tako i hemijsku energiju razlaganja organskih jedinjenja u toku
metabolizma kod životinja i sisara. Znatan deo jednom upotrebljene energije u organizmu
kao hrana pretvara se u toplotu koja se većim delom gubi iz ekosistema. Primer zakona
entropije u živom svetu je u piramidi ishrane koja slikovito prikazuje protok energije u
ekosistemu. Ukupna energija prisutna na svakom višem stepenu lanca ishrane manja je od
energije koja je nužna za životne funkcije na prethodnom nižem stepenu ishrane. U svakom
višem sloju piramide progresivno se smanjuje hemijska energija koju su fotosintezom
stvorili organizmi iz baze piramide. U ekološkoj piramidi odnosa livadske trave, domaćeg
preživara i čoveka, sračunato je da 8.100 kg trave akumulira izvor energije za 100 kg
prirasta goveda, čije meso je dovoljno da u godini dana prehrani dečaka u dobi od 12 godina.
Implikacije ovih odnosa navode na premisu da je uprkos sve veće tehnološke sofisticiranosti
čovečanstvo zavisno od produktivnosti i protoka energije u ekosistemu koji je ograničen.
Veza koja očigledno postoji između ekonomskog procesa i principa termodinamike je rođena
zahvaljujući radu o efikasnosti parnih mašina Sadi Karnoa 1824. godine. Gledano u
retrospektivi naučnog gledišta sa početka 19. veka očigledno da je Karno bio zainteresovan
za ekonomski karakter problema, da utvrdi uslove u kojima se može dobiti najveći autput
mehaničkog rada iz datog inputa slobodne toplote. Kolikogod da se ovo viđenje na prvi
pogled iz današnje perspektive čini prepametno, termodinamiku možemo shvatiti i kao fiziku

25
ekonomskih vrednosti. Da su biolozi ovo vrlo brzo shvatili pokazuje interesantan način na
koji je Alfred Lotka objasnio zbog čega je ekonomski proces nastavak biološkog. Lotka je
istakao da čovek kao bilo koje drugo živo biće koristi samo svoje endosomatske instrumente,
tj. instrumente koji su deo svakog pojedinog organizma po rođenju. U ekonomskom procesu
razvoja kroz epohe čovek je počeo da koristi i egzosomatske instrumente koje je on sam
proizvodio: nož, čekić, čamac, motorna vozila i oruđa, itd. Iz prethodno iznetih stavova i
njihove istorijsko-naučne retrospektive dovoljno je jasno da se dobava za naš celokupni
ekonomski život vrši iz male entropije i da je ta okolnost neophodan preduslov da neka stvar
bude korisna (Slika 2.1). Paradoksalno bi bilo ne saglasiti se da sagorevanje grumena uglja u
parnom kotlu znači brže oslobađanje njegove slobodne energije od one ako bi on bio
ostavljen na nalazištu.
Idejni utemeljivač stava da se ekonomski proces sastoji od kontinuirane transformacije male
entropije u veliku, odnosno u nepovratni otpad ili drugačije rečeno u zagađenje, bio je
Nikolas Džordžesku–Regen. Njegova intelektualna inverzija popularne ekonomske maksime,
ne možeš dobiti nešto za ništa u ne možeš dobiti ništa, osim male entropije uz daleko veće
troškove je moto njegove obimne studije (The Entropy Law and Economic Process, 1971) koja
je otvorila raspravu o materijalnoj strani ekonomskog procesa i kontinuiranog priliva male
entropije iz prirode koju neoklasična ekonomska škola zanemaruje. Kritika savremene
ekonomske škole se bazira na stavu da se konvencionalna ekonomska analiza ne treba da
zasniva na fizičkim tokovima i transformacijama raspoložive energije i sirovina, već na
kružnom toku razmene vrednosti, dobara proizvodnje i potrošnje (Slika 2.1).

Grafik 2.1. Snabdevanje primarnom energijom, ukupna industrijska proizvodnja i bruto

domaći proizvod (BDP) u Japanu, 1955. – 2011.

26
Za bolje razumevanje prethodnog stava može poslužiti primer Japana čiji su industrijski
potencijali na kraju Drugog svetskog rata bilo skoro potpuno uništeni. Kako je predstavljeno
na trojnom dijagramskom prikazu „snabdevanje primarnom energijom - ukupna industrijska
proizvodnja - bruto domaći proizvod (BDP)“ u Japanu za period 1955. – 2011. godina,
povećanje snabdevanja energijom je bio preduslov za posleratnu obnovu Japana (Grafik 2.1).
Potrošnja energije u Japanu je od pedesetih godina do “naftnog šoka” 1973. godine porasla
za oko 6,5 puta, da bi se kriva “zaravnala” i tek od 1983. godine nastavila da raste. Ovaj
primer privredne ekspanzije prezentovan grafički, koji se i danas izučava, uzima u obzir
samo klasične indikatore ekonomskih učinaka - snabdevanje primarne energije/obim
industrijske proizvodnje/BDP, ali ne i sledeću važnu činjenicu. Ekonomski proces stalno
apsorbuje i izbacuje raspoloživu energiju i sirovine tako što u tehnološki ciklus ulaze vredni
materijalni resursi, a bezvredni otpad se odbacuje. Osnovne postavke savremene ekonomske
nauke zato nisu u saglasnosti sa zakonima termodinamike, jer se sa termodinamičkog
stanovišta u proizvodnom procesu energija i sirovine pretvaraju linearnim ciklusom
„energija – sirovine“ iz stanja niske u stanje visoke entropije (Slika 2.1).

ZAGAĐENJE I OTPAD GOTOVI PROIZVODI

RASPOLOŽIVA ENERGIJA I
SIROVINE (ESERGIJA) DEGRADIRANA I POTROŠENA
ENERGIJA/SIROVINE

(OTPAD)

Robe i usluge VISOKA ENTROPIJA

NISKA ENTROPIJA
Potrošnja
$ roba
i usluga

Privreda Domaćinstva

Nadnice, plate, itd.

$, €

Radna snaga i investicije

Slika 2.1. Linearni ciklus nisko-entropijske energije i sirovina (gornji deo dijagrama) i ciklični
tok razmene vrednosti (donji tok dijagrama)1

1
Prilagođeno prema: William E. Rees, Revisiting Carrying Capacity: Area-Based Indicators of
Sustainability (1996).
27
Očigledno se izvan izvesne tačke kontinuirani rast ekonomije može obezbediti samo na
račun većeg nereda ili entropije u ekosferi. Ovo je tačka u kojoj potrošnja ekonomije
prevazilazi prihod od prirode i manifestuje se kontinuiranim nestajanjem i zagađenjem
prirodnih resursa, ugrožavanjem biodiverziteta i atmosferskim promenama. Drugim rečima,
kompleksni prirodni dinamički sistemi ostaju u neravnoteži zbog kontinuiranog rasipanja
raspoložive energije i sirovina (esergija) koja se dobija iz njihove okoline. Zahvaljujući
konstantnom unošenju energije i sirovina sistemi održavaju svoj unutrašnji red kada se
suoče sa spontanim entropijskim izumiranjem. Proširenje formulacije drugog principa
termodinamike ukazuje da se svi sistemi višeg reda razvijaju i rastu (povećavaju svoj interni
red) “na račun stvaranja većeg nereda na višim nivoima u hijerarhiji sistema”.
Ovo proširenje je kritično za ljudsku aktivnost jer je ekonomija jedna od ovakvih troškovnih
struktura višeg reda, dinamička i jako uneravnotežena. U preovlađujućim ekonomskim
modelima rasta i održivosti nedostaje bilo kakav prikaz materijala, izvora energije, fizičkih
struktura i vremenski zavisnih procesa koji čine osnovu u ekološkom pristupu. Ekonomski
proces je očigledno entropičan i neumitno se suočava sa prirodnim ograničenjima iz
biosfere, zato je razvoj zasnovan na neodgovornom i neracionalnom korišćenju prirodnih
bogatstava neodrživ. Održivi razvoj podrazumeva da čovek prirodu iskorišćava onoliko
koliko dozvoljava njeno reprodukovanje, jer život i progres su mogući samo u životnoj
sredini niske entropije. Ali svaka proizvodnja i potrošnja neumitno vode entropijskom
deficitu, odnosno smanjenju prirodnih resursa iskazanih u energiji i sirovinama. Gradovi i
industrijski regioni radi svog opstanka i rasta zavise od ogromnih zemljišnih prostranstava i
sve veće globalne ekološke proizvodnje i potrošnje na njima. Rečeno čisto ekološkim
rečnikom, kako je to formulisao Vilijam Ris sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi,
savremeni gradovi su postali ljudski ekvivalent za jasle za stoku. Ovo je u skladu sa stavom
Nikolasa Džordžieskua, koji je smatrao «... da se ekonomski razvoj može svesti na samo dva
elementa: pravi razvoj, odnosno, inovacija sitnijih sita za prosejavanje male entropije tako da
se smanji neizbežni deo koji odlazi u otpad, i čist rast, odnosno, proširenje postojećih sita u
procesu prosejavanja. Ekonomska istorija čovečanstva ne ostavlja mesta sumnji u vezi ove
entropijske borbe čoveka». Očigledno da ova borba podleže zakonitostima od kojih neke
potiču iz fizičkih svojstava materije i ograničenih resursa, a druge od prirode samog čoveka.

Savremeni ekonomisti i granica rasta

Ljudi su sve donedavno postupali sa životnom sredinom kao sa besplatnom robom,

prihvatajući vazduh, energiju, vodu i predele kao nešto sasvim prirodno. Međutim, životna
sredina sada ne može udovoljavati ovim potrebama civilizacije bez dodatnih ekonomskih
troškova ili narušavanja ekološke ravnoteže. Danas mnogi prirodni izvori postaju ograničeni,
nisu više lako dostupni eksploatabilno i ekonomski i sve su zagađeniji. Tako se tehnologija
danas čini kao izvor opšte opasnosti iako je u zapadnoj civilizaciji otklonila siromaštvo,

28
nepismenost, glad, zarazne bolesti i unapredila kvalitet života, ali i povećala osećaj
nesputane moći.
Sadašnji osnovni pravci tehnološkog razvoja i razumevanja posledica koje nastaju, ne samo
po životnu sredinu, možemo razumeti ako uvedemo pojam dugoročni trend zapadne kulture.
Uz sva ograničenja naše rasprave prihvatimo da je to splet uzajamno delujućih trendova, od
kojih mnogi dosežu u hiljadugodišnju prošlost. Ali, najosnovniji smerovi u razvoju zapadne
kulture uobličili su se tehnološkim razvojem poslednja dva-tri veka. Osnovni elementi ovog
mnogostrukog trenda ogledaju se u sve većoj ulozi izrazite racionalnosti primenjene na
društvena, politička, kulturna i ekonomska pitanja, ukratko na oblikovanje i eksploataciju
materijalnog sveta današnjice. Posledica takvog razvoja je da savremena potrošačka društva
postavljaju tri međusobno povezana ekonomska zahteva koji samostalno deluju i imaju
istovremeno ekološku dimenziju. Ovo su stavovi koje je prvi među uglednim zapadnim
ekonomistima rekao Džon Kenet Galbrajt (1996) iznevši argumentovano plan društva koje
bi pokazivalo više razumevanja za životnu sredinu i bilo ekonomski prihvatljivo za sve. Prvi
zahtev je obezbeđenje proizvodnje potrošne robe i odgovarajućih usluga, drugi da ta
proizvodnja, njeno korišćenje i potrošnja nemaju negativne posledice za društvo u celini, i
treći da proizvodnja i potrošnja ne ugrožavaju život i životne uslove sadašnje i budućih
generacija. Delovanjem privrednih i političkih faktora poslednja dva zahteva su u stalnom
sukobu sa prvim izazivajući posledice po životnu sredinu. Na taj način se pitanja životne
sredine sadašnjih i naročito budućih generacija nalaze u neminovnom sukobu sa
pokretačkim snagama tržišne privrede.
Danas pod tržišnom privredom prihvatamo pojam ekonomskog sistema koji se izvorno
naziva neoklasični model ili kako se pre poslednje decenije 20. veka službeno tumačio kao
nesocijalistički ekonomski sistem. Zadržavajući retrospektivni nivo ove rasprave vredno je
pomena da je glavni izvor postanka neoklasičnog ekonomskog modela učenje industrijskog
gurua Adama Smita, čije su ideje u drugoj polovini 19. veka razradili i unapredili Britanci
Dejvid Rikardo, Tomas Maltus, Džejms i posebno Džon Stjuart Mil. To što su oni stvorili
dobilo je naziv klasični sistem, a u poslednjoj četvrtini istog veka radovima zapadnih
teoretičara njoj je dodana takozvana marginalna analiza i dobila naziv neoklasična
ekonomija. Ovaj ekonomski sistem se kroz 20. vek usavršavao i tako konvergirao svom
hladnoratovskom rivalu da su i ugledni zapadni intelektualci vodili rasprave o tome da li je
bilo bolje živeti u istočnom Berlinu ili zapadnom Bronksu. Suština ovog ekonomskog sistema
koji se danas naziva i neoliberalni ili liberalno-demokratski je da funkcioniše pokoravajući se
instrukcijama tržišta i u krajnjoj liniji željama potrošača. Uz ovaj ekonomski sistem ide i
odgovarajuća država koja je kroz periode usavršavanja postajala upravljač privrede, ali tako
da je nameštala tržišne uslove interesima kompanija podupirući privatne interese i
odražavajući opšti javni interes. Za nivo naše ekološko-ekonomski orijentisane rasprave je
dovoljno ako se naglasi da je očigledan zajednički interes u tržišnoj privredi njegovo
veličanstvo potrošnja i proizvodnja. U ovom složenom procesu sva demokratska načela
dobijaju obrise lika u krivom ogledalu blagodareći okolnosti da se pojedinac koji potroši

29
deset hiljada novčanih jedinica obraća tržištu sa deset puta više autoriteta nego čovek koji
potroši samo hiljadu istih novčanih jedinica. Iako su ovi odnosi koji se navode relativni i
sporni i danas kao i kroz protekli vek, rasprava na ovim osnovama iznova pospešuje
zanimanje za Marksa. Proizvodnjom i potrošnjom kao izvorom društvene i ekološke krize i
mogućim rešenjima pozabavio se i francuski neomarksistički pisac Andre Gorz istakavši da
je “...kapitalizam privrednog rasta mrtav, a socijalizam privrednog rasta koji već pomenutom
kapitalizmu liči kao brat bratu izražava jednu deformisanu sliku, i to ne sliku naše budućnosti,
već naše prošlosti”.
Prošlost se nije dogodila tako davno, nju su omogućili nadareni i preduzimljivi pojedinci koje
su već opisali Adam Smit i Herbert Spenser. Masovna proizvodnja kao okosnica privrednog
rasta postala je moguća tek sa rastom velikog nacionalnog i međunarodnog tržišta, što je bilo
uslovljeno revolucijom saobraćaja krajem devetnaestog veka i bujanjem potrošnje na široke
slojeve stanovništva. Sirovina koja je spojila sva tržišta i nalazi se u svim dimenzijama
privredne, vojne, društvene i političke delatnosti, a kao gorivo stvorila uslove za masovnu
motorizaciju industrijskog društva i doprinela globalizaciji je nafta. U život ljudi nafta je ušla
sredinom 19. veka, a u današnjem industrijskom i postindustrijskom svetu predstavlja
središte svega sa izgledima da se priča o “crnom zlatu” nastavi i u novom milenijumu. Kao i u
svim modernim pustolovinama nafta je otkrivena igrom slučaja. U američkom
pensilvanijskom gradiću gde su se mestimično mogli videti tragovi smeđe lepljive tečnosti,
prvi pioniri su 1859. godine bušeći svrdlom stigli do dubine od 20m kada je šiknula nafta.
Naftna pustolovina se nastavila i u Kaliforniji i Teksasu, ali nije bilo kupaca i polako je gubila
na žestini i najzad se zaustavila. Trebalo je da prođe dvadeset godina da se pojavi Džon D.
Rokfeler činovnik skromnog preduzeća koji će postati pravi genije za finansije i naftu. Godine
1880. osnovao je kompaniju Standard Oil Trast čiji razvoj i bogatstvo neće znati za
ograničenja i državne granice i postaće pravi simbol kapitalizma. Kao i drugi veliki
industrijalci i bankari s kraja devetnaestog veka i Rokfeler je stekao reputaciju bezobzirnog i
pohlepnog čoveka, zahvaljujući legendarnoj surovosti prema radnicima i partnerima u poslu.
U to vreme ranog kapitalizma korporacija je bila oruđe svojih vlasnika i projekcija njihovih
ličnosti, dok ljudi koji danas upravljaju nadnacionalnim mega korporacijama nisu ujedno
vlasnici značajnog dela njihovih akcija. Drugi veliki pionir industrijske ere Henri Ford je
omogućio masovnu proizvodnju automobila postavivši 1913. godine šasiju na pokretni
prenosni kaiš i onda podelivši rad na lake ponovljive radnje. Ova inovacija je pokrenula
masovnu motorizaciju industrijskog društva koja još uvek ne jenjava i sistematsko
iskorišćavanje nafte. Povećanje produktivnosti koje su donele Fordove inovacije unelo je
revoluciju ne samo u automobilsku industriju nego u sve industrije usmerene na masovno
tržište. Tako se u praksi potvrdilo da je podela rada ograničena opsegom tržišta, na šta je
ukazao Adam Smit stotinak godina ranije napisavši: “Kad je tržište veoma malo, niko ne
može imati nikakvog podsticaja da se potpuno posveti jednom zanimanju, jer nedostaje
mogućnost zamene celog onog viška proizvoda njegovog rada, koji prelazi i nadmašuje
njegovu potrošnju, za one delove proizvoda rada drugih ljudi koji su mu potrebni”.

30
 Slika 2.2. Montažna linija u fabrici FORD u Detroitu (1913)
Izvor: Living History - episode 1 Ford Motor Company/https://www.youtube.com/watch?v=nAtJeE4fgsg

Jedan prirodni resurs je omogućio pokretljivost razmene roba stvaranjem industrijskog

sveta širom najudaljenijih tržišta i potvrđivanje načela Adama Smita. To je bila nafta koja je
postala krv svih modernih saobraćajnih sistema. Da će nafta imati specijalan značaj za
zapadna industrijska društva ukazao je Žorž Klemanso vrhovni vođa Antante u govoru
nakon potpisivanja Versajskog mira (1919), izgovorivši jezgrovitu rečenicu: “Od sada će za
države i narode kapljica nafte vredeti koliko i kapljica krvi”. Vek i po naftnog doba se može
sagledati kroz dva perioda njene potražnje i eksploatacije i istovremeno sagledati kako
raspolaganje i eksploatacija resursima revidira stavove ekonomista. U vreme Prvog svetskog
rata u svetu je bilo dva miliona automobila i kamiona, sredinom pedesetih godina broj vozila
je premašio sto miliona, dok se danas svetom kreće preko milijardu samo putničkih
automobila, a svake godine se proizvede novih preko 65 miliona. Prvi period predstavlja
nezaustavljivi zamah u potrošnji nafte, od vremena prvih istraživača šesdesetih godina 19.
veka kada se nije mogla prodati ni za deset centi po barelu i vremena prvih Fordovih
automobila sa cenom od 1,2 dolara po barelu, do naftnog šoka početkom sedamdesetih
godina 20. veka kada je cena bila još uvek 1,8 dolara po barelu. Drugi period predstavlja
otrežnjenje posle naftnog embarga i traje do danas sa tehnološkim zahtevom energetske
efikasnosti, ne toliko zbog cene koja se danas stabilizovala na prihvatljivih oko 40 dolara po
barelu, već zbog imperativa zaštite životne sredine. Na primeru stavova uticajnih zapadnih
ekonomista može se pratiti promena gledišta o pitanjima životne sredine i ekonomije, čije
definicije imaju i danas duboko i univerzalno značenje.

31
Poznati britanski ekonomista između dva svetska rata Lionel Robins rekao je da je
ekonomija “nauka koja izučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i različitih, ali
ograničenih mogućnosti” i smatrao je metaforički da „depresije imaju terapeutsku funkciju
izazivanja izlučivanja otrova nakupljenih u ekonomskom sistemu“. Ovaj stav jasno ukazuje
da je ekonomski sistem podređen interesu pojedinca, a da ekonomija izučava ta ponašanja.
Ovde su ograničene mogućnosti samo limitirajući faktor rasta potrošnje i proizvodnje, ali nije
jasno da li su to društveni, ekonomski ili prirodni faktori. Jedan od najuticajnijih ekonomista
u poslednjim decenijama 20. veka Samuelson to pojašnjava stavljajući do znanja čime će se
baviti ekonomija u narednom periodu, ističući da ...“ćemo koristiti različite, ograničene
proizvodne resurse da bismo postigli određene ciljeve.” Konačno, tri međusobno povezana
zahteva ekonomskog razvoja i ekoloških posledica koje je izneo Galbrajt (1996)
predstavljaju u stvari revidirane njegove ranije stavove o tri moguća načina zaštite čovekove
sredine. Naime, u delu Ekonomika i društveni ciljevi (1973) Galbrajt je izneo tri različita i
istovremeno nesprovodiva načina za rešavanje ekoloških problema. Prvi način proizilazi iz
teorije tržišne privrede da se troškovi sprečavanja zagađivanja, prečišćavanja ili naknade
štete principom «zagađivač plaća» prebacuju proizvođaču, a to praktično znači potrošaču.
Drugi način se zasniva na uočavanju krivca za probleme, a to je nesputani rast privrede koji
je neophodno ograničiti. Treće rešenje je dalji ekonomski razvoj uz definisanje parametara
rasta i štete u životnoj sredini koje ne bi smela preći potrošnja i proizvodnja. U drugom
rešenju Galbrajt, verovatno, ima na umu studiju “Granica rasta” koja je izašla godinu dana
pre njegovog dela, i tu je izneti zahtev o ograničenju rasta koji je suprostavljen ranijem
njegovom stavu da je “zaštita okoline nešto što (više) odgovara bogatima i imućnima negoli
siromašnima”.
Veliki svetski talas ekološke zabrinutosti započeo je šezdesetih godina 20. veka suočavanjem
sa činjenicama da mnogi prirodni resursi postaju ograničeni, da nisu više lako dostupni
eksploatabilno i ekonomski i sve su zagađeniji. Već početkom sedamdesetih godina pojavio
se i najuticajniji rad o istraživanju ekološke krize današnjice, bio je to prvi izveštaj
takozvanog Rimskog kluba pod nazivom Granice rasta (1972). Međunarodni tim eksperata
upotrebio je formalni pisani model sveta formiran posebno za istraživanje pet bitnih pravaca
globalnog razvoja – ubrzane industrijalizacije, nekontrolisanog demografskog rasta,
podhranjenosti, iscrpljivanja neobnovljivih prirodnih resursa i zagađivanja čovekove
sredine. Tada je prvi put primenjen model nazvan System Dynamics koji je bio potpuno
globalan po svrsi i imao vremensko trajanje duže od trideset godina. Ovaj model je
uključivao promenljive veličine: stanovništvo, proizvodnju hrane i zagađivanje, kao
dinamično predstavljenih međuzavisnih elementa na prostor-vreme dijagramu. Istraživanje
je pokazalo da se svih pet bitnih pravaca globalnog razvoja povećava svake godine po
obrascu eksponencijalnog rasta. Zaključci iz ove studije su bili tako dalekosežni da i danas
nameću pravac osnovnim pitanjima za savremena istraživanja, a sistematizovani su u
ključnom stavu: Ako se sadašnji pravci rasta u svetskom stanovništvu, industrijalizaciji,
proizvodnji hrane i iscrpljivanju prirodnih resursa nastave bez ikakvih promena, granice

32
rasta na ovoj planeti bile bi dostignute negde u sledećih sto godina. Najverovatniji rezultat
bio bi vrlo naglo i nezaustavljivo opadanje i svetskog stanovništva i industrijskih
mogućnosti. U suprotnom, samo pod sledećim uslovima:
Moguće je menjati ove pravce rasta i uspostaviti uslove ekološke i ekonomske
stabilnosti, koja bi bila održiva i u dalekoj budućnosti. Moguće je odrediti stanje
globalne ravnoteže tako da osnovne materijalne potrebe svake osobe na Zemlji mogu
biti podmirene i da svaka osoba ima jednake mogućnosti za ostvarenje svojih
individualnih ljudskih potencijala.
Ako čovečanstvo usmeri svoje napore prema ovom drugom, umesto prema prvom
rezultatu, i tada što pre, otpočne raditi na tome da ga postigne – imaće veće izglede na
uspeh.
Iako su pre njih mnogi filozofi, ekonomisti i biolozi različitim imenima sa različitim
značenjem govorili o potrebi obuzdavanja različitih razvoja, ipak su autori ove studije prvi u
pisanoj istoriji čovečanstva predložili ljudskom društvu neku vrstu stanja koje ne raste.
Globalna ravnoteža, termin koji su upotrebili u njihovoj definiciji znači „da su stanovništvo i
kapital bitno stabilni, sa snagama koje teže da ih povećaju ili smanje u potpuno
kontrolisanom balansu“. Kasnije su pobornici modela “granica rasta” potpuno prihvatili
zaključak da stalni ekonomski rast uzrokuje zagađivanje koje će nas neizbežno zagušiti,
optužujući danas tehnološki napredak da je izazvao ozbiljne ekološke probleme sa kojima se
suočavamo. Gledište o neophodnosti usporavanja ekonomskog rasta je tako došlo u središte
pažnje vlada, naučnih ustanova, korporacija, masovnih medija i građana širom sveta, što je
rezultiralo izradom druge značajne studije o bitnim pitanjima čovečanstva objavljene
sedamdesetih godina prošlog veka.
Ovoga puta je javnosti predstavljen izveštaj o radu na dugoročnom scenariju rasta
stanovništva, ekonomskog razvoja, energije, sirovina, hrane i životne sredine za Ameriku i
svet za sledećih 200 godina. Dvesta godišnjica SAD (1976) je bila prilika da Hadson institut
predstavi istraživanje koje se nekima dopalo, neke razgnevilo, a mnoge iznenadilo jer je
otvorilo nove rasprave o pitanjima budućnosti. Na osnovu objavljenih rezultata istraživanja
iz ove studije, o demografskom i ekonomskom rastu u razvijenim i zemljama u razvoju i
stope rasta i slobodne projekcije ukupnog svetskog proizvoda (GWP) po glavi stanovnika za
svet kao celinu u sažetom obliku prikazana je procena količine energije koja će čovečanstvu
trebati tokom projektovanih 200 godina. Postavka se zasnivala na definisanju jedinične
potrošnje energije izražene kao Q = 1018 kJ i proceni svetske potrošnje kumulativno od 1975.
godine u narednih 200 godina. Prema ovoj studiji več 1985. godine procena svetske
potrošnje energije je utrostručena na 3Q, i tako dalje po godinama: 2000 – 10Q, 2025 -30Q,
2076 – 115Q, 2126 – 240Q i 2176 – 400Q.
Procena svetske potrošnje energije prema ovom istraživanju se zasnivala na pretpostavci o
postepenom povećanju efikasnosti proizvodnje i iskorišćavanja energije. Ovako velika
globalna buduća potražnja čovečanstva za energijom nametala je, i tada i sada, osnovnu
dilemu budućnosti o iscrpivosti energije i prekomernom zagađenju biosfere. Ovo nas

33
suočava sa osnovnim determinirajućim faktorima globalne upotrebe energije u budućnosti,
koje istraživači vide više u ekonomskim ograničenjima, nego u energetskoj oskudici i
ekološkim razlozima. O tome ubedljivo govori pristup prema studiji Hadson instituta o
pitanjima zaliha energije i prirodnih sirovina kao i alternativnih izvora goriva i energije koji
mogu predstavljati energetski sistem budućnosti. Svetske utvrđene zalihe i potencijalno
ostvarivi izvori glavnih fosilnih goriva prema ovoj studiji iznose za: naftu (dokazane zalihe –
3,7Q, potencijalni izvori – 14,4Q), zemni plin (dokazane zalihe – 1Q, potencijalni izvori –
15,8Q), ugalj (dokazane zalihe – 95Q, potencijalni izvori – 170Q), naftni škriljci (dokazane
zalihe – 19Q, potencijalni izvori – 2000Q) i bituminozni peskovi (dokazane zalihe – 1,8Q,
potencijalni izvori – 1,8Q). Prema ovoj analizi možemo očekivati da će dokazane zalihe
fosilnih goriva biti dovoljne da podmire svetske potrebe do 2176. godine, a da će potencijalni
izvori podmiriti svetsku potrošnju do 2476. godine.
Prema ovoj studiji, Deuterijum (Fuzioni D-D reaktor) je predviđen kao glavni budući
globalni izvor energije koji će, prema tadašnjim procenama, biti komercijalno dostupan
između 2020. do 2050. godine. Dugoročni potencijal ovog globalnog izvora energije bi
iznosio impozantnih više od 1mlrd. Q/god. Danas ne možemo sa sigurnošću predviđati koji
će alternativni izvor postati primarni energetski potencijal u bliskoj budićnosti. Ono što je
sigurno da je odgovor u sučeljavanju tri područja u kojima se javljaju problemi iskorišćenja
energije, kako su to naglasili i autori Hadson instituta: ekonomski, ekološki i tehnologija.
Očigledno je, kao što piše u ovoj dugoročnoj projekciji, da je rast svetskog stanovništva i
ukupnog svetskog proizvoda praćen proizvodnjom obilja energije i sve većeg ekonomskog i
tehnološkog razvoja. Proizilazi da će svetsku godišnju potražnju za energijom pratiti
linearno rast ukupnog svetskog proizvoda, tako da je osnovno pitanje vizije budućnosti
čovečanstva dilema o ograničenjima naše planete (granica rasta) ili o izobilju energije. Autori
ovog istraživanja imaju o ovoj dilemi jasnu optimističku poruku: izuzevši privremena
kolebanja koja su uzrokovana lošom srećom ili slabim upravljanjem, svet se ne treba bojati
energetske oskudice ili energetskih troškova u budućnosti. A energetsko je obilje verovatno
najbolje osiguranje da će celokupno ljudsko stanovništvo (čak i 15 do 20 milijardi ljudi) makar
fizički moći biti zbrinuto u toku mnogih sledećih vekova. Sa današnjeg gledišta i političko-
ekonomskih odnosa u svetu može se, ponovo čitajući ovu studiju, zaključiti da su autori
svetske ekološko-ekonomske probleme posmatrali iz vizure postavke opterećene scenarijom
budućnosti u kojoj će SAD zadržati prestiž.
Realnost je, u međuvremenu, nametala drugačije pristupe. Naredne dve decenije do kraja 20.
veka, nakon prvih studija o ekološkoj budućnosti i nesmetanog ekonomskog rasta i
energetskog izobilja, u industrijski najrazvijenijim regionima od zemljine površine stvoreni
su sekundarni izvori zagađivanja. Složenim hemijskim procesima razgradnje, promenljivosti
i kretanja; koncentrisani izvori zagađenja: deponije na zemlji i u moru, industrije, rudnici i
naftni izvori, velike naseljene oblasti sa kanalizacionim ispustima neprečišćenih otpadnih
voda, termo i nuklearne centrale, saobraćajni sistemi; i rasprostranjeni: poljoprivredna
zemljišta i šume gde se upotrebljavaju veštačka đubriva, pesticidi, herbicidi, insekticidi i

34
druge agro-hemikalije, pre ili kasnije dospeće u vodonosne slojeve izvorišta voda za piće i
zagaditi ih. O dramatičnim razmerama ovih pojava govori i izveštaj koji je 1993. godine
uradio Holandski nacionalni zavod za zaštitu zdravlja i životne sredine (RIVM) za evropsku
organizaciju GLOBE o zagađenjima kojima su bile zahvaćene zemlje Evropske Unije.
Sistematizovani rezultati istraživanja ovog instituta ukazuju na sledeću procenu obima
potencijalno zagađenih gradskih i industrijalizovanih površina u km2: Industrijska dobra
(16.000 - 40.000), Deponije/stajaće vode (900 - 7.200), Skladišta benzina (250 - 4.000),
Rudarski otpad (350 - 5.000), Saobraćajni izvori (1.500 - 7.500), Prečišćeni otpad (˃100),
Opasni otpad (˃100).
U ovom kratkom osvrtu na doba u kojem vlada homo oeconomicus izdvajaju se dve osnovne i
sasvim različite predstave o perspektivi razvoja čovečanstva, a koje možemo označiti kao
neomaltuzijanska i tehnološko-razvojna. Gledište suprotno od moderne verzije Tomasa
Maltusa proizilazi iz premise da u budućnosti materijalne, sirovinske i energetske potrebe
mogu biti lako podmirene u sadašnjem razvijenom svetu i da će razvoj postindustrijske
privrede najrazvijenijih nacija slediti i ostali deo čovečanstva. Neuobičajena opklada jednog
ekologa i ekonomiste koji zastupaju dijametralno suprotne stavove u raspravi o
mogućnostima Zemlje da izdrži demografski rast, na najbolji način je iznova stavila znak
pitanja na savremena maltuzijanska zloslutna predviđanja. Ekolog Pol Erlih i ekonomista
Džulijen Sajmon 1980. godine odlučili su se za neakademski način rešavanja razlika u
stavovima, opkladivši se na pitanju o izobilju sirovina ili crnoj viziji budućnosti čovečanstva.
Američki ekolog Pol Erlih je postao jedan od najpoznatijih naučnika u svetu posle
objavljivanja knjige “Demografska bomba” (The Population Bomb, 1968), ekološkog
bestselera koji je prodat u tri miliona primeraka i pospešio staru raspravu o pesimističkoj
budućnosti čovečanstva. Njegov zemljak ekonomista Džulijen Sajmon sa Univerziteta u
Merilendu u svojim knjigama je dokazivao da demografski rast ne predstavlja krizu, već za
duži period znači čistiju životnu sredinu, zdravije čovečanstvo i više hrane, što može da
podstakne inovacije i zamene za prirodne resurse. Sajmon nikada nije doživeo Erlihov
naučni uspeh i široku popularnost, ali su njegovi stavovi oblikovali politiku Vlade SAD.
Njihova polemika tokom sedamdesetih godina je kulminirala nakon što je Erlih na jednom
univerzitetskom skupu Sajmonovu optimističku viziju tehnološke budućnosti nazvao
“svemirskom utopijom”, a za njegovo delo rekao da mu nedostaje “naučna utemeljenost i
suština”. Erlih je žestoko napadao Sajmonovu knjigu “Poslednji resurs” (The Ultimative
Resource, 1981), i tim povodom rekao: “Poslednji resurs koji nikada nećemo iscrpsti
predstavljaju imbecili”. Opklada se odnosila na ponudu i potražnju pet metala tokom
osamdesetih godina prošlog veka, kada je broj stanovnika u svetu porastao za osamsto
miliona. Njihova procena globalne budućnosti se zasnivala na opkladi za pet metala: hrom,
bakar, nikl, aluminijum i volfram, u vrednosnim količinama od 200 dolara po tadašnjim
tržišnim cenama. Sastavljen je ugovor prema kojem se Sajmon obavezao da Erlihu proda iste
količine metala deset godina kasnije po cenama iz 1980. godine. Ako zbir cena 1990. godine
bude veći od 1.000 dolara, Sajmon će razliku platiti u gotovom, u suprotnom ako cene padnu

35
Erlih će njemu platiti odgovarajuću sumu. Njih dvojica su tokom osamdesetih godina
nastavili da se napadaju u suštini oko postulata Dejvida Rikarda. Naime, ekonomski pristup
ukazuje da ukoliko se neki resurs smanji usled potrošnje kao posledica rasta stanovništva
njegova cena će rasti. Sajmon je, međutim, zastupao stanovište da je čovekova dovitljivost
beskonačna i da prevazilazi kapacitet izdržljivosti naše planete. Žestina polemike je utihnula
kada je opklada namirena. Uz prilagođavanje inflaciji od 1980. godine cena svakog od pet
metala koji su bili predmet opklade bila je manja za ukupan iznos od 567,07 dolara.
Pobornici tehnološko-razvojnog koncepta su dobili tako potvrdu svojih stavova, a
Sajmonova ponuda da podiže opkladu na 20.000 dolara u pogledu bilo kog resursa i sa bilo
kojim rokom u budućnosti je ostala otvorena.
Međutim, cene su pale ne zbog izobilja minerala u zemlji, već zbog viškova na
međunarodnom tržištu kao posledica porasta eksploatacije u nerazvijenim zemljama i
stalnog tehnološkog napretka u zanovljavanju proizvoda od metala jeftinijim veštačkim
materijalima. Postoji li pouka za budućnost? Bez obzira na pristup razmatranju, nesporno je
da postoje stvarna pitanja o budućnosti. Politička i institucionalna pitanja, međunarodna
bezbednost i saradnja predstavljaju neke neizvesnosti sa kojima se suočava čovečanstvo.
Mnoge sadašnje rasprave ukazuju da demografski rast stanovništva i ukupnog svetskog
proizvoda kao posledica ograničenja resursa i hrane, pitanja energije i drugih prirodnih
izvora i pitanja očuvanja biosfere predstavljaju rešiva pitanja razvoja. Sa druge strane i
pobornici neomaltuzijanskog pristupa imaju dovoljno argumenata da izjednačavaju
tehnološki razvoj sa zagađivanjem i degradiranjem ekosistema planete. Prema izveštaju
Saveta za ekonomski i socijalni razvoj UN (UNECE) za 2001. godinu, stanovništvo koje
nastanjuje Severnu Ameriku, Australiju, Novi Zeland, Japan i Evropu čini 19% svetske
populacije, a učestvuje sa 51% u svetskom bruto domaćem proizvodu (BDP) i u istom
procentu u emisiji CO2. Istovremeno azijskim zemljama u razvoju i Okeaniji pripada 59%
populacije, 27% BDP-a i 33% emisije CO2. Prema podacima sa portal The Union of Concerned
Scientists, koji je podržan od strane Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT), sledećih
prvih pet zemalja su bile najveći svetski emiteri ugljen dioksida u 2018. godini, procentualno
u učešću prema ostatku sveta: Kina 28%, SAD 15%, Indija 7%, Rusija 5% i Japan 3%.
Redosled je drugačiji prema jediničnoj količini emisije ugljen dioksida (T/per capita):
Saudijska Arabija 18.48, Kazahstan 17.60, Australija 16.92, SAD 16.56 i Kanada 15.32.
Globalni karakter svetske privrede kao antropogene komponente i na drugoj strani biosfera
u celini, naglašava značaj sučeljavanja ozbiljnih pitanja ekološke politike i ekonomskih
nužnosti. Naglašen je stav većine nerazvijenih da su mnogi međunarodni ekološki sporazumi
više motivisani željom da se prikrije protekcionizam razvijenih, a manje iskrenom brigom za
životnu sredinu. Na Svetskom samitu o održivom razvoju u Johanesburgu 2002. godine
predstavnik NVO Svetski fond za divlji svet je prethodni stav izrazio rečima: »Mislimo da je
dogovor o delu deklaracije o energiji ogromno razočarenje. Mislim da su pobedili Bušova
administracija, zemlje članice OPEC-a i naftna industrija. zapravo Deklaracija ničim ne
doprinosi zaštiti životne sredine.« Iako izrečene na samom početku 21. veka, ove reči će biti

36
suština stavova koje će zastupati, nevladin sektor, predstavnici siromašnih zemalja i
nezavisni stručnjaci na međunarodnim skupovima o zaštiti životne sredine i klimatskim
promenama u narednim godinama. Izvestan napredak je učinjen na Samitu Okvirne
konvencije o klimatskim promenama u Parizu (COP21), u decembru 2015. godine, kada je
potpisan Pariski sporazum. Vlada Republika Srbija je ratifikovala Pariski sporazum maja
2017, a marta 2021. godine Skupština usvojila Zakon o klimatskim promenama.
Izazovi u oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena su opšti i pitanja su identična
za male i velike i bogate i siromašne zemlje. Da li je važnija ekonomska ili ekološka dobit i
kakva će biti cena trošenja globalnih prirodnih resursa radi sticanja ekonomskih prednosti u
svetskoj utrci moći? Može li visoko tehnološka zapadna kultura nadmašiti svojim
proizvodnim tempom rasta zastrašujući porast stanovništva u zemljama kao što su Kina i
Indija i time izbeći maltuzijansku klopku koja se priprema? Pol Kenedi je u svojoj studiji
Priprema za dvadeset prvi vek (1993) napisao: «Površina teritorije (Kine) po stanovniku je
samo jedna trećina svetskog proseka, obradive zemlje jedna trećina, pašnjaka četvrtina,
šuma devetina i vode jedna četvrtina tog proseka. U poređenju sa Sjedinjenim Državama ove
površine su čak i manje. Obradiva zemlja po stanovniku u Kini je samo jedna osmina one u
Sjedinjenim Državama, a šume samo jedna desetina. Pri sadašnjem kineskom nivou
tehnologije i produktivnosti, preterani rast stanovništva će sigurno povećati prezategnuti
pritisak na prirodnu sredinu i resurse». Danas globalna privreda počiva na više od jedne
četvrtine razmene proizvoda koji se dobijaju neposredno iz prirodnih resursa. Najveći
izvoznici primarnih proizvoda, hrane, sirovina, ruda i nafte su zemlje u razvoju kojima preti i
najveća ekološka opasnost. Može li najbogatija četvrtina svetske populacije i dalje polagati
moralno pravo na tri četvrtine svetskih materijalnih resursa? Očigledno je koncept ljudskog
razvoja mnogo složeniji i uticaj na životnu sredinu kompleksniji nego što se to može shvatiti
iz zbirnih socio-ekonomskih statističkih podataka i indeksa. Zato integralni pogled na svet
zahteva višedimenzionalne indikatore koji ukazuju na vezu između ekonomije, ekologije i
društva date zajednice.

Indikatori održivog razvoja – Srbija i svet

Osnove o indikatorima održivog razvoja

Održivi razvoj podrazumeva integralni pogled na svet i zahteva kompozitne indikatore koji
pokazuju vezu između ekonomije, ekologije i društva date zajednice. Primer kako
tradicionalni indikatori ekosocijalnog sistema imaju ograničene vidike i ne prepoznaju
uzajamne veze između ekonomije, društva i životne sredine najbolje se može predstaviti
preko opšte prihvaćenog ekonomskog indikatora kao što je bruto domaći proizvod (BDP).
Ovim indikatorom se vrednuje proizvodnja dobara i količina novca koja se potroši u nekoj
zemlji i obično se kaže da izražava ekonomsko blagostanje te zemlje. Pretpostavka je da što
se više novca troši to je veći BDP, a time i ukupno blagostanje zemlje. Međutim, pošto BDP
37
odražava samo meru ekonomske aktivnosti ne uzimajući u obzir uticaj te aktivnosti na
ekosocijalni sistem zajednice, on može da bude u porastu iako su dugoročne posledice
negativne. Na primer, kada se desi lančani sudar automobila na autoputu BDP raste zbog
toga što se troši novac za zdravstvene usluge i popravku automobila. S druge strane, kada
zajednica sprovodi kampanju u prilog boljeg zdravstvenog stanja stanovništva pospešujući
odlazak na posao pešice, zdravstveno stanje dela stanovništva se može poboljšati. U tom
slučaju se porodični budžet može povećati i ambijentalne koncentarcije urbanog
aerozagađenja smanjiti, ali zato BDP opada zbog manje proizvodnje i prodaje automobila.
Ovo je slikovit prikaz kako tradicionalni indikatori ne odražavaju realnost o tesnoj
uzajamnoj povezanosti unutar ekosocijalnog sistema.
Uzajamne veze ekonomije, društva i životne sredine predstavljaju složen hierarhijski sistem,
koga čini eksploatacija prirodnih resursa koja obezbeđuje sirovine za proizvodnju od kojih
zavise finalni proizvodi, a od njih dobit preduzeća i zarade zaposlenih i poslovi i dobit koji
utiču na stopu zaposlenosti i siromaštva a stopa siromaštva je povezana sa stopom
kriminala, dok prethodne aktivnosti utiču na kvalitet vazduha, kvalitet vode i osobine
sirovina koje se koriste u proizvodnji životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe i imaju
uticaja na zdravlje stanovništva i zaposlenih u procesu proizvodnje, i konačno zdravstveni
problemi nastali zbog opštih problema sa zagađenim vazduhom ili zbog loših radnih uslova i
izlaganja toksičnim materijama zbog neodgovarajućih mera zaštite na radu imaju uticaja na
produktivnost i doprinose porastu troškova za zdravstveno osiguranje.
Sve ove promene se mere i vrednuju tradicionalnim indikatorima ekosocijalnog sistema.
Tradicionalni indikatori ekosocijalnog sistema imaju ograničene vidike jer vrednuju
promene samo u jednom delu podsistema kao da je on potpuno nezavistan od delova ili
celine ekosocijalnog sistema. Na taj način ovi indikatori ne odražavaju realnost o tesnoj
uzajamnoj povezanosti unutar ekosocijalnog sistema. Ograničeni domet tradicionalnih
ekosocijalnih indikatora se može predstaviti sledećom listom neodrživosti, jer oni ne
uzimaju u obzir kapacitet nosivosti prirodnih resursa od kojih društvo zavisi – obnovljivih i
neobnovljivih, ne uzimaju u obzir kapacitet nosivosti ljudskih resursa – stručnosti, radne
sposobnosti, zdravlja i obrazovanja, ne uzimaju u obzir kapacitet nosivost socijalnih
vrednosti – odnose između ljudi u društvu, odnose prijatelja, porodice, suseda, društvenih
grupa, preduzeća, lokalne i državne uprave i njihove sposobnosti za saradnju i zajednički rad
na pozitivan i svrsishodan način, i najvažnije, ne daju dugoročnu viziju razvoja društva.
Pojam kapacitet nosivosti ovde nije upotrebljen u izvornom značenju, naime, u populacionoj
ekologiji nosivost se obično definiše kao maksimalna brojnost populacije date vrste koja
može opstati na određenim staništu a da se trajno ne pogorša produktivitet datog staništa.
Ova definicija se može prihvatiti za potrebe upravljanja rezervatom divljači, ali ne važi za
ljude jer čovek ima sposobnost da povećava svoju nosivost tako što eliminiše konkuretske
vrste i primenom tehnologije uvozi i ekspoloatiše resurse koji mu nedostaju na lokalnom,
odnosno nacionalnom nivou. Zato indikatori održivog razvoja treba da se razlikuju od
tradicionalnih ekonomskih, socijalnih i ekoloških indikatora ukazujući na oblasti gde su veze
38
unutar ekosocijanog sistema slabe. Suštinu koncepta održivog razvoja čini interakcija
razvoja i životne sredine i međusobna uslovljenost i komplementarnost razvojne politike i
politike zaštite životne sredine koje uvažavaju zakonitosti ekoloških sistema.
Dokumentom Nacionalna strategija održivog razvoja Srbije (2008) bilo je predviđeno
godišnje izveštavanje o napretku u njenom sprovođenju. Izveštavanje se zasniva na osnovu
72 indikatora koja su usaglašena s novom listom Komisije za održivi razvoj UN (United
Nations Commission for Sustainable Development, SDI Initative), a koji obuhvataju i
indikatore Milenijumskih ciljeva razvoja (Millenium Development Goals, MDGs). Akcionim
planom za sprovođenje Strategije definisani su indikatori za većinu planiranih aktivnosti i
izrađen je i poseban izveštaj baziran na 20 suštinskih (core) indikatora. Osnovna uloga ovih
indikatora je da daju jasnu sliku ostvarivanja politike održivog razvoja na ključna pitanja:
koliko dobro živimo, na koji način se i koliko pravedno raspodeljuju resursi, koliko ih
efikasno koristimo, kakvo je stanje i kakve su posledice po životnu sredinu. Izveštaj o
napretku u primeni nacionalnog akcionog plana Strategije održivog razvoja Republike Srbije
predviđa obavezu lokalnih samouprava da jednom godišnje izveštavaju o napretku u
sprovođenju aktivnosti predviđenih Akcionim planom Strategije za koje su one nadležne.
Takođe, lokalne samouprave su obavezne da donesu sopstvene strategije održivog razvoja i
u okviru njih, na osnovu svojih specifičnosti, utvrde sopstvene indikatore za praćenje
napretka. Nacionalna asocijacija lokalnih vlasti Srbije (Stalna konferencija gradova i opština)
je kao preporuku lokalnim samoupravama objavila vodič za izradu lokalnih strategija
održivog razvoja sa prilogom - lista indikatora. Svi oni su tradicionalni indikatori
ekosocijalnog sistema. Da bi se unapredilo izveštavanje u oblasti životne sredine, resorni
državni organ je doneo podzakonski akt sa listom nacionalnih indikatora zaštite životne
sredine. Ova lista se zasniva na zakonskoj obavezi Agencije za zaštitu životne sredine da
razvija, usklađuje i vodi nacionalni informacioni sistem u oblasti životne sredine. Svi ovi
indikatori životne sredine se kreiraju i analiziraju u skladu s međunarodnom i evropskom
metodologijom, što omogućava Agenciji za zaštitu životne sredine da njihovu razmenu vrši
sa postojećim sistemima u EU i sistemima država članica povezanim u Evropsku
informacionu i osmatračku mrežu životne sredine (EIONET).
Danas su u upotrebi više kompozitnih indikatora, koji su kreirani da bi se mogla jasnije
sagledati međuzavisnost različitih aspekata razvoja na međunarodnom nivou. Od njih, kod
nas se prati Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index, HDI) i uvršćen je u listu
indikatora održivog razvoja. Ovaj indikator, koji je originalno kreiran u okviru programa
UNDP, objedinjuje pokazatelje zdravlja, obrazovanja i životnog standarda i objavljuje se u
redovnim godišnjim izveštajima. Drugi indikator koji zaslužuje pažnju, ali još nije u službenoj
upotrebi u našoj zemlji, razvio je kanadski ekonomista Vilijam E. Ris i nazvao ga Ekološki
otisak (Ecological Footprint). Ovaj indikator održivog razvoja definiše ljudsku nosivost kao
stepen trošenja resursa i stvaranja otpada vrednovano ekološkim deficitom koji je ekvivalent
pogoršanja produktivnosti ekosistema.

39
Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index, HDI)
Indeks ljudskog razvoja (HDI) kreiran je prvi put 1990. godine u okviru Razvojnog programa
Ujedinjenih Nacija (UNDP) radi upoređenja između zemalja u cilju vrednovanja prosečnih
dostignuća u osnovnom ljudskom razvoju. Za prikaz dostignuća HDI se izražava preko tri
promenljive: životni vek, obrazovni nivo i dohodak, čime ovaj indikator postaje
sveobuhvatnija mera vrednovanja samog dohodka po stanovniku. Vrednosti promenljivih
koje čine HDI se kreću u granicama od 0 do 1 i za datu zemlju pokazuju raspone koje je ta
zemlja prešla ka maksimalnoj vrednosti, što omogućava da se napravi upoređenje sa drugim
zemljama. Razlika između one vrednosti koju je data zemlja ostvarila i maksimalno moguće
vrednosti pokazuje nedostatke te zemlje, pri čemu je izazov za svaku zemlju da pronađe
načine kako da smanji ove nedostatke.
Objavljeni periodični izveštaj o ljudskom razvoju (Human Development Report 2019)
pokazuje da od 189 zemalja za koje je izrađen HDI, 62 spadaju u veoma visoku kategoriju
ljudskog razvoja (sa HDI vrednošću koja je jednaka ili viša od 0.800), slede 54 zemlje u
visoku kategoriju ljudskog razvoja (HDI=0.799-0.700), narednih 37 zemalja pripada srednjoj
kategoriji ljudskog razvoja (HDI=0.698-0.567), i od 154. do 189. mesta se nalaze zemlje u
kategoriji niskog ljudskog razvoja (HDI=0.549-0.377). Uočljivi su veliki dispariteti u
globalnom ljudskom razvoju, tako je HDI vrednost prve četiri zemlje (Norveška 0.954,
Švajcarska 0,946, Irska 0,942, Nemačka 0,939) veći za dva i po puta od poslednje dve zemlje
(Centralno Afrička Republika 0.381, Nigerija 0,377). Očekivana dužina života i dohodak po
glavi stanovnika, dve od tri varijabile koje čine HDI, kod prve i poslednje zemlje sa ove liste
dovoljno govore o uslovima života u tim zemljama. U Nigeriji je očekivana dužina života
samo 62 godina u odnosu na Norvešku gde svako novorođenče može da očekuje životni vek
od 82,3 godine, pri čemu je dohodak po glavi stanovnika izražen u US$ u Norveškoj veći za
sedamdest pet puta u odnosu na Nigeriju (Tabela 2.1).
U izveštaju se navodi da je u regionu Istočne Evrope, kome pripada i Srbija, posebno
ugrožena srednja klasa. Rast BDP-a s jedne i nestajanje srednje klase s druge strane
dokaz je da se nejednakosti u visini dohotka u regionu povećavaju. Drugi faktori koji čine
pitanje nejednakosti su visok nivo neformalnog i nesigurnog zapošljavanja, nedostaci u
sistemu socijalne zaštite, urušavanje mreža socijalne podrške, kao i emigracija mlade i
kvalifikovane radne snage. Klimatske promene i promene izazvane tehnološkim
razvojem mogu imati uticaj na usporavanje napora za smanjenje nejednakosti. Takođe,
udeo visokokvalifikovane u odnosu na niskokvalifikovanu radnu snagu je upola manji
nego u zemljama OECD-a, što će, uz razvoj tehnologije, dodatno usporiti dostizanje
standarda bogatih zemalja.

40
 Tabela 2.1. Izvod iz izveštaja o ljudskom razvoju (Human Development Report 2019)

Vrednost HDI Srbije za 2018. godinu je 0.799 i svrstava je u grupu zemalja visokog ljudskog
razvoja pozicioniranjam na 63. mestu, ispred Srbije se od zemalja bivše Jugoslavije nalazi
Crna Gora na 52. mestu (HDI=0.816), Hrvatska na 46. mestu (HDI=0.837) i Slovenija na 24.
mestu (HDI=0.902). Lošije pozicionirane su Bosna i Hercegovina na 75. mestu (HDI=0.769) i
Severna Makedonija na 82. mestu (HDI=0.759). Između 1990. i 2018. godine vrednost HDI
Srbije beležio je stalan prosečan godišnji rast od 0,45% (HDI=1990-2018/0.706-0.799), kao i
pojedine države bivše Jugoslavije, i to: Hrvatska 0,80% (HDI=1990-2018/0.670-0.837) i
Slovenija 0,30% (HDI=1990-2018/0.829-0.902).
Značaj primene indeksa ljudskog razvoja je višestruk. Trendovi indikatora HDI prezentuju
važne činjenice na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, naglašavajući veoma velike
razlike u blagostanju i životnim mogućnostima koje nastavljaju da se produbljuju. Kako stoji
u Izveštaju o ljudskom razvoju (Human Development Report 2019, UNDP), nejednakost se
ne odnosi samo na razlike u zaradama, već je reč “o nejednakoj raspodeli bogatstva i
moc i: ukorenjenim drus tvenim i politickim normama koje danas izvode ljude na ulice, i
koje predstavljaju okidace koji ce to ciniti i u buducnosti, ukoliko se nešto ne promeni”.

41
Ekološki otisak (Ecological Footprint)
Prva istraživanja globalnog kapaciteta nosivosti izraženog kao neto primarni produktivitet
(net primary productivity) pokazala su da čovečanstvo “prisvaja” 40% neto proizvoda
fotosinteze (Vitousec et al., 1986), čime je postavljeno sledeće važno pitanje budućnosti: Da
li je kapacitet biosfere u perspektivi odgovarajući da izdrži nezaustavljivo opterećenje koje
nameće ljudska proizvodnja i potrošnja? Razlozi za zabrinutost postaju jasniji ako
definišemo kapacitet nosivost ne kao maksimalan broj stanovnika nego kao maksimalno
«opterećenje» koje ti stanovnici mogu nametnuti životnoj sredini. Ljudsko opterećenje tako
postaje funkcija ne samo broja stanovnika nego i potrošnje po glavi stanovnika, jer ovo
drugo se čak još brže povećava razvojem trgovine i tehnologije. Zbog svog opstanka i rasta
gradovi, industrijski regioni i same države zavise od ogromnih zemljišnih prostranstava van
svojih administrativnih i državnih granica i njihove ekološke proizvodnje. Države tako
prisvajaju ekološki potencijal u vidu energije i sirovina dalekih regiona putem trgovine, tako
da se ekološke lokacije država više ne podudaraju sa njihovim geografskim lokacijama.
Pitanje kapaciteta nosivosti se sada postavlja na sledeći način: Koliko velika oblast plodne
zemlje je potrebna da se beskonačno izdržava određeni broj stanovnika, bilo gde na planeti
da se nalazi ta oblast?
Godišnji tokovi prihoda od prirode koji su potrebni za „izdržavanje“ određenog stanovništva
u okviru njegove administrativne granice predstavljaju “prisvojenu nosivost”, jer za svaki tok
sirovina mora da postoji odgovarajući izvor površine zemlje i pripadajućeg ekosistema koja
je potrebna. Sabiranjem svih oblasti ekosistema koje zauzimaju pojedini artikli u godišnjoj
potrošačkoj korpi potrošnih dobara i usluga i množenjem sa brojem stanovnika dobija se
“ekološki otisak” datog stanovništva na toj površini zemlje. Ekološki otisak (Ecological
Footprint) predstavlja ustvari ekološki deficit, određujući nivo potrošnje resursa i stvaranja
otpada od strane neke ekonomije ili stanovništva koji prevazilazi održivu prirodnu
proizvodnju i moć asimilacije u prostornom smislu. Tako dobijamo razliku između ekološkog
otiska date ekonomije i stanovništva sa jedne strane i sa druge strane geografske oblasti koju
zauzima.
Izračunavanjem ekološkog otiska se došlo do saznanja da čovečanstvo prosečno danas ne
živi unutar kapaciteta nosivosti planete Zemlje. Ekološki otisak je pokazao da je 2008. godine
bilo potrebno 2,7 globalnih hektara po stanovniku, što je 30 % više od prirodnog biološkog
kapaciteta koji iznosi 2,1 globalni hektar po stanovniku (gha/pers). Ovakav ekološki deficit
na globalnom planu se zadovoljava iz neodrživih ekstra izvora, a oni se dobijaju na tri
načina: (1) uključivanjem u usluge svetske trgovine sirovina i gotovih proizvoda; (2)
uzimanjem iz prošlosti (npr. fosilna goriva); ili (3) pozajmljivanjem iz budućnosti na
principima suprotnim konceptu održivog razvoja (npr. prekomernom eksploatacijom šuma i
ribljeg fonda).

42
Vrednost ekološkog otiska (Ecological Footprint) varira tokom godina jer zavisi od
potrošnje, efikasnosti proizvodnje i međunarodne trgovine i predstavlja dobar komparativni
indikator kada se dovede u vezu sa drugim indikatorom održivog razvoja - biokapacitetom
(Biocapacity). Biokapacitet nekog područja izračunava se množenjem površine tog područja
sa faktorom prinosa iz datog ekosistema i odgovarajućim faktorom ekvivalencije i zavisi od
primene savremene poljoprivredne prakse (upotrebe đubriva i navodnjavanja), degradacije
ekosistema i broja stanovnika.

Grafik 2.2. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta Holandije

Prezentovani podaci o veličini ekološkog otiska i biokapaciteta jasno ilustruju bitno svojstvo
ova dva indikatora održivog razvoja da prezentuju stepen prisvajanja ekološkog potencijala
u vidu energije i sirovina dalekih regiona putem trgovine. Kako je predstavljeno na
dijagramima, ekološke lokacije Holandije, SAD, Kine i Srbije ne podudaraju se sa njihovim
geografskim lokacijama (Grafik 2.2. - 2.4). Značajno je uočiti da Rusija živi od sopstvene
ekološke proizvodnje (Grafik 2.5). Srpski ekološki otisak (EFp) prema podacima organizacije
Global Footprint Network iznosi 3,0 i niži je od zemalja u okruženju, a biokapacitet je
Biocap=1,7, shodno tome deficit iznosi -1,3 globalnih hektara po stanovniku (Grafik 2.6).

43
 Grafik 2.3. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Sjedinjene Američke Države

Kada se ekološki otisak i biokapacitet uporede na regionalnom planu dobija se jasna slika o
proizvodnji, uvozu i izvozu pojedinih zemalja i njihovom bogatstvu ekosistema. Najveći
ekološki otisak (EFp) u regionu, od država bivše Jugoslavije, ima Slovenija (Efp=5,1), slede
Hrvatska (Efp=3,9) i Bosna i Hercegovina (Efp=3,7), (Grafik 2.7 - 2.9). Redosled prema
pripadajućem biokapacitetu (Biocap) je drugačiji: Hrvatska (Biocap=3,1), Slovenija
(Biocap=2,2) i Bosna (Biocap=1,9). Srbija suprotno uvreženom mišljenju ima niži
biokapacitet, odnosno siromašnije ekosisteme (oranice, pašnjaci, šume, vode) od zemalja u
regionu.
Sada je važno naglasiti na primeru Srbije jedno drugo svojstvo ovog indikatora održivog
razvoja, a to je da opisuje ne samo trenutno stanje stvari nego i da daje smernice za
budućnost. Ekološki otisak Srbije od 3,0 globalnih hektara po stanovniku se naziva i ekološki
otisak potrošnje i sadrži ukupnu potrošnju resursa i naš pritisak na domaći i svetski
ekosistem. Taj ukupni otisak sadrži ekološki otisak proizvodnje, ekološki otisak izvoza i
ekološki otisak uvoza, pri čemu se ekološki otisak potrošnje dobija oduzimanjem zbira
ekološkog otiska proizvodnje i ekološkog otiska izvoza.

44
Grafik 2.4. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Kinu

Grafik 2.5. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Rusiju

45
Grafik 2.6. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Srbiju

Grafik 2.7. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Bosnu i Hercegovinu

46
Grafik 2.8. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Hrvatsku

Grafik 2.9. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog
otiska i biokapaciteta za Sloveniju

47
Poznata ekološka sentenca razmišljati globalno - delovati lokalno ima najbolju preporuku u
slučaju ove naše rasprave, jer čovečanstvo danas koristi ekvivalent od 1,5 planete da bi
obezbedilo resurse i apsorbovalo otpad koji nastaje u procesu proizvodnje i potrošnje. Ovo
znači da je planeti Zemlji potrebno jedna godina i šest meseci da obnovi ono što je
proizvedeno i potrošeno za godinu dana. Scenariji pokazuju da ako se trenutni trend rasta
stanovništva i potrošnje nastavi do tridesetih godina ovog veka, nama će trebati ekvivalent
od dve planete Zemlje da nas izdržava. Na lokalnom planu, sa gledišta nacionalne politike
razvoja, značajno je shvatiti da se one države koje su obezbedile viši životni standard za
svoje građane istovremeno ne nalaze na skali prihvatljivog nivoa prema kriterijumima
koncepta održivog razvoja, kako ih definiše ekološki otisak (Efp) i indeks ljudskog razvoja
(HDI). Ove zemlje su globalni uvoznici produktivnosti ekosistema drugih zemalja i
istovremeno najveći izvoznici gotovih proizvoda.

Koliko se postojeći koncept razvoja Srbije može održati?

