Хајнрих Корнелије Агрипа

О племенитости и надмоћности
женског пола
 Изворник

Henrici Cornelii Agripae

De Nobilitate & Præœcellentia Fœminei
sexus, ad Margaretam Augustam
Austriaco & Burgundionum Principem
[1529]
 Хајнрих Корнелије Агрипа

Декламација о племенитости и надмоћности женског пола

Најуваженијем господину Максимилијану Трансилванијском, саветнику императора
Шарла Петог, Х. К. Агрипа шаље поздраве.1

Прошло је скоро већ двадесет година, величанствени Максимилијане, како сам

као предавач на Универзитету у Долу, у области Бургундије, на дивљење свих
присутних и у част наше божанствене принцезе Маргарите 2 протумачио књигу О
чудесној речи Јохана Ројхлина, те као уводно предавање произнео беседу у њену
похвалу.3 Управо у ово време неколико највиђенијих грађана, а међу осталима
нарочито Симон Вернер, декан Долске катедрале и вицеканцелар Универзитета, снажно
ме подстицаше да неки од списа посветим напред поменутој принцези: они ме салетаху
непрестаним захтевима, подстицаху у својим писмима, те понављаху да бих таквим
делом стекао поприличну милост код принцезе. И ја прихватих речено сматрајући
погрешним одбијање упорних захтева овако узвишених људи и презрења могућности
стицања милости код тако величанствене принцезе. И тада као предмет изабрах дело О
племенитости и надмоћности женског пола, сматрајући да је оно погодно да буде
посвећено и упућено принцези, која више од свих уважених жена нашег доба
представља јединствени узор племенитости и надмоћности женског пола; јер ће с њом,
као заштитницом и сведоком, ова књижица задобити големи ауторитет против оних
који се једино занимају осуђивањем жена. Разлог неиспуњења мог завета њеној
Преузвишености не беху ни наша међусобна удаљеност, ни протицање времена, ни
непостојаност с моје стране, ни промена моје намере, нити потешкоћа с темом или пак
недостатак мог талента, већ разлог беху клевете извесног Ж. Каталина. 4 Уз ово Вам
шаљем и моју конкретну жалбу на њега, те ћете сами видети о каквој се клевети ради.
Пренеражен и разгневљен његовим лицемерјем, ја књигу склоних од јавности и држах
је у тајности све до сада, те одлучих да пропустим повољну прилику и једним ударцем
убијем две муве, чак иако тако нешто беше вредно напора, јер бејах сигуран да ће се

1
Максимилијан Трансилванијски (1490–1538) био је саветник императора у стварима трговине и
економије. Његова се одговорност простирала на империјалне градове, Холандију и Северно море.
2
Маргарита Аустријска (1480–1530) била је ћерка будућег императора Максимилијана (1459–1519).
Управљала је Холандијом и била мецена многим ученим људима, међу којима је био и сам Агрипа.
3
Јохан Ројхлин (1454–1522) био је један од најуваженијих немачких хуманиста свога доба. Добар
познавалац грчког, хебрејског и латинског језика, он је био први хришћанин који је саставио хебрејски
речник De rudimentis hebraicis (1506). Чувени су његови кабалистички дијалози De verbo mirifico (1494) и
De arte cabalistica (1517).
4
Жан Каталин (1450–1530) био је провинцијал францисканаца у Француској. Њега Агрипа такође
описује у свом делу Expostulatio cum Joanne Catilineti (1510).
наћи неко ко ће ми помоћи да књигу представим својој Госпи. И тако, вративши се у
ову земљу, расудих да ми пристоји одржати своју реч и без даљег одлагања принети
ову књигу нашој принцези, будући да она доиста њој и припада, како мојим заветом,
тако и мојим обећањем. Она ће увидети да све ово време нисам никад њу заборављао,
да нисам прекршио никакву заклетву, те да туђи нитковлук није надвладао постојаност
мог срца које је у целости посвећено њеним врлинама и њеној похвали. И ако сада
Ваша мудрост не одбаци мој предлог, побринућу се да ова књига буде објављена с
неколико мојих других дела, иако добро видим колико је моје разматрање незнатно и
без икакве елегантности изражавања. Ипак, желим да ова књижица – што беше
написана још у младости мојој и прерађена тек на појединим местима, као што можете
видети из узорака које Вам послах у журби – принцези буде принесена „данас у оном
истом облику који имаше ономад“, као што се уобичајено казује међу онима названим
канонистима, па чак и на штету мог угледа. Но, пошто сам сада старији, састављаћу
дела на много дубље и озбиљније теме које ће бити узвишеније и достојније њене
Преузвишености. Не желим да принцеза суди о мојим талентима на основу ових
тричарија младости моје, јер моји таленти јој могу бити од много веће користи у
стварима рата и мира, ако је њој тако по вољи. Ако, дакле, неко из гордости, или из
дрскости свог знања и пун презира према мојој маленкости, или из злобе према мојим
талентима почне да презире, клевеће, оговара или поцепа на комаде ово моје дело,
препоручујем Вашем величанству да га брани и чува заједно с красотом женске
племенитости и славом женске надмоћности. И надам се да ћете ми спремно опростити
што сам женски пол претпостављао мушком, с обзиром на то да сам ову књигу написао
за једну тако племениту принцезу, те да исту објављујем на подстицај и заштиту Вашег
господства. Збогом. Антверпен, 16. април, 1529. Очекујем Вашу просуду.
Божанственој Маргарити Августи, најмилостивијој владарки Аустрије и Бургундије,
Хајнрих Корнелијус Агрипа шаље своје поздраве.

