Međunarodna ekonomska integracija

Pojam i faze međunarodne ekonomske integracije

U ekonomskom smislu, integracija je udruživanje nacionalnih privreda radi ostvarenja

određenih ekonomskih ciljeva. Ona znači vođenje nekog ili više segmenata ekonomske
politike u cilju postizanja boljih rezultata od onih koji bi bili postignuti bez integracionog
sporazuma. Međunarodna ekonomska integracija, po pravilu, započinje eliminisanjem
trgovinskih barijera u međusobnoj trgovini robom, a nakon toga se širi na sektor usluga,
kretanje kapitala, radne snage, druge ekonomske politike... Koristi koje se od integracije
očekuju u krajnjoj instanci bi trebalo da dovedu do povedanja ekonomskog blagostanja u
svim zemljama integracije. U savremenom svetu, skoro da nema zemlje koja nije članica
neke ekonomske integracije.

Ekonomsko integrisanje nacionalnih ekonomija može imati različite oblike koji se razlikuju
prema stepenu međusobne povezanosti ekonomija. Postoji šest faza međunarodne
ekonomske integracije, pri čemu svaka naredna faza predstavlja viši stepen povezanosti
nacionalnih privreda:
- sporazum o preferencijalnoj trgovini, kojim zemlje omogudavaju jedna drugoj niže
trgovinske barijere u odnosu na one koje imaju prema ostalim zemljama;
- zona slobodne trgovine, zemlje međusobno ukidaju trgovinske barijere jedna drugoj,
tj. trgovina je unutar integracije slobodna. Pri tome, svaka zemlja zadržava svoje
sopstvene barijere (sopstvenu spoljnotrgovinsku politiku) prema zemljama koje nisu
članice zone slobodne trgovine. Problem koji može nastati u funkcionisanju zone
slobodne trgovine je taj što postoji ekonomski interes da se roba poreklom iz zemalja
koje nisu članice zone uvozi jedino preko zemlje članice koja ima najniže carine
prema zemljama nečlanicama, a da se zatim preprodaje na tržištima ostalih zemalja
članica zone, koje ovakvim postupcima ostaju bez prihoda od naplate carina. U
praksi, zona slobodne trgovine je često nepotpuna, tj. potpuno slobodan uvoz iz
zemalja članica postoji ne kod svih, ved kod određenih vrsta proizvoda;
- carinska unija, pored slobodne trgovine unutar integracije, podrazumeva i
uspostavljanje zajedničke spoljnotrgovinske politike prema ostalim zemljama, tj.
usklađivanje i izjednačavanje svih spoljnotrgovinskih instrumenata koji se primenjuju
za trgovinu sa zemljama koje nisu članice. Na taj način se eliminišu potencijalni
problemi preprodaje robe koji postoje kod zone slobodne trgovine. Ukoliko zemlje
ukinu barijere u međusobnoj trgovini parcijalno, tj. samo za određene vrste
proizvoda ili usluga, a prema tredim zemljama vode zajedničku trgovinsku politiku,
radi se o parcijalnoj, odnosno nepotpunoj carinskoj uniji;
- zajedničko tržište, koje pored karakteristika carinske unije podrazumeva i slobodu
kretanja faktora proizvodnje (radne snage i kapitala) unutar integracije. Efekti
slobodnog kretanja ljudi i kapitala mogu biti kako pozitivni, tako i negativni i za
zemlju priliva i za zemlju odliva. Primera radi, emigracija radne snage smanjuje
nezaposlenost i povedava priliv doznaka, ali takođe ostavlja zemlju bez mlade radne
snage, rastura porodice itd. S druge strane, zemlja priliva radne snage (zemlja