Pitanje koje je postavljeno je misaona inverzija o tome koliko se dugo jedna zemlja može
održavati na neodrživim principima razvoja, a da ne dovede u pitanje kvalitet života svog
stanovništva. Dva su pristupa mogućem odgovoru. Prvi, birokratski prema kome je broj
usvojenih državnih i lokalnih strategija, čija cifra prelazi trocifreni broj uključujući akcione
planove i radne timove za praćenje, dovoljna garancija da se Srbija razvija na osnovama
koncepta održivog razvoja. Drugi, antibirokratski pristup ukazuje na analizu vrednosti
predstavljena dva indikatora održivog razvoja koji daju trenutno najsveobuhvatniju sliku
naše raspoloživosti i potrošnje resursa i istovremeno kvaliteta života. Siromašna prirodna
bogatstva i višedecenijska politika zapostavljanja industrijske i agrarne proizvodnje sa
politikom uvoza robe široke potrošnje, pozicionirala je Srbiju prema dostignuću u ljudskom
razvoju (indeks ljudskog razvoja, HDI) u rang zone vanevropskih zemalja. Zato je
odgovornost elita koje upravljaju na državnom i lokalnom nivou da prihvate i primene
državnu strategiju održivog razvoja ne samo kao plan sa utvrđenim rokom realizacije, već
plan čija je realizacija proces koji nema kraja, koji se inovira i koji uključuje stalno
prilagođavanje postojećih sektorskih i lokalnih strategija nužnostima koje nameće proces
evrointegracije i globalizacije, ali i prirodnim procesima kao što su klimatske promene.
Posle dvadesetogodišnjeg pregovaračkog procesa srpsko društvo nije u bitnim strateškim
pitanjima spoljne i unutrašnje ekonomske i ekološke politike dalje od početka. I što je
važnije, u mnogo čemu danas prepoznajemo duh onoga kako je Džon Mejnard Kejns opisao
ekonomske posledice mira pre sto godina. Kao da čitamo o poslednjem jugoslovenskom ratu i
miru. Kejns je svoje stavove obojio pesimizmom napisavši: “Mirovni sporazum u sebi ne
sadrži ništa što bi pomoglo da poražene Centralne sile postanu dobri susedi”2.

2Mišljenje koje je Kejns izneo o liderima zemalja pobednica dovoljno govori, a danas nosi slutnju jer
su se njegova upozorenja tragično obistinila usponom nacizma: Lojd Džordž je nastojao da napravi
nagodbu i vrati se kući sa nečim što će barem nedelju dana izgledati prihvatljivo (Dž.M.Kejns, str.150).
48
3 MIKROBI I LJUDI

Zaključna reč koja najbolje odgovara je pouka o ovoj humanitarnoj

katastrofi koja je zadesila srpski narod, a zabeležila je Istorija
srpskog vojnog saniteta (1925): “Kod nas je zlo u našoj vojsci
moralo nastupiti, jer smo mi sami nesvesno-namerno stvarali teren
i sami išli na ruku zlu. Naš nehat i istočnjački murdaluk, prikriven
rečima budžetske nemogućnosti, kao i naša naopako shvaćena
štednja i tvrdičluk, morali su dovesti do pomora. Olako shvatanje
života i zdravlja vojske i naroda, moralo je biti zaustavljeno
kaznom. Ali, isto tako, zlo i kazna za nas ne smeju proći olako i bez
pouke. Mi sada, posle preživljenog iskustva, moramo izvideti u
čemu je naše zlo, a izvidevši, popraviti ga.”

49
AZIJSKA KRALJICA SMRTI

Evropljani nisu fizički pripremljeni na specifične zdravstvene probleme i opasnosti

podneblja sa toplom klimom. U uvodu ovog kratkog pregleda o opasnostima koje vrebaju
u prirodi i uticaja na zdravlje ljudi počinjemo jednim ne baš edukativnim primerom. U
toku snimanja filma Afrička kraljica (1951) u autentičnom afričkom ambijentu cela
filmska ekipa se zarazila nekom crevnom bolesti zbog čega je rad bio prekinut nekoliko
nedelja. Ovoga su bili pošteđeni samo reditelj Džon Hjuston i glavni glumac Hemfri
Bogart koji nisu pili vodu. Reditelj se u poznim godinama lečio od alkoholizma, a slavni
glumac nije stigao jer je ranije umro od raka pluća.
Ovih nedelja nas nadležni upozoravaju koliko je važno izbegavati kontakte sa
predmetima i osobama koji mogu biti zaraženi smrtonosnim virusom SARS-CoV-2 i
preporučuju nam mere. Izloženi smo smrtnoj opasnosti od ovog koronavirusa toliko da
verujemo kako je to nešto najgore što je moglo da nam se dogodi. Iako se tragičan bilans
ove „azijske kraljice smrti“ nije okončao, ona ne predstavlja takvu masovnu opasnost
koja bi odnela milione života kao što to čine dve parazitske bolesti sa kojima su se
upoznali još evropski kolonisti.
Prva na listi najvećeg svetskog ubice je malarija. Lekari su uzrokom „smrtne groznice“
smatrali isparavanja sa močvarnih predela, što je bilo pogrešno iako ne daleko od pravog
krivca. Zato je Francuska kolonijalna vlast u Alžiru prestravljena smrtnošću svojih
vojnika sistematski isušivala močvare zbog lošeg vazduha (fran. mal l'air). Vazduh nisu
pročistili, ali je uništavanjem legla malaričnih komaraca od četrdesetih do šezdesetih
godina 19. veka drastično opao mortalitet. Osim vojnika, smrtnost je opala i kod
kolonista i domaćeg stanovništva, tako da se može reći, doduše nepopularno, da je
francuska kolonijalna vlast omogućila milionima Alžiraca duži i bolji život. Bez obzira na
sve primenjivane mere, u preko sto suptropskih i tropskih zemalja i danas godišnje od
malarije oboli do petsto miliona i umre oko četiristo hiljada ljudi, a u dve trećine smrti su
deca mlađa od pet godina.
Druga na listi bolesti je šistozomijaza (schistosomiasis), jedna vrlo jeziva priča. Tople
afričke i azijske vode kanala i močvara su stanište puža u kome živi crv koji se
razmnožava tako da leže hiljade larvi koje plivajući nalaze put do domaćina, ljudi i
životinja, i ujedom se smeštaju u tkivo i krvne sudove. Larve polažu hiljade bodljikavih
jajašaca koja dospevaju u jetru ili creva zasecajući na tom putu tkivo, pri tom izazivaju
crevno krvarenje, ometaju varenje i pražnjenje creva. Oboleli ima groznicu, oseća bolove
po celom telu i toliko je podložan drugim bolestima da je teško utvrditi od čega je
nastupila smrt. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u osamdesetak
zemalja broj zaraženih je oko dvesta miliona, bolest se smrtno okonča u desetak hiljada
do čak u stotinak hiljada slučajeva. Najizloženiji su radnici na pirinčanim poljima i deca

50
koja se kupaju u toplim stajaćim vodama. Medicina, nažalost, nije pronašla efikasane
lekove za ovu bolest i svi oni imaju mnogobrojna štetna dejstva koliko i sama bolest.
Još u ranim godinama kolonijalizma Evropljani su u potrazi za novim sirovinama i
ljudskom radnom snagom u neistražene i nepristupačne predele, svesni opasnosti, vodili
sa sobom lekare. Neupućeni koliko i njihovi poslodavci, i verovatno dobronamerni, lekari
su nanosili više štete zdravlju pacijenata nego koristi. U svakom slučaju, skraćivali su
muke obolelima i sticali iskustvo i znanje koje su prenosili. Sve do druge polovine 19.
veka, kada se saznalo za mikrobe, lečenje se zasnivalo na sumnjivim empirijskim
metodama odvažnih lekara, a onda su usledila delotvorna naučna istraživanja u
prevenciji bolesti. Jedna grana medicine, međutim, i danas koristi iskustveni metod. U
sada već arhivskom našem udžbeniku iz Epidemiologije ruskog emigranta Dr
Niktopoliona Černozubova piše da se epidemiologija zasniva i na znanjima stečenim iz
grešaka načinjenih u prošlosti.
Iskustvo i znanje stečeno u toku pandemije virusom SARS-CoV-2 će biti pretočeno u
medicinske udžbenike širom sveta, ono što mi kao savremenici možemo poručiti
budućim lekarima je da o tome ne uče napamet niti bez razumevanja.

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 27. april 2020.

51
Mikroorganizmi najveće ubice čovečanstva

Čovekov ekosistem predstavlja značajan resurs za mnogobrojne organizme jer su stotine

životinjskih vrsta čovekovi paraziti, takođe su veliki broj gljivica, bakterija i virusa našli i
nalaze staništa u našem telu ili na njemu. Neki od njih su sa nama u simbiozi i bezopasni su
sa minimalnim ukupnim uticajem na naše zdravlje. Drugi su korisni za nas, kao
mikrorganizmi koji žive u našim crevima i ostalim organima i važni su za održavanje funkcije
tih organa. Može se reći da ti mikrorganizmi pružaju svojevrsnu zaštitu od najezde štetnih
patogenih vrsta kojima smo svakodnevno izloženi. Za pojedine smo sami odgovorni zbog
neodržavanja higijene, tako se na zubima koje neredovno peremo formira bakterijski sloj
ćelija koje izazivaju vrenje ugljenih hidrata od ostataka hrane i luče štetne naslage koje
nadražuju desni i utiču na kvarenje zuba. U našem telu postoje i “uspavani” virusi, kao što je
Varicella zoster virus malih boginja koji se posle preležane bolesti krije u nervima u blizini
kičmene moždine i kad odbrambeni sistem oslabi, najčešće zbog stresa, virus ponovo oživi
kao herpes zoster. Na našoj koži živi hiljade milijardi bakterija koje učestvuju u razlaganju
masnća koje luče žlezde stvarajući tako miris našeg tela. Ukoliko bi ovi mikroorganizmi
nestali, a tome doprinosimo i preteranom higijenom tela, mogu da se pojave druge bakterije
štetne po naše zdravlje. Ekologija mikroorganizama je dosta kompleksna i danas samo
možemo da pretpostavimo kakvi su bili uslovi spoljašnje sredine u dalekoj prošlosti kada su
se ovi prvobitni organizmi pojavili na planeti. Danas su njihovi potomci rasejani po celoj
zemljinoj površini i žive u najrazličitijim uslovima, čak i u delovima aktivnih vulkana i
okeanskim dubinama. Mnoga staništa koja nastanjuju mikrorganizmi, a tu spada i čovekov
ekosistem, nisu ni postojala u protoezojskoj eri, što nam ukazuje na činjenicu da su oni u
toku evolucije zahvaljujući sposobnosti prilagođavanja bili sposobni da žive u najrazličitijim
uslovima. Ovo ih čini veoma otpornim na uticaj spoljašnje sredine, zato mnogi patogeni
mikroorganizmi predstavljaju veliku pretnju za ljudski život. Poznato je da su neke
streptokoke i posle 25 godina konzervacije sačuvale svoja patogena svojstva, kao i da
bakterije difterije ostaju žive u toku 5 godina, a bakterija izazivač tuberkuloze čak 17 godina.
Promena shvatanja o postanku i uzrocima zaraznih bolesti kroz istoriju razvoja civilizacije
menjala su se u skladu sa stepenom ljudskog razvoja - kroz neposredno iskustvo primitivnog
čoveka u borbi sa prirodom, verovanja u demone i veštice i strahopoštovanja prema
bogovima koji šalju smrt kao kaznu za ljudske grehe i razne natprirodne sile protiv kojih je
čovek nemoćan. Zarazne bolesti su kroz istoriju ne samo izazivale masovnu smrt
stanovništva, već i u velikoj meri uticale na tok istorije i ljudsku kulturu. Homer je u “Ilijadi”
pisao o kugi koja je desetkovala grčku vojsku tokom Trojanskog rata oko 1.200 godine pre
nove ere. Kasnije, Hipokrat (rođ. 460 g.p.n.e) je prvi odbacio tumačenje bolesti kao posledicu
natprirodnih sila i dao objašnjenje u prirodnim pojavama, u vodi, vazduhu i truleži.
Najstarija zabeležena epidemija se desila tokom Peloponeskog rata u 5. veku pre nove ere.
Bolest je spartanska vojska koja je opsedala Atinu prenela preko bedema grada. Prema
simptomima koji su zabeleženi pretpostavlja se da je bio tifus koji je desetkovao
52
stanovništvo. Istoričari beleže da su se male boginje 165. g.n.e. najpre pojavile kod Huna koji
su zarazili germanska plemena, a oni preneli bolest rimskim legijama koje su je po povratku
raširile po celom carstvu. Epidemija je trajala 15 godina. Rimski konzul i istoričar Kasiju
Dion Kokejanu je naveo da je samo u gradu Rimu umiralo do 2.000 ljudi dnevno. Procenjuje
se da je tokom ove epidemije preminulo oko 5 miliona ljudi u carstvu u kome je prema
procenama tada živelo oko 45 miliona ljudi. Istoričari se u potpunosti ne slažu, izuzev u
razmerana ljudskih žrtava, u vezi pandemije kuge koja je započela 541. g.n.e. u vreme
vizantijskog cara Justinijana, po kome je i kasnije dobila ime. Prema jednim istoričarima
pojavila se u Egiptu i proširila preko Palestine i dalje preko Mediterana. Drugi navode da je
bolest stigla iz Azije od Huna koji su iznova pokušavali da prošire svoju teritoriju. Epidemija
se u više navrata vraćala i u naredna dva veka usmrtila najmanje 30 miliona ljudi, a većina
istraživača navode da je stradalo oko 50 miliona ljudi ili trećina tadašnje svetske populacije,
dok noviji izvori navode čak 100 miliona preminulih. Razmere su bile tako katastrofalne da
je u Konstantinopolju dnevno umiralo između 5 i 10 hiljada stanovnika, tako da je u naredne
tri godine nestala trećina stanovnika grada. Bilo je toliko žrtava da nije bilo moguće njihovo
sahranjivanje, i mrtvi su slagani u gradskim crkvama i kulama jer hrišćanska vera nije
dozvoljavala njihovu kremaciju. U najstarijem zapisu vizantijski dvorski istoričar je napisao
da je epidemija „skoro dovela do nestanka ljudske vrste“. Savremeni istoričari iznose
različita mišljenja o posledicama ove ogromne pošasti, tako navode da je “Justinijanova
kuga” pomogla širenju hrišćanstva, dok drugi smatraju da je doprinela usponu islama.
Najsmrtonosnija epidemija zabeležena u istoriji je “bubonska kuga” koja je izbila 1347.
godine i od koje je preminulo najmanje 50 miliona ljudi, odnosno 60 odsto evropske i trećina
ondašnje svetske populacije, mada pojedini istoričari navode i mnogo veće brojke. Smatra se
da je žarište „Crne smrti“ bilo u Aziji i da su u Evropu bolest preneli Tatari osvajanjima i
svojim nomadskim načinom života, dok pojedini hroničari zastupaju mišljenje da su širenju
zaraze doprineli i krstaši koji su se vraćali iz pohoda tako što su iz Jerusalimu prispelii u luku
Mesina na Siciliji i proširili je Evropom. Apokaliptične scene bolesti i smrti opisao je Đovani
Bokačo 1348. godine u „Dekameronu“. Razmere epidemije su bile takve da su Engleska i
Francuska sklopile primirje u “Stogodišnjem ratu” koji je besneo između ove dve države, jer
je stanovništvo bilo desetkovano. Britanski feudalni sistem se raspao jer je kuga promenila
ekonomske okolnosti i demografsku strukturu. Čak su surovi i prirodno pripremljeni Vikinzi
bili oslabljeni i nisu bili više u stanju da vode rat protiv starosedelaca na Grenlandu i odustali
su od pokušaja da dopru do Severne Amerike. Pojedini virusolozi i imunolozi smatraju, na
osnovu proučavanja „Justinijanove kuge“ i „Crne smrti“ da je virus i danas aktivan jer je
opstala mutirana vrsta i da „potencijal za (modernu) pandemiju i dalje postoji“. Ova tvrdnja
se zasniva na istraživanju koje je pokazalo vezu između “Justinijanove kuge” i osam vekova
kasnije “Crne smrti”, prema izolovanim fragmentima DNK bakterije koja ih je izazvala
(Yersinia pestis), koja je pronađena u skeletima dve žrtve sahranjenim pre 1.500 godina u
Bavarskoj u Nemačkoj. Ovo navodi naučnike da upozoravaju kako je moguće da se virus
Yersinia pestis pojavi i danas jer je prisutan u oko 200 vrsta glodara širom planete.

53
Vek i po kasnije, dolaskom španskih ekspedicija na Karibe bolesti kao što su male boginje,
ospice i bubonska kuga prenete su na starosedelačko stanovništvo koje nije bilo imuno, jer te
bolesti nisu bile prisutne na američkom kontinentu. Istoričari navode da je u vreme prvog
iskrcavanja Kristofera Kolumba 1492. godine na arhipelagu živelo oko 60 hiljada stanovnika,
do 1548. preživelo ih je svega 500. Isti crni scenario se nastavio na kopnenom delu
kontinenta, tako da je posle 1520. godine uništeno Astečko carstvo od zaraze malim
boginjama koju su doneli afrički robovi. Istovremeno, naučnici sa Univerzitetskog koledža u
Londonu tvrde u najnovijoj studiji pod nazivom “Veliko umiranje” da je evropska
kolonizacija Amerike, u stvari, uticala na promenu klime na planeti. Smatra se da je krajem
15. veka na američkom kontinentu živelo oko 60 miliona starosedelačkog stanovništva na
velikom prostranstvu zahvaljujući pogodnim prirodnim bogatstvima i povoljnoj klimi.
Dolaskom evropskih kolonizatora i doseljenika pristigle su u talasu nove zarazne bolesti,
usledili su ratni pohodi, istrebljenja i ropstvo, taj “crni bilans” virusa i ljudske ruke je do 17.
veka odneo živote 56 miliona domorodaca. Bubonska kuga se pojavila drugi put, vek i po
posle prve, ovoga puta je izbila u Londonu 1665. godine i usmrtila četvrtinu stanovnika, oko
20 hiljada ljudi. Epidemija je utihnula sledeće godine u jesen kad je izbio veliki požar koji je
uništio 80% zgrada i 87 crkava.
Dugo je godina prošlo tokom19. veka dok nisu utvrđeni pravi uzroci širenja kolere. Koleru
uzrokuje više tipova bakterije Vibrio cholerae, a karakteriše je da se prenosi uglavnom
putem zagađene vode i hrane kontaminirane ljudskim izmetom koji sadrži bakterije, ali je
čest uzrok i nedovoljno kuvana morska hrana. Procenjuje se da je u Indiji u periodu od 1817.
do 1860. godine, u prve tri pandemije umrlo 15 miliona ljudi, a tokom tri naredne pandemije
između 1865. i 1917. godine umrlo još 23 miliona ljudi. Od šest uzastopnih pandemija kolere
pet je vezano za ratna dejstva, tako se procenjuje da je više od 500.000 ljudi umrlo od kolere
u Rusiji od 1900. do 1925. godine tokom oktobarske revolucije i kasnijeg građanskog rata.
Tačnije, kolera je u Carskoj Rusiji od kraja 19. veka i u postoktobarskim previranjima do
dvadesetih godina 20. veka odnela više od 2 miliona života. Prva detaljno opisana pandemija
je poznata pod imenom „ruski grip“ i trajala je od 1889. do 1893. godine i imala tipičan put
širenja iz Azije ka zapadu i izuzetno brzo je zahvatila celu planetu. Bolest se odigrala na
samom početku razvoja virusologije kao nauke i pravi uzročnik nije prepoznat. Na osnovu
epidemioloških studija koje su sprovedene kasnije, a tokom kojih su serološim metodama
ispitani serumi rođenih pre i posle 1889. godine, došlo se do zaključka da je najverovatniji
uzročnik ove pandemije bio virus podtipa H3. Ova prva pandemija gripa izbila u Sibiru i
Kazahstanu, zatim se proširila na Moskvu, a onda u Finsku, Poljsku i ostatak Evrope. Sledeće
godine je preneta preko okeana u Severnu Ameriku i Afriku. Dok nije sasvim nestao, “ruski
grip” je od pojavljivanja do kraja 19. veka usmrtio oko 360.000 ljudi.

54
Ovo je bio kratak bilans smrtnog učinka mikroba od antičkog doba do prelaza u 20. vek. Novi
vek će započeti kako se završio stari, ovoga puta 1915. godine najvećom epidemijom
pegavog tifusa u Evropi i pandemijom influence 1918-1920. izazvane „španskim
gripom/„španskom groznicom“. Španska groznica se smatra najpogubnijim pojedinačnim
događajem ove vrste u ljudskoj istoriji.

Srbija zemlja smrti 1915.

Epidemija tufusa u Srbiji 1914-1915. je tema koja je kod nas zastupljena u istoriografiji o
Prvom svetskom ratu. Zabeležena su svedočanstva domaćih i stranih učesnika, od srpske
vojne sanitetske službe do predstavnika zemalja saveznica i međunarodnih humanitarnih
organizacija. Najdragocenije svedočanostvo na srpskom jeziku je svakako zbornik Dr
Vladimira Stanojevića Naše ratno sanitetsko iskustvo - Istorija srpskog vojnog saniteta (1925)
tek dosta kasnije 1992. godine ponovo objavljeno, ovde spada i studija o epidemiji pegavog
tifusa i povratne groznice u Srbiji koju je pukovnik Dr Vilijam Hanter šef misije Britanskog
kraljevskog vojno-sanitetskog korpusa u Srbiji objavio 1919. godine u engleskom stručnom
medicinskom časopisu i kasnije 1920. kao monografsku publikaciju. Kao i kod prethodnog
srpskog zbornika, ovaj značajni stručni rad je na srpskom jeziku kod nas integralno objavljen
tek 2016. godine pod nazivom Epidemije pegavog tifusa u Srbiji 1915 (Vilijam Hanter). U deo
dragocene građe kao izvor podataka spada i dnevnik ratnog hirurga Holanđanina Arijusa van
Tinhovena gde se kako je sam napisao trudio da na najobjektivniji način prikaže ono što je
video i zapažao, ovaj dnevnik je kod nas objavljen pod naslovom Strahote rata u Srbiji
(2015). Vredno je spomenuti i publicistički rad američkog novinara Džona Rida koji je na
proputovanju kroz Srbiju na putu prema Carskoj Rusiji ostavio značajana svedočanstva u
knjizi objavljenoj 1916, a kod nas mnogo godina kasnije, prvi put 1975. godine i skoro pod
originalnim naslovom Rat u Istočnoj Evropi (2016). Epidemija tifusa u Srbiji je trajala oko
pola godine, od kasne jeseni 1914. do ranog leta 1915, i u tom relativno kratkom
vremenskom periodu ostavila ljudsku pustoš i izmenila demografsku strukturu stanovništva.
Srbija se demografski od posledica te epidemije nije oporavila do danas i na žalost sa tog
aspekta je nedovoljno u stručnoj i naučnoj periodici obrađeno o tome i tako je ostavljeno
zubu vremena, kao da se sve to nije ni dogodilo. Ovaj kratak prikaz toka, razmera i posledica
epidemije tifusa u Srbiji sa zdravstvenog i sanitarno-higijenskog glediša je dobar primer
velikog uticaja mikroba na ljudsko zdravlje.
Nakon napada Austro–Ugarske na Srbiju, čime je započeo Prvi svetski rat, njena zdravstvena
služba je oskudevala u kadrovima i opremi i nije mogla računati na veću pomoć iz
inostranstva. Politička i vojna situacija je bila drugačija nego u prethodnim Balkanskim
ratovima jer su saveznice već bile u ratu. Proteklo je samo godinu dana od završetka ovih
ratova i srpski vojni sanitet, doduše sa već stečenim znanjima i iskustvom, ipak nije imamo
dovoljno vremena za reorganizaciju zdravstvene službe. Zdravstvena služba nije imala
55
jedinstvenu organizacionu celinu i njome se rukovodilo iz tri vojna i civilna centra. Ovo je
bila velika početna slabost pogotovu jer se Srbija suočila sa teškim posledicama epidemije
kolere u vojsci i narodu u 1913. godini. Od avgusta 1914. godine kad je počeo rat napadom
Austro-Ugarske, Srbija je raspolagala sa 450 lekara, uključujući vojne i sve građanske lekare
kao i mobilisane rezervne sanitetske oficire. Vrlo mali broj lekara starije dobi i žena ostao je
da se stara o zdravstvenom stanju civila u zemlji koja je tada imala oko 4,5 miliona
stanovnika, a od tog broja je bilo mobilisano pola miliona. Ove okolnosti su navele Srbiju da
preko svojih poslanstava u inostranstvu za ratne potrebe ponudi tromesečne ugovore
lekarima u savezničkim i neutralnim zemljama. U prvih šest meseci rata u Srbiji je radilo 159
naših civilnih lekara, a septembra 1914. godine prva je stigla jedinica Crvenog krsta iz Grčke,
a onda i druga oktobra meseca koju je finansirao grčki kralj Konstantin. Pre toga je iz
Britanije avgusta meseca pristiglo devet medicinskih sestara. Došlo je i dvanaest monaha sa
Svete Gore koje je predvodio ruski jeromonah. Krajem septembra iz Rusije su stigle dve
medicinske jedinice, a jedna je upućena crnogorskoj vojsci. Medicinska jedinica Američkog
crvenog krsta stigla je u oktobru mesecu, a prva pomoć u novcu upućena je posredstvom
Mihajla Pupina profesora Kolumbija univerziteta i počasnog generalnog konzula Kraljevine
Srbije u Njujorku. Posredstvom uticajnih članova britanskog društva u Londonu je osnovan
Srpski potporni fond na čijem čelu je bio londonski biskup. Prva medicinska jedinica Srpskog
potpornog fonda stigla je u Srbiju pred Kolubarsku bitku i upućena na teren novembra 1914.
godine. Srpski potporni fond je do juna 1915. potpuno opremio i u Srbiju poslao pet
medicinskih jedinica. Druga po redu medicinska jedinica Britanskog društva Crvenog krsta
došla je u novembru mesecu. Osim njih, organizacija Bolnica škotskih žena je dala doprinos
pomoći posle januara 1915. godine kada je bio najpotrebniji srpskom narodu.
U pozadini aktivnosti na poboljšanju službi zdravstvene organizacije u ratom zahvaćenoj
Srbiji, odvijala se ne manje značajna poverljiva prepiska. Kada je srpski poslanik u Sofiji javio
oktobra 1914. da je bugarski sanitetski savet u Vidinu naredio šestodnevni karantin za sve
koji dolaze iz Srbije zbog pegavog tifusa – pokrenuta je istraga. U poverljivom izveštaju
Ministarstva vojnog Kraljevine Srbije od 23. oktobra 1914. pisalo je da su zabeležena tri
slučaja pegavog tifusa u debarskom kraju, od kojih je jedan bolesnik preminuo. Pre toga, 19.
oktobra srpska vlada je naložila Ministarstvu vojnom da iz inostranstva angažuje 10
bakteriologa, 20 epidemiologa i drugo medicinsko osoblje, ukupno 40 osoba. Do početka
decembra odvijali su se pregovori u vezi ovog angažovanja i konačno propali jer
Ministarstvo vojno nije pristalo da izdvoji veća sredstva za plate stranog medicinskog
osoblja od već određene sume. Nakon oslobođenja Beograda 15. decembra i proterivanja
neprijatelja iz zemlje, pobednička Srbija je bila na vrhuncu popularnosti u evropskoj štampi.
Zato je početkom januara 1915. preduzeta nova akcija angažovanja lekara iz inostranstva,
pogotovu jer su se u to vreme već počeli razboljevati lekari na frontu i u pozadini.
Poverljivim dopisom, načelnik prijepoljskog okruga, je od okružne komande tražio pomoć,
kako je napisao, jer se u jednom selu razbolelo i umrlo jedanaest članova porodice od
nepoznate bolesti u periodu od 19. decembra 1914. do 4. januara 1915. godine. Na umrlima

56
su bili primećeni crveni i bledo-plavi kolutovi i fleke. Iz ove kuće zaraza se proširila i u
drugim kućama u selu i onda se već prema istim manifestacijama kod obolelih došlo do
zaključka da se radi o pegavom tifusu. Utvrđeno je da je bolest u selo doneo vojnik koji je
došao na bolovanje, on je prvi i preminuo. Tok epidemije se u srpskoj vojsci razvijao
postepeno i postojano, prvi slučajevi pegavog tifusa utvrđeni su 22. novembra 1914. godine,
mada su u sećanjima lekara zabeleženi slučajevi obolelih vojnika u poljskoj bolnici posle
Cerske bitke još avgusta meseca. Krajem decembra bilo je već 486 obolelih od trbušnog
tifusa, 96 obolelih od pegavog tifusa i 1.129 vojnika obolelih od povratne groznice. Epidemija
je imala progresivan tok, krajem januara 1915. je bilo 1.491 obolela vojnika od trbušnog
tifusa, 730 od pegavog tifusa i 5.233 od povratne groznice, do 23. januara je bilo ukupno
14.068 obolelih vojnika, uključujući i 2.547 obolela zarobljena austrougarska vojnika.
Jednomesečni bilans bolesti sve govori, 26. decembra 1914. bilo je 10.732 bolesna vojnika,
mesec dana kasnije 26. janura 2015. bilo je već 29.503 obolela vojnika.
Pegavi tifus je od svih zaraznih bolesti bio najopasnija ratna zaraza, prenosi se inficiranim
telesnim vašima tako što infekciju izaziva inficirani mikroorganizam Rickettsia prowazeki,
bioloških karakteristika između bakterije i virusa. Telesne vaši preuzimaju inficirani
mikrorganizam preko ljudske krvi, a potom ga izlučuju u svom izmetu. Bolest počinje naglo,
visokom temperaturom i opštom slabošću, kasnije dolazi do velike suvoće u ustima i javlja se
osip po telu. Sve u svemu bolest karakterišu ozbiljne kliničke komplikacije sa teškim
posledicama. Povratna groznica se takođe prenosi inficiranim telesnim vašima, slabijeg je
intenziteta i manje smrtonosna od pegavog tifusa, dok se trbušni tifus prenosi preko
zaražene vode i hrane.
Okolnosti ratne prirode nisu bile povoljne u Srbiji, od početka rada do sredine decembra
1914. bilo je oko 92.000 ranjenih vojnika, dok su postojeći kapaciteti stalnih, rezervnih i
poljskih bolnica bili prepuni, tako da su sve podesnije zgrade u zemlji bile preuređene u
bolnice. Pored toga, preko 60.000 austrougarskih vojnika je bilo raspoređivano po svim
divizijskim oblastima i prevoženo železnicom u velikim grupama. Srpska vojska je bila
izložena ogromnim fizičkim i psihičkim naporima, hranjena oskudno i bez čistog veša i
vojničke preobuke. Osim toga što nije postojala služba koja bi na nivou jedinica vodila računa
o higijeni i kupanju vojnika, nisu izdavana nikakva uputstva o tome niti davana sredstva za
higijenu. Prostor na kome je logorovala i živela vojska je bila nezdrava, pogotovu delovi
teritorije severozapadne Srbije gde su se vodile intenzivne vojne operacije i preko koje su
vojske zaraćenih strana uzduž i popreko prelazile nekoliko puta, ostavljajući prljavštinu i
zarazu za sobom. Ministarstvu vojnom je u jednom divizijskom izveštaju za period 14-28.
januar 1915. pisalo da ima veliki broj bolesnih i umrlih od tifusa, kao i da: “ Organizam ovako
rđavo odeven i hranjen, izložen svima elementarnim nepogodama u vlažnim zemunicama ne
može imati nikakvu odgovornost i kao takav pogodan je za razvoj sviju epidemija”. Britanski
vicekonzul sa sedištem u Bitolju izvestio je Forin ofis o stanju u bitoljskom okrugu gde je
januara 1915. bilo na hiljade izbeglica u selima koje su tu boravile još od balkanskih ratova i
naveo kako je i domaćem stanovništvu neophodna pomoć u hrani, lekovima, odeći i
57
ćebadima. Bitolj je bio regrutni centar gde se sprovodila vojnička obuka regruta iz drugih
krajeva Srbije, tako da je početkom februara 1915. u bolnicama bilo oko 4.000 bolesnih i
ranjenih vojnika. U bitoljskoj bolnici je bilo 12 domaćih lekara sa jednim francuskim i bez
medicinskih sestara, jedina medicinska sestra Ruskinja bila je bolesna od tifusa. Prema
izveštaju britanskog konzula, supruge srpskih oficira i službenika nisu bile zainteresovane za
rad u bolnici. Prema proceni komisije za pomoć žrtvama rata Rokfelerove fondacije koji se
odnosio na februar 1915. godine, u Srbiji se nalazilo oko 300.000 izbeglica. U ovom izveštaju
je naglašeno da Srbija vodi rat za opstanak i da su ljudski i materijalni resursi iscrpljeni, tako
da se Srbija sama ne može nositi sa tako velikim problemima životne važnosti kao što je
tifus. Prema vojnoj statistici 13. februara u vojnim bolnicama je bilo 14.348 obolelih od
tifusa, a sedmično povećanje je iznosilo 330 bolesnika od povratne groznice, 800 od pegavog
tifusa i 100 od trbušnog tifusa.
Kada se sagledaju sve okolnosti, sve upućuje na više grešaka i kasnije izvora zaraznih bolesti.
Srpski vojni sanitet je od avgusta 1914. bezuspešno pokušavao da od Vlade dobije kredit za
izradu izolacionih drvenih baraka zbog, tada već izvesne, pojave zaraznih bolesti. Vojni
sanitet je vršio neuspešnu dezinfekciju neadekvatnim dezinfekcionim sredstvima. U srpskoj
vojsci je do zaraze, u već nepovoljnim ratnim okolnostima, došlo zbog nehigijenskih uslova
života vojnika. U ratnim dejstvima srpska i austrougarska vojska su preko zarobljenika i
bolesnih jedna drugoj prenele zarazu, a onda dodatnim kontaktima na zagađenom i
zaraženom terenu bolesti prenele civilnom stanovništvu. Napravljen je veliki propust posle
proterivanja neprijatelja u januaru 1915, dozvoljeno je izbeglicama da se vrate u porušene
kuće i zgarišta gde je raniji boravak vojnika obeju vojski stvorio idealne uslove za razvijanje
zaraznih bolesti. Zbog neznanja, praznoverja, niske higijenske kulture i prepuštenosti
stanovnika samima sebi, došlo je do brzog prenosa bolesti iz sela u selo i dalje u veće sredine
i bolest se prenela po celoj teritoriji. Obe bolesti, koje su zahvatile Srbiju, povratna groznica i
pegavi tifus, javljale su se ranije samo mestimično i nisu bile poznate. Prvi put u toku Prvog
balkanskog rata, turski zarobljenici preneli su zarazu na više mesta u Makedoniji. Takođe, na
Kosovu i u Makedoniji postojao je endemski tifus koji zbog brzog izbijanja novog rata, posle
prisjedinjenja ovih teritorija, nije bio proučen.
Britanski poslanik u Srbiji je javio Forin ofisu 6. februara 1915. o masovnom razboljevanju
od tifusa u srpskoj vojsci. Suočivši se sa zdravstvenim stanjem zbog velikog povećanja
obolelih u vojnim bolnicama i među stanovništvom, Vlada kraljevine Srbije je na sednici od 8.
februara 1915. godine odlučila da se uputi zvanični apel saveznicima. Već sutradan je upućen
telegram poslanstvima u Petrovgradu, Parizu i Londonu sa zahtevom angažovanja 100
lekara radi suzbijanja zaraze. Ovim je prekinuto “ćutanje” o epidemiji tifusa u Srbiji. Prvi se
odgovorom javio poslanik iz Petrovgrada i obavestio da ruska Vlada nema lekare na
raspolaganju. Poslanik u Parizu je odgovorio da je francuska Vlada spremna da u najkraćem
roku pošalje 100 lekara. Britanska misija Kraljevskog vojno-sanitetskog korpusa sa 25
sanitetskih oficira i sa preko devet tona sanitetskog materijala krenula je brodom sredinom
februara. Misijom je rukovodio sanitetski pukovnik kome je prvi podređen bio sanitetski
58
major-epidemiolog, oni su već 4. marta poslali svom Ministarstvu vojnom izveštaj upućen
direktoru Vojnog saniteta britanske vojske kome su bili podređeni. Misija je već 6. i 7. marta
sačinila i dostavila sledeće predloge: (1) sprovođenje mera vakcinacije protiv bolesti, (2)
predlog metoda za prečišćavanje vode za piće hlorom sa crtežom aparata, (3) snabdevanje
higijenski ispravnom vodom za piće stanovništva, (4) predlog izrade jednostavnog i jeftinog
parnog dezinfektora, (5) mera primene javnih dezinfekcionih stanica, (6) distribucija
propagandnog materijala o ponašanju u vreme epidemije, i (7) uvođenje metode sterilizacije
vode za piće hlorom za vojne jedinice na frontu. Osim mera koje je sprovodilo osoblje
britanske misije, komisija Rokfelerove fondacije u izveštaju je predložila da su, osim lekara i
bolničkog osoblja, u Srbiji potrebni i sanitarni stručnjaci i odgovarajuće osoblje koje bi
rukovodilo temeljnim čišćenjem zaraženog terena i objekata. Sanitarne mere bi obuhvatile
vojsku, stanovništvo, privatne i javne prostore, bolnice, vozove, dakle sve one puteve kojima
se prenosila zaraza. Ubrzo posle ovog izveštaja Rokfelerove fondacije dogovoreno je sa
službenicima američkog Crvenog krsta da se organizuje i zajednički finansira jedna
zdravstvena komisija za Srbiju. Na čelu te komisije postavljen je profesor tropskih bolesti
Medicinskog fakulteta na Hardvardu i formiran je tim od pedesetak eminentnih lekara i
sanitarnih stručnjaka, koji je krenuo na put u Srbiju iz Njujorka 17. marta 1915. godine.
Istovremeno do kraja marta u Srbiju je postepeno pristigla francuska misija koju su
sačinjavali vojni lekari. Početkom aprila završeni su radovi na izradi posebnog voza za
vakcinaciju i dezinfekciju vojske prema nacrtima britanske misije i već tada je šef misije
referisao predsedniku srpske Vlade da postoje znaci opadanja epidemije u zemlji. Broj
obolelih od pegavog tifusa u poslednjoj sedmici marta bio je veći za 286, u poređenju sa
uvećanjem od 827 bolesnih tri sedmice ranije. Ovaj rezultat je objašnjen merom ukidanja
vojničkog odsustvovanja, suspenzije železničkog saobraćaja i dezinfekcije železničkih linija, a
od sredine aprila je usledilo veliko čišćenje glavnih vojnih oblasti od infekcije korišćenjem
voza za vakcinaciju i dezinfekciju. Tokom maja meseca preduzeta je velika sanitarna
aktivnost koja je sprovedena od kuće do kuće u gradovima, a uz kontrolu i izdvajanje
obolelih sledila je sistematska dezinfekcija kuća i mesta gde se bolest pojavila. U
preventivnom sanitarnom radu obavljena su laboratorijska ispitivanja vode i kontrola
gradskog snabdevanja vodom za piće, po potrebi izgrađeni arterski bunari i postavljen veliki
broj nužnika i sanitarnih instalacija. Svim ovim merama i radovima Međunarodne sanitarne
komisije do leta 1915. zdravstvene i higijenske prilike u zemlji su bile znatno poboljšane. U
Srbiji je u tom periodu na terenu radilo preko 1.000 medicinskih i sanitarnih stručnjaka u 25
francuskih i američkih i 17 britanskih jedinica. Sveobuhvatnim medicinskim i sanitarnim
radom u vojsci, gradovima i selima do jeseni 1915. godine savladana je jedna od najvećih
epidemija tifusa u Evropi. Smatra se da se tačan broj žrtava tifusa u Srbiji nikada neće
utvrditi. Prema proceni Britanske misije za prva tri meseca u 1915. godini od pegavog tifusa i
povratne groznice umrlo je najmanje 120.000 ljudi, a ukupan broj umrlih civila i vojnika čak
prelazi 150.000 hiljada. Srpski lekari na frontu i oni u poljskim, rezervnim i stalnim
bolnicama bili su prvi na udaru epidemije tifusa. Njihova žrtva je bila velika, od 450 lekara
umrlo je 85 od pegavog tifusa, jedan od povratne groznice i četvoro od trbušnog tifusa.
59
Umrlo je i 17 studenata medicine, 16 od pegavog tifusa i jedan od trbušnog tifusa, koji su se
posle izbijanja rata vratili u zemlju. Od stranih lekara dobrovoljaca ili angažovanih po
ugovoru sa srpskom vladom od pegavog tifusa preminula su šestorica Amerikanaca, petorica
Grka, troje Rusa, dvoje Britanaca, dvojica Švajcaraca, dvoje Belgijanaca, jedan Poljak i jedan
arapski lekar. Autentično svedočanstvu o tom vremenu zabeležio je američki novinar u knjizi
Rat u istočnoj Evropi napisavši da je Srbija bila opustošena zemlja „gde su bojišta, sela i
putevi zaudarali od nedovoljno zakopanih tela, a vodeni tokovi bili su zagađeni telima ljudi i
konja”, a (...) „Srbima je preduzimanje preventivnih mera bilo dokaz plašljivosti. Smatrali su
ogromna pustošenja epidemije nekom vrstom mračnog ponosa – kako je srednjevekovna
Evropa smatrala Crnu smrt”.
Borba sa epidemijom se završila a nova je bila na pomolu, koncentracija nemačke vojske u
Banatu tokom septembra 1915. godine je ukazivala na neminovnost novog rata. Snažnim
bombardovanjem Beograda 6. oktobra počela je nemačka ofanziva kojoj naša vojska nije
mogla da se suprotstavi. U bolnicama je prema vojnim podacima bilo oko 25.000 ranjenih i
bolesnih vojnika o kojima je brinulo oko 100 srpskih lekara, koji su bolnice predali
neprijatelju a oni internirani u zarobljeništvo. Osoblje međunarodnih medicinskih misija je
sprovedeno u Beograd, a onda vozom do neutralne Švajcarske odakle su se uputili u svoje
zemlje. Zaključna reč koja najbolje odgovara je pouka o ovoj humanitarnoj katastrofi koja je
zadesila srpski narod, a zabeležila je Istorija srpskog vojnog saniteta (1925): “Kod nas je zlo u
našoj vojsci moralo nastupiti, jer smo mi sami nesvesno-namerno stvarali teren i sami išli na
ruku zlu. Naš nehat i istočnjački murdaluk, prikriven rečima budžetske nemogućnosti, kao i
naša naopako shvaćena štednja i tvrdičluk, morali su dovesti do pomora. Olako shvatanje
života i zdravlja vojske i naroda, moralo je biti zaustavljeno kaznom. Ali, isto tako, zlo i kazna
za nas ne smeju proći olako i bez pouke. Mi sada, posle preživljenog iskustva, moramo
izvideti u čemu je naše zlo, a izvidevši, popraviti ga.”

Fatalna španska gospođa

Pred kraj Velikog rata, najvećeg ratnog pogroma koji su ljudi sebi priredili do tada uz pomoć
industrijalizovanih oruđa smrti i prvi put u istoriji hemijskim agenasima, odigralo se finale u
kome su i mikrobi doprineli zarazivši trećinu čovečanstva. Iako je bolest nazvana „španska
groznica “, jedino je odmah bilo jasno, epidemija nije imala veze sa Španijom. Tokom Prvog
svetskog rata Španija je bila neutralna država i zbog toga pogodno mesto za
međukomunikaciju vojnih i civilnih struktura zaraćenih strana. Takođe, kao neutralna zemlja
njen glavni grad je bio svetski medijski centar usred ratnih dejstava. U maju 1918. godine
španska novinska agencija je poslala centrali Rojtersa u Londonu vest sledeće sadržine:
„Čudan oblik bolesti, epidemijskog karaktera, pojavio se u Madridu“. Kako evropska i
američka štampa, pod cenzurom, nisu pisale o obolelim civilima i vojnicima, bolest je po
prvobitnoj informaciji iz zemlje dobila ime koje je zadržala do danas.

60
Izvesno, u tome se svi slažu, “španska gospođa” kako se u početku nazivala epidemija, svoj
smrti pohod započela je iz američkih vojnih baza u Evropi, mesta u koje su pristizali vojnici
iz SAD. Smatra se da je mesto zaraze najverovatnije bila oblast Haskel u saveznoj američkoj
državi Kanzas gde je u to vreme bilo mnogo farmi za uzgoj stoke, svinja i živine. Prvi
slučajevi oboljenja pojavili su se 4. marta 1918. godine u regrutnom centru u bazi Fort Rajli u
oblasti Haskel kada se razbolelo stotinu vojnika. Prekomande u druge baze u SAD su zarazu
proširile na celu Severnu Ameriku, a onda na evropsko ratište čemu je mnogo doprinela i
rovovska borba, a onda dalje širom Azije, Afrike, čak do udaljenih pacifičkih ostrva.

Slika 3.1. Vojna bolnica sa bolesnicima od španske groznice (1918) - Fort Rajli, Kamp
Fanston, Kanzas (SAD)
Izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/%C5%A0panska_groznica

Tok ratnih dejstava na zapadnoevropskom frontu je doprineo da se zarazi ne piše zbog

bojazni da će vesti o masovnoj bolesti nepovoljno uticati na moral, pogotovu što se smatralo
da je uzrok neko nepoznato nemačko biološko oružje. Ovo je imalo osnova jer je Nemačka
uveliko koristila hemijsko oružije na bazi hlornih preparata. Ranije, pre 1918. godine nije
bilo poznato da grip izazova takve posledice. Nakon uobičajenog početka bolesti –
malaksalost, povišena temperatura, gušobolja, glavobolja i slično, kod ovog gripa ubrzo su
nastupali teški simptomi – komplikacije u funkciji pluća često praćene ozbiljnom
61
bronhopneumonijom. Na koži pacijenata mogle su se uočiti tamne fleke, a ubrzo bi i
poplaveli zbog nedostatka kiseonika, jer su se pluća punila penušavom krvavom tečnošću.
Bolest se razvijala u sepsu i ljudi su se gušili zbog uništenja plućnog tkiva i naleta tečnosti u
pluća. Smrt je nastupala za samo nekoliko dana ili za samo nekoliko sati u nekim
zabeleženim slučajevima.
Tokom aprila i maja 1918. virus se kao požar proširio Engleskom, Francuskom, Španijom i
Italijom. Procjenjuje se da je u proleće 1918. godine bilo zaraženo tri četvrtine francuske
vojske i polovina britanskih trupa. Bio je to prvi talas koji nije bio posebno smrtonosan sa
simptomima kao što je visoka temperature i malaksalosti koji su trajali nekoliko dana i
stopom smrtnosti koja je bila slična sezonskom gripu. Do kraja leta oko 10.000 ljudi je
umrlo i na jesen je epidemija gripa poprimila alarmantne razmere. Virus se proširio na
Afriku, Indiju i Daleki Istok u najudaljenijim lukama širom što je doprinelo da virus mutira u
najsmrtonosnijem obliku. Kad je u septembru drugi talas gripa pogodio Englesku i SAD,
posledice su bile sa mnogo većim smrtnim ishodom od onih iz prvog talasa. Virus se u
Sjedinjene Države vratio sredinom septembra sa povratkom dela trupa sa evropskog ratišta.
Dvanaest hiljada vojnika u Masačusecu je obolelo pri čemu se beležilosedmično na stotine
smrtnih slučajeva. Filadelfija je bila najteže pogođeni grad, nakon pobedničke parade koja je
održana 28. septembra virus se proširio i na ostatak grada u tim razmerama da je gradska
mrtvačnica, projektovana za smeštaj 36 tela, postala pretesna da primi stotine mrtvih
dnevno. Čitav grad je bio u izolaciji, a virus je usmrtio 12.000 stanovnika. Samo u SAD od
španskog gripa u oktobru 1918. umrlo je oko 195.000 ljudi i za razliku od uobičajenog
sezonskog gripa čije su žrtve bile vrlo mlada i vrlo stara populacija, drugi talas španske
pokosio je ljude između 25 i 35 godina života. Ukupno 5 od 1000 stanovnika je umrlo u SAD,
a 99% umrlih bilo je ispod 65 godina starosti, najgore su pogođene trudne žene. U drugim
delovima sveta smrtnost je bila mnogo gora. U Latinskoj Americi je umrlo 10 od 1000 ljudi, u
Africi 15 na 1000, u Aziji čak 35 na 1000. Procenjuje se da je oko 20 miliona ljudi umrlo samo
u Indiji i u Kini između 5 do 9 miliona. Ni ostrvske zemlje nisu bile pošteđene, deset odsto
ukupnog stanovništva Tahitija umrlo je u roku od tri nedelje, a na Zapadnoj Samoi umrlo je
20 posto stanovništva. U Brazilu je umrlo 300.000 stanovnika. U Engleskoj je bilo 250.000 a
u Francuskoj preko 400.000 smrtnih slučajeva. Bolest se javila u aprilu na Krfu kod srpskih
vojnika, a u julu i na Solunskom frontu.
Do decembra 1918. godine je konačno prošao smrtonosni drugi talas španskog gripa, ali
pandemija se još uviek nije završila, u Australiji je u januaru 1919. izbio treći talas i na kraju
se vratio u Evropu i SAD. Treći talas pandemije otpočeo je nakon primirja 11. novembra
1918. godine kada su se vojnici vraćali kućama noseći sa sobom virus u krajeve do kojih pre
toga nije stigao. Ova poslednja faza pandemije bila je manje smrtonosna od druge i okončala
se u martu 1920. godine, prema nekima trajala je čak do juna 1920. godine. Neke poznate
ličnosti su bile žrtve ovog virusa, brazilski predsednik Alveš, francuski pisac Edmon Rostan
autor “Sirana de Beržeraka”, američki novinar Džon Rid, ćerka Sigmunda Frojda, a bolest su
od poznatih preživeli, etiopski vladar Hajle Selasije, američki predsednik Vudro Vilson,
62
nemački car Vilhelm II, Volt Dizni kao dobrovoljac vozač Crvenog krsta. Tokom perioda
pandemije, procenjuje se da je virus inficirao oko 500 miliona ljudi, a od posledica je umrlo
između 20 do čak 100 miliona, koliko iznose neke novije procene. U poređenju sa brojem
žrtava tokom četvorogodišnjeg rata, koje iznose između 17 do 20 miliona ljudi, španski grip
koga su u početku prozvali bezazleno španska gospođa, pokazao se višestruko efikasnijim
ubicom.
Koliko je pandemija imala posledice na tadašnje društvo, politiku i kulturu ostaće nepoznato,
iako postoje brojne studije, čak novijeg datuma. Sigurno da ratna dejstva nisu izazvala
pojavu virusa, ali su loši higijenski uslovi na frontu, slaba ishrana vojnika i stanovništva, čak i
do tada nepoznati uticaj hemijskih agenasa prvi put upotrebljenih u ratu i stres kao faktor
rizika, sigurno delovali združeno. Zato neki autori špansku groznicu/grip predstavljaju kao
posledicu političkih događaja. Na nivou tadašnjeg znanja medicine nije moglo mnogo da se
dijagnostikuje, mikroskopi su bili skromnih mogućnosti da bi se utvrdio virus kao uzročnik.
Elektronski mikroskop je ušao u upotrebu tek desetak godina kasnije. Danas je nauka
napredovala, najnovija istraživanja američkih i japanskih stručnjaka imala su jedan opasan i
smeo ishod. Ova međunarodna ekipa naučnika je iz tela nekoliko žrtava španskog gripa koja
su bila obezbeđena u jednoj vojnoj mrtvačnici i civila sahranjenih u zaleđenom zemljištu
Aljaske uzeli uzorke tkiva. Iz njih su izdvojili i oživeli virus španskog gripa. Nakon mešanja sa
današnjim uobičajenim virusom gripa davali su ga oglednim životinjama. Kombinacija
genskog materijala, dobijena u tim ogledima, izazivala je iste simptome i smrtne ishode kao
kod ljudi pre sto godina. Španska gospođa je tu oko nas i spremna za novi smrtonosni ples!

COVID – 19: Stvarnost i metafora

Svetska zdravstvena organizacija (SZO, WHO) je 11. marta 2020. godine proglasila
pandemiju zbog koronavirusa SARS-Cov-2 i direktor SZO-a je tom prilikom izjavio da su
"zabrinuti kako alarmantnom brzinom širenja, tako i nepreduzimanjem mera". U tom
trenutku infekcija virusom zahvatila je već 114 zemalja u svetu, a od posledica bolesti umrlo
je više od 4.350 osoba dok je ukupan broj zaraženih slučajeva u svetu premašio 119.000. Ovo
je bila prva pandemija korona virusa i druga pandemija u ovom veku, posle svinjskog gripa
H1N1 iz 2009. i 2010. godine koji je tada zarazio četvrtinu ukupnog svetskog stanovništva.
Tri pandemije gripa pojavile su se u intervalima od nekoliko decenija tokom 20. veka, od
kojih je najozbiljnija bila "španska groznica" 1918. godine izazvana virusom A (H1N1). Blaže
pandemije su bile u drugoj polovini 20. veka, bio je to "azijski grip" 1957. i 1958. godine
izazvan virusom A (H2N2) i "hongkonški grip" 1968. izazvan virusom A (H3N2). Korona
virus pripada grupi virusa koji uzrokuju bolest u rasponu od blage prehlade, koje su
najčešće, do teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS). Korona virusi su prvi put
izolovani 1962. godine i od tada do danas su dokazani kao izazivači oboljenja kod sisara i
ptica. Postoje korona virusi koji uzrokuju oboljenje samo kod životinja. Infekcije korona

63
virusima su česte u ljudskoj populaciji i procenjuje se da virusi iz ove grupe prouzrokuju oko
polovine svih respiratornih infekcija kod čoveka. Novi korona virus SARS-Cov-2 pripada istoj
podgrupi virusa kao i već poznati korona virusi MERS-CoV i SARS-CoV koji izazivaju
epidemije sa različitom kliničkom ozbiljnošču koje uključuju disajne i druge zdravstvene
tegobe.
U našem današnjem “ravnom svetu”, izrazu koji je skovan da opiše novu fazu globalizacije u
kojoj smo povezani u jednoj ravni koja ništa ne skriva, može se relativno lako rekonstruisati
tok događaja koji je prethodio (današnjem danu) 3. avgustu 2020. godine, kada je prema
podacima specijalizovanog sajta u svetu od COVID-19 bolesti izazvane virusom SARS-Cov-2
zaraženo 18,080.067 stanovnika u 188 zemalja i da je od posledica preminulo 689.370 ljudi
(COVID-19 Dashboard by the Center for Systems Science and Engineering at Johns Hopkins
University, USA). Sve je počelo kada je 31. decembra 2019. godine Kina alarmirala SZO zbog
nekoliko slučajeva atipične upale pluća. Zaraženi su radili na ribljoj pijaci u gradu Vuhanu
koji nastanjuje 11 miliona stanovnika. Pijaca je zatvorena 1. januara 2015. i ubrzo je kineska
zdravstvena služba ustanovila da je u pitanju koronavirus. Tada je nazvan 2019-nCoV i već
11. januara je zabeležen njegov prvi smrti učinak. Grad Vuhan je stavljen 23. januara pod
“karantin”, a Peking je otkazao proslavu Lunarne nove godine. Kineske vlasti preduzimaju
proširenje izolacije da bi se sprečilo širenje zaraze, čime je obuhvaćeno 33 miliona ljudi. U
trenutku kada je 11. marta SZO proglasila pandemiju COVID-19 u pojedinim zemljama
Evrope zaraza se već proširila. U toj meri da je ubrzo Italija postala epicentar, o čemu govore
podaci o broju potvrđenih slučajeva na milion stanovnika od 19. marta: Italija (591),
Švajcarska (360), Španija (321), Nemačka (158), Francuska (135). Srbija je sa 19 potvrđenih
slučajeva COVID–19 na milion stanovnika u tom trenutku bila daleko od alarmantne
situacije. Međutim, prethodni redovi kratkog istorijskog pregleda toka i razmera velikih
epidemija nas opominju na opreznost. U danima kada je broj zaraženih koronavirusom u
Evropi premašivao 120.000 ljudi pojavile su se teorije o tome kako je i od kuda tako brzo
virus zahvatio evropske zemlje koje su prednjačile po broju potvrđenih slučajeva. Pojavila se
teza koju su mediji ubrzo prihvatili i koja je dobila publicitet i dosta utemeljeni rasplet.
Sve je započelo službenim upozorenjem islandske vlade od 4. marta upućeno austrijskim
zvaničnicima gde je ukazano da je grupa njenih državljana zaražena virusom, a otkriven je
nakon njihovog povratka posle boravka u jednom austrijskom skijalištu. Sumnja je bila
usmerena na ski-centar Išgli (Ischgl) koji se već godina reklamira kao mesto za najbolji
provod, a i okuplja probrane ljubitelje ski sporta i zabave. Sutradan 5. marta islandske vlasti
su Išgli stavili na svoju listu rizičnih zona sa Kinom, Južnom Korejom, Italijom i Iranom. Tri
dana nakon upozorenja Islanda, pokrajinska vlada Tirola je potvrdila u saopštenju za javnost
da je jedan barmen iz ski-centra u Išglu pozitivan na virus i da su 22 kontakta tog barmena
odmah stavljena u karantin, od kojih je 15 već bilo pozitivno testirano na COVID-19.
Očigledno je zaraza je već tada krenula da se širi i izvan Tirola, uprkos tome austrijske vlasti
nisu zatvorile skijalište. Punih devet dana skijalište je normalno radilo, da bi prvo svi barovi
u gradu 10. marta bili zatvoreni, a potom 13. marta i ceo grad „stavljen“ u karantin. Usledilo

64
je objavljivanje podataka evropskih zdravstvenih službi, među njima su podaci danske
službe pokazali da je od preko 1.400 slučajeva zaraze u toj zemlji 298 bilo zaraženo u
Austriji. Interesantno da je to bilo vreme koje je Italija proglašavana za rizično mesto
putovanja, a samo je 61 danski slučaj zaraze koronavirusom bio povezan sa putovanjem u tu
zemlju. Pored Danske, Islanda i Nemačka je oko 300 slučajeva zaraženih u svojoj zemlji
povezala sa ovim austrijskim ski-centrom. Prema izveštaju norveškog Instituta za javno
zdravlje od 20. marta, od 1.742 potvrđenih slučajeva zaraze koronavirusom 862 slučaja je
“uvezeno” iz inostranstva, a 549 slučajeva osoba su se vratili sa skijanja iz Austrije.
Objašnjavajući ovu evropsku epidemiološku situaciju povezanu sa austrijskim ski-centrom,
šefica odeljenja za grip na Medicinskom fakultetu u Beču rekla je za CNN da način na koji se
virus proširio u Išglu ukazuje da je verovatno najmanje jedna osoba zarazila veliki
broj drugih ljudi. Pojasnila je: „To znaci da je barem jedan pacijent imao veoma veliko
virusno opterecenje. Dok ce vecina ljudi u proseku zaraziti dva do tri svoja kontakta, ovi ljudi
sa snažnim virusnim opterećenjima mogu preneti bolest na 40, 50 ili 80 ljudi.“ Sa druge
strane, rezultati studije koju je uradio Institut za virusologiju Medicinskog fakulteta u
Insbruku u ski-centru Išgli su pokazali da je 42,4 odsto stanovnika ovog malog mesta u
austrijskim Alpima razvilo antitela na virus, što je dosad najveći potvrđen procenat uopšte. U
komentaru rezultata je rečeno da se ipak ne može „govoriti o imunitetu krda, ali da bi
stanovništvo moglo u velikoj meri biti zaštićeno od virusa“. Serološki testovi na antitela i
PCR testovi bili su sprovedeni od 21. do 27. aprila na 1.473 osoba, što obuhvata 79 odsto
stanovnika Išgla. Samo 15 posto tih ispitanika kod kojih su pronađena antitela bilo je
prethodno testirano pozitivno na virus. Komparativno druge studije su utvrdile znatno manji
procenat antitela, tako je u Ženevi iznosio 10 odsto, a u italijanskoj alpskoj dolini Val Gardeni
27 posto. Sve je postalo jasnije kada se složila priča tirolskih medicinskih službi i gostiju
barova iz evropskih zemalja o tome šta se uobičajeno dešava u nekim barovima i klubovima
ski-centra u Išglu. U pitanju je igra, koja sada izaziva blagu jezu samo dok se čitaju ovi redovi
pri pomisli na pandemiju, a zove se beer-pong tokom koje učesnici koristeći svoja
usta ubacuju ping pong loptice u krigle sa pivom, a potom te iste ping pong loptice
preuzimaju na isti način ostali učesnici u igri i tako do duboko u noć. Vlasti u Austriji su
reagovale prvi put tek 14. marta kada je ministar zdravlja i ministar unutrašnjih poslova
pozivao sve koji su bili u Išglu i vratili se u svoje zemlje da obavezno moraju u samoizolaciju.
Ovo nije bio kraj dramaturške skice za budući scenario „kovid-trilera“, tek je u nedjelju 15.
marta zatvoren poslednji bar u kome se služilo zadnje pivo apokalipse - kombinacija piva
Corona i tekile za šest evra. Istog dana još jedan barmen je testiran pozitivno na korona
virus.
Sa druge strane planete u dalekoj Kini, grad Vuhan je 28. marta ukinuo izolaciju i objavio
brojeve bilansa epidemije koji su odmah izazivali oprečne stavove, zvaničnici su izneli da je
broj preminulih bio 2.563 dok su neke procene govorile da je bilo između 42 do 47 hiljade
umrlih. To trenutka iz domena medicine, virusologije, imunologije, egenetike i
epidemiologije, pandemija prelazi u polje međunarodne politike. Britanski ministar spoljnih

65
poslova izjavio je 16. aprila da će Kina morati da odgovori na teška pitanja o tome kako se
desila epidemija koronavirusa i o tome da li je mogla da bude sprečena. Kako je preneo
Rojters rekao je da “apsolutno postoji potreba da se veoma duboko sagleda kakva je lekcija
posle događaja epidemije koronavirusa i da to mora da uradi nauka”. Već sutradan zvaničnici
Vuhana korigovali su prethodno objavljen broj onih koji su preminuli od virusa Covid-19 i
dodali još 1.290 žrtava, tako da je ukupan broj preminulih bio 3.853. Većina naučnika je
smatrala da je novi koronavirus verovatno prenet na čoveka od neke životinje. Sumnjalo se
na pijacu u Vuhanu, gde su se prodavale žive divlje životinje, ali je podsticana i pretpostavka
da je virus možda procurio iz laboratorije Instituta za virologiju koji se nalazi samo nekoliko
kilometara od pijace kao žarišta. U laboratoriji tog instituta se nalaze sojevi najopasnijih
virusa, kao što je virus ebole i povodom sumnji direktor instituta je izjavio da znaju “kako se
upravlja virusom i uzorcima” i da zbog samog položaja Instituta u Vuhanu ljudi ne mogu da
spreče da se iznose insinuacijacije i optužio medije da “namerno pokušavaju da prevare
ljude” informacijama koje su “u potpunosti zasnovane na spekulacijama bez dokaza”.
Medijske spekulacije su kulminirale iznošenjem stavova državnika i komentarima SZO o
tome. Američki predsednik i državni sekretar su prvih dana maja istupili u javnost sa
informacijom da imaju podatke koji ukazuju da je novi koronavirus potekao iz laboratorije u
Vuhanu, ukazujući da zbog pokušaja zataškavanja kineskih vlasti u prvim danima zaraze
ostaje pitanje da li se novi koronavirus stvarno prvi put pojavio na pijaci u Vuhanu. Oglasila
se Svetska zdravstvena organizacija u vidu izjave njenog direktora za vanredne situacije koji
je izjavio da SZO nije dobila nikakve dokaze niti podatke od američke Vlade koji bi poduprli
tvrdnje da je korona virus stvoren u labaratoriji u kineskom gradu Vuhanu. Zvaničnik SZO je
tom prilikom bio kategoričan: “Iz naše perspektive, ovo je i dalje spekulacija”. U danima kada
se pojačavala tenzija između SAD i Kine o ovom pitanju, od pandemije korona virusa širom
sveta već je umrlo više od 243.000 ljudi, a 3,4 miliona je bilo zaraženo. Sada bolje razumemo
razmere pandemije kada se ove brojke iz 4-5. maja uporede sa onima, dva meseca kasnije, od
3. avgusta 2020. Razmere pandemije o ukupnom broju zaraženih (18,080.067) i preminulih
(689.370) u 188 zemalja u svetu dobija bolje značenje kada se iskaže po zemljama. Prvih pet
zemalja tada prema ukupno utvrđenim slučajevima stanovnika zaraženih COVID-19 je: SAD
(4,667.955), Brazil (2,733.677), Indija (1,803.695), Rusija (849.277), Južnoafrička Republika
(511.483), a prema smrtnim ishodima sa brojem stanovnika: SAD (154.860), Brazil (94.104),
Meksiko (47.746), Velika Britanija (46.286), Indija (38.135). Za medicinsku statistiku sa
epidemiološkog gledišta značajan je indikator o broju potvrđenih slučajeva COVID-19 na
milion stanovnika, i on iznosi za prvih pet “najgorih”: Čile (19.301), Kuvajt (16.508), Panama
(16.389), SAD (14.419), Peru (13.539). Deseta na ovoj listi “najgorih” je jedina evropska
država Švedska sa obolelih 7.961 stan./1 milion stanovnika, dok je Srbija bila još daleko od
društva “najgorih” sa skorom obolelih 3.820 stan./1 milion stanovnika.
Epidemija zarazne bolesti COVID-19 koja se velikom brzinom proširila ljudskom
populacijom na svim kontinentima i inicirala SZO da proglasi pandemiju, uvela je svet u
globalnu krizu sa situacijom koja proizvodi loše i opasne posledice na nivou država i

66
pojedinaca. Nastupili su teški poremećaji u ekonomiji, privredi, proizvodnji, zdravstvenom
sistemu što se odrazilo na psihičko stanje populacije, duševni nemir pojedinaca i opšti osećaj
nesigurnosti. Kriza koju je izazvao COVID-19 otvara dve dileme, kao i kod svih ostalih kriza,
da za pandemiju nismo mogli da se pripremimo jer to niko nije mogao da predvidi, i da smo
pandemiju morali da dočekamo pripremljeniji. Tačno je kako govore medicinski stručnjaci,
čak i nobelovci, da je SARS-Cov-2 novi tip virusa i da je u toku pandemije mutirao, ali je i
činjenica da su na različitim nivoima postojali jasni planovi i upozorenja u vidu mera
preventive za upravljanje epidemijama i pandemijama. Svetska banka je još 2016. godine
ustanovila program Pandemic Emergency Financing Facility (PEF), mehanizam finansiranja
za siromašne zemlje u slučaju pandemije. Primer drugi, nekoliko meseci pre izbijanja
pandemije, datiran na septembar 2019, u kabinet američkog predsednika je stigao izveštaj
pod nazivom Mitigating the Impact of Pandemic Influenza through Vaccine Innovation, u
kome se upozorava na veliku verovatnoću izbijanja nove pandemije slične “španskoj
groznici” iz 1918. godine. Postoji i treći primer koji govori o tome da je moguće planirati
neizvesnosti. U okviru dokumenta Procena rizika od katastrofa u Republici Srbiji (2018),
ekspertske studije koja se zasniva na zakonom utvrđenoj metodologiji, procenjen je rizik od
epidemije i pandemije. Izrađena su dva scenarija, za najverovatniji neželjeni događaj –
epidemija gripa na teritoriji grada Novog Sada i neželjeni događaj sa najtežim mogućim
posledicama – pandemija gripa na teritoriji Republike Srbije. Analizirane su štićene
vrednosti pogođene pandemijom gripa, a to su: život i zdravlje ljudi (oboleli, hospitalizovani,
umrli), ekonomija/ekologija (troškovi lečenja, lekova, vakcina, sprovođenje mera suzbijanja
pandemije) i društvena stabilnost (zdravstveni sistem). Procenjeno je da će oboleti 30%
populacije, odnosno preko 2,100.000 ljudi, a da će od posledica pandemije gripa u Srbiji
preminuti oko 4.200 osoba. Procentualni udeo procenjene štete koji bi prouzrokovala
pandemija gripa, prema ovoj studiji procene rizika, iznosi oko 160 milijardi dinara (oko 1,37
milijardi €), a to je blizu 15% vrednosti budžeta Republike Srbije za 2017. godinu. Može se
zaključiti da bi pandemija gripa u Srbiji izazvala “gubitke po nacionalnu ekonomiju koja se
svrstava u kategoriju ozbiljnih posledica, sasvim blizu kategoriji katastrofičnih posledica”.
Ovo je bila katastrofa u pisanoj najavi za jednu malu zemlju kao što je Srbija, ali se stvarnost
na globalnom nivou pojavila posle samo par godina u pravom metaforičnom značenju
četvrtog jahača apokalipse iz biblijske priče - jedinog jahača od četvorice koji ima ime, a zove
se Smrt. Analiza koju je objavio Financial Times je pokazala zabrinjavajuće stope smrtnosti
od COVID-19. Poređenje je urađeno za mart i april 2020. godine u odnosu na prosek za isti
period između 2015. i 2019. godine. Povećanje smrtnosti je bila drastična u urbanim
oblastima koje su i inače bile najteže pogođene pandemijom.
Provincija sa gradskim središtem Bergamo u italijanskoj regiji Lombardija je imala najveće
povećanje stope smrtnost i iznosila je 464%, od bilo koje urbane oblasti u ovoj analizi, sledi
Njujork sa +299%, Madrid sa +161%, London sa +96% i Stokholm sa +75%.