Предузео сам, онолико смело колико сам могао, али не и без стида, да размотрим
тему која је раније била занемаривана, но која није далеко од истине, наиме, тему
племенитости и надмоћности женског пола. Исповедам да се у мени самом више пута
повела борба између смелости и стида. С једне стране, сматрао сам врхунцем
самољубља и смелости потребу да се у беседи иде за набрајањем неизбројивих заслуга
жена, њихових врлина и њихове потпуне надмоћности. С друге стране, доделити
женама надмоћност над мушкарцима чинило се врхунцем стида, готово знаком једног
млаког духа. Можда је ово разлог због ког је тако мало људи покушало да у својим
списима изложи похвале упућене женама и још ми није познат нико ко се усудио да
потврди њихову надмоћност над мушкарцима. Ипак, сматрам да би тиха мржња према
полу који је достојан истинских похвала представљала врхунац незахвалности и
светогрђа, те да би њиховим одузимањем женски пол био лишен својих заслуга и своје
славе у чину сузбијања очигледне истине. И тако се веома снебивах запречен између
различитих и супротних ставова, но големи страх због незахвалности и светогрђа
однесе победу над стидом и даде ми смелости да саставим овај спис, с обзиром на то да
ми се чинило да ћу се показати још дрскијим будем ли ћутао. Доиста, видех као срећан
знак то што ми је Небо сачувало и доделило задатак који се све до сада чинио сасвим
занемарен од већине учених људи. Стога ћу објавити славу жене и нећу сакрити њену
част, јер сам далеко од стида због бављења овом темом. И пошто се нимало не стидим
ствари коју сам узео на себе самог, будући да верујем да ћу свакако бити критикован
што жене постављам изнад мушкараца, сигуран сам да ће ми једва бити опроштено што
овако узвишену тему разматрам на тако скроман начин – и то упркос ограниченостима
времена, тежином теме или праведношћу случаја који ме штити, као и због чињенице
да сам овај задатак предузео без потребе за ласкањем или обожавањем. Не желим да
похвалу заодевам уображеним сликама или дражесним измишљотинама, већ да
представим моје разматрање које је засновано на разумности, ауторитету, примерима и
сведочењима извученим како из Светог писма, тако и из грађанског права и црквених
канона. Управо сам теби, најдостојнија Маргарита, посветио ово моје дело. Пет богова
– Аполон, Дијана, Дан, Зора и Вулкан – нису прославили ниједну од изврсних жена
овог доба диљем света као што су прославили тебе у племенитости твог порекла,
надмоћности твојих врлина и слави твојих дела. Ти, која си достигла врхунац врлине,
која си својим животом и манирима превазишла све похвале које су икад изречене о
заслугама женског пола, јеси живи пример и узорити сведок врлине. Теби, дакле,
приносим ово дело како би попут сунца слава и част женског пола још сјајније
заблистала у теби. Остај у срећи и добром здрављу, ти која си потпуно савршенство,
најплеменитија од племенитих жена, те слава, част и украс принцеза.
Стани, испразни брбљивче, мушки пол да хвалиш
Више но што пристоји, јер ћеш безвредну похвалу нагомилати.
Стани, ако си мудар, женски пол да осуђујеш речима
Злим, јер говору твоме мањка умности.
Ако сваки пол добро премериш на кантару своме,
Све што је мушко ће женском нагињати.
Но, ако сумњаш у речено и ствар те ова узнемирава,
Имам овде сведока што се другде не појави,
Једно делце које учени Агрипа састави,
Женски пол у њему хвалећи изнад мушког.
 Најдобротворнији Бог, Отац и Творац свих добрих ствари, Онај који има у себи
сваку пуноћу плодности оба пола, створио је људе према својој икони, мушко и женско
створи их (Пост. 1, 26). Полна разлика се састоји једино у другачијем положају
телесних удова због којих рађање тражи нужну различитост. Ипак, Он је мушкарцима и
женама доделио истоветну душу на коју полна разлика нимало не утиче. Жени је
додељена иста умност, способност разумевања и говорења као мушкарцу, те она
нагиње ка истом циљу као и он, то јест блаженству у ком неће бити ограничења полова.
Јер, према јеванђељској истини, иако ће сви бити васкрснути у властитом полу, њихов
пол неће извршавати своју улогу, пошто им је обећано да ће постати слични анђелима
(Мт. 22, 30; Мк. 12, 25; Лк. 20, 35–26). Дакле, не постоји надмоћност племенитости
мушког и женског пола на основу природе душе. Напротив, слободни у свом
унутрашњем свету, сви су једнаки у свом достојанству.
Међутим, остављајући по страни божанску природу душе у људима, у свему
осталом што чини једно људско биће, славни женски сој је готово бесконачно надмоћан
у односу на рђаво одгојени мушки род. И моја је намера да ово покажем непорецивим у
ономе што ћу доказати, и то не у преварном и лажном говору или у логичким замкама
којима многи софисти воле да нас лове, него узимајући за ауторитете најбоље писце и
позивајући се на истините историјске извештаје, разговетна објашњења, сведочанство
Светог писма, као и на забране које прописују грађански и црквени закон.
Због тога ми допустите да кренем од почетка. Жена је створена онолико
изврснијом у односу на мушкарца колико је њено име изврсније од његовог. Јер,
„Адам“ значи „земља“, док се име „Ева“ преводи као „живот“. И као што живот треба
сврстати изнад земље, тако и жену треба сврстати изнад мушкарца.
Нема разлога говорити да расуђивање о стварима на основу њихових имена
представља слаб аргумент. Штавише, знамо да Преузвишени Творац ствари и њихових
имена познаје саме ствари пре него што ће их именовати, те да је Онај који се не може
преварити начинио имена на такав начин да је њима изразио природу, својство и
употребу сваке ствари. Доиста, као што сведоче римски закони, истина се састоји у
усклађености древних имена и ствари. Заиста, имена носе очевидно значење
именованих ствари. Због тога, теолози и правници сматрају да аргумент заснован на
именима има велику тежину. Тако, на пример, читамо у Светом писму о Навалу: „Он с
правом носи своје име, јер се зове луда и лудост је са њим“ (1. Сам. 25, 25). И из истог
разлога Павле, у својој посланици Јеврејима, желећи да покаже красоту Христа,
прибегава следећем аргументу: „Постаде толико силнији од анђела – колико је
наследио име узвишеније од њиховога“ (Јевр. 1, 4). И на другом месту: „Зато га је и Бог
преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони
свако колено оних који су на небу, и на земљи, и под земљом“ (Фил. 2, 9–10).
Додајте овоме да велика силина канонског и грађанског права почива у
повезаности, смислу, усаглашавању и потврђивању међусобно повезаних речи, у
другостепеним условима и другим сличним расправама, те у коментарисању закона,
као што се може уочити из самих закона и других упоредивих одредби канонског и
грађанског закона. Јер, у правничким стварима наш аргумент заснивамо на тумачењу,
те на основу смисла речи и њиховог усклађивања; исто тако и на основу етимологије
имена, те примене имена или поретка речи. Пошто два поменута закона мудро
премеравају смисао имена како би своје тумачење засновали на њима.
Кипријан је исто тако тврдио против Јевреја да је првобитни човек добио своје
име од четири главне стране света, тј. ανατολὴ, δύσις, ἂρκτος, μεσημερινός, које
означавају Исток, Запад, Север и Југ.5 У истом делу Кипријан говори да Адамово име
значи „земља је постала плот“, иако је ово тумачење у несагласности с традицијом
Мојсија, јер се у хебрејском језику ово име не пише с четири слова, него с три. Ипак,
оставимо по страни критику једног оваквог светог човека који није разумео хебрејски.
Многи уважени тумачи Светог писма нису познавали овај језик и нису жалили због
тога. Но, чак ако се неко и не може сложити и доделити ми слично одобрење, те ми
допустити да у похвали женског пола извучем етимологију из имена Евиног, он ми
мора барем допустити да кажем, у складу с мистичким симболима кабалиста, да име
„Ева“ има више сличности с неизрецивим именом свемоћног божанског
тетраграматона, него име „Адам“, које се с именом Божијим не слаже ни у словима,
ни у облику, ни у броју.6
За сада ћемо се уздржати од кабалиста: њих је читао мали број људи, још мањи
број их је схватио, па ова тема тражи много ширу расправу него што пристоји да је овде
покрећемо. Истраживаћемо надмоћност жене не само према њеном имену, већ према
5
Кипријан Картагински, De montibus Sina et Sion adversos Judeos, PL 4, 911–912. Наведене грчке речи
буквално значе „свитање“, „залазак“, „Велики Медвед“, „подне“. Када се саставе почетна слова сваке
речи добијамо име Αδάμ, тј. Адам.
6
Тетраграматон (на грчком τετραγράμματον) се састоји од четири слова и представља једно од хебрејских
имена за божанство. У литератури се обично представља као YHWH. Евино име има два слова из
тетраграматона (HW), те долази из корена глагола „живети“, док Божије име долази из глагола „бити“
који су на хебрејском језику истоветни. Адамово име (ADM), с друге стране, нема ни једно од слова из
тетраграматона.
самим чињеницама, те њеним дужностима и њенима заслугама. Због тога треба, као
што кажу, да истражујемо Писма (Јн. 5, 39) и да кренемо од приче о стварању света, те
да покажемо какво је узвишеније достојанство у односу на мушкарца задобила жена
због свог места у поретку творевине.
Знамо да се међу свим стварима које је створио најдобротворнији Бог кључна
разлика састоји у чињеници да извесне ствари остају непропадљиве, док су неке друге
ствари подложне пропадљивости и промени, као и да је током стварања Бог следио
поредак који је започињао најплеменитијим непропадљивим стварима и био окончан
најплеменитијим пропадљивим. Тако је Он најпре створио непропадљиве анђеле, а
одмах затим и душе, јер Августин потврђује да је душа наших прародитеља створена
заједно с анђелима пре самог стварања тела. 7 Затим је створио непропадљива тела
попут небеса и звезда, те стихије света што су, иако непропадљиве, ипак подложне
различитим променама. И из њих је сачинио све друге ствари које су подложне
пропадљивости, изнова започињући узношење од оних безначајнијих, преко свих
степена части до самог савршенства космоса. Тако су најпре створени први минерали,
затим растиње, биљке и дрвеће, док су за њима уследила жива бића, а на послетку и
дивље звери у свом поретку: рептили, рибе, птице и четвороношци.
Након овога Он је створио два људска бића која беху слична Њему самом –
најпре мушкарца, а затим и жену – у којима су небеса и земља, те свака друга красота
доведени до савршенства. Јер, кад је Творац окончао стварање жене, Он је отпочинуо у
својој творевини, помишљајући да не постоји ништа часније што би могао створити
(Пост. 2, 2). У жени је остварена и употпуњена свака мудрост и сила Творца. Након ње
ниједно створење се не може начинити или замислити. Пошто је, дакле, жена крајњи
циљ творевине, најсавршеније испуњење међу свим делима Божијим и савршенство
самог космоса, ко ће порећи да она поседује част која превазилази свако друго
створење?! Без ње би чак и сами свет, већ савршен до крајности и употпуњен на сваком
ступњу, био несавршен, с обзиром на то да би могао постати савршен само у оном
створењу које својим савршенством превазилази сва друга створења. Јер је неразумно и
бесмислено да би Бог желео да оконча једно такво велико дело нечим несавршеним.
Будући да је Бог створио свет попут каквог круга највећег савршенства, подесно
је да круг буде усавршен овом честицом која у себи носи могућност савршеног
повезивања почетка круга и његовог краја. Управо је на овај начин, у време стварања,
жена била последња међу свим створеним стварима, иако је у замисли божанског ума
7
Августин Ипонски, De Genesi ad litteram, 7.22–24.
била прва међу свима – како у слави, тако и у части – као што је о њој писао пророк:
„Пре него што небеса беху створена, Бог њу изабра и изабра је прву међу свима“ (Сир.
24, 9). Заиста, међу философима је уобичајено казати (цитирам њихове речи): „Крај је
увек први у намери и последњи у извршењу“. 8 Јер, жена беше последње дело Бога који
је уведе у свет попут какве царице неког царства што јој унапред беше припремљено,
украшено и усавршено у свему. Стога је исправно да је свако створење љуби, уважава и
поштује. Као што је и праведно да јој се свако створење потчини и буде јој послушно,
јер она је царица свих створења и њиховог крајњег смисла, употпуњености, славе и
потпуног савршенства. Због тога Мудрост казује о њој: „Њена присност са Богом
подарује сјај њеном племенитом пореклу, јер је љуби Господ свега постојећег“ (Прем.
8, 3).
Свето писмо нам најизобилније сведочи колико жена превазилази мушкарца у
племенитости рода, и то благодарећи поретку према ком је створена. Жена је доиста
створена заједно с анђелима у Рају, месту преиспуњеном племенитошћу и уживањем,
док је мушкарац створен изван Раја, у окружењу које беше испуњено суровим
зверињем и беше пренет у Рај због стварања жене. Управо због овога жена –
благодарећи нарочитом дару природе, тј. као да се посебно узвишено место њеног
стварања привикло на њу – није потчињена вртоглавици, нити се њене очи муче кад
гледају са какве год висине, иако су ове муке честе међу мушкарцима. Штавише, ако се
мушкарац и жена нађу у опасности од утапања и ако нико са стране не прискочи у
помоћ, жена дуже одржава себе на површини воде, док мушкарац брже тоне и
строваљује се према дну.
Везе између племенитости места и озлоглашености појединца су јасно потврђене
у грађанским законима и светим канонима, док природни закон у свим народима не
обраћа посебну пажњу само на мушкарце, него и на свако живо биће, па чак и на сваку
ствар, расуђујући о њиховој племенитости у складу с местом рођења. Ето зашто је Исак
своме сину Јакову саветовао да не узима жену из земље Кананске, већ из Месопотамије
у Сирији, будући да су оне племенитијег рода (Пост. 25, 20). Ово исто гледиште јавља
се у јеванђељу по Јовану где Филип говори: „Нашли смо Исуса, сина Јосифовог из
Назарета“ и Натанаил му одговара: „Може ли из Назарета да буде нешто добро?“ (Јн. 1,
45–46)
Пређимо сада на друге ствари. Жена је надмоћнија у односу на мушкарца због
материје која је употребљена у њеном стварању пошто није створена од нечег
8
Није познат тачан аутор ове изреке.
беживотног, попут мушкарца који је створен од безвредног блата, већ од прочишћене
материје што беше обдарена животом и душом, тј. разумном душом која учествује у
божанском уму. С друге стране, Бог је мушкарца створио од земље која према њеној
властитој природи и садејством небеског утицаја, такорећи, ствара животиње сваке
врсте. Међутим, Бог је једини творац жене, изван сваког небеског утицаја и сваког
спонтаног дејства природе, без садејства било какве силе, те она пребива у потпуној
целовитости, употпуњена и усавршена. Мушкарац беше лишен једног ребра из ког је
жена – тј. Ева – начињена за време Адамовог сна, наиме, сна који беше тако дубок да
Адам није чак ни осетио како му Бог узима и помера ребро, те га дарује жени. Тако је
мушкарац дело природе, а жена творевина Божија. Због тога је, уопштено гледано,
жена пријемчљивија примању божанског светла којим често беше испуњавана – а ово
можемо уочити и данас у њеној углађености и изванредној лепоти.
Пошто сама лепота није ништа друго до исијавање божанског лика, те светлост
која пребива у стварима и просијава кроз лепо тело, жене су – као одсјај божанства –
неупоредиво обдареније и надареније лепотом од мушкарца. Одатле происходи она
чудесна мекоћа женског тела која се може видети и додирнути, њена нежна плот, њен
красни и светли тен, њена сјајна кожа, лепота њене главе покривене дугом свиленастом
косом што исијава и коврџа се, голема достојанственост њеног лица и њено раздрагано
држање. Њено је лице најкрасније међу свим створењима, њен је врат млечнобеле боје,
а њено чело је широко, узвишено и племенито. Она има продорне и светлуцаве очи које
показују милостивост и пријатељску раздраганост. Над њима се уздиже витак свод
њених обрва, а међу њима почива предивни простор из ког се спушта правилан и
сразмеран нос. Испод њега се налазе румена уста што своју лепоту дугују симетричном
положају њених нежних усана. Тако при њеном смеху можемо видети њене сјајне зубе,
добро постављене и беле попут слоноваче, но којих је ипак мање него у мушкарца, јер
жена није прождрљива, нити насилна као мушкарац. Образи и чељусти пружају јој
нежну мекоћу, ружичасти тен и скромно држање. Она има слатку браду, заокругљену и
са љупком рупицом. Испод овога она има витак врат, довољно дуг и уздигнут изнад
облих рамена. Њено грло је крхко и бело, те осредње величине. Њен глас и њене речи
су пријатне. Њене груди, широке и истакнуте, чине складно јединство тела и дојки, са
својом подједнаком заобљеношћу и чврстином на обе стране, те пуначким стомаком.
Њени бокови су гипки, док се њена леђа усправно уздижу. Она има дугачке руке, а
њене шаке су складно начињене, њени танки прсти с финим зглобовима, њени бокови и
бедра затегнути, њене мишице пуначке, а крајеви њених руку и стопала заобљени. Сви
њени удови су пуни животности. Уз све ово, њено држање је скромно, њено кретање
прикладно, њени покрети достојанствени. Поврх реченога, њено читаво тело је
складно, симетрично, обликовано и добродржеће.
Не постоји ниједно друго створење које нуди тако диван поглед, нити тако
чудесно сагледавање, па би због тога доиста морали бити слепи ако не видимо да је Бог
у жени сабрао све оно што је красно у свеколиком свету. Сви су заблеснути њеном
лепотом, те је толико љубе и поштују због многих ствари да непрестано уочавамо
бестелесне духове и демоне који скапавају острашћеном љубављу према женама. И ово
није сујеверје, већ истина потврђена многим искуствима.
Прећутаћу описе што су нам песници пружили о љубави између богова и жена
које су их љубиле – љубав Аполонову према Дафне, Нептунову према Саламони,
Херкулову према Хеби, Јоли и Омфали – као и о женама које су љубили други богови,
нарочито безбројне љубави Јупитерове. Ипак, ову лепоту, божански дар који
подједнако љубе богови и људи, Свето писмо прославља у многим одломцима и хвали
као најузвишенију благодат која беше додељена женама.
Тако читамо у Књизи Постања да синови Божији гледаху на ћерке човечије и да
их нађоше веома лепим, те међу њима изабраше себи жене које хтедоше (Пост. 6, 2).
Такође читамо о Сари, жени Аврамовој, да беше лепша изнад свих жена на земљи,
рекао бих чак и запрепашћујуће лепа (Пост. 12, 14). И кад слуга Аврамов угледа
Ребеку, слушкињу изузетне лепоте, он тихо рече у себи самом: „Ово је она коју је
Господ наменио слуги своме Исаку, сину Аврамовом“ (Пост. 24, 14). Авигеја, жена
Навалова, човека врло поквареног, беше онолико виспрена и премудра колико беше
лепа, и то јој поможе да сачува живот и имање њеног мужа пред Давидовим гневом.
Овај покварени човек би спасен лепотом своје жене, те јој Давид рече: „Иди с миром
кући својој! Ето, услиших молбу и уважих лепоту твоју“ (1. Сам. 24, 35). Будући да
свеколика постојећа лепота почива или у духу, или у гласу, или у телу, те пошто је
Авигеја у све три ствари била онолико лепа колико је била и мудра, спретна у речима и
предивног тела, она постаде једна од Давидових жена наком смрти свог мужа Навала.
Витсавеја такође би толико лепа да Давид беше опаљен љубављу према њој и
ожени је након смрти њеног мужа, те је уздигну у части изнад свих других, чинећи је
царицом (2. Сам. 11–12). Ависага Сунамка, млада девојка силне лепоте, беше одабрана
да легне поред цара Давида како би препородила остарелог цара (1. Цар. 1, 1–4). Због
тога ју је цар пожелео уздићи до највиших почасти и након његове смрти она постаде
најсилнија царица (1. Цар. 2, 13–21). Исте ствари су се догодиле из онога што читамо о
Јестири и чудесној лепоти царице Астине, те како Јестира беше цару милија од Астине,
и то због свог прелепог и дивног лица (Јест. 1–2). И о Јудити читамо како је Бог увећао
њену лепоту до таквог степена да су они који би је видели остајали неми у
запрепашћењу (Јдт. 8, 7). Да скратим причу, ту такође беше и Сузана чија лепота би
красно нежна и предивна (Дан. 13, 31). И опет читамо како је Јов, након различитих
искушења и мука које је поднео, као дар од Господа примио (поред осталих ствари које
је стекао уз највеће стрпљење) три веома лепе кћери, бесконачно грациозније од Три
Грације и лепше од било којих жена што су се могле наћи у тој земљи (Јов. 42, 15).9
Посветимо се, надаље, читању житија о светим девицама: несумњиво ћемо се
задивити кад видимо какву им чудесну лепоту, какву им дивну благодат хришћанска
васељенска Црква додељује поврх свих других кћери човечијих, свечано им приносећи
похвалне химне. Ипак, прва међу свима осталима јесте Дјева Марија, мати Божија и
безгрешна девица, чија слава превазилази сваку другу славу, чијој се лепоти диве сунце
и месец, са чијег лица исијава таква целомудреност, светост и лепота, те иако она
заслепљује свачије очи и свачија срца, никада је ниједан смртник није привукао својим
побудама, нити најмањом помисли.
Ако сам преопширно спомињао и наводио готово реч по реч поменуте одељке из
Светог писма у којима се често казује о лепоти, то сам учинио како бисмо јасно
разумели да женска лепота заслужује још више уважавања и части, и то не само пред
људима, него и пред Богом. У још једном одељку Светог писма читамо да је Бог
заповедио да сви припадници мушког пола буду усмрћени, укључујући и дечаке, али је
поштедео лепе жене (Бр. 31, 17–18); 10 а у Књизи поновљених закона синовима
Израиљевим је допуштено да лепе робиње себи бирају за жене (Пнз. 21, 11).
Поврх њене красне лепоте, жена је обдарена достојанством врлине која није
дарована мушкарцу. Тако жене пуштају дугачку косу како би могле покрити срамније
делове својих тела. Штавише, жени никада није нужно да додирује ове делове тела,
иако је међу мушкарцима ова ствар уобичајена. На послетку, сама природа је полне
органе жена поставила и уредила према извесној чудесној пристојности, с обзиром на
9
Грације су у римској митологији назив за нижа божанства, којима је грчка митологија дала име Харите
(грч. Χάριτες). Оне су кћери Зевса и Еуриноме, а персонификују својства богиње Афродите, чије су
пратиље. Често се јављају и као пратња Ероса и Диониса. Обично се помињу три Грације: Аглаја -
Лепота; Еуфросина - Радост; Талија - Цват, блаженство. Постојао је и посебан култ у њихову част (старо
светилиште у Орхомену у Беотији), а антички песници често су их опевали. Од ренесансе надаље многи
су их уметници сликали: Рафаел, Сандро Ботичели, Петер Паул Рубенс и други.
10
Овај одељак Светог писма заправо говори да се усмрте сви мушкарци и све жене што су се упустили у
полне односе, те да поштеђене буду само девице. Ништа се не говори о њиховој лепоти.
то да они нису истурени као код мушкараца, већ остају унутра скривени на тајновитом
и зајамченом месту.
Такође, природа је женама доделила већи осећај стида него мушкарцима. Због
тога жена која страда од опасног гнојног чира у својим интимним деловима – што је
често доводи до смртне опасности – радије изабира да умре него да у току своје
терапије буде откривена погледу или додиру мушких лекара; а ову врлину стида жене
чувају чак и у часу своје смрти или након своје смрти, што се посебице може уочити
код оних које пострадају од утапања. Према Плинију, чији је ауторитет потврђен из
искуства, сама природа чува скромност упокојеног, те проузрокује да жена плута по
води окренута лицем ка доле, док мушкарац остаје на својим леђима.11
Реченом може бити придодат још један аргумент: најплеменитији део људског
тела – онај којим смо другачији од дивљих звери и због ког расуђујемо да наша
природа има нешто од божанског – јесте глава, а на њој нарочито лице. Међутим, лице
мушкарца је изобличено ћелавошћу, док природа дарује жени велику повластицу и
чува је од ћелављења. Осим тога, мушка лица су често унакажена брадама – које чак и
сами мушкарци презиру – и покривена ружним чекињама, те се они једва могу
разликовати од звери. С друге стране, лице жене увек остаје беспрекорно и лепо. Из
овог разлога Закон дванаест таблица одвраћа жене од гребања својих образа, из страха
да на њима може израсти брада и покрити њихову срамоту.12
Несумњиво најјачи и најочигледнији од свих аргумената за дивоту и чистоту жене
јесте следећи: пошто се једном пажљиво окупала, жена за собом не оставља никакав
траг нечистоте у води, колико год пута после улазила у њу. Но мушкарац, колико год се
купао, сваки пут изнова мути и прља воду при своме купању. Штавише, жене сваког
месеца – пратећи природни циклус – из њихових тајних удова испуштају вишак
телесних излучевина које мушкарци непрестано избацују из главе, тог племенитијег
дела људског тела. Такође, иако се мора претпоставити да једино људи међу свим
живим створењима окрећу своја лица према небесима, природа и судбина су биле пуне
чудесне пажње и обзира према женама, тако да оне при каквом неочекиваном паду
скоро увек падају на њихова леђа, те ретко или никад на њихову главу или лице.

