-1-

JA
PREDMET POSMATRANJA

DEFINICIJA PSIHOANALIZE - U izvesnim periodima razvoja

psihoanalitičke nauke, teoriska studija JA - individue doživela je jasnu nepopularnost.
Mnogo analista je došlo da toga da misli da se naučna i terapeutska vrednost analiste
meri po dubini psihičkih slojeva do kojih je dopro. Svaki koji je prenosio svoj interes
od dubokih psihičkih slojeva ka površnim, koji je prelazio od studije '' Ono - ga '' na
studiju JA rizikovao je da bude optužen za otpadništvo od psihoanalize. Ime
psihoanalize trebalo bi, mislilo se, da bude rezervisano onom delu novih otkrića koje
se odnosilo na nesvestan psihički život, to će reći na studiju potisnutih instinktivnih
nagona, afekata i fantazama. Izvesni problemi takvi kao adaptacija deteta ili odraslog
prema spoljnom svetu, izvesna shvatanja vrednosti zdravlja ili bolesti, vrline ili
poroka, ne bi trebalo ni malo da interesuju psihoanalizu. Trebalo bi da se jedino bavi
infantilnim fantazmima koji su se zadržali do zrelog doba, imaginarnim
zadovoljstvima i strašnim kaznama koje će ih osuditi.
Možda se ovaj način shvatanja psihoanalize, dosta redovan u
psihoanalitičkoj literaturi, zasniva na uobičajenom jeziku koji je od početka
neodređeno upotrebljavao bilo izraz psihoanaliza, bilo termin psihologija dubina (ili
) da bi imenovao našu nauku. Ne bi trebalo da se tome čudimo pošto je prva teorija
zasnovana na otkrićima psihoanalize nesvesnog ili kako mi to aktuelno kažemo - Ono
- ga. Ipak, kada primenimo ovaj način gledanja na psihoanalitičku teoriju ubrzo
otkrivamo pogrešan karakter ovakvog gledanja. Analitički postupak je sve vreme
imao za oblik JA i njegove poremećaje, proučavanje Onog i njegovih načina
delovanja, imajući samo jedan razlog - da postigne terapeutski cilj. Taj cilj je
nepromenljivo ostajao isti: otkloniti poremećaj i uspoistaviti integritet JA.
Od objavljavanja dva Freud-ova dela: '' Psihologija gomile i analiza JA '' i ''
Izvan principa zadovoljstva '' koji su obeležili promenu pravca, anatema ''
nepravovernih '' je prestala da pritiskuje proučavanje JA i istraživanja koja su se
odnosila na instance ovog poslednjeg pobuđuju sada sve veće interesovanje. Evo kako
mi definišemo aktuelni progam analize koji se, naravno, ne ograničava više jedino na
psihologiju . Mi obično kažemo da analiza ima za cilj da stekne jedno
znanje koliko je god moguće dublje za ove tri instaance, čiji skup čini, po nama,
psihičku ličnost; zatim da proučava njihove uzajamne odnose kao i njihove odnose sa
spoljnim svetom. Naučićemo da poznaajemo funkcije sadržine i ekspanziju JA i
njegovu zavisnost prema spoljnom svetu, prema Onome i prema Nad – ja. Što se tiče
Ono – ga imaćemo da opišemo njegove sadržine, tj. instinkte i da pratimo njihove
preobražaje.
 -2-

ONO, JA I NAD - JA U AUTOPERCEPCIJI. – Svako zna da tri instance

nisu pristupačne posmatranju u istom stepenu. Za proučavanje Ono – ga koji je
nekada nazvano nesvesni sistem, možemo da se obratimo samo izdancima koji
prodiru u pretsvesne i svesne sisteme. Dokle god u Ono – me vlada jedno stanje mira i
satisfakcije, to će reći dokle god instinktivni nagon u potražnji jednog zadovoljstva ne
pokušava da izlije u JA izazivajući osećanja tenzije i nezadovoljstva, mi nemamo
nikakvu mogućnost da vidimo šta se tamo događa. Bar teoriski Ono nije u svim
okolnostima pristupačno posmatranju.
Samo po sebi, sasvim je drugojačije u instanci nazvanoj Nad – ja. Sadržina
Nad – ja su većim delom svesne i tako mogu biti direktno uhvaćene unutrašnjom
psihičkom percepcijom. Pa ipak, pretstava Nad – ja nam izmiče svuda gde su JA i Nad
– ja u dobrim odnosima. Mi tad kažemo da se JA i Nad – ja podudaraju ( da
koincidiraju ), tj. da Nad – ja u ovoj situaciji ne može da bude izolovano uhvaćeno ni
od same osobe ni od spoljnih posmatrača. Nad – ja postaje uhvatljivo samo kada se
pokaže neprijateljski prema JA ili kad prosto usvoji prema ovom zadnjem jedan
kritički stav, kao npr. kad jedno osećanje krivice izbije u JA činjenicom ove kritike.
JA KAO POSMATRAČ. – Sve nas ovo dovodi da zaključimo da je JA
zaista teren na koji treba uvek da obratimo pažnju i da JA sadrži, tako kažemo, sredinu
kroz koju mi pokušavamo da sebi stvorimo sliku onih drugih dvaju instanci.
Kada JA sa Onim održava odnose dobrog susedstva, kad divno ispunjava
prema njemu ulogu posmatrača. Različiti navirući ( pulsioni ) nagoni ne prestaju da
proizilaze iz Onoga i prodiru u JA: tu oni osiguravaju prilaz pokretačkom aparatu koji
će im dozvoliti da dođu do svojih zadovoljenja. U povoljnim slučajevima JA se
navikava na uljeze, dopušta mu da raspolaže njegovim vlastitim snagama i
zadovoljava se perce4pcijom; JA oseća navalu insttiktivnog nagona, povećanje tenzije
zajedno sa mučnim osećanjem koje ona izaziva zatim kraj tenzije posle zadovoljenja.
Posmatrajući sav ovaj proces dobija se jasna i tačna slika instiktivnog nagona o kom
se radi kao i o njegovom libidinoznom opterećenju i njegov. Jedno JA u saglasnosti sa
instiktivnim nagonom ne bi se moglo nikako integrisati u ovu sliku.
Nažalost, prelaz instiktivnih nagona iz jedne instance u drugu, povlači sve
vrste mogućnosti konflikata i samom ovom činjenicom ometa posmatranje Onoga. Da
bi uspeli da se zadovolje pulsije onoga su primorane da prolaze kroz domen JA gde se
one osećaju u sredini koja im je strana. Ustvari, u Onome preovlađuje ono što se
nazivo primarni proces, nikakva sinteza ne povezuje predstave, afekti su vrlo
pokretljivi, kontrasti, daleko od toga da jedno drugom uzajamno smetaju, koincidiraju
neki put i stvaraju se kondenzacije. Vladajući princip koji povezuje sve procese je –
osvajanje zadovoljstva. Kod JA, naprotiv, sve asocijacije ideja se potčinjuju strogim
pravilima što mi nazivamo sekundarnim procesom. Sami instiktivni nagoni ne mogu
više da teže ka povećanju zadovoljstva bez druge forme procesa; oni se nađu
prinuđeni da vode računa o zahtevima realnosti, i štaviše, da se saglase sa etičkim i
 -3-

moralnim zakonima. Ovi zakoni izviru iz Nad – ja i teže da odrede ponašanje JA.
Tako pulsije rizikuju da se ne dopadnu instancama koje su im bitno strane izlažu se da
budu kritikovane, odbačene, kao i da pretrpe modifikacije svake vrste. Tako se
završavaju mirni odnosi susedstva. Pulsije sa svojom svojstvenom upornošću i
energijom nastoje da idu ka svojim ciljevima i u nadi da iznenade i zagospodare sa JA
preduzimaju u svom domenu neprijateljske prodore dok JA, postavši oprezno, prelazi
u protivnapad i osvaja oblasti Onoga. JA teži da definitivno parališe pulsije
preduzimajući mere odbrane da bi se zaštitilo.
Slika svih ovih fenomena koju nam daje JA, zahvaljujući svojstvenoj lakoći
posmatranja, mnogo je konfuznija ali u isto vreme i pooučnija. Dopušta nam da bez
muke shvatimo dve psihičke instance u destvu. Ono što tada vidimo nije više čista
pulsija bez deformacija Onoga već sasvim izmenjena činjenicom od JA preduzetih
zaštitnih mera. Analistički posmatrač je onda primoran da rastavlja ( dekomponuje )
sliku koja mu se ukazuje – vrsta kompromisa – i da je svode na njene sastavne delove:
Ono, JA i eventualno Nad – ja.
IZBIJANJA ONOGA I IZBIJANJA JA UZETI KAO PREDMET
POSMATRANJA. – Jedna stvar nas međutim iznenađuje: u očima posmatrača
prodori iz dva pravca imaju različitu vrednost. Sve odbrambene radnje JA protiv
Onoga izvršavaju bez muke, nevidljivo. Zadovoljavamo se da kasnije sačnimo
rekonstrukciju, jer ih nikada ne posmatramo u samom tenutku kada se odigravju. To je
ono sto se, npr., desava u slučaju uspelog potiskivanja. JA potpuno nezna za
potiskivanje i opaža ga tek kasnije, konstatujući da mu nešto nedostaje. Da se
objasnimo: u pokušaju da objektivno posmatramo nekog analiziranog, primećujemo
da kod JA izvesne pulsije Onoga nedostaju a na čiju smo pojavu u cilju zadovoljenja
računali. U slučajevima kada se ove pulsije više ne pojavljuju, moramo pretpostaviti
da im je pristup u JA zauvek zabranjen, što znači da su one bile potisnute. Ipak, od
svega toga ništa nam ne ukazuje na proces, tačnije rečeno na potiskivanje. Isto se to
može reći i za uspelu suprotnu tvorevinu,jedne od glavnih odbrambenih mera koju JA
stalno usvaja protiv Onoga. Tako se u toku razvoja deteta u datom momentu
pojavljuje ova formacija i to na jedan dosta brutalan način. Nije uvek izvesno da se
sva pažnja JA usredsredila na oprečan instiktivni nagon u koji se supstituiše ova
suprotna formacija. JA uglavnom ne zna za odbacivanje kako ovog nagona tako isto i
celine sukoba koji je doveo do jednog novog stava. Psihoanalisti bi rado pokušali da
ga smatraju za spontani razvoj JA, da izvesne suviše jasno opsesionalno obojene
manifestacije ne otkrivaju u isti mah njegov suprotni karakter i stari sukob koga JA
desimulira. Bilo kako, u posmatranju ovih odbrambenih mera analisti još ništa ovde
ne dopušta da pogodi koji je konflikt doveo do njegovog uspostavljanja.
Primetićemo da su sva naša znanja dobijena proučavanjem prodora koji
dolaze iz jednog suprotnog pravca, tj., prodora iz Onoga u JA. Ako nam uspelo
potiskivanje izgleda nejasno, pokret u suprotnom smislu, to će reći povratak
 -4-

potisnutog onakvo kakvo primećujemo kod neuroze nam naprotiv izgleda savršeno
jasan.
Ovde pratimo korak po korak otpočetu borbu između instiktivnog nagona i
odbrane JA. Isto tako nam baš raspadanje ( dezagregacija ) suprotnih formacija
najbolje dopušta proučavanje na koji su se način ove radnje proizvele. Tim
prodiranjem iz Onoga, libidinozni stav, do tada sakriven suprotnom formacijom ostaje
pojačan. To je ono što tada dopušta instiktivnom nagonu da prokrči sebi put do
svesnog. Za jedno izvesno vreme, pulsije i suprotne formacije su zajedno, u isti mah,
uočljivo kod JA. Druga jedna funkcija JA – njegova tendencija ka sintezi čini da se
ovo stanje, izvanredno poovoljno za analitičko posmatranje održava samo nekoliko
trenutaka. Stvara se jedan novi sukob između izdanaka Onoga i aktivnosti JA, konflikt
koji mora dovesti bilo do pobede jedne od zainteresovanih strana, bilo do stvaranja
njihovog sporazuma. Ako zahvaljujući pojačanju stava JA bude pobednik napad
onoga prestaje i stanje spokojstva psihički nepovoljno za svako posmatranje ponovo
se uspostavlja.
 -5-