67
 Slika 3.2. Beogradski sajam - COVID bolnica, 29. mart 2020. (Izvor: Tanjug)

O katastrofičnim posledicama koje je izazvala pandemija koronavirusa po svetsku ekonomiju

tek će se pisati jer njen pohod još nije završen. Međutim, već sada se mogu postaviti konture
razmera promena društvenih i ekonomskih odnosa koji su nam poznati i na koje smo
naviknuti. U najnovijem ekonomskom pregledu OECD-a (OECD Economic Outlook, June 2020)
objavljen je projektovani uticaj koji će pandemija imati na globalni BDP u 2020. godini. Pod
pretpostavkom da neće biti drugog talasa infekcije u 2020. godini, očekivalo se da će bruto
domaći proizvod biti smanjen za 6 procenata u odnosu na 2019. godinu. U uslovima scenaria
„dvostrukog udara“ pandemije, projekcija je bila da će se globalni BDP smanjiti čak za 7,6
odsto u odnosu na 2019. godinu. U OECD komentaru piše: „Pandemija COVID-19 je globalna
zdravstvena kriza bez presedana u živom sećanju. Pokrenula je najveću ekonomsku recesiju
i nanosi ogromnu štetu ljudskom zdravlju, radnim mestima i blagostanju". Razmere
finansijske neizvesnosti koja je nastupila se mogu najbolje sagledati uvidom u parametre
proizvodnje i prodaje u autoindustriji. Iako je automobil kao izvorno mehanička naprava
simbol industrijalizacije kroz 20. vek i dalje je u novom informatičkom dobu indikator
progresa jer je sada opremljen i digitalizovanom tehnologijom spregnutom sa mogućnošću
satelitskog praćenja. Sunovrat autoindustrije je započeo marta meseca i nastavio se aprila
kada su mnogi proizvođači redukovali montažu što se odrazilo na kooperante u širokom
proizvođačkom lancu. Na velikom SAD tržištu prodaja automobila je u martu 2020. opala sa
1,6 miliona na 0,99 miliona automobila u odnosu na isti mesec 2019. godine, odnosno manje
za 38%, u zemljama EU je ovaj pad bio još i veći, sa 1,26 miliona na 0,57 miliona, odnosno

68
manje prodatih automobila za 55%. Detaljniji pregled evropskih podataka o prodaji
automobila otkriva da su stvari bile posebno loše u zemljama snažno pogođenim
pandemijom COVID-19. Italija je pretrpela najgori pad sa smanjenjem broja prodaje novih
putničkih automobila za 85 odsto, sledi Francuska (-72%) i Španija (-69%). Nemačka, za
koju se može reći da je relativno uspešno upravljala pandemijom, pretrpela je “minimalan”
pad prodaje automobila od 38%. Sve zemlje Evropske unije su završile 2020. godinu sa
smanjenjem bruto društvenog proizvoda u odnosu na 2019. godinu, prosečno je BDP zemalja
EU manji je za 7,4%. Najveći ekonomski pad pogodio je zemlje koje se oslanjaju na turizam,
Španija (-12,4% BDP), Italija (-9,9% BDP), Hrvatska (-9,6% BDP), Francuska (-9,4% BDP),
Portugalija (-9,3% BDP), Grčka (-9,0% BDP). Najrazvijenije zemlje sa savremenom
industrijskom proizvodnjom su imale manji pad društvenog bogatstva, Nemačka (-5,6%
BDP), Holandija (-5,3% BDP), Danska (-3,9% BDP), Švedska (-3,3% BDP). Najmanji pad
društvenog bogatstva je imala Litvanija (-2,2% BDP), a od ostalih novih članica EU, bivših
komunističkih država, Slovačka (-7,5% BDP), Češka (-6,9% BDP), Mađarska (-6,4% BDP),
Rumunija (-5,2% BDP), Bugarska (5,1% BDP).
Za razliku od avio-kompanija, lanaca hotela i restorana i miliona velikih i malih preduzeća
raznih industrijskih grana, najznačajnije svetske High Tech kompanije nisu bile pogođene
krizom. Posebno se izdvaja petočlana grupa GAFAM (Google, Apple, Facebook, Amazon,
Microsoft) koja je zbirno u proseku ostvarila prihod u prvih šest meseci 2020. u odnosu na
2019. godinu veći za 14,8 odsto. Ukupan prihod GAFAM-a u prvih šest meseci 2020. godine je
bio 64,9 milijardi dolara. Uspeh Amazona tokom pandemije se čini logičnim, povećan je
prihod za 34 odsto u odnosu na prethodni isti period, s obzirom na to da je mnogo ljudi
prešlo na kupovinu online, kao i kod Majkrosofta za 14 odsto čemu je doprinela i aplikacija
Microsoft 365 namenjena radu na daljinu za mala i velika preduzeća i obrazovanje. Međutim,
pozitivan bilans koji je ostvario globalni tehnološki predvodnik Apple, povećanjem prodaje
robe široke potrošnje iz domena informacionih tehnologija, na najbolji način pokazuje
karakteristiku informatičkog doba u koje smo zakoračili. Očigledno su vreme masovne
nezaposlenosti i privredne neizvesnosti pod uticajem pandemije najteže podnele klasične
industrijske grane. Upravo su klasične industrijske grane glavni proizvođači pritisaka na
životnu sredinu jer se za potrebe njihove proizvodnje eksploatiše najviše prirodnih resursa –
vode, šuma, neobnovljivih mineralnih resursa i fosilnih goriva.
U tako malo vremena, efektivno samo za šest meseci, mikrobi ti golim okom nevidljivi
čovekovi neprijatelji su više učinili da se smanji narušavanje ekološkog potencijala planete
nego sva naučna znanja uz finasijska ulaganja i aktivnosti u prethodnim decenijama. Kako se
prethodni stav može dokazati i kvantifikovati? Organizacija Global Footprint Network svake
godine izračunava Dan prekoračenja Zemlje, onaj dan u kalendarskoj godini kada potrebe
čovečanstva prema prirodi premaše ono što ekosistemi planete mogu do kraja te godine
obnoviti. Metodološki i primerima ovaj indikator uticaja ljudskih aktivnosti na prirodu i
njene resurse je detaljnije predstavljen u ranijem poglavlju (vidi poglavlje: Ekologija i
ekonomija: Indikatori održivog razvoja – Srbija i svet/ Ekološki otisak, str. 41). Čovečanstvo je

69
2019. godine ušlo u dug 29. jula i od tog dana do kraja kalendarske godine trošili smo
resurse koje će ekosistemi planete proizvesti tek u narednoj godini.

Grafik 3.1. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko ekološkog otiska i
biokapaciteta za ceo svet

U prethodnih pola veka, unutar „budžeta” zemljinih prirodnih resursa bili smo samo oko
1970. godine, kada je Dan prekoračenja Zemlje bio 23. decembar, dok smo u 1981. godini u
dug ušli 13. oktobra, a 2000. godine je to bio 4. oktobar, da bismo se 2010. godine “spustili”
do 28. avgusta (Grafik 3.1). Pandemija koronavirusa je u 2020. godini zatvorila ljude u
svojim domovima, redukovala kopneni, pomorski i vazdušni saobraćaj i smanjila
proizvodnju u mnogim industrijskim pogonima klasičnih grana i eksploataciju i trošenje
sirovina i energenata. Sve je ovo uticalo na indikator ekološki otisak i dan prekoračenja
Zemlje tako da se njegova vrednost vratila na nivo gde je bila pre deset godina – 22. avgusta
2020. godine i tada smo započeli da trošimo rezerve koje će Zemlja obnavljati tek od početka
2021. godine. Koronavirus se pobrinuo da “uštedimo” tri nedelje trošenja resursa iz 2021.
godine, najmanje jer se ovaj dan iz godine u godinu pomerao u sve veći ekološki dug koji
ostavljamo potomcima.
Dobrobit za prirodu je plaćena visokom cenom, za godinu dana širom sveta zabeleženo je
više od 134 miliona slučajeva COVID-19, pri čemu je 2,9 miliona ljudi umrlo od bolesti, a
milioni drugih pati od njenih dugoročnih posledica. Treba biti realan, pandemije se ne mogu
predvideti, ali se može postaviti sledeće pitanje. Da li bi smrtni ishodi bili manji da je deo
vojnog budžeta bio izdvojen za zdravstvenu zaštitu? Izveštaj koji je objavio Stockholm

70
International Peace Research Institute (SIPRI) o globalnim vojnim izdacima pokazuje da je
1,9 triliona dolara potrošeno na vojnu opremu u 2019. godini, i on već sadrži odgovor na
postavljeno pitanje. Sa druge strane, obzirom na pretnje koje potiču od geopolitičkih tenzija i
prenose se na regionalne sukobe i terorizam, postoji opravdanje za izdvajanje u vojni budžet.
Ipak sledeća poređenja daju drugačiju sliku prioriteta. Američki lovac-bombarder F-35
Lightning II predstavlja najskuplji program oružja u istoriji i njegova jedinična cena iznosi
oko 89 miliona dolara. Za taj novac bi se moglo opremiti 3.244 bolničkih kreveta u
intenzivnoj nezi sa pratećom medicinskom opremom. Samo operativni troškovi ovakvog tipa
aviona iznose 44.000 dolara što obezbeđuje bruto platu medicinske sestre čitavu godinu.
Nemački tenk Leopard 2 košta oko 11 miliona dolara, u zavisnosti od prateće opreme, što je
ekvivalentno ceni od 440 respiratora. Ako uzmemo u obzir i potrošnu ubojitu “gvožđuriju”,
ušteda jedne granate za top 120 mm mogla bi platiti 90 PCR testova COVID-19. Treba
očekivati izmene u prioritetima državnih budžeta u godinama koje su pred nama.
Pogotovu u Srbiji je pandemijska slika u tamnim nijansama. Stopa smrtnosti u Srbiji je u
2020. godini bila za 14% viša nego u 2019. godini, a samo je u decembru prošle godine
umrlo 8.518 ljudi više nego u decembru 2019. godine, što predstavlja porast od 97%. Kako je
broj preminulih od korona virusa znatno manji od ukupnog broja umrlih, odgovore za
razloge ove stope mortaliteta treba tražiti u ozbiljnoj analizi stanja u zdravstvenom sistemu
koji je deo društvenog sistema i njegov je neminovni odraz. Kada se ovim podacima o stopi
smrtnosti pridruži crni negativni prirodni priraštaj, dolazi se do podatka da je u 2020. godini
umrlo oko 53.300 ljudi više nego što se rodilo. Ovaj podatak prevazilazi sve demografske
pokazatelje koji se odnose na Srbiju kroz protekli vek, a prošli smo kroz golgotu dva svetska
rata. Iza nas su decenije nedovoljnog ulaganja u zdravstvenu zaštitu. Jedan izveštaj Gradskog
zavoda za javno zdravlje Beograd ubedljivo dočarava posledicu nebrige za javno zdravlje. U
Beogradu je u 2016. godini bilo čak oko 32.000 pacijenta na listama čekanja (bez skener
dijagnostike) što je povećanje za preko 7.000, odnosno bilo je 30% više pacijenata bez
odgovarajućeg medicinskog tretmana u odnosu na 2007. godinu. Ova analiza ukazuje da je
prosečna dužina čekanja na preglede za koje se vode liste čekanja u porastu. U Srbiji su se
izdvajanja za javnu zdravstvenu zaštitu u prethodnim godinama kretala između 0,1-0,2-0,3%
bruto domaćeg proizvoda, smatra se da je neophodno ulaganje minimum 0,5% BDP u
višegodišnjem periodu da bi se poboljšalo opšte zdravstveno stanje stanovništva.
Prema SZO, početkom aprila 2021. godine, trinaest meseci od proglašenja pandemije
sedmodnevni prosek dnevnih novih slučajeva u svetu popeo se na blizu 600.000, najviši od
početka godine. Javnost je ipak umorna od ograničenja. Da li se vidi svetlo na kraju tunela?
Pandemija COVID-19 nam demonstrira in-vivo svu pouku uzročno-posledične ekološke
neravnoteže koju savremena civilizacija nameće prirodi. Na narednim stranicama
upoznaćemo se sa drugim velikim izazovom, sa stanjem u životnoj sredini - kakav je kvalitet
vazduha koji udišemo, kakav je kvalitet vode koju koristimo, kakav to uticaj ima na naše
zdravlje, koliko imamo na raspolaganju obnovljivih i neobnovljivih prirodnih resursa i kakav
je kapacitet društvenog potencijala da shvatimo značaj održivog korišćenja resursa.

71
4 VAZDUH I LJUDI

Međutim, u relativnom smislu, kada se uzmu u obzir godinе

izgubljenog života na 100.000 stanovnika, najveći uticaji su u
zemljama centralne i istočne Evrope, gde su registrovane i najveće
koncentracije suspendovanih čestica u vazduhu. Sledeća crna rang
lista zemalja sa više od 1000 godina izgubljenih života na 100.000
stanovnika ubedljivo potvrđuje prethodne stavove: Srbija (1919),
Bugarska (1858), Albanija (1753), Severna Makedonija (1699),
Bosna i Hercegovina (1652), Poljska (1364), Mađarska (1322),
Rumunija (1277), Hrvatska (1219), Crna Gora (1189), Grčka
(1169), Slovačka (1017).

72
ZAGAĐENJE VAZDUHA U TEORIJI ZAVERE

Čekajući ovih dana vetar da oduva zagađen vazduh iz naših gradova razmotrimo kroz
vizu ru teorije zavere moguću pozadinu ovog problema. Svako od nas poznaje barem
jednu osobu ili je on sam pobornik neke od mnogobrojnih teorija zavere. Malo je onih
koji će poverovati da je Angela Merkel cerka Adolfa Hitlera, ali zato ima dosta onih koji
veruju u teoriju zavere po kojoj se američki kosmonauti nisu spustili na površinu Meseca
već je to izvedeno u pustinji Nevade. Zastupati neku teoriju zavere i to pred akterom
može biti bolno. Poznati američki teoretičar zavere upitao je pred novinarima
kosmonauta Baza Oldrina, koji je zajedno sa Armstrongom skakutao oko lunarnog
modula Apola 11, da li je uopšte bio na Mesecu. Ne znamo da li je kosmonautski kroše
koji je istog trenutka dobio zagovornik zavere bio dovoljno ubedljiv odgovor. U
očekivanju samo pisanih protivargumenata, autor ovih redova će pokušati da kroz
pogled na aktuelna pitanja zagađenja vazduha pokaže kako nepoverenje u institucije
sistema podupiru nastajanje teorije zavere.
Informacije na specijalizovanim sajtovima o prekoračenjima zagađujućih materija u
vazduhu u našim gradovima su bile ovih nedelja glavna tema. Jedan naš dnevni list je čak
postavio poseban „baner“ sa vidljivim obaveštenjem i dobro kreiranim sadržajem koji
daje numeričku vrednost zagađenja i opisni indikator kvaliteta, Kada se ovome dodaju
naslovne strane tabloida i zakleti skeptik poklekne kad pročita da svake godine u Srbiji
od nezdravog vazduha umire šest hiljada ljudi.
Nesporno da su objavljeni podaci o prekoračenjima zagađujućih materija u vazduhu tačni
i meritorni, uz izvesnu neusklađenost metoda za kreiranje indikatora koji se zasnivaju na
očitanim prekoračenjima. Generalno se ne dovodi u pitanje da je svih ovih dana
zagađenje vazduha postojalo u gradovima gde se vrše merenja. Ovde se postavlja pitanje
interpretacije i načina na koji se obaveštava javnost od strane nadležnih i stručnjaka u
specijalizovanim institucijama. Posle višenedeljne medijske pokrivenosti informacijama
o zagađenom vazduhu koje su bile u najboljem maniru crne hronike oglasili su se
nadležni sa stidljivim komentarom da su koncentracije zagađujućih materija ove zime na
nivou višegodišnjih proseka. Bolji i lošiji vazduh ćemo udisati samo uzdajući se u
meteorološke prilike, a one nam u zimskim mesecima nisu naklonjene zbog magle koja
„združena“ sa česticama zagađenja formira smog. Perspektiva koju nudi urbana sredina
ima svoju cenu. Ali je ta cena previsoka ukoliko se ona plaća gubitkom života šest hiljada
ljudi svake godine. Da li u Srbiji stvarno toliko ljudi umire od zagađenog vazduha? U
Srbiji godišnje od svih uzroka umre oko sto hiljada ljudi, svaki drugi od bolesti srca i
krvnih sudova, svaki peti od malignih bolesti i tek svaki dvadeseti od bolesti sistema za
disanje. Podsetimo se da trećina odraslog stanovništva u Srbiji puši. Podatak koji je već
neko vreme u medijima a koji je preuzet iz izveštaja Svetske zdravstvene organizacije se
odnosi na pokazatelj prerane smrtnosti ili broj potencijalno izgubljenih godina života.
73
Ovo nisu stvarni ljudi i stvarne smrti već pokazatelj dobijen metodom modeliranja. Jedno
ranije istraživanje sprovedeno u Srbiji je pokazalo da se u prethodnih pola veka uočava
trend opadanja „potencijalno izgubljenih godina života“ što je uzrokovano značajnim i
kontinuiranim poboljšanjem zdravstvenih prilika.
Predugo je trajala kampanja o „umiranju od zagađanog vazduha u Srbiji“ da se ne bi
mogla dovesti u vezu sa teorijom zavere koja uvek prati logiku uzroka i posledice. U jeku
medijske pažnje i reagovanja javnosti povodom sve većeg nivoa zagađenja vazduha i
upiranja prsta odgovornosti na individualna ložišta i saobraćaj oglasio se 15. januara
„Sekretarijat Energetske zajednice“. „Energetska zajednica“ (Energy Community) je
međunarodna organizacija pod okriljem Evropske unije koja okuplja i zemlje jugo-
istočne Evrope i regiona Crnog mora u cilju stvaranja integrisanog panevropskog tržišta
energije. Sekretarijat je pokrenuo preliminarnu proceduru protiv Srbije zbog
nepoštovanja graničnih vrednosti za emisije sumpor dioksida, azotnih oksida i prašine iz
ložišta devet velikih termoelektrana i energana. Slanjem uvodnog pisma pokrenuta je
procedura čiji je cilj da se Srbiji pruži mogućnost da u roku od dva meseca reaguje na
navode i dozvoli „Sekretarijatu“ da ustanovi punu pozadinu ovog slučaja. Pobornici
teorije zavere će sve navedene činjenice povezati i još dodati kako ih „utvrđivanje
pozadine slučaja“ podseća na julski ultimatum Kraljevini Srbiji 1914. godine koji je
sadržao i obavezu prihvatanja inspektora koje uputi Austro-Ugarska vlada da uzmu
učešće u istrazi.
U svim teorijama zavere postoji stvarni problem, sve je povezano i ništa nije slučajno.
Naš problem zagađenog vazduha se idealno uklapa u ovu šemu. Ipak društveni sistem ne
funkcioniše tako da se sve stvari događaju kao rezultat loše namere, ne isključujući
mogućnost da loše poteze neko priželjkuje u svoju korist.

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 27. januar 2020.

74
Hemijski sastav vazduha od prekambrijuma do danas

Atmosfera je postojala na Zemlji pre hidrosfere i smatra se da je ta primarna atmosfera koja

je okruživala najraniju Zemlju nestala u svemiru. Nakon nje, sekundarna atmosfera, takođe,
se razlikovala od današnje i nastala je od gasova tokom intenzivnih mega vulkanskih
aktivnosti u protoperiodu evolucije naše planete. Potvrda tvrdnje o nestanku primarne i
formiranju sekundarne atmosfere je u sadržaju plemenitih gasova na Zemlji i u svemiru.
Danas gasovi iz izvora vrele vodene pare koja izbija iz dubine zemlje ne sadrže kiseonik, već
CO2, H2S, H2, CH4 i druge toksične gasove. Zato znamo da su osnovni sastojci sekundarne
atmosfere bili vodonik, metan, amonijak, vodena para i plemeniti gasovi. Visoka površinska
temperatura Zemljine kore, između 200°C i 1000°C, sigurno je bila dovoljna da potpomogne
brojne hemijske reakcije. Kada se ovome doda i snažno dejstvo ultraljubičastih zraka koji su
stvarali OH radikale iz vode i postepeno reagovali sa metanom i amonijakom, sve je to
stvaralo uslove za postepenom promenom sekundarne atmosfere. Laboratorija u prirodi je
činila svoje, od amanojaka se stvarao azot, od metana ugljen-monoksid i na kraju ugljen-
dioksid. Nakon toga, ugljen-dioksid je reagovao sa vodom i rastvorenim metalima u vodi i
postepeno se taložio u vidu karbonata i formirao sediment mora i okeana. Ova era evolucije
života na Zemlji se naziva prekambrijum i odigrala se pre 4,5 milijardi godina kada su se
stvorili uslovi za formiranje molekula prekurzora neophodnih za buduće stvaranje života.
Koncentracija kiseonika u atmosferi je tada bila veoma mala i to znamo na osnovu podataka
iz sedimenata i fosila koji potiču iz te ere. Geološka i paleontološka ispitivanja ne nalaze
pouzdane podatke o postojanju slobodnog kiseonika u atmosferi u periodu pre milijardu
godina. Smatra se da su se prvi uslovi za stvaranje kiseonika stekli pre dve milijarde godina,
a danas postoje dokazi da je koncentracija kojoj zahvaljujemo život na Zemlji dostignuta od
pre milijardu do 600 miliona godina. Bila je to era paleozoika u periodu ranog kambrijuma u
čijim slojevima su nađeni najraniji hordatni fosili koji se smatraju ribama, što podrazumeva
da su kičmenjaci. U tom periodu izčezava sekundarna i formira se tercijarna atmosfera sa
koncentracijom kiseonika koja je i danas prisutna i zašta se smatraju ključnim živi organizmi
koji su trošili ugljen-dioksid i oslobađali kiseonik. Trebalo je da protekne dve milijarde
godina, od prekambrijuma do danas, od sekundarne do današnje tercijarne atmosfere da bi
se formirao sadržaj kiseonika i azota koji udišemo.
Atmosfera kao gasoviti omotač koji okružuje Zemljinu loptu se okreće u svemiru zajedno sa
Zemljom i u njoj se odvijaju raznovrsni procesi kao što su kiša, sneg, boja neba, vetar,
temperatura, vlažnost. Sve te meteorološke pojave se svakodnevno mere i prate i tako
dobijamo informacije o vremenu i klimi. Najgušći sloj atmosfere u kome se nalazi 20%
njegove ukupne zapremine do visine oko 30 km iznad zemljine površine se naziva
troposfera. Tako je troposfera u direktnom dodiru sa litosferom i hidrosferom i predstavlja
deo atmosfere koji ulazi u sastav geografskog omotača. Sastav vazduha, u procentima po
zapremini na nivou mora pri temperaturi od 15°C i standardnom atmosferskom pritisku,

75
čine azot (N2 -78.084%), kiseonik (O2 -20,9476%), argon (Ar - 0,934%), ugljen-dioksid (CO2 -
0.0314%) i vodena para koja je najčešće oko 1% što je svrstava u treću zapreminsku
komponentu. U zavisnosti od lokaliteta i visine mogu biti prisutni i drugi gasovi u daleko
manjoj zapremini, i to: neon (Ne-0.001818%), metan (CH4 -0,0002%), helijum (He-
0.000524%), kripton (Kr-0.000114%), hidrogen (H2 -0.00005%), ksenon (Xe- 0.0000087%),
ozone (O3 -0.000007%), azot-dioksid (NO2 -0.000002%), jod (I2 -0,000001%), ugljen-
monoksid (CO–trag), amonijak (NH3 – trag).
Promena hemijskog sastava vazduha je suština procesa kontaminacije atmosfere u koju se
štetne materije emituju direktno iz prirodnih izvora, vulkana i pukotina na zemljinoj
površini iz kojih izbijaju vreli sumporni i ugljovodonični gasovi, gasovi od šumskih požara i
degradiranih zemljišnih i močvarnih površina, ali i gasovi iz veštačkih izvora nastalih
ljudskom delatnošću. Štetne materije prirodnog i veštačkog porekla izmenom hemijskog
sastava atmosfere izazivaju procese kao što je nestajanje ozonskog stratosferskog omotača,
povećanje sadržaja ugljen dioksida i ozona u troposferi. Na ove procese podjednako utiču
neorganske materije, kao što su sumpor dioksid, azotni oksidi i druge organske materije,
među njima metan, polihlorovani ugljovodonici i drugi.
U okviru glavne teme ove knjige upoznaćemo se sa najčešćim štetnim materijama prirodnog
i veštačkog porekla koje se pojavljuju u atmosferi i hidrosferi iz prirodnih i veštačkih izvora i
mogu na posredan ili neposredan način uticati na životnu sredinu i zdravlje ljudi.

Veliki izvori prirodnog i veštačkog zagađivanja vazduha

Suočeni sa svakodnevnim informacijama o zagađivanju životne sredine prva pomisao kada

se govori o ovoj temi je opasnost koja nam preti od toksičnih materija koje se unose
ljudskom delatnošću u naše životno okruženje. Međutim, priroda stvara štetne i opasne
materije u daleko većoj meri i taj proces je trajao u celom evolutivnom razvoju Zemlje i
mnogo pre nego što se čovek pojavio. Prirodno emitovane toksične supstancije jednoliko su
raspoređene širom planete i najčešće ne primećujemo njihovo negativno dejstvo.
Prirodni izvori zagađivanja i veštački koji nastaju u industrijskim proizvodnim procesima i
komunalnom okruženju ljudskih naselja razlikuju se ne samo po vrsti zagađujućih materija
već i po količini. Prirodna emisija jedinjenja sumpora je skoro 2,5 puta veća od one iz
veštačkih (industrijskih) izvora. Prirodna emisija jedinjenja sumpora (vulkani, biogeni
gasovi iz zemlje i vode, sa mora i okeana) iznosi 243 miliona t godišnje, dok je ukupna
veštačka (antropogena) emisija „svega“ 100 miliona t godišnje. Koncentracija industrijskih
emitera zagađujućih gasova u blizini ljudskih aglomeracija doprinosi koncentracionom
efektu štetnih materija na ljudsko zdravlje. To je slučaj sa emisijom jedinjenja azota koja je
na globalnom planu skoro duplo veća iz antropogenih nego iz veštačkih izvora. Ukupna
antropogena emisija jedinjenja azota iznosi 70 miliona t godišnje, dok je ukupna prirodna

76
emisija azota (munje, oksidacija amonijaka, biogena produkcija i sagorevanje biomase) 33
milona tona. Ugljenmonoksid predstavlja značajan otrovni gas koji emitovan iz prirodnih
izvora u atmosferu utiče na zagađivanje vazduha. Njegovi prirodni izvori su povezani sa
raspadanjem organskih materija, oksidacijom uglja, šumskim požarima, vulkanima,
oksidacijom metana, izdvajanjem iz okeana i disocijacijom ugljendioksida u stratosferi.
Ukupno iz ovih izvora se godišnje u atmosferu emituje oko 50 miliona t ugljenmonoksida.
Značajan udeo u zagađivanju vazduha ima metan koji nastaje anaerobnom fermentacijom
organskih materija iz močvara, tundri i sagorevanjem biomase. Od ukupne globalne emisije
ugljovodonika na metan otpada preko 80 odsto. Istorijski posmatrano na globalnom planu
vulkani su veliki izvori prirodnog zagađivanja vazduha koji su imali dugoročne posledice na
razvoj ljudskog društva i na sam tok istorije. Pojedini istraživači smatraju vulkanske erupcije
ključnim za nastanak života na Zemlji. Česta je pojava munja u oblacima vulkanske prašine
zbog snažnog naelektrisanja čestica (Slika 4.1).

Slika 4.1. Erupcija vulkana Ejafjalajokul (Eyjafjallajökull) na Islandu, 18. april 2010.
Izvor: Sigurdr H. Stefnisson /Nacional Geographic

77
Električna pražnjenja su prema ovoj teoriji nastanka života doprinela stvaranju molekula iz
kojih su se razvile prve žive ćelije. Munje su zagrevale vulkanske gasove i u njima je došlo do
stvaranja praorganskih molekula. Laboratorijski eksperimenti su potvrdili mogućnost
ovakve biohemijske reakcije.
Iako koncentracije različitih vulkanskih gasova mogu znatno da variraju od jednog vulkana
do drugog, vodena para je tipično najzastupljeniji vulkanski gas, a onda sledi ugljen-dioksid
i sumpor-dioksid. Drugi značajni vulkanski gasovi su vodonik-sulfid, hlorovodonik,
i fluorovodonik, kao i veći broj manje zastupljenih gasova u daleko manjim koncentracija, a
tu spadaju vodonik, ugljen-monoksid, halougljenici, organska jedinjenja, i isparljivi matalni
hloridi. Ogromne eksplozivne vulkanske erupcije unose vodenu paru (H2O), ugljen-dioksid
(CO2), sumpor-dioksid (SO2), hlorovodonok (HCl), fluorovodonik (HF) i pepeo
(pulverizovanu stenu i plovućac) u stratosferu do visina od 16–32 km iznad Zemljine
površine. Najznačajniji uticaj ovih emisija dolazi od konverzije sumpor-dioksida u sumpornu
kiselinu (H2SO4), koja se brzo kondenzuje u stratosferi u obliku sulfatnih aerosolova.
Aerosoli utiču na reflekciju Sunčeve radijacije nazad u svemir što uzrokuju hlađenje Zemljine
troposfere, ali i apsorbuju toplotu koju zrači Zemlja pri čemu dolazi do
zagravanja stratosfere.
PRIRODNI IZVORI ZAGAĐIVANJA VAZDUHA. Vratimo se u savremeno doba i onome šta je
zabeleženo o sedam najvećih vulkanskih erupcija koje su toliko bile intenzivne da su imale
planetarni uticaj.
Prva: Erupcija vulkana Vajinaputina 1600. godine u Peruu je usmrtila dva miliona ljudi.
Debeli slojevi vulkanskog pepela zatrpali su 10 obližnjih sela, ali najveći broj ljudi nastradao
je 14.000 kilometara dalje u Rusiji. Sumpor-dioksid iz erupcije Vajinaputina je verovatno
uzrokovao Rusku glad (1601—1603), najveću glad u njenoj istoriji. Usledila je najhladnija
zima u prethodnih stotinak godina što je usmrtilo trećinu ruske populacije.
Druga: Stratovulkan Tambora na ostrvu Sumbava u Indoneziji postao je poznat po erupciji
1815. godine koja je izazvala takve klimatske anomalije da je 1816. godina nazvana
“godinom bez leta”. Zvuk koji je odjeknuo Sumatrom dopro je 2000 kilometara u krugu, a
pepeo od erupcije pronađena je oko 1300 km severozapadno. Dva dana je vladao mrak
pokrivajući veličine površinu približno kao što je zauzimaju SAD. Veliki slojevi magme,
akumulirani u vulkanskoj kupi, doslovno su odleteli u vazduh, a erupcija je bila 10 puta
snažnija od erupcije vulkana Krakatau. Vreo gas i užarene stene leteli su 40 kilometara u
visinu, drastično menjajući vremenske prilike, pa je tako između ostalog sneg padao u junu.
Zbog poremećaja u ciklusu rasta biljaka usevi su propali i zavladala je glad velikih razmera.
Erupcija Tambora odnela je oko 90.000 života. Oblak prašine iz Tambore izazvao je neobičnu
hladnoću, snižavajući globalnu temperaturu za oko 0,4 do 0,7°C. Širom planete, mraz i suša
su uništili letinu ili su ovu odnele preplavljene reke. U proleće i leto 1816. Severna Amerika
je bila obavijena suvom, crvenkastom maglom toliko gustom da se sunce moglo gledati golim
okom. Kanada je osetila ekstremno hladno leto u toj meri da je juna 1816. godine, u

78
Kvebekuje zabeleženo 30 santimetara snega. U Novoj Engleskoj se godinu dana nakon
erupcije odeća na severnoameričkom kontinentu ledila prilikom sušenja napolju, dok su se u
Evropi glečeri spuštali niz doline Alpa u obimu koji je izazvao zabrinutost. U Mađarskoj je
zabeležen braon sneg, a u severnoj i centralnoj Italiji je tokom godine sneg bio crvene boje.
Tri godine posle erupcije Tambore, u mnogim delovima sveta biti živ, značilo je biti gladan.
Naročito je tako bilo u kineskoj provinciji Junan i u Evropi, u kojoj je glad bila najveća
zabeležena u 19. veku. Zalihe žitarica su u Ujedinjenom Kraljevstvu bile na tako niskom
nivou da su suspendovani Zakoni o žitaricama. U Evropi je 1816. godina bila poznata i kao
„godina bez leta“, u Novoj Engleskoj su je nazvali „osamnaest vekova i smrzavanje do smrti“,
Nemci su 1817. zvali „godina prosjaka“. U Evropi, uključujući i njen jugoistočni deo, je izbila
epidemija tifusa koja je trajala od 1816. do 1819. godine, a pripisana je klimatskim
promenama. Istoričar balkanskih svetova je zapisao da je krajem januara 1816. godine “dva
dana vejao smeđkast sneg (obojen vulkanskom prašinom), koji je izazvao pomor stotina
hiljada ovaca, krava i konja; usledila je hladna i vlažna sezona rasta, te je letina u Ugarskoj,
Hrvatskoj, Slavoniji i Transilvaniji bila oskudna. Indija je, takođe, bila suočena sa velikom
glađu u tom periodu, pošto su posle erupcije Tabore ometeni monsuni. Jedna od najvećih
posledica eksplozije bilo je širenje kolere prema ostatku sveta. Kolera je pre toga uglavnom
predstavljala bolest lokalnog tipa u Bengalu, močvarnoj oblasti u delti reke Gang. Klimatske
promene i glad doveli su do izbijanja novog tipa kolere, koja je mogla lakše da se širi. Kolera
je oko 1820. godine stigla na istok u Mjanmar i Tajland, pre nego što je doprla do Evrope
1831. godine. Kakav je planetarni uticaj imala erupcija zabeležila je i ondašnja štampa. Grupa
evropskih turista 1816. godine pokušavala je da uživa u sunčanom letnjem odmoru u
Švajcarskim Alpima, ali nije u tome uspela. Jedan od turista je rekao: „Jutro je došlo i otišlo - i
opet došlo, i nije donelo dan”. Smatra se da je erupcija vulkana Tambora bila najsnažnija u
pisanoj istoriji čovečanstva i svrstana je na sedmo mesto na skali od osam.
Treća: Erupcija vulkana Laki 1873. godine na Islandu trajala je čak osam meseci, a oblaci
vrelog gasa podigli su se 24 kilometra u atmosferu, stvarajući toksičnu izmaglicu
fluorovodonika i sumpor-dioksida koja je usmrtila četvrtinu islandske populacije i hiljade
ljudi širom Evrope. Izmaglica je bila toliko gusta da je obustavila plovidbu brodova, a
naredna zima u Severnoj Americi bila je najhladnija u istoriji.
Četvrta: Malo ostrvo u Indoneziji vulkanskog porekla raznela je snažna erupcija vulkana
Krakatau 1883. godine koja je ostala upamćena kao jedna od najpoznatijih eksplozija svih
vremena. Njena jačina bila je ekvivalentna eksploziji 200 megatona TNT-a. Erupcija je
prouzrokovala nastanak cunamija visine 30 metara, koji je pogodio 165 obližnjih sela. Vrtlog
vrelog gasa i usijanog kamenja vinuo se 24 kilometra u atmosferu, zamračivši Zemlju.
Globalna temperatura spustila se za 16 stepeni i vratila u prethodno stanje tek nakon pet
godina. U nesreći je nastradalo oko 36.000 ljudi.
Peta: Vulkan Mon Pele se nalazi na francuskom ostrvu Martinik između Karipskog mora i
Atlantskog okeana. Od posledica njegove erupcije 1902. godine nastradalo je 30.000 ljudi. Za

79
manje od jednog minuta nakon eksplozije vreo gas temperature skoro 1.500°C spustio se na
gradić Sen Pjer. Visoke temperature dovele su vodu u obližnjem jezeru do tačke ključanja.
Šesta: Na ostrvu Luzon na Filipinima na vulkanskoj planini Pinatubo odigrala se 15 juna
1991. godine druga najveća vulkanska erupcija u 20. veku. Erupcija je trajala devet sati i
izazvala brojne velike zemljotrese zbog kolapsa vrha planine i stvaranja kaldere koja je
smanjila vrh sa 1745 metara na 1485 metara. Pored pepela vulkan Pinatubo je emitovao u
atmosferu između 15 i 30 miliona tona sumpor-dioksida, a stub vodene pare, različitih
gasova i pepela vinuo se u atmosferu dostigavši visinu od 34 km i širinu preko 400 km. Oblak
aerosoli nad površinom Zemlje snizio je globalne temperature u 1992. i 1993. godini
prosečne temperature na severnoj hemisferi za 0,5 do 0,6°C, a cela planeta je ohlađena za 0,4
do 0,5°C. Maksimalno smanjenje globalne temperature dogodilo se u avgustu 1992. godine
sa smanjenjem od 0,73°C. Smatra se da je erupcija uticala na takve događaje kao što su
poplave 1993. duž reke Misisipi u SAD i suša u regionu južno od Sahare u Africi. Erupcija
vulkana Pinatubo je izazvala najveći poremećaj u stratosferi od erupcije Krakatau 1883.
godine. Aerosolni oblak se proširio po Zemlji za dve nedelje i prekrio planetu za godinu dana.
Tokom 1992. i 1993. godine ozonska rupa nad Antarktikom dostigla je najveću do tada
zabeleženu veličinu. Sveukupno gledano, meteorološki efekti koje je izazvala erupcija
vulkana Pinatubo su bili veći od onih koje je globalni atmosfersko-okeanski fenomen El Niño
izazivao u to vreme.
Sedma: Oblak pepela posle erupcije vulkana Ejafjalajokul na Islandu koji je započeo 14.
aprila 2010. godine prizemljio je avione iznad Velike Britanije od 15. do 20. aprila i ograničio
avionski saobaraćaj iznad Evrope (Slika 4.1). Eruptivni stub osim gasova i vodene pare sadrži
i mikropskopske čestice vulkanske stene koji dostižu i 2mm veličine i svojim abrazivnim
dejstvom mogu izazvati oštećenja kada budu usisani u mlazne motore aaviona. Prva erupcija
zabeležena je 20. marta u području bez leda na severoistočnoj strani vulkana na visini
1660m sa ledenom kapom na gornjim padinama. Ova prva faza erupcije proizvela je lavu sa
malo eksplozivnih aktivnosti. Sledeća faza erupcije je započela 14. aprila u kalderi širokoj 2,5
km ispod ledene kape u blizini vrha vulkana. Ova erupcija je prouzrokovala topljenje velikih
količina leda što je dovelo do poplava na jugu Islanda. Istraživači sa Univerziteta na Islandu
procenili su da je u krateru bilo oko 1 km3 leda i da je oko 25 procenata otopljeno u prva dva
dana erupcije. Interakcija magme i vode stvorila je stub vulkanskog pepela i gasa visine
preko 10 km koji se raširio nošen vetrom jugoistočno prema Farskim ostrvima, Norveškoj i
severnoj Škotskoj. Istraživači sa Univerziteta na Islandu procenili su da je 18. aprila iz
vulkana svake sekunde izbacivano oko 750 tona magme. Do 20. aprila izgledalo je da se
većina leda u krateru istopila a perjanica je dosezala visinu do 4 km, pri čemu se količina
izbačenog materijala znatno povećala. Do kraja aprila eksplozivna aktivnost se praktično
završila sa slabim stubom gasa koji se uglavnom sastojao od pare. Početkom maja
eksplozivna aktivnost je ponovo počela da se povećava sa visinom stuba prosečno 4–6 km i
maksimumom do 8–9 km. Tokom prve polovine maja meseca aktivnost je postala ciklična da

80
bi se postepeno smanjivala i do 23. maja 2010. godine iz vulkana je izbijalo malo ili nimalo
pepela.
VEŠTAČKI IZVORI ZAGAĐIVANJA VAZDUHA. Osim iz prirodnih izvora, životna sredina i
ekosistemi su pod stalnim uticajem zagađivanja koja potiču iz proizvodnih procesa
industrijskih sistema i termoenergetskih postrojenja. Veštački izvori su u prošlosti izazivali
velike hemijske akcidente i ovi emiteri su i danas stalni izvori zagađujućih materija u vazduh
sa još nedovoljno istraženim posledicama po zdravlje ljudi koji žive u aglomeracija izloženih
ovim uticajima. Dva velika ekološka akcidenta, prvi u 1952. godini i drugi 1984. godine,
svojim tragičnim posledicama podstakla su donošenje prvih zakonskih propisa o
ograničavanju zagađenja i stvaranje prvih nevladinih pokreta za zaštitu životne sredine.
Londonska magla 1952. je događaj prekretnica na dugom putu od početne negacije pojave
zagađenja vazduha u britanskoj prestonici do nastojanja da se ono što više smanji. Još od
viktorijanskih vremena smog je bio jedna od glavnih karakteristika Londona u kojoj su
rastuća industrija, kotlarnice i individualna ložišta gradskih četvrti koristila za pogone i
zagrevanje ugalj sve lošijeg kvaliteta sa sve više otpadnih gasova produkata sagorevanja.
Gusta žućkasta sumporovita magla je bila svakodnevica života toliko da je pod tim
okolnostima početkom 20. veka i ušla u upotrebu reč smog kao kovanica engleskih reči
smoke - dim i fog – magla. Topografija grada je pogodovala pojavi temperaturne inverzije –
koja se javlja kada gornji sloj toplijeg vazduha sprečava hladniji zagađeniji vazduh bliži tlu da
se podigne u gornje slojeve – što je dovodilo da su takve zagađene magle bile svakodnevne u
intenzitetu da se dan gotovo nije razlikovao od noći. Decenije života u Londonu su navikle
stanovnike da posle magle peru odeću na kojoj su se nahvatale masne naslage čađi i smatrali
su čak da je potpuno normalno da iskašljavaju crni sekret. Svemu onome što će uslediti
najbolji opis je dao Čarls Dikens u priči “Ukleta kuća" objavljenoj 1859. godine: „Magla svuda.
Magla uzvodno, gde teče među zelenim ostrvcima i livadama, magla nizvodno, gde se
ukaljana valja među kontejnerima s robom u pristaništu i zagađenom obalom velikog i
prljavog grada“. Skoro vek kasnije, tog 5. decembra 1952. godine magla se tiho spustila
na londonske ulice. Meteorološki uslovi su bili idealno loši, neuobičajeno hladni prvi
dani decembra i anticiklon bez vetra, savršeni da gusta i neprozirna maglena zavesa
obavije ceo grad. Magla je trajala četiri dana i za to vreme, osim metroa, sav ostali javni
saobraćaj je stao, kao što su i koncerti, filmske projekcije i javni skupovi bili otkazani.
Magla je bila toliko gusta da je moglo da se vidi tek metar ispred sebe, a smog je ulazio i
u kuće. Kako se nenadano spustila, magla je tako i nestala 9. decembra i stanovnici
Londona o prethodnim danima nisu mnogo razmišljali, sve je to već prešlo u navi ku.
Verovatno su i tada, kao i mnogo decenija ranije, londonsku maglu nazivali “čorba od
suvog graška” zbog mutne i tamno žute boje. Engleskim ciničnim humorom poigravali su se
idejom da je magla u stvari hranljiva poput čorbe od suvog graška čestog jela u ishrani
viktorijanske sirotinje. Uzbuna je tek usledila u narednim sedmicama kada su u gradskim
bolnicama počeli da pristižu ljudi sa teškim respiratornim problemima. Procenjuje se da
je u narednim danima umrlo oko 4.000 stanovnika Londona svih uzrasta, v rlo mladi ili
81
vrlo stari, i svi sa hroničnim respiratornim problemima. U narednim mesecima je, prema
izvorima iz onog vremena, od posledica trovanja smogom umrlo oko 8.000 ljudi i
150.000 hospitalizovano, dok noviji izveštaji tvrde da je stvaran broj čak 12.000
preminulih. Procenjeno je da se u tom kratkom periodu dnevno iz svih gradskih izvora
emitovalo u vazduh 1000 tona čestica dima, 2000 tona ugljen dioksida, 140 tona sone
kiseline i 14 tona fluorovih jedinjenja, pri čemu se 370 tona sumpor dioksida pretvaralo u
800 tona sumporne kiseline. Ovaj tragični događaj se smatra najvećim aero akcidentom u
istoriji Evrope, toliko presudnim da je doveo do donošenja prvog uopšte Zakona o čistom
vazduhu (Clean Air Act) izglasanog u britanskom parlamentu 1956. godine.
Ovaj tragičan događaj je pokrenuo javnost i stručnjake, odmah je bilo jasno da je
zagađenje vazduha prouzrokovano emisijama od sagorevanja uglja, ali tačni hemijski
procesi koji su doveli do smrtonosne mešavine magle i toksičnih gasova nisu bili
potpuno poznati i posle šezdesetak godina od akcidenta. Doduše, znalo se da je sulfat
uveliko doprineo zagađenju magle, a da su kapi sumporne kiseline nastale od sumpor -
dioksida oslobođenog sagorevanjem uglja. Ostala je nepoznatica kako je sumpor -dioksid
mogao biti pretvoren u sumpornu kiselinu u takvom obimu da naruši ljudsko zdravlje i
izazove tolike smrtne ishode. Na odgovor se sačekalo sve dok 2016. godine istraživači
Univerziteta A&M iz Teksasa nisu objavili rezultate laboratorijskih eksperimenata i
merenja kvaliteta vazduha u Kini. Njihovi rezultati su pokazali da je proces stvaranja
zagađujuće mešavine u vazduhu londonske magle bio olakšan prisustvom azot -dioksida,
još jednim koproduktom sagorevanja uglja, i da se u početku odvijao u prirodnoj magli.
Potvrdili su još jedan ključni aspekt u konverziji sumpor-dioksida u sulfat, a to je što on
stvara kisele čestice što potom zaustavlja ovaj proces. Ova studija je pokazala da se
sličan hemizam u ambijentalnom vazduhu često javlja u Kini. Među najzagađenijim
gradovima na svetu što se kvaliteta vazduha tiče Kina je zastupljena sa desetak, među
njima je i Peking u kome su često mnogostruko premašeni standardi kvaliteta vazduha.
Kako je navedeno u istraživanju: „Razlika u Kini je u tome što sumaglica počinje od
mnogo manjih nanočestica, a proces formiranja sulfata je moguć samo amonijakom koji
neutrališe čestice. U Kini sumpor dioksid uglavnom emituju termoelektrane, a azot
dioksid potiče iz termoelektrana i drumskog saobraćaja, a amonijak permanentno potiče
od upotrebe đubriva u poljoprivredi i automobila“. Moglo bi se reći, zaključeno je u
ovom istraživanju da se odgovarajući hemijski procesi moraju međusobno povezati da bi
se smrtonosna izmaglica pojavila u Kini. Značajno je napomenuti da je londonska magla
bila vrlo kisela, a današnja kineska izmaglica je u osnovi neutralna. Rezultati ovog
istraživanja su dragoceni za razumevanje problema ambijentalnog zagađenja u mnogim
gradovima sveta, ali i kod nas u Srbiji, i preduzimanja mera od čega zavisi i poboljšanje
životnih uslova stanovništva.
Grad Bopal u Indiji je bio mesto najveće industrijske nesreće u ljudskoj istoriji. U noći
između 2 i 3. decembra 1984. godine nad gradom se nadvio smrtonosni oblak veoma
toksične supstance metilizocijanat–MIC koji se koristi za proizvodnju insekticida. U
82
ovom gradu je američka fabrika Union Carbide India Ltd. proizvodila pesticid pod
trgovačkim nazivom sevin. Kolike su posledice bile najbolje ilustruje komentar: „Srećni su,
zapravo, oni koji su te noći odmah umrli, a ne oni koji su bili izloženi i preživeli!” U
milionskom Bopalu, kao simbolu industrijalizacije, 1969. godine izgrađena je fabrika za
proizvodnju jeftinih pesticida neophodnih indijskoj poljoprivredi. Postrojenje za proizvodnju
metilizocijanata (MIC) bilo je locirano u okviru fabrike, severno od grada, a u blizini
stambenog naselja Džajaprakaš Nagar i počelo je sa radom 1979. godine, čime je prestalo
dopremanje metilizocijanata iz matične fabrike iz SAD. Metilizocijanat (MIC) je jedan od
poluproizvoda koji se koristi u proizvodnji pesticida, pripada grupi cijanida koji su veoma
toksični jer ometaju snabdevanje ćelija kiseonikom. Zbog toga što je teži od vazduha ostaje u
prizemnim slojevima što je dodatno zakomplikovalo situaciju jer su stanovnici tog veoma
siromašnog naselja spavali na podnim prostirkama. Ceo tok od početnog akcidenta do
širenja zagađujućeg talasa vazduha i posledica po živote stanovnika je podrobno opisano u
novinskim izvešajima, stručnim radovima, a danas se na internetu mogu pregledati video
prilozi o ovom događaju. Snimljen je i igrani film “Molitva za kišu” (Bhopal: A Prayer for Rain,
2013) čija radnja prati živote ljudi uoči nesreće.
Sve je počelo u noći između 2. i 3. decembra 1984. godine kada je došlo do odvijanja opasne
hemijske reakcije pri čemu je velika količina vode prodrla u rezervoar sa metilizocijanatom.
Curenje je prvi put detektovano u 23 sata i 30 minuta kada su radnicima počele da suze i
peku oči. Odmah je obavešten nadzornik koji je propustio da preduzme određene mere, a
kada je to učinio već je bilo kasno. U međuvremenu je 40 tona metilizocijanata poteklo iz
rezervoara i u toku dva sata dospelo u vazduh, svemu je pridonelo da se smrtonosni gas u
obliku belog dima širio niz vetar koji je imao brzinu 8 km/h i sve se proširilo gradom. Još
jedna nepovoljna okolnost je bila spoljašnja temperatura vazduha oko 14°C što je doprinelo
da se gas hladio i dospevao u prizemne slojeve vazduha i smrtnoj opasnosti izložio 500.000
stanovnika mahom najsiromašnijeg dela grada. U panici bunovni i već kontaminirani u snu,
spavajući na podu gde su koncentracije toksičnih gasova najveće, dezorijentisani mrakom u
panici su uplašeni ljudi trčali ulicama pokušavajući da spasu svoj i živote svojih najmilijih, ne
shvatajući da ih je svaki udah vodio sve bliže smrti. Prema izjavama, trenutna reakcija bila je
pečenje i suzenje očiju, a ubrzo je nastupalo i slepilo, zatim, kašljanje, pena iz usta i gušenje.
Život je izgubilo oko 4.000 prema zvaničnoj proceni “Junijon karbajda”, međutim državne
medicinske službe su kasnije potvrdile prema prikupljenim leševima da je bilo preko 15.000
preminulih. Veliki je broj faktora koji je uticao da smrtnost u ovom akcidentu bude ovako
velika i svi se svode na kombinaciju pravnih, tehnoloških, organizacionih i ljudskih grešaka.
Pre svega, nisu postojale sigurnosne procedure u slučaju isticanja gasa iz rezervoara, niti su
postojali planovi evakuacije stanovnika iz naselja koja su bila u blizini fabrike, a koja su i
nastala kada su hiljade ljudi pohrlili iz svih delova Indije da bi se zaposlili u novoj fabrici i
doveli svoje porodice. U sudskom procesu je utvrđeno da je menadžment svesno preduzeo
smanjenjenje proizvodnje na uštrp zanemarivanja redovnog održavanja sigurnosnih
sistema. Prenaseljenost u delu grada oko fabrike, siromaštvo i loša putna infrastruktura

83
dodatno su pogoršali stanje. U naseljima uskih ulica i ogromnog broja stanovnika, bez vode i
telefonskih linija, uz loš medicinski sistem, mnogi ljudi su bili osuđeni na visoku izloženost
toksičnom vazduhu sa malim izgledima da prežive tragičnu noć. Preživeli su oni koji su
shvatili da treba da beže niz vetar što brže mogu, štiteći pri tom disajne organe mokrom
krpom i što manjim brojem udisaja. Iako su nadležni u kompaniji “Junijon karbajd”, inače
trećoj po veličini hemijskoj kompaniji u SAD, tragični događaj pokušali da predstave kao
slučajni akcident, istragom je utvrđeno da su imali dvostruke standarde kada je u pitanju
primena sigurnosnih i zaštitnih mera u fabrici u Indiji i u centrali u Zapadnoj Virdžiniji u
SAD. Veliki broj ljudskih života u Bopalu je aktuelizovao i pravna pitanja kod sklapanja
ugovora koji se tiču preseljenja tehnologija iz najrazvijenijih u siromašne zemlje. Iako su
indijske vlasti odmah uhapsile jednog visokog predstavnika kompanije “Junijon karbajd”,
koji se sticajem okolnosti tu zadesio u vreme nesreće, morale su ga osloboditi jer su njegovi
advokati podneli deo ugovora o odgovornosti u kojem je stajalo da američka kompanija ne
snosi nikakvu odgovornost za eventualne posledice havarije iz kojih god razloga ona
nastupila. Nisu primenjivane nikakve mere za zbrinjavanje toksičnog otpada koji se odlagao
iza fabrike uz stambene objekte okolnog naselja, a i danas tu živi najsiromašnije
stanovništvo. Otpad je pod uticajem atmosferalija dospeo u podzemne vode što je utvrđeno
u uzorcima sa vrednostima arsena, benzola i teških metala koje su višestruko prelazile
dozvoljene koncentracije.
Bopal je bio hemijski akcident koji je imao odloženo dejstvo, vec posle nekoliko dana od
nesrece drvecu u blizini je opalo lišće, stabla su se osušila i morala su biti posečena. Oko
170.000 ljudi je lečeno u bolnicama i privremenim ambulantama, a na hiljade leševa
domaćih životinja je sakupljeno i sahranjeno. Zalihe hrane postale su oskudne zbog straha
dobavljača od sigurnosti dodatne kontaminacije. Posle nesreće je urađeno niz kliničkih
studija koje su dale različite rezultate, ali se i poklapaju u zaključcima koji se tiču dugoročnih
efekata na ljude koji su bili izloženi gasu i njihovom potomstvu. Bolesti i poremećaji su
vezani za respiratorne organe (hronični bronhitis, opstruktivna bolest pluća, tuberkuloza,
fibroza), oči (hronični konjuktivitis, rana katarakta, zamućenje rožnjače), neurološki sistem
(oštećenje pamćenja, ukočenost, oštećene motoričke sposobnosti). Kod dece rođene posle
ovog događaja od roditelja koji su bili izloženi gasu primećen je veliki broj raznih vrsta
oštećenja, fizičkih i intelektualnih. Prisutna je i danas drastično veća stopa pobačaja i smrti
novorođenčadi nego u drugim delovima Indije, dok istraživanja potvrđuju oštećenja
reproduktivnih organa kod žena, promena na hromozomima, kancerogena oboljenja i
oštećenja imuniteta u populaciji u Bopalu. U sudskom procesu indijski vrhovni sud je
odobrio nagodbu u iznosu od 470 miliona dolara koji je kompanija uplatila indijskoj Vladi.
Na svojoj internet stranici koja je posvećena nesreći kompanija Union Carbide India Ltd.
navodi da je odmah posle tragedije 11. decembra 1984. godine uplaćeno 2 miliona dolara u
fond za pomoć stanovništvu i da je februara 1985. godine osnovan novi fond od 5 miliona
dolara za pomoć zaposlenima u fabrici, kao i da je data donacija indijskom Crvenom krstu u
iznosu od 5 miliona dolara.

84
Ostaje zapažanje da se sve ovo verovatno ne bi dogodilo da se kod investicija, na zaposlene i
na zaštitu na radu i zaštitu životne sredine primenjuje isti standard kao u matičnim
fabrikama u razvijenim zemljama. Ovako se dobija utisak, a taj koncept se odvija i danas, da
se izvoz tehnologije i kapitala svodi na interes da se iskoristi jeftina radna snaga koja je
spremna da radi bilo šta, koja istovremeno nije dovoljno obučena za određene poslove, nema
odgovarajuću zaštitu, nije edukovana i pre svega ne poznaje svoja prava i obaveze.