11
Плиније, Познавање природе, 7.17.

12
Закон дванаест таблица (Leges Duodecim Tabularum) је зборник на ком се заснивао целокупан римски
правни систем. Ову законску одредбу помињу Плиније (Познавање природе, 11.58) и Цицерон (О
законима, 2.23.59), а она се конкретно односила на забрану сакаћења лица приликом жалости због нечије
смрти или нарицања на сахранама.
 Треба ли прећутати да је у стварима размножавања људског рода природа дала
предност женама у односу на мушкарце?! Ово је нарочито очигледно у чињеници да
једино женско семе – према мишљењу и тврдњи Галена и Авицене – пружа материју и
храну за фетус, док мушкарчево има мало удела пошто делује на фетус као акциденција
на супстанцу. Највећи и главни задатак жена, каже закон, јесте да зачну и сачувају плод
свог зачећа (1. Тим. 2, 15). Оно због чега видимо тако много синова који личе на своје
мајке јесте то што су били зачети њеном крвљу. Сличност је често очигледна у
њиховом телесном изгледу, но увек је присутна и у њиховом карактеру: ако су мајке
будаласте, онда су и синови будаласти; ако су мајке мудре, онда синовима удахњују
мудрост. Другачије је са очевима, јер они могу бити мудри и зачети будаласте синове,
или могу бити будаласти и зачети мудре синове, под условом да је њихова мајка мудра.
Управо зато мајке више воле своју децу од очева пошто се у њима много више
препознају и проналазе него очеви. Сматрам да овај исти разлог објашњава зашто по
природи ствари имамо веће привржености према нашој мајци него према нашем оцу, те
иако уважавамо свог оца, ипак једино мајку волимо.
Осим тога, природа је жени даровала млеко тако велике силине да оно не храни
само одојчад, већ оснажује болесне и служи за одржање живота код неких одраслих
људи. Доказ о овоме можемо пронаћи код Валерија Максима, јер он помиње младу
плебејку што је хранила своју утамничену мајку која би иначе умрла од глади. 13 Мајка
би ослобођена након овог чина побожности и непрестани прилив намирница беше јавно
пружен кћери и мајци, а тамница посвећена као храм побожности.
Опет и опет, добро се зна да жена готово увек показује већу побожност и
милостивост од мушкараца, па чак и сам Аристотел потврђује да су ово особине
карактеристичне за женски пол.14 Сматрам да је због тога Соломон казао: „Где нема
жене, болесни мушкарац кука“ (Сир. 36, 25), несумњиво зато што жена поседује
спретност и задивљујуће добро настројење у помагању и неговању болесних, или
можда зато што је њено млеко најснажнији лек који може увек спреман бити при руци
слабом, болесном, па чак и умирућем, те им помоћи у препороду здравља. Због тога,
као што лекари говоре, топлота њених дојки наспрам мушких груди што су ослабљене
позним годинама оживљава, умножава и чува у њима своју животну топлоту. Давид је
ово добро знао, те је у својим позним годинама изабрао младу Ависагу Сунамку и беше
загрејан у њеном наручју (1. Цар. 1, 1–4).
13
Валерије Максим, Factorum ac dictorum memorabilium libri IX, 5.4.7.

14
Аристотел, О деловима животиња, 9.1, 608a, 22-27; 608b, 1-3.
 Опет и опет, као што знамо, жена је орнија за свету службу рађања, јер може да
прими мушкарца од своје десете године или чак и раније. С друге стране, мушкарац
није у стању да зачне све до каснијег узраста. Штавише, нико не може пренебрегнути
чињеницу да је жена – као једина међу четвороножним створењима – изнова
подстакнута на полну активност након што је постала бременита, као и недуго након
порођаја. Њен орган, назван материца, је тако добро прилагођен зачећу да жена, читамо
на једном месту, може понекад зачети без сједињења с мушкарцем. Један гласовити
природњак је писао о некој жени која је постала бременита од семена које је извесни
мушкарац источио у купатилу.15 Овоме може бити придодато још једно задивљујуће
чудо природе: да трудна жена, под условом да осети потребу за реченим, без опасности
може јести некувано месо, сирову рибу, те често пута чак и угаљ, прљавштину, камење.
Она такође, без икаквих проблема, може сварити метале, отров, те друге сличне ствари,
и претворити их у благотворну храну за себе саму.
Нико неће бити изненађен големим бројем појава, поврх оних што сам навео, које
природа проузрокује међу женама, ако је читао дела философа и црквених учитеља;
навешћу само један пример, и то онај који нам је при руци, наиме, пример
менструације. С обзиром на то да исцељује неке лакше облике грознице, хидрофобију,
отеченост, чамотињу, лудило, као и многе друге сличне опаке болести, менструална крв
заслужује исто онакво дивљење због својих бројних благотворних утицаја. Између
осталог, она гаси пожаре, умирује буре, држи подаље опасност од узбурканих вода,
избацује сваку непристојност, одрешује враџбине, изгони зле духове. 16 Постоје и њена
многа друга дејства која немам намеру сада да представљам. Међутим, ради држања
добре мере, додаћу још једну, црпећи из предања учитеља Цркве и философа што су
потврђена искуством. Овај божански дар који су жене примиле и због ког им се цео
свет диви, желим да назовем силом исцељења свих болести, тј. силом којом оне себе
саме лече властитим силама, и то без прибегавања страној или спољашњој помоћи.
Ипак, оно што превазилази свако удивљење и што представља само по себи
највеће чудо јесте то што сама жена, без помоћи мушкарца, има способност да зачне
друго људско биће, предност која није додељена мушкарцу. Чак се ни Турци, нити
мухамеданци не противе овоме пошто верују да је добар број њих зачет без семена
мушкарца – они на свом језику ова бића зову „нефеш-фиљи“ 17 – и приповедају о
извесним острвима где жене зачињу под дејством тихог ветра, иако њихове тврдње не
15
Авероес (Ибн Рушд), Averrois Cordubensis colliget libri VII, 14.

16
Плиније, Познавање природе, 28.23.
можемо прихватити као истините. Јер, сматрам да је једино Дјева Марија, и само она,
зачела Христа без мушкарца, те је родила сина из своје сопствене плоти и благодарећи
плодности своје природе. Блажена Дјева Марија је истинита и природна мајка
Христова, а сам Христос је истинити и природни син Дјеве Марије. Кажем „природни“
будући да је Христос човек и Дјевин син по природи онолико колико она сама није
била потчињена пропадљивости природе. Последица реченог је била да се она није
породила у мукама, нити је била потчињена неком мушкарцу, те је њена плодност била
тако велика – чак и пре самог благослова Божијег – да јој није била потребна помоћ
мушкарца како би зачела. Међу дивљим зверињем је утврђено да неке женке постају
бремените без учешћа мужјака, попут женки грабљивица о којима говори Ориген у
свом делу Против Келса.18 У древна доба се говорило и о неким кобилама које зачињу
под брезом Зефира, као што говори песник у доба старих:

Отворених уста стоје заједно на високим литицама у сусрет западном ветру;

Њуше лаки ваздух и често без парења зачињу,
Ветром оплођене.19

Шта тек да кажем о говору, том божанском дару што нас више од било чега
другог чини надмоћнијима од животиња, том дару за ког Хермес Трисмегистос верује
да је драгоцен као сама бесмртност, а Хесиод да је најбоље човеково благо?!20 Зар жена
не говори течније, речитије и раскошније од мушкарца?! Зар нисмо најпре од наших
мајки и наших дадиља научили да говоримо?! Несумњиво је сама природа,
градитељица света, у својој далековидној мудрости према људском роду доделила ову
предност женском полу, те је због тога тешко игде пронаћи нему жену. Доиста је
красно и похвале достојно превазићи мушкарце управо онде где су људи нарочито
надмоћни у односу на сва друга жива створења.
Ипак, оставимо по страни профане текстове и окренимо се онима што нама
припадају, тј. Светом писму и нека сами извори вере буду наша полазна тачка у овој
ствари.
У турској митологији ово се односи на такозване „синове духа“, тј. на оне које су рођени од девичанске
17

мајке и без мушког учешћа.

18
Ориген Александријски, Contra Celsum, 1.37.

19
Вергилије, Георгике, 3, 273–275.

20
Хермес Трисмегистос, Corpus Hermeticum, 12.12; Хесиод, Теогонија, 75–104.
 Без сумње знамо да је Бог благословио мушкарца због жене, будући да је
мушкарац био недостојан примања овог благослова пре стварања жене (Пост. 1, 28).
Ово је у сагласности с оном Соломоновом изреком: „Ко је нашао жену, нашао је срећу
и стекао милост код Господа“ (Прич. 18, 22); као и с оном Сираховом: „Благо мужу
честите жене, јер је двострук број дана његових“ (Сир. 26, 1). Ниједан мушкарац не
може бити упоређен по достојанству с оним ко се удостојио да има добру жену. Јер,
опет каже Сирах: „Добра жена је благодат изнад сваке благодати“ (Сир. 26, 15). Због
тога је Соломон у својим изрекама назива украсом мужа (Прич. 12, 4), а Павле славом
њеног супруга (1. Кор. 11, 7). Јер, слава према дефиницији јесте употпуњење и
савршенство бића које почива и ужива у својој пуноћи, те ком се ништа не може
придодати како би увећало његово савршенство.
Због тога је жена употпуњење, савршенство, блаженство, благослов и слава
мушкарца, те као што каже Августин, прворазредна пријатељица људског рода у овом
смртном животу.21 Ово је разлог неизоставне љубави свеколиког људског рода према
њој, јер онај који је не воли и који је мрзи бива искључен из сваке врлине и благодати,
те се чак ни не може сматрати људским бићем. Овде можда треба поменути и
кабалистичке тајне које објашњавају како је Аврам [Abraam], примивши благослов
Божији благодарећи својој супрузи Сари [Sarah], био прозван Абрахам (Пост. 17, 15),
пошто је слово „Х“ [H] узето из имена жене и придодато имену мужа, те како је Јаков
примио благослов од жене, тј. његове мајке (Пост. 27–28). Многа слична места се могу
пронаћи у Светом писму, али ово није место да се бавимо њиховим разјашњењем.
Тако је, дакле, благослов био дат ради жене, док је закон био дат због мушкарца, и
то закон гнева и проклетства. Јер, управо мушкарцу беше забрањено да куша од дрвета
познања добра и зла, а не жени која још не беше створена (Пост. 2, 15–17). Бог је хтео
да она буде слободна од почетка. Стога је, с једне стране, мушкарац починио грех
једући с дрвета, а не жена; исто тако, с друге стране, мушкарац је донео и смрт, а не
жена. И сви ми смо сагрешили у Адаму (Рим. 5, 12), а не у Еви и нисмо заражени
грехом кроз нашу мајку која је жена, већ кроз нашег оца који је мушкарац. Штавише,
старозаветни закон је налагао обрезање свих мушкараца – док је жене оставио у
необрезању – желећи да првородни грех казни путем пола који је грех и починио (Пост.
17, 10–14). Осим тога, Бог није казнио жену зато што је кушала од дрвета познања, већ
што је мушкарцу пружила повода да учини зло; и она је ово учинила из незнања након
што ју је ђаво био искушао. Мушкарац је сагрешио у пуном познању, док је жена пала у
21
Августин Ипонски, De Genesi ad litteram, 9.3–11 (PL, 34, 395 – 400).
заблуду због незнања и лаковерности (Пост. 3, 13–14). Јер, ђаво је најпре њу искушао,
знајући да је она најизврсније од свих створења. Као што Бернар каже: „Гледајући њену
чудесну лепоту и знајући да је исту познавао у божанској светлости, док ју је поседовао
и уживао у разговору с Богом поврх свих других анђела, ђаво је своју завист усмерио
једино против жене, и то због њене изврсности“.22
Христос је дошавши на свет у највећем смирењу узео на себе понизнији мушки
пол, а не узвишенији и племенитији женски пол да би својим смирењем искупио грех
праоца Адама. Такође, пошто смо били осуђени због греха мушкарца, а не жене, Бог је
пожелео да овај грех буде искупљен од стране пола који је грех починио и да спасење
дође кроз исти пол који беше преварен у свом незнању. Због тога је Бог рекао змији да
ће жена – или, према изворном читању, „женино семе“ – сатрети њену главу, а да то
неће учинити мушкарац или семе његово (Пост. 3, 15). Ово можда објашњава зашто је
Црква поверила свештенички чин мушкарцима пре него женама, будући да сваки
свештеник представља Христа. Христос, с друге стране, представља првог човека који
је сагрешио, тј. самог Адама (1. Кор. 15, 45). Сада се може разумети канон који почиње
речима „ова икона“ и који тврди да жена није створена према икони Божијој, тј. према
Христовом телесном подобију.23
Осим тога, Бог, то ће рећи Христос, није изабрао да постане син мушкарца, него
жене коју је учинио тако достојном да се оваплотио једино од ње саме. Јер Христос се
назива „сином човечијим“ због жене, а не због мужа. Ово необично чудо је и самог
пророка запрепастило, наиме да је „жена обавила мужа“ (Јер. 31, 22) као његова
заштита, будући да мушки пол беше обујмљен Дјевом што је носила Христа у своме
телу.
Штавише, Христос се по свом васкрсењу из мртвих најпре јавио женама, а не
мушкарцима (Мк. 16, 1–8). И добро је познато да су се након Христове смрти неки
мушкарци одрекли вере, док ниједан текст не сведочи да су жене напустиле
хришћанску веру и религију. Поврх тога, ни прогон, ни јерес, ни одступање од вере
никада нису настали као последица неких женских дела; напротив, добро се зна да је са
мушкарцима ствар другачија. Христос беше издан, продан, приведен, оптужен, осуђен,
те поднесе страдање и беше прикован на крст; на крају беше усмрћен искључиво од