II Glava

PRIMENA PSIHOANALITIČKE TEHNIKE U PROUČAVANJE

PSIHIČKIH INSTANCA

U prethodnom odeljku proučili smo u kakvim je uslovima psihoanaliza

mogla da posmatra psihičke fenomene. U sledećim stranicama gledaćemo da utvrdimo
kako je u toku svog razvoja psihoanalitička tehnika mogla da se prilagodi ovim
uslovima.
HIPNOTIČKA TEHNIKA U PREANALITIČKOJ PERIODI – U
hipnotičkoj tehnici, primenjenoj u preanalitičkoj epohi uloga JA ostaje potpuno
zanemarena. Lekar želi da sazna sadržaj samo nesvesnog i JA posmatra samo kao
smetnju. Znalo se već tada da hipnoza dopušta uklanjanje ili bar obuzdavanje
pacijentovog JA ali tehnika opisana u '' studija o histeriji '' donosi jednu novost budući
da je isključivanje JA dopuštalo terapeutu da proučava pacijentovo nesvesno – što se
danas naziva Ono. Cilj je da se otkrije to nesvesno a JA predstavlja prepreku koju
hipnoza treba momentalno da ukloni. Za vreme hipnoze uhvaćenoj frakciji nesvesnog
lekar otvara pristup za JA i ovaj uticaj svesti treba da dejstvuje kao rastvarač
simptoma. Ali samo JA ne igra nikakvu ulogu u ovom terapeutskom procesu. Ono
podnosi uljeza samo dotle dok uticaj terapeuta traje. Potom se JA pobuni i otpočinje
novu borbu protiv frakcije Onoga koja mu se nameće što ima za posledicu da tako
teško dobijen terapeutski uspeh poništava.
SLOBODNA ASOCIJACIJA: Čak i u slobodnoj asocijaciji koja tek što je
zamenila hipnozu kao sredstvo istraživanja, u početku uloga JA postavljena
negativno. Istina, nasilno udaljavanje JA se odbacuje i ograničava se na to da se ono
samo ukloni, da JA odrekne svaku kritiku asocijacija i odbaci uobičajenu potrebu
logičkih veza. JA je u stvari pozvano da ćuti a Onome se daje reč i obećava mu se da
njegovi izdanci kad budu prodrli u svesno neće naići na uobičajene prepreke. Ali se
ipak ne želi da oni kad budu prodrli osvoje kakav instiktivni cilj. Propusnica ne
osigurava samo preobražaj u verbalnim predstavama a nikakvo gospodarenje
motornim aparatom što je pravi cilj ovog prelaza u svesno. Pokretački aparat zbog
stogih pravila analitičke tehnike unapred bude paralizovan. Vodeći tako dvostruku
igru sa instiktnim nagonima, pozivajući ih u isti mah da se ispolje i da sebi zabrane
zadovoljenje, izazivamo kasnije jednu od brojnih bitnih teškoća u psihoanalitičkoj
tehnici.
Dosta početnika psihoanalista još uobražavaju da mogu dovesti svoje
pacijente da bez ustezanja i kočnica izraze uvek svoje ideje, tj. da striktno slušaju
osnovno pravilo. Čak i kad bi i ovaj ideal mogao da bude dostignut, ne bi sačinjavao
neki stvaran progres, samo bi reprodukovao već pređeno stanje dobijeno hipnozom,
prisiljavajući pažnju lekara da se usredsredi na Ono. Vrlo srećno je za analizu što je
 -6-

jedna takva poslušnost praktično nemoguća i osnovno pravilo analize može da bude
samo delimično prisutno. JA ućuti jedan momenat i izdanci Onoga koriste taj predah
da se uvuku u svesno: psihoanalista se onda žuri da prouči njihova ispoljavanja. JA se
zatim ponovo stavlja u pokret, napušta pasivno stanje poslušnosti koje hoće da mu
nametnu i koristi jednu od svojih uobičajenih odbrambenih mera – da se uvuče kao
omotač u tok asocijacije. U tom trenutku pacijent krši osnovno pravilo analize i mi
kažemo da ispoljava otpor, što znači da se prodor Onoga prema JA sudara sa
protivnapadom u suprotnom smislu, ali u isto vreme, pažnja posmatrača prelazi od
asocijacija ka otporu, tj. okreće se od sadržaja Onoga i prelazi na aktivnost JA.
Analista ima priliku da uhvati na licu mesta odbrambene mere JA protiv Onoga, mere
uglavnom tako teške da posmatranje i on od toga stvara predmet svog
pažljivogispitivanja. On tada primećuje da je ova promena objekta iznenadno
propraćena jednom izmenom analitičke situacije. Ostaci ( derivati ) Onoga imaju
spontanu težnju da izbiju na površinu, što olakšava rad lekara čiji napori zajedno sa
naporima materijala koji analizira ( pacijenta ) idu istim pravcem. On ne treba da
očekuje da će sresti slično poklapanje ciljeva kad bude proučavao odbrambene
aktivnosti JA. U stvari, nesvesne frakcije JA ne traže ni malo da postanu svesne i za to
nemaju nikakvog interesa; zbog toga nikakav fragmenat analize JA nije tako
zadovoljavajući kao analiza '' onoga ''. Analiza obilazi, ne stiže da direktno uhvati
aktivnost '' JA '' i mora se zadovoljiti da rekonstruiše po reagovanju i asocijacijama
pacijenta. Analiza mora da svodi od ovih reagovanja, tj. od omaški, od inverzija,
izmena smisla i td. koji se pojavljuju u idejama, - vrstu odbrane kojom se poslužilo ''
JA '' u svom protivljenju ( otporu ). Prvi zadatak terapeuta je da utvrdi sa kakvom
vrstom odbrambenog mehanizma ima posla. Ako u tome uspe, on je u pravu da kaže
da je jednim delom uspeo u analizi '' JA ''. Zatim treba da uništi delo tog odbrambenog
mehanizma, da pronađe ono što je potiskivanje sakrilo i da to ponovo oživi, uspostavi,
sastaviti ono što je bilo rastureno, povezati ono što je bilo izdvojeno. Kad je jednom
uspostavio prekinute asocijacije, analitičar prenosi svoju pažnju sa '' JA '' na '' Ono ''.
Dakle, ono što je bitno, nije toliko striktna poslušnost osnovnom analitičkom
pravilu, kojiko sukobi koji iz toga proizilaze. I upravo ta asocijacija u posmatranju ''
JA '' i '' Ono ''–ga, taj dvostruki pravac interesovanja za dva izraza ( lika ) sižea
( objekta ) za razliku od suviše isključiive hipnotičke tehnike, sačinjava ono što mi
nazivamo psihoanalizom.
TUMAČENJE SNOVA ( INTERPRETACIJA SNOVA ) – Bilo da se
radi o proučavanju slobodnih asocijacija ili o interpretaciji snova, situacija ostaje ista.
Psihičko stanje onoga koji sanja razlikuje se vrlo malo od stanja pacijenta za vreme
psihoanalitičkih seansi. Povinjujući se osnovnom pravili, lice dobrovoljno izaziva
smanjenje aktivnosti svoga '' JA ''; kod onoga koji sanja ovo se smanjenje pod
uticajem sna vrši automatski. Za vreme analize, položaj pacijenta koji je ispružen na
kakvom divanu mu oduzima svaku mogućnost da svoje instiktuelne želje prevede u
 -7-

delo; u snu pokretljivost se isto tako prekida. Čak i posledica cenzure, transformacija
latentnog sna u vidno protumačeni sadržaj, sa svojim neizbežnim deformacijama,
kondenzacijama, skretanjima, izvrtanjima, i spuštanjima, odgovaraju asocijativnim
deformacijama kada otpor deluje na njih. Interpretacija snova, znači doprinosi u
proučavanju '' Ono ''–ga, utoliko – ukoliko uspe da osvetli sakrivene misli sna
( sadržaj '' Ono''-ga ). Ona takođe omogućava proučavanje instanci '' JA '' i njegovih
odbrambenih aktivnosti, na taj način što ona omogućava da se pronađu, zahvaljujući
njenim dejstvima na misli sna, upotrebljene mere cenzure.
INTERPRETACIJA SIMBOLA – U toku istraživanja koja se odnode na ''
Ono'', poznavanjem usputnog proizvoda u tumačenju snova pružena nam je jedna
značajna dopuna: kad ovo kažem mislim na protumačene simbole. Ovi simboli su
stalni, opšte važeći i sadrže veze između određenih sadržaja '' Ono ''-ga i izvesnih
verbalnih predstava ili objekata. Poznavanje ovih veza ( odnosa ) nam dopušta da
pronađemo, počev od svesnih manifestacija, nesvesnih materijala koji oni
desimuliraju, ne primoravajući sebe da prethodno sa velikom mukom uništavamo
odbrambene mere '' JA ''. Tehnika tumačenja simbola dopušta na taj način skraćenje u
shvatanju ovih procesa, još bolje – ona nam dopušta jedan nagli skok od gornjeg sloja
svesnog do najdubljeg sloja nesvesnog, ne prolazeći pritom kroz sve intermedijalne
slojeve aktivnosti '' JA '', i to onih koji su možda nekada izazvali tansformaciju
osnovnog sadržaja '' Ono ''-ga u neku specijalnu formu '' JA ''. Poznavanje
simbolističkog jezika ima isto toliku važnost kada se radi o razumevanju '' Ono ''-ga,
kao matematičke formule kad treba rešiti izvesne šematske probleme. Time se korisno
služimo ne prezauzimajući se putevima kojima se došlo do njihovih otkrića: ovakve
formule nam dopuštaju da rešimo probleme, iako ovom činjenicom nismo stekli neko
dublje znanje matematike. Na tako isti način, zahvaljujući tumačenju simbola, mi
možemo da otkrijemo sadržaje '' Ono ''-ga, iako pritom mi ništa bolje ne razumemo
lice koje analiziramo.
PROPUŠTENI POSTUPCI ( LES ACTES MANQUES ) – Ostali upadi
( provale, najezde ) '' Ono ''-ga propušteni postupci nam takođe nekad dopuštaju da
bacimo koji pogled nesvesno. Ovi upadi '' Ono ''-ga, mi to znamo, nisu poklon
analitične situacije. One se mogu desiti svaki put kad opreznost '' JA '' se desi
smanjena, ili popusti usled bilo kakvog slučaja, i kad se nesvesno uzbuđenje ( )
– ( takođe usled bilo kakve specijalne okolnosti ) nađe iznenada pojačano. Ovaj
propušteni postupak, i naročito omaška i zaboravi – praznine, mogu se takođe
prirodno pojaviti u toku analitičkog postupka, osvetljavajući tada, najedanput, skriveni
kut nesvesnog, koji je često dugo vremena bio nepristupačan analizi. U početku
psihoanalitičke tehnike, analitičari su se koristili jednim takvim neočekivanim
dobitkom, da onim svojim pacijentima, koji su izgledali malo skloni da prihvate
psihoanalitička shvatanja, pokažu postojanje nesvesnog na jedan skoro nepobitan
način. Analitičari su se isto tako radovali što su mogli da uhvate, zahvaljujući ovim
 -8-