Aktuelni izvori industrijskog zagađivanja ambijentalnog vazduha

Ambijentalni polutanti vazduha su ona hemijska jedinjenja prisutna u vazduhu koja se

pojavljuju u prekoračenim koncentracijama od dozvoljenih i imaju potencijalno štetan
uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Posebno štetni uticaj imaju sledeći polutanti: ozon
(O3) koji izaziva glavobolje i pulmonarna oboljenja kao i iritaciju nosa i grla; čestice (PM) na
kojima se hvataju teški metali izazivajući mutagene i kancerogene promene, kao i iritaciju i
oštećenje respiratornih funkcija (Slika 4.2); isparljiva organska jedinjenja koja izazivaju
štetne uticaje širokog spektra, od iritacija organa čula mirisa do mutagenih i kancerogenih
efekata; ugljen-dioksid koji Izaziva oksigenizaciju tkiva; azotni oksidi koji dovode do pojave
kiselih kiša, usporavaju razvoj biljaka i imaju štetne efekte po respiratorni sistem čoveka;
sumpor-dioksid koji izaziva pojavu kiselih kiša i pogoršava respiratornu patologiju kod
ljudi; dioksini čijom se izloženešću uvećava rizik od raka, a smatra se i da ometaju imuni
sistem i menjaju koncentraciju reproduktivnih hormona.
U urbanim područijima u svetu živi danas više od polovine populacije i tu su skoncentrisani
najveći izvori povišenih koncentracija polutanata vazduha - saobraćaj, sagorevanje fosilnih
goriva i industrijska proizvodnja. Ovo zagađenje utiče na povećanje zdravstvenih rizika
stanovništva koji će se još više uvećavati s obzirom da u Evropi danas više od 70%
stanovništva živi u gradovima, a u svetu se 2050. godine očekuje da taj broj bude čak 66%.
Drumski saobraćaj je izvor pojavljivanja štetnih jedinjenja kao što su olovo, benzeni,
benzopiren i čestične materije, ali je saobraćaj odgovoran za više od polovine emisija
azotnih oksida i trećinu procenata emisija isparljivih organskih jedinjenja u ukupnom
urbanom kompleksu zagađivača. Ovome pogotovu doprinose dizel-motori putničkih i
teretnih drumskih vozila koji ispuštaju veoma fine čestice jako štetne po zdravlje ljudi. Kod
industrijskog zagađenja – različitih proizvodnih procesa primarni polutanti sa najdužim
srednjim vremenom prisustva su kisela jedinjenja (sumpor-dioksid, azotni oksidi i
amonijak) i aerosoli (prašina, teški metali i dugotrajni organski polutanti). Osim uticaja u
samim aglomeracijama gde su stacionirani izvori zagađivanja, zagađujuće materije u
vazduhu koje potiču iz oksida azota i sumpora, kao i amonijaka, mogu prevaliti velike
distance nošeni vetrom i nataložiti se izazivajući probleme kao što je acidifikacija (taloženje
kiselih supstanci i kiselih kiša i disperzija amonijaka iz veštačkog đubriva sa tretiranih
poljoprivrednih površina, čime se ugrožavaju kopneni i vodeni ekosistemi.

85
Očigledno je opšta podela na prirodne i veštačke izvore zagađivanja vazduha preširoka da
bi obuhvatila svu složenost procesa koji se odvijaju u ambijentalnom vazduhu pod uticajem
emisija kao proizvod ljudskih aktivnosti. Zato je dodatna kategorizacija na primarne i
sekundarne zagađivače ambijentalnog vazduha korisna za razumevanje pitanja koja se
najčešće postavljaju kada je kvalitet vazduha koji udišemo u pitanju. Razlikujemo primarne
zagađivače koji se direktno emituju u atmosferu, dok sekundarni zagađivači nastaju u
atmosferi od prekursorskih zagađivača, odnosno jedinjenja koja učestvuju u hemijskoj
reakciji kojom se proizvodi neko drugo jedinjenje kroz hemijske reakcije i mikrofizičke
procese. Na taj način zagađivači vazduha mogu biti prirodnog, veštačkog (antropogenog) ili
mešovitog porekla u zavisnosti od njihovog izvora ili izvora njihovih prekursora. Sva ova
složenost se može pojednostaviti kroz izveštaj o emisijama zagađivača vazduha i učiniti
informaciju shvatljivom na način kako je javnosti najviše prijemčiva. Najbolji primer su
godišnji izveštaji o kvalitetu vazduha koje objavljuje Evropska agencija za zaštitu životne
sredine (EEA). U izveštaju Air quality in Europe — 2019 report prikazane su ukupne emisije
zagađujućih materija u zemljama Evropske unije indeksirane kao procenat njihove
vrednosti za referentnu 2000. godinu. Emisije za ključne primarne zagađivače koji
doprinose kvalitetu ambijentalnog vazduha - suspendovane čestice (PM), crni ugljenik (BC),
sumporni oksidi (SOX), azotni oksidi (NOX: koji uključuje azot-monoksid, NO i azot-dioksid,
NO2), amonijak (NH3), ugljen-monoksid (CO), metan (CH4) i nemetanska isparljiva organska
jedinjenja (NMVOCs) - ukazuju na smanjenje za period između 2000. i 2017. godine (Grafik
4.1). Najveće smanjenje emisija od 77% pokazuju sumporni dioksidi (SOX), a najmanje 9%
emisije amonijaka (NH3).

Slika 4.2. Komparativno poređenje veličine čestica PM2.5 i PM10

86
Ovakav metodološki postupak zajedničkog prikaza indikatora ekonomskog rasta (BDP,
GDP) i indikatora emisija zagađujućih materija ambijentalnog vazduha omogućava
sagledavanje procesa koji se u teoriji razvoja i zaštite životne sredine naziva razdvajanje
ekonomije od životne sredine (decoupling environment from economic growth), (Grafik 4.1).

Grafik 4.1. Trend emisija zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu u zemljama EU

Izvor: Air quality in Europe — 2019 report, EEA report, No 10/2019

Kao što se vidi sa dijagrama, tokom perioda od 2000. do 2017. godine emisije zagađujućih
materija u vazduh u zemljama EU su pokazale značajno apsolutno razdvajanje od
ekonomske aktivnosti, što je poželjno i za poboljšanje stanja životne sredine i za povećanje
produktivnosti. Na to ukazuju suprotni trendovi između smanjenja emisija zagađivača
vazduha i povećanja bruto domaćeg proizvoda (BDP). Ovo znači da se za manje emisija
zagađujućih materija u vazduhu istovremeno povećava BDP na godišnjem nivou. Najveće
razdvajanje bilo je za SOX, CO, NOX, BC za koje su emisije po jedinici BDP smanjene za preko
40% između 2000. i 2017. godine. Ovo razdvajanje emisija zagađujućih materija u vazduh
od ekonomske aktivnosti dolazi usled kombinacije više faktora, kao što su: donošenje
zakonskih rešenja i primena politike zaštite životne sredine, zamena energenata,
tehnološka poboljšanja i poboljšanja u energetskoj ili procesnoj efikasnosti, ali i povećanje
potrošnje uvezenih dobara proizvedenih u industrijama van EU. Glavni sektori koji
doprinose emisijama zagađujućih materija u vazduh u Evropi su: transport - drumski i
terretni, koji uključuje vazdušni, železnički, pomorski i rečni transport; javni sektor i
domaćinstva; proizvodnja i distribucija energije; industrija; poljoprivreda; i čvrsti
komunalni i industrijski otpad, koji uključuje deponije i sve vidove upravljanja otpadom.

87
 Slika 4.3. Koncentracije čestica prečnika 10 μm ili manje (PM10), 2017 –
Godišnje granične vrednosti
Izvor: Air quality in Europe — 2019 report, EEA report, No 10/2019

Analiza kvaliteta ambijentalnog vazduha na osnovu monitoringa sa izveštajnih stanica

država članica i saradnica EEA za 2017. godinu daje sveobuhvatnu sliku stanja u Evropi i
zasniva se na Direktivi o kvalitetu ambijentalnog vazduha (EU, 2008) i Smernicama SZO
(WHO, AQG), a odnosi se na čestice prečnika 10 μm ili manje (PM10), (Slika 4.3). Analiza
ispunjava minimalnu pokrivenost od 75% sa oko 3000 stanica jer je obuhvaćeno 2927
stanica, a u odnosu na godišnju graničnu vrednost od 40 μg/m3 prema Direktivi EU i prema
strožijim Smernicama SZO od 20μg/m3 Koncentracije iznad godišnje granične vrednosti
PM10 (40μg/m3) u 2017. praćene su na 7% (207 stanica) svih izveštajnih stanica smeštenih
u 13 zemalja. Najviše ih je bilo u Turskoj (121), Poljskoj (31), Italiji (14), Severnoj
Makedoniji (14) i Bugarskoj (13). Analiza je pokazala da je postojala najmanje jedna stanica
sa vrednostima iznad godišnje granične vrednosti PM10 u državama članicama EU, i to:
Hrvatske, Francuske, Mađarske, Rumunije i Španije (po 1), kao i u zemljama saradnicama
EEA, i to: Bosne i Hercegovine (5), Crnoj Gori (1) i Srbiji (3). Stroža vrednost prema
Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO, AQG) za srednju godišnju vrednost PM 10
(20μg/m3) premašena je na 51% stanica u svim zemljama koje izveštavaju EEA, osim u
Estoniji, Finskoj i Irskoj. Analiza je pokazala da je drumski saobraćaj doprineo do 11% od
ukupnih primarnih emisija PM10 u zemljama EU, a tu spadaju osim emisija izduvnih gasova
i habanje guma i putne asfaltne površine i druga vrsta prašine sa saobraćajnica.

88
Karakteristika zemalja Jugoistočne Evrope je njihova zavisnost od uglja za proizvodnju
električne energije i tehnološka zastarelost njihovih termoelektrana koje su izgrađene
između šezdesetih i osamdesetih godina proslog veka i veliki su izvori zagađivanja vazduha.
U regionu centralnog Balkana u funkciji je sedam od deset elektrana na ugalj koje su najveci
zagađivači u Evropi, (Slika 4.4). Izveštaj pod nazivom Hronično zagađenje ugljem (2018),
zajednički pripremljen od strane više evropskih organizacija je dokumentovano pokazao da
zagađenje vazduha iz termoelektrana na fosilna goriva ili drugih emitera ne poznaje
granice. U sažetku ovog izveštaja je napisano “da su termoelektrane na ugalj Zapadnog
Balkana stare, neefikasne i funkcionišu ispod standarda zaštite životne sredine”, kao i da je
“u 2016. godini 16 termoelektrana sa ukupno 8 GW emitovalo više zagađenja sumpor-
dioksidom nego sve evropske termoelektrane na ugalj (250 sa ukupno 156 GW), kao i
podjednako zabrinjavajuće nivoe čestica i azotnih oksida”. Jedan od autora studije iz
organizacije CEE Bankwatch naglasava da se industrija uglja ne moze odrzati u zivotu i da
termoenegetski sektor na ugalj umire, “a obecanja o otvaranju novih radnih mesta
održavaju radnike i zajednice zarobljene u realnosti koja to nije”. Drugi koautor ove studije
iz Evropske mreže za klimatsku akciju (CAN Europe) je još ubedljiviji kad kaže:
„Sagorevanje uglja u termoelektranama Zapadnog Balkana je opterećenje za javno zdravlje,
klimu i privredu. Zato je u interesu svih Evropljana, u Evropskoj uniji i u zemljama
Zapadnog Balkana da se brzo obezbedi sprovođenje pravila Energetske zajednice, ali i
napuštanje ove zagađujuće i zastarele tehnologije.

Slika 4.4. Najveći zagađivači ambijentalnog vazduha u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi

89
Ovo je neophodno kako bi se klimatskoj akciji, kontroli zagađenja i kvalitetu vazduha
dodelila veća važnost i značaj u okviru pristupa zemalja kandidata članstvu u Evropskoj
uniji, a to je zahtev na nivou zemalja EU, sa ciljem obustavljanja emisija gasova sa efektom
staklene bašte do 2050. godine. Naglašeno je kako, “i zemlje Zapadnog Balkana treba da se
posvete postepenom napuštanju uglja, ne samo zbog hroničnog zagađenja vazduha, već i
zbog toga što je sagorevanje uglja među glavnim krivcima za klimatske promene“.

Kvalitet ambijentalnog vazduha u Srbiji

Ambijent nije samo okolina i životni prostor već i skup uslova u kojima čovek opstaje i zato
je čist vazduh osnovni preduslov zdravlja i blagostanja ljudi. Više od jedne decenije u Srbiji
se sprovodi sistematski monitoring kvaliteta vazduha od strane Agencije za zaštitu životne
sredine i na osnovu redovnih godišnjih izveštaja koji proističu iz obaveze izveštavanja može
se dobiti opšta procena kvaliteta ambijentalnog vazduha u karakterističnim aglomeracijama.
Monitoringom su obuhvaćeni sledeći polutanti: sumpor dioksida (SO2), azot dioksid (NO2),
prizemni ozon (O3), ugljen monoksid (CO), suspendovane čestice manje od 10 i 2,5 μm (PM10
i PM2.5), a u suspendovanim česticama PM10 vrši se određivanje sadržaja benzoapirena i
teških metala. Rezultati pokazuju da su dominantan uzročnik aerozagađenja i ugrožavanja
zdravlja ljudi u Srbiji prekomerne koncentracije suspendovanih čestica PM10 koje su, na
primer u 2018. godini, bile uzročnik 77% od ukupnog broja prekoračenja. Daleko manje je
bilo prisutno prekomerno zagađenje prizemnim ozonom u 19% i neznatno prekoračenje
ostalih zagađujućih materija kao što su: sumpor dioksid, azot dioksid i ugljen monoksida, svi
ukupno 4%.

Grafik 4.2. Broj mernih stanica koje su prekoračile limit

Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

90
Karakteristično je da, tokom niza godina od kada se u državnoj mreži stanica vrše merenja
suspendovanih čestica PM10, rezultati pokazuju gotovo izjednačen broj stanica na kojima se
vrše merenja i istovremeno nedozvoljena prekoračenja u pogledu broja dana. Dozvoljeni
broj dana sa prekoračenjem u godini je 35, tako da broj mernih stanica koje su prekoračile
ovaj limit u višegodišnjem monitoringu ukazuje na činjenicu da nije bilo prekoračenja samo
tamo gde nije bilo uspostavljenog monitoringa (Grafik 4.2).
Značajno je zastupljen veliki broj mernih stanica na kojima su srednje godišnje vrednosti bile
veće od 40μg/m3 kao dozvoljene granične vrednosti. Ovo je bilo zastupljeno u zimskim
mesecima zbog nepovoljnih meteoroloških uslova - čestih perioda stabilnog vremena uz
niske temperature, odsustvo vetra i padavina - kada dolazi do višednevnog kumulativnog
povećanja koncentracija zagađujućih materija u vazduhu. To se posebno odnosi na one
gradove i naselja sa nepovoljnim topografskim položajem gde se pomenuti efekat dodatno
uvećava. Tu je karakterističan slučaj Užica i Valjeva koji su zastupljeni sa najvećim brojem
dana u godini sa prekoračenjima u koncentracijama zagađujućih materija u vazduhu.
Dodatna nepovoljna okolnost je korišćenje uglja lošeg kvaliteta, ali i stara ložišta sa
nepotpunim sagorevanjem koja dodatno povećavaju ovaj negativni efekat. Ovo ima za
posledicu pojavu sezonskih razlika nivoa zagađenja na svim mernim stanicama, pri čemu je
najizraženija razlika između hladne i tople sezone u Valjevu i Užicu a manja razlika je
prisutna u Beogradu i Novom Sadu. S tim u vezi, uočljiva je sezonska razlika u broju dana sa
prekoračenjima dnevne granične vrednosti i tu razliku karakteriše uglavnom izuzetno mali
broj dana sa prekoračenjima tokom tople polovine godine u odnosu na onaj koji se javlja u
hladnom periodu (Grafik 4.3).

Grafik 4.3. Broj dana sa prekoračenjima tokom sezona: topla – hladna

Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

91
Koncentracije teških metala, arsena, kadmijuma, nikla i olova koje se određuju u frakciji
PM10 prema indikativnim merenjima vršenim u 2018. godini na stanicama u državnoj i u
lokalnim mrežama, ukazuju da srednje godišnje koncentracije nisu bile prekoračene.
Izuzetak je sadržaj arsena u PM10 u Boru, koji je uvek bio prekoračen u višegodišnjem
monitoringu, a u 2018. godini je srednja godišnja koncentracija bila oko deset puta veća od
ciljne vrednosti. Najopsežnija merenja benzo(a)pirena u PM10, koji nastaje kao proizvod
nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva i biomase, vršena su 2018. godine i pokazala su da
ovaj predstavnik policikličnih ugljovodonika prekoračuje propisanu ciljnu vrednost
(1μg/m3) na većini stanica, a maksimalna izmerena vrednost je bila u Valjevu 5,1μg/m3.
Koncentracije benzo(a)pirena su prekoračile ciljnu vrednost i na drugim mernim stanicama,
kao u Užicu 2,2μg/m3, Beogradu 1,7μg/m3 i u Smederevu 1,4μg/m3, a samo u Novom Sadu je
srednja godišnja vrednost bila manja od ciljne vrednosti i iznosila je 0,5μg/m3.

Slika 4.5. Panorama Užica u smogu

https://infoera.rs/2020/09/08/vazduh-u-uzicu-prosle-godine-bio-prekomerno-zagadjen/

Sumpor-dioksid predstavlja najveći problem za zdravlje ljudi i štetu po životnu sredinu u

Srbiji, najviše je poreklom iz velikog izvora industrijskog zagađenja topionice RTB Bor.
Rezultati sprovedenog sistematskog monitoringa u period od 2010. do 2018. godine u Boru
pokazuju da je dolazilo do stalnog prekoračenja dnevnih graničnih vrednosti za sumpor
dioksid i više od pedeset puta od dozvoljenog. Dozvoljeno je tri puta u kalendarskoj godini, a
broj dana sa prekoračenjem dnevnih graničnih vrednosti za sumpor dioksid iznosile su 175

92
(2010), 245 (2014) i 145 (2015). Srednje dnevne vrednosti su, pri tom, dostizale i dvadeset
puta veće vrednosti od dozvoljenih sa zabeleženom maksimalnom dnevnom koncentracijom
od 2.355μg/m3 u 2012. godini. Vidno poboljšanje ambijentalnog kvaliteta vazduha u Boru
započelo je od marta 2015. godine stavljanjem u pogon nove topionice projektovanog
kapaciteta prerade do 400.000 t koncentrata bakra godišnje primenom savremene
tehnologije topljenja bakra uz veće iskorišćenje bakra i sumpora do 98%. Rezultati
monitoringa kvaliteta vazduha na sadržaj sumpor dioksida su za period od 2016. do 2018.
zabaležili drastično smanjenje broja dana sa prekoračenjima dnevnih graničnih vrednosti na
45 u proseku. Ovo “poboljšanje” je i dalje bilo petnaest puta više od dozvoljenog, ali skoro
idealno od prekoračenja iz prethodnih godina koje je iznosilo čak 82 puta više od
dozvoljenog broja dana sa zagađenim vazduhom. Jedan drugi indikator je ilustrativan za
ocenu poboljšanja uslova života koji se desio u Boru, to je broj epizoda opasnih po zdravlje
ljudi koje se javljaju kada postoji prekoračenje satnih vrednosti iznad 500μg/m3 sumpor
dioksida u trajanju od najmanje tri sata u kontinuitetu. Broj ovih epizoda kretao se između
100 i 120 u periodu od 2013. do 2015. godine da bi se u periodu od 2016. do 2018. godine
sveo na 4 epizode godišnje. Ekološki optimisti su ocenili da su puštanjem u rad novog
postrojenja topionice bakra u Boru ekološke prilike vraćene na period pre otvaranja rudnika.
Sigurno je bolje od ranijeg najgoreg perioda, ali u 2019. godini na 3 merne stanice u Boru
zabeleženo је 8, 11 i 41 dan u toku godine sa prekoračenjima dnevnih graničnih vrednosti za
sumpor dioksid, što ne zadovoljava uslove za kvalitet ambijentalnog vazduha kojim se
zahteva da taj broj dana ne bude više od 3 u toku godine.
Od ostalih zagađujućih materija u vazduhu koje se prate, azot dioksid je prisutan u
nedozvoljenim koncentracijama na godišnjem, dnevnom ili satnom nivou u svim gradovima
u kojima je uspostavljen monitoring. Među gradovima gde je ova pojava najprisutnija je
Beograd što se objašnjava intenzitetom saobraćajnog opterećenja. Kao najveća aglomeracija
u Srbiji, Beograd ima opterećenja u koncentracijama zagađujućih materija u vazduh usled
intenzivnog saobraćaja što se vidi iz prekoračenih srednjih godišnjih, dnevnih i satnih
vrednosti. Broj dana u toku godine sa prekoračenjima dnevnih graničnih vrednosti za azot
dioksid u Beogradu to ubedljivo potvrđuje, broj tih dana u periodu od 2010. do 2018. godine
se kretao od 10 do 75. Povremena prekoračenja azot dioksida javljala su se u Novom Sadu,
Užicu i Nišu, a nešto ređe u Valjevu. Prizemni ozon je takođe jedan od dominantnih
zagađujućih materija koji utiče na loš kvalitet vazduha, ali samo u toploj polovni godine zbog
njegovog fizičko-hemijskog porekla. Prizemni ozon beleži prekoračenja ciljne vrednosti od
120μg/m3 i u urbanim i ruralnim sredinama, i redovno su prisutna prekoračenja od 25 dana
koliko je propisom dozvoljeno. Ugljen-monoksid kao proizvod nepotpunog sagorevanja
fosilnih goriva se javlja u prekoračenim maksimalnim dnevnim osmosatnim
koncentracijama u više gradova, i to u Vranju i Zaječaru, a nešto ređe u Užicu, Šabcu i
Kruševcu.

93
Obrađeni rezultati merenja iz državne i lokalnih mreža stanica za kvalitet vazduha u 2019.
godini ukazuju na prekoračenja granične i tolerantnih vrednosti u svim gradovima u kojima
je uspostavljen monitoring. U Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Užicu, Požarevcu, Zaječaru,
Smederevu, Kosjeriću, Valjevu, Kraljevu i Subotici vazduh je bio prekomerno zagađen zbog
prisustva suspendovanih čestica PM10 i PM2.5, a u Pančevu i Beočin samo zbog prisustva
suspendovanih čestica PM2.5. Benzo(a)piren u suspendovanim česticama PM10 bio je iznad
dozvoljenog nivoa u Požarevcu, dok je sadržaj teških metala arsena, kadmijuma i nikla u
suspendovanim česticama PM10 prekoračio ciljne vrednosti u Boru. Zagađenje prizemnim
ozonom bilo je prisutno na Kameničkom visu (814 mnv) i Kopaoniku (1.710 mnv). Najveće
detektovano zagađenje teškim metalima registrovano je u Boru gde su arsen, nikl i
kadmijum prekoračili ciljne vrednosti. Od svih zagađivača ambijentalnog vazduha za
sumpor-dioksid i azot-dioksid su definisane koncentracije koje u slučaju neprekidnog
delovanja u toku uzastopna tri sata predstavljaju opasnost po zdravlje stanovništva, i to
500μg/m3 za sumpor-dioksid i 400μg/m3 za azot-dioksid. Pojava koncentracija sumpor-
dioksida opasnih po zdravlje ljudi zabeležena je 13 puta tokom 2019. godine u Boru.
Karakteristično za kvalitet ambijentalnog vazduha u Srbiji da je od uspostavljanja
automatskog monitoringa kvaliteta vazduha samo sumpor-dioksid u Boru imao konstantnu
pojavu koncentracija opasnih po zdravlje ljudi. Dok koncentracije azot-dioksida opasnih po
zdravlje ljudi nisu zabeležene tokom 2019. godine ni na jednoj mernoj stanici u gradovima u
kojima je uspostavljen monitoring.

Slika 4.6. Alarmantno u Boru: vazduh prezagađen, građani se guše u sumpor-dioksidu

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2019&mm=07&dd=03&nav_category=12&nav_id=1561
773

94
 Uticaj zagađenog vazduha na zdravlje ljudi

Zagađeni vazduh je u direktnoj vezi sa bolestima opasnim po život i ovoj temi se poslednjih
godina daje udarno mesto u pisanim i TV medijima i internet platformama širom sveta.
Navode se procene Svetske zdravstvene organizacije da svake godine bolesti uzrokovane
zagađenim vazduhom usmrte oko devet miliona ljudi, a to je svaki šesti smrtni ishod u svetu,
a od tog broja su oko 600.000 dece mlađa od pet godina. Izlaganje visoko zagađenom
vazduhu može izazvati više posledica po zdravlje kao što su povećanje rizika od pojave
respiratornih infekcija, srčanog udara, moždanog udara, raka pluća, bolesti srca i dijatebes
tipa 2.
Štetni polutanti koji su najviše usko povezani sa povećanom smrtnosti su lebdeće čestice
manje od 2,5μg koje nazivamo suspendonovane čestice PM2,5 i koje mogu prodreti duboko u
plućne prolaze. Štetni efekti izloženosti zagađenom vazduhu se javljaju u kratkotrajnom
intervalu (sati, dani) i nakon dugotrajnog izlaganja (meseci, godine). Dosta je dokaza o
štetnom riziku kratkotrajne izloženosti i grubih frakcija lebdećih čestica u vazduhu veličine
između 2.5–10μm po zdravlje koje nazivamo PM10 i za koje je, što se tiče smrtnosti usled
dugotrajne izloženosti, ustanovljen manji faktor rizika nego za čestice PM2,5. Procene
pokazuju da smrtnost od svih uzroka raste od 0,2 do 0,6% za svako povećanje koncentracije
zagađenja od 10μg/m3 PM10. Dok je dugotrajna izloženost PM2,5 povezana sa povećanjem
smrtog ishoda od kardiovaskularnih bolesti za 6-13% na svakih 10μg/m3 povećanja
koncentracije PM2,5. Urađeno je dosta studija slučaja, na primer, jedna studija je pokazala da
se smrtnost od bolesti srca povećava za 0,6% na svakih 20μg/m3 povećanja koncentracije
PM10, a druga da se za 1,5% poveća smrtnost od bolesti srca i srčane aritmije i učestalost
prijema u bolnicu. Istraživanja su pokazala da PM2,5 utiču na pravilno funkcionisanje ćelija i
krvi i da se u aglomeracijama sa visokim procentom obolelih od šećerne bolesti udvostruči
broj primljenih u bolnicu tokom perioda sa visokim koncentracijama zagađenja u vazduhu.
Lebdeće/suspendovane čestice PM10 sastoje se obično iz sulfata, nitrata, amonijaka, natrijum
hlorida, crnog ugljenika i teških metala, a često sadrže i koncentracije prirodne prašine koju
obično nosi vetar sa velike udaljenosti. Iznenadno povećanje u PM vrednostima ukazuje na
epizodu nagle emisije čestica iz nekog izvora.
Kada se registruje ekstremno visoka vrednost PM10 čestica, prečnik manjih od 10
mikrometara, uz istovremeno znatno viših od vrednosti PM2.5 čestica, prečnika manjih od 2.5
mikrometara, izvesno je pretpostaviti da pretpostavljeni izvor emisija sadrži dominantno
čestice krupnije od 2.5 mikrometra. U prirodi ovakvi izvori mogu biti vulkanske erupcije
ili peščane oluje koje nastaju kada snažni frontovi vetra sa ogoljenih površina suvog
zemljišta podignu čestice i transportuju ih na velike udaljenosti. Upravo je to bio uzrok
dramatičnog porasta zagađenja vazduha nad Srbijom 27. marta 2020. godine. Posle
kratkotrajnog uobičajenog prebacivanja “odgovornosti” za porast zagađenja na individualna
ložišta, gradske toplane do saobraćaja, podaci sa specijalozovanog sajta su otkrili krivca.

95
Animacija kreirana na osnovu prognoza o kretanju aerosola nad jugo-istočnom Evropom
dobijena iz izmerenih satelitskih podataka AOD (Aerosol optical depth) ubedljivo je ukazala
na uzrok naglog povećanja PM koncentracija na teritoriji Srbije. Bila je to peščana oluja koja
je u najvećoj meri donela pesak sa istočne obale Kaspijskog mora (Slika 4.7).

Slika 4.7. Prognoza kretanja aerosola nad jugo-istočnom Evropom

Kao posledica klimatskih promena u ovom delu evroazije nastale su ogoljene isušene
površine zemljišta sa kojih se pri jakom vetru stvaraju intenzivne peščane oluje koje dobijaju
regionalni meteorološki karakter i transportuju ove čestice sitne teksture u vidu mineralnog
aerosola čak do naših krajeva. Mora se imati na umu da prašina koju iz udaljenih predela
nose jaki vetrovi ne objašnjava u potpunosti ekstremno visoko zagađenje koje je tog dana
zabeleženo, jer je vazduh bio veoma zagađen u celoj zemlji, a ne samo u regionu pogođenom
košavom. Naime, tih dana krajem marta je bilo hladnije nego obično u to delu godine i
stanovništvo pod merom izolacije zbog COVID-19 je bilo kod kuća duže nego inače, što je
doprinelo da se pojača efekat grejne sezone. Ovo je zabeleženo u mnogim gradovima Srbije u
vidu epizodnih ekstrema zagađenja ambijentalnog vazduha. Defitivan odgovor u kojoj meri
su različiti izvori zagađenja uticali na to da Srbija tog dana bude jedna od najzagađenijih
država na svetu i Beograd najzagađenija prestonica je ostala neka vrsta enigme sa stavovima
koji se razlikuju bilo da dolaze od strane nadležnih ili stručnjaka. Trebali bi da se složimo u
jednom, da nam je potrebno još dosta istraživanja i validnijih podataka. Dovoljan je pogled
na rang listu prvih pet najzagađenijih gradova u svetu tog 27. marta 2020. godine prema
koncentracijama PM10 (μg/m3): 439 – Beograd, Srbija; 160 – Kijev, Ukrajina; 155 – Poznanj,
Poljska; 145 – Hanoj, Vijetnam; 141 – Osaka, Japan (preporučena vrednost Svetske
zdravstvene oganizacije: srednja dnevna vrednost za PM10 je 50μg/m3). Za početak bi mogli

96
da krenemo od jedne nepoznate koju možemo da izbacimo iz jednačine, a to je saobraćaj
koga tih dana u našoj zemlji gotovo da nije ni bilo u toku mera izolacije zbog COVID-19, a u
toku čitave zime je od strane nadležnih često istican kao glavni izvor zagađenja.
Istraživanja su pokazala da kada dođe do smanjenja koncentracije finih lebdećih čestica
smrtnost povezana sa njihovom koncentracijom istovremeno opada, naravno pod uslovom
da ostali faktori koji doprinose povećanoj smrtnosti ostanu nepromenjeni. Ova činjenica bi
trebalo da bude od koristi kreatorima politike i donosiocima odluka u ovoj oblasti, jer je
očigledna veza između poboljšanja zdravlja populacije usled smanjenja zagađenja vazduha.
Iako se uticaj zagađenja vazduha suspendovanim česticama na zdravlje ispoljava već na
malim koncentracijama, istraživanjima nije identifikovan prag ispod kojeg nije moguće uočiti
uticaj na zdravlje. Zato je Svetska zdravstvena organizacija objavila preporuke s namerom da
se postignu što niže moguće koncentracije finih lebdećih - suspendovanih čestica, ali i ostalih
zagađujućih polutanata u vazduhu, jer ozbiljni rizici po zdravlje postoje i od
izloženosti ozonom, azotni oksidi, sumpor dioksidom, PAH-ovima, ugljen monoksidom,
teškim metalima, dioksinima i furanima, volatilnim organskim spojevima, benzenom.
Kao što je to slučaj sa suspendovanim česticama, koncentracije nabrojanih polutanata su
obično najveće u urbanim aglomeracijama. Ozon nastaje hemijskom reakcijom u kojoj
učestvuju sunčeva svetlost, azotni oksidi i volatilni organski spojevi što kao rezultat ima da
najviše vrednosti prizemnog ozona budu izmerene za vreme toplih, sunčanih dana i to
obično posle podne. Ozon je snažan iritant i može izazvati upalu pluća, gubitak daha, bol i
sviranje u plućima, kašalj kao i pojačati već prisutne bolesti disajnih organa kao što je upala
pluća i astma. Dugotrajna izloženost ozonu je često povezana i sa hroničnim bolestima
disajnih organa. Azotni oksidi su jedan od najvažnijih polutanata vazduha i proizvod su
sagorevanja fosilnih goriva. Najčešće su prisutni u blizini puteva i fabričkih kompleksa ili u
restoranima i domaćinstvima gde se plin koristi za pripremu hrane. Azotni oksidi doprinose
pojačavanju postojeće bolesti pluća, astme, bronhijalnih simptoma, upale pluća i smanjenju
ukupne funkcije pluća. Sumpor dioksid je bezbojni gas vrlo oštrog mirisa koji nastaje
spaljivanjem uglja ili ulja koja su bogata sumporom ili prilikom topljenja mineralne rude koja
sadrži sumpor. Sumpor dioksid može postati kiseo kada dođe u kontakt sa vodom, što
dovodi do kiselih kiša koje uzrokuju sušenje i gubitak šuma. Sumpor dioksid utiče na
respiratorni sistem izazivajući kašalj, stvaranje sekreta, pojačavanje astme i hroničnog
bronhitisa. Studije su pokazale da se izlaganjem povećanim koncentracijama sumpor
dioksida povećava smrtnost, posebno u delu populacije sa bolestima srca i pluća. Policiklični
aromatični ugljovodonici (PAH) nastaju nepotpunim sagorevanjem fosilnih goriva i obično
su u vezi sa emisijom iz dizel motora i crnim ugljenikom. Istraživanja su dokazala da
izloženost tokom prenatalnog perioda povećava rizik od infekcije, kašlja, teškoća sa disanjem
i nazalnim simptomima kod beba. Potvrđena je veza i sa povećanim rizikom od sindroma
pomanjkanja pažnje i hiperaktivnosti kod dece i poteškoća sa učenjem. Ugljen-monoksid je
bezbojni gas, bez mirisa, kojeg uglavnom proizvode motorna vozila, ostali izvori su
postrojenja za spaljivanje i sagorevanje goriva i izloženost povećanoj koncentraciji je vezana
97
za pojavu glavobolje, poremećaja vida, smanjene kognitivne sposobnosti, smanjenoj
sposobnosti obavljanje kompleksnih radnji, a vrlo visoke koncentracije mogu dovesti do
nesvestice i smrti. Teški metali kao što su živa, flour, olova koji obično potiču od spaljivanja
niskokvalitetnog uglja u termoelektranama, toplanama ili domaćinstvima za grejanje. Osim
njih, prisutni su i dioksini i furani koji su izuzetno toksični i nastaju nekontrolisanim
spaljivanjem kućnog otpada, veoma često kod samozapaljivanja komunalnih deponija.
Isparljiva organska jedinjenja (VOC) koje se pojavljuju kao gasovi emitovani su spaljivanjem
određenih čvrstih ili tečnih materija i nalaze se u nizu izvora koji su prisutni u zatvorenom
prostoru, od boje do kozmetike, tečnosti za suvo čiščenje i proizvoda za auto industriju.
Jedan od njih je i benzen, poznati kancerogen prvog reda, koji je prisutan u duvanskom dimu,
u blizini benzinskih pumpi, u blizini rafinerija nafte, i u izduvnim gasovima automobila.
Zagađeni vazduh značajno utiče na zdravlje dece i snažno je povezan sa bolestima organa za
disanje kao što su upala pluća, bronhitis i astma. Istraživanja pružaju dokaze da zagađeni
vazduh uzrokuje oksidacioni stres i zapaljenje još nedovoljno razvijenih disajnih puteva kod
dece, što pospešuje pogoršanju astme i hroničnog bronhitisa, opstrukciji disajnih puteva i
smanjenoj razmeni gasova. Takođe može ometati uobičajeni odbrambeni mehanizame pluća
od mikroba tako što utiče na čišćenje i dezaktiviranje bakterija u plućnom tkivu. Sve u
svemu mnogobrojni su dokazi da zagađeni vazduh može ometati i fizički i mentalni razvoj
dece. Deca se razlikuju od odraslih i po tome što češće udišu na usta nego na nos, što za
polsledicu ima još veću količinu udahnutih zagađujućih materija. Ovo je značajno jer
preliminarno filtriranje vazduha se neće desiti kod udisanja u nosnim prolazima kada se diše
na usta. Takođe, deca provode više vremena napolju nego odrasli i aktivnija su nego odrasli,
a mala deca se najčešće igraju bliže tlu gde su veće koncentracije prašine i ostalih
zagađujućih materija. Pluća kod dece su u procesu rasta i razvoja i zato su više izložena
zagađenom vazduhu, a sve ih to čini izuzetno zdravstveno ugroženim. Kod mlađe dece je
ćelijski sloj unutar organa za disanje bolje propustan za čestice zagađenja jer su disajni
putevi manji nego oni kod odraslih pa je i veća verovatnoća da infekcije izazovu blokade.
Pogotovu jer deca dišu dvostruko brže od odraslih i udišući više vazduha po jedinici težine
udišu više zagađujućih materija nego odrasli. Kada se uzme u obzir da se dečiji imuni sistem
još uvek razvija i da su deca veoma osetljiva kada su u pitanju infekcije koje izazivaju virusi,
bakterije i drugi patogeni, sve to povećava rizik pojave infekcija organa za disanje i smanjuje
sposobnost organizma u razvoju da se bori sa infekcijom. Uz to uticaj zagađenog vazduha na
decu može izazvati trajne posledice koje će se ispoljavati celoga života jer zagađen vazduh
štetno utiče na rast pluća, sa povećanim rizikom da kod dece koja žive u zagađenoj sredini
može biti smanjena otpornost za 20% - slično kao odrastanje u prostorijama sa duvanskim
dimom. Zagađeni vazduh može ozbiljno uticati na zdravlje fetusa i zato se trudnicama
savetuje da izbegavaju zagađeni vazduh iz istih razloga kao što bi trebalo da izbegavaju i
pušenje ili udisanje duvanskog dima. Istraživanja su pokazala da je hronično izlaganje
visokim koncentracijama finim lebdećim česticama PM2,5 povezano sa većom stopom
pobačaja, utiče na prerane porođaje i manju težinu bebe pri rođenju.

98
U periodičnim izdanjima Svetske zdravstvene organizacije, objavljenih prethodnih godina,
dobro je dokumentovano da izlaganje zagađenom vazduhu može dovesti do štetnih efekata
na zdravlje u vidu preranog mortaliteta i morbiditeta ljudi, uglavnom povezano sa
respiratornim i kardiovaskularnim bolestima. Mortalitet predstavlja smanjenje očekivanog
života usled prevremene smrti kao posledica izlaganja zagađenom vazduhu, dok se
morbiditet odnosi na pojavu bolesti i godine života sa bolešću ili invaliditetom u rasponu od
subkliničkih efekta (npr. upala) i simptoma kao što je kašalj i hronična stanja koja mogu
zahtevati hospitalizaciju. Najčešće metode koje se koriste za kvantifikovanje efekata
mortaliteta i morbiditeta se zasnivaju na koncentraciji parametrima zagađenja vazduha,
osnovnim demografskim i zdravstvenim podacima i dovode u odnos između ambijentalnih
koncentracija polutanata i svakog specifičnog zdravstvenog ishoda. Ovakvim metodološkim
pristupom kreiraju se indikatori koji odražavaju broj izgubljenih godina ljudskih života ili
troškove povezane sa smrtnošću i morbiditetom. Izveštaj Air quality in Europe — 2019
report (EEA), kao i prethodnih godina, fokusiran je na proceni prevremene smrtnosti i godine
izgubljenog života u vezi sa zagađenjem vazduha, kao posledica izloženošću suspendovanim
česticama (PM), azot-dioksidu (NO2) i ozonu (O3). Izloženost drugim zagađivačima vazduha,
kao što su benzen (C6H6) ili policiklični aromatični ugljovodonici (PAH), naročito
benzo[a]piren, takođe imaјu snažne uticaje na zdravlje. Мeđutim, pod trenutnim evropskim
ambijentalnim uslovima kvaliteta vazduha, njihov uticaj na ukupnu smrtnost povezanu sa
zagađenjem vazduha je mali u poređenju sa uticajem suspendovanih čestica, azot-dioksida i
ozona. Prevremene smrti su smrti koje se dešavaju pre nego što osoba dostigne očekivanu
starost, a to je obično životni vek zemlje stratifikovane prema polu. Prevremene smrti se
mogu sprečiti ako se njihovi uzroci mogu ukloniti, u našem slučaju zagađujuće materije u
vazduhu.
Godine izgubljenog života definišu se kao godine potencijalnog života izgubljene usled
prerane smrti. To je procena prosečnog broja godina koje bi osoba živela da nije prerano
umrla, pri čemu se uzima u obzir starost u kojoj nastupaju smrtni slučajevi i veća je za smrt u
mlađoj dobi, a niža za smrt u starijoj dobi. Zato procena prosečnog broja godina daje više
nijansiranih informacija od samog broja prerane smrti. Rezultati procene uticaja na zdravlje
u izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) za četrdesetjednu evropsku zemlju,
uključujući zemlje EU-28 i zemlje saradnice EEA gde je i Srbija, prezentuju podatke o broju
izgubljenih godina života na 100.000 stanovnika zbog izloženosti koncentracijama PM2,5,
NO2 i O3 u 2016. godini. Najveći uticaji na zdravlje u pogledu godina izgubljenog života koje
se mogu pripisati PM2,5 procenjuju se u zemljama sa najvećom populacijom, u Nemačkoj,
Italiji, Poljskoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Međutim, u relativnom smislu, kada se uzmu u
obzir godinе izgubljenog života na 100.000 stanovnika, najveći uticaji su u zemljama
centralne i istočne Evrope, gde su registrovane i najveće koncentracije suspendovanih
čestica u vazduhu. Sledeća crna rang lista zemalja sa više od 1000 godina izgubljenih života
na 100.000 stanovnika ubedljivo potvrđuje prethodne stavove: Srbija (1919), Bugarska
(1858), Albanija (1753), Severna Makedonija (1699), Bosna i Hercegovina (1652), Poljska

99
(1364), Mađarska (1322), Rumunija (1277), Hrvatska (1219), Crna Gora (1189), Grčka
(1169), Slovačka (1017). Ostale evropske zemlje obuhvaćene ovim rezultatima, njih
dvadeset devet, imaju ispod 1000 godina izgubljenog života na 100.000 svojih stanovnika.
Najmanji relativni uticaji, odnosno broj izgubljenih godina života na 100.000 stanovnika
zbog izloženosti zagađenom vazduhu, zabeležen je u zemljama na severu i severozapadu
Evrope, to su Island, Norveška, Švedska, Irska i Finska. Naučnici sa Univerziteta u Кoloradu
su u najnovijoj studiji prezentovali rezultate istraživanja aerosola u atmosferskom
vazduhu iznad Južnog okeana koji okružuje Antarktik i utvrdili da ne sadrži čestice
prouzrokovane ljudskom aktivnošću. Na ovom mestu, verovatno sa najčistijim vazduhom
na svetu, ne postoje čvrste čestice ili male tečne kapi nastale iz dima, prašine, letećeg
pepela i kondenzovanih gasovitih supstanci koje mogu da se nađu u atmosferskom vazduhu
tipičnih urbanih aglomeracija. Južni pol je za sada jedini deo Zemlje gde je utvrđeno da ne
dopiru uticaji iz industrijskih procesa, sa deponija otpada, termoelektrana na ugalj i izduvnih
gasova motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Cinično zvuči, ali se udisanjem najčistijeg
vazduha na svetu i te kako može izgubiti život, jer je na većem delu Antartika prosečna
temperatura u toku leta ­30°С, a zimi -70°С.
Na kraju je važno naglasiti, za naše uobičajene uslove života, da efekti zagađenja vazduha na
zdravlje ne zavise samo od izloženosti, već i od osetljivosti ljudi (Slika 4.8). Osetljivost na
uticaje zagađenog vazduha može se povećati kao rezultat starosti, postojećih zdravstvenih
uslova ili određenog ponašanja. Veliki broj dokaza prezentovani u različitim studijama
ukazuju da populacija slabijeg socio-ekonomskog statusa uglavnom živi u sredinama sa
lošijim kvalitetom vazduha.

Slika 4.8. Zdravstveni efekti zagađenja vazduha

100
5 VODA I LJUDI

Na karti rizika se jasno uočavaju gradski vodovodi sa alarmantnim

rizikom, preko 40% stanovništva u području Bačke i Banata u
Vojvodini imaju na raspolaganju vodu za piće koja sadrži arsena
više od 10 μg/L. U većini slučajeva koncentracija arsena u vodi za
piće se kreće od 50 ­ 100 μg/L, ali ima i opština kao što je Zrenjanin
i Temerin gde se koncentracija arsena u vodi za piće kreće od
150­250 μg/L. Većina vodovoda u Vojvodini (sem subotičkog) ne
poseduje tehnologije za uklanjanje arsena iz podzemnih voda i zato
je sadržaj arsena u vodi za piće na većini gradova iznad 10 μg/L
koliko je dozvoljeno propisima za zdravstveno bezbednu vodu za
piće. Iako prisustvo arsena u koncentracijama većim od
maksimalno dozvoljene u vodi za piće javnih vodovodnih sistema
predstavlja jedan od najvećih javno - zdravstvenih problema u
Srbiji, mali je broj studija i istraživanja koje su sprovedene u cilju
procene uticaj arsena na zdravlje izloženog stanovništva.

101
NAŠIH VODA JE MANJE, ALI I NAS

Osvrt započinje završnim delom iz priloga objavljenog u ovoj rubrici pre dve godine.
Suprotno nekim stavovima o tome kako nam nedostaju ekološki podaci da bismo bolje
pozicionirali prioritete u pregovorima sa Evropskom unijom, u stvari nam nedostaje
fizički kapital (sopstvena tehnološka oprema) i finansijski kapital (sopstveni izvori
finansiranja). Šta je sa ljudskim kapitalom? Odgovor je da će u Srbiji 2050. godine živeti
isti broj stanovnika kao 1950. Sada nastavljamo raspravom o četvrtoj vrsti kapitala.
Imamo li dovoljno prirodnog kapitala? Odgovor ćemo potražiti koristeći smernice
najpoznatije ekološke sentence – razmišljati globalno, delovati lokalno.
Poslednjih dana ovog jula svetski i naši mediji izvestili su da je čovečanstvo ostvarilo
ekološki dug najranije otkako se sprovode merenja metodom ekološkog otiska –
„Ecological Footprint”. Ovo znači da smo tog 29. jula već potrošili godišnje zalihe
ekosistema Zemlje i da ćemo resursno i simbolično do kraja godine pozajmljivati na
račun budućnosti. Zemljani su najmanje pozajmljivali 1970. godine, kada su do 23.
decembra trošili unutar prirodnih kapaciteta planete.
Dan ekološkog duga Srbije kalendarski počinje sve ranije i ove godine je bio 18. jula, dok
smo prošle godine u ekološki dug ušli 30. jula. Od nekadašnjih jugoslovenskih republika,
Slovenija je 2019. godine prva ušla u ekološki dug, i to 27. aprila. Na primeru Srbije i
Slovenije, čije stanovništvo ne živi unutar kapaciteta nosivosti njihovih nacionalnih
teritorija upoznaćemo se kako metoda ekološkog otiska vrednuje ekonomiju i
stanovništvo s jedne strane i sa druge strane geografsku oblast koju data država zauzima.
Ekološki račun za Sloveniju pokazuje da njen prirodni biološki kapacitet iznosi 2,2
globalna hektara po stanovniku, dok „prisvojena nosivost” u vidu godišnje proizvodnje
dobara i usluga na nacionalnoj teritoriji – ekološki otisak iznosi 5,1 globalni hektar po
stanovniku. Razlika ove dve ekološke veličine pokazuje deficit biokapaciteta i za
Sloveniju iznosi – 2,9 globalnih hektara po stanovniku. Komparativno, ekološki račun za
Srbiju pokazuje da njen prirodni biološki kapacitet iznosi 1,7, dok je ekološki otisak tri, a
deficit biokapaciteta iznosi –1,3 globalna hektara po stanovniku. Slovenija je bogatija
prirodnim kapitalom, više prisvaja sirovine i polufabrikate sa tuđih teritorija i ima veći
deficit biokapaciteta, a još u godišnjem kalendaru u ekološki dug ulazi ranije od Srbije.
Ekološki nije, ali je ekonomski važnije da je Slovenija uspešnija od Srbije jer je njen BDP
24.500 američka dolara po stanovniku. Srbija je siromašna prirodnim kapitalom i viši
životni standard za svoje građane može obezbediti, poput drugih razvijenih zemalja,
samo uvozom produktivnosti ekosistema drugih zemalja, razvojem industrijske i agrarne
proizvodnje i izvozom gotovih proizvoda.
Primer upravljanja „domaćim” vodnim resursima koji nastaju na nacionalnoj teritoriji je
primer kako Srbija danas pozajmljuje budućnost od sopstvene dece. Zemljom našeg

102
Pomoravlja, rekama slivova Južne, Zapadne i Velike Morave, teče iz godine u godinu sve
manje vode. Vode reka Pomoravlja čine samo osam odsto „domaćih” voda od ukupnog
oticaja površinskih voda koje protiču nacionalnom teritorijom, ostale reke dotiču iz
okolnih zemalja ili čine državnu granicu. Naših voda je zabrinjavajuće manje, jer analiza
pokazuje da je prosečni proticaj na profilu Ljubičevski most na Velikoj Moravi pre uliva u
Dunav za period 1951–1980. godina u odnosu na 1981–2017. godinu opao za velikih 18
odsto. Da je naših voda manje svedoče i fotografije korita Velike Morave, u kojem su ovog
jula „isplivali” drveni stubovi ostataka mosta iz vremena pod Osmanlijama.
Početkom leta u SANU je održan simpozijum na temu uticaja mini-hidroelektrana na
životnu sredinu, koji je uvodnim govorom otvorio predsednik SANU, a na početku se
obratio i Ministar zaštite životne sredine. Ugledni stručnjaci i naučnici bili su
nedvosmisleni da je takvo korišćenje hidro-energetskog potencijala u našim uslovima
velika ekološka šteta uz mali energetski dobitak. Nikada ranije javnost i nauka nisu bile
toliko bliske u stavovima, o čemu ubedljivo govori meštanin planinskog sela zapadne
Srbije pričajući o zauzimanju Graševačke reke: „Ovo nije borba za i protiv mini-
hidroelektrana, već borba za državu. (...) Dolina koja vodi sa Kopaonika do Rasine i
Morave je od vitalnog značaja za opštinu, ugrožavanjem opstanka svesno ili nesvesno
podstičemo odlazak ljudi sa ovih prostora, prekid vode znači prekid života.”
Svedoci smo koliko se klima promenila. Koliko se mi malo ili nimalo ne menjamo govore
reči dr Nikole Krstića, profesora Velike škole, sudije i predsednika Kasacionog suda,
napisane u obimnim dnevničkim beleškama, još 1859. godine: „U državnoj upravi
učinjene su mnoge pogreške. (...) Zaista je nerazumljivo kako je spreman naš svet pristati
da u javnim poslovima pođe stranputicom. Ja se čudim otkud u nas tih pogrešnih misli,
želja, težnja!”

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 12. avgust 2019.

103
Evolucija hidrosfere

Prema savremenim hipotezama, Zemlja i ostale planete i nebeska tela Sunčevog sistema
nastali su iz ogromnog međuzvezdanog oblaka sastavljenog od hladnih čestica kosmičke
prašine i različitih gasova. Dominantna naučna misao kaže da je Veliki prasak proizveo
čestice materije i antimaterije u parovima i danas je sve što vidimo u svemiru, od
najmanjeg insekta na Zemlji do našeg Sunca, sastavljeno od čestica materije. Slaba tačka u
ovoj teoriji je da se antimaterija - atom blizanac našem atomu ne može pronaći nigde. Sva
ova velika naučna pretpostavka o poreklu svemira i naše planete otvara još jedno značajno
pitanje. Ukoliko Zemlja nije stvorena “mokra”, kako je nastala voda u toj količini da je 70%
njene površine prekriveno okeanima, morima, jezerima, rekama i močvarama. Sa druge
strane, u odnosu na masu naše planete količina vode je mnogo manja nego što mislimo i to
nam može pomoći da razumemo kako je voda nastala. Ukupna količina vode na Zemlji se
procenjuje na oko 1.330 milijardi km3, što je prema zapremini Zemlje kao košarkaškoj lopti
uporedivo tako da je zapremina njene voda kao loptica za stoni tenis.
Za poreklo tako male količine vode na Zemlji postoje više teorija, od kojih ni jedna nije
opšte prihvaćena, a sve predstavljaju tek više od ubedljive naučne pretpostavke. Najranija
pretpostavka govori da su komete bogate vodom koje su nailazile sa rubova Sunčevog
sistema bivale privlačene gravitacijom postale osnovni izvor akumulirane vode na Zemljinoj
površini. Novija naučna istraživanja su pokazala je koncentracija izotopa vodonika
(deuterijuma) u vodi kometa koje prolaze Sunčevim sistemom dva puta veća nego što je to u
morskoj vodi na Zemlji. Ovo upućuje na činjenicu da komete ne mogu biti jedini izvor vode i
ukazuje na novu pretpostavku da voda na Zemlji vodi poreklo i od hidratisanih minerala iz
praplaneta koje su sudaranjem objedinjavale zemljinu masu. Smatra se da su gasovi, koji su
bili zarobljeni u ovim praplanetama, kao što su vodonik, amonijak, metan, ugljen dioksid i
vodena para, pod dejstvom visokih temperatura bivali oslobađani u atmosferu. Nastala je
Zemljina atmosfera puna vodene pare, čiji će jedan deo milionima godina biti permanentno
kondenzovan i doprineće nastajanju okeana. Prihvaćeno je da se praživot pojavio na planeti
pre najmanje 3,5 milijardi godina, a da su se okeani formirali u periodu između 4,2 i 3,6
milijardi godina. U tom periodu prekambrijuma intenzitet bombardovanja Zemlje
svemirskim telima prečnika više stotina kilometara bio je takav da je dovodio da okeani
proključaju i ispare. Ovaj proces je iznova podsticao proces hlađenja i kondenzacije, da bi se
pre oko 3,8 milijardi godina ovi udari smanjili i količina voda se ustalila. Od tog trenutka do
danas, tako možemo reći, količina vode na našoj planeti nije se bitnije menjala. Naravno,
nestajali su stari i formirali su se novi okeani, mora, jezera i rečni tokovi, smenjivala su se
ledena doba i led se na polovima i kopnu topio, ali voda je na Zemlji zadržala istu zapreminu.
Ono što možemo danas verodostojno izneti su činjenice u vezi hemijskog sastava vode.
Interdisciplinarnim pristupom dolazimo do saznanja da je tokom vremena rasla
koncentracija soli u morskoj vodi, što se potvrđuje iz podataka proučavanja fosilnih ostataka
104
– ljuštura organizama koji su u različitim vremenskim intervalima živeli, od paleozoika,
mezozoika i kenozoika. Intenzivna kondenzacija i neprestane padavine tokom miliona
godina odigrale su važnu ulogu u procesu kruženja vode, iznova taloženjem rastvorenih soli
koje je voda spirala sa površine i deponovala u mora i okeane. Tada je hlađenjem Zemljine
kore uz stalne megazemljotrese i planetarne vulkanske erupcije razmena materije između
litosfere, atmosfere i hidrosfere bila najintenzivnija. Naučnici ove procese mogu samo
nagovestiti uzimajući u obzir današnje, a za onovremene tek laboratorijski uporedive, in vivo
slučajeve interakcije usijane lave i morske vode. Zato su danas skoro nesporna mišljenja u
odnosu na hemijski sastav praokeana, a za to je ubedljiv parametar kiselost i o tome postoje
dva stava. Prema prvom, pH vrednost vode praokeana je bila kisela jer su na to uticali kiseli
oksidi – sumpor-vodonik, silicijum dioksid, hlorovodonici. Usled stalnih kiša i spiranja sa
površine Zemlje nastajale su kisele kiše i spirale su alkalne komponente stena i okeani su
postepeno postajali neutralni, pri čemu su se alkalne komponente taložile u obliku
sedimenta. Suprotno gledište, drugi stav, zastupaju oni koji smatraju da je okean bio alkalan i
da se pH vrednost kretala između 8 i 9 i da je taj balans uspostavljen interakcijom kiselih
oksida rastorenih u vodi i alkalnih rastvora voda koje su se slivale sa površine Zemlje koja je
sastavljena pretežno od bazaltnih stena. Oba mišljenja idu u prilog stavu da se kiselost
današnjih mora i okeana nije menjala u odnosu na praokean i da je sadašnja pH vrednost
između 7 i 8 uspostavljena acidobaznom ravnotežom između elektrolota litosfere, hidrosfere
i gasova u atmosferi. Pri tome su sedimenti delovali u osnovi kao ključni puferski kapacitet
koji je održavao tada, a i sada, uspostavljenu ravnotežu.
Acidobazna ravnoteža u vodi okeana je tada bila jedan od preduslova stvaranja života, a
danas je raspon pH između 5,7 i 5,2 granica između života i smrti za većinu organizama u
rečnim i jezerskim vodama, od nekih “neosetljivijih” fito i zooplanktona do “najostljivijih”
rakova, puževa i školjki. U tvrdim vodama koje sadrže bikarbonatne jonove postoji značajan
puferski kapacitet koji limitira promenu pH iznad 5,4, dok je u mekoj vodi bez bikarbonata
pH vrednost znatno niža. Kiselost rečnih i jezerskih voda je posledica i kiselih kiša o čemu
govore mnogobrojna ispitivanja koja su vršena u Skandinaviji i na istoku SAD. Ovi rezultati
ubedljivo pokazuju postepeno opadanje pH u poslednjih tridesetak godina što se poklapa sa
kretanjem zagađenog vazduha u polarne severne krajeve. Sa druge strane, rezultati
istraživanja pokazuju da takvih promena nema u oblasti Antarktika i zato se povećanje
kiselosti voda na Severnoj hemisferi može pripisati uticaju industrijskih aktivnosti, na šta
upućuje i podatak da na severu planete živi 90% stanovnika Zemlje3. Promene sa vremenom
pH vrednosti u jezerima u Norveškoj ilustruju ovo stanje jer su rezultati ovih merenja u
jezerima pokazali da je u periodu od 1923. do 1949. godine bilo 3 jezera u kojima je bio
raspon pH 4,6-5, a između 1970. do 1976. godine se broj “kiselih” jezera povećao na 25. Za
isti period od 1923. do 1949. godine bilo je 20 jezera sa rasponom pH 6,6-7, a između 1970.
do 1976. godine se broj takvih jezera smanjio na 13. Rezultati monitoringa veštačkih

3Za poređenje sa kvalitetom vazduha iznad Antarktika vidi: VAZDUH I LJUDI - Uticaj zagađenog
vazduha na zdravlje ljudi, str. 100.
105
jezera/akumulacija u Srbiji u prethodnom dvadesetogodišnjem periodu pokazuju da je od
ukupnog broja uzoraka (1329) u 27% vrednost pH 6,9-8,0, u 60% uzoraka pH 8,1-9,0 i u
13% uzoraka pH 9,0-10,4. Praćenje promena vrednosti pH dominantno mekih voda naših
veštačkih jezera (akumulacija) mogu predstavljati dobar indikator uticaja kroz vreme
depozicije aerosola iz industrijskih i komunalnih aktivnosti velikih urbanih aglomeracija.

Hemizam vode i raspoloživost za ljudsku upotrebu

Površinske vode su svakodnevno širom sveta sve veći prijemnici otpadnih voda iz
kanalizacionih sistema i zagađenih spiranih površina i tako nastali fizičko-hemijski uslovi
uvećavaju promene u evoluciji akvatične sredine. I pre nego je došlo do ovih promena u
prirodi nisu postojale hemijski čiste vode, jer voda sadrži manje ili veće količine raznih
rastvorenih ili suspendovanih supstanci i žive organizme produkte raspadanja i
mineralizacije. Sa ekološkog gledišta površinske vode su hranljivi rastvori za akvatična živa
bića koji iz vode uzimaju hranljive soli i ugljenu kiselinu i od njih izgrađuju organsku
materiju.
Hemijski sastav prirodnih voda je jedan od osnovnih faktora života u njima, a rezultat je
razmene jonova između vode i koloidalne podloge, jer u zemljištu i vodi vlada sličan odnos
između jonova. Većina slatkih voda na Zemlji ima sličan hemijski sastav, čije se hemijske
komponente uslovno dele na pet grupa: osnovne jone, rastvorene gasove, biogene materije,
organske supstance i mikroelemente. Temperatura je jedan od najvažnijih faktora u vodenoj
sredini, nijedan drugi faktor sam za sebe nema tako dubok uticaj na živi svet, niti ostavlja
toliko direktnih ili indirektnih posledica. U prirodnim vodama utvrđeno je prisustvo više od
sedamdeset hemijskih elemenata među kojima su najzastupljeniji hlor, natrijum, kiseonik,
magnezijum, kalcijum, kalijum i sumpor koji učestvuju u formiranju anjona i katjona. Sadržaj
osnovnih jona u slatkim vodama čini 90-95% od ukupnog sadržaja soli. U prirodnim vodama
stalno su prisutni joni Ca2+ i Mg2+ koji uslovljavaju opštu tvrdoću vode, a sa zdravstvenog
gledišta nisu od interesa. Među anjonima prema ukupnom sadržaju u prirodnim vodama
hloridi su vodeći, ali čine i stalnu komponentu komunalnih i nekih industrijskih otpadnih
voda. Povišena koncentracija hloridima je indirektan pokazatelj zagađenja prirodnih voda
otpadnim vodama organskog porekla. Ekološki značaj pH ogleda se na dva način, kao
ograničavajući faktor i kao indeks opštih uslova životne sredine, sa druge strane poznavajući
vrednosti pH može se indirektno doći i do vrednosti drugih uslova iste vodene sredine, npr.
sadržaja slobodnog CO2, sadržaja rastvorenog O2, alkalnosti, sadržaja rastvorenih soli i
drugo.
Od rastvorenih gasova, kiseonik rastvoren u vodi učestvuje u procesima oksidacije i ukazuje
na intenzitet fotosinteze, jer se potrošnja kiseonika u vodi pri disanju biljaka i procesom
fotosinteze menja. Visok sadržaj slobodnog, rastvorenog kiseonika, tj. mali deficit kiseonika,
dokazuje da su oksidirajuće materije, kao gvožđe, mangan, azotna jedinjenja, bakterije ili
106
organske nečistoće, već oksidirale. U grupi biogenih materija u površinskim vodama se
nalaze jedinjenja neophodna za odvijanje životnih aktivnosti vodenih biljaka, kao i proizvodi
njihovog metabolizma, kao što su mineralna i organska jedinjenja azota. Fosfor, takođe,
spada u red važnih biogenih elemenata i to su mineralni oblici fosfora (di- i hidrofosfati
H2PO4- HPO42-) i organska jedinjenja. Organski oblici azota predstavljeni su belančevinama i
produktima njihovog raspadanja, a neorganska jedinjenja azota; amonijak, nitriti i nitrati
(NH4+, NO2-, NO3-); nastaju razlaganjem organskih jedinjenja koja sadrže azot i dospevaju u
površinske i podzemne vode. Osnovni deo organskih materija u prirodnim vodama čine
humusna jedinjenja u čiji sastav ulaze ugljovodonici, vodonik, masti, zatim i elementi
organskog porekla; ugljenik, vodonik, kiseonik, azot, sumpor, fosfor, itd. Tako se ukupne
količine fosfora, azota i drugih elemenata u vodenoj sredini sastoje iz tri komponente:
neorganske, rastvorena organska (koloidalna) komponenta i komponenta oformljena u
živim i neživim organizmima.
Svi pomenuti anjoni i katjoni u raznim svojim kombinacijama mogu da formiraju u vodi
razne rastvorene kiseline, baze i soli koje se odlikuju sposobnošću da provode elektricitet.
Kako se kiseline, baze i soli razlikuju u svojoj rastvorljivosti u vodi, ona se razlikuje i u svojoj
provodljivosti elektriciteta, i to tako da one sa malom rastvorljivošću postaju slabi elektroliti
i pokazuju nisku provodljivost, a one sa velikom rastvorljivošću postaju jaki elektroliti sa
visokom provodljivošću. Na taj način se merenjem stepena električne provodljivosti može
doći do vrednosti svih elektrolita u vodi. Takođe, u prirodnim vodama se mogu nalaziti i
mikroelementi u obliku: jona, molekula, koloidnih čestica i suspenzija sa svojstvima da ulaze
u sastav mineralnih i organskih kompleksa. Pri tom pripadaju sledećim grupama: tipični
katjoni, joni teških metala, amfoterni (sposobni da obrazuju komplekse), tipični anjoni i
radioaktivni elementi, i mogu se podeliti u sledeće grupe: tipični katjoni (Li +, Rb+, Cs+, Ba2+,
Sr2+ i drugi); joni teških metala (Cu2+, Ag+, Ni2+, Cd2+ i drugi); amfoterni, sposobni da obrazuju
komplekse (Cr, Mo, V i drugi); tipični anjoni (I-, F-, Br- i drugi); radioaktivni elementi.
Kinetika procesa u prirodnim vodama sa pristupom dispozicije zagađenih materija u
vodotoke ima za posledicu da se u vodi mogu naći veoma velike koncentracije štetnih
polutanata. Tu pre svega spadaju rastvoreni oblici teških štetnih elemenata, hidrociklični i
polihlorovani ugljovodonici, pesticidi i razne industrijske otpadne organske i neorganske
materije. Mnoge od ovih materija se disperguju u vodi kao koloidi i talože na dnu reka i
jezera, čineći problem zaštite voda još složenijim. S druge strane, jako povećane količine
rastvorene organske materije u vodi, prouzrokovane izlivanjem neprečišćenih komunalnih i
industrijskih otpadnih voda, izazivaju znatan stepen zagađenja prirodnih čistih voda,
vezujući velike koliine kiseonika u procesu razlaganja organske materije. Takve vode imaju
posebno akvatično stanište koje karakteriše nizak stepen sadržaja kiseonika, mnogo
organskih materija i promenjen pH. Tu žive saprobni organizmi (bakterije, gljive, alge i
životinje) koje postepeno razgrađuju organske materije, odnosno mineralizuju ih i prevode u
osnovne neorganske soli u procesu tzv. biološkog samoprečišćavanja zagađenih voda.

