1.

Алфред Мехен
Родоначелник поморске стратегије је био Мехен чије су идеје имале пресудан утицај на
промјене у хијерархији глобалне моћи. Нова геополитичка концепција САД ради
задовољења експанзионистичких амбиција Америке заснована је на таласократском
принципу тј на поморској моћ. Мехен се залагао за преорјентацију САД ка
таласократском индентитету и империјализму заснованом на поморској моћи. Сматрао је
да је требало остварити апсолутну британско-америчку доминацију на свјетском океану
преко стратешких база које би окруживале Евроазијско копно на ком је тада доминирала
Русија. Сматрао је да једино поморска моћ коју обезбеђује јака ратна морнарица
омогућава држави владање свјетом. Његова геостратегија може да се сажме у тезу да у
колико једна од зараћених страна оствари превласт на мору релативно лако ће се
проширити у унутрашњост. Да би остварила поморску моћ држава мора да испуни 6
предуслова:
- Географски положај у бољем положају острвске земље, ако су географски
превише удаљене од противника требале би близу њега имати базе за
надгледање.
- Физичко географска складност број лука одређује могућност постизање
поморске моћи
- Величина државе укључује укупну територију, као и дужину обале и број лука
али и број становника и какав је њихов однос према мору
- Особине и карактер народа ако држава хоће да постане поморска сила мора да
има народ трговачког духа
- Национални карактер усмјерен ка мору
- Својства владе политика би требала бити усмјерена на море а не на копно
Мехен је развио и стратегију анаконде и закључио је да би копнене масе Евроазије
требало стезати у прстеновима анаконде гдје је основни спољнополитички циљ био
међусобно повезивање приобалног појаса који игра главну улогу у доминацији свијетом
после чега би дошло до његовог проширивања.

2. Халфорд Мекиндер
Значајна његова периодизација геополитичке историје:
- Предколумбовско доба народи из ободног појаса постали угрожени освајањима
из унутрашњости
- Колумбовско доба представници унутрашњег или маргиналног полумјесеца
крећу да освоје непознате територије планете
- Постколумбовска епоха не постоје земље које нису освојене долази до сукоба
међу свим народима на свијету
Историјске прилике су биле основа Макиндеровог проучавања крајем 19 и почетком 20
вијека. Тада је постојала опасност од њемачког експанзионизма и повезивање Русије са
богатствима на другој страни. Макиндер у „Географској осовини Европе“ наводи да је
историја Европе везана за Азију. Макиндер у центар смјешта Евроазију са својих 21
милион квадратних миља која је са сјевера окружена сјеверним леденим морем а са
других страна водом. Централни и сјеверни дио Евроазије Макиндер је назвао
Осовинска област(пивот ареа) и овај простор се увијек повезивао са водећом
телурократском силом Русијом. Источно , западно и јужно од осовинске области налазе
се ивичне области(маргинал регионс) које образују лук који је за разлику од
осовинског региона доступан са мора. Лучну зону која опасује ивичне области Макиндер
је назвао спољашњи (острвски) појас. Ивичне области су отворене незаштићене док је
осовинска област недоступна и Мекииндер ју је сматрао за најбољу предиспонирану
„базу“ за владање свијетом. Мекиндер уводи појам Свјетског острва у чији састав улазе
Европа, Азија и Африка. Ово подручије је подјељено у 6 региона и са таласократског
становишта 3 су доступна 3 нису. Недоступни региони су: срце континента(хартланд),
Сахара, Арабија. Доступни су: Европски приобални појас, монсунски приобални
појас и „јужно срце копна“. Један од главних постулата геополитике је Мекиндеров
силогизам из 1919 године:
КО ВЛАДА ИСТОЧНОМ ЕВРОПОМ УПРАВЉА СРЦЕМ КОПНА,
КО ВЛАДА СРЦЕМ КОПНА УПРАВЉА СВЈЕТСКИМ ОСТРВОМ
КО ВЛАДА СВЈЕТСКИМ ОСТРВОМ ВЛАДА СВИЈЕТОМ
Он има теорију гдје истиче да је за једну државу најповољнији средишњи географски
положај. У нашем свијету такав положај има Евроазија. У средишту Евроазије је
Хартланд а Хартланд је кључна компонента Свјетског острва које чине Азија Европа и
Африка. Око Хартланда има унутрашњи и спољашњи полумјесец. Он сматра да савез
Њемачке и Русије представља срце свијета и да њихов савез Америка и остале
англосаксонске земље треба да спријече да не би ширили свој утицај. То Америка треба
да уради из унутрашњег полумјесеца.