lako razumljivim primerima, rad izvesnih mehanizama, kao npr. premeštanja,

kondenzacije, ispuštanja ( praznine ) propusta. Ali, uopšte, važnost ovih iznenadnih
događaja se smanjuje kad se uporedi sa važnošću upada ( irruption ) '' Ono ''-ga
dobrovoljno stavljenih u službu analize.
TRANSFER ( PRENOS ) – Potrebno je da se utvrdi teorijska razlika
između posmatranja '' Ono ''-ga sa jedne i posmatranja '' JA '' sa druge strane, kad se
radi o, može biti, najdragocenijom od svih instrumenata analize, odnosno o
interpretaciji transfera. Sva uzbuđenja pacijenta koja proizilaze iz njegovih odnosa sa
analitičarom – mi nazivamo transferom. Ova uzbuđenja se u toku analize ne stvaraju
objektivno, nego proističu iz ranijih objektalnih odnosa, skoro sasvim arhaičnih i pod
uticajem automatizma ponavljanja, vaskrsavaju u toku analiza. Činjenica da su ova
uzbuđenja samo ponavljanje a ne novi proizvodi daju im neuporedivu vrednost kao
izvorima obaveštenja i dopuštaju nam da doznamo afektivna iskustva našeg pacijenta.
Po njihovim raznovrsnostima i složenostima, možemo, izgleda, razlikovati različite
tipove transfernih manifestacija.
a / Transfer libidinoznih uzbuđenja – Ovaj prvi tip je krajnje jednostavan.
Odnosi pacijenta sa svojim analitičarom su poremećeni žestokim osećanjima, takvim
kao ljubav, mržnja, ljubomora, strepnja, osećanjima koje izgleda da nikakvo aktuelno
zbivanje ne opravdava i protiv kojih se i pacijent buni. Pred svojim nevoljnim
manifestacijama pacijent se oseća posramljen, ponizan i td. i čak se neki put događa
da jedino prinudom koju vrši osnovno analitičko pravilo pacijentu se isčupa svesno
priznanje. Ispitivanja pokazuju da ovi osećaji izviru iz '' Ono ''-ga i proizilaze iz bivših
grupacija afekata, kao što su kompleksi Edipa i kastracije. Njihova pojava se
objašnjava i opravdava čim ( pošto smo ih izdvojili iz analitičke situacije ), ih
dovedemo na infatilne situacije koje su ih izazvale. Ovaj korak ( okret ) unazad nam
pomaže da ispunimo prazninu u pamćenju iz prošlosti objekta, i donosi nam jedan
novi element saznanja njegovog instiktuelnog i osećajnog života iz detinjstva.
Prilikom ove interpretacije pacijent nam najčešće pruža jednu užurbanu saradnju zato
što transferno afektivno uzbuđenje deluje u njemu kao strano telo. Vraćanje
prošlost oslobađa objekat te njegovom '' JA '' trenutno strane ispulcije i dopušta mu
tako da nastavi rad psihoanalize. Treba imati u vidu, da ovaj prvi tip transfera koristi
samo posmatranju '' Ono ''-ga.
b / Transfer defansa ( odbrane ) – Drugi tip je sasvim različit.
Automatizam ponavljanja pod kojim se nalazi pacijent u toku svoje analize ne
interesuje više samo bivše pulzije '' Ono ''-ga nego takođe i na isti način ranije mere
odbrane ( defansa ) protiv instikata. Pacijent se takođe više ne zadovoljava da
transferiše ( prenosi ) svoja infantilna uzbuđenja u svom prvobitnom obliku,
uzbuđenja koja se kasnije, i čim dođu do svesnog, nađu podvrgnuta cenzuri odraslog ''
JA ''; ne, pacijent istoako prenosi pulzije svoga '' Ono ''-ga sa svim deformaciama koje
potiču iz detinjstva. U izvesnim ekstremnim slučajevima može se dogoditi da to ne
 -9-

bude stvarno instiktivno uzbuđenje koje se pojavljuje u transferu, nego samo neka
određena odbrana ( defans ) protiv izvesnih libidinoznih pozitivnih ili negativnih
stavova. To se događa npr. kada postoji bekstvo pred opasnošću pozitivne ljubavne
fiksacije u latentnom ženskom homoseksualitetu, ili još kao što je pokazao Wilhalm
Reich, kada neki pacijent nekada agresivan prema svom ocu kasnije usvoji jedan
sasvim potćinjen i ženstven mazohistički stav. Mislim da bi bilo vrlo nepravedno
optužiti pacijenta da hoće da nas '' pređe '', '' da nam se smeje '', ili da hotimice traži da
nas na bilo koji drugi način prevari. Rezultat neće biti mnogo veći ako ne prestanemo
da stalno podsećamo našeg pacijenta kako je obavezan da se stalno potčinjava
osnovnom analitičkom pravilu, to jest, ako pokušavamo da mu nametnemo iskrenost,
ne bi li ga primorali da nam iznese pulzije svoga '' Ono ''-ga – disimuliranih iza
manifestovane odbrane u transferu. Pacijent je stvarno iskren kada svoju pulziju i svoj
afekat iznosi na jedini način koji mu je još pristupačan, tj. potsredstvom deformisanih
mera odbrane. Mislim da u jednom takvom slučaju analitičar ne treba da se trudi da
direktno i po svaku cenu, prelazeći preko svih intermedijalnih stadijuma
transformacije koje su afekti prešli, odbaci instiktivno uzbuđenje. Ne treba takođe da
pokušava da ovu odbačenu pulziju pusti da prodre u svest objekta. Najbolja metoda se
sastoji u proučavaju posebnog mehanizma odbrane, radije nego samog instikta, to će
reći radije '' JA '' nego '' Ono ''. Kad uspemo retrogradno da se povratimo na put
transformacije instikta, analitička dobit se udvaja. Fenomen transfera koga mi
interpretiramo se rastavlja na dva dela od kojih svaki ima svoje poreklo u prošlosti:
jedan libidinalni ili agresivan elemenat koji zavisi od '' Ono ''-ga i mehanizam odbrane
koji pripada '' JA ''. U najtipičnijim slučajevima ovaj mehanizam pripada onom '' JA ''
iz infantilnog perioda koje je isto tako videlo stvaranje pulzije '' Ono ''-ga. Na isti
način kao u interpretaciji prostog transfera, mi tad postižemo ne samo da popunimo
praznine pacijentovog pamćenja nego takođe uspevamo da dobijemo obaveštenja koja
su dovoljna da popune i zaključe istoriju transformacije instikata.
Ovi pokušaji interpretacije transvera drugog tipa, bilo kako da su dobra ipak
izazivaju većinu tehničkih teškoća koja izbijaju između analitičara i pacijenta. Ustvari,
u ovim vrstama transfera, pacijent ima utisak da u sebi ima strano telo. Ova činjenica
nema ničeg iznenađujućeg ako se pomisli na lažnu ulogu koju u produkciji ovih
reakcija igra '' JA '', čak neki put '' JA '' iz prvih dana života. O bjekt teško dopušta
učestali karakter ovih fenomena. Forma pod kojom ovi fenomeni prelaze u svesno,
saglasna je sa njegovim '' JA '' nevidi zašto bi trebalo da se suprostavi njihovoj pojavi
u slobodnim asocijacijama. Služeci se racionalizacijom, objekat ostaje često slep pred
izvesnim nesrazmerama između uzroka i posledicama koje svakom posmatraču
padaju u oči i koje pokazuju nedovljnost objektivne osnove transfera. Iz tog razloga,
mi u ovoj formi transferne reakcije ne možemo računati, kao u predhodnom slučaju,
na dobrovoljnu saradnju pacijenta. Čim se interpretacija prenese na nepoznate
elemente instance '' JA '', na njegove ranije aktivnosti, celo '' JA '' se apsolutno
 - 10 -

suprostavlja analitičkom radu. U ovakvim slučaju imamo situaciju koja se obično, ali
nedovoljno jasno prečišćeno, kvalifikuje analizom '' karaktera ''.
U teoriskom pogledu, obaveštenja dobijena ovim interpretacijama transfera
delimo u dve grupe: grupa sadržaja '' Ono ''-ga i grupa aktivnosti '' JA '', koje su obe
postale svesne. Rezultate interpretacije koje nam je dao pacijent za vreme slobodnih
asocijacija, možemo da klasiramo na sličan način: slobodno izražene asocijacije nam
ostvljaju sadržinu '' Ono ''-ga, a nastajenje otpora nam ukazuje na mehanizme otpora
koje '' JA '' upotrebljava. Jedna razlika je što se interpretacija transfera odnose samo na
prošlost i mogu ponekad da najednom osvetle čitave perjode pacijentovog ranijeg
života, dok se sadržaj '' Ono ''-ga, što slobodna asocijacija obeledanjuje, ne prepisuje
nikakvom određenom vremenskom dobu i što odbrabeno operacije '' JA '', koje se za
vreme seansa manifestuje u vidu otpora prema asocijacijama, mogu skoro sasvim da
se odnose na aktivan život pacijenta.
c/ '' Dejstvovati '' u transferu ( L '' agir '' dans le transfert ).- Treći oblik
transfera nam još različitiji način efikasno doprinosi da upoznamo pacijenta. U toku
interpretacije snova, slobdnih asocijacija, interpretacije otpora i vidova transfera ranije
opisanih, pacijente smo mogli da posmatramo samo u analitičkoj situaciji, tj. u jednom
veštačkom endopsihičkom stanju. Relativna moć intanci je izmenjena u korist '' Ono ''-
ga, bilo stanjem sna, bilo dejstvom osnovnog analitičkog pravila. Instance '' JA '' se
neizbežno prikazuju smanjene i oslabljene kad se manifestuju cenzori snova ili pak
kad uzmu oblik otpora prema asocijacijama. Česo nam je vrlo teško da sebi
predstavimo njihovu pravu veličinu i snagu. Ne kaže li se često za psihoanalitičara,
dobre poznavaoce nesvesnog, da su vrlo rđavi procenitelji pacijentovog '' JA ''? Jedna
činjenica nastoji da delom pravda ovu zamerku: analitičaru se ukazuje vrlo malo
prilika da posmatra celokupnost '' JA '' u akciji.
Kad se dešava ta pojačavanje tranfera tera objekt da se izmigolji
strogim pravilima analitičkog tretmana i da onda preobrazi u svakodnevna zbivanja,
kako svoje instiktivno tako i odbrabene elemente svoih transfernih osećanja. To se
naziva '' dejstvo '' u transferu, fenomen koji ustvari već izlazi iz okvira analize i koji
nas uči o unutrašnjoj strukturi našeg pacijenta, mehanički čineći da se ona pojavi i u
svojim prirodnim srazmerama. Kad postignemo da interpretiramo ovo '' dejstvovanje
'', mi razlžemo radnju transfera na njihove elemente i tako otkrivamo stvarnu količinu
energije koju je dala svaka od instanci u datom momentu. Suprotno od onoga što
vidimo kad se radi o slobodnim asociacijama, ova situacija nam dopušta da procenimo
relativnu i apsolutnu količinu energije datu od svake instance.
Iako nam daje tako dragocene opske, interpretacija '' dejstvovanja '' obično
nedaje velike terapeutske reziltate. Činjenicom da ono što je bilo nesvesno postaje
svesno, uticaj tretmana na recipročne onose '' Ono ''-ga, '' JA '' i '' Nad – JA ''- vidno
zavisi od analitičke situacije koja je veštački stvorena i koja podseća na situaciju
hipnoze gde se aktivnost instance '' JA '' našla takođe usamljena. Sve dok '' onim '' i
 - 11 -