1
 imigracije) dobija jeftinu radnu snagu, smanjuje se nedostatak stručnih radnika i sl.,
ali se javlja problem integracije stranih radnika u društvo. Koristi, ali i problemi za
zemlju mogu nastati i kad je u pitanju kretanje kapitala. Priliv kapitala omogudava
vedu potrošnju i vede investicije, dovodi do bolje alokacije resursa i drugih
povoljnosti u zemlji priliva, ali problem nastaje ako dođe do njegovog brzog
povlačenja iz zemlje (što je čest slučaj kod tzv. špekulativnog kapitala)... Ukoliko je
slobodno kretanje samo jednog od faktora proizvodnje, uz zadržavanje trajnih ili
privremenih restrikcija u kretanju drugog faktora, govorimo o parcijalnom, tj.
nepotpunom zajedničkom tržištu;
- monetarna unija, pored svih predhodnih karakteristika podrazumeva i postojanje
zajedničke valute, jedinstvene centralne banke, a samim tim i vođenje zajedničke
monetarne politike. Da bi zemlje bile podobni kandidati za monetarno integrisanje
potrebno je da budu ispunjeni neki uslovi. To su pre svega: slična stopa inflacije,
slične kamatne stope, nizak budžetski deficit, stabilan i ne mnogo visok javni dug...
Da bi jedna valuta i jedna monetrana politika odgovarala svim članicama potrebno je
još i da su usklađeni privredni ciklusi i da se ne javljaju tzv. asimetrični ekonomski
šokovi (to su oni šokovi koji u jednim zemljama dovode do rasta ekonomske
aktivnosti, a u drugim do pada). Ukoliko to nije slučaj, različitim zemljama monetarne
unije bi odgovarale različite monetarne politike, pa unija ne bi bila funkcionalna i
optimalna za sve. Ako su ispunjeni svi potrebni uslovi integrisanja, monetarna unija
dovodi do značajnih koristi za zemlje članice, kao što su: pad kamatne stope, pad
inflacije, bolja uporedivost cena, nepostojanje rizika promene deviznog kursa,
eliminisanje troškova konverzije valuta i sl., što sve dovodi do porasta trgovine i
kretanja kapitala, vedih investicija i vede konkurencije;
- ekonomska unija, predstavlja najviši mogudi stepen ekonomske integracije više
država pri kojem zemlje, pored svega do sada navedenog, vode zajedničku fiskalnu
politiku, socijalnu politiku i sve ostale ekonomske politike. Zato se za zemlje članice
ove faze integracije može redi da predstavljaju u punom smislu jedan privredni
sistem. Realniji scenario je ostvarivanje nepotpune ekonomske unije, u kojoj su
određene ekonomske politike jedinstvene, dok se zadržava nacionalni suverenitet u
vođenju ostalih ekonomskih politika.

Statički i dinamički efekti carinske unije

Krajnja korist koja se očekuje od stvaranja carinske unije (kao i svakog drugog oblika
ekonomskog integrisanja) je povedanje blagostanja u svim zemljama članicama. Taj cilj se
ostvaruje putem dinamičkih, tj. dugoročnih efekata integrisanja. Ti efekti su rezultat širenja
tržišta, koje sada postaje zajedničko, tj. jedinstveno na nivou cele integracije, a odnose se
na:
- korišdenja efekata ekonomije obima,
- povedanja konkurencije.

Sve nabrojano dovodi do snižavanja cena, povedanja efikasnosti preduzeda, vedeg stepena
inovativnosti, i u krajnjoj instanci bržeg ekonomskog rasta i razvoja.

2
Statički efekti carinske unije se ostvaruju u kratkom roku nakon njenog formiranja, a dva
osnovna su stvaranje i skretanje trgovine.

Stvaranje trgovine podrazumeva povedanje obima trgovine među zemljama članicama unije,
što dovodi do povedanja proizvodnje specijalizacije, bolje alokacije resursa, povedanja
proizvodnje i zaposlenosti unutar unije, a u krajnjoj liniji do povedanja nacionalnog dohotka
zemalja članica. Povedanje trgovine je rezultat ukidanja carina i drugih trgovinskih barijera
među zemljama članicama integracije.

Skretanje trgovine podrazumeva zamenu uvoza iz zemalja van carinske unije uvozom iz
zemalja članica unije. Naime, nakon formiranja carinske unije (i po tom osnovu ukidanja
carina u međusobnoj trgovini) roba iz zemalja koje nisu članice, a koja se do tog trenutka
uvozila, može postati skuplja od robe koja je poreklom iz zemlje članice carinske unije,
uprkos višim proizvođačkim troškovima, jer je cena te robe sada umanjena za iznos carina
koje su ranije postojale. Oba efekta je najlakše objasniti na jednostavnom primeru.