3. Спајкман – Римланд
Наглашавао је улогу географских датости у формирању моћи сваке државе и креирању
њене спољне политике. Он је издвојио следећа географска својства државе као
најзначајнија: топографија, клима, величина, облик и положај. Његова концепција
има упоришта у Макиндеровим идејама али је ближа Мехену. Према њему најважнија
геополотичка област није Хартланд већ Средишњи океан. Тај океан је сјеверни Атлантик
који З. Европу и С Америку интегрише у Атлантску заједницу. На почетку је
фаворизовао Хартланд али у другој књизи он ободном евроазијском појасу даје име
Римланд и њему даје улогу у остваривању свјетске доминације. Римланд често
представља тампон зону између сукобљених сила Хартланда и поморских сила са друге
стране. Структуру његовог модела чине 2 велике цјелине:
- Западна хемисфера – простор С Америке и Ј Америке који је окружен
Атлантиком
- Источна хемисфера – Хартланд највећи дио СССР, Римланд опасије Хартланд
Могуће разликовати три типа земаља:
- Земље орјентисане према Хартланду
 - Земље оријентисане према маритимним силама
- Условно неутралне државе

4. Хаусхофер – Њемачка геополитика

Најзначајнији за концепт miteleurope. Овај концепт се базира на савезништву Њемачке и
Аустроуграске и других области. Ово савезништво је образложено географском
предодређеношћу и заједничкиим културним моделом. Нојман је овај савез видио као
резултат историјсог наслеђа и предвидио је стварање неког новог Светог Римског царства
њемачког народа. Пресудан утицај на Хаусхофера имала је Макиндерова идеја о Срцу
копна коју је посматрао кроз призму њемачких хегемонистичких инетереса. Хаусхофер је
правио разлику између политичке географије и геополитике. Политичка географија
проучава државу са просторног аспекта а друга простор са аспекта државе. Минхенски
институт за геополитику развио је своју активност у 3 смјера:
1. Дефинисање Њемачке доминације у Централној Европи – Постојање
Великог Њемачког Рајха у центру Европе око којег би био мозаик вазалних
држава
2. Дефинисање и научно оправдање продора на исток – идеја ширења Њемачке
ради обезбјеђивања животног простора (Хамбург- Багдад)
3. Убјеђивање јавности у предност успостављања новог свјетског поретка –
заснована на идеји „великих простора“ предлажући формирање ПАН –
ОБЛАСТИ по меридијанима.
Пан Области биле би:
- Пан Америка
- Проширена Источно – Азијска развојна зона (водећа улога Јапана)
- Евро – Африка (Језгро би била Њемачка)
- Пан – Русија алтернативна област
Карл Шмит – 3 концепта:
- Велики простор – колективна воља Њемачког народа да има снажну државу
РАЈХ, у Шмитовом концепту у гросрауму налазила би се суверена држава коју
би окруживали околни народи са колонијалним статусом
- Антагонизам копна и мора
- Номос земље
Посибилизам : Рацел, Лебенсраум Челен – Рацел концепт борбе за опстанак са
органском визијом државе. Државу треба схватити као супер организам који се бори за
опстанак и јачање у свијету који одликује стална борба. Битне одреднице државе су:
- Природни простор
- Тло
- Народ
- Граница која је практично жива
Борба за опстанак у међународним односима је борба за простор, он је сковао термин
Лебенсраум – животни простор под којим је подразумевао физички простор потребан да
држави омогући материјални просперитет.