dok bude jednostavno izvšavalo naredbe ovog poslednjeg, ondopsihička pomeranja

nalaze malo prilika da se realizuju i uticaj spolja se vrši sa teškoćom. Iz tog razloga
analitičarima više muke kad se radi sa ovom trećom vrstom transfera, od nas
nazvanog '' dejstvovanjem '', nego sa ostalim načinima odbrane. Onada je razumljivo
što on traži da ga pomoću analitičkih interpretacija i analitičkih zabrana što više
ograniči.
ODNOSI IZMEĐU ANALIZE '' ONOG '' I ANALIZE '' JA ''.- Ako
sam tako detaljno opisala ovu podelu na tri kategorije manifestacije transfera, naime,
transfer libidinalnih tendencija, transfer stvava odbrane i transfer '' ponašanja '', to je
bilo zato da pokažem da su tehničke teškoće analize relativno manje kad se radi o
prebacivanju u svesno derivata '' Ono ''-ga. Teškoće dostižu svoju najvišu tačku kad je
analitičar primoran da se usmeri ( da napadne ) na nesvesneelemente '' JA ''. Drugačije
rečeno, analitička tehnika ne može da se smatra ogovornom za ovu činjenicu. Ona je
sposobna da pretvori u svesno nesvesne elemente '' JA '' iso tako dobro kao i nesvesne
elemente '' Ono ''-ga i '' Nad – JA ''. Ipak smo mi analitičari manje prilagođeni
teškoćama analize '' JA '' nego teškoćama analize '' Ono ''-ga. Naši teoretski pogledi su
se modificirali u pogledu '' JA '' čija se koncepcija danas više nepoklapa ( stapa ) sa
koncepcijom sistema recepcije – svesti. Ustvari, naučili smo da važne frakcije '' JA ''
mogu takođe ostati nesvesne i da tražimo psihoanalitičke tehnike da ih, prebacujući ih
u svesno, - otkrije. Iz toga proizilazi da je analiza '' JA '' unašim očima dobila mnogo
značajniju vrednost. Sve što '' JA '' odnosi analizu predstavlja materjal koji vredi isto
kao i bilo koji derivat '' Ono ''-ga. Ništa nam nedaje pravo da produkcije '' JA ''
smatramo kao obične smetnje pri proučavanju '' Ona ''-ga. Ipak to treba prizati, ono što
dolazi od '' JA '' – stvara takođe otpor u pravom smislu reči, onu sngu koja se
suprodstavlja pojavi sadržaja nesvesnog i sprečava tako psihoanalitički rad. Međutim,
bilo kakav otpor da nam '' JA '' suprodstavlja, mi se nadamo da ćemo uspeti da ga isto
tako sigurno analiziramo kao što analiziramo i '' Ono ''.
NEZGODE JEDNE JEDNOSTRANE TEHNIKE. – Posle svega što smo
rekli znamo da proučavajući slobodne asocijacije, latentne misli sna, objašnjenje
simbola ( objašnjenje ) i sadržaja transvera ( bilo stvarnih ili nestvarnih ) – mi
napredujemo u proučavanju '' Ono ''-ga ali na jednostran način. Proučavanjem otpora,
rada cenzure snova, različitih načina odbrane protiv pulzija fantazama nam isto na
takav jedan jednostran način pomaže da saznamo nepoznate aktvnosti '' JA '' i '' Nad ''-
JA. Ako je tačno da smo mešavina dveju vrsta istaživanja u istim proporcijama
dopušta ( pomaže ) da dobijemo intergralnu sliku unutrašnjeg stanja analiziranog,
takođe, isto tako treba predpostaviti da svaka prednost data jednom od analitičkih
postupaka na štetu svih ostalih, daje samo deformisanu, izmenjenu ili u najmanju ruku
netpotpunu sliku psihičke ličnosti.
Jedna tehnika koja bi naprimer, isključivo upotrebljavala tumačenje simbola,
rizkovala bih da otkrije jedino derivate '' Ono ''-ga. Svako ko bi upotrebljavo ovu
 - 12 -

tehniku lako bi popustio iskusenju da zanemari ili u najmanju ruku da podceni

nesvesne elemente '' JA '', elemente koje bi drugi analitički postupci mogli da prenesu
u svesno. Za opravdanje jedne takve tehnike mozemo navesti da ona upravo koristi
štonam skraćuje zobilazak '' JA '' dopuštajući nam da stignemo direktno u potisnuti
instiktuelni život, ali će rezultati ostati netpotpuni. Jedino analiza nesvesnih
odbradbenih operaija '' JA '' nam dopušta da uspostavimo preobražaj koji instikti
petrpe. Zanemarujuci ovu vrstu analize mi istina uspevamo da naučimo mnoge stvari
o sadržaju instiktivnih želja i potisnutih fanatizma, ali zato ostajemo malo obavešteni,
ako ne i potpuno neupućeni o njihovom preokretanjima i o načinu na koji se oni
uvlače u ličnost.
Tehnika potpuno suprotna ovoj i koja bi u prvi plan postavljala samo analizu
otpora biće isto tako nepotpuna, ali na sasvim drugojačiji način. Tada bi dobili
potpunu strukturu '' JA '' – analiyiranih, ali analiza njihovog '' Onog '' bi ostala
površna, nedovršena.
Isto bi bilo i sa tehnikom koja koristi samo transfere. Tačno je da pacijent
koji imaju jedan intezivan transfer i čije se stanje lako prepušta tehničkim
istraživanjima, daju obilat materijal koji dolazi iz najdubljih slojeva njihovog '' Onog
''. Ali, čineći to – oni izlaze iz analitičke situacije. Njihovo '' JA '' ne zauzima stav
umerenog posmatrača, objektivnog i nezainteresovanog. Ono je uhvaćeno ( ščepano ),
preplavljeno, prisiljeno na akciju. Čak i ako pod uticajem ( vlašću ) automatizma
ponavljanja, uspe da se ponaša sasvim kao jedno infantilno '' JA '', ono stalno
dejstvuje umesto da analizira. Šta se tad dešava? Ta tehnika, pošto nam je dala
najveće nade može na kraju da prouzrukuje sva razočarenja što su nam naša teoredska
shvatanja '' dejstvovanja '' dopustila da predvidimo.
Ništa bolje ne upoznajemo naše pacijente i naša terapija propada.
Postupak koji ja upotrebljavam u analizi dece takođe nam daje jedn dobar
primer opasnosti jednostrane tehnike. Kad smo primorani da se odreknemo slobodnih
asocijacija, kad upotrebljavamo samo jedan vrlo umeren način interpretacije simbola i
kad kasno počnemo da interpretiramo transfer, tri značajna puta koja vode aktivnost ''
JA '' i sadržaje '' Ono ''-ga se tad nađu ometena ( zakrčena ). Kako popuniti praznine?
Kako ćemo, uprkos tim prazninama, stići do površinskih slojeva psihološkog života?
To je pitanje koje želim da proučim u idućem odeljku.
 - 13 -

ANALITIČKA STUDIJAODBRANDBENIH POSTUPAKA '' JA ''

III glava

Veza između '' JA '' i analitičke metode. – Druga i teška teoriska razmatranja
koja sam iznela u predhodnom poglavlju mogu praktično da se rezimiraju u nekoliko
prostih rečenica. Analitičar ima za zadatak da načini svesno od nesvesnog, bilo kojoj
instanci da pripada ovo poslednje i da takođe posveti istu objektivnu pažnju
nesvesnim elementima sve tri instance. Drugačije rečenom počinjući svoj rad
razjašnjenja ( otkrivanja ), analitičar počinje od jedne tačke podjednake udaljene od ''
JA '', '' Nad – JA '' i '' Ono ''-ga.
Nažalost, mogu različite okolnosti da ometu jasnu objektivnost ovoga stava.
Nepristrasnost analitičara nije isto uzvraćena. Različite instance ne reaguju istim
načinom na napore analitičara. Znamo da pulsije '' Ono ''-ga nisu ni malo disponirane
da ostanu nesvesne. One imaju jednu prirodnu sklonost da prodiru u svesno nebi li se
tamo zadovoljile ili bar probaju da ka površini svesnog pošalju izvesne od svojih
derivata. Kao što sam ranije pokazala, analitički rad se vrši u istom smislu i pojačava
tu klonost. Za potisnute elemente '' Ono ''-ga analitičar je pomagač i osloboditelj.
Drugojačije je kad se radi o '' JA '' i '' Nad – JA ''. Ukoliko su se instance ''
JA '' potrudile da pomoću svoih vlastitih metoda suzbiju pulsije '' Ono ''-ga, analitičar
se pojavljuje kao krivac za poremećaj. Njegovo pažljivo ispitanje poništava mučno
osvarena potiskivanja i ruši kompromis čiji se oblik savršeno slagao sa '' JA '', iako je
efekat toga slaganja patološki. Napori analitičara da nesvesno učini svesnim i napori
instanci '' JA '' da gospodare instiktivnim životom se sukobljavaju. Sve do momenta
dok se pacijent ne uveri u svoju bolest i stvari nedobiju jedan drugojačiji tok, instance
'' JA '' smatraju poduhvate analitičara kao kakvu preteču opasnost.
Baš zbog toga, kao što je naglašeno u predhodnom poglavlju, ponašanje '' JA
'' prema analitičkim naporima ima tri oblika ponašanja. '' JA '', kada je sposobno za
samoupravljanje o kome sam molo pre govorila, se udružuje sa analitičarom, svoje
kapacitete mu stavlja na raspoloženje i zahvaljujući izdancima drugih instanci koji su
prodrli u njegov domen – daje mu sliku i o njima. '' JA '' postaje protivnik analitičara
kada se u toku svog autoposmatranja pokaže pristasno, rđave volje, kada savesno
registrujući pojedina obaveštenja propusti, falsifikuje i odbaci ostala i sprečava ih da
se pojave: ono tako ide protiv analističkog rada koji želi da vidi sve što odatle može
da izađe – ne izuzimajući od toga ništa. Najzad, samo '' JA '' je objekat analize ukoliko
se odbrandbena aktivnostkoju ono vrši bez prestanka nesvesno produži i tek sa
velikom mukom postane svesna; skoro kao nesvesna aktivnost nekog zabranjenog
instiktivnog uzbuđenja.
ODBRANA PROTIV INTIKATA I OTPORA. – U predhodnom odeljku
pokušala sam da radi olakšavanja psihoanalitičkog proučavanja utvrdim jednu
 - 14 -