22
Приређивачи критичког издања Агрипиног текста нису могли да идентификују ово место код Бернарда
из Клервоа, те сматрају да се ради о погрешном цитирању.
23
Decretum Gratiani (такође познат као Concordia discordantium canonum и Concordantia discordantium
canonum или једноставно као Decretum), 2.33.5.13.
стране мушкараца. Штавише, Петар се одрече Христа, иако га је толико љубио, а
побегоше и сви други ученици Христови (Мк. 14, 66–72). На крају, само га неке жене
пратише до крста и гроба (Мк. 15, 40–41). Чак и паганка, жена Пилатова, учини већи
напор да спасе Христа него сви мушкарци који су веровали у Њега (Мт. 27, 19). Додајте
на ово и једногласну сагласност теолога да је у време оно Црква пребивала само у
једној жени, Дјеви Марији, због чега је подесно да женски пол назовемо побожним и
светим.
Ако неко с Аристотелом буде рекао да су међу свим живим створењима
мушкарци најхрабрији, најмудрији и најплеменитији, нека му тад апостол Павле, који
беше изврснији учитељ од њега, одговори овим речима: „Него је Бог изабрао оно што је
пред светом лудо – да тиме посрами мудре, и што је слабо пред светом, то је Бог
изабрао - да посрами јако, и што се у свету сматра неплеменитим и презреним Бог је
изабрао, и оно што се сматра за ништа – да уништи оно што важи као нешто“ (1. Кор. 1,
27–28).24
Ко је међу мушкарцима био узвишенији од Адама у свеколиким благодатним
даровима природе? Но, жена га обори доле (Пост. 3). Ко беше јачи од Самсона? Жена
надвлада његову снагу (Суд. 14–16). Ко беше чеднији од Лота? Жена га подстакну на
родоскрвнуће (Пост. 19, 30–38). Ко беше побожнији од Давида? Жена поремети његову
светост (2. Цар. 11). Ко беше мудрији од Соломона? Жена га превари (1. Цар. 11, 1–8).
Ко показиваше већег трпљења од Јова? Ђаво га је лишио свих његових добара, побио
покућство и децу, прекрио његово читаво тело чиревима и гнојем, преплавио га
патњом, но ипак није могао пореметити његову првобитну једноставност и стрпљење
духа, нити је могао у њему побудити гнев. Међутим, жена га је разгневила – јер она
беше надмоћнија од ђавола у погледу ове ствари и смелија од њега – и подстакнула на
псовке (Јов. 3, 1–3).
Буде ли нам допуштено да Христа упоредимо с овим, Њега што је превазишао све
остале у сили и мудрости, пошто су Божија сила и мудрост непролазни, зар Он сам не
допушта да буде искушан од жене Хананејке? Он јој каже: „Није лепо узети дечији
хлеб и бацити га псима“; а она му одговори: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што
падају са трпезе њихових господара“; и кад је Христос видео да је не може надвладати
својим убеђивањем, Он је благослови и рече: „Нека ти буде како желиш“ (Мт. 15, 21–
28). Ко је пламтео већом вером од Петра, првог међу апостолима? Жена га наведе да се
одрекне Христа, иако он не беше какав незнатни пастир Цркве (Јн. 18, 17). Колико се
24
Аристотел, О деловима животиња, 3.1, 661b-662a.
год каноничари трудили да кажу како је њихова Црква незаблудива, извесна жена је
преварила Цркву својим невероватним прерушавањем у папу.25
Ипак, неко може казати да овакве ствари ништа не придодају слави жена, већ
њиховој осуди. Жене ће на ово одговорити: „Ако је неопходно да неко од нас двоје
изгуби своја добра или живот свој, више волим да ти изгубиш речено него ја“.
Говорећи на овај начин оне ће следити пример Иноћентија Трећег који је пишући
канонску посланицу из Рима неком кардиналу упутио следећу поруку: „Деси ли се да
неко од нас двојице буде проклет, изабрао бих да то будеш ти“. 26 Осим тога, чак су и
грађански закони доделили женама могућност да гледају на сопствене користи, и то на
рачун других људи.
Зар не видимо да је у Светом писму безакоње жене чешће благосиљано и хваљено
од добрих дела мушкарца? (Сир. 42, 14) Зар није похваљена Рахиља, она која је
смислила лукаву причу како би преварила свог оца који је тражио украдене идоле?
(Пост. 31, 19–35) И зар није похваљена Ребека зато што је захваљујући смицалици
добила благослов свог оца за Јакова, а затим још лукавије утишала гнев свог брата?
(Пост. 27–33) Рава блудница превари човека који је тражио шпијуне Исуса Навина и то
јој се урачуна у праведност (ИНав. 2). Јаиља изиђе у сусрет Сисари и рече му: „Склони
се код мене, господару“ (Суд. 4, 18). И кад јој он затражи воде, она му даде да пије
млеко и покри га покривачем. Но, кад Сисара беше заспао, она неприметно уђе, заби
колац у његову главу и уби овог човека који јој се предао и поверио да би био спасен. И
због ове озлоглашене издаје Свето писмо говори: „Благословена међу женама била
Јаиља, међу женама шатора нек је слављена“ (Суд. 5, 24).
Читајте приповест о Јудити и обратите пажњу на њене речи упућене Олоферну:
„Послушај речи своје слушкиње, јер ако следујеш њима, Господ ће те учинити
савршеним. Доћи ћу и све ћу ти исприповедати, па ћу те водити у средиште Јерусалима
и добићеш све људе Израиљце као што пастир има своје овце на длану, и ниједан пас
неће залајати, јер ове ми ствари рече провиђење Божије“ (Јдт. 11. 15–16). И тада, пошто
је Олоферн био успаван њеним ласкавим речима, она га удари по врату у одсече му
25
Овде је Агрипин извор вероватно Бокачо и његово дело О знаменитим женама, поглавље 99. Легенда
о женском папи се најпре јавља у тринаестом веку и то у летопису доминиканца Жана де Маја (Chronica
universalis Mettensis). Њу понављају многобројни писци у потоњим вековима. Према овој легенди, негде
око 1100. године (касније верзије говоре о 885. години), након успешне каријере учењака, прерушена у
мушкарца, извесна ће Јована постати папа. Након две године, током заседања Латеранског концила, она
је родила дета и одмах умрла. Прича је сасвим неисторијска и легендарна, иако се у њу нашироко
веровало током средњег века.
26
Григорије IX, Канони,18; De auctoritate et usu pallii, 3.
главу. Реците ми каква пакоснија намера, каква свирепија замка, каква лукавија издаја
може бити смишљена?! И управо због овога Свето писмо благосиља, хвали и велича
жену, те њено безакоње сматра бескрајно надмоћнијим од добрих дела мушкараца.

[Зар Каин није учинио добру ствар кад је као жртву принео прве плодове својих
најбољих усева? Ипак, њега је Бог одбацио због овог доброг дела (Пост. 4, 3–5). Зар
Исав није учинио добру ствар кад је, из поштовања и послушности, отишао да улови
храну за свог оронулог оца, па ипак га је отац лишио благослова, а Бог замрзео (Пост.
27, 3–34)? И Уза се, пламтећи побожношћу, прихвати ковчега Божијег што нагињаше и
хтеде да се стровали, али беше умах погођен смрћу (2. Сам. 6, 3–7). У тренутку кад се
цар Саул припремао да Богу принесе неке од најгојазнијих жртава међу Малићанима,
он беше најурен са свог трона и предат у руке злом духу (1. Сам. 15–16). Лотовим
ћеркама је опроштено родоскрвнуће с њиховим оцем; међутим, њиховом оцу, упркос
пијанству, не беше опроштено, па је Црква Божија одбацила његове потомке (Пост. 19,
30–38). Родоскрвној Тамари је такође опроштено и она је сматрана праведнијом од
праоца Јуде (Пост. 38, 11–30), те је својом подвалом и родоскрвнућем заслужила право
да буде овековечена у лози нашег Спаситеља (Мт. 1, 3). Пробајте сада, ви силни и јаки
мушкарци, и ви схоластичке главе испуњене мудрошћу, ви што сте везани оковима
многим, хајде докажите нам многим примерима супротну тврдњу, тј. да је безакоње
мушкараца боље од многих добрих дела жена! Несумњиво, ви нисте у стању да
учините речено уколико се не прихватите алегорија, те њима женски углед изједначите
с мушким. Но, вратимо се без одлагања на нашу тему.]27

Најјаснији доказ који се може свима пружити о надмоћности једног оваквог

срећног пола јесте једна жена што беше најплеменитије од свих створења, јер њу
никада нико није превазишао нити ће превазићи у достојанству. Мислим на саму
блажену Дјеву Марију, од које ни сами Христос није већи, барем што се тиче Његове
људске природе, пошто је она зачела без првобитног греха.28 Доиста је истинита ова
27
Овог одељка нема у издању из Антверпена које је објавио Агрипа и на ком је засновано критичко
издање текста с ког доносим превод. Ипак, овај одељак се налази у каснијем издању из Гренобла које је
објављено крајем шеснаестог века. Према приређивачима критичког издања, оно је пуно грешака, те ни у
ком случају не може припадати самом Х. К. Агрипи. Због тога доносим превод у заградама.
28
Безгрешно зачеће (immaculata conceptio) је догма Римокатоличке цркве, коју је формулисао папа Пије
IX 8. децембра 1854 (була Ineffabilis Deus), а преузео Други ватикански концил (1964. године у
конституцији Lumen Gentium, 56–59), по којој је Дјева Марија слободна од сваке мрље или последице од
прародитељског греха, самим својим безгрешним зачећем. У православним и протестантским црквама не
Аристотелова тврдња: када је најбољи појединац у једној врсти племенитији од
најбољег појединца у другој врсти, онда је прва врста у целини племенитија од
потоње.29 Дјева Марија је најбоља од своје врсте међу женама; међу мушкарцима, пак,
нико није превазишао Јована Крститеља (Мт. 11, 11); а нема ниједног католика који не
зна колико је Дјева Марија надмоћнија у односу на њега, она која је узвишенија од свих
анђелских хорова.
Неко може на сличан начин тврдити и следеће: када је најгори појединац у једној
врсти злочестији од најгорег појединца у другој врсти, онда је прва врста у целини
нижа од друге. Но, сад већ добро знамо да је мушкарац најзлобније и најгоре од свих
створења, било да је он Јуда који је издао Христа и ком је Христос казао: „Боље би му
било да се није родио тај човек“ (Мк. 14, 21), било да је он гори од Антихриста који ће
се појавити једног дана и у ком пребива сва воља Сатанина (1. Јн. 4, 3). Штавише,
Свето писмо нам приповеда о многим мушкарцима који су били осуђени на вечне муке,
иако се ништа слично не може прочитати о некој жени.
Као накнадно сведочанство придодајте извесну повластицу која је пружена нижој
природи: наиме да орла, као краљицу свих птица и најплеменитију међу њима, увек
налазимо као женку, а никада као мужјака. С једне стране, Египћани су обзнанили да је
постојао само један Феникс и да је био женка. С друге стране, царска змија коју
називају „василиком“, најсмртоноснија од свих отровница, јесте увек мужјак и не може
бити рођена као женка.30
Надмоћност, доброта и невиност жена може се сасвим довољно показати у
чињеници да су мушкарци, а не жене, узрок свих зала. Штавише, управо је Адам – као
први човек што се усудио да преступи закон Господњи – затворио врата неба и све нас
учинио потчињенима греху и смрти (Рим. 5, 12). Јер смо сви сагрешили и сви умиремо
у Адаму, а не у Еви (1. Кор. 15, 21–22). Осим тога, Адамов најстарији син отворио је
врата пакла, јер он беше први завидљивац, први човекоубица, први братоубица, први
који је очајавао пред милошћу Божијом (Пост. 4, 1–16); Ламех беше први бигамиста
(Пост. 4, 19), Ноје први пијанац; први који понесе срамоту оца свога беше Хам, син
Нојев (Пост. Пост. 9, 21–22); први тиранин и идолопоклоник беше Неврод (Пост. 10, 8–
9); а први прељубник и први родоскрвник беше мушкарац (Пост. 19, 30–38). И опет,

постоји ово учење.

29
Иако звучи сасвим аристотеловски, приређивачи критичког издања нису могли да пронађу ову тврдњу
у Аристотеловим списима, те остаје отворено питање одакле је Агрипа исту преузео.
30
Плиније, Познавање природе, 8.33.78.
мушкарци су први склопили савез с демонима и открили профане вештине. Синови
Јаковљеви беху први људи што су продали свог брата (Пост. 37, 25–28); египатски
фараон је први убио своје мушко дете (Изл. 1, 16). Такође, мушкарци су се први
препустили противприродним неумереностима; о овоме сведоче Содома и Гомора,
некада славни градови који пропадоше због грехова мушкараца (Пост. 18, 21).
Читамо како су мушкарци посвуда, због њихове плаховите чулности, били
бигамисти, имали безброј жена и безброј конкубина, те били прељубници и блудници.
На пример, ту налазимо бесконачни број супруга и конкубина код мушкараца као што
су Ламех (Пост. 4, 23), Аврам (Пост, 25, 1–2), Јаков (Пост. 46, 15), Исав (Пост. 36, 1–5),
Јосиф (Пост. 41, 45), Мојсије (Изл. 3, 1), Самсон (Суд. 15, 1–3), Елкан (1. Сам. 1, 1–2),
Саул (1. Сам. 14, 49–50), Давид (1. Сам. 18, 17–27), Соломон (1. Цар. 11, 1–8), Асхор (1.
Дн. 4, 5–8), Ровоам (2. Дн. 11, 18–21), Авија (2. Дн. 13, 21), Халев (1. Дн. 2, 18–19),
Ксеркс, те многи други који су поред неколико супруга имали љубавнице и конкубине.
И њихово сједињење с овим женама не беше им довољно да насите своју жељу, већ
имаху односе и са својим слушкињама. С друге стране, не налазимо ниједну жену,
изузев Витсавеје (2. Сам. 11, 3), која није увек била задовољна само једним мужем, те
се не може пронаћи ниједна која се преудала кад је већ добила дете са својим првим
мужем. То је зато што су жене скромније, чедније и уздржаније од мушкараца.
Наша читања нас подучавају да се жене често уздржавају од дељења постеље са
својим мужевима у случају да се нађу неплодне, те им доводе друге жене, као што су то
учиниле Сара (Пост. 16, 2), Рахиља (Пост. 30. 3) и Лија (Пост. 30, 9), те многе друге
неплодне жене које су својим мужевима привеле своје слушкиње како би им оне
подигле властито потомство. Но, допустите ми да се запитам: беше ли икад мушкарца
тако остарелог, фригидног, неплодног и неспособног за полни чин, те који беше тако
пун љубави и добре воље према својој жени да на своје место постави другог мушкарца
способног да оплоди њену плодну утробу својим плодним семеном?! Ипак, читамо да
су у древна времена Ликург и Солон донели закон према ком је млада девојка – у
случају да ју је себи за жену узео какав остарели мушкарац што не беше погодан за
брак или из неког другог разлога беше неспособан за љубав – имала право да међу
мужевљевим сродницима изабере младог мушкарца, племенитог у снази и духу, да с
њом дели слатку игру и радост љубави; беше само један услов: ако би зачела дете, оно
је требало да буде објављено као мужевљево, а не као какво копиле или незаконит
пород.31 Доиста читамо да су ови закони били на снази, али не видимо да беху и
31
Плутарх, Живот Ликургов, 15.17; Живот Солонов, 20.2–3.
поштовани, и то не због отврдлости срца мушкараца, већ због чедности жена што ове
законе одбацише.
Постоји, исто тако, безброј веома уважених жена које су својом увиђавном
скромношћу далеко превазишле мушкарце у брачној љубави. Ту спадају Авигеја, жена
Навалова (1. Сам. 25, 1–38), и Артемизија, жена Маузолова, и Аргеја, жена Тебанца
Полиника, и Јулија, жена Помпејева, и Порција, жена Катонова, и Корнелија, жена
Грахова, и Месалина, жена Сулпицијева, и Алкеста, жена Адметова, и Хипсикратија,
жена краља Митридата Понтског, као и Дидона која је основала Картагину, те
Лукреција из Рима и Сулпиција, жена Лентолова.32
Постоји и безброј других жена чији завет девичанства и скромности не би ни смрт
могла изменити. Ове жене служе као сами пример реченог: Аталанта Каледонијанка,
Камила Волшанка, те Гркиње Ифигенија, Касандра и Хрисеида. Наведимо и младе
лакедемонијанске, спартанске, милешанске и тебанске девице, те безброј других што их
помињу у јеврејским, грчким и варварским причама као жене које су положиле већу
вредност у своје девичанство него у царства или у своје животе.33
Ако неко још тражи примере предане побожности, међу другима се истиче
побожност весталке Клаудије према свом оцу, као и побожност оне младе плебејке о
којој смо напред говорили према својој мајци.
Међутим, неки Зоил34 ће избацити примере супротне наведеном и поменути
убитачне бракове Самсона, Јасона, Дејфоба и Агамемнона, те других сличних
трагедија. Ипак, ако неко ове ствари посматра очима риса, као што кажу, он ће открити
да су жене лажно осуђене, јер ниједна од оних што су имале добре мужеве није се
понашала на непристојан начин. У стварности једино наопаки мушкарци имају наопаке
жене; другим речима, жене су биле добре и постале искварене манама њихових мужева.
Да је женама било дозвољено да састављају законе и пишу историјске приповести,
замислите колики број трагедија би оне биле у стању да запишу о големој пакости
мушкараца, међу којима често наилазимо убице, лопове, силоватеље, фалсификаторе,
паликуће и издајнике. Већ у време Исуса Навина (ИНав. 7, 2–5) и цара Давида (2. Сам.
4, 2–3) мушкарци су се упуштали у отимачину, вршљајући у тако безбројним бандама
да су себи самима изабрали главешине, те чак и данас постоје многе од ових банди.
32
Бокачо, О знаменитим женама, 55.