Pretpostavimo da postoje tri zemlje (A, B i C) i da se u svima njima proizvodi proizvod X, po

cenama od 50 dinara u zemlji A, 40 dinara u zemlji B i 30 dinara u zemlji C. Ako
pretpostavimo da zemlja A ima carinu na uvoz proizvoda X od 50%, to znači da bi na njenom
tržištu proizvod X iz zemlje B koštao 60 dinara, a iz zemlje C 45 dinara, pa bi se zemlja A
odlučila za uvoz iz zemlje C, koja je ujedno i najefikasniji svetski proizvođač.

Ako sada pretpostavimo formiranje carinske unije zemalja A i B, situacija bi se promenila

zbog ukidanja carina u međusobnoj trgovini ove dve zemlje. Na tržištu zemlje A bi proizvod X
iz zemlje C i dalje koštao 45 dinara, ali bi proizvod X poreklom iz zemlje B sada koštao 40
dinara, pa bi zemlja A prekinula uvoz iz zemlje C i započela uvoz iz zemlje B. Dakle, došlo bi
do skretanja (preusmeravanja) trgovine i to na štetu najefikasnijeg svetskog proizvođača, što
dovodi do negativnih posledica po svetski dohodak i globalnu alokaciju resursa.

S druge strane, pošto se nakon formiranja carinske unije cena proizvoda X na tržištu zemlje
A smanjila sa 45 na 40 dinara, dolazi do vedeg uvoza nego što je on bio pre formiranja unije
zemalja A i B. Drugim rečima, došlo je do efekta stvaranja nove trgovine.

Efektom skretanja trgovine se deformišu ranije uspostavljeni tokovi međunarodne trgovine

u svetu, smanjuje optimalnost upotrebe resursa na globalnom nivou i smanjuje svetski
dohodak. Za razliku od efekta stvaranja trgovine, ovaj efekat ima negativne posledice na
blagostanje. Krajnji, neto efekat formiranja carinske unije na ukupni svetski dohodak zavisi
od jačine suprotstavljenih efekata stvaranja i skretanja trgovine.

Evropska unija (EU)

Evropska unija je trenutno najbrojnija i u najvedem stepenu integrisana grupa zemalja u

svetu. Trenutno je čini 28 zemalja, a pored ekonomske, podrazumeva još i delimičnu
političku i bezbednosnu uniju. Najviše je postignuto u oblasti ekonomske integracije, jer se
EU danas nalazi u fazi nepotpune ekonomske i monetarne unije. Ekonomska unija unutra EU

3
je nepotpuna jer nema jedinstvene fiskalne i socijalne politike, a monetarna unija je
nepotpuna jer je ne čine sve zemlje članice EU.

Postignuti rezultati u integrisanju su dolazili postupno, a broj članica se vremenom

povedavao. Iako Evropska unija formalno postoji od 1993. godine, njen stvarni početak se
vezuje za 1957. godinu, kada je Ugovorom iz Rima, osnovana Evropska ekonomska zajednica
(EEZ), preteča današnje EU. Tih 1950-ih godina su učinjeni prvi koraci u institucionalnom
ekonomskom integrisanju Evrope. Godine 1951, formirana je Evropska zajednica za ugalj i
čelik (ECSC), koja je pod zajedničku kontrolu stavila proizvodnju uglja i čelika, strateških
proizvoda vojne i mnogih drugih industrija. Zajednica je imala 6 zemalja članica: SR
Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg. Iste zemlje su potpisnice i
Rimskog ugovora, kojim je osnovana Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za
atomsku energiju (EUROATOM). Sve tri zajednice (ECSC, EUROATOM i EEZ) su se formalno
spojile 1967. godine i postale deo jedinstvene Evropske zajednice (EC).

Osnovni ekonomski cilj osnivanja EEZ je bio da se obezbedi carinska unija, koja bi dovela do
povedanja nacionalnog dohotka tj. blagostanja u zemljama članicama. Ipak, motivi evropske
integracije nisu samo ekonomski, ved i politički: da se integracijom ranije u ratovima
suprotstavljenih država obezbedi dugoročni mir i stabilnost u regionu. Pored stvaranja
carinske unije, Rimskim ugovorom je predviđena i Zajednička poljoprivredna politika koja se
zasnivala na protekcionizmu, tj. zaštiti agrarnog sektora zemalja članica od spoljne
konkurencije, povedanju produktivnosti, životnog standarda zaposlenih u tom sektoru, i
obezbeđivanju prihvatljivih cena za stanovništvo Zajednice. Prva decenija funkcionisanja EEZ
je dala značajne rezultate. Stvaranje carinske unije je postignuto 1968. godine, a rezultat je
bilo višestruko povedanje međusobne trgovine zemalja članica, brz ekonomski rast i razvoj.