5. Рудолф Чјелен
Био је шведски научник професор и писац. Значајна је његова претпоставка о држави као
животном облику. Држава заснована на принципу живог организма има својство
пролазности – рађа се расте. Рађање може да буде примарно држава настаје не
угрођавајући дотадашњи међународни поредак. Секундарно држава настаје унутар
постојећег система рушећи међународни поредак на штету сусједа. Примјер Албаније
1913 настала као интерес великих сила. Према Чјелену структуру државе чини више
субсистема и у домену тих подсистема неопходно је постићи закон складности и
компактности. Субсистеми: геополитика, етнополитка, екополитика.

6. Кенанова стратегија обуздавања

Полазишта америчке стратегиије после Другог свјетског рата представљала су два текста:
Дуги телеграм (1946) и Поријекло понашања Совјета (1947) аутора Џорџа Кенана. У
дугом телеграму послатом у Стејт департмент Кенан навео је да ће СССР настојати да
угрози Америчку државу и њене вриједности на унутрашњем и спољашњем плану. Он је
био убјеђен да ће Совјети покушати да прошире свој утицај и да совјетски
експанзионизам треба бити заустављен кроз јак отпор. Као резултат Кенановог телеграма
уследила је Труманова доктрина. Дио Труманове реакције огледао се у економској
помоћи Турској и Грчкој не би ли спречили СССР да прикључи ове двије државе својој
интересној зони заједно са Албанијом и Југославијом. Други дио Труманове доктрине –
Маршалов план. Кенан је у свом другом чланку још детаљније анализирао факторе
Совјетске експанзионистичке политике те је његово мишљење да се СССР треба
зауставити кроз јак отпор створило је основ америчке хладноратовске политике. Та
политика је стратегија обуздавања која је функционасала наредних деценија. За
стратегију обуздавања је веома значајан и Спајкман и код Кенана примјенио многе
његове идеје. Спајкманове идеје код Кенана видимо у 3 става:
- Онемогућавање Совјетске доминације над Евроазијским копном
- Рестаурација глобалне равнотеже снага
- Одбрана рубних области Евроазије
Успјех Кенановог обуздавања зависио је од синхронизације Римланда који су чинила три
система : кљешта'плус пактови плус несврстани.
1. Два крака кљешта око Евроазије – укопавање на територијама освојеним
након Другог свјетског рата и освајање нових територија око Евроазије.
Успостављање европског крака америчких кљешта(тито рекао не подјела
Берлина). На далеком истоку САД освојииле јапански архипелаг и од раније
контролисали Филипине и Индонезијска острва.
 2. Америчка савезништва – пактови нови механизам одвраћања нуклеарна
равнотежа страха, да би ојачале позицију Римланда САД су успоставиле низ
билатералних уговора(Јапан, Ј Кореја Тајван) и НАТО савез
3. Несврстани – вршили функцију „језичка на ваги“ глобалне равнотеже

7. Пелопонески рат
Између Атине и Спарте
- Атина хтјела доминацију у грчком свијету иако је склопила Делски савез
- Атина постаје хегемон као и Персија
- Атина се бојала Спарте и њене моћи
- Жеља атине за престижом је довело до сукоба
- Са геополитичког гледишта овај рат је сукоб мора и копна и на њима су
засноване велике стратегије
- Атина је избјегавала рат на копну а Спарта је ударала у залеђе Атине
- На челу Атине је тада био Перикле који је рачунао на снагу морнарице
рачунајућии да ће Спарту одвратити од напада
- Стратегија Периклеа имала је неколко недостатака он је мислио да му је
поморска моћ довољна да побједи, да их Спарта неће угрозити, да ће та шах-мат
позиција натјерати Спарту на преговоре
- Атину погодила куга
- Напада на Сицилију од стране Атине – огроман пораз Атине
- Спартанци су схватили да је једнако важно и копно и море и направили флоту
која је дала пресудан удраца Атини