107
U otpadnim vodama, osim ostalih otpadnih materija iz ljudskih naselja i industrije, nalaze se
i sadržaji fekalija ljudi i životinja. Tako su površinske vode prijemnici otpadnih voda sa
prostora aglomeracija u suštini razblaženi rastvori fekalija i otpadaka, predstavljajući
značajan nosilac uzročnika mnogih zaraznih bolesti, a u prvom redu crevnih.
Mikroorganizmi površinskih voda se mogu podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju oni
koji se nalaze ili se mogu nalaziti u crevima i drugim delovima tela čoveka. To su razne
patogene, uslovno patogene i nepatogene crevne bakterije, zatim razni virusi, pre svega
enterovirusi i jaja raznih helminata, kao i njihovi razvijeni oblici. Među njima se mogu naći i
bakterije iz gnoja, iz ispljuvaka, iz krvi i drugih izvora, naročito ako otpadne vode potiču iz
bolnica i drugih zdravstvenih ustanova. U drugu grupu spadaju razne vrste saprofitnih
bakterija i gljiva, koje razgrađuju organske materije učestvujući u procesu
samoprečišćavanja površinskih voda. Površinske vode su, dakle, složeni višekomponentni
sistemi čije izučavanje zavisi od primene i usvajanja činjenica, principa i metoda hemije,
fizike, geologije, hidrologije, meteorologije, matematike i drugih nauka, da bi se rešili
tehničko-tehnološki problemi koji su u osnovi ekološke prirode.
Presija ljudskih aktivnosti na prirodne resurse, obnovljive i neobnovljive, je izazov u
ostvarenju koncepta održivog razvoja pri čemu se izdvajaju tri krizna kompleksa: hrana,
energija i životna sredina. Zaštita i korišćenje voda kao obnovljivog resursa je problem
prisutan u svim kriznim kompleksima. Voda je u procesu proizvodnje hrane i energije
sirovina i sredstvo za rad, a u zaštiti životne sredine je očuvanje kvaliteta i zaštita od štetnog
delovanja voda najvažniji problem. Razvoj tehnologije, demografski rast i ubrzana
urbanizacija dovode do povećanja potrošnje vode, istovremeno uvećavajući stepen
zagađenja što uslovljava sve strožije zahteve u pogledu kvaliteta. Kriza vode nekog regiona
se smatra prisutnom ako nije zadovoljen bilo koji od sledećih faktora krize: (1) ako vodni
resursi nisu dovoljni po količini i kvalitetu za planirane namene korišćenja, (2) ako vodni
resurs nije distribuiran na datu lokaciju u odgovarajuće vreme, i (3) ako su troškovi
izgradnje i eksploatacije neprihvatljivi po ekonomskim kriterijumima. Nabrojani faktori
krize nam pomažu da razumemo suštinu pojma, koji je postao socijalna, ekonomska i
ekološka kategorija, a ne isključivo kategorija količine ili kvaliteta, jer uključuje i ispunjenje
uslova za njeno korišćenje. Upravljanje vodama se na taj način zasniva na
multidisciplinarnom pristupu primenom postulata niza naučnih disciplina uz uvođenje
višeznačnih kriterijuma za donošenje upravljačkih odluka. Planiranje održivog razvoja u
sektoru vodoprivrede je rešavanje pitanja korišćenja, uređenja i zaštite voda, kao posledice
socijalnih i društvenih uticaja u razvoju urbanih sredina i širih prostornih celina. Urbano-
industrijska područja u kojima se generiše kriza vode su odraz ukupnog društvenog razvoja i
kao direktna ljudska tvorevina spadaju u veštačke ekosisteme. Osnovni uslov za opstanak i
ravnotežu ovakvog ekosistema je u snabdevenosti svim oblicima potrebne energije na račun
prirodnih sistema čime je u ekološkom smislu nepostojan jer ne stvara hranu, a produkuje
veliku količinu otpada. U njemu je kruženje materije i energije delimično, a za održavanje je
potrebna velika dopuna sa drugih prostora, isključivo prema ljudskim potrebama. U ovakvim

108
antropogenim staništima na jedinici površine živi više organizama nego što to odgovara
mogućnostima ekosistema zahvaljujući delatnošću ljudi koji stalno doturaju energiju i
materije, istovre-meno uvećavajući svoju populacija po jedinici površine smanjujući kvalitet
života zagađenjem vazduha, vode i zemljišta.
Urbano-industrijski ekosistemi predstavljaju i skup aglomeracija, odnosno oblasti gde je
stanovništvo i ekonomska aktivnost dovoljno koncentrisana da se može gradska i
industrijska otpadna voda sakupiti i sprovesti do gradskog ili industrijskog postrojenja za
prečišćavanje, a zatim do mesta za ispuštanje u prirodnu sredinu, najčešće u recipijente. Zato
su ove oblasti specifične ekološke sredine sa posebnim svojstvima i karakteristrikama, kao
što je zagađen vazduh, nedostatak vode za piće, problem dispozicije čvrstih i tečnih otpadnih
materija i buka. Ovi svojevrsni ekološki problemi dovode do pojave različitih posledica po
stanovnike urbanih sredina, materijalna dobra i životnu sredinu. Direktni uzročnik nastanka
ekoloških problema je industrijska proizvodnja koja je veliki zagađivač i potrošač energije,
vode i sirovina i stanovništvo koje potrošnjom stvara znatnu količinu komunalnog otpada
različitog porekla. Pri tome je bitan element ostvarivanja života u urbanoj sredini
funkcionisanje komunalne infrastrukture, od kojih su najznačajniji snabdevanje vodom,
strujom, grejanjem, redovno odnošenje čvrstog otpada i dispozicija tečnih otpadnih materija.
Ako se na urbano-industrijske ekosisteme primeni analitički koncept podele ekosistema na
jedinicu i njeno okruženje, onda jedinica može biti populacija ili zajednica živih bića, a
okruženje skup svih abiotičkih i biotičkih objekata kao i materijalnih, energetskih i
industrijskih tokova, koji se nalaze u prostoru oko jedinice. U tom slučaju na mesto jedinice
egzistira čovek, odnosno antropocenoza, jer čovek prirodne ekosisteme oblikuje prema
svojim potrebama stvarajući kultivisane ekosisteme u kojima predstavlja apsolutnu meru
svega. U određenom smislu, okruženje antropocenoze kod urbano-industrijskih ekosistema
se može grupisati u veće celine sastavljene od stambenih i industrijskih područja,
saobraćajnih sistema, komunalnih instalacija, postrojenja za proizvodnju i korišćenje
energije, regulisanih vodotoka i mesta eksploatacije mineralnih sirovina u kojima je čovek
glavni član ove antropogeocenoze. Ovakve šire prostorne celine sa urbanim centrima
ekonomskog razvoja karakterišu demografski i tehnološki trendovi, što uz zagađenje
vazduha, voda i zemljišta predstavlja osnovne generatore presije na životnu sredinu. U tom
smislu, mnoge pojave u jednom ekosistemu se mogu objasniti jedino uz pomoć metoda i
rezultata istraživanja iz više naučnih oblasti. Stoga se u novije vreme u okviru njih razvijaju
novi pravci koji se bave pretežno ekološkom problematikom, što se u odnosu na njihovu
oblast izučavanja naglašava dodavanjem prefiksa eko ili prideva ekološki. Ovaj stav ukazuje
na pravac razvoja ekologije kao sintetičke nauke i svu složenost odnosa između ekosistema
kao celine i kompleksnost odnosa koji vladaju između spoljašnje sredine i živih bića.
Planiranje održivog razvoja označava uspostavljanje veza između korišćenja zemljišta i
resursa, zagađenja vazduha, voda i zemljišta i nastajanje otpada kao posledice socijalnih i
ekonomskih uticaja u razvoju urbanih sredina i širih prostornih ekosistemskih celina. Urbani
razvoj je deo globalnog koncepta održivog razvoja i podrazumeva primenu politike zaštite
109
životne sredine sa težištem na projektima koji doprinose smanjenju potrošnje resursa i
minimiziraju uticaj industrijskog i komunalnog sektora na životnu sredinu. U tom smislu
relevantni indikatori koji nam stoje na raspolaganju povod su za rasprave jer često nedostaju
potrebni podaci, složeni su za razumevanje i većini ljudi nisu jasna pitanja o održivosti. Set
indikatora koje je izradila jedna grupa istraživača često nije zadovoljavajući za drugu i sve do
danas nepostoji jedan opšti set indikatora koji je široko prihvaćen. Razlozi za ovo su na
prvom mestu znatne razlike između gradova, predela i regiona, tako da postojeći setovi
indikatora često nisu odgovarajući za drugu sredinu jer ne odražavaju lokalne ekološke,
ekonomske i društvene specifičnosti. Zato su neophodna stalna usavršavanja metodologije
kreitanja indikatora koji su zajednički za sve lokalitete, koji obrađuju pitanja globalne
održivosti i koji su imuni na “tehničke nedostatke” kao što je slaba raspoloživost podataka.
Uticaji i nezaobilazne međusobne povezanosti socijalnih, ekonomskih, ekoloških i
institucionalnih pitanja mogu se jasno videti iz veza koje postoje između ekoloških
indikatora sa ekonomskim, društvenim i institucionalnim indikatorima.
Takav primer je indikator vodni stres koji predstavlja meru ukupne upotrebe slatkovodnih
resursa kao procenta obnovljivih izvora podzemne i površinske vode u određenom vremenu
i na određenom prostoru. Obnovljivi raspoloživi slatkovodni resursi predstavljaju količinu
vode koja protiče rekama i nalazi se u podzemnim vodonosnim slojevima, a potiče ili od
lokalnih padavina na samoj nacionalnoj teritoriji ili su to vode koje dotiču iz susednih
zemalja prekograničnim vodotokovima i podzemnim dotokom. Raspoloživost vodnih
resursa u Evropi veoma varira, tako trećina evropskih zemalja ima relativno nisku
raspoloživost vode, sa manje od 5000 m3 per capita godišnje. Južne evropske države su
posebno pogođene, tako da Malta ima samo 100 m3 per capita godišnje, ali i slabo naseljene
države severne Evrope sa umerenim kišama takođe spadaju u grupu zemalja niske
raspoloživosti u vodi, kao što su Belgija, Danska i Velika Britanija (Slika 5.1). Dve trećine
stanovništva u Evropi zavisi od izvorišta podzemih voda sa kojih se snabdevaju javni
vodovodni sistemi. Eksploatacija tih izvorišta podzemnih voda se odvija bržim tempom nego
što se njihove zalihe obnavljaju. U oko 60 procenata velikih evropskih gradova, sa preko
100.000 stanovnika, u kojima živi 140 miliona ljudi, priključeno je na javne vodovodne
sisteme koje karakteriše prekomerno iskorišćavanje podzemnih voda. Ova okolnost često
dovodi do ograničenja upotrebe vode za potrebe domaćinstava i industrije, a to je
prethodnih godina bilo u pojedinim gradovima u Grčkoj, Španiji i Velikoj Britaniji.
Uprkos relativnom obilju vodnih resursa u većem delu Evrope, dostupnost vode i društveno-
ekonomske aktivnosti su neravnomerno raspoređene na nivou država i njihovih regiona, što
ima za posledicu velike razlike u nivoima vodenog stresa tokom godišnjih doba. Sa druge
strane, potražnja za vodom širom Evrope neprekidno se povećavala tokom poslednjih 50
godina, što je dovelo do opšteg smanjenja raspoloživosti vodih resursa za 24% po
stanovniku vrednovano prema evropskom proseku.

110
 Slika 5.1. Raspoloživost i korišćenje vodnih resursa u Evropi
Izvor: https://www.eea.europa.eu/publications/water-resources-and-vulnerability

Slika 5.2. Indeks eksploatacije vode i vodni stres u Evropi

Izvor: https://www.eea.europa.eu/data-and-maps/figures/water-exploitation-index-plus-wei

111
Potrebe za vodom se generalno povećavaju, posebno u južnim evropskim državama u
poljoprivredi, mada industrija ostaje glavni korisnik vode u Evropi jer se u proseku 53%
zahvaćene vode koristi za industriju, 26% za poljoprivredu i 19% za upotrebu u
domaćinstvima, ali sa velikim razlikama među zemljama. Razlika između zemalja u količini
zahvaćene vode za potrebe korisnika, industrija – domaćinstva – poljoprivreda, zavisi od
privrednog razvoja i dominantne privredne grane. Učešće zahvaćene vode za tri ekonomska
korisnika, industrija – domaćinstva – poljoprivreda, na primeru četiri evropske zemlje daje
pravu sliku: Nemačka (86% - 10% - 4%), Holandija (61% - 5% - 34%), Bugarska (38% - 7% -
15%), Rumunija (32% - 32% - 9%). Evropska agencija za zaštitu životne sredine (EEA) je
kreirala i u svojim izveštajima koristi indikator indeks eksploatacije vode kojim se
kvantifikuje koliko se vode zahvata i koliko se nakon upotrebe vraća u životnu sredinu.
Razlika između količine zahvaćene vode i vode koja se vrati u životnu sredinu predstavlja
količinu upotrebljene vode i ilustruje pritisak na obnovljive vodne resurse. Prema definiciji
EEA, indeks eksploatacije vode predstavlja “meru ukupne upotrebe vode kao procenat
obnovljivih izvora površinske i podzemne vode za datu teritoriju u određenom vremenskom
periodu“. Određivanje raspoloživosti vodnih resursa u Evropi je složena problematika, jer
postoji različitost u vodoobilnosti na nivou rečnih slivova na nacionalnoj teritoriji i nivoa
prosečne nacionalne potrošnje vode za pojedine regione. Trećina evropskih zemalja ima
relativno nisku raspoloživost vode (manje od 5000 m³ per capita godišnje), a prema proceni
je već u prvoj deceniji ovog veka nedostatak vode zahvatio najmanje 17% teritorije zemalja
EU. Koliko je problem ozbiljan naglašeno je u izveštaju EEA da se od 2014. godine
stanovništvo u trinaest mediteranskih rečnih slivova suočava sa problemima vodenog stresa
(WEI > 20%), dok su stanovnici španskih, portugalskih i istočno jadranskih rečnih slivovova
pod ekstremnim vodnim stresom (WEI > 40%), (Slika 5.2). Oko dvadeset evropskih država
zavisi od vodnih resursa koje rekama dotiču sa susednih teritorija u količini više od deset
procenata u odnosu na vode koje nastaju na nacionalnoj teritoriji, pri čemu se šest država
oslanja na preko 75% vodnih resursa sa tranzitnih reka - Holandija, Mađarska, Moldavija,
Rumunija, Luksemburga i Srbija (čak sa 92% tranzitnih voda). Ovo oslanjanje na
prekogranične reke može dovesti do tenzija između zemalja, posebno kada je ukupna
dostupnost vode u uzvodnoj državi manja nego u nizvodnoj. Problem bilansa voda u Srbiji je
utoliko ozbiljnija jer se interni dotok (oticanje “domaćim” rekama) sa prosečnih 16 milijardi
metara kubnih godišnje za period 1946-1991. godina smanjio na 10,8 milijardi m3 godišnje
pri kraju druge decenije 21. veka (Slika 5.3).
Sve veća potrošnja vode za potrebe industrije, domaćinstva i poljoprivrede i sa druge strane
suočavanje sa ograničenjima raspoloživosti intenzivira drugačiji pristup u upravljanju
vodnim resursima. Aktuelizuju se programi efikasnije upotrebe vode smanjenjem gubitaka,
racionalizacijom korišćenja, upotrebom efikasnije opreme i ponovnom upotrebom
prethodno prečišćene vode. U mnogim slučajevima je jeftinije i efikasnije poboljšati
efikasnost korišćenja nego ulagati u nova izvorišta vode.

112
 Slika 5.3. Bilans voda Srbije
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

*Srbija, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

Slika 5.4. Prosečna potrošnja vode za piće u Evropi

113
Primenjene mere efikasnosti smanjile su potrošnju vode u Madridu za 25% između 1992. i
1994. godine, što odgovara godišnjoj potrošnji koja je ekvivalentna zapremini akumulacije
od preko 100 miliona m3 vode. Jedno istraživanje u Velikoj Britaniji je pokazalo da korišćenje
vode za ispiranje toaleta od 6L umesto uobičajenih 9L štedi 10 % potrošnje vode u
domaćinstvu na godišnjem nivou (Slika 5.4). U mnogim delovima Evrope cena vode za
industriju i poljoprivredu u odnosu na domaćinstva je viša jer je ova druga ili
subvencionisana ili niža od ekonomskih troškova za njenu proizvodnju. Ova situacija
podstiče neefikasno korišćenje vode i doprinosi nenamenskoj potrošnji. Pojave vodnog
stresa, nestašice vode i ograničenja za industrijsku i poljoprivrednu upotrebu već se javljaju
u mnogim delovima Evrope, najviše u mediteranskim oblastima i ukazuju da će se ovi
problemi još zaoštravati pod uticajem projektovanih klimatskih promena i sušnog perioda u
perspektivi.

Ispunjenje ciljeva vodne politike: Evropa i Srbija

Evropa je daleko od ispunjenja ciljeva vodne politike i uspostavljanja zdravstveno bezbednih

vodnih sistema. Ovo je naslov poglavlja u publikaciji Evropski izveštaj o životnoj sredini:
Stanje i izgledi 2015 (EEA) koja sadrži informacije dobijene na osnovu višedecenijskog
sprovođenja jasno definisanog i ambicioznog političkog programa EU i zato predstavlja sam
vrhunac znanja dostupnog Evropskoj agenciji za životnu sredinu (European Environment
Agency, EEA). Glavni cilj evropske i nacionalnih politika upravljanja vodnim resursima je
osigurati dostupnost dovoljne količine vode za zadovoljenje potreba ljudi i životne sredine.
Okvirnom direktivom o vodama (Water Framework Directive) iz 2000. godine uspostavljen je
temelj upravljanja, zaštite i poboljšanje kvaliteta vodnih resursa sa obavezom primene u
državama članicama. Glavni cilj ove direktive, popularno nazvane “evropski ustav za vode”,
je postizanje dobrog ekološkog statusa svih površinskih i podzemnih voda do 2015. godine, a
to znači ispunjavanje definisanih standarda u pogledu ekologije, hemije, hidromorfologije i
količine voda. Srbija je prema obavezama koje proističu iz pristupnih pregovora za članstvo
u EU preuzela odredbe Okvirne direktive o vodama (ODV) i ugradila ih u Zakon o vodama iz
2010. godine. Ono što je najvažnije, izveštaj EEA je pokazao da prema petogodišnjim i
desetogodišnjim tredovima postoji neujednačen napredak, jer više od polovine evropskih
reka i jezera nije imao dobar ekološki status. Zato je Evropa daleko od ispunjenja ciljeva
vodne politike, kako je naglašeno u izveštaju. U 2009. godini 43% profila/deonica (eng.
water body, u našoj regulativi definisano kao vodna tela) evropskih površinskih voda imalo
je dobar ili vrlo dobar ekološki status, dok je kod samo 53% profila/deonica površinskih
voda bio ispunjen cilj ODV koji se odnosi na postizanje dobrog ekološkog statusa do 2015.
godine. To je skromno poboljšanje koje je daleko od ispunjenja ciljeva politike.
Reke su u proseku u lošijem stanju od jezera i priobalnih voda, pri čemu je zabrinjavajući
ekološki status površinskih voda u središnjoj i severozapadnoj Evropi u gusto naseljenim
114
područjima sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnom, kao i status obalnih voda
crnomorskog sliva i sliva Severnog mora. Reke skandinavskih država i Škotske pokazuju
visok procenat lokacija u visokom ili dobrom ekološkom statusu. Nasuprot njima, u
centralnim i nekim južnim evropskim rečnim slivovima, najveći udeo lokacija nije u dobrom
ekološkom statusu. Uopšteno, evropske reke i jezera na višim nadmorskim visinama imaju
bolji status od ravničarskih reka. Difuzni izvori zagađenja utiču na većinu evropskih
površinskih voda, pogotovo izvori iz poljoprivrede – pri čemu je oticanje đubriva naročito
veliki izvor eutrofikacije. U površinskim i podzemnim vodama otkriveni su prekomerni
sadržaji pesticida, dok hidromorfološka opterećenja (promene fizičkih oblika rečnih korita)
utiču na mnobrojne površinske vode – mijenjaju staništa i po pravilu su rezultat delovanja
hidroelektrana, plovidbe, poljoprivrede, zaštite od poplava i urbanog razvoja.
Zabrinjavajuće je da približno 10% reka i jezera ima nezadovoljavajući hemijski status, što je
posledica povišenih koncentracija teških metala u rekama i jezerima i policikličkih
aromatičnih ugljovodonika (PAH) u jezerima. Povećana je i koncentracija nitrata što je
osnovni uzrok lošeg hemijskog statusa 25% podzemnih voda. Koncentracija nitrata u
evropskim rekama se u proseku smanjivala za 0,02 mg/l nitratnog azota (mgN/l) godišnje
(0,8% godišnje) između 1992. и 2017. godine (Slika 5.5). Ovo smanjenje se povezuje sa
efektima preduzetih mera za smanjenje unosa nitrata u površinske i podzemne vode iz
poljoprivrede i povećanjem procenta prečišćenjih otpadnih voda. Analiza trendova i
koncentracija nitrata u vodotokovima Srbije za dve dekade (1998-2007 i 2008-2017)
pokazuje smanjenje koncentracija u drugoj dekadi i istovremeno dominantan beznačajni
trend. Ovaj pozitivni pomak u Srbiji se ne može pripisati merama u poljoprivredi i u izgradnji
komunalnih i industrijskih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, već samo smanjenoj
upotrebi đubrenja, odnosno proizvodnje na poljoprivrednim površinama. Hemijski status
40% površinskih voda u Evropi je i dalje nepoznat. Upoređujući dostignute ciljeve ODV za
države EU, Srbija je, takođe, daleko od ispunjenja ciljeva politike upravljanja vodama i
uspostavljanja nezagađenih vodnih sistema (Slika 5.6). Rezultati analiza do sada
sprovedenog monitoringa statusa pokazuju da, kao i u zemljama EU, površinske vode u Srbiji
na višim nadmorskim visinama imaju bolji status od ravničarskih vodnih tela. Ovo znači da
će dalji trend biti u povećanju zone dobar do umeren status na račun vodnih tela kojima nije
određen status. S obzirom na mere zaštite voda koje se primenjuju u Srbiji, bolje rečeno ne
primenjuju, uporedni histogramski prikaz rezultata monitoringa statusa pokazivaće da ćemo
se sve više „udaljavati“ od zemalja EU.
Važna odredba Okvirne direktive o vodama pretočena u nacionalna zakonodavstva je izrada
Planova upravljanja rečnim slivovima periodično na šest godina. Države članice Evropske
unije su u 2010. godini objavile 160 planova upravljanja rečnim slivovima čiji je cilj zaštita i
poboljšanje vodnih resursa. Planovima je obuhvaćen period od 2009. do 2015. godine, da bi
u sledećem ciklusu bio obuhvaćen period od 2016. do 2021. godine.

115
 Slika 5.5. Trend koncentracija nitrata u vodotokovima Evrope
Izvor: Veljković N. et al, Komparativna analiza trendova koncentracija nitrata u vodotokovima Srbije, 2020.

Slika 5.6. Ekološki status površinskih voda: Evropa i Srbija

Izvor: Status površinskih voda Srbije – Razvoj monitoringa u okviru planova upravljanja rečnim slivovima,
Agencija za zaštitu životne sredine, 2018.

116
Evropske zemlje koje nisu države članice EU razvile su tokom poslednjih godina aktivnosti
na izradi programa u pogledu zaštite rečnih slivova koje odgovaraju uslovima iz Okvirne
direktive o vodama. Srbija je u fazi pripreme za izradu Planova upravljanja rečnim slivovima.
U državama koje nisu članice EU uticaji na kvalitet i kvantitet vodnih resursa su prema nivou
opterećenja slični onima koji su sadržani u planovima upravljanja rečnim slivovima država
članica. Tako su mnogi rečni slivovi zapadnog Balkana pod velikim uticajem
hidromorfoloških promena i zagađenja iz koncentrisanih komunalnih i industrijskih izvora i
difuznih izvora sa spiranih poljoprivrednih površina, što sve predstavlja veliku pretnju
ekosistemima površinskih i podzemnih voda. Ekološki status površinskih voda u Švajcarskoj
nije povoljan, naročito u ravničarskom području koje je intenzivno naseljen i opterećen
industrijskim i poljoprivrednim aktivnostima. Za ovaj deo Švajcarske - visoravan koja
predstavlja geografsku celinu i prostire se na namorskoj visini između 500-1000m, rezultati
monitoringa kvaliteta površinskih voda pokazuju da je na 38% lokacija srednjih i većih reka
nezadovoljavajući kvalitet izražen sastavom i brojnošću makro-beskičmenjaka (najvažnije
biološke komponente ekološkog statusa voda), a da je otprilike polovina reka duž svog
čitavog toka (ispod 1200mnv) izmenjena, neprirodna, veštačka ili zatrpana. Kod upravljanja
vodnim resursima karakteristične su prekogranične aktivnosti država na međunarodnim
slivnim područjima. Primer je reka Sava koja je treća po veličini pritoka reke Dunava i
protiče kroz Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju, a deo njenog sliva nalazi se u
Crnoj Gori i Albaniji. Međunarodna komisija za sliv reke Save (International Sava River Basin
Commission) sarađuje s navedenim državama na razvoju plana upravljanja slivom reke Save
u skladu s Okvirnom direktivom o vodama. Slično tome, Švajcarska sarađuje sa susednim
državama radi postizanja ciljeva zaštite voda, čime se indirektno usvajaju određena načela
Okvirne direktive o vodama.
Rezultati jedne originalne studije objavljene 2014. godine zasnovane na monitoringu
koncentracija hemijskih polutanata dali su opštu procenu hemijskog rizika u evropskim
površinskim vodama. Parametri kvaliteta vode su preuzeti iz evropskog informacionog
sistema Water Information System for Europe — State of the Environment (WISE-SoE) iz baze
podataka za više od dvesta supstanci koje se prate i dostavljaju iz članica EEA i zemalja koje
dobrovoljno sarađuju (nisu članice EU). Metodološkim postupkom razvijenim za potrebe
istraživanja parametri hemijskog kvaliteta vode, više od 200 supstanci, su prema stepenu
zagađenja podeljeni u dve klase toksičnosti, akutni rizik - štetan uticaj na organizam nakon
kratkotrajne izloženosti, i hronični rizik - štetni dugoročni efekat nakon dugotrajnog
izlaganja (obično u nižim koncentracijama od onih koje uzrokuju akutnu toksičnost).
Rezultati istraživanja su pokazali da je 14% evropskih rečnih slivova pod akutnim rizikom i
42% pod hroničnim rizikom (Slika 5.7). Ovo istraživanje je otvorilo jedno važno pitanje koje
se često postavlja kod analiza rezultata monitoringa kvaliteta površinskih i podzemnih voda,
a to je dostupnost podataka.

117
 Slika 5.7. Akutna i hronična toksičnost evropskih rečnih slivova

Napomena: Karte prikazuju rečne slivove na kojima su prekoračene maksimalne koncentracije -

prag akutnog rizika i prekoračene srednje vrednosti koncentracija hemijskih supstanci – prag
hroničnog rizika. Oznaka u boji pokazuje nivo hemijskog rizika, od niskog (zeleno) do visokog
(crveno). Izvor: Chemicals in European waters, EEA Report No 18/2018

118
Za one lokacije gde nije sproveden monitoring ili je nedovoljan broj mernih lokacija (prema
kriterijumu istraživača < 6), kako je navedeno u studiji, nije mogla da se izvrši procena
toksičnosti i to može dati pogrešnu sliku tog dela rečnog sliva. Naime, lokacije za kojе su
dostupne informacije mogu biti sa lošijim kvalitetom i za njih imamo informaciju ili obrnuto,
a sa druge strane za neke delove rečnog sliva ovi podaci nisu dostupni.
Uzimajući u obzir rezultate iz ovog istraživanja, kao i prve analize iz drugog ciklusa planova
upravljanja (2016 – 2021), u novom izveštaju The European environment — state and
outlook 2020: Freshwater (EEA) se osim o kvalitetu i kvantitetu evropskih voda pažnja
usmerava na predviđanja klimatskih promena i uticaja na vodne resurse. Novi izveštaj sadrži
procenu ekološkog statusa na osnovu sprovedenog monitoringa sa preko sto hiljada vodnih
tela/deonica u Evropi zasnivanu na biološkim, fizičko-hemijskim i hidromorfološkim
elementima kvaliteta. Prve nacionalne procene urađene u okviru drugog plana upravljanja
rečnim slivom (2016-2021) pokazuju da je od 50-70% vodnih tela/deonica evropskih
površinskih postiglo visok ili dobar ekološki status prema pojedinim elementima kvaliteta.
Ovo je blaži kriterijum jer se metoda ekološkog statusa zasniva na principu “jedan napolje -
svi napolje” (one out, all out principle) – ukupni status prema najslabije ocenjenom
parametru kvaliteta. Od hemijskih zagađivača čije su koncentracije premašile standarde
kvaliteta životne sredine posebno se izdvaja živa, POPs (dugotrajni organski zagađivači) i
PAH (policiklički aromatični ugljovodonici). Sumarno, samo je 38% vodnih tela/deonica
evropskih površinskih voda u dobrom hemijskom statusu.
Uzimajući u obzir ove rezultate monitoringa kvaliteta projekcija nije ružičasta, takođe,
predviđene klimatske promene uticaće da će se južna Evropa verovatno više suočiti sa
nestašicom vode i sušama u narednim godinama, a sa druge strane se predviđa porast
padavina u severnoj Evropi. Dovoljno je jasno da voda ima presudan uticaj na opstanak
ekosistema u celini, zato je presudno razumeti proces upravljanja vezom klima – voda –
ekosistem - poljoprivreda - industrija. Za ostvarivanje povoljnijeg statusa vodnih sistema u
narednom periodu potrebno je sistemsko planiranje svim povezanim sektorima.

Vode Srbije

Osnove kvantitativnog statusa

Vodoprivredni bilans na nacionalnoj teritoriji u direktnoj je vezi sa hidrološkim ciklusom
kao planetarnim geofizičkim procesom i prirodnim fenomenom preko koga se ostvaruje
globalna transformacija voda između atmosfere, biosfere i hidrosfere. Prirodno kruženje
vode predstavlja osnovu obnovljivih slatkih voda na Zemlji i osnovu vodnog bilansa
raspoloživih voda za korišćenje u svim ljudskim aktivnostima i održavanju ekosistema.
Upoređenjem bilansa iz Vodoprivredne osnove Republike Srbije (2001) i hidroloških podataka
prikupljenih i sređenih za period 2000 - 2017. godina može se sagledati negativan trend
119
ukupnog unutrašnjeg (internog) bilansa površinskih voda. Naime, interni dotok (oticanje
vodotocima), unutrašnje vode koje su se formirale na teritoriji Srbije su sa prosečnih 16
milijardi m3 godišnje za period od 1946 - 1991. godine smanjene na 10,8 milijardi m3
godišnje pri kraju druge decenije 21. veka (vidi sliku 5,3. Bilans voda Srbije, str. 113).
Padavine su sada takođe manje, jer su u periodu od 1946 - 1991. godine iznosile 65 milijardi
m3 godišnje, a evapotranspiracija (gubitak vode kroz atmosfersko isparavanje i preko
životnih procesa biljaka) je bila 49 milijardi m3 godišnje, što je imalo direktni uticaj na
veličinu ukupnog unutrašnjeg (internog) bilansa površinskih voda. Sa druge strane, eksterni
dotok je za period od 1946 - 1991. godine bio 162,5 milijardi m3 godišnje i ukupni oticaj
178,5 milijardi m3 godišnje. Na osnovu ovih elemenata jasno je da je neophodno ozbiljnije
sagledavanje velikog broja faktora koji definišu vodni režim na teritoriji Srbije i
preduzimanje mera za očuvanje njegovog kvantitativnog i kvalitativnog statusa. Projekcije
klimatskih promena imaće negativne efekte na zapreminu godišnjeg vodnog bilansa, jer su
ranija istraživanja pokazala da se sa teritorije Republike Srbije prosečno izgubi putem
evapotranspiracije oko 75% padavina, odnosno da otiče samo 25% padavina. Za slivove
regiona Pomoravlja najmanje oticanje usled bruto padavina je u slivu Velike Morave i iznosi
svega 17%, sledi sliv Južne Morave sa 29%, i najveće oticanje je 33% sa sliva Zapadne
Morave. Vodnost kao karakteristiku određenog slivnog područja najbolje prezentuje
pokazatelj prosečni proticaj. Na bazi osmatranja i merenja na hidrološkoj stanici Ljubičevski
most na Velikoj Moravi pre uliva u Dunav u periodu od 1951 - 2017. godina sračunati su
srednje mesečni proticaji i urađen histogram za izabrane periode (Grafik 5.1). Prema tim
podacima histogram višegodišnjih mesečnih proticaja reke Velike Morave na profilu
Ljubičevski most jasno pokazuje da su u periodu od 1981-2017. godine manji srednji
mesečni proticaji u odnosu na period od 1951-1980. godine. Analiza pokazuje da je
višegodišnji prosečni proticaj Velike Morave na profilu Ljubičevski most u periodu od 1981-
2017. godine manji za 18 % u odnosu na period od 1951-1980. godine, sa maksimalnim
smanjenjem vodnosti u februaru mesecu od 26 %. Rezultati ove analize ukazuju na znatno
smanjenje vodnosti reka Pomoravlja, ali i karakteristiku režima sa izraženim sezonama
bogatijim i siromašnijim vodom.
Prostorna i vremenska neravnomernost vodnog režima na teritoriji Republike Srbije i
prezentovani elementi nepovoljnog vodnog bilansa ukazuju na svu složenost statusa
vodoprivrednog bilansa i uzročno posledičnu povezanost u ekosocijalnom sistemu. Upravo
se Okvirna direktiva o vodi (WFD) odnosi na analizu indikatora pritisaka i uticaja (uzrok –
posledica) na akvatične ekosisteme, pri čemu su kvantitet i kvalitet direktno povezani.
Evropska agencija za životnu sredinu (EEA) za potrebe izveštavanja o problemima životne
sredine koristi okvir koji se zasniva na odnosu između prirodnog i veštačkog ekosistema
(životne sredine i ljudskih aktivnosti).

120
 Grafik 5.1. Srednje mesečni proticaji reke Velike Morave na profilu Ljubičevski most
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

Slika 5.8. Reka Velika Morava, Ćuprija – ekstremno niski vodostaj avgusta 2019, isplivali
drveni stubovi mosta iz osmanlijskog vremena

121
Odnosi između životne sredine i ljudskih aktivnosti su predstavljeni okvirom DPSIR
(Pokretač – Pritisak – Stanje – Uticaj – Reakcija), a ekološki indikatori unutar ovog sistema
odslikavaju sve uzročno-posledične veze. Tako je pokretačka snaga (Driving Force)
antropogena aktivnost koja ima uticaj na životnu sredinu (npr. porast broja stanovnika), a
pritisak (Pressure) direktna posledica aktivnosti (npr. količine izlivenih otpadnih voda iz
kanalizacionih sistema). Sa druge strane indikatori stanja (State) ukazuju na postojeće stanje
životne sredine (npr. kvalitet površinskih i podzemnih voda, fizičko-hemijski i mikrobiološki
pokazatelji), dok je uticaj (Impact) posledica pritiska na životnu sredinu (npr. uticaj na
zdravlje zbog konzumiranja zdravstveno nebezbedne vode za piće). Indikatori
reakcije/odgovora (Responce) opisuju mere ili investicije i druge reakcije na promene stanja
životne sredine (npr. količine prečišćenih otpadnih voda u odnosu na ukupne).
Ovim metodološkim pristupom je kreiran međunarodno kompatibilan set indikatora koji
koristi i srpska Agencija za zaštitu životne sredine i objavljuje ih u svojim izveštajima.
Međusobna povezanost indikatora uzroka, stanja, posledica i odgovora sa primerima
uzročno-posledičnih veza biće prezentovana kroz osnovne elemente vodoprivrednog bilansa
Srbije, koji zajednički nose ime ovog poglavlja – Vode Srbije.

Kvalitet površinskih voda

Sa teritorije Republike Srbije vode otiču prema tri mora: Crnom moru (reke dunavskog
sliva), Jadranskom moru (Drim i Plavska reka) i Egejskom moru (Lepenac, Pčinja i
Dragovištica). Slivu Dunava, ovoj drugoj po veličini reci u Evropi, pripada oko 98% teritorije
Srbije na kojoj se uliva nekoliko vrlo značajnih pritoka: Tisa, Sava i Velika Morava, kao i više
malih. Najveća leva pritoka Dunava je Tisa koja je ujedno i najveća pritoka Dunava po
ukupnoj površini sliva od oko 157.186 km2, od toga u Srbiji oko 10.856 km2, Veće leve
pritoke Dunava koje teku ili se formiraju na teritoriji Vojvodine su i Tamiš, kanal DTD i Nera,
pri čemu se u Tisu uliva Begej. Sava je najveća desna pritoka Dunava koja se u Dunav uliva
kod Beograda, čija je ukupna površina slivnog područja oko 97.713 km2 od toga u Srbiji oko
15.147 km2. Sava duž toka kroz Srbiju prima značajne pritoke: Drinu, Bosut i Kolubaru.
Najveća pritoka Save je Drina čija je ukupna površine sliva oko 20.320 km2 i koja u dužini od
220 km čini granicu između Bosne i Hercegovine i Srbije. Najveća desna pritoka Drine je Lim,
a najnizvodnija značajnija pritoka je Kolubara, Druga po veličini desna pritoka Dunava u
Srbiji je Velika Morava površine sliva oko 38.207 km2, čiji je najveći deo sliva na teritoriji
Srbije i čine je Južna Morava (površina sliva oko 15.696 km2) i Zapadna Morava (površina
sliva oko 15.754 km2), a manji delovi sliva se formiraju i na teritoriji Crne Gore i Bugarske.
Veće desne pritoke Dunava nizvodno od uliva Velike Morave su Timok, Mlava, Pek i Porečka
reka. Slivu Egejskog mora pripadaju tri reke, čija je ukupna slivna površina na teritoriji Srbije
manja od 2.000 km2: Lepenac i Pčinja koje otiču u Makedoniju i Dragovištica koja se uliva u
reku Strumu u Bugarskoj. Srbija je siromašna prirodnim jezerima, utvrđeno je svega pet
stajaćih voda (prirodna i veštačka jezera): Palić, Ludaško jezero i Srebrno jezero kod Velikog
Gradišta na vodnom području Dunav, Vlasinsko jezero na vodnom području Morava i Savsko
122
jezero u Beogradu na vodnom području Sava. Za potrebe javnog vodosnabdevanja izgrađeno
je više nasutih brana i formirane višenamenske akumulacije.
Kvalitet površinskih voda Srbije prezentovaće se opisnim indikatorom Serbian Water Quality
Index (Agencija za zaštitu životne sredine) koji se zasniva na metodi prema kojoj se devet
parametara fizičko-hemijskog i jedan mikrobiološkog kvaliteta (zasićenost kiseonikom,
BPK5, amonijum jon, pH vrednost, ukupni oksidi azota, ortofosfati, suspendovane materije,
temperatura, elektroprovodljivost i koliformne bakterije) agregiraju u kompozitni indikator
kvaliteta površinskih voda vrednujući kvalitet u neprekinutom nizu od 0 do 100 i opisnom
kategorizacijom odličan, veoma dobar, dobar, loš, veoma loš.
Analiza je urađena za pet slivna područja vodotokova Srbije, grupisana na sledeći način: (1)
Vode Vojvodine, vodotoci i kanali DTD na levoj obali Dunava; (2) Dunav, tok od stanice
Bezdan do Radujevca; (3) Sliv Save, sa slivovima Drine i Kolubare; (4) Pritoke Đerdapskog
jezera, desne pritoke Dunava nizvodno od ušća Velike Morave; (5) Sliv Velike Morave, sa
slivovima Južne i Zapadne Morave. Istraživanje obuhvata 25.204 uzorka sa 248 mernih
mesta/profila reka uzorkovanih u proseku jednom mesečno u periodu od 1998-2017. godine
(Grafik 5.2). Rezultati pokazuju da je najlošije stanje na teritoriji Vojvodine, jer je od
ukupnog skora indikatora kvaliteta 40% uzoraka loš i veoma loš sa ovog slivnog područja, a
samo su u klasi veoma loš čak 79% uzoraka reka i kanala. Na loš kvalitet vode slivnog
područja Đerdapa utiču ispusti neprečišćenih otpadnih voda iz Borskog basena (Slika 5.9).
Analiza kvaliteta deset najboljih i najgorih mernih mesta na rekama pokazuje opštu sliku
kvaliteta naših površinskih voda (Grafik 5.3) i (Grafik 5.4).4
Najčistiji su mali vodotokovi u brdsko planinskim područjima jer su ovi vodni resursi van
uticaja otpadnih voda većih urbanih i industrijskih centara, iako su poslednjih godina
izloženi uticajima izgradnje i eksploatacije hidroenergetskog potencijala derivacionih malih
hidroelektrana. To je slučaj sa jednim od nаjneistrаženijih delova Istočne Srbije, kanjonom
kroz koji protiče Visočicа (Stara planina – Opština Pirot), plаninskа rekа sа nаjvećim pаdom
u Srbiji i obiljem аutohtone vrste riba (Slika 5.10). Iako su reke slivnog područja Save (sa
Drinom, Kolubarom i Limom) najčistije naše površinske vode, neodgovorno upravljanje, pre
svega komunalnim čvrstim otpadom preti da ugrozi njihov kvalitet. Naime, sa gornjeg toka
reke Drine - počev od reka Prače (leva pritoka Drine, uliva se sa teritorije BiH), Tare
(uglavnom čini međudržavnu granicu BiH i Crne Gore i posle sastavka sa Pivom sačinjava
reku Drinu) i najviše Limom (Lim protiče kroz Plav, Berane i Bijelo Polje u Crnoj Gori,
Prijepolje i Priboj u Srbiji, a u Drinu se uliva blizu mesta Međeđa u višegradskoj opštini u
BiH) - stalno nailazi hiljade kubika plutajućeg otpada na krunu brane u Višegradu. Osim
zagađenja, na ovaj način je permanentno ugrožen rad “Hidroelektrane na Drini” (Slika 5.11).

4
Stojanović, Zoran et al: Surface Water Quality Assessment in Serbia - Water Quality Index and
Ecological Status Comparison, IJMER, ISSN: 2249–6645, Vol. 8, Iss.10, October 2018, pp 07 -14.
U ovom radu rezultati analize daju odgovor na pitanje u kojoj meri se metode Serbian Water Quality
Index i Ecological status dopunjuju kao pogodan alat za procenu kvaliteta površinske vode.

123
Grafik 5.2. Kvalitet reka slivnih područja Srbije - Serbian Water Quality Index
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

Slika 5.9. Borska reka u Rgotskom kamenu

Foto: https://mapio.net/pic/p-42333188/

124
Grafik 5.3. Kvalitet vode deset najboljih reka u Srbiji - Serbian Water Quality Index
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

Grafik 5.4. Kvalitet vode deset najgorih reka u Srbiji - Serbian Water Quality Index
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

125
 Slika 5.10. Kanjon reke Visočice, Stara planina, opština Pirot
Izvor: https://www.travel.rs/sr/priroda/planine/kanjon-reke-visocice

Slika 5.11. Hiljade kubika plutajućeg otpada – Kruna brane „HE na Drini“, 3. januar 2021.
Izvor: https://www.henadrini.com/vijesti/otpad-prijeti-da-ugrozi-proizvodnju-hidroelektrane-visegrad/
Kad ne možemo sami, došlo vreme da nam Drinu spašavaju Nemci:
https://www.youtube.com/watch?v=kZypoDMQmSg&t=40s
126
Kvalitet podzemnih voda
Vodonosni slojevi podzemnih voda se formiraju i postoje zavisno od geološke građe terena.
Tako je i na teritoriji Srbije kvantitet i kvalitet podzemnih voda veoma heterogen i zavisi od
tipa izdani u okviru koje je formiran režima, od prihranjivanja površinskih voda i klimatskih
uslova. Sa druge strane, uticaj korišćenja podzemnih voda na kvantitativni status zavisi od
karakteristika vodonosnog sloja i veličine prihranjivanja. Geološku građu teritorije Srbije
odlikuje izrazita kompleksnost, a u građi terena učestvuju magmatske, sedimentne i
metamorfne stene, stvarane u periodu od prekambrijuma pa sve do savremenih holocenskih
deponata. Kompleksnost geološke građe i strukturnog sklopa teritorije Srbije se odražava na
složenost i specifičnost hidrogeoloških karakteristika. Vodonosni slojevi podzemnih voda se
javljaju u okviru stenskih masa sa različitom vrstom poroznosti, i to kao: intergranularna
poroznost (kvartarne i neogene naslage), karstna poroznost i pukotinska poroznost. Sa
značaja zahvatanja podzemnih voda za potrebe vodosnabdevanja od najvećeg su interesa
vodonosni slojevi u okviru stenskih masa sa intergranularnim i karstnim tipom poroznosti.
Za potrebe javnog vodosnabdevanja zahvata se oko 70% podzemnih voda u odnosu na
ukupne zahvaćene površinske i podzemne vodne resurse, dok su na teritoriji Vojvodine
podzemne izdani isključivi resursi za zahvatanje vode za piće.
Neujednačen kvalitet podzemnih voda na području Srbije je posledica različitog
minerološko-petrografskog sastava vodonosnih sredina, geneze podzemnih voda, starosti
vode, različitog intenziteta vodorazmene i uticaja zagađenja. Kvalitet se kreće od odličnog za
koji je dovoljna samo filtracija i dezinfekcija, do kvalitativnih karakteristika koje zahtevaju
veoma složene postupke prečišćavanja da bi se zadovoljili strogi kriterijumi korišćenja za
javno vodosnabdevanje. Jedno ranije istraživanje stručnjaka Agencije za zaštitu životne
sredine objavljeno u okviru izveštaja o stanju životne sredine za 2006. godinu zasniva se na
metodološkom pristup kreiranja indikatora kvaliteta izvorišta podzemnih voda u odnosu na
kriterijum održivog korišćenja sa aspekta zaštite zdravlja. Kvalitativni indikatori uticaja iz
izvora životne sredine razmatrani su kao rizik od mikrobioloških agenasa i toksičnosti od
opasnih i štetnih materija (fizičko-hemijski pokazatelji), tako da ne premaše minimalni
osnovni nivo (MON)5. Za istraživanje su korišćeni godišnji izveštaji regionalnih Zavoda za
javno zdravlje o kvalitetu voda namenjenih vodosnabdevanju i obuhvataju sistematsku
kontrolu na fizičko-hemijske i mikrobiološke pokazatelje kvaliteta iz gradskih i seoskih
vodovodnih sistema, školskih i javnih vodnih objekata (bunara, kaptiranih izvora i vrela).
Ukupan broj uzoraka iz 2006. godine za teritoriju Srbije iznosio je 51.578 na mikrobiološke
pokazatelje i 42.427 na fizičko-hemijske pokazatelje. Pristup procenjivanja uticaja na
zdravlje mikrobiološkog i hemijskog zagađenja zasniva se procentu neispravnosti kojem
odgovara opisni indikator u odgovarajućoj boji kvaliteta (Tabela 5.1) i (Tabela 5.2).

5 Rezultati objavljeni u stručnom rad Indikatori održivog korišćenja izvorišta podzemnih voda Srbije
(2007) i dokumentu Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji 2006 (2007) su bili provera
kriterijuma MON koji će biti uvršćen u podzakonskom aktu Nacionalna lista indikatora zaštite
životne sredine (“Službeni glasnik RS” br. 37/2011), kao indikator za ocenu kvaliteta vode za piće.
127
Tabela 5.1. Mikrobiološka neispravnost i odgovarajući indikator kvaliteta – podzemna voda6
% Indikator
Okrug Godina neispr. Uzrok neispravnosti (najčešći) rizika Boja
mikrob. (MON)
E. Coli, E. Coli f., Citrobacter,
Nišavski 2006 0.5 neznatan
AMB*, Streptokok fekalnog por.
A. M. B., koliformne bakterije,
Jablanički 2006 1.8 Citrobacter freundi, Klebsiella neznatan
oxytoca
Raški 2006 2.8 Koliformne bakterije, AMB* neznatan
Kolififormne, Streptokoke
Šumadijski 2006 4.1 neznatan
fekalnog porekla
Kolubarski 2006 4.9 E. Coli, Citrobacter, Enterobacter neznatan
Mačvanski 2006 5 - neznatan
Podunavski 2006 5.8 - mali
Zaječarski 2006 7 Koliformne bakterije, mali
E. Coli, AMB, Pseudomonas
Pirotski 2006 8.4 mali
aeruginosa
Pomoravski 2006 8.8 E. Coli, AMB*, Proteus mali
E. Coli, Enterobacter, Koliformne
Toplički 2006 10.5 umeren
bakterije
Braničevski 2006 10.7 AMB* umeren
Borski 2006 11.4 Koliformne bakterije, AMB* umeren
Grad Beograd 2006 11.5 E. Coli, Citrobacter, Enterobacter umeren
Sremski 2006 12.3 - umeren
Koliformne bakterije, Aerobne
Pčinjski 2006 13.7 umeren
mezofilne bakterije
Zlatiborski 2006 16.1 Koliformne bakterije, AMB* umeren
Severnobanatski 2006 25.2 Koliformne bakterije, AMB* veliki
Južnobanatski 2006 27.3 Koliformne bakterije, AMB* veliki
Zapadnobački 2006 31.7 - veliki
Koliformne bakterije, Aerobne
Rasinski 2006 36.1 veliki
mezofilne bakterije
Južnobački 2006 36.6 Koliformne bakterije, AMB* veliki
Kolififormne, AMB*, Streptokoke
Severnobački 2006 37.3 veliki
fekalnog porekla
E. Coli, Streptokoke fekalnog
Moravički 2006 38.5 veliki
porekla, Sulfitored. klostridije
E. Coli, Streptokoke fekalnog
Srednjebanatski 2006 60 ogroman
porekla, Sulfitored. klostridije
AMB* - Aerobne mezofilne bakterije

6 Veljković & Jovičić, Indikatori održivog korišćenja izvorišta podzemnih voda Srbije (2007)
128
 Tabela 5.2. Fizičko-hemijska neispravnost i odgovarajući indikator kvaliteta
– podzemna voda7
% Indikator
Uzrok neispravnosti
Okrug Godina neispr. rizika Boja
(najčešći)
fiz-hem. (MON)
Mutnoća, Fe, Mn, NH3,
Nišavski 2006 2.9 prihvatljivo
Nitriti, Nitrati
Pirotski 2006 5.1 KMnO4, mutnoća prihvatljivo
Mačvanski 2006 6.8 KMnO4, boja, mutnoća prihvatljivo
Kolubarski 2006 7.2 Mutnoća, KMnO4, NH3 prihvatljivo
Raški 2006 8 Mutnoća, KMnO4, Nitrati prihvatljivo
Zaječarski 2006 9.2 Mutnoća, Nitrati, NH3 prihvatljivo
delimično
Pomoravski 2006 13.1 Mutnoća, Nitrati
prihvatljivo
delimično
Borski 2006 14.7 Mutnoća, Nitrati, NH3
prihvatljivo
delimično
Moravički 2006 18.9 KMnO4, Fe, NH3
prihvatljivo
delimično
Zlatiborski 2006 19.3 Mutnoća, KMnO4
prihvatljivo
delimično
Jablanički 2006 20.8 Boja, KMnO4, Fe, Mn, NH3
prihvatljivo
Mutnoća, KMnO4, Nitriti,
Toplički 2006 21.1 loše
Nitrati
Pčinjski 2006 29.5 Mutnoća, KMnO4, NH3 loše
Grad Beograd 2006 30.9 Fe, Mn, NH3, Nitriti loše
Zapadnobački 2006 32.2 - loše
Mutnoća, boja, Nitriti,
Braničevski 2006 32.8 loše
Nitrati
Mutnoća, boja, Nitriti,
Podunavski 2006 35 loše
Nitrati
Rasinski 2006 36.4 Mutnoća, boja, Mn, Nitrati loše
Sremski 2006 37.6 - loše
KMnO4, Fe, NO2, Mn, NH3,
Severnobački 2006 77.1 vrlo loše
Arsen
Boja, mutnoõa, KMnO4, Fe,
Šumadijski 2006 77.4 vrlo loše
Mn, NH3, Nitriti
Severnobanatski 2006 88 Mn, NH3, Arsen alarmantno
Južnobački 2006 89.6 Boja, Fe, Mn alarmantno
Južnobanatski 2006 90.5 Fe, Mn, NH3 alarmantno
Srednjebanatski 2006 100 Fe, Mn, NH3, Arsen alarmantno

7 Veljković & Jovičić, Indikatori održivog korišćenja izvorišta podzemnih voda Srbije (2007)
129
Indikatori kvaliteta izvorišta podzemnih voda Srbije ukazuju na razlike u kvalitetu kod
administrativnih regiona, pri čemu se mogu generalno izdvojiti dve zone kvaliteta podzemne
vode koje se donekle poklapaju sa hidrogeološkim reonima. Podzemne vode na teritoriji
Vojvodine sa 29,1% neispravnih uzoraka na mikrobiološke pokazatelje i 63,4% na fizičko-
hemijske pokazatelje i podzemne vode na teritoriji centralne Srbije gde je znatno bolji
kvalitet, jer je 9,6% neispravnih uzoraka na mikrobiološke pokazatelje i 20,1% na fizičko-
hemijske pokazatelje. Može se zaključiti da se standardnim metodama prečišćavanja i
dezinfekcije, osim u Vojvodini zbog arsena, mogu ispuniti uslovi za obezbeđenje higijenski
ispravne vode za piće iz izvorišta podzemnih voda Srbije.

Kvalitet vode za piće

Zdravstveno bezbedna voda za piće jedan je od osnovnih preduslova dobrog zdravlja i jedan
od osnovnih pokazatelja zdravstvenog stanja stanovništva, higijensko-epidemiološke
situacije i socio-ekonomskog stanja jedne zemlje. Dva elementa koji čine osnovni hemijski
sastav vode, vodonik i kiseonik (H2O), imaju specifična fizička i hemijska svojstva koja
omogućuju razmenu materija i stvaranje živih ćelija u organizmu. Sa druge strane, sastav
vode omogućuje organizmu da diše, razmnožava se i preživljava. Minerali su neophodni
zdravom organizmu, a hemijski elementi u tragovima su ključni element kvalitetne vode i
neophodni za život ljudskog organizma. Hemijski elementi u vodi najčešće se nalaze u obliku
soli rastvorenih jona. Fiziološki značaj vode zavisi od vrste i količine makro i
mikroelemenata i njihovih jedinjenja bikarbonata, hlorida i sulfata. Kvalitetna voda sastoji se
od uravnoteženog sastava minerala i elemenata u tragovima (Tabela 5.3).
Kvalitet vode za piće u javnim vodovodnim sistemima Srbije se razlikuje od grada do grada i
zavisi od samog tipa izvorišta (površinska ili podzemna), mineraloškog sastava tla i
usklađenosti tehničko-tehnološkog tretmana prerade sa kvalitetom sirove vode. Fizičko-
hemijska i mikrobiološka neispravnost vode za piće iz javnih vodovoda gradskih naselja u
Srbiji definisana je kao minimalni osnovni nivo (MON) i predstavljena na „karti rizika”,
pružajući ubedljive informacije o rizicima od negativnih uticaja vode za piće na zdravlje
(Slika 5.12) i (Slika 5.13). Ova analiza kvaliteta vode za piće se zasniva na rezultatima
monitoringa iz 2017. godine za 154 javna vodovoda gradskih naselja, koji se sprovode u
okviru Programa od opšteg interesa koji vrše Instituti/Zavodi za javno zdravlje pod okriljem
Ministarstva zdravlja. Rezultati analize su zabrinjavajući. Kvalitet vode za piće u fizičko-
hemijskom smislu sa nivoom rizika po zdravlje ljudi u kategoriji loš, veoma loš i alarmantan
na raspolaganju je imalo 1.039.365 stanovnika ili 16,33% od priključenih na javne
vodovodne sisteme. Istovremeno je kvalitet vode za piće u mikrobiološkom smislu sa
nivoom rizika po zdravlje ljudi umeren, veliki i ogroman (zbirno) na raspolaganju imalo
1.345.935 stanovnika ili 21,14% od priključenih na vodovod. Posebno je izražena fizičko-
hemijska neispravnost vode za piće na teritoriji Vojvodine gde je sa nivoom rizika loš, veoma
loš i alarmantan po zdravlje ljudi na raspolaganju imalo 761.788 stanovnika, odnosno
43,68% priključenih na javne vodovode (Grafik 5.5).
130
Slika 5.12 Fizičko-hemijska neispravnost vode za piće javnih vodovoda gradskih naselja,
2017.
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

131
Slika 5.13. Mikrobiološka neispravnost vode za piće javnih vodovoda gradskih naselja,
2017.
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

132
 Grafik 5.5. Broj stanovnika izložen riziku usled fizičko-hemijskog kvaliteta vode za piće
Izvor: Životna sredina u Srbiji 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine (2019)

Uticaj kvaliteta vode za piće na zdravlje ljudi

Obavljanjem osnovnih vitalnih funkcija, disanjem i znojenjem oslobađamo minerale i
elemente u tragovima. Zato je potrebno da te elemente nadoknadimo unošenjem dovoljne
količine kvalitetne vode i pravilnom i kvalitetnom ishranom (Tabela 5.3 ). Na kartama rizika
se jasno uočavaju gradski vodovodi u Srbiji sa visokim rizikom kvaliteta vode po ljudsko
zdravlje. U Vojvodini na području Bačke i Banata preko 40% stanovništva imaju na
raspolaganju vodu za piće koja sadrži više od 10μg/L arsena. U većini slučajeva
koncentracija arsena u vodi za piće se kreće od 50 ­ 100μg/L, ali ima i opština kao što je
Zrenjanin i Temerin gde se koncentracija arsena u vodi za piće kreće od 150 ­ 250μg/L.
Većina vodovoda u Vojvodini (sem subotičkog) ne poseduje tehnologije za uklanjanje arsena
iz podzemnih voda i zato je sadržaj arsena u vodi za piće u većini gradova iznad 10μg/L
koliko je dozvoljeno propisima. Iako prisustvo arsena u koncentracijama većim od
maksimalno dozvoljene u vodi za piće javnih vodovodnih sistema predstavlja jedan od
najvećih javno - zdravstvenih problema u Srbiji, mali je broj studija i istraživanja koje su
sprovedene u cilju procene uticaj arsena na zdravlje izloženog stanovništva. Jedno od tih
istraživanja je sprovedeno u 2012. i 2013. godini sa ciljem ispitivanja uticaja arsena u vodi za
piće iz javnih vodovodnih sistema na teritoriji opštine Zrenjanin na pojavu dijabetesa tip 2 i
komplikacija ove bolesti upoređenjem koncentracija arsena u kosi kod grupe izloženih i
neizloženih osoba obolelih od ove bolesti.8 Rezultati ovog istraživanja su ukazali na značajno
veći rizik za obolevanje od dijabetesa tip 2 kod izloženih arsenu iz vode za piće u odnosu na
neizložene. Takođe, rezultati istraživanja su pokazali da postoji značajna povezanost između
koncentracije arsena u kosi ispitanika i koncentracije arsena u vodi za piće koju su
konzumirali. Izloženost arsenu u vodi za piće u koncentracijama većim od 10μg/L povećava
rizik za pojavu dijabetesa tip 2 kod oba pola i može doprineti ranijoj pojavi insulin
nezavisnog dijabetesa. Potrebno je usmeriti veću naučno-istraživačku pažnju na uticaj
arsena na zdravlje ljudi u našoj zemlji, uzimajući u obzir njegovu kancerogenost i toksičnost.