Prvo proširenje EEZ je usledilo 1973. godine, kada su pristupile: Velika Britanija, Irska i
Danska. Velika Britanija 1950-ih nije želela da ulazi u ambiciozni aranžman stvaranja carinske
unije, ved se odlučila za niži oblik integrisanja - formiranje zone slobodne trgovine (Evropska
zona slobodne trgovine -EFTA) zajedno sa zemljama Zapadne Evrope koje nisu bile u EEZ.
Ipak, uspeh EEZ je naterao V. Britaniju (ali i mnoge druge zemlje članice EFTA) da promene
mišljenje i postanu članice EEZ.

Tokom 1970-ih godina dolazi do usporavanja ekonomskog rasta (što je bila posledica
energetskih kriza, tzv. naftnih šokova, povedane svetske inflacije i globalne recesije) i do
pada entuzijazma u vezi sa daljim razvojem EEZ. Početkom 1970-ih godina dolazi i do
raspada bretonvudskog monetarnog sistema i, posledično, značajnih oscilacija valutnih
kurseva. Kako bi ograničile valutne oscilacije koje su pretile da ugroze međunarodnu
trgovinu, zemlje EEZ su 1979. godine uvele zajedničko fluktuiranje svojih valuta u odnosu na
dolar (aranžman je poznat pod nazivom „evropska monetarna zmija“). Ovaj aranžman je
1979. godine prerastao u Evropski monetarni sistem (EMS), prvi značajniji korak u
ostvarivanju monetarne unije, o čemu de kasnije biti reči.

U 1980-im godinama dolazi do još dva proširenja EEZ: 1981. godine ulazi Grčka, a 1986.
Španija i Portugal. Sve tri zemlje su u EEZ ušle nakon perioda vojne vlasti, odnosno diktature.

4
Kao odgovor na negativne ekonomske tendencije u EEZ i prethodnu deceniju slabih
rezultata, 1987. je usvojen Jedinstveni evropski akt, kojim je otvoren put za prelazak na viši
stepen integracije – formiranje zajedničkog, jedinstvenog tržišta, koje podrazumeva
potpunu liberalizaciju trgovine robom i uslugama, ali i nesmetano kretanje kapitala i ljudi.
Jedinstveno tržište je trebalo stvoriti do 1992. godine, što je i učinjeno.

Godine 1992. učinjen je novi korak u produbljivanju integrisanosti zemalja članica - u

Mastrihtu je potpisan sporazum kojim EEZ prerasta i u političku, bezbednosnu i monetarnu
uniju, a novi naziv integracije postaje Evropska unija.

Novo proširenje je usledilo 1995. godine kada članice postaju: Austrija, Finska i Švedska, pa
EU tada broji 15 zemalja članica, od kojih su sve razvijene ekonomije tzv. Zapadne Evrope.

Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina došlo je do burnih političkih i ekonomskih

promena u nekadašnjim socijalističko – komunističkim zemljama (zemljama Istočne Evrope),
tj. počeo je proces njihove tranzicije ka demokratskom uređenju i kapitalističkoj privredi. U
sklopu toga došlo je do „okretanja“ tranzicionih zemalja prema Evropskoj uniji, a članstvo u
njoj je postalo strateški društveni cilj u vedini tranzicionih zemalja. Osam tranzicionih
zemalja, uz još dve ostrvske mediteranske zemlje 2004. godine ulazi u Evropsku uniju:
Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Estonija, Letonija, Litvanija, Kipar i Malta. Bilo
je ovo najvede po broju zemalja i ujedno prvo proširenje EU na istok. Tri godine kasnije,
2007. u EU ulaze Rumunija i Bugarska, čime broj članica EU narasta na 27 zemalja. Poslednja
za sada članica EU, a 28. po redu, 2013. godine postaje Hrvatska, prva iz grupe zemalja tzv.
Zapadnog Balkana.

Evropska unija danas predstavlja jedno od najznačajnijih tržišta na svetu, sa preko 500
miliona stanovnika (manje od Kine i Indije, ali više od SAD i Japana), prosečne kupovne
snage od oko 25000 evra (manje od SAD i Japana, ali više od vedine ostalih nacionalnih
ekonomija). Po ostvarenom GDP (oko 13000 milijardi evra), EU je najveda svetska ekonomija
(ispred SAD, Kine i Japana), a takođe i najvedi svetski izvoznik (kao i Kina, EU ima učešde u
svetskom izvozu od preko 11%, značajno više od SAD i Japana, koji ih slede).