8. Пунски рат
Рат између Рима и Картагине
- Каратагина и Рим су прво покушали дипломатски да разграниче сфере утицаја у
Средоземљу
- Међутим Римљани су проширили своју трговину на Сицилију што је угрозило
Картагину
- Први пунски рат завршен Римском предношћу али не и потпуним уништењем
Картагине
- На почетку су Римљани имали врло слабу морнарицу али су брзо учили
- Други пунски рат преломни тренутак римске историје и геостратегијски
најбитнији
- Ханибал вођа Картагине преша са слоновима Алпе и дошао на сјевер Италије
- Римљани шаљу војску да мо препрече пут ка средњој Италији али он им долази
са леђа
- Он се ту зауставио иако је имао доста фактора на својој страни и да је одма
напао Рим побједио би
 - Римљани су успјели да се опораве и он напушта Италију не поражен али не и
као побједник војска остала и трпила нападе до уништења
- Трећи пунски рат побједа Рима и уништење Картагине
- Након тога Риму више нико није стајао на путу, постали су империја

9. Грчко – Персијски ратови

Персија је била огромна империја (10 милиона км квадратних)
- Изразито копнена империја, није имала своју морнарицу
- Ослањала се на кориштење морнарица других народа
- Дугорочна слабост Персије одсуство мјере у ширењу царства – империјална
пренапрегнутост
- Грчка ослањала се на море од почетка
- Они су били мирно настројени нису хтјели да се шире
- Била је мозаик суверених полиса, скромних ресурса, и скромне демографске
основе
- Грчка је побједила Персија због, предугачких линија снадбјевања Персије,
Грчка је имала морнарицу,
- Маратонска битка(Грчка), Термопилска битка(Персија), битка код
Артемизија(Персија), битка код Саламине(Грчка), битка код Платеје (Грчка)

10. Наполеон
У француским револуционарним ратовима је напредовао до чина генерала и 1796 године
добио заповједништво над француским снагама. Захваљујући способности у низу битака
је поразио низ аустијских колонија, освојио сјеверну Италију и присилио Аустрију на
склапање мира у Кампо Формију 1797 године. Војна инвазијја на Египат 1789 му је
помогла у организовању државног удара у новембу 1799 године када је постао први
конзул и увео диктатуру. Године 1804 се прогласио француским царем. Он је водио
политику компромиса и ауторитарне конторле у изградњи француског правног и
финансијског система. Наполеонов грађански законим је његова најтрајнија
заоставштина јер је овим закоником постављен темељ друштвеног поретка створеног
Француском револуцијом. Законик је правно утврдио да начела око којиих се од 1789
године водила жестока борба: једнакост, слобода, приватна својина, секуларизација
грашанског друштва. У инвазијама на Британију која је Французима била најозбиљнији
противник, Наполеон је претрпео страшан пораз – битка код Трафалгара. је била
најзначајнија поморска битка Наполеонових ратова. Одвијала се између британске и
француске морнарице 21. октобра 1805. и била је део рата треће
коалиције против Наполеона. Британска победа у бици код Трафалгара потврдила је
поморску супериорност, коју је Велика Британија успоставила у 18. веку. Британска
флота од 27 бродова уништила је здружену француску и шпанску флоту од 33 брода
западно од рта Трафалгар у југозападној Шпанији. Рт Трафалгар се налазио
између Гибралтара и Кадиза. Французи и Шпанци су изгубили 22 брода, а Британци
ниједан. Британски командант адмирал Хорације Нелсон погинуо је при крају битке и
постао је највећи британски поморски херој. Русија је постала главна пререка
Наполеоновим освајачким циљевима. Он је упркос негодовању најближих савјетника
одлучио напасти Русију 1812 године. Наполеонова војска је ушла у Москву али су је Руси
спалили остављајући француске војнике без сколништа приморане на повлачење. Након
руске катастрофе десила се и финална битка (битка народа) 1813 године код Лајпцига
када је коалиција коначно побједила Наполеона. Иако су сви мислили да је ту крај
Наполеон је поново преузе водство и крануо у одлучујућу битку код Ватерлоа. Поражен
је и одведен на Свету Хелену 1821 године. То је значило побједу равнотеже снага над
хегемоном. Оно што је пресудило Наполеону јесте раскорак између његових ресурса и
амбиција. Поред тога географске константе нису ишле на у корист успоставања
континенталне хегемоније. Пиринеји природно одвајају Иберисјко полуострво од остатка
Европе и отежавају контролу што даје поморској сили шансу за мостобран, исто тако на
сјеверу море које раздваја Европу од Британских острва чини их неосвојивим. Нападач
би морао да развије бољу морнарицу од Британске не би ли јој парирао.

