Универзитет у Бањој Луци

Природно-математички факултет
Одсјек за физику
Академска 2020/21. година

Лабораторијска вјежба „Експериментална провјера Френелових формула“

Асистент: ма Јелена Вуковић
Студент: Александар Ћургуз
Број индекса: 99/19

1. Теоријски увод
 Поларизација је једна од особина свјетлости која директно указује на њену таласну
природу. Појаву је први открио Малус 1809. године. Малус је уочио да се интензитет
свјетлости одбијене од равног огледала не мијења ако се огледало ротира тако да се
упадни угао свјетлости не мијења. Међутим, ако се исти експеримент понови са
одбијеним зраком интензитет одбијене свјетлости ће зависити од међусобног положаја
огледала. Малус није успио објаснити уочену појаву. Објашњење је дао Френел 1921.
године, полазећи од претпоставке да је свјетлост таласне природе. Френелово тумачење
показалао се потпуно сагласним са Максвеловом теоријом електромагнетног поља и
Херцовим експериментом, према којој је свјетлост трансверзални електромагнетни талас.
Од посебног је интереса када се електромагнетни талас може приказати у облику равног
таласа.

Слика 1. Приказ електромагнетног таласа

Са слике се види да електромагнетни талас чине вектори јачине електричног и
магнетног поља који су у међусобно окомитим равнима.
Као што је из механике познато равном таласу одговара једначина таласа коју
можемо написати као:
r⃗ ⃗s
[
X ( r⃗ , t ) =X 0 cos ω (t−
v ]
) ,

гдје је Х елогација, Х0 амплитуда, ω кружна фреквенција, v брзина таласа, а ⃗s јединични

вектор у правцу његовог ширења. Израз у угластој загради је тзв. фаза таласа. Са слике 1.
се види да су вектори електричног и магнетног поља у истој фази. Осим тога, уочава се да
при ширењу таласа поменути вектори не мијењају раван у којој осцилују, одакле долази
назив равно поларизован талас. С обзиром на изнесено, може се закључити да је у опису
оваког таласа довољно посматрати једно поље (електрично или магнетно), а затим из
његових особина одредити особине другог. Уобичајено је да се изабере вектор јачине
електричног поља, па се тиме и раван у којој осцилује овај вектор узима за раван
поларизације. Као разлози за овај избор се обично наводи да при проласку кроз средину
електрично поље дјелује на све наелектрисане честице, било да мирују или се крећу.
Ако елонгацију таласа напишемо у векторском облику сваки се равни талас може
раставити на два равна, међусобно окомита, таласа, са истим фазама и амплитудом
једнаком векторском збиру амплитуда компоненти. Међутим, ако имамо два равно
поларизована таласа у двије међусобно окомите равни, њиховим слагањем се може добити
више врста различитих резултујућих таласа. Нпр. ако се фазе разликују за 90 степени, а
компоненте имају исте амплитуде, формира се тзв. кружно поларизовани талас, ако
амплитуде нису једнаке формира се елиптично поларизован талас.

Слика 2. а) Кружно и б) елиптично поларизован талас.

Могућност да се формирају таласи различитих поларизација у претходном
параграфу је уведена из чисто математичких разлога. Истраживање поларизације реалних
свјетлосних извора је показало да се опажају све врсте поларизације које су теоријски
предвиђене.
 Данас знамо да су елементарни извори свјетлости атоми, молекули или чврста
тијела, у којима електрони или језгра мијењају своја енергијска стања. Осим тога, знамо
да врста поларизације која ће бити емитована из елементарног извора зависи од врсте
промјене стања у конкретном извору.
Ако свјетлост коју посматрамо потиче од низа различитих елементарних извора
таква свјетлост није поларизована, пошто сваки извор зрачи на за њега специфичан начин.
Ако нису у подједнакој мјери заступљени сви правци осциловања говори се о дјелимично
поларизованој свјетлости.
Показало се да у природи постоје појаве интеракције свјетлости са средином које
доводе до тога да од неполаризованог млаза свјетлости настаје поларизован млаз.
Поларизација свјетлости може настати као посљедица једне од сљедећих:
-двојним преламањем,
-расијањем,
-одбијањем свјетлости,
-дихроизмом.