teorisku razliku između analize '' Ono ''-ga i analize '' JA '',koje su praktično potpuno
nerazdvojno povezane. Ovaj pokušaj je mogao samo da potvrdi jednu već utvrđenu
činjenicu. U psihoanalizi, sav koristan materijal za upoznavanje '' JA '', izbija u toku
tretmana pod formom otvora analize '' Ono ''-ga; ova činjenica je toliko jasna da nema
potrebe da se komentariše. Za vreme analize '' JA '' postaje agilno svuda jednim
antagonističnim delovanjem, kada traži da spreči navalu '' Ono ''-ga. Dakle, budući da
je cilj analize da idejama koje predstavljaju potisnutu pulziju osigura pristup u svesno,
to jest, upravo da izazove slična izbijanja izlazi da mere '' JA '' odbrane protiv
pojavljivanja ovih ideja, automatski dobijaju karakter jednog vrlo aktivnog otpora
protiv analize. I kako osim toga psihoanalitičar, koristeći svoj lični upliv nastoji da se
poštuje osnovno analitičko pravilo, koje dopušta ovim idejama da izbiju u toku
slobodnih asocijacija, odbrana '' JA '' protiv istikta se u isti mah pretvara u direktnu
opoziciju prema analitičaru. Neprijateljstvo prema analitičaru i pojačavanje mera
odbrane protiv pojava uzbuđenja '' Ono ''-ga, neizbežno koincidiraju. Kada u izvesnim
momentima analize odbrana prestane i kad predstavnici instikta mogu bez prepreka da
se manifestuju u vidu slobodnih asocijacija, odnosi '' JA '' sa analitičarom ostaju u
ovom smislu nepomućeni. Jasno je da u psihoanalizi ova vrsta otpora nije jedino
moguća. Osim otpora koji pripada instanci '' JA '', znamo da postoje otpori transfera
različito uobličeni i takođe izvesne antigonističke snage preko kojih je teško preći i
koje proizilaze iz automatizma ponavljanja. Tako sav otpor ne proizilazi obavezno iz
odbrandbenih akta '' JA '', ali svaki odbrandbeni akt '' JA '' protiv '' Ono ''-ga se
pokazuje u toku analize samo otporom prema naporima analitičara. Analiza ovih
otpora '' JA '' nam pruža dobru priliku da posmatramo nesvesnu odbrandbenu
aktivnost '' JA '' u svom njenom intenzitetu i da je učinimo svesnom.
ODBRANA PROTIV AFEKATA – Mi imamo prilike da detljnije
posmatramo aktivnost '' JA '' ne samo u sukobu sa pulsijama; '' JA '' nije u sukobu
samo sa idancima '' Ono ''-ga koji pokušavaju da ga osvoje da bi dospeli do svesnog i
do zadovoljenja: '' JA '' se brani sa istom energijom protiv afekata u vezi sa ovim
instiktivnim pulsijama. Po odbijanju pulzionih prohteva, na '' JA '' pada glavni zadatak
da se snađe usred afekata: ljubav, želja, ljubomora, poniženja, tuge i žalosti, svih
manifestacija koje prate seksualne želje, mržnja, ljutitost, bes, sve što je u vezi sa
agresivnim plzijama. Svi ovi afekti, pošto su jednom odbijeni pulzioni zahtevi sa
kojima su bili udruženi, potčinjavaju se svim merama koje '' JA '' primenjuje da ih
uzdrži, tj. da ovi afekti podležu izvesnim metamorfozama. Kad god se jedan afekat
modificra, blo za vreme analize ili izvan nje, to je usled toga što je '' JA '' dejstvovalo i
tad mi imamo priliku da proučavamo njegove smicalice. Poznato nam je da sudbina
bilo kog afekta udruženog sa instiktivnim prohtevom nije jednostavno indentična sa
sudbinom svoga indentivnog predstavnika. Ali, razumljivo je samo po sebi, da su
mogućnosti odbrane jednog istog '' JA '' skučene. U različitim razdobljima života i
prema svojoj specifičnoj strukturi – individualno – '' JA '' bira ovo ili ono sredstvo
 - 15 -

odbrane: potiskivanje, premeštanje, pokretanje ( izbrtanje ) itd... '' JA '' se može ovim
sredstvima isto tako dobro služiti u svojoj borbi protiv pulzija, kao i u svojoj odbrani
protiv oslobođenja afekata. Kad već jedanput znamo na koji se način neki pacijent
brani protiv pojavljivanja svojih instiktivnih uzbuđenja tj. koji način otpora '' JA ''
obično upotrebljava, mi već tada možemo predvideti način njegove reakcije prema
njegovim vlastitim nepoželjnim afektima. Kada npr. primetimo kod pacijenta izvesne
posebne i jasno izražene oblike transformacije afekata, na primer kod nekog pacijenta
potpuno odsustvo osećanja, negaciju itd., nećemo biti iznenađeni kada vidimo kako on
usvaja ove iste metode u odbrani protiv svojih instiktivnih uzbuđenja i sobodnih
asocijacija. Radi se uvek o istom '' JA '', koje u bilo kakvom sukobu nastavlja, sa
manje ili više upornosti, da se služi svim sredstvima kojima može da raspolaže.
STALNE ( PERMANENTNE ) MANIFESTACIJE ODBRANE – Jedna
druga oblast gde se manifestuje odbrandbena aktivnost '' JA ''- jeste oblast fenomena
koje je proučavao Wilhelm Reich u svojoj studiji '' Logična analiza otpora '' ( ''
Analyse logique des resistances '' ). Izvesni stavovi tela, krutost, ukočenost, izvesne
osobenosti kao stereotipni osmejak, izvesni prezirujući arogantni način ponašanja, svi
su oni zaostaci nekada vrlo aktivnih odbrandbeih fenomena aktuelno dislociranih od
svojih primitivnih situacija, od svoje borbe protiv instikata ili afekata. Sve ove
manifestacije su se transformisale u definitivne crte karaktera, ili, kako se Reich
izrazio postale su '' oklopi karaktera '' ( '' cuirasses de caractere '' ). U slučaju kada
analitičar uspe da pronađe njihovo istorijsko poreklo, one ponovo stiču svoju
pokretljivost i prestaju da svojom fiksacijom blokiraju naš pristup defanzivnim
operacijama gde se u tom momentu nalazi angažovano '' JA ''. Dakle, pošto su ovi
načini odbrane dobili permanentni karakter, mi ne možemo da povežemo njihovo
iščekivanje ni sa pojavom, ni sa nestankom instiktivnih prohteva i unutrašnjih afekata,
kao ni sa navalom afekata i spoljnjih iskušenja – i zato je njihova analiza osobito
neugodna ( teška ). Samo u slučaju kada ne uspemo da otkrijemo aktuelni konflikt
između '' JA '', instikta i afekta, tek onda treba da ih uzmemo kao glavni predmet
proučavanja. Takođe je jasno da ne treba ostaviti naziv '' analiza otpora '' samo studiji
ovih osobitih fenomena, jer taj naziv odgovara isto tako dobro i analizi svih otpora.
FORMACIJA ( STVARANJE ) SIMPTOMA – Analiza otpora '' JA '' i
njegovih odbrandbenih mera protiv pulzija, proučavanje transformacija koje afekti
pretrpe, otkrivaju i čine svesnim postupke odbrane, analogne onim odbranama koje
posmatramo u stereotipnom stanju slučajeva '' permanentnih oklopa karaktera ''.
Pronaći ćemo na jednom širem planu ove iste odbrandbene metode u zgusnutom
stanju kad budemo proučavali neurotične simptome. Kakva je, dakle, uloga '' JA '' u
stvaranju ovih kompromisa koje nazivamo simptomima? Jednostavno – '' JA '' koristi
jedan nepromenljiv, određeni postupak protiv nekog osobitog instiktivnog prohteva.
Mi znamo ( videti po ovom: inhibicija, simptom i strepnja – kao i stranu 38 gde je
ovaj pasus reprodukovan ) da su izvesno neuroze usko povezane sa određenim
 - 16 -

načinima odbrane: tako se histerija zakači za potiskivanje, opsesionalna neuroza za

izolaciju ( usamljenost ) i retroaktivno anuliranje. Ove uske veze između neuroze i
mehanizma odbrane se ponovo nalaze u domenu načina odbrane protiv afekata i u
oblicima otpora usvojenih od '' JA ''. Način na koji se neki pacijent u toku analize
ponaša prema svojim slobodnim asocijacijama, način na koji pacijent kada je
prepušten sam sebi, sputava svoje pulzione prohteve, uopšte način koji se on brani
protiv nepoželjnih afekata, dopusta, apriori, da se predvidi priroda njihovih simptoma.
S druge strane, proučavanje stvaranja ovih simptoma kod nekog pacijenta nas
ovlašćuja da izvučemo zaključke što se tiče strukture njegovih otpora i njegovih
odbrana protiv pulzija i afekata. Paralelizam između formacija jednog simptoma i
forme otpora nam je naročito poznat u oblastima histerije i opsesionalne neuroze. U
svojoj borbi protiv pulzija histerija formira svoje simptome poglavito od potiskivanja:
oduzima svesnom predstave seksualnih pulzija. Oblik otpora prema slobodnim
asocijacijama je iste vrste i pacijent prosto i jasno odbacuje one asocijacije koje su
suprotne da izazovu odbranu '' JA ''. On oseća samo jednu prazninu u svojoj svesti i
ostaje pritajen, to će reći da se desilo jedno raskidanje kontinuiteta u lancu njegovih
misli, analogno onim koje je izazvalo instiktivne procese u momentu stvaranju
simptoma. S druge strane znamo da '' JA '' jednog opsediranog pacijenta u stvaranju
simptoma usvaja izolaciju kao postupak odbrane. On se zadovoljava da odvoji
instiktivna uzbuđenja od njihovog spleta i u isto vreme zadržavajući ih u svesnom.
Zato otpor kod opsediranog takođe dobija jednu drugačiju formu. Čak i u stanju
otpora on ne ćuti već govori i prekidajući svaku vezu između svojih ideja, govoreći,
izoluje svoje, predstave od svojih afekata na takav način da njegove asocijacije
izgledaju, u jednom smanjenom obimu, isto tako besmislene kao i njegovi neurotični
simptomi u jednom većem obliku.
ANALITIČKA TEHNIKA I ODBRANA PROTIV PULZIJA I
AFEKATA – Jedna mlada pacijentkinja se analizira zbog ozbiljnog stanja strepnje
( anksioznosti ) koja joj remeti život i studije. Lako se leči samo iz poslušnosti prema
svojoj majci, ona mi dobrovoljno priča prošle i sadašnje okolnosti svog života. Čineći
to, njeno ponašanje prema meni ostaje prijateljsko i iskreno, međutim, primećujemo
da u svojim ispovestima brižljivo izbegava da načini i najmanju aluziju na svoj
simptom i ćuteći prelazi preko kriza nespokojstva ( strepnje ) koje izdržava u
intervalima seansi. Kada sam nastojala da uvedem simptom u analizu ili da proučim
nespokojstvo na koje su ukazali izvesni podaci asocijacije, prijateljsko ponašanje
pacijentkinje se odmah menjalo i uvek mi je tada izručavala bujicu ironičnih primedbi
i podsmevanja. Nikako nisam uspevala da povežem ovaj stav bolesnice sa njenim
ponašanjem prema svojoj majci. Svesni i nesvesni odnosi devojke sa svojom majkom
davali su sasvim različitu sliku. Njena ironija, njeni bez prestanka ponavljani sarkazmi
dekoncentrisali su analitičara i za izvesno vreme čine nepotrebnim nastavljanje
tretmana. Ipak, jedna dublja analiza je pokazala da podsmevanje i podrugljivost nisu,
 - 17 -