11. Вестфалски мир

Потписан је 1648 године између цара Фернинанда 3, њемачких кнежева и представника
Холандије, Француске и Шведске. Њиме је окончан 30 годишњи рат и он је означио
настанак система држава у ком се слабије силе удружују против потенцијалног хегемона.
Потписивање овог споразума значило је рађање савремене Европе као континента на ком
владају савремене државе. Вестфалским споразумом признато је начело суверености
држава јер се свака држава обавезала да ће поштовати територијална права осталих
страна и да се неће мјешати у њихове унутрашње односе. Тридесетогодишњи рат је
посљедњи вјерски рат у Европи. У међународним односима била је утврђена равнотежа
снага која је спречавала да једна држава стекне премоћ на европском континенту.
Равнотежу је одржавала Велика Британија као водећа поморска сила, а средњој Европи
Француска надзирући упсон Њемачке. Вестфалски споразум започела је модерна ера
међународних односа у свијету јер је до краја 19 вијека новостворени поредак усвојен на
свим континентима.
- Бечки конкрес (1815-1815) обнова политичких односа након Наполеонових
ратова
- Берлински когрес 1878

12. Источно римско царство (пад Византије)

Пад Рима 476 године престала је да постоји западна половина Римског царства, док је
Источна половина настала да траје као Византиско царство са Констатинопољем као
главним градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима – као
наследник цивилизације хеленистиичке ере, било је развијеније и урабанизованије.
Геополитичка позиција Константинопоља је била веома повољна – постојала је дистанца
од азијских и европских провинција, природна заштита града. Током своје дугогодишње
историје Византија је доживјела многе успоне и падове. Сматра се да је пад Цариграда
1453 године означава крај средњг вијека. Пад Цариграда је имао далекосежне посљедице
јер се Османско царство домогло Балкана и више није било препрека у походу на Европу.
Овај датум 1453 године представља историјску прекретницу у многим аспектима јер са
нестанком Византије нестаје и хришћанска Европа на чије тло је снажно ступио ислам.
Турци су се коначно утврдили на Балкану и постали царевина. Освајањем Цариграда и
Босфора Османлије су пресјекле главну трговачку везу западне Европе са Азијом. У
жељи да нађу други пут до Азије многи европски морепловци ће организовати серију
експедиција од којих ће једна резултирати открићем новог континента Америке. Велики
број учених људи из Византије који су пред Османлијама побјегли на запад носећи са
собом мудрост хелнизма, биће један од катализатора појаве хуманизма и ренесансе у
Европској култури.

13. Бечки конгрес 1815-1914

Бечки конгрес је један од најважнијих међународних уговора о судбини Европе.
Настојала се исцртати мапа Европе после Наполеоновог пораза. Учеснице: ВБ, Русија,
Француска, Аустрија, Пруска, Шпанија, Португал и Шведска. То је био конгрес који је
окончао ратове коалиције против Наполеонове Француске. Настојала се очувати
равнотежа снага. Био је то важан догађај не само за преуређење Европе него и ревизију
старе и регулисање нове дипломатске праксе. Од тад па све до избијања Првог свјетског
рата 5 великих сила доминирало је међународним системом. Аустрија, Пруска, ВБ и
Русија су гаранти стабилности система. Француска је потом реинтегрисана у европски
систем као 5 сила. Спутавање либерализма и национализма води ка Светом савезу
Аустрије, Пруске и Русије. Савез формиран како би одржавао карту Европе
успостављену на Бечком конгресу. Алијанса се стара да надтире потенцијалне
револуционаре, спречава њихове завјере, препушта се Енглеској командовање на мору,
спречава се ширење Русије на запад. Систем је био уздрман тек револуционарном 1848.

14. Велика стратегије Византије од Јустинијана до пада Кон.

Стратегија Византије при Јустинијану огледала се у унутрашњој организацији царства. У
спољној политици Јустинијан је водио дипломатксу политику. Водио се политиком да
своје непријатеље надзире и контролише дешавања у околини Византије. Оно што је
представљало проблем за Јустинијана а касније и за остале владаре јесте долазак и
пријетња Арабљана који ће резултирати падом Цариграда 1453 године.