33
Бокачо, О знаменитим женама, 76.

34
Зоил из Амфиполиса (четврти век пре нове ере) био је кинички философ озлоглашен због својих
жестоких напада на Хомера, Платона и Исократа.
Због тога су сви затвори натрпани мушкарцима и сва губилишта посвуда крцата
лешевима истих.
С друге стране, жене су заслужне за проналазак слободних вештина, те сваке
врлине и добробити, као што имена вештина и врлина, које су и саме женског рода,
показују боље од било чега другог. Још једна задивљујућа ствар јесте што се и сами
земаљски континенти називају женским именима: нимфа Азија, и Агенорова ћерка
Европа, те Епафова ћерка Либија, такође звана и Африка. Све у свему, ако пређемо
погледом преко свих врста врлина наћи ћемо да жене држе прво место у свакој.
Управо је једна жена, сама Дјева Марија, прва заветовала своје девичанство Богу
и тиме заслужила да постане мајка Божија. Жене пророчице су увек више биле
надахнуте божанским духом од мушкараца, као што се зна из приповести о њима које
нам дају Лактације, Евсевије и Августин. 35 Марија, сестра Мојсијева, беше пророчица
(Изл. 15, 20–21). Исто тако, кад Јеремија беше у заточеништву, жена његовог стрица,
која се зваше Олда, доби предност над мушкарцима и беше уздигнута до пророчице
народа Израиљског ком прећаше потпуно уништење (2. Цар. 22, 14).
Читајмо с пажњом Свето писмо и видећемо да је постојаност жена у верности и
другим врлинама далеко уздигнута изнад постојаности мушкараца у истима. Тако су
Јудита, Рута и Јестира биле прослављене толико великом славом да имена неколицине
библијских књига носе њихова имена. Гласовити Аврам, ког Свето писмо назива
праведним због његове вере пошто је поверовао у Бога, беше потчињен својој жени
Сари и примио је од гласа Божијег следећу заповест: „Што ти је год казала Сара,
послушај“ (Пост. 21, 12). На сличан начин и Ребека, постојана у вери, није оклевала да
упита Бога и нађе се достојном да прими одговор од Њега. Она зачу пророчанство: „Два
су племена у утроби твојој и два ће народа изаћи из тебе“ (Пост. 25, 23). А Сарептска
удовица поверова у Илију, иако јој овај каза извесну непријатну реч (1. Цар. 17, 8–16).
На сличан начин и Захарију због његовог неверовања анђео учини немим, док
његова жена Јелисавета пророкова кроз дете које је носила у својој утроби, те прими
похвалу што се чврсто држала вере. Затим је она сама похвалила блажену Дјеву Марију
овим речима: „И блажена је она која је поверовала да ће се испунити што јој је Господ
рекао“ (Лк. 1, 45). Исто тако је и пророчица Ана, након Симеоновог откривења,
исповедила свог Бога и говорила о Њему свима који су желели да послушају, наиме

35
Лактације, Божанске установе, 1.6; Евсевије, Praeparatio Evangelica, 9.15; Августин, Држава Божија,
3.18.
онима који очекиваху избављење Израиљево (Лк. 2, 36–38); а Филип је имао четири
кћери девице што су пророковале (Дап. 21, 9).
Шта тек да кажемо о жени Самарићанки с којом је Христос разговарао на
бунару?! Испуњен вером ове побожне жене, Он одби храну коју му понудише апостоли
(Јн. 4, 5–42). Знамо и за веру жене Хананејке (Мк. 7, 24–30) и жене које је патила од
крвоточења (Мк. 5, 25–24). Зар Марта није исповедила своју веру као и Петар?! (Јн. 11,
24–27) У јеванђељима можемо дознати и о постојаности вере Марије Магдалене. Јер,
док свештеници и Јевреји распињу Христа, она нариче, носи миро за помазање до
крста, тражи Христа у гробу, испитује вртлара, препознаје Бога. Она хита апостолима и
објављује да је Христос васкрсао. Док они сумњају, она верује (Мк. 16, 1). Опет и опет,
шта казати о Прискили? Ова необично света жена саветова Аполоса, епископа Коринта,
једног од апостола и човека веома учена у закону. И овај апостол не беше посрамљен да
од жене научи оно што је сам проповедао у цркви (Дап. 18, 2–28).
Додајмо да нема ништа мање жена него мушкараца које су у подношењу
мучеништва и презиру смрти посведочиле непоколебљивост своје вере. И овде не смем
прећутати ону чудесну мајку, достојну сећања међу свим људима добре воље, која не
само да храбро поднесе призор свирепог мучеништва њених седморице синова, већ их
и смело саветова да пригрле смрт, јер и она сама имаше поверења у Бога диљем својих
невоља и отиде у смрт са својим синовима како би одала почаст закону њених отаца (2.
Мак. 7). И зар није Теоделинда, ћерка краља Баварије, превела у веру Ломбарде? И зар
Грајзила, сестра императора Хенрија Првог, није учинила исто са Мађарима? И зар
Клотилда, ћерка краља Бургундије, није учинила исто са Французима? И зар извесна
жена скромног порекла, звана Апостола, није учинила исто са Шпанцима? Зар није
свака од њих привела вери у Христа безбројно мноштво људи?! Коначно, управо у
овом веома побожном женском полу надмоћно сијају хришћанска дела вере и
побожности све до наших дана.
Ипак, како нико не би посумњао да жене могу учинити све што и мушкарци,
допустите нам да наведемо неколико примера. Видећемо да никада није било ниједног
изузетног или врлинског дела које су учинили мушкарци, а које нису учиниле и жене с
подједнаким сјајем.
Међу паганским свештенством у древним временима нарочито се истицала
Мелиса, свештеница богиње Кибеле. Тако ће у потоњим временима све свештенице
богиње Кибеле бити назване Мелиса. Исто тако, Хипекавстрија беше свештеница
богиње Минерве; Мера богиње Венере; Ифигенија богиње Дијане; а Бахове свештенице
се прославише под разним именима: Тијада, Менада, Ваха, Илијада, Мималонида,
Едонија, Евтихија, Васарида, Триатерида. Међу Јеврејима беше Марија која с Мојсијем
и Ароном уђе у светилиште, те је сматраху свештеницом (Изл. 15, 20). Што се тиче
наше хришћанске вере, иако је женама забрањено да врше свештеничку службу, ипак
из објављених извора знамо да се једна жена, прикривајући свој прави пол, попела до
папске столице.36 Угледне међу нашом хришћанском сабраћом су многе свете
игуманије и монахиње које су стари сматрали достојнима имена свештеница.
У погледу пророчанства, међу народима читаве васељене нарочито су гласовите
Касандра, Сибила, Марија, сестра Мојсијева, Девора, Олда, Ана, Јелисавета, четири
Филипове кћери и одскора многе друге свете жене, као што су Бригита и Хилдегарда.37
У погледу магије, те непрозирне науке о добрим и злим духовима, међу свим
осталима истичу се Кирка и Медеја, јер оне извршише чудесније ствари него сами
Заратустра, иако њега многи сматрају проналазачем ове вештине.
У погледу философије, беше Теано, славна Питагорина жена и њихова ћерка
Дама, знаменита због објашњења двосмислене философске мисли свога оца.
Прослављене беху Аспасија и Диотима, ученице Сократове, Ластенија Мантинејска и
Аксиотеја Флијуска беху ученице Платона. С друге стране, Плотин је хвалио Гемину и
Амфиклеју. Лактације хвали Темисту. Хришћанска Црква се поноси светом Катарином,
младом девојком која у учености далеко превазиђе философе свог времена. 38 И пазимо
да овде не заборавимо краљицу Зенобију, ученицу философа Лонгина, која због
свеобухватности и изузетности своје учености доби име Ефиниса и чије свете списе
Никомах преведе на грчки језик.
Погледајмо сада на беседништво и поезију. Овде можемо навести Армесију,
названу Андрогинија, Хортезију, Лукрецију, Валерију, Копилу, Сапфу, Корину,
Римљанку Корнифицију, Ирину са Телоса или са Лезбоса, познату списатељицу
епиграма. Салустије помиње Семпронију, а код писаца закона је позната и Калпурнија.
Кад у наше доба образовање не би било забрањено женама, данас би се добро
образоване жене такође сматрале талентованијима од мушкараца.
И шта тек да кажемо на чињеницу да жене самом природом својом и без икаквих
потешкоћа превазилазе учењаке у свим дисциплинама?!
36
Видети напомену број 25.

37
Овде Агрипа мисли на Бригиту из Шведске (1331–1381) и Хилдегарду из Бингена (1098–1179).

38
У историји хришћанства налазимо многе жене под именом свете Катарине. Овде се вероватно ради о
Катарини Александријској из четвртог века која је, према предању, била веома учена.
 Зар граматичари не говоре с поносом о себи самима као о учитељима речитости?!
Но, зар се овој речитости много боље не учимо од наших дадиља и наших мајки него од
граматичара?! Зар за изузетну речитост Граха не беше заслужна његова мајка
Корнелија?! Зар Силоса, сина Скитског краља Арипита, грчком језику није научила
његова мајка која беше из Истре?! Зар деца рођена у колонијама по страним земљама
не чувају увек свој матерњи језик?! Управо су из овог разлога Платон и Квинтилијан
препоручивали да се нарочита пажња обрати на избор добрих дадиља за децу како би
језик и говор детета правилно и промишљено били обликовани.
Зар жене нису превазишле песнике са својим тричаријама и бајкама, као и
дијалектичаре с њиховим усменим расправама? И најмања међу проституткама је
убедљивија од било ког беседника. Који математичар, погрешно рачунајући, може
преварити жену исплаћујући јој дуг свој?! Који музичар јој може парирати у певању и
љупкости гласа?! Зар философи, математичари и астролози често нису непоузданији од
сељанки у својим предвиђањима и дијагнозама?! Зар се често не дешава да незнатна,
стара бабица надмаши чак и лекара? Сам Сократ, најмудрији међу свим људима – ако је
веровати сведочанству Аполоса – није сматрао недостојним себе самог, иако беше већ
веома остарео, да још увек понешто научи од Аспасије, тј. од жене. Тако се ни сам
Аполос није стидео да учи од Прискиле (Дап. 18, 24–28).
Тражимо ли примере женске мудрости, можемо је наћи код Описе, која беше
убројана у богиње, код Плотине, жене Трајанове, код Амаласунте, краљице Острогота,
код Емилије, жене Сципионове. Још можемо додати и Девору, жену Лафидотову, о
којој читамо у Књизи судија (Суд. 4–5) да је неко време служила као судија над
народом Израиљским који јој је долазио како би добио њен суд у свим стварима.
Управо је она, након што је Барак одбио да се бори против непријатеља, била изабрана
за вођу Израиљске војске, те је непријатеља нагнала у бег и остварила победу (Суд. 4,
6–15). И опет, читамо у Књизи о царевима да краљица Готолија владаше седам година у
Јерусалиму.
Семирамида је, нако смрти краља Нина, владала народом четрдесет година.
Кандака, етиопска краљица која се помиње у Делима апостолским, беш веома мудра и
силна владарка (Дап. 8, 27); и Јосиф Флавије, тај поуздани историчар древних времена,
приповеда задивљујуће приче о женама.39 Додајте њима и Никлу, краљицу од Сабе, која
дође издалека да чује мудрост Соломонову и осуди све мушкарце Јерусалима, према
сведочењу самог Господа (2. Дн. 9, 1–9). Беше и нека веома лукава жена Текујанка што
39
Јосиф Флавије, Јудејске старине, 8.165.
својим питањима улови у замку цара Давида, те га подучи кроз загонетку и омекша
божанским примером (2. Сам. 14, 4–20). Такође, Авигеја и Витсавеја не смеју бити
заборављене: прва ослободи свог мужа од Давидовог гнева, те након мужевљеве смрти
поста царица и жена Давидова (2. Сам. 2); а друга, мати Соломонова, својом
разборитошћу задоби царство за свог сина (1. Сам. 25).
У погледу проналазака можемо навести примере Изиде, Минерве и Карменте. У
погледу оснивања царстава и градова можемо навести примере Семирамиде – која је
владала над царством што се простирало по читавој васељени – те Дидоне и Амазонки.
У погледу вођења ратова можемо навести Томириду, краљицу Скита, која порази Кира,
цара Персијског, затим Волшанку Камилу и Чехињу Власту, две силне краљице, као и
Пандеу из Индије, Амазонке, Етиопске краљице, те жене са Лимноса, Фокиде, Хиоса и
Персије.
Читамо и о многим другим знаменитим женама чија је задивљујућа храброст
спасавала читаве народе из њихових очајничких околности. Међу њима је Јудита, коју
свети Јероним хвали овим речима: „Запазите у удовици Јудити пример чедности,
похвалите је радосним песмама и непрестаним хвалоспевима.“40 Њу, дакле, Бог није
пружио као пример једино женама, већ и мушкарцима; и како би јој узвратио за њену
чедност, Он јој даде такву врлину којом је поразила оног што никада не беше поражен
и превазиђе оног који беше непревазиђен.
Такође, читамо да је нека јака и мудра жена позвала Јоава на разговор, те му дала
у руке главу Севину, непријатеља Давидовог, како би Јоав избавио град Авел,
најстарији међу свим градовима Израиљским (2. Сам. 20, 14–22). И нека жена баци
комад жрвња, погоди Авимелеха и разби му главу, те тако испуни Божију освету над
Авимелехом који сагреши своме оцу пред Господом, јер на једној стени поби сву
његову браћу (Суд. 9). Јестира, жена цара Ксерокса, ослободи свој народ од срамне
смрти и задоби за њих велике похвале (Јест. 8–9). Кад је Волшански војсковођа Гај
Марције Кориолан опколио Рим и мушкарци нису били у стању да одбране град
оружјем, тад је Вентурија, старица и мајка поменутог Кориолана, укорила свог сина и
спасила град. Кад су становници Родоса напали Артемизију, она их је лишила њихове
флоте и поставила себе за господарицу острва, градећи у самом Родосу свој кип како би
њиме оставила трајни жиг њихове срамоте.
Ко ће у наше доба достојно похвалити племениту младу девојку што се попут
какве Амазонке, иако не беше племенитог порекла, подиже на оружје године 1428. – тј.
40
Јероним, Писмо 54, 16.
у доба кад Енглези окупираше Француску – и стави се на чело војске, те се борише тако
силовито и успешно да порази Енглезе у многим биткама и краљу Француске поврати
царство које овај већ беше изгубио?! Код утврђења Кенабум – које зову Орлеан – тј. на
мосту преко реке Лоаре, подигнута је света статуа посвећена девици у спомен на њене
подухвате.41
Из историја Грка, Латина и варвара – како древних, тако и савремених – могао
бих да набројим још изузетних жена; но, како овај спис не бих продужавао изнад сваке
мере, потрудићу се да исприповедано прећутим. Плутарх, Валерије Максим, Бокачо и
неколицина других су исписали своје приповести. Због тога су ствари које сам наводио
о слави жена неупоредиво малобројније од оних које сам прећутао, јер нисам толико
славољубив, нити се могу претварати вичним да у овако незнатном спису обухватим
бесконачне изврсности и врлине жена. Ко се, доиста, може упоредити с бесконачним
похвалама које заслужно падају на женски род, тј. на оне које су на почетку нашег
свеколиког постојања, које обезбеђују очување људског рода, што би без њих сасвим
убрзо нестао, те од којих зависи свака породица и држава?!
Чак је и оснивач Рима ово добро знао пошто није оклевао да поведе немилосрдан
рат против Сабињана чије је ћерке отео – с обзиром на то да је Риму недостајало жена –
јер је знао да ће његово царство убрзо нестати ако у њему не буде жена. Кад су
Сабињани заузели Капитол и док је битка беснела у средишту форума, борбе су се
зауставиле тек кад су жене потрчале између две ратне линије. Напокон, они склопише
мир и закључише примирје, те ово означи почетак трајног пријатељства. 42 Управо из
овог разлога Ромул даде женска имена куријама и Римљани се сагласише са званичним
одредбама према којима жене нису морале да аргатују, нити да кувају. Осим тога, жени
и мужу беше забрањено да примају поклоне једно од другог, како би се научили да су
им сви интереси заједнички. Због тога се, напокон, појавио обичај да они који узимају
невесту морају исту навести да изговори: „Где год си ти, ту сам и ја“, тиме означавајући
следеће: „Где год си ти господин, ту сам и ја госпођа; где год си ти господар, ту сам и ја
господарица.“43
Након свргавања царева, легије Волшана које је предводио Марције Кориолан
поставише свој логор на пет миља од Рима. Но, они беху одвраћени залагањем жена. И
41
Овде Агрипа свакако мисли на Јованку Орлеанку (1412–1431), познату и као Дјева из Орлеана.

