“Veća radna produktivnost, koja nastaje u sistemu podjele rada, ima ujedinjujući karakter.

Ona dovodi do toga da ljudi jedni druge doživljavaju, pre kao drugove u zajedničkoj borbi za
bolji život, nego kao suparnike koji se bore za goli opstanak. Ona neprijatelje pretvara u
prijatelje, rat u mir, pojedince u društvo.”
Ludvig fon Mizes
Najpre Vas želim upoznati sa postankom i tvorcem termina a potom ću i dati svoje skromno
mišljenje na zadatu temu.
U feudalizmu, ili drugim riječima “u pred-ekonomskom dobu”, vladalo je mišljenje da sve
zavisi od neke sile. Onaj ko ima moć – on će se “razvijati”; onaj ko nema moć – on će
robovati.
Sa nestankom feudalizma nestalo je i mnogobrojnih esnafskih udruženja koja su ograničavala
proizvodnju i sprečavala konkurenciju. Zanatlijama više nije bila potrebna dozvola da bi se
bavili proizvodnjom, a kao posledica te slobode – proizvodnja je procvetala. Iako bi se moglo
pomisliti da će takav razvoj dovesti do mnogobrojnih predimenzioniranih proizvodnih
kapaciteta i da će doći do velikih poremećaja u pogledu ponude robe i mogućnosti njene
realizacije – do toga nije dolazilo. Robe je bilo skoro tačno onoliko koliko je potrebno, tj.
ponuda i tražnja su bile u ravnoteži.
Bez ikakvih “ekspertskih planova”, bez “naučnih metoda upravljanja”, bez vođenja
“anticikličnih politika” i bez “finog makroekonomskog podešavanja” – ponuda i tražnja su se
praktično poklapale.
Upravo je ta tržišna usklađenost navela Adama Smita da za taj “ mehanizam” spontane i
harmonične tržišne usklađenosti, upotrebi termin “nevidljiva ruka”. Dakle, iako se nevidljiva
ruka često vezuje za ime Miltona Fridmana, ona ne potiče od Fridmana već od Adama Smita.
U ekonomiji nevidljiva ruka je izraz koji ekonomisti koriste da bi opisali samoregulišuću
prirodu tržišta, pa i privrede kao celine. Nevidljiva ruka je metafora osmišljena od strane
Adama Smita u njegovom djelu „Bogatstvo naroda“. Za Smita, nevidljiva ruka je kreacija
interesa, takmičarskog duha i ponude i tražnje svakog pojedinog učesnika na tržištu.
Vjerovao je da nevidljiva ruka omogućava maksimiranje koristi svakog učesnika, kao i
cjelokupne koristi (bogatstva) društva, pri čemu u dobijanju tog rezultata postojeća vlast nije
učestvovala sa svojim intervencijama. To je postao osnov za nastanak laissez faire
ekonomske filozofije (prevod: neka stvari teku kako teku).
Danas se pod nevidljivom rukom smatra nešto sasvim određenije. Danas se podrazumeva da
je to proces u kome se rezultati dobijaju na osnovu dejstva agenata prilikom čega oni deluju
nezavisno jedan od drugog. Proces se dešava čak i kad agenti ne znaju za njega. Zato se i
zove nevidljiv. Za mene je to prihvatljivo i razumljivo, događaji oko nas nisu u našoj moći.
Stvari se dešavaju nenadano, a da smo mi ostali u sjenci. Ta sjenka za mene predstavlja
upravo tu nevidljivu, misterioznu i neuhvatljivu „ruku“. Koliko god da vladamo bilo čime što
posedujemo bilo u intelektualnim ili materijalnim dobrima, ponekad se osjećamo kao da to
prolazi mimo nas. Čuda koja su za nas manje ili više prihvatljiva, ili manje ili više lijepa se
odjednom pojavljuju i mogu pospešiti ili unazaditi nas i naš proces. Mada bi se složila da
postoji neka sinergija na koju svi po malo utičemo i da na većinu stvari možemo uticati
planski, organizovano i predano radeći na tome, opet dio te sinergije nam ponekad izmakne
kontroli te ne možemo reći u potpunosti da je ključ rešenja svih problema u našim rukama.
Najlakše bi to objasnila na primeru izbora koje pravimo u životu. Neki izbori su dio kataloga
iz koga mi pod sebe biramo najljepšu moguću opciju, neki izbori naprotiv su stavljeni pred
nas kao to da dolazimo u neku novu zemlju i da nismo mogli direktno da utičemo na tu
odluku pa se stoga prilagođavamo datim okolnostima. I gradimo nove izbore koje planiramo,
ali očekivajući i mogućnost ponovljenog nenadanog izbora.