15.Хладни рат (1947-1991)

Представља период војних и политичких напетости између западних сила и источног
блока, а назив „хладни“ је добио по томе што није било директних оружаних сукоба
између двије главне силе, али је вођен низ ратоба на периферним областима. Хладни рат
је укључивао подстиацње регионалних и локалних ратова, психолошке ратове,
пропагандне кампање, високо развијену шпијунажу, диверзије, ривалитет у медијима,
спорту и култури, као и технолошку трку (у свемирском програму).
-Два кључна фактора структуре и развоја халлдног рата:
1. Идеолошки условљена склоност СССРа ка експанзији и
2. Геополитички условљена стратегија обуздавања САДа
-Три фазе сукоба су:
1. 1945-1947 –постепено настајање сукоба
2. 1947-1949 –објава Хладног рата
3. 1950-1962 –врхунац Хладног рата
(1. фаза) Ни Стаљин а ни Труман нису жељели Хладни рат. Неколико је питања
доприњело промјени америчке стратегије и настанку Хладног рата. *Прво питање је било
питање Пољске и Источне Европе, гдје су Американци рекли да је Стаљин прекршио
обавезу да након рата одржи слободне изборе. *Друго питање је било покренуто око
изненадног заустављања програма помоћи у мају 1945. године када се и економски
односи између САДа и СССРа затежу. *А треће питање је била Њемачка. На састанку у
Јалти, Американци и Совјети су се сложили да Њемачка плати 20 милијарди долара ратне
одштете, од којих би половина припала Совјетима. Када су Совјети затражили својих 10
милијарди (тражили су од Западне Њемачке), Труман је рекао да их узму из Источне
Њемачке. *Источна Азија је била проблем јер су Совјети тражили окупациону зону у
Јапану, на шта су Американци одговорили да су закаснили и да нема зоне. *Атомска
бомба је била такође једно од питања разлаза САДа и СССРа, јер су Американци
одлучили да задрже тајне атомске бомбе не дјелећи је са Совјетима. *Шето питање је
било везано за земље Источног Медитерана и Средњег Истока.
(2.фаза) Друга фаза настаје појавом проблема у Грчкој и Турској. Британија је ослабљена
Другим свјетским ратом и због тога више није могла да обезбјеђује Источни Медитеран.
УН доноси одлуку да се замијене британске снаге безбјеђујући помоћ Грчкој и Турској
Када је Труман објашњавао промјену политике говорио је, не о потреби да се одржи
равнотежа снага у Источном Медитерану, него о потреби да се заштите слободни народи,
ово морално објашњење постало је познато као Труманова доктрина. 1947. године Џорџ
Маршал објављује план за економску помоћ Европи, а приједлог помоћи је позивао и
Совјете и Источну Еворпу да се придруже, али је Стаљин утицао (извршио притисак) на
земље Источне Европе да то не ураде. Када је Чехословачка најавила да преузима помоћ,
Стаљин је изврио притисак и преузео потпуну власт у Чехословачкој. САД је убрзао
планове за реформу валуте Западне Њемачке, на шта је Стаљин одговорио блокадом
Берлина.
(3.фаза) Најжешћа фаза Хладног рата догађа се након 2 шока 1949. године: 1.Совјети
испробавају атомску бомбу прије него што су Американци то очекивали; 2.Кинеска
Комунистичка партија преузима власт у Кини. Ефекат Корејског рата био је као
доливање бензина на ватру. То је потврдило сумње Запада о Стаљиновим
експанзионистичким тежњама и довело је до пораста америчког одбрамбеног будџета.
-Кључне хладноратовске институције САДа (26.07.1947. Труман потписује Закон о
националној безбједности који ствара): Министарство одбране (Пентагон), Централна
обавјештајна агенција (ЦИА), Савјет за националну безбједност (НСЦ)