tačno govoreći, reakcija transfera i da nikako nisu vezani za analitičku situaciju.

Pacijentkinja uvek pribegava ovom manevru, upravljenu prema njoj samoj, svaki put
kada su osećanje nežnosti, želje ili nespokojstva pred izbijanjem u svesno. Što je
navala afekata jača, devojka tim više ulaže žestine i žučnosti u ismejavanje sebe same.
Analitičar izvlači samo uzgredno ove reakcije odbrane, zato što odbrana kod
pacijentkinje ohrabruje pojavljivanje osećanja nemira ( nespokojstva ) u svesno.
Upoznavanje sadržaja nespokojstva, čak kad i ostali iskazi pacijentkinje dopuštaju
tačno tumačenje, ostaje, neupotrebljivo sve dok svaki pokušaj prilaženja afektu samo
pojačava odbranu. Učiniti svesno sadržinu strepnje bilo je moguće samo pošto se
prethodno uspelo izvući do svesnog ceo taj proces, taj način odbrane protiv afekata
ironičnim potcenjivanjem, proces koji se do tada automatski ostvarivao u svim
okolnostima života bolesnice, a samim tim pretvoriti ga u neupotrebljivim. Sa tačke
istorijskog gledanja ovaj način odbrane ismevanjem i ironisanjem, objašnjava se kod
naše pacijentkinje njenom indetifikacijom sa svojim umrlim ocem koji je svoju kćer
hteo da nauči vladanju sobom i koji joj se podsmevao svaki put kada bi se prepustila
sentimentalnim manifestacijama. Ovde, dakle, metoda odbrane protiv afekata utvrđuje
uspomenu na nežno voljenog oca. Tehnika koja se nameće u ovom slučaju je, na
prvom mestu, analiziranje odbrane pacijentkinje protiv afekata, što kasnije dopušta
proučavanje njenog otpora u transferu. U ovom momentu samo je moguće da se
analizira nespokojstvo i njegova preistorija.
U tehničkom pogledu, ova paralelnost između odbrane nekog pacijenta
protiv njegovih instikata i njegovih afekata, između formacije simptoma i otpora nam
daje, naročito u analizi dece; vrlo važne rezultate. Ono što naročito nedostaje tehnici
infaltilne analize jesu slobodne asocijacije. Zar nam one u stvari, zato što predstavljaju
instikt, ne daju najdragocenije podatke o '' Ono ''.? Međutim, postoje još i druga
sredstva da se dobiju ovi podaci; snovi, dnevna snivanja ( maštanja ) deteta, njegove
zamišljene aktivnosti u igri, crteži itd., pod jednom manje prikrivenom i
pristupačnijom formom nego kod odraslih otkrivaju pulzije '' Onog '' i u toku analize
skoro nadoknađuju izronjavanje '' Onog '' – isto kao što se to izvodi u slobodnim
asocijacijama.
Ipak, pošto se ne primenjuje osnovno pravilo analize, takođe ne postoji i
borba koja se vodi u cilju posmatranja '' Onog ''; kod odraslih nas baš ta borba
upoznaje sa otporima '' JA '' i sledstveno, sa odrandbenom delatnošću '' JA '' protiv
derivata instikata. Kod dečje analize, gde dobijemo mnoštvo podataka o '' Onome '',
dobićemo malo podataka o infantilnom '' JA ''.
Prema pogledima engleske škole, analitičko proučavanje igra kod dece
najefikasnije dopunjuje odsutnost slobodnih asocijacija. Ta ista škola stavlja zabavne
aktivnosti kod dece u isti plan kao i ideja iskazanih od odraslih i služi se analognim
načinom za njihovo tumačenje. Slobodnom toku asocijacija odgovaraju slobodne igre
gde su prekidi ( interruption ) i inhibicije jednaki sprečavanjima da se ideje slobodno
 - 18 -

izraze. Iz toga sledi da, analizirajući poremećaje u aktivnosti igre, otkrivamo da oni
sačinjavaju odbranu '' JA '', analogno otporu u toku asocijacije.
Ma ipak, iz izvesnih teorijskih motiva, oklevamo da slobodne asocijacije
smatramo kao savršeno jednake aktivnostima igre i odustajemo, na primer, da tu
tumačenje simbola sprovedemo do krajnjih granica: primorani smo, dakle, da
pribegnemo novim načinima u dečjoj analizi i kadrim da nas obaveste o instanci '' JA
''. Čini mi se da analiza transformacija afekata kod deteta može da popuni ovu
prazninu. Afektivni život deteta je manje razgranat i providniji nego kod odraslog.
Posmatrajmo tad šta kod njega može da izazove pražnjenje afekata – bilo analizom ili
izvan nje. Kad se dete vidi zanemareno u odnosu prema nekom drugom, neizbežno
zbog toga oseća ljubomoru, zlovolju: ako mu se usliši koja od dugo gajenih želja, dete
oseća radost: ako očekuje da bude kažnjeno, obuzima ga strepnja: ako mu se neko
željno ili obećano zadovoljstvo iznenada odloži ili uskrati, obuzima ga razočaranje.
Mi obično očekujemo da dete reaguje normalno na ove različite događaje: ipak,
posmatranje ukazuje da se stvari ne odvijaju uvek na ovaj način. Na primer, neko dete
ostaje ravnodušno onda kad bi trebalo da bude razočarano, pokazuje preteranu
veselost umesto da oseća tugu, krajnju nežnost umesto ljubomore. U svim tim
slučajevima desilo se nešto što je skrenulo normalan tok procesa – instanca '' JA '' je
intervenisala da bi izazvala transformaciju afekata. Čineći da se ova specifična forma
odbrane protiv afekata pojavi u svesnom ( bez obzira da li se radi o iskretanju,
pomeranju ili potpunom potiskivanju ) analiza nam daje podatke o naročitoj tehnici
koju je usvojilo '' JA '' malog pacijenta. Ona nam, na isti način kao i analiza otpora,
dopušta da izvučemo zaključke o ponašanju deteta prema svojim instiktima i o
formaciji njihovih simptoma.Kad želimo da proučavamo afektivne procese u
infantilnoj analizi, za nas je osobitno važno da ni na koji način ne zavisimo od
dobrovoljne saradnje i iskrenosti deteta ili od njegove disimulacije: afekt mu izađe na
videlo, makar i protiv volje. Jednog dečaka, na primer, kad god ima bilo kakvog
povoda da oseti strah od kastracije, spopadne ratničko raspoloženje: oblači svoju
uniformu, uzima opemu, svoju sablju, ostalo dečje oružje i td.... Pošto sam ga više
puta posmatrala, pronikla sam da on preokreće strepnju u njenu suprotnost, tj. u
agresivnost. Otada nisam imala teškoća da otkrijem strah od kastacije koga su ova
ratoborna reagovanja desimulirala. Osim toga sam bez čuđenja otkrila da je ovo dete
opsesirano ( obsede ) koje u svom instiktuelnom životu pokazuje tendencije da svoje
nepoželjne pulzije transformiše u njihove suprotnosti. Jedna devojčica izdleda ne
reaguje uopšte na neprijatne situacije: jedini znak njene emocije jeste podrhtavanje
spoja usana. Ona takođe odaje sposobnost koju njeno '' JA '' ima, da psihički
neprijatne procese uklanja i da ih zamenjuje fizičkim. Kako da onda budemo
iznenađeni kad saznamo da u svojim konfliktima ona reaguje histerički. Jedna druga
devojčica je, u toku svoga perioda latencije, tako dobro uspela da potisne svoju želju
za penisom mlađeg brata, želju koja dominira ceo njen život, da sam čak i u analizi
 - 19 -

imala grdne muke da otkrijem makakav trag ovog osećanja. Analiza je pokazala da
svaki put kad se ukaže prilika da poželi svog brata, da na njega bude ljubomorna,
devojčica se odaje jednoj čudnoj igri uobrazuje: pomišlja da je mađionočar, sposobna
da svojim gestovima utiče na vasionu i da je menja. Želju koja je kida ova devojčica
pretvara u njenu suprotnost, ističući svoju vlastitu magičnu moć. Zahvaljujući ovom
fanatizmu, ona izbegava mučno saznanje svoje tobožnje fizičke inferiornosti. Njeno ''
JA '' koristi mehanizam okretanja u suprotnosti, jedne vrste reakcione formacije protiv
afekata. Čineći to, '' JA '' odaje opsesionalni karakter njegovog stava prema instiktu.
Kada ovu činjenicu jedanput dobro utvrdi, analizator zatim lako dolazi od fanatizma
magije do želje za penisom. Ono čemu nas pritom iskustvo uči je samo tehnika
tumačenja manifestacije odbrane '' JA '' i tu nalazimo metodu gotovo potpuno istu
onoj koja nam daje načina da u slobodnim asocijacijama uklonimo otpore '' JA ''. Naš
cilj je isti kao i u analizi otpora. Ukoliko uspemo da načinimo svesnim otpor i odbranu
protiv afekata što ih anulira – utoliko ćemo uspeti da napredujemo u razumevanju ''
Onog ''.
 - 20 -