Mehanizam pristupanja EU

Sve do 1993. godine, kada su usvojeni tzv. „kriterijumi iz Kopenhagena“ EEZ nije imala
jedinstveno definisane kriterijume proširenja, tj. prijema novih članica. Imajudi u vidu veliko
interesovanje za pristupanje EU u tranzicionim zemljama čije je političko i ekonomsko
uređenje više decenija bilo značajno različito u odnosu na zemlje Zapadne Evrope, EU je na
samitu u Kopenhagenu usvojila set uslova koje zemlje kandidati moraju da ispune pre
članstva u EU. Kriterijumi iz Kopenhagena se tiču političkih, pravnih i ekonomskih kapaciteta
zemlje da pristupe uniji. Politički kriterijumi zahtevaju demokratiju, poštovanje prava
nacionalnih manjina, i sl. Ekonomski kriterijumi se odnose na izgradnju tržišne ekonomije i
izgradnju konkurentne privrede koja je sposobna da se izbori sa jakom konkurencijom koja
vlada na tržištu EU. Pravni kriterijumi podrazumevaju vladavinu prava i prihvatanje pravne
tekovine EU, tj. zajedničkog zakonodavstva.

5
Sistematizacijom svih zemalja kandidata (bivših i sadašnjih) za članstvo u EU i partnerskih
zemalja, mogu se izdvojiti tri grupe zemalja. Prvu čine tranzicione zemlje, sa kojima je EU
tokom 1990-ih potpisala tzv. Evropske sporazume, vrstu pristupnog sporazuma. To su
tranzicione zemlje koje su članice EU postale pri proširenju iz 2004. i 2007. godine
(Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija i
Bugarska). Drugu grupu čine evro-azijske zemlje nastale raspadom SSSR, sa kojima EU ima
potpisane Sporazume o partnerstvu i saradnji (Ukrajina, Rusija, Belorusija, Moldavija,
Kazahstan, Azerbejdžan, Uzbekistan, Turkmenistan, Gruzija i Jermenija). Ovim zemljama se,
za sada, ne pruža mogudnost pristupanja EU, ved samo uspostavljanje zone slobodne
trgovine. Tredu grupu zemalja čine države Zapadnog Balkana (Hrvatska, BiH, Srbija, Crna
Gora, Makedonija i Albanija). Za ovu grupu zemalja je put ka članstvu u EU definisan
Procesom stabilizacije i pridruživanja, a sastoji se iz slededih koraka:
- Izrada Studije izvodljivosti (analiza kapaciteta zemlje za članstvo),
- Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju,
- Sticanje statusa kandidata za članstvo,
- Određivanje datuma za početak pregovora,
- Vođenje pregovora o članstvu i usaglašavanje sa zakonodavstvom EU,
- Sticanje statusa punopravnog člana EU.

Važno je istadi da sve zemlje koje se nalaze na putu ka pridruživanju i članstvu u EU imaju
mogudnost korišdenja određenih evropskih fondova (u okviru IPA programa predpristupne
pomodi), kao i da se paralelno sa procesom pristupanja odvija proces postupne trgovinske
liberalizacije.

Ekonomska i monetarna unija (EMU)

Ideja monetarnog integrisanja se u okviru EEZ pojavila još tokom 1970-ih godina, kada je
nakon sloma bretonvudskog monetarnog sistema usledio period značajnijih valutnih
oscilacija koje su pretile da ugroze rast međunarodne trgovine. Prvi značajan korak na tom
putu je formiranje Evropskog monetarnog sistema (EMS) 1979. godine koji se zasnivao na
formiranju zajedničke obračunske jedinice (ECU, čita se eki) i Mehanizmu deviznih kurseva
(ERM) koji je definisao granice fluktuiranje nacionalnih valuta zemalja članica u odnosu na
utvrđene paritete. Uz to, EMS je imao i finansijske fondove platnobilansne podrške
zemljama članicama ukoliko se ukaže potreba.