16.Први свјетски рат

Кајзерова Њемачка тежи експанзији у Европи и империјалистичким освајањима у
Африци и на Блиском Истоку, све са циљем стварања МителЕвропе као економско-
политичког ентитета под њемачком хегемонијом. Одлике такве Њемачке су: аутократска
власт, слабе демократске институције, снажан пруски милитарима, вјера са циљм
доминације и осјећај несигурности.
У овом периоду могу се примјетити ставови Рацела и Челена: Њемачка нема довољно
животног простора и ресурса, њема тежња за експанзију је природна, пријети јој
опкољавање споља, без рата претходи јој декаденција и опадање моћи у односу на
противнике, демографски-војни-привредни раст Русије чини ратни сукоб неизбјежним.
Рат 1914-18 није био првенствено идеолошки, вођен је прије свега за контролу
територија, природних ресурса, индустријских потенцијала, колонија и транспортних
веза. Велики рат је виђен зарад страндардних геополитичких елемената државне моћи.
Ратни циљеви Њемачке на западу:
- Анексија Луксембурга
- Анекција Источне Белгије
- Анексија сјевероисточног ћошка Француске (због угља и челичане)
- Демилитаризација француског граничног појаса и рушење Вердена
- Њемачка контрола сјевера Француске
- Успостављање протектората у Белгији
- Увођење неутралне Холандије у царинску унију
Њемачки ратни циљеви на истоку:
- Анексија руског дијал Пољске
- Обнова Пољске под контролом Њемачке
- Успостављање Курландије (погранична област са Русима обухватала би
Литванију, јут Летоније, исток Бјелорусије)
- Стварање независне Украјине под њемачком контролом
Велика грешка Србије због навода „уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата
и Словенаца“, а не уједињење српског народа. Умјесто велике државе која би била стуб
стабилности у послијератној Европи настаје вјештачка творевина која за 70година
постојања никада није консолидована.
Британци у љето 1914. уводе поморску блокаду Њемачке, пресјецају битне линије
снадбјевања и минирају прилазе њемачким лукама.
Форнтови у Великом рату: Западни фронт, Источни фронт и Балкански фронт, касније се
отварају Италијански фронт и Солунски фронт.
Версај 1919
Климав компромис између различитих и некомпатибилних циљева побједничких сила.
Вудро Вилсон залаже се за Друштво народа и помирење са Њемачком, Французи желе да
казне и ослабе Њемачку, Британци су били против драконског мира, а Италија жели да се
прошири на рачун Аустро-Угарске.
На конференцији треба да се утврди принцип будућег међународног поретка. Вудро
Вилсон жели да свијет утемељи на демократији, колективној безбједности и
самоопредјељењу народа, међутим Вилсонове идеје су биле револуционарна новина за
европске политичара, стога су немило прихватили Вилсонове тезе само како би САД
учествовао у мировном процесу. Њемачка и Русија нису биле учеснице преговора.
Версајски поредак
- Велико проширење Пољске
- Стварање Чехословачке
- Удвостручавање Румуније, ствара разлог реваншизма губитника
- Стварање Краљевине СХС, која има проблем са границама са Италијом
- Мађарска је била отворено и тврдо ревизионистичка, Бугарска такође али мање
јавно
- Италија је била незадовољна
У Версају је постигнут Макиндеров савјет за тампон зоном између Њемачке и Русије, јер
су новонастале земље имале капацитет да оформе компактан војни блок, чак их је
Француска покушала увезати регионалим билатералним споразумима у Малу Атанту