42
Тит Ливије, Ab Urbe Condita, 1.9–13.

43
Церемоније брака није било у римском закону, већ само у римским обичајима, те није познато одакле
тачно Агрипа цитира ову реченицу.
као накнаду за њихово доброчинство, величанствен храм беше посвећен женској
богињи Фортуни. Штавише, велике почасти и симболи поштовања беху положени на
њих декретима Сената, као што су повластица да се пешачи по узвишеној страни улице,
док су се мушкарци спуштали у одавању почасти и уступали им своје место. Било им је
одобрено да носе пурпурне хаљине с позлаћеним рубовима, па чак и украсе од драгог
камења, те минђуше, прстење и огрлице.
Потоњи императори установише да жене морају увек бити изузете од закона који
би забрањивали ношење нарочитих хаљина или нарочитог накита. Приде, женама је
даривано право на наследство и право над имовином. Закони су, такође, допустили да
сахране жена буду обележаване попут сахрана знаменитих мушкараца, тј. са јавним
похвалним беседама, и то у знак сећања на давна времена кад је Аполону у Делфе
требало послати поклон у складу за Камиловим заветом, а пошто у граду није било
довољно злата, жене су спонтано даривале свој накит. 44 Током рата који је Кир водио
против Астијага, персијска војска је већ била у бекству кад се благодарећи прекорима
жена вратила на бојно поље и даривала жене запањујућом победом. Због тога је Кир
прописао у закону следећу одредбу: кад год би Персијски цареви улазили у град, свакој
би жени морали платити круну злата. Александар је два пута улазио у град и два пута
плаћао ову дажбину. Штавише, Александар је за трудне жене удвостручио суму. Тако
су древни цареви персијски попут Римљана од самог заснивања Рима до његове
свеопште владавине, одувек полагали на жене све могуће врсте почасти.
Жене нису ништа мање биле поштоване ни од стране самих императора.
Император Јустинијан је сматрао да његова жена мора бити консултована и укључена у
доношење закона. И на другом месту закон каже: „Жена дели почаст која се исказује
њеном мужу и учествује у његовој слави, те бива уздигнута у чину онолико високо
колико и њен муж“.45 Због тога се императорова жена назива императорка, жена краља
назива се краљица, жена принца назива се принцеза, те она постаје знаменита без
обзира на њено порекло. Улпијан говори: „Принц, то јест император, није подложан
законима; иако је Августа, као императорова жена, подложна законима, принц на њу
ипак полаже исте повластице као на себе самог.“46

44
Плутарх, Camillus, 8.2–3.

45
Ut magistratus sine ulla donatrone fiant, 1.

46
De consultibus, 2.
 Речено допушта женама да постану судије и посредници, да имају права да закупе
или наследе феудално добро, те да одлучују о стварима закона међу својим вазалима.
Из истог разлога жена може, попут мушкарца, имати своје робове, може спроводити
правду чак и међу странцима, може своје име оставити породици како би њени синови
носили њено име, а не име свог оца. Оне исто тако имају велике предности у стварима
које се тичу мираза, као што је објашњено на разним местима у корпусу закона. У
закону је, такође, прописано да уважена жена и на добром гласу не треба да буде
утамничена због грађанских дуговања. Напротив, судија који је баци у тамницу бива
кажњен губитком свог живота. Ако је осумњичена за какав прекршај, она је приморана
да иде у манастир или се предаје женама на утамничење; јер, као што закон потврђује,
жена се налази у бољем стању од мушкараца; исто тако, ако су прекршаји слични,
мушкарац је свакако више крив од жене. Тако се мушкарац осуђен за прељубу кажњава
смрћу, док је прељубница бачена у манастир. Ацо из Болоње је у резиме свог списа „О
Велијанском декрету Сената“ сакупио више привилегија које припадају женама, док је
исте у свом спису „О одрицањима“ сакупио и Вилијам Дуран.
Међу законодавцима и оснивачима држава нарочито се истичу Ликург и Платон –
мушкарци знаменити и у потпуности вешти због своје мудрости, што су благодарећи
тајнама философије знали да жене нису подређене мушкарцима, нити у погледу
разумских способности, нити у погледу физичке снаге, нити по достојанству њихове
природе, већ да су подједнако спретне у свим овим стварима – прописаше да жене могу
вежбати рвање и гимнастику заједно с мушкарцима, па чак и оне ствари које се тичу
војне обуке: гађање луком, употреба праћке, бацање камења, испаљивање стрела, борба
с оружјем на коњу или без коња, вештине постављања логора или формирања борбених
линија, командовање војском. Све у свему, мушкарцима и женама су у потпуности
додељене подједнаке вежбе.
Погледајмо и поуздане историчаре из старине. Код њих можемо пронаћи да је у
Либији, међу Бактријанима, као и у Галатији, била уобичајена пракса да се мушкарци
препуштају слободном времену, док су жене радиле у пољима, подизале насеобине,
бавиле се трговином, јахале коње и бориле се, те чиниле друге ствари које обично чине
мушкарци. Међу Кантабријанима, мушкарци дарују мираз женама, сестре удају своју
браћу, а ћерке се одређују за наследнице. Међу Скитима, Трачанима и Галима
дужности су уобичајене како код мушкараца, тако и код жена. Кад би се водили
преговори о рату и миру, жене би биле довођене због расправе и доношења одлуке.
Доказ за ово је склапање примирја између Ханибала и Келта, и то под следећим
условима: „Ако се неко од Келта буде жалио на претрпљену неправду од руке ма ког
Картагињанина, тада ће Картагински магистрати или генерали што пребивају у
Шпанији бити судије у спору. Ако неко од Картагињана буде претрпео неправду од
руке било ког Келта, тада ће келтске жене донети пресуду о датој ствари“.47
Међутим, пошто неподношљива тиранија мушкараца надвладава божанско право
и природне законе, слобода која је једном дарована женама данас је запречена
неправедним законима, потлачена обичајем и употребом, те поништена у стварима
образовања. Јер, од самог рођења и њених најранијих година жена је ограничена на
испразност живота у кући; и као да је неспособна за важније дужности, она нема друге
будућности осим игле и плетења. Штавише, кад сазри до пубертета њу предају власти
љубоморног мужа или је заувек затварају у каквој манастирској радионици. Њој је
законом забрањено да врши јавну службу. Чак ни најлукавије међу њима не могу да
поднесу тужбу на суду.
Осим тога, женама је забрањено учешће на суду, те су лишене доношења пресуда,
усвајања, заступништва, администрације, старатељства, васпитања, наследства, као и
судског претреса у стварима злодела. Њима је забрањено проповедање речи Божије, и
то у супротности са Светим писмом где им Свети Дух кроз уста пророка Јоила обећава:
„И прорицаће кћери ваше“ (Јл. 2, 28). У време апостола жене су јавно подучавале
ношене овим духом, као што знамо из примера Ане, жене Симеонове (Лк. 2, 36–38), и
из примера кћери Филипових (Дап. 21, 9), те из примера Прискиле, жене Акилине (Дап.
18, 24–28). Ипак, наши савремени законодавци су тако злонамерни, те су ништавном и
испразном учинили заповест Божију; они су вођени сопственим предањима прописали
да је жена – колико год уважена и чудесно племенита по природи ствари – потчињена у
односу према свим мушкарцима. И тако ови закони присиљавају жене да се
потчињавају мушкарцима, попут робова пред својим господарима, и то без икаквог
природног или божанског разлога и нужности, већ само пред притиском обичаја,
образовања, случајних околности или неке повољне прилике за тиранију.
Постоје, такође, и неки што су пригрлили власт у стварима вере и спроводе је над
женама, заснивајући њихову тиранију на Светом писму. Њима је непрестано на уснама
Евино проклетство: „Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога и он ће ти бити
господар“ (Пост. 3, 16). Ако им одговорите да је Христос укинуо наведено проклетство,
они ће опет пружити истоветно побијање, овог пута у речима апостола Петра: „Жене,

47
Плутарх, О храбрости жена, 246C.
будите покорне својим мужевима“ (1. Пт. 3, 1), као и апостола Павла: „Жене да ћуте у
Цркви“(1. Кор. 14, 34).
Ипак, онај који познаје различите фигуре говора и многострани смисао Светог
писма, лако ће увидети да ове изреке само привидно противрече једне другима. Доиста
постоји поредак у Цркви који мушкарце поставља изнад жена у стварима службе, исто
онако као што је Јеврејима у погледу обећања спасења дато првенство у односу према
Грцима. Но, Бог не гледа ко је ко (Рим. 2, 11), јер у Христу нема ни мушког, ни женског
(Гал. 3, 28), већ је све нова твар (2. Кор. 5, 17). И опет, мушкарцима су допуштени
многи преступи против жена због њиховог отврдлог срца; такви су, на пример, разводи
који су у давна времена били допуштени Јеврејима (Пнз. 24, 1). Међутим, овакве ствари
не штете статусу жена пошто оне имају моћ расуђивања и могу посрамити мушкарце
ако они, као њихови мужеви, не испуне дужност или почине какво недело. Сама
краљица Сабе ће судити мушкарцима Јерусалима (Мт. 12, 42). Због тога они који су
оправдани вером и који су постали синови Аврамови – то јест, синови обећања –
пребивају под влашћу жена и потчињени су заповести Божијој која говори Авраму:
„Шта год ти је казала Сара, послушај!“ (Пост. 21, 12)
На крају, да сажмемо што је краће могуће: показао сам, дакле, надмоћност
женског пола у складу с његовим именом, поретком, местом, те материјом стварања,
као и према његовом узвишенијем и од Бога дарованом статусу у односу на мушкарца.
Осим тога, речено сам приказао у његовом односу према вери, природи и људским
законима, као и преко различитих ауторитета, разлога и примера. Ипак, колики год
били моји аргументи, многе тачке сам оставио нетакнутим, пошто ме ни лично
славољубље, нити жеља за показивањем себе у најбољем светлу нису приморале да
учиним речено, већ су за ово заслужни дужност и потреба за истином. Да сам ћутао и
такорећи закопао таланат који ми је био поверен (Мт. 25, 14–30), показао бих се као
лопов који од једног тако побожног пола краде заслуге које овај женски пол свакако
заслужује и та би крађа била изведена у непобожној тишини.
Ипак, ако је неко марљивији од мене, те ако успе да пронађе аргументе које сам
превидео и сматра да их треба додати овом мом спису, сматраћу да нисам обешчашћен
већ подржан од стране марљивијег у оној мери у којој ће он побољшати ово моје дело
својим талентом и својом ученошћу.
И сада, нека се ово дело преобрази у голему књигу и нека ово буде њен крај.
 Хајнрих Корнелије Агрипа и херменеутика жене

Хајнрих Корнелије Агрипа био је необична појава. Несвакидашњих и широких

занимања. Бурног живота. Лекар. Правник. Војник. Философ. Теолог. Писац. Окултни
учитељ езотеријских и гностичких доктрина. Полимата. И то није све, Агрипа је
дипломата. Учењак. Кабалиста. Полемичар. Дворјанин. Неки су говорили и велики
алхемичар. Magus. Зли чаробњак. Попут његових титула и занимања грана се и његово
обимно и разноврсно дело. Популарно у своме веку, као и у потоњим вековима, његово
дело данас одише неоткривеном свежином. Новошћу. Текст који следи само је један
прозор у његову необичну личност и стваралаштво.