Iako je tokom 1992. godine, kao posledica liberalizacije kretanja kapitala unutar EEZ, ERM
doživeo špekulantske napade, zbog kojih su Velika Britanija, Italija i Grčka napustile Evropski
monetarni sistem, ideja o prelasku na slededi nivo monetarne integracije, formiranje
monetarne unije, definisana je Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine. Formalni naziv nove
faze integracije u okviru EU je Ekonomska i monetrana unija (EMU). Pripreme za njeno
formiranje su počele odmah nakon potpisivanja Sporazuma iz Mastrihta, a unija je osnovana
1999. godine, kada je 11 zemalja EU prihvatilo učešde i ispunilo potrebne uslove za ulazak u
EMU i kada je započela sa radom Evropska centralna banka, zadužena za sprovođenje
zajedničke monetrane politike zemalja članica Evrozone (članica EMU). Prve članice EMU su
bile: Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Austrija, Finska, Irska,
Španija i Portugal. Dve godine kasnije pridružila im se i Grčka. Zajednička regionalna valuta

6
(evro) se pojavila u opticaju 2002. godine, zamenivši dotadašnjih 12 nacionalnih valuta. Evro
je jedina regionalna valuta u savremenom svetu, a EMU najviši oblik regionalne ekonomske
integracije. Zemlje članice EU koje u tom trenutku nisu želele da prihvate evro iz bojazni da
im nede odgovarati jedinstvena monetrana politika i koje su zadržale svoju nacionalnu
valutu su: Velika Britanija, Danska i Švedska. Do danas je evro prihvatilo još 7 zemalja, pa
Evrozonu čini ukupno 19 članica. Nove članice su: Slovenija (2006), Kipar (2007), Malta
(2007), Slovačka (2009), Estonija (2011), Letonija (2013) i Litvanija (2015).

Pravo ulaska u EMU imaju samo zemlje članice EU koje ispune propisane uslove (tzv.
kriterijume konvergencije), a koji se tiču stabilnosti cena i vrednosti nacionalne valute, kao i
visine kamatnih stopa, budžetskog deficita i javnog duga. Poštovanje ograničenja u vođenju
fiskalne politike nakon ulaska u monetarnu uniju je obezbeđeno potpisivanjem Pakta za
stabilnost i rast, čiji je smisao u tome da se budžetski deficiti i javni dug drže na nivou koji de
u uslovima recesija omoguditi vođenje ekspanzivne fiskalne politike (smanjenje prihoda i/ili
povedanje rashoda budžeta). Prilagođavanje putem fiskalne politike je jako značajno za
zemlje članice monetarne unije, imajudi u vidu da ne postoji samostalna, nacionalna
monetrana politika.

Prednosti koje zemlje imaju od članstva u monetarnoj uniji se ogledaju u eliminisanju

troškova konverzije valuta, smanjenju valutnog rizika u međusobnoj trgovini, ujednačavanju
i snižavanju kamatnih stopa, snižavanju stope inflacije, razvoju finansijskog tržišta... S druge
strane, zemlja gubi mogudnost vođenja samostalne monetarne politike i politike deviznog
kursa, pa ne postoji mogudnost prilagođavanja platnog bilansa putem
depresijacije/devalvacije (što je posebno opasno u slučaju nekonkurentne privrede i vedih
stopa inflacije u odnosu na druge zemlje članice), niti „peglanja“ privrednih ciklusa putem
ekspanzivne/restriktivne monetarne politike (posebno opasno u slučaju kada nacionalni
privredni ciklusi nisu usaglašeni, pa zajednička monetarna politika ne odgovara svim
zemljama članicama).

Poslednjih godina, Evrozona se suočava sa velikim izazovima. Grčka, Irska, Portugal, Španija i
Kipar su u ozbiljnim problemima održivosti spoljnog i javnog duga, nastalim kao posledica
visokih budžetskih deficita u dužem vremenskom periodu. Očigledno je da pravila vođenja
fiskalne politike oličena u vidu Pakta za stabilnost i rast nisu poštovana (doduše, propusta je
bilo i u najrazvijenijim ekonomijama EMU). Pad kamatnih stopa nakon formiranja EMU
doveo je do značajnog zaduživanja u pomenutim zemljama, a strani kapital nije iskorišden za
razvoj izvozne industrije koja bi generisala devizni priliv neophodan za otplatu kredita. Slaba
konkurentnost ovih privreda u uslovima monetrane integrisanosti nije mogla biti
nadomeštena obaranjem vrednosi domade nacionalne valute, što je otvorilo put daljem
zaduživanju koje početkom 2010. godine prerasta u krizu spoljne likvidnosti (prvo u Grčkoj, a
zatim i u ostalim nabrojanim zemljama). Odgovor Evrozone na nastalu situaciju se ogleda u
obezbeđivanju sredstava od strane kreditora (MMF, EU i Evropska centralna banka), uz
politiku uslovljavanja kredita sprovođenjem restriktivnih politika i reformi. Kako bi se
predupredili bududi slični problemi, započet je i proces reformi, tj. nadogradnje EMU u
smislu daljeg integrisanja fiskalnih politika, zajedničke kontrole banaka i sl.