17.Други свјетски рат

После пропасти колективне безбједности која је створена 1919 године потврђена је
реалност међународних односа као хобсовске борбе за моћ, тле и ресурсе (Манџурија
1931 и Етиопија 1935). тајним договором потписан је пакт Рибентроп-Молотов о будућој
подјели Пољске. Септембра 1939 уследио је напад Њемачке на пољску луку Днациг са
већинским њемачким становништвом. Пад Днацига, земаља Бенелукса и Француске маја
1940 означава нови концепт копненог рата-Блицкриг. Француска подјелљена у двије
зоне(окупациона и слободна) једна под маршалом Петеном(квислинг) а друга под
Шарлом де Голом. Битка за Британију,пораз Хитлера због немогућности продирања
пјешадије дубоко у територију, оскудна морнарица напуштање операције Морски Лав,
нове технологије радар. После потписивања споразума да Краљевина Југославија
приступа тројном пакту дешава се државни удар 27 марта 1941 што је Хитлера
разљутило и дало повода да распарча Југославију. Након покоравања Југославије Хитлер
креће у напад на СССР и понавља Наполеонову грешку масовног војног похода без
стратешке завршнице. Кључни документ Атлантска повеља (1941):
- Неће бити територијалних промјена без воље народа
- Права народа на облик владавине
- Одрицање употребе силе
У јесен 1942 дешавају се кључне битке које преокрећу ток рата (Стаљинград, Ел
Аламеин, Сјеверна Африка). Године 1943 одиграва се највећа тенковска битка у историји
(Курск) и капитулација фашиситчке Италије. Конференцаја у Техерану:
- Отварање другог фронта
- Послератно уређење Њемачке
- Будуће границе Пољске
- Совјетски територијални захтјеви
- Стварање УН
Холокауст – системско уништавање првенствено јеврејског народа по логорима. У љето
1944 тешки порази Рајха на свим фронтовима, операција Оверлорд (искрцавање
савезника на Нормандију). Операција Багратион (ослобођење Бјелорусије од стране
СССР), након тога офанзивом СССР ће ући у Берлин.
Јалта 1945:
- Подјела Њемачке у окупационе зоне
- Економска, политичка и војна демилитаризација
- СССР припада 40% предратне Пољске
- Прихваћене совјетске анексије Балтика и Молдавије
- Оснивање УН
Потсдам 1945:
- Труман заоштрава став према совјетима за разлику од Рузвелта
Сви ови догађаји воде ка епохи Хладног рата којом ће да доминирају „ваневропски
актери“.

18.Венеција
Двије геополитичке предности:
1. Природни ресурси – со која се вадила из лагуне и дрвна грађа која се налазила у
копненом залеђу и подножјима Алпа
2. Јединствена повољна географска локација – стратешка локација између запада и
Византијског царства, кључна тачка завршног пловног пута из Азије ка срцу
Еворпе, а такође налази се на почетку копнене мреже за дистрибуцију ка
унустрашњости
Развој Венеције текао је кроз четири фазе:
1. Ширење републике у полукружном луку прека истоку (заузимање Истре)
2. Освјање Далмације, потискивање Словена из околине Задра и Сплита и
запосједање околних острва
3. Успостављање контроле над прилазима Јадранском мору, заузимање Барија, Драча
и Крфа; Венеција добија трговачке привилегије без преседана од Царства (1082.
године) и тада се обиљежава „вјенчање Венеције са њеним морем“
4. Млетачка експанзија јужно од Отранских врата
Важне области за Венецију:
(1)Прва важна област за моћ Млетачке републике била је Византија, тачније сам
Константинопољ.
(2)Другу важну зону за Венецију представљале су обале данашње Сирије, Либана и
Израела. Због ових области Млетци су још учествовали и у првом крсташком рату, не као
вјерски зелоти или авантуристи, већ као комепрцијални превозници или инвеститори
заинтересовани за повластице у новим освојеним градовима и областима.
(3)Трећа важна зона за Млетке је била Александрија, на ушћу Нила, најважнија лука
сјеверне Африке. Поред Александрије, Крит је играо кључну тачку у употпуњавању
троугла, поред Родоса на Истоку и југ Пелепонеза на западу.
(4)Четврта кључна тачка млетачке моћи је била Апулија (италијанска покрајина на само
штикли чизме) са које су се снадбјевали пшеницом, маслиновим уљем, сиром, орасима
али и памуком, бакром, гвожђем и конопљом.
Почетак краја млетачког утицаја, моћи и богатства био је условљен факторима над
којима Венеција није имала контролу; путовања Португалаца ду западне обале Африке и
путовањима Васка де Гаме, успон нових поморских сила попут Португалије, Шпаније,
Француске, Енглеске и Холандије, све ово доводи до слабљења значаја (геополитичког
значаја) Средоземља. Тако да су драматичне геополитичке промјене, развој нових
технологија пловидбе и успон нових сила утицали на пропаст Венеције.