Живот и дело Х. К. Агрипе

Х. К. Агрипа рођен је у малом месту Нетесхајму, близу много познатијег Келна,

1486. године. Одатле ће уз његово име у старим издањима стајати оно von Nettesheim.
Из породице средњег племства, Хајнрих најпре студира у Келну од 1499. до 1502.
године. Овде стиче диплому која се некад звала magister artium. Затим путује на даље
студије у Париз. То је само почетак његових многобројних скитања, лутања и
ходочашћа. Оних вањских и оних унутрашњих. Немиран је био његов дух. Од младости
Агрипу прате приче о чланству у тајним друштвима. Међу људима који су посвећени у
херметичне тајне. У res arcanae. И он сам то помиње у својим раним писмима. Од
најраније младости ревностан је истраживач тајновитих сила у природи. Године 1508.
Агрипа путује у Шпанију да би постао ратник. Учествује у опсади неког утврђења
близу Барселоне. Одатле се нижу даља путовања: Валенсија, Сардинија, Напуљ,
Авињон, Лион. Између преседа из једног у други крај. Агрипа ускоро стиче и титулу
ритера. Заповедник је у армији императора Максимилијана Првог.
Бурна путовања прати и бурна професорска каријера. Покушаји, пре свега, да се
нађе добро академско место. Агрипа је у овој работи имао мало успеха. Најпре
универзитет у Долу (1509), одакле германски полимата упућује декламацију о
племенитости женског пола, која је овде преведена на српски. Предаје о Јохану
Ројхлину – још једном необичном лику овог доба – и стиче наклоност принцезе
Маргарите Аустријске. Агрипа је био више него популаран међу људима Академије.
Стекао је докторат из теологије. Нажалост, Агрипа теолог је у потоњим вековима пао у
заборав. Неправедно, доиста, јер ради се о ваљаном теологу. Његове необичне теме и
начин предавања су одувек и посвуда изазивали завист. Подозрење. Млади теолог
ускоро бежи из града под притисцима монашких редова. Помиње се неки опат из Мале
браће, извесни Жан Каталин, који га оптужује за јудејствовање. Опасна јерес у то
време. Управо тада, благодарећи делима поменутог Ј. Ројхлина, долази у додир с
магијом. Размишља како да обнови изучавање исте. Можда и практиковање. Долази и
до сусрета с још једним симпатизером знања и гнозе. То је чувени Јохан Тритемије.
Игуман и калуђер. Признати хришћански теолог. Њему ће послати многа писма.
Посветити своју опскурну и на моменте непрозирну Окултну философију. Дело
препуно ерудиције и познавања древних и необичних аутора: грчких философа,
хришћанских отаца и учитеља кабале. Тритемије га моли да се чува изношења тајни
пред светином; да се држи круга посвећеника у саму ствар гнозе и теологије.
Следећа дестинација нашег скитнице био је Лондон. Ту пише своју апологију
(Expostulatio super expositione sua in librum de verbo mirifico) на оптужбе које је раније
изнео Ж. Каталин. Потврђује своју хришћанску веру. Исповеда припадност Цркви.
Брани своје академско интересовање за јудаизам и рабинску егзегезу Библије. У
Енглеској среће оксфордске платонисте. С њима проучава посланице апостола Павла.
Свето Писмо до краја остаје средиште и извор његове мисли, његових списа такође.
Пише коментар Посланице Римљанима. Тако се укључује у ток раних црквених писаца,
ток који се наставља све до данас међу великим теолозима нашег доба; јер Посланица
Римљанима је, како за старе, тако и за постмодерне, незаобилазно штиво. Агрипа се
затим вратио у Келн. На тамошњем Теолошком факултету је држао предавања о
религиозним праксама у савременом хришћанству. Предавања нису сачувана. До данас
им се не може ући у траг.
Од 1511. до 1518. године налазимо га у северној Италији. Опет као војника. Среће
неоплатоновце. Упознаје се с делима Марсилија Фичина, Пика дела Мирандоле и
кабалиста. Учествује у расколничком сабору у Пизи (1512). Но, остаје веран
Римокатоличкој цркви и папи Лаву Десетом. На Универзитету у Павији држи
предавања о Платону и његовом Симпозиону (1512). Већ 1515. године даје јавна
тумачења Фичинових списа. Отприлике у ово време, под утицајем Мирандоле,
саставља спис Dialogus de homine. До нас је ово дело доспело тек у фрагментима.
Корнелије Агрипа се по први пут жени. Италијанком.
Настају немирна времена. Грађански ратови. Агрипа напушта Павију. Оставља
гомилу својих манускрипта (који ће тек накнадно уз велику срећу бити спасени). Бежи
у Казале. Ту саставља своју Liber de triplici ratione cognoscendi Deum. У њој се држи
свог непроменљивог теолошког светоназора. Апсолутни примат за њега има вера.
Критикује суву рационалистичку схоластику. Вера је једини пут према Богу. Људски
разум је непоуздан у стварима оног божанског. И то није све. У спису Dehortatio
gentilis theologiae Агрипа упозорава на олако коришћење херметичне философије међу
млађим теолозима. Осуђује непромишљено стављање хришћанског откривења у други
план. Према њему, допуштено је и пожељно користити паганску литературу само под
условом обогаћења хришћанства и хришћанског откривења:

Ако можете учинити ово и прочишћене списе пагана пренети у хришћанско

учење, и ако тајно покрадете, такорећи, плен од њихових незаконитих
власника Египћана, те уздижући себе саме њиховим богатствима заузврат
обогатите Цркву Божију, онда вас надаље нећу одвраћати од паганске
књижевности, него ћу вам је препоручити.

У Торину предаје о посланицама апостола Павла. Година је 1516. и ово ће бити

његов последњи боравак у Италији. Последње предавање у универзитетској средини
исто тако. Агрипа више никада неће крочити на подијум Академије. Ипак, наставиће да
се занима за академске расправе. Посебице оне теолошке. О овоме такође сведочи
његова обимна преписка. У њој налазимо да се Агрипа ревносно бавио читањем
класичних аутора. Магијским експериментисањем. Медицинским истраживањима.
Духовним медитацијама и проучавањима Библије. Откривамо и његов лични увид о
томе шта представља једини начин стицања истинитог знања. Агрипа је овде један од
безбројних посвећеника у дела чувеног Дионисија Ареопагита. Њега цитира и
коментарише. Ареопагит врши на њега и његово дело снажан утицај. Агрипа усваја
искуствени концепт епистемологије овог анонимног аутора и оца хришћанске мистичке
теологије. Следи одломак из једног његовог писма:

Суштинско и дубоко укорењено знање не састоји се од крви и меса, нити у

читању многих књига, нити у практичној мудрости и животном искуству,
нити у снази убеђивања људске речи и умствених напора, већ у нашем
искуству божанских ствари (passione divinorum), као што Дионисије
/Ареопагит/ каже у својој књизи О божанским именима: „Човеков ум се не
усавршава учењем, већ кушањем божанских ствари (patitendo divina)“.
Ипак, није довољно да речено прихватимо само на основу ауторитета
једног или другог аутора, већ је потребно да га спознамо у властитом
искуству, иако је оно даровано само неколицини.

У Агрипиним делима срећу се и многи други аутори. Велики оци хришћанске

Цркве. Доктори теологије. Учитељи побожности Западног и Источног хришћанства.
Тешко је набројати сва имена и све цитате које Агрипа наводи у својим делима.
Неколицина познатих имена се ређа: Амвросије Милански, Анселмо Кентерберијски,
Алберт Велики, Августин, Василије Кападокијски, Бернар из Клервоа, Бонавентура,
Касијан Римљанин, Јован Златоусти, Никола Кузански, Кирило Александријски, Јован
Дамаскин, Григорије Богослов, Јероним, Јован Скот Ериугена, Максим Исповедник,
Ориген, Тертулијан, Тома Аквински и многи други.
Своје дипломатске и адвокатске вештине испољио је 1518. године на двору
Шарла Трећег. У слободном империјалном граду Мајнцу. На прагу је Реформација.
Теолошке дебате бесне на свим странама Европе. Агрипа гаји симпатије према
реформаторима (између осталог, размењује са својим савременицима Лутерове списе).
Међутим, никада није подржао раскол. Тек је у овом контексту могуће схватити његово
велико интересовање за одређене теолошке теме. На пример, за тему „првобитног
греха“. О томе говори његов наредни спис De peccato originale (1518). Опет је у
средишту вера. Људски разум изнова остаје на маргини. Он још снажније потврђује
своје пређашње уверење изнето у спису који је овде преведен: Адам (мушкарац) је
једини кривац за пад човечанства; Ева (жена) је изузета од сваке кривице. Доиста,
Агрипа је волео да ствари изокрене наглавачке. Да покаже изванредну оригиналност.
Смелост мишљења. Свакако, ни ово није могло проћи без жестоких сукоба с многима.
Најпре с Црквеним полугама моћи. Овог пута у виду сукоба с доминиканцима. У граду
се умножавају јавне проповеди против Агрипе и његових ставова. Умножавају се исто
тако и његове апологије.
Сликовита је још једна епизода, овог пута из 1519. године. То су године чувених
прогона вештица по Европи. Тамна ноћ Запада. Једна прича је сликовита. Као што се
могло и очекивати, Хајнрих Агрипа стаје на страну неке жене која је оптужена и пружа
јој своју адвокатску помоћ. На себе навлачи Инквизицију. На крају је ослобађа
оптужби. Себи, ипак, заувек затвара врата града Мајнца. Наш гностик је опет у лутању.
На реду је повратак у Келн. Година без сталног запослења. Рађање првог детета.
Смрт супруге. Агрипа се издржава као лекар. Неколико месеци по упокојењу супруге
он се изнова жени грађанком Женеве. Она ће му родити шесторо деце. Године 1523.
они заједно путују у Фрајбург. Тамо шири своју мисао. Одатле наредне године (1524)
прелази у Лион. Постаје лекар Лујзе Савојске, француске краљице мајке. Била је то
велика грешка. Агрипа је пострадао на овом месту. Дошао у сукоб с дворјанима. Неко
време био чак и у затвору због критике поменуте високо уважене госпође. Ипак, у овом
периоду настају дела као што су коментар на Ars brevis Рамона Љуља и декламација De
sacramento matrimonii.
Године 1526. завршава писање једног од својих најпознатијих дела, декламацију
De incertitudine et vanitate scientiarum et artium atque excellentia verbi Dei (О
неизвесности и таштини наука и вештина, те о надмоћности речи Божије). Овде је
могуће дати само скицу садржаја овог изузетног дела. Главна мисао и нит која прожима
наведену декламацију јесте извесни дуализам неоплатонистичког усмерења. Наиме,
светоназор према ком су божанске и смртничке ствари у потпуности раздвојене.
Неспојиве. Између божанског и створеног света зјапи амбис. Онтолошки расцеп.
Створени свет ни из близа није савршен или идеалан као божански. Све што свет
смртника има да понуди јесу крајња неизвесност и морална несавршеност. Прелазећи у
широком замаху преко људских вештина и наука, Агрипа (у поглављима 1–53) показује
да су разлике и неслагања међу мајсторима и научницима током векова биле
неупоредиво бројније него њихова слагања. Он даље (поглавља 54–96) пружа примере
из историје. Предочава како су људи, захваљујући моралној искварености као
последици првородног греха, вештине и науке углавном користили ради нечасних
циљева. Злих дела. На концу, Агрипа говори о неизвесностима људског ума и
мишљења, које се јасно показују у заблудама, грешкама и противречностима теологије
(нарочито схоластичке теологије), библијске херменеутике и философије. Овој
непостојаности разума, Агрипа (у поглављима 97–99) супротставља откривења
библијских пророчанстава. То је према њему најузвишенији облик теологије. У
завршним поглављима (100–102) декламација добија снажну беседничку ноту.
Долазимо до средишта Агрипиног аргумента: човек не може доспети до суштинске и
битне извесности напорима свог ума, већ једино путем благодати и вере. Читаоцима је
упућен снажан позив да се окрену духовном животу и Светом писму. У свом опусу
Агрипа жели да покаже релативност и непостојаност свих људских наука, уметности,
подухвата и прегнућа; другим речима, варљивост сваког људског знања и извесности.
Једина извесност у трошном људском живљењу не може бити ништа друго до сама реч
Божија. Логос. De incertitudine није само критизерски спис, већ и трактат испуњен
иронијом. Духовитим и циничним опаскама. Исмевањем сујеверја. Лажног учењаштва
и обичајности, што су заједно укаљали чистоту првобитног хришћанства и Цркве. У
своје време критикована као прикривени продор грчког скептицизма на мала врата
хришћанске мисли, ова књига се суштински бави изградњом новог концепта вере који
би био заснован на божанском откривењу, док ће незнање и слепило званичних теолога
и њихових школа бити подвргнуто жестоком преиспитивању. Све у свему, према
мишљењу Агрипиних биографа, у овом се делу манифестују сви интелектуални немири
и све потешкоће датог периода његовог живота.
Међутим, 1528. година доноси нове и повољније околности. Агрипа добија
намештење у Антверпену као саветних и историограф на двору принцезе Маргарите
Аустријске. Наставља да проширује свој обиман списатељски опус. Посвећује се још
ватренијем проучавању окултних наука. Наредне године успева да објави један том
својих сабраних дела, састављен углавном од теолошких списа, с додатком једног
текста о епидемиолошким болестима. Друго издање се појављује 1529. године и садржи
трактате о монашком животу (Sermo de vita monastica), као и реликвијама светог
Антонија Египатског (Sermo de inventione reliquiarum Beati Antonii Heremitae),
предавања која је Агрипа држао монасима у једном манастиру који је припадао
монашком реду цистерцита. Управо је овај монашки ред Агрипа највише ценио, а
њихов молитвени, библијски и контемплативни облик теологије непрестано
супротстављао сувој схоластици. Овај релативни мир и продуктивност су прекинути
1529. године кад пошаст куге захвата Антверпен и собом односи Агрипину жену.
Многи беже из града. Агрипа остаје као лекар и помаже многима.
Године 1530. Агрипа објављује нова дела. На себе ускоро навлачи сумњу своје
заштитнице Маргарите Аустријске. Она га оптужује за јерес. Покреће оптужбу против
њега пред Теолошким факултетом у Лувену. Маргарита убрзо умире. Процес је
заустављен. Нажалост, то није крај његових мука. Фердинанд, брат императора Шарла
Петог, изнова доводи у сумњу Агрипу. Теолози у Лувену делове његових списа
проглашавају за јеретичке. У своју одбрану Хајнрих Корнелије пише списе Apologia и
Querela. Узалуд, оптужбе и протестовања против њега су све јачи. Агрипа напушта
град након што је кратко време провео утамничен.
Наредне године се појављује прва књига Агрипиног ремек дела. De occulta
philosophia (О окултној философији) је посвећена епископу Келна, Херману фон Виду,
који је финансијски и интелектуално подржавао њеног писца. Ипак, инквизитор града
Келна, извесни Конрад Колин, покреће оптужбу против овог дела и његовог аутора
пред градским већем. Агрипа пише нове апологије и памфлете против доминиканаца.
Упућује писма угледним и прогресивним мислиоцима Европе (међу њима је и Еразмо
Ротердамски). Брани властите покушаје реформе у Цркви. Ово је доба прогона
црквених реформатора и слободних мислилаца.
Агрипа се ускоро жени по трећи пут. Овај брак био је кратког века. Од 1532.
године он се углавном настањује у Бону. Већ 1533. објављује у потпуности завршену
Окултну философију. Ово је његов најпознатији, најозлоглашенији и најопскурнији
спис. Благодарећи њему, Агрипа стиче репутацију, у потпуности незаслужену, црног
мага. Чаробњака. Само дело се састоји из три књиге и представља синтезу „окултне
философије“ или „магије“. Агрипа је овај спис хтео најпре да назове De magia. Прва
књига се бави природном магијом и њеним односом према свету стихија или
овоземаљском свету; друга књига расправља о симболизму бројева, математици,
музици и астрологији и њиховом односу према небеском свету; трећа књига је
креативни спој хришћанства и кабале, с нарочитим освртом на учење о анђелима и
пророчанству, те на њихов однос према најузвишенијем, тј. натчулном свету. У свом
уводном писму које је упућено Ј. Тритемију, Агрипа покушава да објасни како је магија
– у древно доба сматрана једном од најузвишенијих наука – доспела на тако зао глас.
Злоупотребљавана од стране многих лажних философа и сујеверних људи, магија је
незаслужено почела да се повезује с њиховим јеретичким мишљењима и испразним
праксама. С друге стране, оне истинске и исправне, магија је најусавршенија наука у
вези с познањем природе. Познањем Бога. Она је религија у свом најчистијем виду.
Због тога се треба потрудити око њене реформе. Око враћања њеног угледа. Очигледан
је утицај Фичина, Мирандоле и Ројхлина, али и мање познатих аутора као што је Л.
Лазарели. У коначној верзији доминира тема духовног рођења као средишњег задатка
сваког верског препорода. Ово се, према Агрипи, мора остварити на стрпљив и
постепен начин. Најпре ослобађањем од свеза рационалистичке (другим речима,
схоластичке) теологије, која сакрива прави смисао Светог писма. Такође, непрестаним
сагледавањем божанских ствари душа се може ослободити чулних надражаја. Окултна
философија је, такође, и једно од пионирских дела такозване хришћанске кабале.
Најзад, треба се дотаћи и одређених гласина које су о Агрипи почеле да круже за
његова живота. Најпознатије долазе од слабог познатог списа Elogia virorum illustrium,
који је саставио извесни Паоло Ђовио и који осликава Агрипу као човека снажног ума,
окултних и езотеријских моћи, те упућености у тајне црне магије. Нарочито је
сликовита легенда о његовом црном псу, који је непрестано пратио Агрипу и
сујеверном веровању да се радило о самом ђаволу. Овим митовима иде у прилог и
погрешно приписивање Агрипи такозване „четврте књиге“ Окултне философије, списа
који је у целини посвећен уметности чаробњаштва и црне магије. Данас је ово
приписивање сасвим одбачено у научним круговима који се баве Агрипиним опусом.
Но, Рабле, Аполинер, Томас Ман, па чак и сам Ј. В. Гете су играли на ову карту и у
Агрипи видели прототип фамозног доктора Фауста. Одатле до данас и Агрипина
двосмислена позиција у интелектуалној историји европске мисли.
Последња сачувана писма датирају из 1533. године, а последње године његовог
живота нису баш најјасније. Говори се о његовим даљим путовањима све до 1535. или
1536., кад је умро у Греноблу. Иронијом живота, управо је био сахрањен у
доминиканској цркви.
Упркос својој дубокој хришћанској вери и теологији, те знању и ерудицији,
Агрипа је у потоњим главним токовима ренесансне културе остао по страни. Готово
маргиналац. Није тајна да је Агрипа покушао да остане изван табора и партија, што се
може видети из његове подједнаке критике католика и протестаната. Његова писма
сведоче о амбивалентном ставу према вођи Реформације, чувеном Мартину Лутеру.
Помињао сам већ да је читао његове списе. Негде га је и хвалио. Негде жестоко
критиковао. Називати јеретиком. Како било да било, Х. К. Агрипа стоји као јединствена
фигура и његово дело искаче из уобичајених токова западне мисли у шеснаестом веку.
 De nobilitate et praecellentia foeminae sexus