7
Primeri ostalih regionalnih ekonomskih integracija

Evropsko udruženje za slobodnu trgovinu (EFTA)

EFTA je osnovana 1960. godine od strane sedam zemalja koje nisu želele da učestvuju u
Evropskoj ekonomskoj zajednici EEZ, smatrajudi da je za nacionalne ekonomije bolje da
uživaju vedi stepen nezavisnosti (suvereniteta). To su: Velika Britanija, Danska, Švedska,
Norveška, Austrija, Švajcarska i Portugal. Cilj EFTA je bio stvaranje zone slobodne trgovine
industrijskim proizvodima, ali je sporazum kasnije proširen i na neke druge vrste proizvoda.
U međuvremenu, neke zemlje su se pridružile integraciji, a jedan broj zemalja je napustio
udruženje i postao član Evropske unije, tako da EFTA danas čine: Švajcarska, Norveška,
Island i Lihtenštajn. EFTA ima razvijene odnose sa EU, sa kojom od 1992. godine čini Evropski
ekonomski prostor (EEA) koji predstavlja zonu slobodne trgovine svih zemalja članica obe
integracije.

Severnoamerička zona slobodne trgovine (NAFTA)

Proces institucionalne integracije u Severnoj Americi je započeo 1989. godine potpisivanjem

sporazuma o zoni slobodne trgovine između SAD i Kanade. Od 1994. godine im se pridružuje
Meksiko, kada počinje sa funkcionisanjem NAFTA. Pored početnog cilja o uklanjanju barijera
u trgovini robom, integracija ima za cilj i liberalizaciju kretanja kapitala. Iako znatno zaostaje
u razvoju za severnim partnerima, Meksiko je pronašao svoj motiv za učestvovanje u NAFTA
u vidu šanse za brži ekonomski rast zasnovan na rastu izvoza i prilivu kapitala.

Centralnoevropski ugovor o slobodnoj trgovini (CEFTA)

Uporedo sa padom Berlinskog zida, 1989. godine, sa radom prestaju Varšavski pakt (vojni
sporazum) i Savet za uzajamnu ekonomsku pomod - SEV (ekonomski sporazum), zemalja sa
komunističkim političkim uređenjem i centralno – planskom privredom. SEV su činili: SSSR,
Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Istočna Nemačka, Rumunija, Bugarska, Albanija,
Mongolija, Kuba i Vijetnam. Sve evropske zemlje SEV tada počinju proces tranzicije i, sa
izuzetkom Rusije, teže ka članstvu u EU.

Na tom putu, EU ih ohrabruje da razvijaju međusobnu ekonomsku saradnju, pa 1994. godine

stupa na snagu CEFTA sporazum, a prve članice integracije su četiri zemlje: Poljska, Češka,
Slovačka i Mađarska. Cilj CEFTA je stvaranje zone slobodne trgovine među zemljama koje su
na putu ka EU. Kada zemlja postane član EU, logično, prestaje da bude članica CEFTA. U
međuvremenu su članice CEFTA postale još: Slovenija, Bugarska, Rumunija, Hrvatska,
Makedonija, Srbija, BiH, Crna Gora, Albanija i Moldavija. Pošto je deo zemalja ušao u sastav
EU, danas CEFTA čine zemlje tzv. Zapadnog Balkana (BiH, Makedonija, Crna Gora, Srbija i
Albanija) i Moldavija. Hrvatska je ulaskom u EU u julu 2013. godine izašla iz CEFTA
aranžmana. Koristi koje se očekuju od CEFTA nisu samo razvijanje međusobne trgovine, ved i
privlačenje stranog kapitala zbog stvaranja tržišta od oko 30 miliona stanovnika.