GLAVA IV
MEHANIZMI ODBRANE
PSIHOANALITIČKA TEORIJA I MEHANIZMI ODBRANE

Reč '' odbrana '', tako učestano upotrebljavana u prethodnoj glavi, je

najstariji predstavnik jednog dinamičkog pogleda u psihoanalitičkoj teoriji. Ova reč se
prvi put pojavljuje 1894 godine u Frojdovoj studiji '' Psihoneuroza odbrane '' i
ponavlja se zatim sledećim radovima: '' Etnologija histerije '', '' Ostala posmatranja o
psihoneurozama odbrane ''. Ona označuje revolt '' JA '' protiv mučnih i nepodnošljivih
afekata i predstava. Ova reč je kasnije napuštena i zamenjena rečju '' potiskivanje ''.
Međutim, veza između ova dva izraza ostaje nejasna. Jedino u dodatku '' Inhibicije,
simptom i strepnja '' ( 1926 god. ) Frojd se ponovo vraća na svoj stari koncept odbrane
i izjavljuje da uviđa svu korist koja se ima kad se opet upotrebi, naznačujući '' da ga
treba upotrebljavati samo da bi se na jedan opšti način opisali svi prestupci koja se u
sukobima povoljnim za neurozu služi '' JA '', dok reči '' potiskivanje '' označuje jedan
sasvim određen način odbrane koji su nam naša ispitivanja omogućila da najbolje
upoznamo ''.
Time je preciziran smisao reči '' potiskivanje '', fenomena pored koga se
ostali psihički procesi odigravaju i koji teže ka istom cilju: '' zaštiti ja protiv svih
prohteva instikata ''. Potiskivanja se od tada smatra samo kao '' naročit način odbrane
''.
Ovaj način razmatranja uloge potiskivanja podstakao je psihoanalitičare da
proučavaju i upoređuju ostale specijalne postupke odbrane i da ih grupišu – ukoliko su
već priznati i opisani.
Taj isti dodatak knjizi '' Inhibicija, simptomi i strepnja '' sadrži jedno drugo
hipotezu na koju sam se već osvrnula u prethodnoj glavi: evo je: '' možda će nam
jedno temeljnije proučavanje dopustiti da otkrijemo usku vezu između izvesnih
naročitih formi odbrane i izvesnih određenih naklonosti, na primer, između
potiskivanja i histerije ''. Između postupaka odbrane korišćenih u opsisionalnoj
neurozi, pisac navodi regresiju i reakcionalne modifikacije ( reakcionalne formacije ) ''
JA '', izolaciju i retroaktivnu anulaciju.
Posle ovih prvih indikacija postaje lako da se iz ostalih Frojdovih radova
dopuni raščlanjivanje tehnike odbrane. Tako u delu '' Povodom nekoliko neurotičnih
mehanizama u ljubomori, paranoji i homoseksualizmu '' i introjekcija ili indetifikacija
i projekcija su razmatrane kao važni postupci odbrane u ovoj vrsti bolesti. Frojd ih
sjedinjuje pod imenom '' neurotični mehanizmi ''. U njegovom radu na teoriji instikata,
okretanje protiv sebe samoga i transformacija u suprotno su opisani kao '' ishod
pulzija '' ( destin des pulsionis ). Ako se stavimo na gledište '' JA '', ova dva procesa
treba razmotriti kao postupke odbrane: sve što se dogodi pulzijama ovakve vrste je na
kraju pripisano nekoj aktivnosti '' JA ''. Ako zahtevi '' JA '' ne vrše presiju, pulzija će
 - 21 -

imati samo jedan ishod: zadovoljenje. Na ovih devet, u psihoanalitičkoj teoriji i praksi
dobro poznatih i dovoljno opisane metode odbrane ( potiskivanje, regresija,
reakcionalne formacije, izolacija, retrospektivno anuliranje, projekcija, introjekcija,
okretanje protiv sebe, transformacija u suprotno ) može se dodati i deseta, koja pre
spada u domen normalnosti nego u neurozi: simbolizacija ili premeštanje instiktivne
svrhe.
Tako, po našim sadašnjim znanjima, možemo da tvrdimo da '' JA '' u svojoj
borbi protiv predstavnika instikta i protiv afekata raspolaže sa deset različitih metoda.
Na analitičaru je da u toku procesa otpora informacije simptoma posmatra u svakom
posebnom slučaju kakve od toga mogu biti posledice.

POREĐENJE IZMEĐU RAZLIČITIH DEJSTAVA

OVIH MEHANIZAMA U POSEBNIM SLUČAJEVIMA –

Proučimo na primer, slučaj jedne mlade bolničarke sa mnogobrojnom

starijom i mlađom braćom i sestrama. Za vreme celog svog detinjstva nije prestajala
da žestoko želi penis svoje braće a neprestane trudnoće majke su je ispunjavale uvek
obnavljanom ljubomorom. Na kraju, ljubomora i želja su se spojile i prouzrokovale
živo neprijateljstvo prema majci. Kako su ipak veze nežnosti koju devojčica oseća
prema majci isto tako jake, dolazi do jedne snažne odbrandbene borbe protiv
negativnih pulzija, borbe koja dolazi posle periode nediscipline i neposlušnosti.
Postojanjem ovih osećanja mržnje, devojčica se plaši da ne izgubi materinsku ljubav,
bez koje ne može. Takođe strahuje da ne bude kažnjena od svoje majke i samo sebi
gorko prebacuje vlastite zabranjene želje za osvetom. Usred ove mučne situacije i
moralnog konflikta u kome se batrga i koji j sve oštriji ukoliko devojčica zalazi u
latenciju, njeno '' JA '' pokušava da na različite načine postane gospodar situacije. U
cilju likvidiranja svog ambivalentnog konflikta, ona projecira izvan jedan od
elemenata svoje ambivalentnosti. Majka joj je i dalje predmet ljubavi ali, kao revanš,
u životu devojčice tada će uvek postojati neka druga ženska ličnost koju će ona
intezivno mrzeti. Ovim sredstvom situacija postaje podnošljivija jer mržnja, koju
oseća prema nekoj stranoj osobi, ne izaziva kod devojčice jedan tako užasan osećaj
krivice kao mržnje prema svojoj majci.
Pa ipak ovo skrenuto osećanje još ostaje generator patnje. To prvo
deplasiranje, kako će nam docnije u nastavku događanja pokazati, nije dovoljno da se
situacije prečisti.
'' JA '' devojčice pušta sad jedan drugi mehanizam, okretajući protiv sebe svu
onu mržnju dokle isključivo napolje upućenu. Dete samo sebe muči, silno se
prekoreva i doživljava osećanja inferiornosti. U toku svog detinjstva, mladalačkog
doba pa do odraslog doba ona čini sve da sebe umanji, da sebi šteti i njeni vlastiti
 - 22 -

interesi dolaze uvek posle interesa drugih. Izgleda da je ona, posle izgrađivanja ove
tehnike odbrane, postala mazohista.
Ali ni ove mere nisu dovoljne da urede stvari: pacijentkinja tad počinje da se
služi projekciji. Mržnja, upravljena prema ženskim voljenim objektima ili njihovim
zamenicama pretvara se u ubeđenje da je ona sama omrznuta, prezrena i gonjena od
tih istih. Njeno se '' JA '' tako otarasilo osećanja krivice. Ali stavljanje ovog
mehanizma u pokret pripadalo je njenom karakteru paranoidičnu boju, što joj kroz
celo devojaštvo i mladost stvara izvanredno mučan život.
Tek u zrelom dobu pacijentkinja pribegava analizi: iako intezivno pati, njena
je okolina ne smatra bolesnikom. Sve peduzete odbrandbene mere koje je njeno '' JA ''
preuzelo nisu ni malo uspele da je stvarno oslobode osećanja krivice i strepnje. U
svim okolnostima sposobni da u njoj izazovu bilo želju, bilo ljubomoru, bilo mržnju,
ona pribegava svim svojim sredstvima odbrane. Samo za nju sentimentalni konflikti
ne vode nikada kakvom za njeno '' JA '', umirujućem ishodu: krajnji rezultat svih tih
borbi je vrlo ništavan. Istina, devojka je mogla da održi nedodirnutim postojanje svoje
dečje ljubavi ( prema majci ), ali osećajući se puna mržnje, izaziva samo sebe i prezire
se. Nije uspela da sačuva osećanje da je voljena pošto je to bilo uništeno mehanizmom
projekcije i ne uspeva da izbegne kažnjavanja kojih se plašila u svom detinjstvu.
Okretajući protiv sebe svoje agresivne pulzije, ona primenjuje na sebe sve
neugodnosti za koje je strahovala da joj majka ne priredi, na ime kazne. Tri
mehanizma kojim je ona dala maha ne sprečavaju njeno '' JA '' da se neprekidno nalazi
u stanju uzbune i mučne napetosti, niti mu dopuštaju da izbegne ogorčene instiktivne
zahteve i oštro nespokojstvo, prouzrokovano tim zahtevima.
Uporedimo sada ove pojave sa odgovarajućim procesima koji se odigravaju
u slučajevima histerije ili opsesionalne neuroze. Problem je, verujemo, u svakom
slučaju isti: radi se o likvidiranju mržnje upravljene protiv majke a koja je nastala iz
želje za penisom. Histerija se pritom služi potiskivanjem: mržnja je izbrisana iz
svesnog i pristup u '' JA '' je strogo zabranjen svim izdancima ovog neprijateljskog
osećanja. Agresivne pulzije udružene sa mržnjom, kao i seksualne pulzije vezane sa
željom za penisom, mogu da se pretvore u fizičke simptome, ukoliko samo malo
pacijent bude sposoban za promenu i ako somatski uslovi budu povoljni za to. Osim
toga, '' JA '' se strašljivim izbegavanjem obezbeđuje od reaktiviranja kakvog
primitivnog konflikta: ograničava svoju tako da bi izbeglo sve prilike koje bi bile
kadre da favorizuju povraćaj potisnutih pulzija.
U opsesionalnoj neurozi isto tako mržnja prema majci i zavist za penisom
počinju sa potiskivanjem. Kasnije, zahvaljujući reakcionalnim formacijama, '' JA '' se
osigurava protiv povraćaja potisnutog. Neko dete, agresivno prema majci, postaje
nežno do preteranosti i drhti za njen život. Na mesto drugog, zavist i ljubomora se
menjaju u nezainteresovanost i obzire. Primena prisilnih radnji različitim merama
 - 23 -