8Izvor: Jovanović Dragana: Povezanost koncentracije arsena u vodi za piće sa pojavom dijabetesa tip 2,
Doktorska disertacija (2013), Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu.
133
 Tabela 5.3. Osnovni makro i mikroelementi neophodni za život ljudi
Preporučena
Element Uloga u organizmu Nedostatak uzrokuje
dnevna količina
Makroelementi

- slabost mišića
- reguliše rad mišića i - smanjuje krvni pritisak
Kalijum nervnog sistema - izaziva smetnje u radu
3 do 4 g
(K+) - aktivira enzime u srca
ćelijama - uzrokuje gubitak
apetita

- neophodan za kosti i
zube
- važan za rad srca,
krvotoka i zgrušavanje - oštećenje kostiju, zubi,
Kalcijum krvi noktiju 0,8 do 1 g
(Ca 2+) - učestvuje u prenosu - grčeve u mišićima
impulsa u nervnim i
mišićnim ćelijama

- održava napetost
tkiva - vrtoglavicu
Natrijum
- reguliše količinu vode - grčeve u mišićima 2 do 3 g
(Na+)
u organizmu - slabi krvotok

- učestvuje u
prenošenju nervnih - vrtoglavicu
impulsa - razdražljivost
Magnezijum - reguliše metabolizam - nesanicu
300 do 350 mg
( Mg 2+) - aktivira delovanje - srčanu aritmiju
enzima - sklonost grčevima
- ublažava posledice - slabi krvotok
stresa
Mikroelementi
- učestvuje u sintezi
- gušavost
Jod (J-) hormona štitne žlezde 100 do 200 µg
- slabljenje metabolizma
- reguliše rast
- učestvuje u izgradnji - smetnje u rastu
kostiju i zuba - šupljikavost kostiju i
Fluor (F-) - sprečava nastajanje zuba 1 do 4 mg
zubnih naslaga - povećava opasnost od
- u starosti sprečava karijesa
osteoporozu

134
Prečišćavanje komunalnih otpadnih voda
Gradska otpadna voda je upotrebljena voda iz domaćinstava ili mešavina upotrebljene vode
iz domaćinstava sa industrijskom upotrebljenom vodom i/ili kišnicom. Otpadna voda iz
domaćinstva je otpadna voda iz stambenih naselja i servisa, koje potiču pretežno od ljudskog
metabolizma i kućnih aktivnosti. Industrijska otpadna voda je bilo koja otpadna voda koja se
izliva iz prostorija koje se koriste za vršenje zanatske ili industrijske delatnosti, osim
otpadne vode iz domaćinstva i oticaja od kišnice. U naselju kao oblasti gde su stanovništvo
i/ili privredne aktivnosti dovoljno koncentrisane, gradska otpadna voda se putem sistema
javne kanalizacije sakuplja i odvodi do gradskog postrojenja za prečišćavanje ili do izliva u
vodoprijemnik. U Srbiji se u reke i kanale putem javnih kanalizacionih sistema ispušta
godišnje 409 miliona m3 otpadne vode, a od toga se prečišćava nekim vidom tretmana
(primarni, sekundarni, tercijarni) svega 12 % otpadne vode. Ovako velika količina ispuštenih
otpadnih voda koje nisu prethodno prečišćene utiče veoma nepovoljno na živi svet u vodi, na
kvalitet vode reka namenjene rekreaciji i dovodi u pitanje podobnost površinske vode kao
izvorišta za vodosnabdevanje. Dominantna karakteristika stanja zaštite voda u Srbiji je da
otpadna voda iz domaćinstava i industrije predstavlja jedan od najznačajnijih pritisaka na
akvatičku životnu sredinu, zbog opterećenja organskim materijama i nutrijentima, kao i
opasnim i toksičnim supstancama. Najveći deo komunalnih otpadnih voda, oko 63% (2018)
prikuplja se javnim sistemima za kanalisanje, od čega 12% odlazi na sisteme sa
prečišćavanjem, dok 30% stanovnika koristi septičke jame za evakuaciju svojih otpadnih
voda a 7% koristi suve sisteme (poljske nužnike). U odnosu na vrstu tretmana, u Srbiji je
2015. godine bilo 1,3% stanovnika priključeno na primarno (mehaničko) prečišćavanje za
uklanjanje suspendovanih čvrstih materija, na sekundarno (biološko) prečišćavanje sa
aerobnim ili anaerobnim razlaganjem najvećeg dela organske materije priključeno je 8,7 %
stanovnika i svega 1,9% stanovnika na tercijarni tip prečišćavanja (Grafik 5.6). Ovaj skor je
2018. godine bio nešto bolji, 1,3% stanovnika je ostalo priključeno na primarno (mehaničko)
prečišćavanje, na sekundarno (biološko) prečišćavanje je bilo priključeno 9,4 % stanovnika i
3,5% stanovnika je bilo priključeno na tercijarni tip prečišćavanja.
Metodološki postupak, koji do sada nije korišćen, zasniva se na primeni jednog ekonomskog
i jednog ekološkog indikatora i može poslužiti za komparativnu analizu stanja u oblasti
prečišćavanja otpadnih voda. Analizirana su dva indikatora: (1) stepen privrednog razvoja i
(2) stepen izgrađenosti sistema za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda. Kada se ova
dva indikatora predstave dvostrukim trendom, trendom (ne)primene ekonomske i politike
zaštite voda na primeru Finske i Srbije u prethodnih pola veka dobija se jasni uporedni
prikaz dometa ekonomske i ekološke politike ove dve zemlje. Komparativna analiza za
Finsku i Srbiju pokazuje da su ove dve zemlje počev od 1960. godine imale isti trend
privrednog rasta, s tim što je Srbija od 1975. do 1990. godine imala više stope rasta
industrijske proizvodnje. Ovaj period je ključan za razumevanje odnosa ekonomskih i
ekoloških indikatora sa gledišta primene politike zaštite voda od zagađivanja (Grafik 5.7).

135
 Grafik 5.6. Promene u prečišćavanju komunalnih otpadnih voda na Zapadnom Balkanu
Izvor: Veljković et al, Perspektiva primene evropske direktive o prečišćavanja komunalnih otpadnih voda u
Srbiji (2018).

Prema histogramskom prikazu, procenat stanovništva Finske priključenih na postrojenja za

prečišćavanje komunalnih otpadnih voda je 1970. godine iznosio: na sekundarni tretman
11%, primarni 16% i na kanalizacione sisteme bez prečišćavanja 26% stanovnika. Ukupan
broj stanovnika Finske priključen tada na kanalizacione sisteme je iznosio 53%. Isti
indikator za Srbiju za 2005. godinu je iznosio: na tercijarni tretman 0,3% stanovnika,
sekundarni 6,1%, primarni 1,6% i na kanalizacione sisteme bez prečišćavanja 38%
stanovnika. Ukupan broj stanovnika Srbije priključen tada na kanalizacione sisteme je
iznosio 46%. Ovi indikatori za dve zemlje, Finsku i Srbiju, se mogu prihvatiti za direktnu
komparaciju iako nisu iz iste godine. Naime, tridesetpet godina ranije (1970) u Srbiji je
priključenost stanovnika na kanalizacione sisteme i tip prečišćavanja mogao budi samo niži.
Sada dolazimo do ključnog zaključka kako je Srbija u periodu od 1975-1990. godine beležila
više stope rasta industrijskog razvoja, a ipak društveno bogatstvo koje je iz toga direktno
proisticalo nije usmeravano u finansiranje zaštite voda. Finska je 1990. godine imala
izgrađena sva postrojenja tehnologijom za uklanjanje azota i fosfora (tercijarni tretman) za
svih 83% stanovnika priključenih na kanalizacione sisteme.
U nastavku ove analize, da bi se upotpunio ekonomski aspekt, prezentovaće se rezultati
jednog istraživanja koje se odnosi na izgubljeni kumulativni bruto domaći proizvod (BDP)
Srbije u odnosu na onaj koji je potencijalno mogao biti ostvaren za period od 1990 - 2015.
godine. Kao polazni parameter autori su pošli od ostvarenog društvenog proizvoda 1990.
godine i za naredne dekade pretpostavili rast društvenog proizvoda od 3% godišnje. Na taj
način je projektovan potencijalni društveni proizvod za istraživani period. Sve u svemu,
prema ovom istraživanju Srbija je od 1990 – 2015. godine izgubila društveno bogatstvo
izraženo u potencijalnom BDP u ukupnom iznosu od oko 635 milijardi evra. Ovaj kratki
136
izvod iz širih ekonomsko-ekoloških istraživanja čini osnovno polazište za smelu hipotezu
prema kojoj Srbija treba obaveze koje je preuzela iz Direktive za prečišćavanje komunalnih
otpadnih voda EU da “veže” za ekonomski potencijal finansiranja iz sopstvenih sredstava, a
ne na ekološkim parametrima iz Direktive EU koje se ugrađuju u pregovarčku poziciju za
Poglavlje 27 životna sredina i klimatske promene i kasnije postaju finansijski “teret”.

Grafik 5.7. Uporedni prikaz industrijskog razvoja i procenta stanovništva priključenog na

postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda - Finska i Srbija
Izvor: Veljković et al, Perspektiva primene evropske direktive o prečišćavanja komunalnih otpadnih voda u
Srbiji (2018).

137
Prethodno izneti ekonomski indikatori dobijaju puni smisao kada se dovedu u vezu sa
obimom zahtevanih investicija za naše gradove/naselja/aglomeracije i realnoj ekonomskoj
moći lokalnih samouprava da finansiraju te projekte i potrošača da prihvate nužnost
povećanja troškova usluga. U odnosu na procenu o emisiji ukupnog organskog zagađenja iz
komunalnih kanalizacionih sistema u Srbiji koja iznosi oko 7 miliona ES, prema udelu u
odnosu na veličinu opterećenja, najveći deo od oko 54% predstavljaju najveće aglomeracije
sa više od 100.000 ES. Slede srednje aglomeracije, 10.000-50.000 ES, sa udelom od 21%, a
potom i velike 50.000-100.000 ES sa oko 10% udela u ukupnom opterećenju ekvivalentnom
potrebnom kapacitetu postrojenja za prečišćavanje. Polazeći od činjenice da dve najveće
aglomeracije Beograd i Novi Sad koje nemaju postrojenja za prečišćavanje komunalnih
otpadnih voda i gravitiraju svojim ispustima prema reci Dunav koja ima veliki prijemni
kapacitet i ogromnu moć samoprečišćavanja, težište rešavanja pitanja prečišćavanja u
dinamičkom planu treba usmeriti na srednje (10.000 - 50.000 ES) i velike aglomeracije
(50.000 - 100.000 ES). Srednje i velike aglomeracije su brojnije i ima ih osamdesetpet i
najzastupljenije su u slivu Morave, u odnosu na devet najvećih od kojih su dve navedene
aglomeracije skoro sa dvotrećinskim učešćem u ukupnom organskom opterećenju. Iz
prethodnog se može izvesti smela hipoteza o manjem uticaju najvećih aglomeracija na
kvalitet vodoprijemnika i većem uticaju srednjih i velikih aglomeracija. Ovakav pristup
mogao bi da bude osnova za metodološki postupak za izradu akcionog plana za izgradnju
komunalnih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji, zasnovanog na metodi
ekološkog rizika kod određivanja prioriteta izgradnje i ekonomskim mogućnostima
finansiranja iz realnih izvora.
Dobar primer je metodološki postupak koji polazi od kriterijuma za definisanje prioriteta u
izgradnji Gradskih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (GPPOV). Rezultati su
objavljeni u jednom stručnom radu. Autori su podatke o kvalitetu vode reka uzvodno i
nizvodno od ispusta gradskih otpadnih voda preuzeli iz izveštaja o sprovedenom
monitoringu koje javna komunalna preduzeća dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine
u skladu sa zakonom. Rezultati monitoringa kvaliteta vode reka obuhvataju period od tri
godine (2016 – 2018) sa učestalošću ispitivanja više puta u toku godine, što je bilo dovoljno
da se metodom Serbian Water Quality Index (SWQI) oceni kvalitet sa osrednjenim indeksom i
odgovarajućim opisnim indikatorom. Analiza je obuhvatila 66 profila na rekama u kojima se
posle mešanja ispuštenih otpadnih voda od strane javnih preduzeća vodovoda i kanalizacije
vrši kontrola kvaliteta vodoprijemnika. Metodološki pristup za definisanje prioriteta u
izgradnji GPPOV bazira se na kriterijumu ekološkog rizika koji se izračunava kao razlika
kvaliteta vode reke nizvodno i uzvodno od ispusta otpadnih voda, [Δ(SWQI nizv - SWQI uzv) < -
10]. Kriterijum kvanititativnog rizika je prateći i daje samo uvid na uticaj količina ispuštenih
otpadnih voda na vodoprijemnik, [95%Indexww]. Ovaj kriterijum se izračunava iz količnika,
gde brojilac predstavlja minimalni srednje mesečni proticaj 95-% obezbeđenosti, a imenilac
zbir minimalnog srednjeg mesečnog proticaja 95-% obezbeđenosti i količine izlivenih
otpadnih voda. Ukoliko je indeks kvanititativnog rizika bliži vrednosti 1 znači da je uticaj

138
količina izlivenih otpadnih voda na recipijent manji. Viša vrednost razlike kvaliteta vode
reke nizvodno i uzvodno od ispusta otpadnih voda izražene numeričkom metodom Serbian
Water Quality Index (SWQI) znači da je uticaj zagađenja veći. Treba imati na umu da je svaka
promena indikatora SWQI za više od 5 indeksnih poena “uočljiva” promena kvaliteta
vodoprijemnika. U ovim primerima uzvodni profili, pre ispusta otpadnih voda, imaju kvalitet
ocenjen kategorijom dobar sa vrednostima bliskim jedinici za indeks uticaja (95%Indexww), što
znači da je uticaj količina izlivenih otpadnih voda na recipijent zapreminski veoma mali.

Tabela 5.4. Prioritet u izgradnji GPPOV: Kriterijum „Δ(SWQI nizv - SWQI uzv) < -10”9
Red. Vodotok Q95% Qww Δ(SWQI nizv -
Naselje 95%Indexww SWQIuzv SWQInizv
br. (Recipijent) m3/s m3/s SWQI uzv)
1 Zaječar Crni Timok 0.655 0.067 0.907 79 55 -24
2 Loznica Štira - 0.092 - 65 43 -22
3 Babušnica Lužnica 0.680 0.012 0.983 78 60 -18
Zapadna
4 Trstenik 16.5 0.025 0.998 68 50 -18
Morava
Kožetinska
5 Aleksandrovac reka - sliv - 0.036 - 52 35 -17
Pepeljuše
Zapadna
6 Čačak 4.35 0.280 0.94 74 59 -15
Morava
7 Pećinci Kanal Galovica - 0.017 - 71 56 -15
8 Ruma Kanal Jelenci - 0.085 - 45 30 -15
9 Koceljeva Tamnava 0.021 0.018 0.538 66 52 -14
10 Novi Sad Dunav - 0.609 - 67 53 -14
11 Nova Varoš Bistrica 0.131 0.012 0.916 69 56 -13
12 Vladičin Han Južna Morava 1.45 0.022 0.985 55 42 -13
13 Bosilegrad Dragovištica - 0.006 - 69 57 -12
Moravica - sliv
14 Ivanjica Zapadne 0.781 0.024 0.97 83 71 -12
Morave
Preševska
15 Preševo 0.040 0.013 0.755 53 42 -11
Moravica

Izbor prvih 15 gradova/naseljenih mesta kojima se daje prioritet u izgradnji GPPOV baziran
na ovom kriterijumu se kreće od Zaječara kao prvog prioriteta sa razlikom kvaliteta vode
reke Crni Timok nizvodno i uzvodno od ispusta otpadnih voda od – 24 SWQI indeksnih
poena i petnaestog prioriteta, naselja Preševo sa razlikom kvaliteta vode reke Preševska
Moravica nizvodno i uzvodno od ispusta otpadnih voda od – 11 SWQI indeksnih poena
(Tabela 5.4). Od petnaest naseljenih mesta na listi prioriteta, kod trinaest je nizvodno od
njihovih ispusta komunalnih otpadnih voda zabeležen loš kvalitet vodoprijemnika, a kod
Aleksandrovca i Rume (petog i osmog na listi) čak veoma loš za njihove male vodoprijemnike
Kožetinsku reku i kanal Jelenci.

9 Veljković et al, Indikator urbane održivosti na nacionalnom nivou – studija slučaja za Srbiju (2020).
139
Urbani razvoj kao deo strategije održivog razvoja je koncept rešavanja pitanja napretka u
pogledu dostizanja ciljeva na državnom, regionalnom i lokalnom nivou. Upravljanje
sistemima za vodosnabdevanje i odvođenje otpadnih voda je integrisani proces urbanog
održivog razvoja koji uključuje analizu situacije, formulisanje politike i akcionih planova,
primenu, monitoring i redovne analize stanja korišćenjem odgovarajućih indikatora.
Prezentovani rezultati istraživanja na nacionalnom nivou pokazuju kako indikator za
definisnje prioriteta izgradnje GPPOV može pomoći u praćenju napretka ka postavljenim
ciljevima10. Pogotovu je lokalnim samoupravama jako važno da pristup u okviru praćenja
dostizanja ciljeva politike i akcionih planova u zaštiti voda bude prema jedinstvenoj
nacionalnoj metodologiji.
U Srbiji se za zaštitu životne sredine ulaže oko 0,8 odsto bruto domaćeg proizvoda (2018), a
ranije i manje. Prosek za zemlje EU je 2 odsto. Svako povećanje izdvajanja za zaštitu životne
sredine uticalo bi u našem budžetu na preraspodelu sredstava sa drugih pozicija. Državna
izdvajanja za zaštitu životne sredine se najčešće upoređuju sa vojnim izdacima. Srbija je u
budžetu za 2019. namenila 43 odsto više sredstava za vojsku nego u 2018. godini.
Preraspodela je moguća i može se razmatrati na nivou održivosti opšteg interesa.
Povećanje otpornosti na klimatske promene u sistemima za snabdevanje vodom i
kanalisanje
Ljudski uticaj na klimatski sistem je očigledan, sve je veći i njegove posledice se opažaju na
svim kontinentima. Ukoliko se ne spreče, klimatske promene će povećati verovatnoću
ozbiljnog, znatnog i nepovratnog učinka na ljude i ekosisteme. Postoje, međutim, mogućnosti
za prilagođavanje na klimatske promene. Sprovođenje strogih mera ublažavanja posledica
može osigurati da uticaj klimatskih promena ostane pod nadzorom i da nam budućnost bude
izvesnija. To su neki od ključnih nalaza koje je objavio Međuvladin panel o klimatskim
promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change, IPCC) i saopštio ih za medije 5.
novembra 2014. godine. Realnost je da u Evropi klimatske promene dovode do viših
temperatura, manje padavina i porasta nivoa mora. Osnovne posledice klimatskih promena
koje se očekuju u Evropi su veći rizik od morskih i rečnih poplava, suša, gubitka
biodiverziteta, kao i ugrožavanje ljudskog zdravlja i nanošenje štete ekonomskim sektorima
kao što su energetika, šumarstvo, poljoprivreda, vodoprivreda i turizam. Upravljanje vodnim
resursima razlikuje se od upravljanja drugim resursima jer se voda kreće u hidrološkom
ciklusu, zavisi od klimatskih uticaja, a raspoloživost vode se menja u prostoru i vremenu i
ona povezuje različite regione i druge medijume životne sredine. Predviđa se da će klimatske
promene u svim regionima Evrope ugroziti akvatičke ekosisteme, jer zagrevanje površine
vode može na više načina uticati na kvalitet vode i njenu upotrebu. Velika je verovatnoća da

10 Napredak u izgradnji GPPOV, odnosno povećanje procenta stanovnika priključenih na komunalne

sisteme za prečišćavanje otpadnih voda je postignut u odnosu na 2015. godinu (vidi grafik 5.7).
Procenat stanovnika priključenih na GPPOV u 2018. godine je iznosio: Tercijarni tretman – 3,5%,
Sekundarni tretman 9,4% i Primarni tretman 1,3%, od ukupnog broja stanovnika priključenih na
javne kanalizacione sisteme (2015: T-1,9%, S-8,7%, P-1,3%).
140
će doći do pospešivanja razvoja algi, kretanja slatkovodnih vrsta prema severu i do promena
u fenologiji. Veliki potencijalni uticaj klimatskih promena je na hidrološki ciklus usled
promena u temperaturi, padavinama, glečerima i snežnom pokrivaču. Srednji godišnji rečni
protok će se sigurno povećavati na severu i smanjivati na jugu i taj trend će se još pojačati sa
budućim globalnim zagrevanjem. Izvesne su i velike promene u sezonskim događajima, sa
malim vodama leti i velikim vodama zimi, što će imati za posledicu veće suše i „vodni stres“
naročito leti u južnoj Evropi. Biće učestalije poplave u većini rečnih slivova, naročito zimi i u
proleće. Voda koja se koristi u poljoprivredi, industriji, komunalnom snabdevanju i turizmu
znatno opterećuje postojeće rezerve tako da potražnja često prevazilazi lokalnu
raspoloživost. U mnogim područijima Evrope ovaj sukob prirodnih potreba i veštačkog
uticaja biće pojačan klimatskim promenama. U ovom delu ćemo se upoznati sa značajem
otpornosti na klimatske promene u sektoru snabdevanja naselja vodom i kanalisanja i
definisanjem principa usmerenih na prilagođavanje, i posebno sa prikazom konkretnih mera
koje su sprovedene u datoj situaciji na primeru jednog našeg grada.
Povećanje otpornosti na klimatske uticaje je direktno povezano sa prilagođavanjem
prirodnih ili ljudskom delatnošću stvorenih sistema na realne ili očekivane klimatske
promene ili posledice tih promena. Cilj prilagođavanja je ublažavanje šteta ili iskorišćavanje
pozitivnih strana tih promena, uglavnom trima vrstama mera: (a) tehnološka rešenja („sive
mere“), (b) prilagođavanje zasnovano na ekosistemu („zelene mere“), i (c) politički pristupi
(„mekane mere“). Jedna studija Svetske zdravstvene organizacije (Vision 2030: Summary and
policy implications, The resilience of water supply and sanitation in the face of climate change,
WHO, 2009), nudi viziju kako povećanje otpornosti na klimatske promene u snabdevanju
vodom za piće, odvođenju i prečišćavanju otpadnih voda može dovesti do poboljšanja
sanitarno-higijenskih uslova stanovanja i opšteg poboljšanja zdravlja stanovništva. Zaključci
ove studije ističu promenu koncepta razvoja društva kroz povećanje otpornosti na klimatske
promene. Prvi zaključak naglašava značaj primene savremenih tehnologija koje racionalizuju
resurse u procesu zahvata vode, prečišćavanja vode za piće i izgradnje infrastrukture, od
izvorišta do točećeg mesta potrošača. Drugi zaključak je nastavak prvog u domenu
racionalizacije potrošnje vode, gde se ukazuje na značaj smanjenja neracionalne upotrebe
vode i boljeg upravljanja potrebama u sistemu snabdevanja vodom. Ovde je naglašeno da će
klimatske promene pogoršati sanitarno-higijenske uslove kod lokalnih sistema. Treći
zaključak ističe potrebu za hitnom procenom stvarne sposobnosti prilagođavanja na
klimatske promene svih vodovodnih i kanalizacionih sistema na urbanom i ruralnom
području. Četvrti zaključak govori da bez obzira na skepsu koju možemo imati o
projekcijama klimatskih trendova, ipak raspolažemo sa dovoljno znanja i informacija na
osnovu kojih treba pristupiti adekvatnom planiranju i odgovarajućim merama. Peti zaključak
ukazuje na značaj informacija o kvantitetu i kvalitetu vodnih resursa. Opšti zaključak je da
organizacija službi i model upravljanja sistemima za snabdevanje vodom i kanalisanje
naselja, kao i vrsta objekata i tehnologija koje se koriste za obavljanje funkcija, imaju najveći
uticaj na otpornost na klimatske promene i kapacitet ranjivosti i prilagodljivosti.

141
Ilustrovani pregled ranjivosti i prilagodljivosti pokazuje kako različiti objekti i modeli
upravljanja, od javnog, grupnog i individualnog, mogu imati različite nivoe otpornosti na
klimatske promene (Slika 5.14) i (Slika 5.15).

Slika 5.14. Matrica otpornosti – ranjivost i prilagodljivost objekata i sistema vodovoda i

kanalizacije u kišnim uslovima [Izvor: Veljković et al, Procena otpornosti na klimatske promene –
Snabdevanje naselja vodom i kanalisanje (2016)|

Slika 5.15. Matrica otpornosti – ranjivost i prilagodljivost objekata i sistema vodovoda i

kanalizacije u sušnim uslovima [Izvor: Veljković et al, Procena otpornosti na klimatske promene –
Snabdevanje naselja vodom i kanalisanje (2016)]

142
Otpornost sistema za vodosnabdevanje je u funkciji otpornosti pojedinih komponenata
sistema – izvorište, prečišćavanje, distributivni sistem sa rezervoarima. Ova kompleksnost
povećava ranjivost, ali i daje neke sposobnosti prilagođavanja u okviru sistema kao celine.
Cevna mreža sistema je ugrožena zbog velike prostorne pokrivenosti i ranjivost vodovodnog
sistema i proističe iz velikog broja cevnih spojeva koji su „tačke slabosti“ za prodor sadržaja
iz spoljašnje sredine. U zavisnosti od lociranosti u odnosu na lokalne izvore zagađivanja,
cevni i kopani bunari su osetljivi na ove uticaje kao i poplave, pri čemu su cevni bunari
prilagodljiviji i u kišnom i sušnom periodu. Značajno je shvatiti, a to se vidi i iz ilustrativnog
prikaza obe matrice otpornosti, da je tip organizovanja snabdevanja vodom i kanalisanja
važniji od samog tipa objekta. Individualno vodosnabdevanje, najčešće na ruralnom
području, je veoma ranjivo na klimatske promene. Snabdevanje stanovištva vodom za piće iz
ovih sistema karakteriše neadekvatno funkcionisanje i održavanje suprotno načelima
sanitarne tehnike, što povećava rizik od zagađenja vode. Sa druge strane, javni urbani
vodovodni sistemi poseduju ljudski kapital u vidu stručnog kadra i finansijski kapital za
ulaganje u tehnologiju i modernizaciju infrastrukture, što ih čini potencijalno veoma
otpornim na klimatske promene. Kanalizacioni sistemi, individualni ili javni tip prikupljanja i
distribucije otpadnih voda koje su nastale održavanjem higijene i fiziološkim potrebama, u
matrici otpornosti svrstava septičke jame i suve nužnike u povoljniji nivo prilagodljivosti
nego javne kanalizacione sisteme. Ovaj pristup ukazuje da u slučaju ekstrema, ne samo kišne
ili sušne sezone, već i kod poplava, domaćinstva sa individualnim objektima imaju „brzi
odgovor“ na date događaje. Iako su u tim situacijama ovi objekti izvor potencijalne hidrične
zaraze, razmere ovog događaja su manje nego kod plavljenja PPOV ili fekalnih crpnih stanica
javnih kanalizacionih sistema.
Koliko je javni sistem za snabdevanje vodom ranjiv na klimatske promene? Ranjivost se
definiše kao stepen do kojeg je prirodni ili društveni sistem osetljiv da izdrži štetu od
klimatskih promena. Ranjivist je funkcija osetljivosti sistema na promene klime i sposobnost
prilagođavanja na te promene. Prema definiciji IPCC (1997), veoma ranjiv sistem bi bio onaj
koji je veoma osetljiv na neznatne promene klime.
Jedan primer ranjivosti na klimatske promene kojima su izložena izvorišta za snabdevanje
vodom za piće u Srbiji pokazuje do kog stepena su ovi sistemi otporni, odnosno ne mogu se
izboriti sa nepovoljnim uticajima klimatskih promena. Primer je situacija u vodosnabdevanju
grada Požarevca, započela je krajem devedesetih godina kada su počeli problemi sa
kvalitetom vode iz izvorišta podzemnih voda Meminac zbog povišenja koncentracija nitrata
u pojedinim bunarima iznad maksimalno dozvoljenih koncentarcija od 50 mg (NO3)/L),
koliko iznosi za vodu za piće. Izvorište „Meminac“ se tada napušta i započinje korišćenje
izvorišta „Ključ“ kapaciteta oko 200L/s koje postaje osnovni izvor vodosnabdevanja. Posle
2000. godine povećanjem eksplatacije pojavljuju se problemi sa pojavom povišenih
koncentracija nitrata u podzemnoj vodi u okruženju izvorišta „Ključ“. Usvaja se projektno
rešenje da se njegovo korišćenje i povećanje kapaciteta može ostvariti samo primenom
metode veštačke infiltracije. Tako se sadašnji sistem vodosnabdevanja grada Požarevca
143
zasniva na zahvatanju podzemnih voda iz cevnih bunara u priobalju Velike Morave i
transportu do infiltracionih bazena na lokaciji izvorišta. Voda za veštačku infiltraciju je sa
nižim sadržajima nitrata (15-35mg/L) i direktno zavisi od hidroloških uslova, odnosno
vodostaja reke Velike Morave, režima eksplatacije i doticaja podzemnih voda iz zaleđa. Ovaj
koncept je omogućio da se podizanjem nivoa podzemne vode u zoni infiltracionih bazena
stvara hidraulička barijera koja sprečava prodor podzemne vode kontaminirane nitratima u
eksploataciono polje bunara izvorišta za vodosnabdevanje. Koncept je i pored prethodnog
višegodišnjeg sušnog perioda omogućio stabilno vodosnabdevanje sa vrednostima nitrata u
distributivnoj mreži potrošača u granicama od 30-40 mg (NO3)/L do max. ispod 50 mgNO3/L
i prosečnom eksplatacijom od oko 200-220 L/s. Ovi kvantitativni i kvalitativni uslovi su
omogućili stabilno snabdevanje vodom za piće.
Drastična promena hidrološke situacija reke Velike Morave u drugoj polovini 2015. godine je
sve izmenila. Tog leta je reka bila sa konstantno niskim vodostajem, čiji je srednji mesečni
proticaj za juni–decembar na profilu Ljubičevski most iznosio znatno manje od višegodišnjeg
proseka, u odnosu na sezonu 1981-2010. godinu proticaj je bio za trećinu manji, dok je u
odnosu na period 1951-1981. godina bio čak upola manji. Ovo su ubedljivi pokazatelji
poluvekovnog sušnog perioda koji traje u Srbiji. Takvi uslovi su se odrazili na urednost
vodosnabdevanja jer sa porastom temperature rastu potrebe za vodom. Srednja
temperatura vazduha u toku leta 2015. godine bila je u kategoriji ekstremno toplo, što je
dovelo do velike potrošnje vode i povećanja eksploatacije izvorišta, što je u izmenjenim
hidrodinamičkim uslovima u vodonosnim slojevima izvorišta neminovno dovelo do
pogoršanja kvaliteta vode. Svemu ovome je dodatno doprineo i negativan efekat
višegodišnjeg spuštanja kote dna reke Velike Morave kao posledica stalnog bagerovanja
šljunka u zoni izvorišta. Početkom oktobra 2015. godine laboratorijskim analizama je
konstatovano pogoršanje kvaliteta vode za piće na parametar nitrati iznad propisanih
koncentracija za vodu za piće i taj trend se nastavio sve dok rešenjem Republičke sanitarne
inspekcije od 13. oktobra 2015. godine nije zabranjena upotreba vode za piće i pripremu
hrane.
Proglašeno je vanredno stanje i snabdevanje zdravstveno bezbednom vodom za piće oko
50.000 stanovnika, privrednih subjekata i ustanova se odvijalo dostavljanjem vode
autocisternama i stacionarnim rezervoarima. Vanredno stanje je nalagalo donošenje
vanrednih mera, opštinsko stručno-operativno telu sa predstavnicima državnih organa,
posebnih organizacija i naučnog vodoprivrednog instituta usvojilo je urgentni koncept da se
infiltracionim bazenima obezbedi dodatna količina „sveže“ vode tako što će se izgraditi
privremeni cevovod dužine oko 4,6 km od lokacija postojećih jezera (šljunkara), izbušiti dva
nova vodozahvatna bunara za dopunu infiltracionih bazena i istovremeno obezbediti
dodatnu količina vode iz toka Velike Morave utopnom pumpom i privremenim potisnim
cevovodom dužine oko sto metara (Slika 5.16).

144
 Slika 5.16. Škarpa do jezera (šljunkare) sa cevovodom i crpnim agregatima za nalivanje
infiltracionih bazena (foto dokumentacija SOT-a, 14.11.2015)

Operativno je ceo sistem urgentnih mera uspostavljen sredinom decembra sa redovnim

monitoringom kvantiteta i kvaliteta vode od reke Velike Morave, jezera (šljunkara),
infiltracionih bazena, vodozahvatnih i eksploatacionih bunara, distributivne vodovodne
mreže u gradu do točećih mesta potrošača. Koncept vanrednih mera je dao očekivane
rezultate i hidraulička zaštita izvorišta je dovela od „početka nalivanja do smanjenja sadržaja
nitrata u podzemnoj vodi unutar izvorišta i trenda opadanja koncentracija u eksploatacionim
bunarima (Grafit 5.8).
Konačno, 19. januara 2016. godine je od strane Republičkog sanitarnog inspektora doneto
rešenje o upotrebi vode za piće i pripremu hrane, čime je ukinuto vanredno stanje koje je u
Požarevcu trajalo sto dana. Iskustvo koje je stečeno u toku sprovođenja operativnih mera je
dragoceno jer se došlo do saznanja da je presudno što duže zadržati režimom eksploatacije
pozitivan bilans u korist nalivanja u infiltracione bazene u odnosu na zahvatanje iz
eksploatacionih bunara (nalivanje 236 L/s – zahvatanje 225 L/s). Snižavanje sadržaja nitrata
u zbirnoj nalivnoj vodi je u direktnoj korelaciji sa porastom nivoa reke Velike Morave i u
hidrogeološkoj vezi sa neposrednim okruženjem izvorišta. Neizvesnost sa kojom se još uvek
suočava grad Požarevac po pitanju obezbeđenja higijenski ispravne vode za piće je primer
ranjivosti izvorišta, a odnosi se na slučaj prestanka nalivanja ili disbalansa u količini koja se
naliva u odnosu na onu koja se zahvata za potrebe nalivanja.

145
 Grafik 5.8. Zavisnost vodostaja reke Velike Morave i koncentracija nitrata u izvorištu i
distributivnoj mreži
Izvor: Izveštaj br.4, Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ Beograd, 15. januar 2016.

Procena otpornosti vodovodnih sistema na klimatske promene uključuje i pouzdane

informacije o alternativnim izvorištima, o čemu govori i primer delotvornosti sprovodenih
urgentnih mera na rešenju problema vodosnabdevanja grada Požarevca. Kod ekstremnih
događaja koji ugrožavaju privremeno ili trajno funkciju redovnog vodosnabdevanja
alternativna izvorišta postaju pouzdan resurs. Primer koji je opisan sa gledišta ranjivosti
vodovodnog sistema na klimatske promene ukazuje kako produženje sušnog perioda, a takvi
periodi postaju sve intenzivniji i izazivaju smanjenje proticaja u reci, snižavanje nivoa
podzemnih voda i pogoršavanje kvaliteta vode za vodosnabdevanju. Osim urgentnih mera
koje su preduzete i opisane u našem primeru, generalno se može reći da pojedinačne mere
kao što je smanjenje gubitaka u vodovodnom sistemu ima značajan potencijal koji može
doprineti ublažavanju negativnih efekata i povećanju otpornosti na klimatske promene i
odnosi se na sve vodovodne sisteme. Povećana ponovna upotreba prečišćene otpadne vode
za potrebe poljoprivrede je primer kako se može povećati otpornost na klimatske promene u
sistemu snabdevanja naselja vodom i kanalisanja. Povećanje otpornosti na klimatske
promene se mora razmatrati u kontekstu postojećih sektorskih strategija i programa na
nacionalnom nivou i dokumenata iz kojih ratifikovanjem proističu međunarodne obaveze.
Bez obzira na tip vodosnabdevanja i veličinu sistema moraju se poštovati principi
upravljanja rizicima u redovnim i vanrednim prilikama, kako bi mere za saniranje stanja kao
posledica ekstremnih situacija bile manjeg obima i time delotvornije.

146
Izučavanje klimatskih promena i njihovog uticaja na vodne resurse je veoma aktuelno zbog
značaja koji ovaj resurs ima za opstanak i razvoj srpskog društva11. U Strategiji upravljanja
vodama na teritoriji Republike Srbije (2017) izdvojena su sledeća pitanja:
(1) Kakve klimatske promene su do sada uočene u Srbiji?
(2) Da li su klimatske promene već imale uticaj na rečne proticaje i vodne
resurse?
(3) Šta se može očekivati u bližoj, a šta u daljoj budućnosti i koliki je stepen
(ne)izvesnosti kod predviđanja budućih klimatskih i hidroloških uslova?

Slika 5.17 Most na Drini kod Višegrada - Jutro posle poplave 10. novembra 1896.
Izvor: Zapisi o poplavi postoje u austrougarskim arhivama, a istorijski su veoma vredne fotografije koje je u
vreme i dan posle poplave snimio fotograf sarajevskog lista „Nada“. Fotografije se nalaze u zbirci
Historijskog arhiva Sarajevo pod signaturom ZFR 761-789.

Na zgradi bivše žandarmerijske kasarne u Višegradu i danas stoji

originalna limena tabla sa oznakom visine vodostaja 10. novembra
1896. godine.
Nivo Drine je bio 16,40 metara i prekrio je most za 160 centimetara.
Kada se voda počela povlačiti 11. novembra ukazao se most izgrađen
1577. godine, ali bez kamene ograde koju je bujica odnela.

11
Danas postoji velika saglasnost u tome da će klimatske promene izazvati veću učestalost ekstremnih
posledica kao što su poplave, suše, klizišta i požari: https://www.danas.rs/drustvo/i-neizvesnost-
mora-da-se-planira/
147
Odgovori na postavljena tri pitanja u vezi klimatskih promena su sadržana u dostupnim
analizama o prognoziranim uticajima i ukazuju da je izvesno da Srbiju u budućnosti očekuje
sve više sušnih perioda, što ne isključuje i mogućnost češćih pojava velikih voda12 (Slika
5.18). Hidrološka istraživanja u Srbiji ukazuju na nepovoljnosti koje nas očekuju u narednom
periodu. Rezultati svih istraživanja nedvosmisleno upućuju na nastavak smanjenja vodnosti
reka Pomoravlja, ali i karakteristiku režima voda na Balkanskom poluostrvu sa izraženim
sezonama bogatijim i siromašnijim vodom.

IZVOR: MONDO
Slika 5.18. Obrenovac pod vodom posle poplave 16. maja 2014.
Napomena: U poplavama je u Srbiji tada stradala 51 osoba, a obdukcijom je utvrđeno da su se utopile 24,
dok je 26 umrlo prirodnom smrću, a jedna osoba je stradala u klizištu. Šteta od poplave u 24 opštine je
1,525 miliona €, od čega 885 miliona € (57% od ukupne sume) predstavlja vrednost fizički uništene
imovine, 640 miliona € (43% od ukupne sume) odnosi se na gubitke u proizvodnji. Ukupna vrednost
posledica poplave dostiže 1,7 milijarde €.

12 Prema izveštaju Kopernikusa, servisa Evropske unije za praćenje klimatskih promena, druga
najtoplija godina otkad se vrše merenja bila je 2019. Oboreni su svi rekordi, čak je zabeležen porast
od 1,1 do 1,2°С u odnosu na predindustrijski period, a globalna temperatura je u 2019. godini bila
za 0,6°С veća od proseka između 1981. i 2010. godine. U Francuskoj je izmerena najviša
temperatura do sada od 45,9°C, a u Holadniji i Belgiji su zabeležene prvi put temperature više od
40°C. Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda u Srbiji je 2019. bila najtoplija
godina od 1951. od kada postoje dovoljno kvalitetna merenja za celu zemlju. U slučaju Beograda,
2019. je bila najtoplija od 1888. od kada postoje merenja na stanici u Karađorđevom parku.

148
6 EKOLOGIJA U RITMU ROCK'N'ROLL MUZIKE

Za pola veka svog postojanja, kako je predstavljeno u ovom

pregledu ekoloških rifova, rok muzika je prošla na više načina u
muzičkom smislu kroz mnogostruka istraživanja i izražavanja, ali je
tematski što se tiče ukazivanja na ekološke probleme ostala
dosledna svom načinu izražavanja. Tematski jasna, komunikacijom
usmerena i porukom kritična. Više od toga ne možemo da
očekujemo, jer je rok muzika bila i ostala samo umetnička
manifestacija kulture.

149
London zove

Naslov ovog pogleda je naslovna numera albuma pank-rok grupe Kleš objavljenog 14.
decembra 1979. godine u Engleskoj, a mesec dana kasnije u SAD. Ovo je razlog što je ovaj
dvostruki LP engleski „Nju mjuzikal ekspres“ proglasio najboljim albumom sedamdesetih, a
američki „Roling ston“ najboljim u osamdesetim godinama. Album London zove (London
Calling) je u muzičkom smislu jedinstvena fuzija panka, rokabilija, regea, ritma i bluza, i
razlikuje se od bilo čega objavljenog ranije, ali i kasnije.
Danas posle četrdeset godina stihovi u naslovnoj numeri deluju kao da su inspirisani
sadržajem društvenih mreža i celodnevnih vesti TV kanala. U leto 1979. godine izbila je
iranska i naftna kriza, a Engleska se suočila sa usponom politike koju je predvodila
premijerka Margaret Tačer. Prvi put se svet upoznao sa obrisima ekoloških akcidenata
preko dva karakteristična slučaja. Dogodila se nuklearna katastrofa u elektrani „Ostrvo tri
milje“ u SAD i došlo je do najveće do tada havarije na naftnoj platformi u Meksičkom zalivu
pri čemu se izlila nafta prekrivši skoro tri hiljade kvadratnih kilometara. Teme o klimatskim
promenama su postale svakodnevica, zato stihovi „Sunce je sve bliže (...) pšenica se ne diže“
deluju kao predskazanje, a pogotovu „London zove, neću vikati – Kada smo mi pričali
glavom ste odmahivali“.
Rafali gitarskih rifova grupe Kleš su bili upućeni i prema njihovoj „čeličnoj ledi“ čija je
politika prvo pogodila najsiromašnije, uostalom pank je i ponikao u radničkim četvrtima
Londona. Ništa ne zvuči ubedljivije od ovih stihova: „London zove potlačene, izađite iz
skrovišta momci i devojke“. Ali i sada, kada smo u petak 13. decembra videli Borisa
Džonsona engleskog premijera kako izlazi iz „Dauning strita br. 10“ sa kučencetom na
povodcu i prigrlivši ga oduševljeno proglašava pobedu na izborima, ovi stihovi imaju
savremenu poruku: „London zove, ne čekajte nas – Za tu bitlsomaniju ne postoji spas (...)
London zove folirante – Zaboravi ih, produži sam, brate!“

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 18. decembar 2019.

150
Kako je rock'n'roll postao društveno angažovan?

U muzičkom smislu sve je počelo i pre pojave liverpulske četvorke, ali sa njima ništa nije
bilo isto kao pre. Bitlsomanija koja je zahvatala mlade poklonike nove muzike postala je
kulturni obrazac nečeg novog. Međutim, ono što se odigralo 4. marta 1966. godine
preraslo je u globalni kulturni šok. Tog dana je nedeljnik London’s Evening Standard
objavio intervju sa članovima već mega popularne grupe – The Beatles. Sve bi bilo
zaboravljeno da Džon Lenon nije rekao:
“Hrišćanstvo će proći. Smanjiće se i nestati. Ne treba da se svađam oko
toga – u pravu sam i pokazaće se da sam u pravu. Mi smo trenutno
popularniji od Isusa. Ne znam šta će prvo nestati – rokenrol ili hrišćanstvo.
Isus je bio u redu, ali njegove pristalice su slabe i obične.”
Intervju nije izazvao nikakve reakcije u Velikoj Britaniji, ali dan nakon toga obj avljen je
u jednom američkom tinejdžerskom magazinu sa naslovnom stranom: “Ne znam šta će
prvo nestati – rokenrol ili hrišćanstvo”. Onda su širom, tada puritanske, Amerike izbili
protesti protiv turneje na koju je grupa trebalo da krene, pojedine radio sta nice prestale
su da puštaju njihove pesme i javno se ograđuju od takve vrste muzike, a bilo je i
slučajeva javnih lomljenja i spaljivanja ploča. Zloglasni Kju Kluks Klan, “čuvari” bele
Amerike, čak su javno pretili smrću članovima grupe ukoliko se usude da kroče u
Ameriku (Slika 6.1). Protesti su se proširili i na Meksiko, a pesme Bitlsa službeno su
zabranjene u Španiji i Južnoj Africi. Džon Lenon se izvinio svim hršćanima kojima je
povredio osećanja i rekao da je njegova izjava “istrgnuta iz konteksta”. 13
Mark Dejvid Čapman, čovek koji je 8. decembra 1980. ubio Džona Lenona upravo je tu
izjavu nazvao “bogohulnom” i nju naveo kao jedan od razloga zašto je pucao. Ironija
ovog sveta je da bude ubijen muzičar koji je pevao o tome da zamislimo svet bez granica i
teritorija, bez netrpeljivosti među religijama i nacijama i da celo čovečanstvo bude bez
zavisnosti od materijalnih stvari. O tome je govorio tekst pesme Imagine (1971), naslovne
numere solo albuma Džona Lenona:
Ti ćeš možda reći da sam samo sanjar
Ali nisam jedini
Nadam se da ćeš nam se jednoga dana pridružiti
I svet će biti kao jedno.

13
Vatikan je četrdesetdve godine kasnije odlučio da Lenonu oprosti ovu izjavu. U svom listu
“L'Osservatore Romano” (novembar 2008) objavio je da ta izjava “sada deluje više kao hvalisanje
britanskih mladića iz radničke klase koji pokušavaju da se izbore sa naglim globalnim uspehom”.
151
 Slika 6.1. Protesti u SAD zbog dolaska engleske grupe The Beatles

Slika 6.2. Omot LP Woodstock

Slika 6.3. Rok magazin Džuboks br.1

152
Iako svet nije postao “jedno”, suočio se sa novom masovnom društvenom porukom. Sada
znamo da je rock’n’roll muzika obeležila drugu polovinu 20. veka tako što je stvorila nove
heroje na međunarodnoj sceni i u sebe usisala čitav niz muzičkih tokova. Rock’n’roll je nastao
iz potrebe mlade generacije za svojom muzikom koju njihovi roditelji neće razumeti i
prihvatiti, a to je bila generacija kojoj užas svetskog rata nije bio trauma i koja nije marila za
mišljenje svojih roditelja o tome. Dogodila se svetska revolucija izvedena bez prolivanja krvi,
tako što je rock’n’roll promenio sve. Muziku od melodije, harmonije i ritma, do mode, govora,
hoda i plesa. Promenio se pogled na svet tako što je ova muzička revolucija nametnula nove
autoritete i nove odnose između dece i roditelja. Rock’n’roll je pomerio granice zrelosti
mladih ljudi koji su već u dobu dvanaestogodišnjaka postali tinejdžeri. Kako se to odigralo?
Buntovnost bez razloga je nagovestio Marlon Brando u kožnoj jakni na motoru u filmu The
Wild One (1953), da bi u filmskoj priči East of Eden (1955) smeštenoj istočno od raja Džejms
Din odigrao ulogu novog generacijskog junaka. Istovremeno se američka buntovna belačka
mladež suočila sa nadolazećim interesovanjem za crnačku muziku. Raniji zvuk usamljenih
krugova crne publike, čije se ploče danas emituju kao rani primeri rok muzike, zahvaljujući
belim pevačima i muzičarima postaje šire prihvaćeniji. Pojedini izvorni izvođači bluza su
govorili da je rock’n’roll ustvari brzi blues. Može se reći da je u samom početku rock’n’roll bio
crnačka muzika u interpretaciji belaca. Za rođendan rok'n'rol se uzima 5. juli 1954. godine
kada je Elvis Prisli snimio singl ploču sa pesmom That's All Right. Ovo nije potpuno tačno!
Ovu pesmu je 1946. godine komponovao i snimio crni izvođač Artur "Big Boy" Krudap. Od
muzike nije mogao da živi i vratio se poljoprivredi. Uostalom, Bil Halej koji je napravio prvi
pravi svetski rock’n’roll hit sa pesmom Rock Around The Clock (1955) nije bez uzora svirao
gitaru i komponovao. Njegov uspeh zasnivao se na novim viđenjima već poznatih pesama
crnih autora. Sve jedno, nova generacija mladih koja se nekoliko godina ranije manje ili više
srećno uklapala u predstave svojih roditelja i po njihovoj želji ih imitirala u potpunosti u
važećem sistemu vrednosti, više nije marila da li su njihovi idoli imali uzore ili ne. Sredinom
pedesetih godina 20. veka američko društvo je bilo na vrhuncu industrijalizacije sa kojom je
stasala i mlada generacija koja je kao što se dete potvrđuje suprotstavljanjem našla u prilici
potpunog raskida sa prethodnim. Sa kim i sa čim je rok generacija želela raskid? Želela je
raskid sa svetom i društvom onih koji su takav svet izgradili. Najveći pesnik rok kulture Bob
Dilan je u pesmi Masters of War (1963) opisao lažne vrednosti industrijalizma, posledice
moći novca, vladavinu nepravde i ratove:
Uvek ste samo zato gradili
da bi ste posle uništavali.
(...)
Sve ludosti koje ste činili
nikada vam neće spasiti dušu.
Uz novu muziku zasnovanu na energičnoj ritmičkoj igri električnih gitara i bubnjeva
savršeno se uklopila i nova filozofija „živi brzo - umri mlad" koja je postala ne samo sudbina

153
Džejmsa Dina već i geslo cele generacije. Novu generacijsku poruku je izrazila na najbolji
način engleska grupa The Who u pesmi My Generation (1965):
Ljudi pokušavaju da nas unize
Samo zato što se krećemo
Stvari koje čine izgledaju užasno hladno
Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim
(...)
Ovo je moja generacija
Ovo je moja generacija, dušo
Rok muzika je postala najdemokratskiji odraz zapadnog društva – više od masovnih medija
iako su u to vreme mediji dostigli vrhunac tehnološkog razvoja. Zahvaljujući rok muzici
glasovi sa margine društva mogli su se čuti glasno i daleko, toliko daleko da je jedan festival
stigao najdalje – u istoriju. Tri dana u avgustu 1969. godine zauvek su otišla u nezaborav
tako što je festival u Vudstoku, održan na jednoj američkoj farmi od 240 hektara, promenio
svetsku muzičku scenu uz nastupe legendarnih rok izvođača. Prisustvovalo je 400.000
mladih ljudi od kojih 300.000 nije platilo ulaz, a ukupan broj posetilaca bi verovatno bio i
veći da nije bilo neverovatnih gužvi u saobraćaju. Festival je bio zenit jednog vremena,
jedne generacije i ostavio je duboke tragove na muziku i kulturu uopšte. Muzika sa
festivala objavljena je na trostrukoj LP ploči sa fotografijom na omotu zagrljenog para koji
omotan jorganom stoji u blatu (Slika 6.2). Venčali su se dve godine kasnije i u ljubavi su
bili i na pedesetogodišnjicu festivala koji se održao pod sloganom “Vodimo ljubav, a ne rat”.
Ukoliko zadržimo istorijski pristup videćemo da je dalji razvoj manje uticao na poruke u
tekstovima nego na samu muziku. Engleska grupa Jethro Tull u pesmi Too Old to Rock’n’Roll:
Too Young to Die (1976) kao da je nagovestila umor druge generacije rok muzičara:
Stari roker imao je predugu kosu
Sada je prestar za rokenrol
(...)
Ali suviše je mlad da bi umro
Tokom sedamdesetih godina rok muzika je postepeno napustala ulogu društvene
angažovanosti i više se okrenula sopstvenoj muzičkoj estetici. Ovoj većoj okrenutosti sebi je
doprinela komercijalizacija i utapanje rok muzičara u svakodnevicu dokolice koju su
izgradila bogata zapadna društva. Posledica je bila gubitak žestine političkih poruka u
temama tekstova pesama iako nije nedostajalo žestine u muzičkom smislu, mada je bilo
valjanih izuzetaka. Posle 1977. godine, za vreme ekonomske krize dolazi do pojave jedne
nasilne i provokativne verzije rok muzike, pank (punk) pokreta koji se nudi onima koji
nemaju više šta da izgube, a nemaju i nadu da će nešto dobiti. Za razliku od ranijih
društvenih poruka rok muzike, pank nije nudio bilo kakvu budućnost. Engleska pank grupa
Sex Pistols je bila predvodnik perverznih nastupa sa destruktivnim i iracionalnim porukama,
što ubedljivo ilustruje tekst pesme God Save the Queen (1977):
154
 Bože spasi kraljicu
Ona nije ljudsko biće
i nema budućnosti.
Ovaj primer, naravno, nije za ugled i na svu sreću čitav pravac nije dugo trajao, mada su
pojedine grupe rodonačelnici pokreta nastavili i napravili zavidne rok karijere. Vredi
spomenuti mišljenje jednog od najuglednijih jugoslovenskih rok kritičara koji je objavio
knjigu PUNK – Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike (1980), gde je napisao: “Punk rock je
najznačajniji i ujedno jedini značajan događaj u rocku tokom sedamdesetih godina”. Utoliko
je značajan jer je povezao rok muziku sa društvenim protestom i provokacijom i uticao na
već postojeće pravce, hard rok (hard rock) i hevi metal (heavy metal) i početkom
osamdesetih na svog “mlađeg brata” novi talas (new wave). Više ili manje pank pobuna je
uticala i na treš metal (trash metal) i grandž (grunge) koji su se pojavili devedesetih godina.
Rok muzika je bila ubojit arsenal koji je koristio kapitalistički Zapad u političkoj borbi protiv
komunističkog Istoka. Jugoslovenska politika balansiranja između dve svetske sile imala je
za posledicu, između ostalog, i prihvatanje kulturnih uticaja iz zapadnih zemalja. Ponuda je
bila raznovrsna – džez i rok muzika, holivudska produkcija, moderno i avangardno pozorište,
savremena zapadna literatura, vizuelne umetnosti, proizvodi masovne potrošnje i moda.
Jugosloveni su tih godina voleli Buntovnika bez razloga, tugovali kad je poginuo Džejms Din i
umrla Merlin Monro, Beograđani oduševljeno dočekali posadu Apola 11 samo posle tri
meseca od njihovog sletanja na Mesec i počeli u samouslugama da kupuju koka-kolu. Mladi
su slušali Radio Luksemburg i slobodno razmenjivali muzičke utiske o svojim rok favoritima
i čitali prvi domaći rok magazin (Slika 6.3). Na jugoslovenskoj pozornici, poput identičnih
kulturnih obrazaca kako se rok muzika širila svetom, posle održavanja prve gitarijade na
beogradskom sajmu 1966. godine - prvo polufinalno veče bilo je 6. januara, drugo veče 9.
januara i finalno veče 13. februara - ništa više nije bilo isto. Tokom sedamdesetih godina
prva generacija jugoslovenskih rok muzičara se može pohvaliti zavidnim snimcima koji
instrumentalno i produkcijski nisu mnogo zaostajali za njihovim uzorima svetskog ranga.
Bilo je to vreme kulturne atmosfere koja se može, bez zluradosti, opisati kao “Paja Patak sa
crvenom maramom oko vrata i plavom titovkom na glavi”. Posle 1980. godine sve je dobilo
drugačiji politički zamah koji je bio dodatno nadahnut i pojavom pank pokreta u Engleskoj i
Americi. Muzički novi talas (new wave) je zapljusnuo Jugoslaviju - pojavila se druga rok
generacija. Poput svojih pank i novotalasnih uzora, koji su ismevali englesku aristokratiju,
beogradska grupa Idoli se rugala sovjetskom socrealizmu u pesmi Maljčiki (1981), što nije
prošlo bez “uredničke šibe”14 iako je ipak objavljena sa prepuno opake ironije:
Pesma se ori,
Mladi radnici

14 (rus. Мальчики - dečaci);Početni stihovi teksta pesme sa kojim je grupa ušla u studio su bili
„Kakane zore, bude me iz sna; Kakana jutra, kakan sam i ja“. Ali to nije odobrila izdavačka
kuća Jugoton i oni su promenjeni u Plamene zore.
155
 Čelična jutra,
Hitam fabrici.
(...)
Visoke peći
Potpaljujem ja
Ruda se topi,
Nasmejan sam ja.
Primer kako rok muzika ima odliku da bude manifestacija kulturnog trenutka društva u
kome je nastala je novotalasni manifest beogradske grupe Električni orgazam u pesmi Nebo
(1981), koja je na tragu nekih davnih revolucionarnih ideala o neophodnosti promene:
Moje su nebo vezali žicom
Po mome mozgu crtaju šeme
Žele još jednu kopiju svoju
Da njome vrate nestalo vreme
Al' ne dam svoje ja ideale
I ješću snove umesto hleba
Ja svoju sreću nosim sa sobom
Ona je parče slobodnog neba.
Ovo kratko putovanje rok galaksijom dato je u formi četiri komplementarna pristupa, kroz
istoriju, muziku, politiku i pre svega poruku. Detaljnije sagledavanje ova četiri elementa
pojave i razvoja rok muzike, njene muzičke strukture, komercijalnog i društvenog aspekta
predmet su rasprava u mnogobrojnim novinskim člancima, na portalima, u publikacijama i
akademskim radovima u svetu i na sada bivšem jugoslovenskom prostoru. Ono što je bio cilj
ovog kratkog pregleda je da bude valjani uvod za sledeći deo u kome ćemo se upoznati
detaljnije sa ekološkim porukama u ritmu rock’n’roll muzike. Uz istorijski pristup videćemo
koliko su ekološke poruke koje je slala rok muzika bile odraz aktuelnosti društvenog
trenutka.

Ekološki rifovi u rok muzici

Kao što je plač bebe pri rođenju jasan znak života, za rok muziku je to gitarski rif (power
chord – riff) - serija nota, šablona ili muzičke fraze koja se ponavlja i pri tom je namerno
pojačana distorzijom ili overdrive efektima. Ovi snažni akordi su dopadljivi već pri prvom
slušanju što je siguran znak dugog života te rok pesme. Primeri deset gitarskih rifova koji su
te pesme svrstali u rang rok himni ubedljivo govore o magiji prepoznatljivosti ovih uvodnih
segmenata u rok muzici, redosled je hronološki: Johnny B. Goode - Chuck Berry (1958),
Satisfaction - Rolling Stones (1965), Voodoo Child - Jimi Hendrix (1968), Heartbreaker - Led
Zeppelin (1969), Iron Man - Black Sabbath (1970), Smoke On The Water - Deep Purple
156
(1972), Sweet Home Alabama - Lynyrd Skynyrd (1974), Breaking The Law - Judas Priest
(1980), Sweet Child O' Mine – Guns N' Roses (1987), Enter Sandman – Metallica (1991).
Osnovu rok muzike čini jedinstvo pesme - reči i muzika. I jedno i drugo je integrisano u jednu
širu stvaralačku celinu koja je ovekovečena i predstavlja totem rok kulture – LP gramofonska
ploča. Ovaj vinilni predmet upakovan u omotnicu koja je prerasla u pop art delo bila je san
muzičara i želja diskofila i obožavalaca rok grupe. Gramofonska LP ploča na trideset i tri
obrtaja ponekad u obliku dvostrukog i trostrukog albuma i kasnije u CD digitalnom formatu
predstavlja odrednicu razvoja karijere svake rok grupe. U prethodnom kratkom pregledu
upoznali smo se sa nekim primerima poruka koje je rok muzika upućivala u datim
društvenim okolnostima. Prema ugledu na muzičku frazu gitarskih rifova, izbor koji sledi,
nazvan ekološki rifovi - u smislu prepoznatljivih motiva u tekstovima rok muzike koji se
odnose na ekološka pitanja, pokazaće da je rok mnogo više od muzičkog izraza.
Kada je Džoni Mičel objavila aprila 1970. godine prvi hit singl Big Yellow Taxi možda je
nekima njeno upozorenje da bi drveće moglo završiti u muzejima u kojima će moći da se vidi
uz plaćenu ulaznicu izgledalo preterano, a pogotovu stihovi o zdravstveno bezbednoj hrani
bez pesticida (Slika 6.4):
Hej, farmeru, farmeru
Makni taj pesticid sad
Daj mi tačkice na mojim jabukama
Ali ostavi mi ptice i pčele
Molim te!
Godinu dana pre ovog folk-rok ekološkog rifa zbio se događaj koji će pokrenuti javnost i
stručnjake u Americi, 28. januara 1969. godine dogodila se havarija na naftnoj platformi u
zalivu preko puta Santa Barbare u Kaliforniji. Izlilo se blizu četiri miliona litara nafte,
usmrtivši više od 10.000 morskih ptica, delfina, foka i morskih lavova. Kao reakcija na ovu
katastrofu, američka javnost, mediji i ekološki aktivisti pokrenuli su veliku društvenu
kampanju u korist rigoroznijih mera zaštite životne sredine. Do kraja godine donešen je
Zakon o nacionalnoj ekološkoj politici u kome je prvi put propisana mera obavezne izrade
studije o uticaju na životnu sredinu. Već naredne 1970. godine usvojen je Kalifornijski zakon
o kvalitetu životne sredine. Planetarni ekološki zamajac je pokrenut 22. aprila 1970. godine
prvim obeležavanjem Dana planete Zemlje (Earth Day), da bi se od tada demonstrirala
podrška zaštiti životne sredine svake godine na ovaj dan kroz aktivnosti koje globalno
koordinira Mreža dana planete Zemlje (Earth Day Network) u 193 države. Već novembra te
godine kalifornijska grupa Spirit ukazuje nam da smo skrenuli sa puta prirode (Slika 6.5):
Priroda vam kaže da nešto nije u redu
Priroda vam to govori u pesmi

157
Naredne 1971. godine imamo sjajan primer muzičkog spoja rok i džez muzike sa ekološkim
aktivizmom i obeležavanjem Dana planete Zemlje. Grupa Chicago na dvostrukom albumu
objavljuje svojevrsnu čitulju planeti (Slika 6.6):
Naša majka je silovana
I ostavljena da sramotno umre.
Grupa Black Sabbath je prva 1975. godine u pesmi Hole In The Sky efektno pokazala da je
hevi metal idealan za izražavanje ekoloških ideja, prvi su u rok muzici upozorili na problem
ozonske rupe (Slika 6.7):
Gledam kroz rupu na nebu
Ne vidim ništa varljivim očima
(...)
Gledao sam pse rata kako uživaju u gozbi
Video sam zapadni svet kako se spušta na Istok.
Jugoslovenska hard rok grupa Atomsko sklonište je primer prave ekološki angažovane
scensko muzičke postavke. Tekstovi pesama su bili vizionarski. U vremenu kada se nije
nazirao internet, njihov ekološki rif da ćemo “sklapati prijateljstva putem kućnog
kompjutera” u pesmi Oni što dolaze za nama (1978) delovao je u domenu SF (Slika 6.8):
Oni što dolaze za nama,
Imat će samo
Betonirane pejzaže,
Nosit će na glavi
Zelene kape i šešire,
A iz očiju
Cvjetovi će da im vire.
Grupa Metalica u furioznom hevi metal nadahnuću sa albuma ...And Justice for All (1988) u
jednoj pesmi filozofskim duhom govori o tinjajućem propadanju kao ishodu licemerja i daje
sumornu viziju budućnosti (Slika 6.9):
Smrt majke Zemlje
(...)
Kraj evolucije.
(...)
Agitacija (Agitation)
Narušavanje (Violation)
Unakaženost (Mutilation)
Planeta umire.
Grupa Nuclear Assault, dostojno svom imenu, u pravom nuklearnom napadu i thrash metal
maniru objavila je pesmu Critical Mass (1989) sa uznemirujućim opisom pakla na Zemlji.