Овде преведено и 1529. године објављено дело De nobilitate et praecellentia

foeminae sexus представља Агрипин рани спис.48 У њему Хајнрих Корнелије устаје
против традиционалног погледа његовог доба на жену. На њену подређену улогу у
односу на мушкарца. Иако нам наслов унутар саме књиге говори да се ради о
„декламацији“ – више реторичкој вежби него пажљиво аргументованом и спекулативно
луцидном трактату – ипак нас то не сме заварати. Агрипине декламације су озбиљни
теолошки текстови. Оне за циљ немају ерудицију, говорничку вратоломију и завођење
публике, већ се баве библијском херменеутиком и симболичко-алегоријским – старе
егзегете би рекле „мистичким“ – смислом тешко разумљивих библијских пасажа.
Колико год се може стећи супротан утисак из самог списа, Агрипа у одбрани
женске ствари неће бити сасвим усамљен. Већ почетком петнаестог века у Европи
(нарочито у Француској, Италији и Шпанији) јавља се известан феминистички тренд,
који жели да оповргне устаљено мњење о инфериорности жене и њеној одговорности за
првородни грех у лику библијске митске приче о Адаму и Еви. Посебну улогу је
одиграо познати Роман о ружи (започет око 1230. и довршен око 1305. године), који
жену представља у племенитом и чистом лику. У овом спису доминирају цитати из
Светог писма, али његова нарочита оригиналност почива у коришћењу
неоплатонистичких и кабалистичких извора, који о жени говоре као о манифестацији
божанског и почелу изворног живота. Управо је зато жена надмоћнија у односу на
мушкарца, наиме, због своје блискости с божанским. Овај је спис важан стога што
Француску оног доба упознаје с платоновским култом лепоте, који ће бити
проминентан у списима горе поменутог М. Фичина. То је култ о жени што посредује
између божанског и људског.
Управо нам овај, иако младалачко и на моменте наивно дело Х. К. Агрипе, пружа
могућност да у њему најпре сагледамо хришћанског теолога. Религиозног мислиоца
који је изнад свега био посвећен проблемима тумачења Светог писма и догмата
хришћанске вере. Овде ни у ком смислу нећемо наћи ни најмањи траг који би дао за
право да писца посматрамо као окултисту, мага или чаробњака; као човека који својим
писањем жели да од погледа светине прикрије неку езотеријску и гностичку традицију;
као философа који се прерушавао у хришћанина само како би неометано истраживао

48
Превод на српски је урађен са критичког издања латинског текста: De nobilitate et praecellentia foemine
sexus: Edition critique d'apres Ie texte d'Anvers 1529, приредили R. Antonioli et al; Geneva 1990.
токове магијске и кабалистичке уметности. Тако ће у једној од својих многобројних
апологија Агрипа записати и ове индикативне реченице:

Свакако не желим да себи самом прибавим име теолога, пошто ни сам не

знам какав живот човек мора да води, како мора учен бити или какво
надахнуће мора поседовати да би се удостојио имена теолога. Јер, онај
који се доиста издаје за теолога мора нужно бити у стању да чини ствари
за које обични људи нису кадри. Но, ако неко помисли да сам странац међу
теолозима, те да заслужујем да будем убројан међу профане људе, моје
само служење једном и једином Христу и моје непрестано проучавање
Светог писма служе као моја одбрана.

Произнесено 1509. године на Универзитету у Дролу, у области Бургундије, De

nobilitate et praecellentia foeminae sexus је од самог почетка изазвало контраверзе. С
друге стране, доживело је и голему популарност. Након првог штампања 1529. године,
спис већ 1523. налази места у Агрипиним сабраним делима. Након његове смрти било
је прештампавано још четири пута у шеснаестом веку. Осим тога, ређају се и бројни
преводи. Само у поменутом шеснаестом веку имамо пет француских превода (два из
1530., један из 1537., један из 1524., те из 1578.), два немачка превода (један из 1540,, а
други из 1579.), два енглеска превода (један из 1542., а други из 1559.), као и два
италијанска превода (један из 1530., а други из 1544.). Ову популарност је могуће
објаснити на основу чињенице да је De nobilitate одиграло значајну улогу у узбурканој
расправи (како на латинском, тако и на народним језицима), која се за време ренесансе
повела око женског питања. Између стране која је заступала еманципацију женског
пола и стране која је то порицала. Ова препирка је свој врхунац доживела између 1541.
и 1555. Године. Одатле и назив Quarelle des femmes. Претпоставља се да је Агрипин
текст послужио као извор оним ауторима који су писали у корист женског питања.
Нарочито песницима који су у то време обитавали на дворовима богатих и утицајних
племкиња. Све у свему, прича око списа De nobilitate је само један део великог мозаика
у узбудљивој историји средњовековне мизогоније, која се продужила и у каснијим
периодима европске интелектуалне историје. Свакако, није тајна да ће значајну улогу у
томе одиграти хришћанска религија. Данашњег читаоца спопада запрепашћење кад на
многим странама неких најзначајнијих црквених писаца древног хришћанства сусретне
пасаже о жени и њеној улози у божанском свету. Најчешће, она ће бити изједначена с
библијском Евом и њеним првородним грехом, а њено тело с ђаволским искушењем.
Но, о томе неки други пут.
Управо у оваквој атмосфери Агрипа и његово дело наступају као субверзија
мизогоније у хришћанској религији, теологији, библијској егзегези и свеукупном
хришћанском друштву и полису. Јер, De nobilitate није само реторички покушај младог
ерудите, већ је и теолошки трактат, који излаже тумачење једног од најбитнијих
библијских текстова, тј. Генесис или Књигу постања. Не треба ни помињати од коликог
је значаја ова књига била за разумевање хришћанског погледа на свет, живот, Бога,
космологију, антропологију и друге најзначајније теме људског мишљења и
бивствовања. Агрипа ће наглавачке окренути све доминантне трендове који су владали
у теологији, канонском праву, историографији, па чак и природним наукама.
Пажљиво читање списа открива тек зачетке Агрипиног мишљења, које ће у
каснијим делима постати зрело и систематично, али које је у свом средишту од прве до
последње књиге било заокупљено најтемељнијим теолошким проблемима. Пре свега,
као што је већ речено, у средишту ове мисли стоји Свето писмо и његов непорециви и
неупитни ауторитет. Иако Агрипа никада неће приступити реформаторским покретима
ондашњег времена и остаће веран привржених Римске цркве, његова смела теолошка
метода биће заснована на херменеутички проницљивом и детаљном читању књига
Старог и Новог завета, ауторитативних црквених писаца Истока и Запада, те својих
савременика и истомишљеника. У чему се састојала ова метода? Њена суштина је
крајње једноставна. Већ је напоменуто да је у самој ствари Агрипина теологија егзегеза
светих текстова и да се ово односи најпре на Библију. У својим академским
предавањима и у сваком од својих трактата Агрипа најпре формулише тезу
(„propositium“, „opinio“), која даје извесно објашњење смисла (најчешће дубоког
мистичког смисла, а понекад и етичког) одређеног пасажа библијског текста. Он затим
поткрепљује ову тезу следећи образац индуктивног расуђивања, наводећи обимне
пасаже ауторитативних текстова, који су усклађени према различитим перспективама
(„rationes“, „argumenta“). Неизоставан део поменуте методе, бар што се тиче Корнелија
Агрипе, јесте и понекад жестока критика схоластичке теологије:

Дакле, они који за божанским стварима трагају сваковрсним парничким

расправама, који верују да двери Светог писма могу отворити опскурним
софизмима и дијалектичким илузијама као својим оружјем, такви људи
узалуд трче унаоколо. Они увек траже нешто важно у својим расправама,
 но ипак ништа не налазе, јер губе себе саме и – према речима Павловим –
„свагда уче и никада не долазе до познања истине“ (2. Тим. 3, 7). Због тога
Павле напомиње Коринћанима да морају бити послушни и да морају чврсто
у вери стајати, те пазити да не буду преварени дијалектиком и
философијом, јер оне су испразни трикови и људске измишљотине, скројене
према стихијама овог пропадљивог света, које своје знање могу задобити
само чулима и из којих рационалним дискурсом ум задобија све елементе
познања, и то састављајући, раздељујући и изводећи закључке о општим
пропозицијама из практичних експеримената.

Ако би сама ствар списа De nobilitate et praecellentia foeminae sexus морала бити
исказана у једној реченици, онда је то свакако следеће: Књига постања служи као
упечатљив доказ, сматрао је Агрипа, да је у свим телесним и психолошко-духовним
аспектима, Бог жену створио племенитијом и надмоћнијом у односу на мушкарца.
Остале безбројне канонско-правне, природне и историјске чињенице служе једино да
потврде ово тумачење Библије. С друге стране, хришћанско друштво је сасвим
неправедно дискриминисало женски пол, најчешће на основу погрешног разумевања
истих ових текстова које Агрипа наводи.
Једно је јасно: како тада, тако и данас, ми смо увек осуђени на тумачење. Х. К.
Агрипа, ипак, неће до краја промислити, нити детаљно образложити и протумачити све
идеје изнесене у овом спису. За тако нешто ће бити потребни каснији списи, пре свега
De originali peccato и De sacramento matrimonii. Ипак, у свима њима се јавља ова иста
идеја и неизменљива нит, што жели да жени и женском полу врати оно узвишено место
које су јој даривали библијски текстови, а које је потоње друштво једноставно
искварило и заборавило.

Уместо закључка

Како читаоцу данас звучи овај славни Агрипин спис? Тешко је рећи. Верујем да
ће за већину бити недоречен. На моменте недовољно снажан и аргументован. Наиме,
De nobilitate et praecellentia foeminae sexus је изнад свега текст свог времена. Наменски
текст. Текст младог и несазрелог писца. Текст написан у узаврелој атмосфери. Текст
изговорен у жару интелектуалне борбе, која је често гасила академске каријере и
односила људске животе. Храбар текст. Није било много времена за дубоку
спекулацију и китњасти маниризам, требало је мислити и писати с ногу. Ипак, више од
самих Агрипиних аргумената у корист женског пола, који се повремено чине наивнима,
нама је данас драгоценије промислити о његовој намери. О његовој вољи да баш у том
тренутку стане у одбрану жена. Но, кад је реч о самом тексту, он даје повода да се и о
аргументима промисли са различитих тачака гледишта. Другим речима, да се они
недоречени, а ипак важни у свом позивању на фундаменталне текстове хришћанског
предања, канонског права, историје и митологије, можда продубе. Критички
сагледавају у перспективи проблематике око афирмације жена у савременом свету.
Свакако, ту би се даље укључивала културолошка, социјална и друга питања. На тај
начин би расправа о овом тексту могла бити повод за нова промишљања једне прастаре
теме.

Лазар Нешић