Поларизација рефлексијом
Ако на границу двије хомогене средине, са различитим оптичким особинама, пада
раван монохроматски талас, он се дијели на два дијела: дио који прелази у другу средину
мијењајући правац свог кретања (преламање-рефракција) и дио који се враћа у исту
средину (одбијање-рефлексија). За описивање правца кретања упадног, преломљеног и
одбијеног таласа погодно је дефинисатитри јединична вектора праваца ⃗s(i ), s⃗ (r) , ⃗s( p) .
На граници двије средине поље упадног и поља одбијеног и преломљеног таласа се
у времену мијењају на исти начин. Изједначавајући аргументе (фазе) таласних функција
ова три таласа у тачки r⃗ =( x , y , z) добијамо:
r⃗ ⃗ѕ (i) ⃗r ⃗ѕ (r ) r⃗ ⃗ѕ( p )
t− =t− =t− ,(1)
v1 v1 v2
гдје су v1 и v 2 интензитети брзине таласа у првој и другој средини.
 Слика 3. Преламање и одбијање равног таласа приказано у упадној равни
Ако границу између двије средине дефинишемо као z=0, из (1) добијамо:
x s x(i) + y s y(i) x s x( r) + y s y (r ) x s z( p) + y s z( p)
= = .( 2)
v1 v1 v2
Претходне једначине морају важити за сако х и у, због тога на граници двије
средине мора бити задовољено:
s x (i) s x(r) s x( p) s y(i) s y(r ) s y ( p)
= = , = = .(3)
v1 v1 v2 v1 v1 v2
Раван дефинисана јединичним вектором ѕ⃗ (i ) и нормалом на граничну површину се
назива упадна раван. Из (3) слиједи да ѕ⃗ (i ) , ⃗ѕ(p ) и ⃗ѕ(r) леже у истој равни.
Ако узмемо да је xz упадна раван, а са θi , θr и θ p означимо углове које ѕ⃗ (i ) , ⃗ѕ(p ) и ⃗ѕ(r)
заклапају са осом Оz, добијамо:
s x(i)=sin θi , s y (i) =0 , s z(i)=cos θ i
s x(r) =sin θr , s y(r )=0 , s z(r )=cos θi
s x( p)=sinθ p , s y (p )=0 , s z( p) =cos θ p .( 4)
 Када талас прелази из прве средине у другу, компонента вектора ⃗ѕ дуж осе z је
позитивна; ако се талас простире у супротном правцу, та компонента је негативна,
s z(i) =cos θi ≥0 , s z(r )=cos θi ≥ 0.(5)
Замјењујући (4) и (3) добијамо
sin θi sin θ r sin θ p
= = .(6)
v1 v1 v2
Из (6) слиједи да је sin θi=sinθ r. Такође, узимајући у обзир (5), налазимо да је
cos θ r=−cos θi, због тога је:
θr =π−θ i .(7)
Добијени резултат заједно са раније добијеним закључком да ѕ⃗ (i ), ѕ⃗ (r) и нормала на
граничну површину леже у истој (упадној) равни, представља добро познати закон
одбијања свјетлости.
Такође користећи релацију (6), налазимо везу:
sin θi v 1 n2
= =n12 = ,(8)
sin θ p v 2 n1
гдје је n12 релативни индекс преламања прве средине у односу на другу, а n2 и n1 индекси
преламања друге и прве средине, респективно.

Експериментална провјера Френнелових формула

Френелове формуле се могу написати у сљедећем облику:

(r ) (i) tg 2 (θi−θ p)
J ∥ =J ∥
tg 2 (θi +θ p)

(r )sin 2 (θ i−θ p )
(i)
J =J
⊥ 2 ⊥
sin (θi +θ p )
a могу се и експериментално провјерити.

У екперименту се бира величина упадног угла θi и с обзиром на конструкцију

уређаја, ове углове можемо бирати од 0 до 130 степени. Ако се претпостави да је
апсолутни индекс премалања средине која рефлектује свјетлост познат, а апсолутни
индекс преламања ваздуха 1, преломни угао θ р се може израчунати користећи закон
преламања. Ако индекс преламања рефлектујуће средине није познат треба га одредити
користећи неку од метода за његово израчунавање.
 Слика 4. Спектрална карактеристика фотоћелије FDS1010
Као извор свјетлости се користи полупроводнички ласер. Ако ласер испушта хармоник
који није поларизован он се поларизује поларизатором чија је раван поларизације позната. Ово се
постиже постављањем поларизатора у такав положај да се добије талас поларизован у равни

паралелној упадној равни или у равни окомитој на њу. Интензитети J ∥ и J ⊥ се мјере без
(i ) (i )

присуства рефлексионе средине.

Ако је ласер поларизован, онда се интензитети J (i∥ ) и J (i⊥) добијају постављањем
ласера у одговарајући положај у односу на упадну раван.
Као детектор интензитета свјетлости се корсити фотоћелија FDS1010, спектрална
ефикасност ове фотоћелије је дата на слици бр. 4. Као што се са слике види, њена ефикасност
расте у блиској инфрацвеној области. Ако се користи полупроводнички ласер који даје црвену
свјетлост, њена ефикасност је сасвим задовољавајућа.
Сигнал који даје фотоћелија се води на осјетљиви амперметар и за различите упадне
углове се мјери јачина струје. Измјерена јачина струје је сразмјерна интензитету одбијене
свјетлости.

Експериментални уређај
Основу уређаја чини тијело спектроскопа које садржи двије гране. У непокретну грану
спектроскопа је постављен носач ласера. У покретној грани се налази сијев у којој је смјештена
фотоћелија.
 Слика 5. Уређај за испитивање поларизације свјетлости одбијањем.
Први дио слике: 1. детектор, 2. стаклена плоча која рефлектује свјетлост, 3.
поларизатор, 4. извор свјетлости (ласер), 5. амперметар. Други дио слике: поглед одозго.