158
Poručili su da za probleme kritičnog opterećenja zagađenog vazduha, izlivanja nafte,
otrovnog i nuklearnog otpada nikoga nije briga (Slika 6.10):
Način na koji živimo uništićemo
Svako drugo živo biće
Dok niko ne ostane osim naše rase
A onda ćemo uništiti sebe
(…)
Pakao na zemlji, ...
Gitarista Džo Volš je odsvirao i otpevao pesmu Song for a Dying Planet (1992) za umiruću
planetu na istoimenom solo albumu. U pozadini muzike čuje se metronom koji otkucava
poput sata sudnjeg dana, a utisak pojačavaju ubitačni stihovi (Slika 6.11):
Živimo na planeti koja umire
Ubijamo sve što je živo
I svako ko to pokuša da porekne
Nosi kravatu
I bude plaćen da laže.
U skladu sa naučnim zvanjem PhD zoologije svog pevača i tekstopisca, grupa Bad Religion
nam je kompetentno sa albuma Recipe for Hate (1993) saopštila uznemirujuća predviđanja
(Slika 6.12):
Rođen sam na planeti Zemlji
Rotirajuća lopta tamo gde je čovek na prvom mestu
Postoji već dugo, dugo
Ali sada je vreme da gledamo kako umire.
Pesma Do the Evolution (1998) grupe Pearl Jam govori o pojedincu opčinjenog tehnologijom
i u zabludi da kontroliše evoluciju na planeti (Slika 6.13):
Divite mi se, divite se mom domu
Divite se mom sinu, on je moj klon
Ova zemlja je moja, ova zemlja je besplatna
Uradiću šta želim, ali neodgovorno
To je evolucija, dušo.
Grupa Gojira u pesmi Global Warming (2005) u žestokom progressive metal maniru upućuje
optimističku poruku kakva se u ovom našem svetu ne sreće tako često (Slika 6.14):
Pre četiri stotine hiljada godina
Došli su iz svemira i dali nam živote ovde
Sve uzimamo zdravo za gotovo
Mislim da ovo sada ne bismo trebali raditi
(...)
I kao ratnik moram da se borim
159
 Već osećam ljubav koju ću otkriti
Imao sam ovaj san, naša planeta je preživela
(...)
Videćemo kako naša deca rastu
Nil Jang je bio rok pionir sa festivala u Vudstoku, a nastavio je kao predvodnik ekološkog
krstaškog pohoda. Svoj mač je podigao veoma visoko albumom The Monsanto Years (2015)
usmerivši ga protiv korporacijskog agrobiznisa i politike koja ga podržava. Kritika je ocenila
album kao izraz nemoći u pokušaju borbe protiv proizvođača pesticida i organski
modifikovane hrane. U pesmi People Want to Hear About Love se postavljaju pitanja i daju
odgovori na ključne teme, na krhkost životne sredine i političku korupciju (Slika 6.15):
Ne pominjite svetsko siromaštvo, govorite o globalnoj ljubavi
Ljudi žele da čuju o ljubavi, ako će se zbog toga osećati dobro
Nemojte govoriti da pesticidi uzrokuju autističnu decu
Ljudi žele da čuju o ljubavi
(…)
Nemojte govoriti da ljudi ne glasaju
jer nemaju poverenja u kandidate
Ljudi žele da čuju o ljubavi.

Za pola veka svog postojanja, kako je predstavljeno u ovom pregledu ekoloških rifova, rok
muzika je prošla na više načina u muzičkom smislu kroz mnogostruka istraživanja i
izražavanja, ali je tematski što se tiče ukazivanja na ekološke probleme ostala dosledna svom
načinu izražavanja. Tematski jasna, komunikacijom usmerena i porukom kritična. Više od
toga ne možemo da očekujemo, jer je rok muzika bila i ostala samo umetnička manifestacija
kulture.

160
 Slika 6.4: Big YellowTaxi/
Slika 6.5: Nature’s Way/ Spirit Slika 6.6: Mother/ Chicago III
Joni Mitchell

Slika 6.8: Oni što dolaze za nama/ Slika 6.9: Blackned/ Metalica
Slika 6.7: Hole In The Sky/
Atomsko sklonište
Black Sabbath

Slika 6.10: Critical Mass/ Slika 6.11: Song for a Dying Slika 6.12: Watch It Die/ Bad
Nuclear Assault Planet/ Joe Walsh Religion

Slika 6.13: Watch It Die/ Pearl Jam Slika 6.14: Global Warming/ Slika 6.15: People Want to Hear
Gojira About Love/ Neil Young

161
7 LJUDI ZATOČENICI EKOLOGIJE

Završna rola naše Ekološke čitanke pripada stanovništvu kao

promenljivoj koja na više načina uvećava entropijski nered. Kada
su potrošnja i upravljanje resursima i tehnologija kao promenljive
konstantne i samo povećanje broja stanovnika izaziva veće
opterećenje. Srpsko društvo se i u ovom domenu nalazi pred
velikom istorijskom prekretnicom, najvećim demografskim
ponorom u prethodnih trista godina. Jednosmerna vozna karta
kojom smo se zaputili bez sopstvenog kapitala i tehnologije, uz
oskudne prirodne resurse i veliki neprestani demografski gubitak,
vodi nas u budućnost na odredište gde ćemo zateći malo naše dece.
Prirodi je svejedno, nečija deca će biti tamo!

162
Dogodine u Srbiji neka bude voda

Naslov ovog pogleda je dvodelni spoj, prvi deo je uzor na davnašnju jevrejsku frazu
„dogodine u Jerusalimu“, a drugi je deo naslova skorašnje knjige autora Seta Sigla „Neka
bude voda – Izraelsko rešenje za svet koji oskudeva u vodi“ (2015). Događaj koji se
vezuje za spomenutu jevrejsku frazu zbio se pre nešto manje od dve hiljade godina kada
su rimske legije spalile Jerusalim i preostalo stanovništvo proterali i porobili. Popularno
se govori da je od tada Jevreji upotrebljavaju čime se daje primer istrajnosti i
delotvornosti u vođenju nacionalne politike. Tema ovog pogleda nije iznova ugledni
primer jevrejskog rešenja za srpsko nacionalno pitanje, već kratak prikaz „izraelskog
rešenja za svet koji oskudeva u vodi“ i veza sa Srbijom koja neoskudeva već loše upravlja
svojim ograničenim zalihama vode.
Tridesetih godina prošlog veka britanski ekonomisti su procenili da cela Palestina,
uključujući današnji Izrael i pojas Gaze sa Zapadnom obalom, ima vode za život svega dva
miliona ljudi. Danas u tom regionu živi 12 miliona stanovnika jer je Izrael vodio mudru
politiku u upravljanju svojim vodnim resursima. O tome piše Set Sigl u svojoj knjizi
detaljno opisujući političko-ekonomske i tehničko-tehnološke mere koje objašnjavaju
kako je Izrael stigao tamo gde je sada. Neke od mera su: primena ekonomske cene vode;
uspostavljanje snažnog i nezavisnog državnog organa koji ima potpunu kontrolu nad
upravljanjem celokupnim „tokom vode“ od izvorišta do potrošača, uključujući i
investicije; objedinjavanje celokupne poljoprivredne proizvodnje na kapljično
navodnjavanje; velike investicije u desalinizaciju – prečišćavanje morske vode
odstranjivanjem soli do nivoa kvaliteta vode za piće. Osim vode za piće koju danas
isporučuje palestinskim naseljima i susednom Jordanu, Izrael je postao i svetski lider u
tehnologiji vodnog sektora sa izvozom od 2,2, milijarde dolara u 2013. godini. Šimon
Peres bivši predsednik Izraela je napisao: „Neka bude voda je sjajna priča o Izraelu,
prikaz toga kako se usamljena pustinja transformisala u procvetali dom. Ova knjiga će
dugo biti čitana od ljudi koji se suočavaju sa nestašicom vode i drugim nepremostivim
izazovima“.
Srbija se ne suočava sa nestašicom vode, ali ima druge skoro nepremostive političke i
ekonomske izazove i iz primera Izraela može naučiti kako da usmeri stručne i patriotski
nastrojene pojedince u rešavanje problema. Krenimo prvo, držeći se teme, sa kratkim
osvrtom na stanje u našem sektoru voda. Prvo pitanje koje se postavlja u ovoj oblasti je
koliko ima vode za datu namenu, za koliki broj korisnika i do kog perioda. Srbija se po
raspoloživosti vodnih resursa nalazi u sredini evropske lestvice. Prema ovom pokazatelju
u raspoloživost spada zapremina vode svih reka, onih koje dotiču iz drugih država, koje
čine državnu granicu i onih koje izviru i protiču nacionalnom teritorijom. Upravo je

163
problem koji se kod nas zaboravlja da je „domaćih voda“ svega 8 procenata od ukupne
količine vodnih resursa. Kada se ovome doda da taj mali procenat vode nastaje i protiče
našim Pomoravljem, zemljom kojom teku Južna, Zapadna i Velika Morava, uvreženo
mišljenje o izobilju dobija drugu dimenziju. Ta dimenzija poprima crne slutnje jer analiza
hidroloških podataka pokazuje da je prosečan proticaj reka našeg Pomoravlja u
poslednjih tridesetak godina opao za čak 18 odsto. Kao što sam već u ovoj rubrici
napisao, naših voda je manje i nas je manje, ali i naša proizvodnja je manja. Ovo je
objašnjenje zašto u javnom vodosnabdevanju nema većih restrikcija. Na javne sisteme za
vodosnabdevanje bili su priključeni veliki industrijski potrošači vode; tekstilna, metalska
i mašinska, hemijska i prehrambena industrija; čiji obim proizvodnje sa kraja
osamdesetih godina prošlog veka srpska privreda sadašnjim tempom rasta neće dostići
do kraja ovog veka. Potrošnja vode za potrebe navodnjavanja u Srbiji je uvek bila mala i
danas se navodnjava svega oko 16 odsto površina obuhvaćenih sistemima za
navodnjavanje. Ukoliko bi u narednom periodu povećali ovaj procenat na 50 odsto, što je
slučaj sa Mađarskom i Slovenijom ili čak sa Grčkom koja navodnjava 80 odsto površina,
trebalo bi nam vode koliko u najvodnijem mesecu maju protiče Južnom Moravom. To je
trenutak kada ćemo se suočiti sa nestašicom.
U čemu su sličnosti i razlike između Izraela i Srbije? Sličnosti su male, a razlike su velike!
Uprkos stalnom ratnom okruženju sa arapskim susedima Izrael je na teritoriji koja je više
od polovine pustinja mudrom politikom obezbedio vodu za svoje potrebe, a višak
isporučuje susedima. U Srbiji se u sistemima za javno vodosnabdevanje netragom izgubi
više od trećine zahvaćene vode, a svaki uposlenik naših javnih preduzeća proizvede tri
puta manje vode nego njegov kolega u Nemačkoj.
Britanska procena o raspoloživosti vode je urađena u sklopu tadašnje kampanje
odvraćanja naseljavanja Palestine. Jevreji nisu čekali da se predviđanja ostvare, već su
menjali uslove. Razlike su velike jer Srbi uglavnom čekaju da se sva predviđanja ostvare
na njihovu štetu ne čineći ništa da ih opovrgnu.

Kolumna autora objavljena u dnevnom listu POLITIKA (rubrika Pogledi), 12. april 2020.

164
U okovima etike i politike

Polako dolazimo do završnih stranica ove knjige koja daje sistematičan pregled evolucionog
putovanja homo sapiensa od lovca - sakupljača u afričkoj savani do današnjeg svemirskog
putnika i krivca za uništavanje prirode i nestanak brojnih biljnih i životinjskih vrsta širom
planete. Živimo u svakodnevici u kojoj se prirodna bogatstva iscrpljuju, a vazduh i voda bez
kojih bi naš žvot bio nemoguć zagađuju prekomerno u toj meri da su svojom toksičnošću
opasni po život ljudi. Posledice ljudskog negativnog uticaja na životnu sredinu su često
daleko od naseljenih oblasti, ali razmere uticaja tako velike da su u vidokrugu satelitskog
osmatranja. Dva primera nanošenja štete uništavanjem prirodnog bogatstva i zagađenjem,
iako na suprotnim stranama planete, su karakteristični i po obimu i po negativnim efektima
na prirodu i živi svet.
U prethodnih petnaest godina u Brazilu u slivu reke Amazon, “plućima planete” kako se ovo
područje popularno naziva, prema izveštaju brazilskog ministarstva za životnu sredinu
ukupno je iskrčeno šuma više od 131.000 km2 što odgovara površini Grčke. Samo je između
avgusta 2018. i jula 2019. godine iskrčeno oko 11.088 km2 šuma, što je povećanje od 10% u
odnosu na prethodnu godinu (Slika 7.1). Amazonija, zemlja i šume u slivu ove reke bez
mostova, proizvodi 5-6% kiseonika na Zemlji i ima funkciju izvlačenja ugljen–dioksida iz
atmosfere, zbog čega bi bilo ispravnije nazvati ovo ogromno šumsko prostranstvo “klima
uređajem” planete. Drugim rečima, manje šuma u Amazoniji znači manje kiseonika i više
ugljen–dioksida u atmosferi.
Drugi veliki slučaj zagađenja desio se u nepristupačnom Sibiru kod grada Noriljska u
arktičkom pojasu Rusije kada se 29. maja 2019. godine u reke izlilo 21.000 tona dizel-
goriva. Zbog topljenja večitog leda tlo se sleglo i raspukao se rezervoar u termoelektrani.
Razliveno dizel-gorivo se slilo u potok i reke i oteklo ka jezeru iz koga izvire voda reke koja
se uliva u Karsko more u području Severnog polarnog kruga (Slika 7.2). Osim što je bio
debeo sloj razlivenog dizel-goriva, mešavinu vode i blata usled raskvašenog terena bez
puteva bilo je otežano prikupljati. Zato će trebati nekoliko godina da se sanira zagađeno
područje pogotovu jer se najtoksičnije komponente dizel-goriva (benzol, toluol, etilbenzol i
ksilol) lako rastvaraju u vodi. U ledenim arktičkim uslovima biološko razlaganje naftnih
produkata može trajati više godina jer mikroorganizmi na niskim temperaturama mnogo
sporije razgrađuju naftu, što znači da će posledice ekološke katastrofe biti višedecenijske.
Grad Noriljsk je nastao istovremeno sa izgradnjom metalurškog kombinata započetog 1935.
godine. Upošljavani su zatvorenici gulaga koji su iz 2.000 kilometara udaljenog Krasnojarska
po reci Jeniseju dovođeni u oblast Noriljlag. Zatočenici radnih logora su deset do dvanaest
sati dnevno trista dana u godini (u ratno doba 350), osim kada je temperatura bila ispod
minus 40°C, gradili rudarsko-metalurški kompleks i noriljlsku termoelektranu.

165
 Slika 7.1. Razmere krčenja šuma u brazilskom Amazonu
Izvor: Smithsonianmag.com, july 2, 2019.

Slika 7.2 Satelitski snimak РОСКОСМОС - izlivenа naftа u Noriljsku

166
Još početkom 1951. godine u radnim logorima cele oblasti sa središtem u Noriljsku je bilo
oko 72.000 poljskih, baltičkih i raznih domaćih "političkih" zatvorenika od kojih su mnogi
radili u okviru termo-energetskog kompleksa i rudnika, da bi konačno radni logori bili
zatvoreni i raspušteni od avgusta 1956. godine.
U savremenom dobu svedoci smo i druge vrste zatočeništva – skučenog uma, pomanjkanja
etičkih i stručnih principa. Iz primera ovog ekološkog akcidenta u polarnom pojasu dalekog
Sibira, prema agencijskim izveštajima, saznali smo da je politički administrator oblasti u
kojoj se nalazi grad Noriljsk referisanje predsedniku Rusije završio rutinskom rečenicom
"Izveštaj završen!", na šta ga je predsednik opomenuo: "Šta to znači ‘Izveštaj završen’? Šta
sad da se radi, gubernatore?!" Potom je direktoru energetske kompanije, koja upravlja
termoelektranom, postavio pitanje: "Zar mi treba da o vanrednim situacijama saznamo sa
društvenih mreža, šta li? Da li je kod vas sve u redu sa zdravljem?" Naime, politički
administrator oblasti – gubernator je izjavio da je informaciju o vanrednoj situaciji dobio dva
dana posle havarije i da je o stanju u termoelektrani saznao sa društvenih mreža, jer su ljudi
fotografisali površine reka crvene od nafte i postavljali ih uz komentare u kojima se
pominjala biblijska scena krvavog Nila tokom izgona Jevreja iz Egipta.
Ekološka pitanja, a deo njih smo razmotrili u prethodnim poglavljima uključujući i ova dva
vidljiva sa satelita, sadrže neke od osnovnih dilema poimanja sistema vrednosti na kojima
počiva savremeno ljudsko društvo. Postavlja se osnovno pitanje: Kako se odnosimo prema
našem mestu i ulozi u prirodi? Ukoliko pođemo od definicije kulture, u najopštijem smislu da
predstavlja način na koji ljudi stupaju u kontakt sa drugim ljudima i sa svetom oko sebe,
onda su problemi životne sredine pitanja kulture društva – ekološki sporovi u kojima se
prepliću etički, politički i tehnološki problemi. Savremena razvijena društva današnjice se
nalaze na pragu tehnološke revolucije koja će iz osnova izmeniti način na koji živimo, radimo
i na koji smo povezani jedni sa drugima. Po svom nivou, obimu i složenosti, ova
transformacija neće biti slična nijednoj promeni kroz koju je ljudska vrsta prošla. Ne
računajući promene koje su donela prva poljoprivredna društva počev od oko 8.000 g.p.n.e,
ljudsko društvo je prošlo kroz prvu tehnološku revoluciju koja je koristila vodu i moć
pare kako bi mehanizovala proizvodnju, drugu koristeći električnu moć kako bi pokretala
masovnu proizvodnju i treću koja se pojavila sredinom 20. veka primenom elektronike i
informacione tehnologije kako bi se automatizovala proizvodnja. Savremenici smo
nastajanja četvrte tehnološke revolucije zasnovane na trećoj - digitalnoj revoluciji, a
karakteriše je spajanje prethodnih tehnologija što dovodi do brisanja granica između fizičke,
digitalne i biološke sfere. Ekološki sporovi, problemu u životnoj sredinu današnjice nastaju u
tehnološkoj sferi ljudskog društva i posledica su proizvodnih procesa koji potiču iz prve i
druge tehnološke revolucije, a koriste se u zavisnosti od proizvodnog procesa ili načina
ekspoloatacije prirodnog bogatstva. Ukupni razvoj je danas na tom nivou da su sva tehničko-
tehnološka pitanja proizvodnih procesa iz kojih se emituju opasne i štetne materije po
ljudsko zdravlje i prirodu rešiva na zadovoljavajućem nivou i finansijski su pristupačna. Ovo
je premisa za postavku da ekološki problemi nisu uzrokovani slabostima u tehnološkoj
167
(materijalnoj) sferi ljudskog društva. Problemi nastaju u duhovnoj sferi društva koja je
nedeljivi deo socijalne kulture kao sistema pravila ponašanja ljudi u različitim situacijama i
zavisi od verskih, moralnih, pravnih i političkih odnosa. U skladu sa premisom koju smo
usvojili, dominantne prepreke za rešavanje ekoloških problema današnjice su etička i
politička pitanja. To znači da odluke koje su u osnovi tehničko-tehnološke prirode moraju
biti stručno utemeljene, objektivne, vrednosno neutralne i u skladu sa ekološkom politikom
u interesu zajednice. Odsustvo državnih kapaciteta, a tu spada kvalifikovana i kompetentna
državna uprava, predstavlja jedan od glavnih uzroka siromaštva u svetu. Bez efikasne
državne uprave koja se zasniva na vladavini prava i saradnji sa aktivnim i angažovanim
građanstvom, mali su izgledi da se ostvari rast potreban za eliminaciju siromaštva.15 Zato su
u ovom delu u fokusu etički i politički problemi koji se postavljaju pred ekološke izazove.
Prezentovana dva ekološka primera, iz džungle Amazona i nepristupačnog i ledenog Sibira,
daju opis u suštini moralnog odnosa – ekološke etike ljudi prema prirodnom okruženju. Prvi
primer, prekomerna eksploatacija šuma je zbog materijalne koristi, a drugi, izazvano
zagađenje zemljišta i vode i uništen živi svet je posledica nemara i neodgovornosti. Ovo su
tipični primeri zbog kojih se postavljaju pitanja o moralnim normama koje upravljaju
ljudskim ponašanjem i kako se opravdavaju takvi postupci. Više teorija ekološke etike daju
odgovore na ova pitanja. Dve su osnovne teorije, antropocentrična po kojoj samo ljudska
bića poseduju moralnu vrednost i zato nemamo neposrednu odgovornost prema prirodi, i
biocentrična koja celokupnom životu na planeti daje samosvojnu vrednost. Većina pitanja na
samom početku ekološkog aktivizma, pre više od pola veka, kao što je zagađivanje vode,
vazduha i zemljišta, nekontrolisano odlaganje toksičnog otpada i zloupotreba pesticida,
proizišla su iz načela teorije antropocentrične etike. Proširenje ovog teorijskog pristupa po
kome imamo samo obzira prema ljudima se odnosi i na moralnu odgovornost prema onim
ljudima koji se nisu rodili i koji mogu osetiti posledice u budućnosti naših neodgovornih
postupaka. Prema značenju starogrčke reči od koje vodi poreklo, etika znači običaj, što znači
da se ekološka etika odnosi na opšta uverenja i stavove o ekološkim pitanjima. Ovo znači da
se zbog kulturnih razlika različita društva mogu razlikovati na izvestan način prema tipičnim
verovanjima i stavovima o nekim pitanjima društvenog ponašanja. Jedino što mora biti
identično su standardi kvaliteta životne sredine koji su univerzalna kategorija jer su uticaji
toksičnih materija iz spoljašnje sredine na zdravlje ljudi i higijenski uslovi života univerzalna
kvalitativna i kvantitativna kategorija. Sa druge strane, većina spornih ekoloških pitanja
proističu zbog različitih stavova i to zbog činjenja ili ne činjenja u odnosu na svet prirode
kojim smo okruženi. Donositi etičke sudove i davati ekološke procene u vezi sa preduzetim
ili ne preduzetim merama je domen normativne etike. Normativni sudovi propisuju
ponašanje koje se zasniva na standardima kvaliteta životne sredine, na primer, da je

15
Ovo su stavovi Angusa Ditona profesora ekonomije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu u
Prinstonu i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju 2015. godine. Diton je autor knjige Veliko
bekstvo: zdravlje, bogatstvo i poreklo nejednakosti (Angus Deaton: The Great Escape: Health, Wealth,
and the Origins Of Inequality, 2013).
168
zabranjeno i u kojoj koncentraciji ispuštati sumpor-dioksid u ambijentalni vazduh, ili da nije
dozvoljeno izlivati otpadne vode u reke bez prethodnog prečišćavanja. Najvažniji deo
ekološke etike odnosi se na sistematično proučavanje, procenjivanje i primenu normativnih
sudova koji su empirijski deo nauke o zaštiti životne sredine i zdravlja ljudi. Zato ekološku
etiku karakterišu mnoga i složena sporna pitanja.
Primer koji sledi sadrži osnovne etičke i političke suprotnosti u oblasti individualnih i
kolektivnih prava i odgovornosti i opšteg dobra, a odnose se na primenu kvalitativnih
normativa u oblasti zaštite životne sredine i zdravlja ljudi. Zagađenje vazduha je globalna
pretnja koja dovodi do velikih razmera uticajа na ljudsko zdravlje i ekosisteme. Emisije
zagađenja i koncentracije pojedinačnih zagađivača ambijentalnog vazduha se povećavaju u
mnogim oblastima širom sveta. Kada je reč o Evropi, kvalitet vazduha je i dalje loš u mnogim
regionima, iako se poslednjih godina beleži smanjenje emisija i koncentracija zagađujućih
čestica. Planovi i mere za poboljšanje kvaliteta vazduha i smanjenje emisija zagađujućih
materija se primenjuju širom Evrope i predstavljaju ključni element u upravljanju
kvalitetom vazduha. Obaveza donošenja i primene planova i mera za poboljšanje kvaliteta
vazduha za zone i aglomeracije, pogotovu gde su koncentracije zagađivača premašile
standarde EU, se izrađuju prema jedinstvenoj metodologiji [Ambient Air Quality Directives
(EU, 2004, 2008); Regulation on the Governance of the Energy Union and Climate Action (EU,
2018)]. Ovo važi i za zemlje koje nisu članice EU, već su samo u procesu pridruživanja ili su
saradnice Evropske agencije za životnu sredinu (EEA). Harmonizovani kriterijumi i
standardi kvaliteta ambijentalnog vazduha i ograničenja emisija u vazduh su preduslovi
objektivnog izveštavanja na nacionalnom i međunarodnom planu. Pogotovu jer EEA
objedinjava evropske podatke o kvalitetu vazduha na svojim veb lokacijama. Značaj ovoga je
jasno pokazan u delu koji daje pregled kvaliteta ambijentalnog vazduha na osnovu
monitoringa sa izveštajnih stanica država članica i saradnica EEA (vidi: Slika 4.3, str. 88).
Primer Agencije za zaštitu životne sredine Srbije pokazuje da poštovanje principa ekološke
etike i normativne etike predstavlja dobru osnovu za građenje poverenja i dijaloga na relaciji
pojedinac – društvo – država, odnosno šta se dešava kada ti principi izostanu. Agencija za
zaštitu životne sredine Srbije upravlja državnom mrežom automatskih stanica za praćenje
kvaliteta vazduha i izveštava putem veb portala i u pisanim izveštajima u skladu sa Zakonom
o zaštiti vazduha. Sve je započelo u prvoj nedelji decembra 2020. godine kada su sredstva
informisanja izvestila „da je državna Agencija za zaštitu životne sredine podigla granice
zagađenosti vazduha: ono što je nekad, pre ove promene, bio zagađen vazduh, sada je postao
- prihvatljiv” (Slika 7.3). Ubrzo je Agencija za zaštitu životne sredine objavila “informaciju” na
svom sajtu da se “uvedene izmene odnose (se) isključivo na usklađivanje raspona indeksa
kvaliteta vazduha, a ne na promene kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta vazduha”. U istoj
informaciji je naglašeno da indeksi kvaliteta vazduha nisu “obuhvaćeni zakonskom
regulativom u Republici Srbiji”.

169
 Slika 7.3. Kriterijum "zagađen" vazduh pretvoren u "prihvatljiv"
Izvor: POLITIKA, 10. decembar 2020.

Slika 7.4 Modelovana izloženost zagađenjem sumpor-dioksidom iz termoelektrana na

ugalj Zapadnog i Centralnog Balkana
170
Šta su to indeksi kvaliteta vazduha? U zakonskoj regulativi Evropske unije koja uređuje
oblast kvaliteta vazduha u upotrebi je indeks kvaliteta vazduha (European Air Quality Index,
EAQI) koji se zasniva na vrednostima koncentracija sledećih parametara zagađenja: ozon
(O3), azot-dioksid (NO2), sumpor-dioksid (SO2), suspendovane čestice PM (˂ 2,5 ηm) i PM
(˂10ηm). U zavisnosti od usvojenih raspona koncentracija ovih parametara za ocenjivanje
kvaliteta, prema European Air Quality Index (EAQI) kvalitet vazduha se razvrstava kao veoma
dobar, dobar, prihvatljiv, loš i veoma loš. Sada razumemo da ovaj metodološki postupak za
jedinstveno vrednovanje kategorija kvaliteta vazduha u zemljama EU nije obuhvaćen u
srpskoj regulativi i da je korišćena drugačija skala od strane srpske Agencije za zaštitu
životne sredine koja je početkom decembra dodatno izmenjena. Javnost je obaveštena da su i
ranije kategorije kvaliteta vazduha odstupale, a sada još i više u smislu “popravljanja”
izmerenih vrednosti. To je bila tema izveštavanja i primedbi više nevladinih organizacija
koje se bave pitanjima zaštite životne sredine.
Kako se u praksi problem neujednačenih kvalitativnih kriterijuma manifestuje? Najbolji
primer je analogija sa pоvišenom telesnom temperaturom koja je čest simptоm, a pojava kоd
dece je posebno stresna za roditelje. Povišena telesna temperatura predstavlja оdbrambenu
reakciju оrganizma na virusnu ili bakterijsku infekciju. Znamo da je normalna telesna
temperatura dо 37,0°C, povišena temperatura je viša оd 37,5°C, i vrlo visoka temperaura je
viša оd 38,5°C. Zamislimo da neka zdravstvena služba uvede drugačiju temperaturnu skalu
podizanjem za 1°C, tako da bi u tom slučaju normalna telesna temperatura bila dо 38,0°C , i
tako redom. Primena takve gradacije za ocenu simptoma bolesti vodila bi u zakasnelu
terapiju i složeniji tok lečenja. Dovoljno je jasno da je naveden primer upotrebe
neujednačenih nacionalnih indeksa kvaliteta vazduha sa međunarodnim standardima pravi
pokazatelj značaja poštovanja principa normativne etike. Postoje i drugačija stanovišta, u
duhu ekološkog relativizma, uvek se javljaju ekološki relativisti - oni koji smatraju da su
sporna ekološka pitanja stvar ličnog mišljenja jer ne postoje objektivni standardi. Zato ćemo
razmotriti širu regionalnu problematiku uzročnika pogoršanog kvaliteta ambijentalnog
vazduha. Sada rasprava iz domena ekološke etike prelazi u domen ekološke politike.
U zajedničkom izveštaju više organizacija objavljenog 2019. godine - Alijansa za zdravlje i
životnu sredinu (HEAL), Sandbag; Evropska mreža za klimatsku akciju (CAN Europe); Mreža
za nadzor javnih finansijskih institucija u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CEE Bankwatch) i
Evropa bez uglja (Europe Beyond Coal) - kaže se da šesnaest zastarelih termoelektrana na
ugalj u zemljama Zapadnog Balkana predstavlja zdravstveno i ekonomsko opterećenje za
celu Evropu (Slika 7.4). Analiza zasnovana na usaglašenoj metodologiji Svetske zdravstvene
organizacije (WHO) i Evropske komisije (EC) je pokazala da svake godine zagađenje vazduha
iz elektrana na ugalj na Zapadnom Balkanu dovodi do 3.900 preuranjenih smrti, 8.500
slučajeva bronhitisa kod dece, kao i do drugih hroničnih oboljenja, čime se u Evropi
prouzrokuje do 11,53 milijardi evra ukupnih zdravstvenih troškova. Osim što su
termoelektrane na ugalj Zapadnog Balkana stare, neefikasne i funkcionišu ispod standarda
zaštite životne sredine i sektor ugljenokopova je na vrlo niskom nivou produktivnosti u
171
odnosu na zapadnoevropski reper. Sledeći pregled produktivnosti rudnika po zaposlenom u
pojedinim zemljama Balkana to jasno pokazuje. BiH: Broj zaposlenih – 11.063, Proizvodnja
lignita po zaposlenom na godišnjem nivou (t) – 634, Potreban broj zaposlenih da bi se
dostigla prosečna produktivnost kao u EU; Bugarska: Broj zaposlenih – 11.765, Proizvodnja
lignita po zaposlenom na godišnjem nivou (t) – 3.006, Potreban broj zaposlenih da bi se
dostigla prosečna produktivnost kao u EU – 5.891; Srbija (Drmno i Kolubara): Broj
zaposlenih – 12.331, Proizvodnja lignita po zaposlenom na godišnjem nivou (t) – 3.209,
Potreban broj zaposlenih da bi se dostigla prosečna produktivnost kao u EU – 6.475, Crna
Gora: Broj zaposlenih – 750, Proizvodnja lignita po zaposlenom na godišnjem nivou (t) –
1.893, Potreban broj zaposlenih da bi se dostigla prosečna produktivnost kao u EU – 232. Za
upoređenje dovoljan je podatak da rudar u Nemačkoj godišnje proizvede 11.544 tona lignita,
što je osamnaest puta više od prosečnog rudara u Bosni i Hercegovini ili skoro četiri puta od
prosečnog rudara u Srbiji i Bugarskoj.
Zemlje Zapadnog Balkana su još 2005. godine potpisale sporazum o Energetskoj zajednici
(Energy Community) čiji je cilj integracija energetskog tržišta Evropske unije sa tržištima
svojih suseda. Sporazum je odredio rok do 2018. godine da se zemlje Zapadnog Balkana
usklade sa zakonodavstvom EU o kontroli zagađenja. Potrebni razvojni koraci u velikoj meri
kasne u zemljama Zapadnog Balkana ka korišćenju obnovljivih izvora energije, investicijama,
modernizaciji u proizvodnji energije i smanjenju emisija štetnih gasova. Pogotovu je
neiskorišćen hidro-potencijal reke Drina koja protiče deleći centralni deo Balkanskog
poluostrva pravcem jug - sever i čini ili preseca međudržavnu granicu Srbije, BiH i Crne Gore.
U srpskom delu srednjeg toka sliva reke Drine postoje sedam hidroelektrana ukupnog
kapaciteta 1.289 MW. Ukupna godišnja proizvodnja električne energije iznosi 4.152 GWh. Tri
hidroelektrane se nalaze na reci Drini, tri na reci Uvac i jedna na reci Lim. Sa ekološkog
gledišta uticaj izgrađenih brana je nepovoljan jer je migracija riba ozbiljno smanjena. Od
brojnih planiranih hidroelektrana u gornjem toku, u Srbiji njih deset imaju izglede da budu
izgrađene. Ukupna dodatna proizvodnja struje iznosila bi 759 MW doprinoseći ukupnoj
proizvodnji od 2.828 GWh. Prema jednoj studiji upravljanja vodnim resursima u slivu reke
Drine (Support to Water Resources Management in the Drina River Basin, World Bank Group,
2016), potencijal za nove hidroenergetske planove u gornjem delu sliva reke Drine
uglavnom je usmeren na hidroelektrane koje bi bile u zajedničkom vlasništvu Srbije i
susednih država. Sedam projekata se nalazi na reci Drini na granici sa BiH, a tri na reci Lim
na teritoriji Srbije. Investicija za pokretanje i obezbeđivanje realizacije svih ovih projekata
iznosi oko 1,87 mlrd. evra. Ovaj veliki energetski poduhvat koji je i ekološki izazov čeka
budući politički dogovor zemalja koje deli reka Drina, vraćajući nas u vreme kada je “svuda
poneko ometao svaku gradnju” - vreme pod okovima16.

16
“Znali su da je gradnju ometala vila brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku
gradnju, i noću rušila ono što je danju sagrađeno. Dok nije »nešto« progovorilo iz vode i savetovalo
Radu Neimaru da nađe dvoje nejake djece, bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih
uzida u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje takve dece po celoj Bosni. (...) Najposle su
172
Dvosmerna cost benefit analiza – ekološka karta u jednom pravcu

Zagađivanje vazduha i vode predstavlja jedno od najznačajnijih i najvećih ekoloških

problema današnjice. O ovome postoji, s jedne strane, visoka saglasnost o problemu, a sa
druge strane, istovremeno, nesaglasnost sa načinima rešavanja tih problema. U današnjem
materijalnom svetu glavno pitanje je kako izvršiti raspodelu resursa tako da se uz
maksimalne koristi izazove minimalna šteta po životnu sredinu. Kako istovremeno
vrednovati korist i štetu izazvanu različitim nivoima zagađenja? U tom smislu, ekonomija
kao društvena nauka ima odlučujuću ulogu u odgovoru na ovo ekološko pitanje, jer se
isplativost po društvo može metodološki analizirati maksimiziranjem zadovoljenja ljudi.
Ekološki problemi se na taj način transformišu primenom ekonomske analize prema
“ljudima orijentisanoj” utilitarističkoj etici – pristupu koji nas upućuje kako da postupamo sa
prirodnim reursima tako da maksimiziramo ukupne društvene koristi. U daljem ćemo se
upoznati sa osnovama načela izrade analize isplativosti (engl. cost - benefit analysis) kojom
se utvrđuje poštena raspodela prirodnih resursa. Analiza isplativosti – cost benefit analiza je
metodološki postupak donošenja odluke u opredeljnju između koristi i štete u alternativnom
društvenom delanju. Pitanje na koje se traži odgovor je kolike su koristi od društvenog
delanja i koliko pretežu koristi nad štetama koje takvo delanje pričinjava. Odgovor na pitanje
nije jednostavan jer čist vazduh i voda i netaknuti prirodni predeli nemaju tržišnu vrednost –
ne znamo koliko koštaju. Zato ekonomisti svojim metodama određuju cenu tih dobara tako
kao da za njih postoje “berze vrednosti”. Sada razumemo zašto odgovor na postavljno pitanje
nije jednostavan i zašto je daleko od toga da je vrednosno neutralan. Utilitaristički cilj
ekonomske politike ostvarenja najvećeg dobra za najveći broj ljudi u najdužem periodu
vremena često se u praksi izrodi u suprotno načelo - velika ekonomska korist za manji broj
ljudi uz veliku ekološku štetu zajednici u najdužem periodu vremena. Ovaj primer narodne
izreke “teorija drumom, praksa šumom” zaslužuje dalju empirijsku razradu.
Prema osnovnoj ideji metode, troškovi i koristi u cost-benefit analizi su ekonomskog
porekla, imaju tržišnu vrednost i izražavaju se u novčanoj vrednosti. Osnovna formula za
odnos benefit-cost (netto benefit) izraženo novčano je:
T
(B  C)    ……………… (0)
Bt Ct
t 1 (1  i)t 
T

t 1 (1  i )
t

gde je : (B – C) - neto benefit; i - diskontna stopa koristi (troškova); Bt i Ct; - koristi i troškovi
izraženi u novčanim jedinicama nakon vremena t; T - ukupno vreme trajanja projekta.

sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; (...)
Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu, sažalio i ostavio na stubovima
otvore kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu” (Ivo Andrić: Na Drini
ćuprija).

173
Ovo je formula za cost-benefit analizu svih infrastrukturnih projekata, a neki troškovi zaštite
životne sredine mogu se identičnom metodom utvrditi preko upotrebne ili tržišne vrednosti
sprovedenih mera zaštite životne sredine, kao npr. uticaj otpadnih voda ili sanacija
zagađenog zemljišta, itd. U primeni cost-benefit analize u projektima koji utiču na životnu
sredinu jedno od pitanja je kako novčano izraziti troškove koji nemaju tržišnu vrednost.
Jedna od metoda razrađena u metodologiji cost-benefit analize je hedonic property value,
model kojim se identifikuju troškovi tako da se uzimaju u obzir i spoljašnji (eksterni) faktori
koji su u klasičnom pristupu zanemareni. Modelom Hedonic Property Value vrši se procena
narušavanja kvantitativnih vrednosti ekosistema kao posledica delovanja datog projekta.
Druga metoda je Defensive Expenditure Method, vrednovanje uticaja na životnu sredinu
uvažavanjem "izdataka zbog zaštite", tako da se korisnicima životne sredine nadoknade
troškovi učinjeni kako bi se izbegle nepovoljne posedice degradacije koje izaziva projekat.
Sve su ovo bili uvodni teorijski elementi koji se mogu sagledati najbolje samo na praktičnom
primeru. U srpskoj investicionoj praksi za objekte koji izgradnjom i funkcijom imaju uticaj na
životnu sredinu ne izrađuje se cost-benefit analiza uzimanjem u obzir eksternih (spoljašnjih)
troškova koje neka aktivnosti uzrokuje u životnoj sredini. O ovome ne postoji ni zakonska
obaveza za sve faze izrade investiciono - tehničke dokumentacije, uključujući i stratešku
procenu uticaja na životnu sredinu kojom se procenjuju uticaji strateških dokumenata
(planovi, programi i politike), ali i kod procena uticaja na životnu sredinu pojedinačnih
hidrotehničkih objekata ili radova. Postoji jedan “nacionalni projekat” koji daje najbolji
prikaz analize isplativosti, odnosa korist – šteta u oblasti zaštite životne sredine. U novijem
srpskom ekološkom dobu nijedan projekat nije izazvao toliko polemike i protesta na relaciji
“lokalna zajednica – stručna javnost – samouprava/državni organi – investitor” kao što su
male hidroelektrane (MHE) derivacionog tipa (Slika 7.5 i 7.6). Pre nego što nastavimo temu
značajno je postaviti zakonski osnov za razumevanje ključnih pojmova. U zakonu o vodama
piše da su vode prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije i ne mogu se koristi na način
kojim se na njih utiče štetno i pri tom se ne smeju ograničavati prava drugih.
Poslednjih decenija pod kampanjom sve uočljivijih uticaja klimatskih promena promovisana
je u svetu izgradnja malih hidroelektrana (MHE), da bi poslednjih godina došlo do
realističnijeg pristupa kao posledica uočavanja negativnih efekata ove vrste objekata na
ukupni režim voda. Ipak, najveći broj ranije izgrađenih MHE ispunjava ekološke kriterijume
(Slika 7.7). Balkanske zemlje su se kasnije uključile u ovakva rešenja proizvodnje električne
energije. Na područuju Balkana je u fazi planiranja i projektovanja 2.796 MHE, u izgradnji
188, a već je u funkciji 1.004. Posle Albanije i Bosne, u Srbiji je planirana izgradnja najvećeg
broja MHE, i to 856 dominantno derivacionog tipa u brdsko-planinskim predelima sa velikim
brojem u zaštićenim prirodnim područijima. Do sada je u Srbiji uzgrađeno oko 90 MHE.
Rezultati stručno-terenskog istraživanja koje je sprovela ekipa Šumarskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu i obiman izveštaj o tome objavljen 2019. godine sa 46 lokaliteta
MHE daje potpunu sliku obima, načina gradnje i uticaja izvedenih radova na vodna dobra
Srbije.
174
 Slika 7.5. Glavne komponente sistema derivacione mini hidroelektrane (MHE)

Slika 7.6. Odbornici glasali protiv izgradnje MHE17

17
Suprotno konceptu izgradnje MHE derivacionog tipa u našim uslovima, za koje javnost i stručnjaci
imaju negativan stav, postoje planovi za izgradnju hidroelektrana kaskadnog tipa na nekoliko reka
u Srbiji koji su stari više decenija. Tako je u maju 2011. godine dogovorena nemačko-srpska
saradnja za izgradnju pet hidroelektrana na Velikoj Moravi ukupne snage oko 150MW.
JP „Elektroprivreda Srbije“ i nemačka firma „RWE Innogy“ potpisale su Sporazum o osnivanju
zajedničkog preduzeća „Moravske hidroelektrane“. Predviđeno je da EPS ima 49% udela, a nemački
partner ostatak. Investiciona vrednost ovih pet HE u kaskadi procenjena je na 352 miliona evra.
Planirani početak izgradnje je bio 2014. godina, a završetak predviđen za 2020. godinu.
175
Slika 7.7. Mini hidrolektrana - Cornell's Hydroelectric Plant, Ithaca, NY (USA)
Izvor: https://fcs.cornell.edu/departments/energy-sustainability/utilities/hydroelectric-plant

176
U izveštaju Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu su detaljno date karakteristike
objekata i štetni uticaj na životnu sredinu – hidromorfologija korita, akvatični živi svet i biota
vodnog zemljišta i priobalja. Ukupna dužina izgrađenih derivacionih cevovoda je oko 100 km
(prosečno oko 2 km po MHE), pri čemu 41 objekat ima derivacioni kanal u koritu za veliku
vodu, kod 20 objekata riblje staze su nefunkcionalne, a 6 MHE nemaju izgrađene riblje staze.
Česta je pojava kod izgradnje dalekovoda od mašinske zgrade MHE do čvorišta prenosne
elektro mreže da je formiran prosek u borovim kulturama na serpentiništu starosti 30-40
godina. Ova šteta je višestruka jer su borove kulture formirane radi zaštite od erozije i
prevencije od poplava i u svrhu obnove biodiverziteta i ublažavanja lokalnih meteoroloških
ekstrema i predstavljaju prirodno dobro od izuzetnog javnog značaja. Slučajevi izgradnje
derivacionih cevovoda u koritu vodotoka ili sa kotom ispod nivoa računske velike vode su u
suprotnosti sa pravilima struke i izdatim uslovima i mišljenjima nadležnih državnih organa i
posebnih organizacija. Ovi slučajevi su i doveli do protesta meštana sela i javnosti (Slika 7.8. i
7.9). Zabeleženi su slučajevi da su izvođači radova samovoljno preusmeravali tok reke
prilagođavajući se pogodnostima izvođenja ostavljajući prirodno korito bez vode sa trajnim
narušavanjem akvatičnog ekosistema.
Osim štete u delu životne sredine u fazi izgradnje, poseban problem nastaje u delu
projektnih uslova kod određivanja minimalnog održivog protoka koji je sastavni deo vodnih
uslova koje izdaje resorno ministarstvo u fazi izrade plansko-investicione dokumentacije.
Zakon o vodama propisuje da se prilikom zahvatanja vode iz vodotoka, odnosno
akumulacija, mora nizvodno od vodozahvata obezbediti minimalni održivi protok, uzimajući
u obzir hidrološki režim vodotoka i karakteristike vodotoka sa aspekta korišćenja voda i
zaštite voda, i stanja akvatičnog i priobalnog ekosistema. Predviđeno je da ministri nadležni
za poslove vodoprivrede i zaštite životne sredine bliže propišu način i merila za određivanje
minimalnog održivog protoka. Zakon o vodama je usvojen još 2010. godine, a takva vrsta
tehničkog propisa još nije donešena. Zašto je ovo pitanje važno?
Izgradnja brana, akumulacija i vodozahvata u koritu reke već više decenija pred stručnjake
postavlja važan metodološki problem o tome koliko iznosi prihvatljiv proticaj koji se mora
kontinuirano ispuštati nizvodno da bi se očuvale ekološke funkcije vodotoka i da se ne
ugrozi akvatični ekosistem. U svetu su obavljana mnogobrojna istraživanja i razvijeno je
stotine metoda od kojih su neke specifične za konkretan sliv i zavise od uslova i namene
(npr. kad je potrebno zaštititi riblji fond). S obzirom da kod nas nije propisana odgovarajuća
metoda, nastavila se višedecenijska praksa uprošćenog praktičnog rešenja usvajanja 10% od
srednjeg godišnjeg protoka ili male mesečne vode 95%-ne obezbeđenosti. Ovako određen
proticaj se u svakodnevnoj stručnoj terminologiji naziva biološki minimum. Ovom metodom
za određivanje biološkog minimuma ili minimalnog održivog protoka, kako je definisano u
zakonu, nastao je posebno aktuelan problem poslednjih godina koji dobija neželjenu
manifestuju u postupku izrade vodnih uslova za izgradnju MHE od strane nadležnih
državnih organa i posebnih organizacija.

177
 Slika 7.8. Derivacioni cevovod u koritu reke Prištavice – MHE Užice

Slika 7.9. Protest “Naše reke” ispred Vlade Republike Srbije – 13. jun 2020.

178
Proticaj koji je definisan vodnim uslovima kao obavezno ispuštanje nizvodno od zahvatne
građevine (ili brane) uglavnom je definisan kao konstantna vrednost koja odgovara
minimaloj mesečnoj devedesetpetprocentnoj vodi (Q95%mes. min). Ovakav način definisanja
minimalnog održivog protoka, pogotovu u slučaju malih planinskih reka, je suprotan načelu
održivog razvoja kako je definisano u zakonu o vodama. Načelo kaže da se upravljanje
vodama mora odvijati tako da se potrebe sadašnjih generacija zadovoljavaju na način kojim
se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe, odnosno mora se
obezbediti korišćenje vode zasnovano na dugoročnoj zaštiti raspoloživih vodnih resursa, po
količini i kvalitetu. Najveći broj objekata MHE je planiran i izgrađen upravo na malim
planinskim vodotocima koji zavise od kišno-snežnog režima i u periodu zima-leto se nalaze u
malovođu. Karakteristika rada derivacionog tipa MHE se zasniva na trenutno raspoloživom
protoku u reci, a energiju za pokretanje turbine ostvaruju na račun koncentracije pada
dugačkim derivacionim cevovodom, ponekad i dužim od par kilometara. Ovakvim
konceptom gradnje vodotok se preusmerava u derivaciju dok kroz korito reke tokom
najvećeg dela godine protiče samo količina vode definisana kao obavezno ispuštanje
nizvodno od zahvata. Ovu količinu vode u stvarnosti “vide ili nevide” meštani, a ona je
teorijskim računom dobijen biološki minimum ili minimalni održivi protok. Mnogi vodotoci u
dokumentu Katastar malih hidroelektrana (1987), koji je danas osnova za projektovanje, su
hidroenergetski u potpunosti iskorišćeni na ovaj način jer su protočne derivacione MHE
planirane kontinuirano čitavom dužinom vodotoka u slivu. Ovo znači da se neposredno
nizvodno od mašinske zgrade “prve” uzvodne MHE nalazi zahvat naredne MHE, nakon toga
se voda ponovo uvodi u derivaciju (cevovod) i odvodi nizvodno do sledeće turbine u
mašinskoj zgradi MHE. Na taj način, najveći deo godine, prirodnim vodotocima protiče samo
protok definisan kao obavezno ispuštanje nizvodno od zahvata. Ostaje za razmatranje
posebno pitanje, ne tako nevažno, na koji način se kontroliše dotok/zahvatanje više vode od
dozvoljene u derivacioni cevovod u nameri da se proizvede veća količina električne energije.
Država tako teorijsko načelo zakonom garantovanog minimalnog održivog protoka, ne
starajući se o javnoj svojini, transformiše u praktično suprotni stav da se ugrožava
mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe (Slika 7.10).
Sada započinjemo drugi deo naše rasprave o cost-benefit analizi, a ona se bazira na ideji da
se u obzir uzmu (izračunaju ili procene) svi troškovi i koristi u nekom investicionom
projektu. Da ponovimo, cost-benefit analiza je metoda ekonomske analize kojom se
upoređuju i vrednuju sve prednosti i svi nedostaci nekog projekta analizom troškova (cost) i
koristi (benefit). Ova analiza omogućava odlučivanje o ukupnom doprinosu projekata u
dostizanju ekonomskih interesa investitora i ekoloških ciljeva koje je država proklamovala.
U našem primeru kod izgrađenih MHE smo kvantifikovali ekološku/društvenu štetu, a sada
je potrebno da upoređivanjem vrednosno prezentujemo ekonomsku opravdanost za
investitora i društvo koja proističe iz proizvodnje električne energije. Razmotrimo ova
pitanja na primeru funkcionisanja MHE u okviru elektroenergetskog sistema Srbije.

179
 Slika 7.10. UPOZORENJE – Selo Topli Do na Staroj planini, avgust 2019.

Slika 7.11. Individualni račun – naknada za podsticaj povlašćenih proizvođača el. energije

180
Ukupna proizvodnja električne energije u sistemu Elektroprivrede Srbije (EPS) u 2018.
godini je iznosila 34.345 GWh, od toga iz termoelektrana i termoelektrana-toplana 23.192
GWh i hidroelektrana 11.153 GWh. Privatni operateri, u okviru državnih subvencija tzv. „fid-
in tarifa“ za podsticanje proizvodnje obnovljive energije - solarna energija, energija vetra,
hidroenergija i energija biomase, proizveli su i isporučili u 2019. godini EPS–u ukupno 1.273
GWh električne energije. Na osnovu isporučene količine električne energije u 2019. godini
EPS je privatnim proizvođačima isplatio ukupno 13,6 milijardi dinara. U ovom sistemu
podsticaja proizvodnje obnovljivih izvora energije za 2019. godinu u strukturi izvora
električne energije, najveća količina potiče od energije vetra (vetroparkovi) sa 893 GWh
(70%), sledi hidroenergija (MHE) sa 230 GWh (18%), energija biomase sa 139 GWh (11%) i
solarna energija sa 11 GWh (1%). Doprinos MHE srpskoj elektroprivredi u isporuci
električne energije ne prelazi 0,7% u odnosu na sve izvore proizvodnje EPS-a, a u odnosu na
hidroenergiju je samo 2%. Ukupni hidro potencijal malih vodotokova na kojima se mogu
izgraditi MHE, a to je realno manje od plana katastra iz 1987. godine, nije više prema
procenama od 2-3,5% sadašnje ukupne proizvodnje električne energije. Procenjuje se da
gubici energije u distributivnom sistemu EPS-a iznose oko 15% (u Belgiji 5,4%, u Austriji
5,3%, u Češkoj 4,5%, u Nemačkoj 3,9%). EPS proizvedenu električnu energiju iz MHE
preuzima, što je zakonska obaveza bez obzira da li je javnom energetskom sistemu potrošnje
potrebna ili nije, i plaća povlašćenu cenu proizvođačima od 10,6 do 13.93 evro centi po KWh.
Ceo ovaj finansijski aranžman se prevaljuje na teret građana jer se njihovi računi za utrošenu
električnu energiju uvećavaju sa dodatnih 0,437 dinara po potrošenom KWh (Slika 7.11).
Ukoliko bi se ipak realizovala MHE investicija u punom obimu, čak i manje od 856 objekata,
to bi značio grandiozni poduhvat sa oko 2.200 kilometara zacevljenih potoka i rečica sa
najkvalitetnijom vodom u brdsko-planinskom području Srbije i rasparčavana i uništena
retka akvatična staništa. Površinske vode ovog područja su stanište i strogo zaštićene vrste
potočnog raka (Austropotamobius torrentium), a naši propisi su izričiti da je zabranjeno
korišćenje, uništavanje i preduzimanje svih aktivnosti kojima se mogu ugroziti strogo zaštićene
divlje vrste i njihova staništa. Iako su dosadašnji radovi naneli veliku štetu, nastavak
izgradnje MHE bi doneo još ozbiljnije i nepovratne posledice za opstanak i brojnost
populacija već ugroženih retkih životinjskih i biljnih vrsta u malim vodotokovima sa
najkvalitetnijom vodom i netaknutom prirodom u priobalju brdsko-planinskog područja
Srbije (vidi grafik 5.3, str. 125).
Vratimo se sada u domen politike - ekološke i ekonomske i zamislimo da smo za svaku MHE
investiciju na nivou rečnog sliva primenili metodu troškova i koristi primenom cost-benefit
analize. Svi elementi koji ulaze u proračun su ekonomskog porekla, imaju tržišnu vrednost i
izražavaju se u novčanoj vrednosti, uključujući i ekološku štetu koja se nanosi javnoj svojini.
Ovakva vrsta analize nije sprovedena jer je dovoljno jasno da bi rezultat benefit-cost (netto
benefit) izražen novčano odvratio investitore. Stvarnost MHE investicija potvrđuje novo
ekološko načelo - “velika ekonomska korist za manji broj ljudi uz veliku ekološku štetu
zajednici za najduži period vremena”.
181
Sada osnovna ideja proračuna troškova i koristi primenom cost-benefit analize u projektima
koji imaju uticaja na životnu sredinu dobija puni smisao. U nastavku ćemo proširiti raspravu
imajući na umu sve prezentovane elemente MHE investicije koje će potkrepiti predlog za
proširenje postupka analize ekonomske isplativosti. Filozofiju cost-benefit analize možda
najbolje definiše načelo "Paretov napredak", koji se zasniva na pretpostavci da u današnjem
savremenom društvu nije moguće realizovati bilo kakav projekt koji nikome neće naneti
štetu. Stoga su ekonomisti za projekte koji su predmet cost-benefit analize uveli pojam
potencijalnog Paretovog napretka prema kojem se isplati ulagati u svaki projekt kod koga su
koristi onima koji ih uživaju veće od štete onih kojima je ta šteta prouzrokovana. Za projekte
koji ostvaruju koristi i kompenzuju troškove štete koje uzrokuju može se reći da su ostvarili
potpuni Paretov napredak. Da li MHE investicije u Srbiji ostvaruju potpuni Paretov napredak?
Odgovor dobijen standardnom cost-benefit analizom (0) bi bio verovato negativan. Novi
pristup za analizu koristi i troškova, ovde predložen, pod imenom dvosmerna cost-benefit
analiza (1) treba da otkloni svaku nedoumicu. Pristup nudi kompleksnu podršku odlučivanju
u postupku procene uticaja projekata na životnu sredinu, prema elemenatima za proračun
kako sledi:

Standardna cost-benefit analiza, u svemu prema formuli ................... (0)

Optimizacija neto koristi: netoB = B – C gde je:

Optimizacija neto štete: netoC = netoB – C B – društvena korist (benefit)
C – društvena šteta (cost)

Dvosmerna cost-benefit analiza ......................... (1)

Projekat 1

netoB1 = B1 – C1 gde je:

netoC1 = netoB1 – C1 netoB1 – el. energija (GWh), korist (€, RSD)
netoC1 - troškovi saniranja štete u životnoj sredini
i troškovi zdravstvene zaštite; €, RSD

Projekat 2

netoB2 = B2 – C2 gde je:

netoC2 = netoB2 – C2 netoB2 – el. energija (GWh), korist (€, RSD)
netoC2 - troškovi saniranja štete u životnoj sredini
i troškovi zdravstvene zaštite; €, RSD

182
Ukoliko se jedan ili više projekta izvode istovremeno, npr. MHE, vetroparkovi ili solarne
elektrane, onda se radi direktna optimizacija neto koristi i neto štete za pojedinačne projekte
i upoređenjem odnosa društvene koristi i društvene štete vrši izbor optimalne varijante.
Ukoliko je Projekat 1 izveden (postojeći) onda se stvarna njegova društvena korist i
društvena šteta razmatra sa aspekta nultog stanja i upoređuje sa predlogom parametara
novog projekta (Projekt 2). Identična direktna optimizacija neto koristi i neto štete se može
sprovesti i u slučaju opredeljnja između izgradnje nove hidroelektrane (npr. u gornjem slivu
reke Drine) i varijante proširenja termo bloka postojeće termoelektrane na ugalj (npr.
termoelektrane Kostolac B). Ovo je primer međudržavne dvosmerne cost-benefit analize
buduće energetske investicione strategije – Srbija, Crna Gora i BiH, jer je identična ekološka
pretnja od uticaja aerozagađenja iz termoelektrana prisutna u svim trima državama.
Za razliku od standardne cost-benefit analize, kao analitičke metode kojom se procenjuje
isplativost jednog projekta, dvosmerna cost-benefit analiza razmatra više projekata
upoređenjem ukupnih društvenih efektata između dva nova i/ili postojećeg projekta istih
grana industrije koje imaju slične uticaje na životnu sredinu ili zdravlje ljudi. Da bi se jedan
od kandidovanih projekata kvalifikovao na osnovu isplativosti, njegove društvene koristi
(benefit) moraju premašiti njegove društvene troškove/štetu (cost). Dvosmerna cost-benefit
analiza je put koji nas vodi do odredišta gde će stanovati naša deca, karta za to putovanje je u
jednom pravcu.