Ласер мора бити учвршћен у одговарајућем положају и у току мјерења се не

помијера. На излазу носача ласера се поставља поларизатор којим се раван поларизације
поставља у одговарајући положај у односу на раван рефлексије. Рефлектујућа површина је
страна стаклене призме која је постављена на пластични носач. Носач призме може да се
ротира око осе која пролази окомито на тачку у којој свјетлосни млаз пада на призму.
Испод носача се налази скала за читање упадног угла ласерског зрака. Са скале се

π
директно чита тзв. клизање α, а упадни угао се израчунава као θi= −α .
2
Млаз одбијене свјетлости пада на детекторски дио који садржи кутију у којој је
смјештена фотоћелија. Детекторски дио може да се окреће око раније поменуте осе која
лежи у равни окомитој на упадну раван свјетлости и пролази кроз тачку у којој се
свјетлост одбија од стаклене призме. Важно је водити рачуна да се релативно мали дио
свјетлости одбија, па је практично користити ласер нешто веће снаге.
2. Обрада резултата мјерења
У сљедећим табелама су дати подаци који су добијени мјерењем. Индекс
преламања стаклене призме узимамо да је 1.52. Помоћу њега ћемо рачунати преломни
угао. Почетни интензитети су: J (i∥ )=15.9 mA и J (i⊥)=14.2 mA. У тиркизној колони ће бити
приказана теоријска вриједност, а у жутој екпериментална. Зависности обе вриједности
ћемо приказати и графички.
Табела 1. Резултати мјерења за случај када је равни талас поларизован у равни нормалној
на упадну раван
Број мјерења θi (° ) θ p (° ) J (r⊥) (mA ) J (r⊥) (mA )
1. 90 41.14 14.20 11.09
2. 85 40.95 10.47 9.72
3. 80 40.38 7.76 9.24
4. 75 39.45 5.79 7.84
5. 70 38.19 4.37 5.68
6. 65 36.60 3.35 4.67
7 60 34.73 2.61 3.62
8. 55 32.61 2.06 2.69
9. 50 30.26 1.67 2.08
10 45 27.72 1.37 1.64
11. 40 25.02 1.15 1.30
12. 35 22.17 0.99 1.13
13. 30 19.20 0.87 0.94

Осим табеларног приказа података, приказаћемо зависност интензитета свјетлости од

упадног угла помоћу графика који је направљен у програму Origin. Важна напомена
везана за графике, а која је јасно назначена на њима, јесте да је упадни угао дат у
радијанима, јер је то значајно олакшало рачунање у датом програму за обраду резултата
мјерења. Графици су дати у наставку.
 График 1. и 2. Зависност интензитета свјетлости од упадног угла (Теоријска, па
експериментална вриједност). (Равни талас је поларизован у равни окомитој на упадну
раван)
Са графика видимо да са порастом упадног угла, расте и интензитет свјетлости. Видимо
исто да постоје одређена одступања када се пореде теоријска и експериментална
вриједност, али исто тако видимо да су криве на два графика доста сличне, па можемо
рећи да се екпериментална вриједност већином слаже са теоријском, а сва одступања
можемо приписати несавршености оператера и евентуално апаратури слабијег квалитета.
Поступак ћемо сада поновити за случај када је равни талас поларизован у равни која је
паралелна упадној равни. Приказаћемо податке табеларно, а затим и графички.
Табела 2. Резултати мјерења за случај када је равни талас поларизован у равни која је
паралелна упадној равни
Број мјерења θi (° ) θ p (° ) J (r⊥) (mA ) J (r⊥) (mA )
1. 90 41.14 15.90 13.60
2. 85 40.95 7.83 10.23
3. 80 40.38 3.74 5.89
4. 75 39.45 1.68 3.01
5. 70 38.19 0.66 1.37
6. 65 36.60 0.19 0.50
7 60 34.73 0.03 0.17
8. 58 33.91 0.003 0.12
9. 56 33.05 0.0008 0.09
10 54 32.16 0.012 0.08
11. 52 31.23 0.03 0.09
12. 50 30.26 0.06 0.11
13. 45 27.72 0.15 0.17
14. 40 25.02 0.25 0.27
15. 35 22.17 0.34 0.36
16. 30 19.21 0.43 0.43
 График 3. и 4. Зависност интензитета свјетлости од упадног угла (Теоријска, па
експериментална вриједност). (Равни талас је поларизован у равни паралелној упадној
равни)
У овом случају имамо исто прилично добро слагање теорије и експеримента. Поједине
тачке одступају, али се та одступања такође могу приписати оператеру и лошијој
апаратури. Без обзира на то, криве су јако сличне, што значи да слиједе приближно исте
функције промјене интензитета свјетлости у односу на упадни угао. На Графицима 3. и 4.
видимо да интензитет прво опада, али да затим почиње расти. Минимум се код теоријске
вриједности добија за преломни угао 33.05°, а код експерименталне за преломни угао
32.16°.