Zaključak iz nekog drugog sutra

Zaključak započinje kratkim prikazom i citatom iz bezvremenske priče - Priče iz nekog

drugog sutra18. To je horor strip za odrasle, svojevrsno ogledalo naše sadašnjosti, ali i prozor
sa pogledom u blisku budućnost. Ova strip priča ima dozu političke i socijalne kritike koja
prоizilazi iz strahova koji su produkt modernog vremena i inspirisana je, kao i Ekološka
čitanka, socio-ekološkom svakodnevicom. Strip započinje tako što glavni junak u knjižari
primeti naslov “Priče iz nekog drugog sutra” i odluči da kupi ovu knjigu. Naš junak se vraća u
svoj dom gde počinje da čita priče koje će biti napisane tek sutra.
Tekst iz priča je pravi uvod za zaključak jer Ekološka čitanka govori o prošlosti i više o
stvarnosti, dok su Priče iz nekog drugog sutra fikcija, a zajednička im je (ne)izvesna
budućnost u kojoj (...) vidimo svi da je naš svet užasan, strahotan. To je svet u kome su mnoga
živa bića prinuđena da ubijaju zarad prehranjivanja i pukog preživljavanja. A čovečanstvo je,
smatrajući da se nalazi na vrhu te lažne nužnosti lanca ishrane, stvorilo čitavu ogavnu
privredu masakriranja životinja. Čemu sve to? Čak i grabljivci – a čovek među najsvirepijima –
jednog dana moraju umreti. Možda će ih nadživeti i sećati ih se njihova deca, ali na kraju,

18 Dilan Dog: Priče iz nekog drugog sutra 1- Nemoguća knjiga, Veseli četvrtak (2020), Tekst: Ticijano
Sklavi/Crtež: Điđi Kavenago.
183
umreće i oni, kao i deca njihove dece. Otuda provodimo živote trudeći se da ne razmišljamo o
ništavilu, jer nam je ta perspektiva previše užasavajuća. Otuda izmišljamo ovakve i onakve
rajeve u kojima nas čeka život nakon smrti. A ipak, i mrtvi mogu umreti. Ja to znam. Ja sam ih
video. Čitav ovaj univerzum nije ništa drugo do jedan ogroman trijumf smrti. I protiv tog
nakaradnog sistema, protiv boga koji ga je ustanovio, ma koji bog to bio, moramo da se
pobunimo, da povedemo boj. Možda bez nade, ali zar je to bitno? Zar inače imamo ikakve nade?
Ne, nemamo. Stoga moramo da probamo, da makar pokušamo da nadvladamo smrt. Iako ne
znam kako, ja je jednom jesam nadvladao. Ali ona je svejedno uvek tu, vreba, spremna da mi
ispali metak u čelo. Mnogi su se pitali ko sam. Sada ću odgovoriti na to pitanje. Ali pre toga,
upamtite sa mnom ili bez mene, revolucija je jedina svrha života.
Ovaj imperativni stav može da nas uputi na revoluciju kao radikalnu promenu i takav
događaj u kome učestvuje veliki broj ljudi pri čemu se iz korena menja društveno uređenje.
Međutim, revolucija ima i drugo značenje – ona je nagla i temeljita promena koju karakteriše
mnogostrukost događaja koji direktno ili indirektno dovode do kvalitativne promene neke
pojave ili procesa. Zato revolucija ima značenje i potpunog preobražaja nečega što nije
povezano samo sa nasiljem i nasilnim menjanjem društvenih odnosa. U tehnologiji se to
odnosi na korenitu promenu načina proizvodnje i rada, kao što su agrarna
revolucija, industrijska revolucija, digitalna revolucija ili kulturna revolucija – na primer rok
muzika.
Revolucionarna misao u nauci, sa kojom smo se upoznali u potpoglavlju Zakon entropije i
ekološka neizvesnost (vidi str. 23) je bilo saznanje da se toplota uvek kreće samo u jednom
smeru, od toplijeg ka hladnijem telu. Primer parnog kotla stare lokomotive u kojoj toplota od
sagorevanja uglja odlazi u kotao i preko pare iz kotla odlazi u atmosferu pokazuje da je
očigledan rezultat ovog procesa mehanički rad - voz se pomerio iz jedne stanice u drugu.
Međutim, dogodila se druga mnogo značajnija promena čije posledice su i tema naše
rasprave u ovoj knjizi - zagađenje, ugalj se pretvorio u pepeo i zagadio vazduh sumpor-
dioksidom, azotnim oksidima i suspendovanim česticama. Ono čime ćemo se u daljem
pozabaviti proističe iz Drugog zakona termodinamike, a on nam kazuje da ne možemo
ponovo zapaliti isti komad uglja koji se pretvorio u pepeo i iz njega dobiti isti rad. Drugim
rečima, svaki put kada se jedan oblik energije pretvori u drugi plaća se danak prirodi. Ova
zakonitost je nazvana entropija – mera za količinu energije koja se više ne može pretvoriti u
koristan rad. Na taj način priroda nas kažnjava smanjujući ukupnu količinu dostupne
energije kojom bi se mogao obaviti neki rad u budućnosti. Važniji i za čovečanstvo presudniji
način razumevanja zakona entropije je da energija u izolovanom sistemu prelazi iz sređenog
stanja u nesređeno. Stanje minimalne entropije odgovara maksimalnoj količini raspoložive
energije i najsređenijem stanju, dok maksimalnoj entropiji odgovara potpuno potrošena i
rasuta energija i najnesređenije stanje.
Razvoj ljudske kulture, bez izuzetka, pokazuje da se velike promene nisu odigravale kao
rezultat stvorenih viškova dobara, već kao posledica trošenja i oskudice u prirodnim
bogatstvima. Ukupan istorijski proces je odraz zakona entropije i uvek je bio kretanje prema
184
maksimumu zbog količina iskoristive energije koja se stalno smanjuje. Trebalo je da prođu
milioni godina da bi došlo do promena u životnom okruženju lovačko-sakupljačke ljudske
zajednice uz uticaj klimatskih promena i istrebljivanja biljnih i životinjskih vrsta. Ovo je bio
prvi istorijiski korak ka maksimumu - prelaz na ratarsku proizvodnju i formiranje prvih
stalnih naselja. A onda je najveći potrošač u istoriji ove planete zauzeo istorijsku pozornicu.
Časovnik istorije se ubrzao, prošle su samo nekoliko hiljada godina pre nego su ljudi
usavršili proizvodnju i prešli na industrijski način rada i života. Od tada, posle samo nekoliko
stotina godina ljudi su stvorili društvo koje se nalazi na granici iscrpljivanja energetske
osnove industrijalizma – troši se neobnovljiva energija i poslednje zalihe uglja i nafte. Ukupni
entropijski nered u svetu neprestano raste, a količina raspoložive energije se stalno
smanjuje. Svetska slika je na nacionalnom planu preslikana. Srpsko društvo je put od
poljoprivrede do industrijalizma, koji se uobličilo tridesetih godina 20. veka, prevalilo za sto
godina, a onda je danas ta borba za opstanak sve teža i sve je više rada potrebno u sve
oskudnijem životnom okruženju. Početke ovog istorijskog procesa, u kratkom trajanju od
dva veka, opisao je jedan engleski major u svojim uspomenama sa putovanja po Balkanu oko
1830. godine, gde je dao nagoveštaje nestajanja srpskih šuma napisavši da je stalno viđao
najlepše hrastove u plamenu. Bio je to najlakši način da se iskrči zemljište u nastojanju da se
prehrani rastuće mlado srpsko društvo i oslobodi stega osmanske vlasti. Teritorijalna
rasprostranjenost šuma u Srbiji kroz vreme kao procenat ukupne površine rečito govori o
ceni koja je morala da se plati, pošumljenost teritorije je 1830. godine iznosila 65%, 1850 –
50%, 1870 – 35%, 1890 – 22,5%, 1940 – 23%, 1950 – 25,8%, 1980 – 26% i 2020 – 28%.
Podaci ukazuju na nedovoljne pokušaje da se u Srbiji u drugoj polovini 20. veka obnove
šume. Upravo u dekadama, kao što je dokumentovano, na tim kritičnim prelaznim etapama
razvoja stari način prestaje biti delotvoran. Entropija životnog okruženja prelazi na višu fazu
energetske osnovice i stvaranja novog tipa tehnologije – potrebe u hrani zahtevaju više
obradive površine i veće prinose uz istovremeno stalnu dobavu ljudskog rada, energije i
materijala. U ovim etapnim prelazima dolazi do formiranja novih odnosa – društvenih,
ekonomskih i političkih institucija. Kulturne prilike Beograda sa osmanskim garnizonom iz
1834. godine opisao je engleski aristokrata napisavši kako nije mogao da razlikuje
muslimane i hrišćane jer su svi “nosili orijentalnu odeću i bili jednako odrpani i ofucani”.
Srbija se za dvesta godina u istorijskom hodu od poljoprivrednog društva i stoletnih
hrastova u plamenu do današnjeg industrijskog društva nalazi pred novom entropijskom
prekretnicom. Zarobljenici smo u ekološkom smislu jer živimo u društvu sa visokim
stepenom zagađivanja reka neprečišćenim komunalnim i industrijskim otpadnim vodama,
zagađenjem spiranih atmosferskih voda u reke i akumulacije sa kontaminiranog
poljoprivrednog zemljišta i industrijskih kompleksa i enormne emisije toksičnih gasova koji
kuljaju iz termoelektrana na ugalj. Poseban uticaj na zdravlje ljudi ima sediment u
površinskim vodama koji kvalitativno u sebi nosi istorijski zapis o poreklu izvora
zagađivanja. Vreme intenzivnije poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, pre svega na
površinama velikih društvenih kombinata posle sedamdesetih godina prošlog veka,

185
upotrebom savremenih preparata za zaštitu bilja izazvalo je posledice koje su detektovane
posle par decenija. Većina ovih preparata pripadaju grupi dugotrajnih organskih zagađujućih
jedinjenja i u međuvremenu im je Stokholmskom konvencijom zabranjena ili ograničena
proizvodnja, upotreba, emisija, uvoz i izvoz. Dugotrajna organska zagađujuća jedinjenja ili
perzistentni organski polutanti (persistent organic pollutants, eng: POPs, skr.) su toksični po
ljude i ostali živi svet i putem lanca ishrane dospevaju u žive organizme jer su
bioakumulativna. Vrlo slabo su rastvorljivi u vodi, a veoma dobro u mastima i zato lako
prolaze kroz fosfolipidne strukture bioloških membrana, nakon čega se deponuju u masnim
tkivima živih organizama viših nivoa lanca ishrane (ribe, ptice grabljivice, sisari i ljudi) u
koncentraciji mnogo puta višoj od dozvoljene. Ovaj proces bioakumulacije i biomagnifikacije
izaziva efekte hronične intoksikacije sa razvojnim, reproduktivnim, kancerogenim i
imunotoksičnim poremećajima endokrinog sistema, kao i neurotoksične smetnje.
Detektovane POPs koncentracije u uzorcima sedimenata više srpskih rečnih slivova za
period 2012-2016. godine upućuju na njihovu raniju i skorašnju kontinualnu upotrebu. Na
ovo ukazuju i rezultati monitoringa pesticida r,r'DDT, dieldrina19 i drugih POPs jedinjenja u
vodi reka Srbije sprovedenog 2012. godine, a sve u okviru monitoringa Agencije za zaštitu
životne sredine. Analizom pojedinačnih organohlornih pesticida u uzorcima sedimenta reka
u slivu Južne Morave detektovano je prisustvo dieldrina u sedimentu reke Nišave na profilu
Dimitrovgrad (5,33μg/kg) i α-HCH u sedimentu Južne Morave na profilu Ristovac (2,0μg/kg).
Dok su izmerene vrednosti p,p-DDT u uzorcima sedimenta uzorkovanih na profilima
Mojsinje (23,0μg/kg), Ristovac (25,8μg/kg), Dimitrovgrad (20,5μg/kg) i Kuršumlija
(27,0μg/kg), prema međunarodnim kriterijumima (Burton G. A., 2002), sve bile veće od
granične vrednosti za srednji raspon efekta (ERM = 7,0μg/kg). Prema srpskim kriterijumima
procena kvaliteta sedimenta u odnosu na sadržaj p,p-DDT ukazuje na prekoračenje
maksimalno dozvoljene koncentracije na sledećim profilima: Mojsinje/Južna Morava
(23,05μg/kg), Ristovac/Južna Morava (25,8μg/kg), Dimitrovgrad/Nišava (20,53μg/kg) i
Kuršumlija/Kosanica (27.0μg/kg). Izmerene vrednosti p,p-DDE sedimenta uzorkovanih u
reci Jablanici na profilu Pečenjevci (6.9μg/kg) i reke Veternice na profilu Leskovac
(6.9μg/kg) su neznatno veće od granične vrednosti za nivo verovatnog efekta (PEL =
6.8μg/kg). Procena kvaliteta sedimenta akumulacije Sjenica na sadržaj p,p-DDT ukazuje da
su dobijene koncentracije u uzorcima sedimenta u dva profila (41.1μg/kg i 20.0μg/kg)
prevazilazile definisan kriterijum za srednji raspon efekta (ERM = 7.0μg/kg). Procena
kvaliteta sedimenta akumulacije Barje u odnosu na sadržaj p,p-DDT ukazuje da su u
uzorcima na tri profila (79.5μg/kg, 94.0μg/kg i 82.5.0μg/kg) prevazilazile definisan

19
Dieldrin je sintetički organohlorni insekticid i osnovni produkt raspadanja drugog organohlornog
pesticida – aldrina. Namena mu je bila da zameni DDT, ali je tokom vremena ustanovljena njegova
perzistentnost u životnoj sredini kao i tendencija „bio-uvećanja” tokom prolaska kroz lanac
ishrane. Toksičan je za mnoge žive organizme i zbog toga je zabranjen u većini zemalja. Kao i većina
ostalih pesticida, on dospeva u akvatični sistem prvenstveno preko oticanja sa tretiranih površina,
kao i preko primarne depozicije nakon čega dolazi do isparavanja i transporta putem vazduha.
186
kriterijum za srednji raspon efekta (ERM = 7.0μg/kg) i prag toksičnog efekta (TET =
50.0μg/kg). Procena kvaliteta sedimenta akumulacije Prvonek u odnosu na sadržaj p,p-DDT
ukazuje da je izmerena koncentracija u uzorku na jednom profilu (54.8μg/kg) prevazilazila
definisane kriterijume za srednji raspon efekta (ERM = 7.0μg/kg) i prag toksičnog efekta (TET
= 50.0μg/kg). Rezultati analiza sadržaja organskih polutanata sedimentu reka i akumulacija
koje je sprovela Agencija za zaštitu životne sredine pokazuje veliku zastupljenost pesticida
r,r'DDE, koji je degradacioni proizvod r,r'DDT, u odnosu na drugi degradacioni proizvod
r,r'DDD, kao i na sam r,r'DDT. Njihov međusobni odnos DDT/(DDE + DDD) ukazuje na
„starost zagađenja“, pri čemu diajgnostički odnos > 0,1 govori da je u pitanju novije
zagađenje, a diajgnostički odnos < 0,1 da nije bilo skorijeg zagađenja. U većini uzoraka, bez
obzira da li je ili nije prekoračena koncentracija, odnos ovih pesticida je manji od 0.1 i to
ukazuje na značajnu degradaciju r,r'DDT, što znači da sediment nije opterećen skorijim
zagađenjima ovim pesticidom. S obzirom da je u našoj zemlji ovaj organohlorni pesticid
zabranjen još 1989. godine, ovo je očekivano stanje zagađenosti. Međutim, u uzorku na
profilu Bezdan/Dunav (ulazni profil Dunava iz Mađarske u Srbiju) uočava se skoro isti
sadržaj r,r'DDE i r,r'DDT, uz dosta niži sadržaj r,r'DDD u odnosu na prethodne. Dijagnostički
odnos ova tri izomera je preko 0.7 i ukazuje na skorije zagađenje, što se može objasniti
korišćenjem starih zaliha ovog zabranjenog pesticida.
Drugi izvor zagađivanja sedimenta površinskih voda POPs hemikalijama su industrijski
kompleksi. Rezultati monitoringa koje je sproveo Gradski zavod za javno zdravlje Beograd
2012. godine u okviru vodnog područja Beograd pokazao je da su koncentracije
polihlorovanih bifenila (PCBsum) u sedimentu reke Veliki Lug na profilu Most (na putu za
Jagnjilo u blizini Mladenovca) iznosile 528μg/kg, što je alarmantno prekoračenje prema
maksimalno dozvoljenoj koncentraciji (MDK ˂ 10μg/kg). Ovi rezultati ukazuju da je u širem
području sigurno postojala kontaminirana lokacija kao izvor zagađenja PCB supstancom.
Fluid na bazi PCB se upotrebljavao u transformatorima i kondenzatorima dok nije
međunarodnim propisima zabranjena proizvodnja i upotreba. Poslednji transformator sa
PCB fluidom u našoj zemlji proizveden je 1986. godine, a kondenzator 1988. godine. U Srbiji
su se transformatori i kondenzatori proizvodili u dve fabrike, proizvodnja transformatora -
„Minel” u Mladenovcu (današnji naziv: ABS „Minel - Trafo” a.d.) i proizvodnja kondenzatora -
„Minel” u Rianju (današnji naziv: ABS „Minel - Elektrooprema i postrojenja” a.d), gde se
koristio uvezeni fluid na bazi PCB.
Ova crna ekološka priča iz ne tako daleke prošlosti o poreklu toksičnog sedimenta u našim
rekama i akumulacijama, koji je izvor hrane za makroinvertebrate (beskičmenjake) i samim
tim za ribe, ulazi u još nedovoljno istraženi scenario koji zbog lanca ishrane na čijem vrhu se
nalaze ljudi govori o budućnosti.20

20
Relativno visok nivo PCBs i POPs jedinjenja pronađen je u tkivu polarnih medveda sa
koncentracijama od oko 10 ppm na kanadskom Arktiku i do 100 ppm na evropskom Arktiku.
Smatra da je to zbog zagađenja iz izvora u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.
187
Priča o našoj ekološkoj budućnosti je povezana i sa raspoloživošću domaćih energetskih
resursa, i takođe, nema svetliji scenario. Istraživanja pokazuju da Srbija raspolaže zalihama
uglja za narednih najmanje 50 godina, uz nepovoljnost da ugalj nije kvalitetan i otežan je
pristup do svih tih zaliha. Srbija je danas zavisnik od uglja, najvećeg nacionalnog energetskog
resursa, jer se 68% proizvodnje električne energije obezbeđuje iz domaćih termoelektrana
na ugalj. Istovremeno se država kao članica Energetske zajednice (Energy Community),
međunarodne organizacije za proširenje tržišta energije EU na region Jugoistočne Evrope,
obavezala 2012. godine da će povećati učešće električne energije iz obnovljivih izvora sa
21,2% u 2009. godini na 27% u 2020. godini. Tako su ulaganja u energiju biomase, solarnu i
hidro energiju došla u prvi plan kratkoročne energetske strategije Srbije. Izgradnja i
uključivanje mini hidroelektrana u javni energetski sistem postali su projekat od
nacionalnog značaja. Sve je ukazivalo na idealnu poziciju, proizvodiće se struja iz obnovljivih
izvora, neće biti prevelikog uticaja na prirodu, izgradiće se u krajevima zemlje koji su
najmanje razvijeni i doprineće novim investicijama i otvaranju novih radnih mesta. Sve se
odigrava suprotno. Uz svu društvenu štetu koju smo opisali u prethodnom potpoglavlju,
dodajmo da MHE zahvataju vodu za pokretanje turbina i proizvode električnu energiju koja
se prodaje javnom elektroenergetskom sistemu po povlašćenoj ceni u periodu kada proticaji
brdsko-planinskih reka Srbije i potrebe za električnom energijom imaju suprotne trendove.
Naše reke su kišno-snežnog režima sa najvećim oticajima u proleće i jesen kada je najmanja
potrošnja električne energije u odnosu na sezonske potrebe. Izgradnjom derivacionih MHE
je izazvana velika ekološka šteta uz minorni energetski dobitak i stvorena visoka društvena
napetost. Ne postoji bolja potvrda razumevanja univerzalnog značaja zakona prirode21 -
entropija srpskog nacionalnog životnog okruženja je porasla, a slobodna energija se smanjila
i očigledno je postalo sve teže održavati red uz sve veće troškove.
Zakon entropije nam ukazuje da uvek kada povećamo količinu energije koju utrošimo u
našem proizvodnom i potrošačkom sistemu izazivamo veći porast nereda negde u okolini.
Cenu tog nereda u krajnjem plaća društvo. Naravoučenije je očigledno, potrošnja se ne treba
odvijati brže nego što se proizvodi, naravno, uz poštovanje mera zaštite životne sredine. Ovo
uravnoteženje treba da se odvija između društva i prirode, a ne unutar samog društva, pri
čemu se ekosistem uvek nalazi u nekom stanju stabilnosti koju nikada ne postiže jer iz
zakona termodinamike proističe da je savršeno stanje nemoguće postići. Balansiranje
između prirode i društva se odvija posredstvom ljudske proizvodnje i potrošnje neprestanim
cikličnim prelaženjem iz niske entropije na visoku entropiju (vidi sliku 2.1, str. 26).
Ekonomska aktivnost na globalnom i nacionalnom planu je samo pozajmljivanje niske
entropije stvaranjem koristi za društvo i odbacivanje visoko entropijskog otpada nazad u
ekosistem. Na ovaj način se neprestano odvija entropijsko balansiranje i utoliko je

21 Albert Ajnštajn: Što je neka teorija impresivnija, njene su premise jednostavnije, broj različitih stvari
koje povezuje je veći, područije njene primenljivosti je šire. Otuda duboki utisak koji je klasična
termodinamika ostavila na mene, To je jedina fizička teorija univerzalnog značaja za koju verujem
da, što se tiče primenljivosti njenih temeljnih pojmova, neće biti nikada srušena. (Citat prema:
Entropija – Nov pogled na svijet, Jeremy Rifkin, 2002)
188
intenzivnije ukoliko je data društvena zajednica razvijenija - na višem je stepenu proizvodnje
i potrošnje. Najrazvijenija društva su i najveći pozajmljivači niske entropije u vidu sirovina iz
drugih zemalja, uglavnom siromašnijih, i istovremeno izvoznici nisko entropijskih gotovih
proizvoda čijom se potrošnjom stvara sirovinski i ambalažni otpad na nivou visoke entropije.
Najrazvijene zemlje su i monetarni nisko entropijski izvoznici kapitala, pozajmica i pomoći
sve u cilju pospešivanja sopstvene proizvodnje i potrošnje, ali i potrošnje u zemljama
primaocima. Nerazvijene zemlje i one u razvoju su pred neprestanim izazovom balansiranja
svoje proizvodnje i potrošnje, jer u nastojanju da smanje društveni entropijski nered
neprestano pozajmljuju i same stavljaju u opticaj sve više novca. Srpsko društvo je, takođe,
veliki uvoznik niske novčane entropije, tako je bilo u okviru zajedničke jugoslovenske države
od druge polovine 20. veka, ali i sada u ovim dvema decenijama 21. veka (Slika 7.12).
Kratka završna rola naše Ekološke čitanke pripada stanovništvu kao promenljivoj koja na
više načina uvećava entropijski nered. Kada su potrošnja i upravljanje resursima i
tehnologija kao promenljive konstantne i samo povećanje broja stanovnika izaziva veće
opterećenje. Srpsko društvo se u ovom domenu nalazi pred velikom istorijskom
prekretnicom, najvećim demografskim ponorom u prethodnih trista godina (Grafik 7.1).
Jednosmerna vozna karta kojom smo se zaputili bez sopstvenog kapitala i tehnologije, uz
oskudne prirodne resurse i veliki neprestani demografski gubitak, vodi nas u budućnost na
odredište gde ćemo zateći malo naše dece. Prirodi je svejedno, nečija deca će biti tamo!

Grafik 7.1. Gustina stanovništva na km2

Izvor:
(1) Trajan Stojanović, Balkanska civilizacija, Centar za geopoetiku, Beograd, 1995. str. 145.
(2) Zavod za statistiku Republike Srbije, Uporedni pregled broja stanovnika (centralna Srbija), 2002.
(3) Zavod za statistiku Republike Srbije, Procena broja stanovnika (centralna Srbija), 2010.
(4) Republički zavod za statistiku, SAOPŠTENJE br.172, Statistika stanovništva, 01.07.2020.
(5) Projekcije stanovništva Srbije od 2010. do 2060 (Tabela II-1.8, str.62-65), Fiskalni savet RS, 2013.
189
Slika 7.12. Zakoni termodinamike postavljaju granice stvaranju materijalnog bogatstva –
nema granice koliko se novca može odštampati i staviti u promet
Napomena: 70 miliona dolara 1950. godine vredelo je 2020. godine 762,3 miliona dolara.

190
8 POGOVOR

191
Razmišljanja o Ekološkoj čitanci

Pisac Dr Nebojša Veljković nam u uvodnom potpoglavlju Kultura i genetička istorija, s

ozbiljnim razlogom i dobrom namerom, ukazuje na značaj istraživanja nove nauke
arheogenetike. To je posebno značajno za nas sa područja bivše Jugoslavije, gde je vrlo jasna
velika sličnost procenata haplogrupa kod Srba, Hrvata i Bošnjaka, što nedvosmisleno znači
da smo narodi istog genetičkog porekla, bez obzira da li se danas to nekom sviđa ili ne, tj. na
odsustvo ili prisustvo, od manjeg ka većem, jugonostalgije u našim društvima. S druge
strane, navedena je potvrda tumačenja da su kulturni modeli, a ne ideologije i poreklo
naroda, ono što nameće sukobe kroz istoriju, ali i danas, što se, nažalost, pokazuje na
primerima Balkana i sukobljavanja Poljske i dela Ukrajine sa Rusijom. Izgleda da je
Hantington bio u pravu sa tezom o sukobu civilizacija. Vrlo je interesantno i isticanje potrebe
za preispitivanjem paradigme o doseljavanju naših predaka sa područja iza Karpata, jer nove
činjenice o našoj dominantnoj balkanskoj haplogupi I2a nedvosmisleno i neupitno potvrđuju
brojne istorijske, arheološke, etnološke i lingvističke dokaze o autohtonosti naroda na
Balkanu.
Poglavlje Ekologija i ekonomija je najdelikatnije jer pokreće veći broj pitanja iz prošlih
vremena, ali i današnjice o vrlo složenim odnosima naučnih saznanja i uočenih zakonitosti iz
biologije, ekonomije i zaštite životne sredine, često sa socioloških, ponekad i filozofskih
stanovišta. Posle sadržajnog pregleda istorijskog međusobnog uticaja navedenih nauka i
eseja o entropiji i ekološkoj neizvesnosti (za koncentraciju čitaoca prilično zahtevnog),
dolazi se do problema granice rasta i ključnog Galbrajtovog pitanja da li se kvalitet životne
sredine sadašnjih i naročito budućih generacija nalazi u neminovnom sukobu sa
pokretačkim snagama tržišne privrede. Ukazuje se na potpunu netačnost mantre da „fosilnih
goriva ima samo za narednih pedeset godina“ koju su slušali oni koji su bili đaci i studenti
pre pedeset godina, kao što slušaju i oni koji su to danas. Potvrđuje se realnost prognoze da
će se ukupna potrošnja energije u periodu 1975−2025. godina, dakle za skoro proteklih
pedeset godina, povećati čak trideset puta. Poruka ozbiljnih naučnih istraživanja je da se
čovečanstvo ne treba bojati energetske oskudice ili energetskih troškova u budućnosti. Isto
važi i za hranu koje ima više nego ikad, i pored velikog rasta broja stanovnika planete u
proteklom periodu. Logično se nameće pitanje kako oni koji smatraju da baštine visoka
moralna, etička i religiozna načela dozvoljavaju da ogroman broj ljudi, posebno dece umire
svakog dana od gladi, mnogo više nego od trenutne pandemije Covid-19 o kojoj se govori u
poglavlju Mikrobi i ljudi. Jasnim naučnim procenama o energiji i hrani, potpuno je opovrgnut
pesimistički maltuzijanski koncept budućnosti čovečanstva i njegov zlokobni zaključak o
neophodnosti ograničavanja broja stanovnika planete, još drastičnije i u značajnom
smanjenju. Zanimljiv je deo o ekološkom otisku kao ekološkom manjku, gde treba proveriti
procenu Svetske banke da Srbija, suprotno uvreženom mišljenju, ima niži biokapacitet,
odnosno siromašnije ekosisteme (oranice, pašnjaci, šume, vode) od zemalja u regionu ako se
uzmu u obzir Vojvodina, Mačva, Stig, Pomoravlje, Metohija i dr.
192
Tragična srpska iskustva sa epidemijom tifusa tokom Prvog svetskog rata i svetska iskustva
sa pandemijama španske groznice, kasnije nazvane gripom, posle njega i trenutno Covid-19
najbolje su sublimirana stavom iz knjige Istorija srpskog vojnog saniteta (1925): „Mi sada,
posle preživljenog iskustva, moramo izvideti u čemu je naše zlo, a izvidevši, popraviti ga“. To
je na drugi način iskazana narodna mudrost: „Pametan čovek uči na tuđim greškama, onaj
drugi na svojim“. Ko ne uči ni na svojim je onaj drugi, samo na kvadrat, a to nikako ne smemo
dozvoliti da budemo u vremenu pred nama.
U poglavljima o vazduhu i vodi i njihovom značaju za ljude predstavljeni su nastanak i
promene u atmosferi i hidrosferi tokom geološke istorije Zemlje, njihova opšta svojstva i
glavni izvori zagađivanja. Posebno detaljno je navedeno trenutno stanje kvaliteta vazduha i
vode u Srbiji i njihovi indikatori, i što je najvažnije, njihov uticaj na zdravlje ljudi i životnu
sredinu. To publikaciji daje vrlo ozbiljan savremeni udžbenički karakter za studente
ekologije i inženjerstva zaštite životne sredine na raznim fakultetima, kao i za
zainteresovane učenike i profesore srednjih škola. Po aktuelnosti i značaju teme izdvaja se
citat iz kolumne „Naših voda je manje, ali i nas“, gde se navodi izjava meštanina
potkopaoničkog sela povodom uzurpiranja Graševačke reke: „Ovo nije borba za i protiv mini-
hidroelektrana, već borba za državu. Ugrožavanjem opstanka svesno ili nesvesno
podstičemo odlazak ljudi sa ovih prostora, prekid vode znači prekid života.”
Poseban šmek publikaciji daje poglavlje o vezi ekologije i rok muzike, što predstavlja
zanimljiv kuriozitet za ovakve studije. To je, s jedne strane, nesumnjivo i sasvim razumljivo
piščeva žal za mladost, tj. danima odrastanja uz hard rok, zatim pank rok i novi talas kao
muzičke pravce, posebno izražena sklonost ka britanskoj pank grupi Kleš, koju shvataju i
dele mnogi savremenici tog vremena, među njima i autor ovog pogovora. S druge strane, u
pitanju je zanimljiva i sadržajna, pre svega, kulturno-sociološka analiza međusobnog uticaja
ekologije i rok muzike koji je nesporan.
U zaključnim razmatranjima, na samom početku u uvodnoj kolumni “Dogodine u Srbiji neka
bude voda”, srećemo se s primerom Izraela koji je uočavajući ozbiljnost geopolitičke situacije
u kojoj se nalazio pre sedamdeset pet godina shvatao da mora posle jačanja odbrambene
sposobnosti, pre svega, ulagati u znanje svojih stručnjaka. To je brzo dalo vrhunskie
rezultate u oblasti tehnologije vode, što se neprekidno koristi za postizanje privrednih,
političkih i diplomatskih ciljeva. U našoj zemlji, primeri izgradnje derivacionih malih
hidroelektrana u brdsko-planinskim područjima Srbije, kao i primena tzv. „fid-in“ tarifa za
podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije doveli su od proklamovanog ostvarivanja
načela „najvećeg dobra za najveći broj ljudi za najduži period vremena” često do suprotne
prakse - „velike ekonomske koristi za mali broj ljudi uz veliku ekološku štetu zajednici za
duži period vremena”. To nameće potrebu za zanimljivom idejom o primeni dvosmerne
analize troškovi–koristi (cost–benefit), koja predstavlja željeni put koji nas vodi ka odredištu
gde će živeti naša deca, što zahteva, prema mišljenju pisca, kartu u jednom smeru.

193
Na osnovu navedenog, može se sa sigurnošću istaći da je Ekološka čitanka izuzetno
zanimljiva, sadržajna i aktuelna publikacija koja se, sa velikim zadovoljstvom, može
preporučiti svima koji su intelektualno znatiželjni da usavrše i nadograde posebna stručna
znanja, kao i opštu kulturu u oblasti ekologije i zaštite životne sredine.

Dr Vladimir Pavićević

194
9 SPISAK SLIKA, GRAFIKA I TABELA

Slika 1.1. Pećina Šove (Francuska) – Otisak dlana preistorijskog čoveka str. 6
Slika 1.2. Otisak astronauta Baza Oldrina na površini Meseca str. 6
Slika 1.3. Mitohondrijske haplogrupe naroda Evrope str. 11
Slika 1.4. Rasprostranjenost haplogrupe I str. 11
Slika 1.5. Ljudi i kulturne ideje širom sveta str. 14
Linearni ciklus nisko-entropijske energije i sirovina i ciklični tok
Slika 2.1. str. 27
razmene vrednosti
Slika 2.2. Montažna linija u fabrici FORD u Čikagu (1913) str. 31
Vojna bolnica sa bolesnicima od španske groznice (1918) - Fort
Slika 3.1. str. 61
Rajli, Kamp Fanston, Kanzas (SAD)
Slika 3.2. Beogradski sajam - COVID bolnica, 29. mart 2020. str. 68
Erupcija vulkana Ejafjalajokul (Eyjafjallajökull) na Islandu,
Slika 4.1. str. 77
18. april 2010.
Slika 4.2. Komparativno poređenje veličine čestica PM2.5 i PM10 str. 86
Koncentracije čestica prečnika 10 μm ili manje (PM10), 2017 –
Slika 4.3. str. 88
Godišnje granične vrednosti
Najveći zagađivači ambijentalnog vazduha u Centralnoj i
Slika 4.4. str. 89
Jugoistočnoj Evropi
Slika 4.5. Panorama Užica u smogu str. 92
Slika 4.6. Alarmantno u Boru: vazduh prezagađen, građani se guše u sumpor-dioksidu str. 94
Slika 4.7. Prognoza kretanja aerosola nad jugo-istočnom Evropom str. 96
Slika 4.8. Zdravstveni efekti zagađenja vazduha str. 100
Slika 5.1. Raspoloživost i korišćenje vodnih resursa u Evropi str. 111
Slika 5.2. Indeks eksploatacije vode i vodni stres u Evropi str. 111
Slika 5.3. Bilans voda Srbije str. 113
Slika 5.4. Prosečna potrošnja vode za piće u Evropi str. 113
Slika 5.5. Trend koncentracija nitrata u vodotokovima Evrope str. 116
Slika 5.6. Ekološki status površinskih voda: Evropa i Srbija str. 116
Slika 5.7. Akutna i hronična toksičnost evropskih rečnih slivova str. 118
Reka Velika Morava, Ćuprija – ekstremno niski vodostaj avgusta
Slika 5.8. str. 121
2019, isplivali drveni stubovi mosta iz osmanlijskog vremena
195
Slika 5.9. Borska reka u Rgotskom kamenu str. 124
Slika 5.10. Kanjon reke Visočice, Stara planina, opština Pirot str. 126
Slika 5.11. Otpad u Drini, 3. januar 2021. str. 126
Fizičko-hemijska neispravnost vode za piće javnih vodovoda
Slika 5.12. str. 131
gradskih naselja, 2017.
Mikrobiološka neispravnost vode za piće javnih vodovoda
Slika 5.13. str. 132
gradskih naselja, 2017.
Matrica otpornosti – ranjivost i prilagodljivost objekata i sistema
Slika 5.14. str. 142
vodovoda i kanalizacije u kišnim uslovima
Matrica otpornosti – ranjivost i prilagodljivost objekata i sistema
Slika 5.15. str. 142
vodovoda i kanalizacije u sušnim uslovima
Škarpa do jezera (šljunkare) sa cevovodom i crpnim agregatima
Slika 5.16. str. 145
za nalivanje infiltracionih bazena
Most na Drini kod Višegrada - Jutro posle poplave 10. novembra
Slika 5.17. str. 147
1896.
Slika 5.18. Obrenovac pod vodom posle poplave 16. maja 2014. str. 148
Slika 6.1. Protesti u SAD zbog dolaska engleske grupe The Beatles str. 152
Slika 6.2. Omot LP Woodstock str. 152
Slika 6.3. Rok magazin Džuboks br.1 str. 152
Slika 6.4. Big YellowTaxi/Joni Mitchell str. 161
Slika 6.5. Nature’s Way/ Spirit str. 161
Slika 6.6. Mother/ Chicago III str. 161
Slika 6.7. Hole In The Sky/Black Sabbath str. 161
Slika 6.8. Oni što dolaze za nama/Atomsko sklonište str. 161
Slika 6.9. Blackned/Metalica str. 161
Slika 6.10. Critical Mass/Nuclear Assault str. 161
Slika 6.11. Song for a Dying Planet/ Joe Walsh str. 161
Slika 6.12. Watch It Die/ Bad Religion str. 161
Slika 6.13. Watch It Die/ Pearl Jam str. 161
Slika 6.14. Global Warming/ Gojira str. 161
Slika 6.15. People Want to Hear About Love/ Neil Young str. 161
Slika 7.1. Razmere krčenja šuma u brazilskom Amazonu str. 166
Slika 7.2. Satelitski snimak РОСКОСМОС - izlivenа naftа u Norilsku str. 166
Slika 7.3. Kriterijum "zagađen" vazduh pretvoren u "prihvatljiv" str. 170

196
 Modelovana izloženost zagađenjem sumpor-dioksidom iz
Slika 7.4. str.170
termoelektrana na ugalj Zapadnog Balkana
Slika 7.5. Glavne komponente sistema mini hidroelektrane (MHE) str. 175
Slika 7.6. Odbornici glasali protiv izgradnje MHE str. 175
Mini hidrolektrana - Cornell's Hydroelectric Plant, Ithaca, NY
Slika 7.7. str. 176
(USA)
Slika 7.8. Derivacioni cevovod u koritu reke Prištavice – MHE Užice str. 178
Slika 7.9. Protest “Naše reke” ispred Vlade Republike Srbije – 13. jun 2020. str. 178
Slika 7.10. UPOZORENJE – Selo Topli Do na Staroj planini, avgust 2019. str. 180
Individualni račun – naknada za podsticaj povlašćenih
Slika 7.11. str.180
proizvođača el. energije
Slika 7.12. Zakoni termodinamike postavljaju granice stvaranju materijalnog
bogatstva – nema granice koliko se novca može odštampati i str. 190
staviti u promet

Grafik 2.1. Snabdevanje primarnom energijom, ukupna industrijska

proizvodnja i bruto domaći proizvod (BDP) u Japanu, 1955. – str. 26
2011.
Grafik 2.2. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 43
ekološkog otiska i biokapaciteta Holandije
Grafik 2.3. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 44
ekološkog otiska i biokapaciteta za Sjedinjene Američke Države
Grafik 2.4. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 45
ekološkog otiska i biokapaciteta za Kinu
Grafik 2.5. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 45
ekološkog otiska i biokapaciteta za Rusiju
Grafik 2.6. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 46
ekološkog otiska i biokapaciteta za Srbiju
Grafik 2.7. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 46
ekološkog otiska i biokapaciteta za Bosnu i Hercegovinu
Grafik 2.8. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 47
ekološkog otiska i biokapaciteta za Hrvatsku
Grafik 2.9. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 47
ekološkog otiska i biokapaciteta za Sloveniju
Grafik 3.1. Potrošnja resursa (Global Hectares per capita) izražena preko str. 70
ekološkog otiska i biokapaciteta za ceo svet

197
Grafik 4.1. Trend emisija zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu u str. 87
zemljama EU
Grafik 4.2. Broj mernih stanica koje su prekoračile limit str. 90

Grafik 4.3. Broj dana sa prekoračenjima tokom sezona: topla – hladna str. 91

Grafik 5.1. Srednje mesečni proticaji reke Velike Morave na profilu str. 121
Ljubičevski most
Grafik 5.2. Kvalitet reka slivnih područja Srbije - Serbian Water Quality str. 124
Index
Grafik 5.3. Kvalitet vode deset najboljih reka u Srbiji - Serbian Water str. 125
Quality Index
Grafik 5.4. Kvalitet vode deset najgorih reka u Srbiji - Serbian Water Quality str. 125
Index
Grafik 5.5. Mikrobiološka neispravnost vode za piće javnih vodovoda str. 133
gradskih naselja, 2017.
Grafik 5.6. Promene u prečišćavanju komunalnih otpadnih voda na str. 136
Zapadnom Balkanu
Grafik 5.7. Uporedni prikaz industrijskog razvoja i procenta stanovništva str. 137
priključenog na postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda -
Finska i Srbija
Grafik 5.8. Zavisnost vodostaja reke Velike Morave i koncentracija nitrata u str. 146
izvorištu i distributivnoj mreži
Grafik 7.1. Gustina stanovništva na km2 str. 189

Tabela 1.1. Podaci očinske (Y) genetike pojedinih evropskih naroda str. 13
Izvod iz izveštaja o ljudskom razvoju (Human Development
Tabela 2.1. str. 41
Report 2019)
Mikrobiološka neispravnost i odgovarajući indikator kvaliteta –
Tabela 5.1. str. 128
podzemna voda
Fizičko-hemijska neispravnost i odgovarajući indikator kvaliteta
Tabela 5.2. str. 129
– podzemna voda
Tabela 5.3. Osnovni makro i mikroelementi neophodni za život ljudi str. 134
Prioritet u izgradnji GPPOV: Kriterijum „Δ(SWQI nizv - SWQI uzv) <
Tabela 5.4. str. 139
-10”

198
 10 IZABRANA BIBLIOGRAFIJA

­ Air quality in Europe — 2018 report, EEA Report, No 12/2018.

­ Air quality in Europe — 2019 report, EEA Report, No 10/2019.
­ Australian Drinking Water Guidelines, Australian Government, National Health and
Medical Research Council, 2004.
­ Baučer Dejvid: Dilan i Koen - Pesnici rokenrola, Clio, 2008.
­ Bibi Alan et al: Osnove ekologije, Clio, 2008.
­ Borstin Dž. Danijel: Svet otkrića, Geopoetika, 2001.
­ Borstin Dž. Danijel: Svet stvaranja, Geopoetika, 2002.
­ Chemicals in European waters - Knowledge developments, EEA Report, No 18/2018.
­ Clear the air for children - The impact of air pollution on children, UNICEF, 2016.
­ Darvin Čarls: Čovekovo poreklo i spolno odabiranje, Matica srpska, Beograd, 1977.
­ Darvin Čarls: Poreklo vrsta, Prosveta, Beograd, 1948.
­ Deaton Angus: The Great Escape: Health, Wealth, and Inequality, CUNY Graduate Center,
October 15, 2014.
­ Di Cosmo Nicola: DNA, History, and Archaeology, Institute for Advanced Study (IAS), 2011.
­ Dragić Nataša: Uticaj suspendovanih čestica PM2,5 iz vazduha životne sredine na mortalitet,
kardiovaskularni i respiratorni morbiditet odraslog stanovništva grada Novog Sada,
Doktorska disertacija, Medicinski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, 2019.
­ Državna revizorska institucija (DRI): Izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja –
Dostupnost i ispravnost vode za piće, Br. 400-1098/2019-04/83, Beograd, 2019.
­ Eisenreich Steven: Climate Change and the European Water Dimension, European
Commission - Joint Research Centre, 2005.
­ European waters - Assessment of status and pressures 2018, EEA Report, No 18/2018.
­ Europsko izvješće o okolišu – stanje i izgledi 2015, Europska agencija za okoliš, 2015.
­ Fridman L. Tomas: Svet je ravan, Dan Graf, 2007.
­ Fukujama Frensis: Sudar kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
­ Galbraith John Keneth: Doba neizvjesnosti, Stvarnost, Zagreb, 1977.
­ Galbraith John Keneth: Dobro društvo-humani redosled, Grmeč, Beograd, 1997.
­ Galbraith John Keneth: Ekonomika i društveni ciljevi, O. Keršovani, Rijeka, 1979.
­ Galbraith John Keneth: Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1978.
­ Galop Pipa: Planirane termoelektrane na ugalj u zemljama Zapadnog Balkana nasuprot
standardima Evropske unije za ograničenje zagađenja, CEE Bankwatch Network, 2012.
­ Gassert Francis et al: A Weighted Aggregation of Spatially Distinct Hydro Logical
Indicators, World Resources Institute, 2013.
­ Georgescu–Roegen Nicholas: The Entropy Law and Economic Process, Harvard University
Press, USA (1971), 1999.
­ Glavan Darko: PUNK, Dečije novine, 1980.
199
­ Gligorijević Živorad et al: Demografski razvoj Srbije, Niš, 2002.
­ Gorz Andre: Ekologija i politika, Prosveta, 1982.
­ Hanter Vilijam: Epidemije pegavog tifusa u Srbiji 1915, Prometej & RTS, 2016.
­ Holland Mike: Uticaji termoelektrana na ugalj na zdravlje na Zapadnom Balkanu, Health
and Environment Alliance (HEAL), 2016.
­ Horizon 2020 Mediterranean report, EEA Technical report No 6/2014.
­ Horvat Branko: Jugoslavenska privreda 1965-1983 prijedlozi i rešenja, Cankarjeva založba,
Ljubljana, 1984.
­ Horvat Branko: Jugoslavenska privreda 1965-1983 prognoze i kritike, Cankarjeva založba,
Ljubljana, 1984.
­ Human Development Report 2019, UNDP, 2019. Juval, Harari Noa: Sapijens – Kratka
istorija čovečanstva, Laguna, 2019.
­ Dug i (ne)razvoj (Zbornik radova), Institut društvenih nauka, Beograd, 2019.
­ Is Europe living within the limits of our planet, EEA Report, No 1/2020.
­ Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2006, Agencija za zaštitu životne
sredine, Beograd, 2007.
­ Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2019, Agencija za zaštitu životne
sredine, Beograd, 2020.
­ Janjatović Petar: Ilustrovana exYu rock enciklopedija 1960-2000, (autorsko izdanje), Novi
Sad, 2001.
­ Kad bi DNK određivao granice, mapa Evrope bi ovako izgledala,
https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=07&dd=04&nav_id=1279359
­ Kahn Herman et al: Sljedećih 200 godina, Stvarnost, Zagreb, 1976.
­ Karakašević Bogdan et al: Mikrobiologija i parazitologija, Medicinska knjiga, 1989.
­ Kejns Džon Mejnard: Ekonomske posledice mira, Mediterran, 2015.
­ Kenedi Pol: Priprema za dvadeset prvi vek, Službeni list SRJ, Beograd, 1997.
­ Klaus Vaclav: Plava planeta u zelenim okovima, CID, 2010.
­ Kvalitet sedimenta reka i akumulacija Srbije, Agencija za zaštitu životne sredine, 2019.
­ Kvalitet vazduha u Republici Srbiji 2019, Agencija za zaštitu životne sredine, 2020.
­ Lendis Dejvid: Bogatstvo i siromaštvo nacija, Stubovi kulture, 2004.
­ Malić Dragomir: Termodinamika i termotehnika, Građevinska knjiga, Beograd, 1975.
­ Marjanović D. Jovan: Genetika stare i nove Evrope, VEMIRC, Novi Sad, 2018.
­ Marković Dragan et al: Fizičkohemijski osnovi zaštite životne sredine, Univerzitet u
Beogradu, 1996.
­ Marks Karl: Kapital - Kritika političke ekonomije, I tom, Kultura, Beograd, 1964.
­ Marx Karl i Engels Friedrich: Manifest komunističke partije, Naprijed, Zagreb, 1973.
­ Meadows D. H. et al: Granice rasta, Stvarnost, Zagreb, 1974.
­ Milenović Božidar: Ekološka ekonomija- teorija i primena, Sven, Niš, 2000.
­ Milward John: Crossroads - How the blues shaped rock ’n’ roll (and rock saved the blues),
Northeastern University Press, Boston, USA, 2013.

200
­ Mišković Nataša, Bazari i bulevari: Svet života u Beogradu 19. veka, Muzej grada
Beograda, 2010.
­ Morita Akio: Made in Japan, Marcon & Yugoslavia Commerce, 1990.
­ Nan Tian et al: Trends in World Military Expenditure - 2019, SIPRI Fact Sheet, 2020.
­ Negropont Nikolas: Biti digitalan, Clio, 1998.
­ Neposredno učešće građana u upravljanju lokalnom zajednicom - Problemi, izazovi i
preporuke za unapređenje procesa, Misija OEBS u Srbiji, 2011.
­ Palmer Robert, The 50s: A Decade of Music That Changed the World,
https://www.rollingstone.com/feature/the-50s-a-decade-of-music-that-changed-the-world-229924/
­ Parks Henri Bemford: Istorija SAD, Rad, Beograd, 1985.
­ Petronijević Branislav: Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982.
­ Petrović M. Tanja: Makro- i mikroelementi u flaširanim vodama i vodama iz javnih
vodovoda u Srbiji, Hem. Ind. 66 (1) 107–122 (2012).
­ POLET, Tjednik Saveza Socijalističke omladine Hrvatske, br. 145-179, 1981.
­ Prigožin Ilje: Uvod u termodinamiku nepovratnih procesa, Građ. knjiga, Beograd, 1967.
­ Quality of Life in European Cities, European Commission, 2015.
­ Rajković Damir: Cost-benefit analiza u procjeni utjecaja na okoliš (skripta), Rudarsko-
geološko-naftni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2011.
­ Rees E. William: Revisiting Carrying Capacity: Area-Based Indicators of Sustainability,
Journal of Interdisciplinary Studies, Volume 17, No 3, 1996.
­ Rid Džon: Rat u istočnoj Evropi, Prometej & RTS, 2015.
­ Rifkin Jeremy: Entropija – Novi pogled na svijet, MISL, Zagreb, 2002.
­ Rock and roll, https://www.britannica.com/art/rock-and-roll-early-style-of-rock-music
­ Servan-Schreiber Jean-Jacques: Svjetski izazov, Globus, Zagreb, 1981.
­ Smith Adam: Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, GlobalBook, Novi Sad, 1998.
­ Stamenković Stojan: Razvojne alternative – još jednom, Makroekonomske analize i
trendovi, br. 4 (2008), Ekonomski institut Beograd, str. 50-58.
­ Stanojević Vladimir: Istorija srpskog vojnog saniteta – Naše ratno sanitetsko iskustvo,
Vojnoizdavački i novinski centar, 1992.
­ Status površinskih voda Srbije – Razvoj monitoringa u okviru planova upravljanja rečnim
slivovima, Agencija za zaštitu životne sredine, 2018.
­ Stevanović Branka, Knežić Luka (Grupa autora): Enciklopedija - Životna sredina i održivi
razvoj, Ecolibri, Beograd, 2003.
­ Stojanović Trajan: Balkanska civilizacija, Geopoetika, Beograd, 1995.
­ Stojanović Trajan: Balkanski svetovi – Prva i poslednja Evropa, Equilibrium, Beograd,
1997.
­ Studija slučaja: pravni aspekti slučaja izgradnje male hidroelektrane „Zvonce“, RERI -
Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu, 2020.
­ Tehnički godišnjak 2018, Elektroprivreda Srbije, 2019.
­ The Ecological Threat Register 2020 - Understanding Ecological Threats, Resilience and
Peace, Institute for Economics & Peace (IEP), 2020.
201
­ The European environment — state and outlook 2020, EEA, 2019.
­ Tinhoven Arijus van: Strahote rata u Srbiji – Dnevnik ratnog hirurga, Utopija, 2015.
­ Toffler Alvin: Šok budućnosti, Otokar Keršovani, Rijeka, 1975.
­ Tofler Alvin: Treći talas I i II, Prosveta, Beograd, 1983.
­ Torg Anri: Pop i rok muzika, Clio, 2002.
­ Towards efficient use of water resources in Europe, EEA Report, No 1/2012.
­ Velika obmana o radnim mestima u sektoru uglja, CEE Bankwatch Network, 2018.
­ Veljković Nebojša et al, Procena otpornosti na klimatske promene – snabdevanje naselja
vodom i kanalisanje, Voda i sanitarna tehnika br. 1 (2016), Udruženje za tehnologiju vode
i sanitarno inženjerstvo, Beograd.
­ Veljković Nebojša et al: Indikatori održivog korišćenja izvorišta podzemnih voda Srbije,
Voda i sanitarna tehnika, Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo, broj 6
(2007), Beograd.
­ Veljković Nebojša et al: Komparativna analiza trendova koncentracija nitrata u
vodotokovima Srbije, Voda i sanitarna tehnika br 1-2 (2020), Udruženje za tehnologiju
vode i sanitarno inženjerstvo, Beograd.
­ Veljković Nebojša et al: Perspektiva primene evropske direktive o prečišćavanju
komunalnih otpadnih voda u Srbiji, Voda i sanitarna tehnika, br. 1 (2018), Udruženje za
tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo, Beograd.
­ Veljković Nebojša et al: Razdvajanje industrijskog rasta od uticaja na životnu sredinu -
studija slučaja za sliv Južne Morave, Hemijska industrija, vol. 69, br. 5, 2015.
­ Veljković Nebojša, Indikator urbane održivosti na nacionalnom nivou – studija slučaja za
Srbiju, Voda i sanitarna tehnika br. 3-4 (2020), Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno
inženjerstvo, Beograd.
­ Veljković Nebojša: Analiza rezultata monitoringa POPs supstanci u površinskim vodama
Srbije, Zbornik referata “Zaštita voda 2014”, Srpsko društvo za zaštitu voda (2014).
­ Veljković Nebojša: Indikatori održivog razvoja i upravljanje vodnim resursima (priređena
doktorska disertacija), Zadužbina Andrejević, 2006.
­ Veselinović Dragan et al: Stanja i procesi u životnoj sredini (I), Fakultet za fizičku hemiju,
Beograd, 1995.
­ Vode Srbije – U vremenu prilagođavanja na klimatske promene, Agencija za zaštitu životne
sredine, 2015.
­ Vučetić Radina: Rokenrol na Zapadu Istoka – slučaj Džuboks, Godišnjak za društvenu
istoriju, XIII, 1-3, Beograd, 2006.
­ Wang Gehui et al, Persistent sulfate formation from London Fog to Chinese haze, Persistent
sulfate formation from London Fog to Chinese haze | PNAS
­ Water and Health in Europe, WHO & EEA, 2002.
­ Worstall Tim: But Why Did Julian Simon Win The Paul Ehrlich Bet, Forbes, Jan 13, 2013.
­ Živković Bojana: Bopal – mic po mic do katastrofe, http://ekoblog.info/bopal/?pismo=lat
­ Životna sredine u Srbiji: 2004-2019, Agencija za zaštitu životne sredine, 2019.

202
 11 REGISTAR IMENA I POJMOVA
Acidobazna ravnoteža 105
Agencija za zaštitu životne sredine
(Republika Srbija) 39, 90, 169, 171
Akutni rizik (hemijskog kvaliteta vode)
117, 118
Ambijentalni polutanti vazduha 85
Američki crveni krst 56
Antropocenoza 109
Antropocentrična etika 167
Antropogena emisija (u vazduh) 76
Antropogeocenoza 109
AOD (Aerosol optical depth) 96
Armstrong, Nil 6
Atmosfera 75
ATP (adenozin-trifosfat) 25
Australopithecus (čovek majmun s juga) 7
Azijski grip H2N2 64
Berry, Chuck 156
Biokapacitet (Biocapacity) 43, 44, 45, 46,
47, 48, 70
Biološki minimum (vode) 176, 178
Blues 151
Bolnica škotskih žena 56
Brando, Marlon 152
Bruto domaći proizvod (BDP) 23, 36, 37,
40, 71, 87,
Bubonska kuga/ Crna smrt 53, 54
Endosomatski instrumenti 26
Čapman, Dejvid Mark 151
Ciljne vrednosti (zagađenja vazduha) 94,
95
Cost benefit analiza 173, 174, 181, 182, 183
Crveni krst Grčke 56
Dan planete Zemlje (Earth Day) 157, 158
Darvin, Čarls 9, 20
Dilan, Bob 153
Din, Džejms 153, 154, 155
Drugi talas društvenih promena -
industrijska revolucija 4
Džeferson, Tomas 22
Džordž, Dejvid Lojd 48
Džordžiesku, Nikolas Regen 26
Dugotrajna organska zagađujuća jedinjenja
(POPs) 186
Egzosomatski instrumenti 26
Ejafjalajokul (vulkan) 77, 80
Ekologija mikroorganizama 52
Ekološka etika 167, 168
Ekološki otisak (Ecological Footprint) 39,
42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 70, 71
Ekološki relativizam 170
Ekološki rif 155
Ekološki status (vode) 114, 115, 116, 119
El Niño (globalni atmosfersko-okeanski
fenomen) 80
Hadson institut 33, 34
Halej, Bil 153
203
Energetska zajednica (Energy Community)
172, 186
Engels, Fridrih 22
Entropija 23, 24, 25, 26, 184, 185, 188, 189 protestantska i jevrejska), konfučijanska
Erlih, Pol 35, 36
Evropska agencija za životnu sredinu
(EEA) 99, 112, 114, 120, 169
Evropska informacionu i osmatračku mrežu Hegel, Georg Vilhelm Fridrih 23
životne sredine (EIONET) 39
Evropska komisija (EC) 171
Faktor krize 108
Ford, Henri 30
Fotosinteza 25
GAFAM (Google, Apple, Facebook, Amazon i
Microsoft) 69
Galbrajt, Džon Kenet 29, 32
Genetička analiza (naroda Evrope) 10
Genetika (genetička analiza) 9, 10
Global Footprint Network (Dan
prekoračenja Zemlje) 70, 71
Godine izgubljenog života 99, 100
Gorz, Andre 29
Grandž (grunge) 154
Gulag (rus. ГУЛаг) 165
Indeks eksploatacije vode 111, 112
Indeks kvaliteta vazduha (European Air
Quality Index, EAQI) 171
Indeks ljudskog razvoja (Human
Development Index, HDI) 39, 40, 41, 48
Indikatori pokretačke snage (Driving
Force) 122
Indikatori pritiska (Pressure) 122
Indikatori odgovora (Responce) 122
Hanter, Vilijam 55
Hantington, Samjuel (ekonomista)- kultura,
kulturne grupacije [zapadna (katolička,
(kineska), japanska, islamska, hinduistička,
slovensko-pravoslavna i latinoamerička] 9
Hard rok (hard rock) 155
Hemijski status (vode) 115, 119
Hendrix, Jimi 157
Hevi metal (heavy metal) 155
Hidrosfera 75, 104
Hipokrat 52
Holandski nacionalni zavod za zaštitu
zdravlja i životne sredine (RIVM) 35
Homo erectus (čovekov predak) 7
Homo habilis (čovekov predak) 7
Homo sapiens 4
Homo sapiens neanderthalensis (čovekov
predak) 7
Homo sapiens sapiens (čovekov predak) 7
Hongkonški grip H3N2 64
Hronični rizik (hemijskog kvaliteta vode)
116, 117
Hronično zagađenje ugljem (Izveštaj) 88
Litosfera 75
Ljudsko genetičko porodično stablo,
Haplogrupa, haplotip, Y-hromozomske (Y-
DNK) haplogrupe, mitohondrijske DNK
(mtDNK) haplogrupe 10
Londonska magla 1952 81
Lotka, Alfred 26
Maltus, Tomas - geometrijska progresija,
aritmetička progresija 19, 23, 29, 35
204
Indikatori stanja (State) 122
Indikatori uticaja (Impact) 122
Jang, Nil 159
Justinijanova kuga 53
Karno, Nikola Leonard Sadi 26
Kenedi, Pol 37
Klauzijus, Rudolf 24
Klemanso, Žorž 31
Komisija za održivi razvoj UN (United
Nations Commission for Sustainable
Development, SDI Initative) 39
Konstantin, grčki kralj 56
Korona virus MERS-CoV 64
Korona virus SARS-Cov-2 64
Krakatau (vulkan) 79
Krudap, "Big Boy" Artur 152
Kejns, Džon Mejnard 48
Laki (vulkan) 79
Lenon, Džon 150
Održivi razvoj, indikatori održivog razvoja
27, 36, 42
Oldrin, Baz (kosmonaut) 6
OPEC (Organization of the Petroleum
Exporting Countries) 35, 68
Ozonska rupa 79
Paleozoik 74
Pandemija COVID-19, 63, 64, 66, 68, 70, 95
Pank rok (punk rock) 154
Rok'n'rol (rok muzika) 151, 153, 156, 157,
158, 160
Ruski grip 54
Marks, Karl 19, 21, 22, 29
Makro i mikro elementi (neophodni za
život ljudi) 134
Matrica otpornosti 142, 143
Međunarodna komisija za sliv reke Save
(International Sava River Basin
Commission) 117
Međunarodna sanitarna komisija 59
Međuvladin panel o klimatskim promenama
(Intergovernmental Panel on Climate
Change, IPCC) 140
Mičel, Džoni 156
Mil, Džejms Džon Stjuart 29
Mil, Džejms Stjuart 29
Milenijumski ciljevi razvoja (Millenium
Development Goals, MDGs) 39
Minimalni održivi protok (vode) 176, 178
Minimalni osnovni nivo (MON) 127, 130
Mon Pele (vulkan) 77
Monro, Merlin 154
Nacionalna strategija održivog razvoja
Srbije 39
Normativna etika 168, 169, 171
Novi talas (new wave) 155
Njutn, Isak – zakoni mehanike 24
Razdvajanje ekonomije od životne sredine
(decoupling environment from economic
growth) 87
Rid, Džon 55
Rikardo, Dejvid 29, 36
Ris, E. Vilijam 28, 39
Robins, Lionel 31
Rokfeler, D. Džon 30
Rokfelerova fondacija 58
205
Ruzvelt, Teodor 21
Pegavi tifus, 55, 56, 57, 58
Phytophthora infestans (plamenjača
krompira), Irska - Velika glad 19, 20
Pinatubo (vulkan) 79, 80
Potočni rak (Austropotamobius
torrentium) 179
Pre-kambrijum 75
Prekomerno zagađen (vazduh) 94
Prevremene smrtnosti 99
Prisli, Elvis 153
Prvi svetski rat 55, 60
Prvi talas društvenih promena -
poljoprivredna revolucija 4
Pupin, Mihajlo 56
Tambora (vulkan) 78
Tesla, Nikola, Svetska izložba u Čikagu
(1893) 20
Tofler, Alvin 20, 22
Treći talas društvenih promena,
informatičko društvo 5
Treš metal (trash metal) 155, 158
Troposfera 75
The Union of Concerned Scientists
(Masačusetski tehnološki institut, MIT) 36
Union Carbide India Ltd. (američka
kompanija) 82
Utilitaristička etika 173
Sajmon, Džulijen 35, 36
Serbian Water Quality Index 123, 124, 125,
138, 139
Šove, pećina (Francuska) 6
Španski grip/španska groznica/španska
gospođa 55, 60, 61, 63,
Staljin, Josif 22
Stalna konferencija gradova i opština
(Savez gradova i opština Srbije) 39
Standardi kvaliteta životne sredine 168
Stanojević, Vladimir 55
Svetska banka (WB) 23
Svetska zdravstvena organizacija (SZO,
WHO) 64, 88, 97, 98, 141, 171
Svetski fond za divlji svet (World Wide Fund
for Nature) 36
Stokholmska konvencija 186
Svinjski grip H1N1 64
Spenser, Herbert 21, 30
Smit, Adam 19, 21, 22, 29, 30, 31
Vajinaputina (vulkan) 78
Vat, Džejms 18, 22
Veliki prasak 104
Vibrio cholerae (bakterija) 54
Vodni resurs, 108
Vodni stres 110, 111, 112, 113
Volš, Džo 159
Water Information System for Europe —
State of the Environment (WISE- SoE) 117
Zakoni termodinamike, Prvi princip, Drugi
princip 24, 25, 26, 27, 28, 184, 190
206
 Beleška o autoru

Nebojša Veljković je rođen u Leskovcu 1955.

godine gde je završio Gimnaziju, diplomirao je
na Građevinskom fakultetu u Nišu na
hidrotehničko-konstruktorskom smeru. Na
Medicinskom fakultetu u Beogradu završio je
specijalističke studije iz sanitarne tehnike,
magistrirao i doktorirao na Fakultetu zaštite na
radu u Nišu na smeru za zaštitu životne sredine.
Radio je u Agenciji za zaštitu životne sredine/
Ministarstvo zaštite životne sredine Republike
Srbije do odlaska u penziju u februaru 2020.
godine, na radnom mestu načelnika odeljenja za
monitoring kvaliteta vode i sedimenta u zvanju
višeg savetnika.

Bio je član Agencije za zaštitu životne sredine, koja je Nationl Reference Center za
saradnju/izveštavanje Republike Srbije prema Evropskoj agenciji za životnu sredinu (EEA), za
oblast izveštavanja vodni resursi (water quantity, quality and ecological status). Bio je član
Zajedničkog tela Republike Srbije za sprovođenje Protokola o vodi i zdravlju (UNECE Protocol on
Water and Health). Bio je član radne grupe Instituta za standardizaciju Srbije za oblast U165
Snabdevanje vodom i inženjerstvo otpadnih voda.
Bio je urednik i koautor šest publikacija iz tematike nadležnosti Agencije za zaštitu životne
sredine/Ministarstvo zaštite životne sredine i Ministarstva zdravlja Republike Srbije: Poboljšanje
sistema za procenu difuznog zagađenja voda u Srbiji - studija slučaja za sliv Kolubare, Agencija za
zaštitu životne sredine (2013); Sprovođenje protokola o vodi i zdravlju u Republici Srbiji – Analiza
stanja, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo životne sredine (2014); Status površinskih voda Srbije -
Analize i elementi za projektovanje monitoringa, Agencija za zaštitu životne sredine (2015); Vode
Srbije – U vremenu prilagođavanja na klimatske promene, Agencija za zaštitu životne sredine
(2015); Status površinskih voda Srbije - Razvoj monitoringa u okviru planova upravljanja rečnim
slivovima, Agencija za zaštitu životne sredine(2018); Životna sredina u Srbiji: 2004 – 2019, Agencija
za zaštitu životne sredine (2019).
Autor i koautor je osamdeset stručnih i naučnih radova objavljenih u časopisima nacionalnog i
međunarodnog značaja. Teme ovih radova obrađuju pitanja razvoja, upravljanja, korišćenja i
zaštite vodnih resursa, kao i pitanja zaštite životne sredine i održivog razvoja. Autor je monografija:
Indikatori održivog razvoja i upravljanje vodnim resursima, Zadužbina Andrejević (2006), Modeling
and assessment of diffuse water pollution load – priciples and application, Lambert Academic
Publishing (2013) i Informacione tehnologije u zaštiti životne sredine, UTVSI (2017). Član je
redakcije časopisa Voda i sanitarna tehnika koji izdaje Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno
inženjerstvo iz Beograda.

207
========================
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

502/504(0.034.2)
502/504(497.11)(0.034.2)
574(0.034.2)

ВЕЉКОВИЋ, Небојша, 1955-

Ekološka čitanka [Elektronski izvor] / Nebojša Veljković. - Beograd : Udruženje za
tehnologiju vode i sanitarno inženjerstvo, 2021 (Beograd : Energoprojekt Industrija). - 1
elektronski optički disk (CD-ROM) ; 12 cm

Sistemski zahtevi: Nisu navedeni. - Nasl. sa naslovne strane dokumenta. - Tiraž 500. -
Razmišljanja o Ekološkoj čitanci / Vladimir Pavićević. - Beleška o autoru. - Napomene i
bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija. - Registar.

ISBN 978-86-81618-10-3

а) Животна средина б) Животна средина -- Србија

COBISS.SR-ID 36923145
================================

208