zaštite brani voljene objekte od svake agresivne pojave. Jedan strogi hipermoral koči
seksualne manifestacije.
( Žensko ) dete koje je savladalo svoje konflikte na histeričan ili prisilan
način, kako smo to upravo opisali, izgleda više pogođeno nego pacijentkinja čiji smo
slučaj ranije opisali. Potiskivanje je prouzrokovalo gubitak izvesnog dela njegovog
afektivnog života. Njeni prvi odnosi sa majkom i braćom i ( ovi naročito važni )
odnosi sa vlastitom ženstvenošću, izmiću svakoj kasnijoj i svesnoj asimilaciji i zauvek
su fiksirani u reakcionoj alteraciji '' JA ''. Veliki deo aktivnosti se rasipa u naporima za
održavanje protiv – opsada, koje treba dalje da obezbede potiskivanje. Ovaj gubitak
energije se održava inhibicijom i smanjenjem ostalih bitnih aktivnosti. Ali, dečje '' JA
'' kome polazi za rukom da sredi svoje sukobe potiskivanjem, sa svim patološkim
posledicama koje ovo zadnje povlači, ipak uspeva da se primiri. Njegova patnja je
drugorazredna i pripisuje se neurozi izazvanoj potiskivanjem. Ukoliko mu to dopušta
konverzivne histerije ili prisilna neuroza, dete uspeva da sputa svoju strepnju da
obuzda osećanje krivice i da zadovolji svoju potrebu za kažnjavanjem. Sva razlika je u
tome što u slučaju potiskivanja briga oko savlađivanja sukoba je, zahvaljujući
formaciji simptoma, oduzeto od '' JA '', dok pri primeni ostalih metoda odbrana, ova
briga ostaje namenjena upravo za '' JA ''.
Konstatujemo da uopšte uzev, potiskivanje ne dejstvuje samo i da kod
jednog istog slučaja su korišćena dva postupka odbrane. Ispitajmo, na primer, slučaj
jedne bolesnice koje je takođe od svojeg najranijeg detinjstva patila od intezivne želje
za penisom svoga oca. Njeni seksualni fanatizmi dostižu svoju kulminantnu tačku da
zagrize taj penis. '' JA '' se tada buni i odvratna ideja biva potisnuta i preobražena u
suprotnu: u opštu odvatnost za ujedanjem, ( žvakanjem ) koje se uskoro kod deteta
degeneriše u anoreksiju propraćenu histeričnim osećajem gađenja. Na taj način biva
suzbijen jedan od fenomena procesa, oralni fanatizam. I pored toga, agresivni sadržaj,
tj., želja da ogoli svoga oca ( ili njegovog zamenika ) ostaje još neko vreme u
svesnom, sve do trenutka kada, budući da se '' Nad – JA '' progresivno razvilo, moralni
smisao ne odbaci osuđenu pulziju. Dejstvom ovog mehanizma premeštanja, koji ćemo
kasnije u detalje proučiti, želja za prestupom se pretvorila u naročitu vrstu
zadovoljenja, ne ostatak zahteva. Ovde vidimo da su se dva postupka odbrane
naizmenično koristila: preko jedne histerične podloge izgrađena je jedna specijalna
izmena, ali bez patološkog karaktera.
Utisak koji se dobio kroz ovih nekoliko primera potvrđuje se detaljnim
proučavanjem dejstva raznih mehanizama odbrane u ostalim slučajevima. Teoretski
govoreći, potiskivanje će sasvim biti obuhvaćeno u opštem shvatanju odbrane i
upoređivano sa ostalim postupcima odbrane. Međutim, što se tiče njegovih posledica,
ono pripada sasvim različitom planu. U kvantitativnom pogledu, potiskivanje deluje
radikalnije, tj. može da savlada izvesne pulzije pred kojima su ostali postupci odbrane
ostali bezuspešni. Njegova akcija se prouzrukuje jednom za svagda ali protiv – bede
 - 24 -

koji se stvara za njegovo osiguranje je stalna stvar koja iziskuje neprestanu potrošnju
energije.

Nema teksta
 - 25 -

Ja sam već više puta navela dodatak za knjigu '' Inhibicija, simptom i
strepnja '': taj rad pruža prvi ogovor na ove sugestije: '' ništa nas ne sprečava da
verujemo '', kaže Frojd, '' da je već pre nego što su se '' JA '' i '' Ono '' diferencirali i pre
stvaranja '' Nad – JA '', psihički aparat mogao da koristi drugim metodama dok nije
dospeo do ovih '' ( Kompletna dela, tom XI, strana 107 ). Upravu smo još izričnije reči
da se potiskivanje, u suzbijanju ili odbacivanju, izvan svesnog '' JA '', sastoji od ideja
ili afekata. Nemoguće je govoriti o potiskivanju tamo gde se '' JA '' i '' Ono '' još
mešaju. Može se isto predpostaviti da su projekcija i introjekcija metode koje zavise
od diferencijacije '' JA '' sa spoljnim svetom. Odbacivanje ideja ili afekata izvan '' JA
'', njegova integracija sa okolinom, postaje olakšanje za '' JA '' tek kad se ovo zadnje
jedanput nauči da se razlikuje od spoljašnjeg s druge strane, introjekcija spoljašnjeg
sveta u '' JA '' se može smatrati koristan za '' JA '' samo ako jednom dobro utvrdi
razlike između onoga što pripada njemu i onog što pripada okolini. Ali stvari su se
mnogo složenije nego što se to čini: geneza projekcije i introjekcije ostaje
nerasvetljena ( vidi Frojdova kompl. dela, knjiga X, str. 81. ) Dublimacija, tj. u
društvenom posledu, pomeranje ka jednom višem nivou, predpostavlja usvajanje, ili
bar neku svest, moralnih vrednosti, dakle postajanje '' Nad – JA ''. Prema tome,
mehanizam odbrane potiskivanja i sublimacije se pojavljuje dosta kasno u toku
razvoja dok datum pojave koja se dodeljuje projekciji i introjekciji, zavisi od onog
teoredskog pogleda koji se bude usvojio. Procesi kao što su regresija, izvrtanje u
suprotno, okretanje protiv sebe, ostaju verovatno nezavisni od stepena koji psihička
struktura dostigne i mora biti da su isto tako stvari kao i konflikt između instiktivnih
pulzija i prepreka koje se dižu protiv njih. Nebismo mogli biti iznenađeni sznanjem da
oni sačinjavaju prve mehanizme odbrane koje je '' JA '' upotrebljavalo.
Ipak je ovaj pokušaj hronološke klasifikacije u protivurečnosti sa iskustvom:
ustvari po datumu, prve neurotične manifestacije ranog detinjstva su histerični
simptomi a njihove veze sa potiskivanjem su nebitne. S druge strane prave
mazohističke pojave, koje prezilaze iz okretanja pulzija protiv samog sebe, su njređe
kod male dece. Mislimo da se introjekcija i projekcija javljaju u dobu koje sledi
diferenciranju '' JA '' sa spoljnim svetom. Po engleskoj školi su, naprotiv, mehanizmi
ti koji stvaraju '' JA '' i njima treba pripisati njegove diferenciranje sa spoljašnjim. Ovo
razilaženje mišljenja nam pokazuje da hronologija psihičkih fenomena ostaje jedan od
najmanje istraženih oblasti teoriske psihoanalize: to se jasno ističe iz raspravljanja o
dobu stvaranja ''Nad – JA '' kod individuje. Klasifikacja mehanizma odbrane po
vremenu biće podložna svim sumljama i svim neizvesnostima a koje se u oblasti
psihoanalize, naročito pokazuje za ovakvu vrstu određivanja. Zato je bez sumlje bolje
odustati od sličnog posla. Prionimo radije temeljnijem proučavanju svih onih situacija
koje su kadre da poremete ove mehanizme odbrane.
 - 26 -

GLAVA V

USMERAVANJE PROCESA ODBRANE PREMA STREPNJI I

OPASNOSTI
Instiktivne opasnosti od kojih '' JA '' nastoji da se dobrani su uvek iste ali
motivi koji čine da se ova ili ona navala smatra kao opasna, mogu da variraju.

Motivi odbrane protiv insikata

a) Strah od '' Nad – JA '' kod neuroze odraslih. – Od svih situacija gde se
pojavljuje odbrana, ono što se nalazi u osnovi neuroze odraslih nam je najpoznatije.
Evo kako se stvari odigravaju: kakva instiktivna želja htela bi da prodre u svesno i da
dobije zadovoljenje zahvljujući podršci '' JA ''. Ovo zadnje bi rado na to pristalo ali se
'' Nad – JA '' protivi. Tada se '' JA '' stavlja pred višom vlašću i poslušno ulazi u borbu,
uprkos svim posledicama koje ovaj sukob donosi sobom. Neobična stvar, motiv kome
se '' JA '', nesmatra opasnom pulziju koju suzbija. Pulzija postaje preteća samo zato
što je '' Nad – JA '' sprečava da se zadovolji i što njenom prinudom ona izaziva
neizbežan sukob između '' JA '' i '' Nad – JA ''. Dakle, samo iz straha od '' Nad – JA ''
neurotika plaši pulzija i samo pod presijom '' Nad – JA '' stavlja pokret svoje
mehanizme odbrane.
b) Kada usredimo pažnju na odbranu nekog odraslog neurotika protiv svojih
instikata, dolazimo do toga da '' Nad - JA '' smatramo kao jednu strašnu silu. Stvarno,
'' Nad – JA '' nam izgleda kao vinovnik svih neuroza, upropastitelj koji se protivi
svakom prijateljskom sporazumu između '' JA '' i instikata. '' Nad – JA '' predstavlja
zahteve jednog idealnog poretka koji zabranjuje seksualnost i agresiju smatra
nedruštvenom. '' Nad – JA '' zahteva, u meri nesaglasnoj sa psihičkim zdravljem,
seksualno odricanje i redukciju agresivnosti, oduzima svaku nezavisnost instanci '' JA
'' i svodi samo na izvršioca svoje volje, čineći ga time neprijateljem instikata i
nesposobnim da se zadovolji. Proučavanje odbrana, takvih kakve se otkrivaju kod
neuroze odraslih, primorava nas da u toku postupaka posebnu pažnju obratimo na
analizu '' Nad – JA ''. Svako smanjenje, svako slabljenje ili, kako čak neki kažu, svako
potpuno brisanje '' Nad – JA '', treba da rastereti '' JA '' i da mu donese, bar u izvesnoj
meri, nešto olakšanja u neurotičnom sukobu. Činjenica da se '' Nad – JA '' smatra za
glavnog krivca svih neurotičnih poremećaja je podesna da da velike nade što se tiče
profilakcije neuroze. Ako neuroza potiče od jednog strogog '' Nad – JA '', vaspitači
samo treba da izbegnu sve što može da bude povoljno za stvaranje nekog hiper
strogog '' Nad – JA ''. Treba, dakle, paziti da od '' Nad – JA '', kasnije introjektirane
vaspitne metode ostanu bez važnosti: primer koji pružaju roditelji i koji
indentifikacijom '' Nad - JA '' usvaja, ne treba da bude izraz jednog neodrživog hiper
morala, već odraz njihovih stvarnih ljudskih slabosti i njihove tolerancije prema
instiktima. Detetu treba ostaviti mogućnost da svoju agresivnost upravi na spoljašnje,
 - 27 -

da ta agresivnost ne bude sprečena i upravljena u suprotnom smeru ( centre de dedams

) gde će mu '' Nad – JA '' utisnuti karakter surovosti. Kad bi vaspitanje došlo do tako
dobrih rezultata, pacijenti na koje bi se ono primenilo bi bili, pretpostavljamo, lišeni
strepnje, izizeti od neuroze, sposobni da budu zadovoljni i da izbegnu svim nevoljama
unutrašnjih sukoba. ( Nada koju Viljem Rajh gaji do krajnosti, - a i mnogi drugi ).
Iskustvo nam, međutim, dokazuje da je ova nada za iskorenjivanje neuroze iz ljudskog
života ilustrovana i da, u teoretskom pogledu, se još od početka analitičkog rada
pokazuje nedovoljna.

ODBRANA IZ OBJEKTIVNE BOJAZNI U DEČIJOJ NEUROZI

Proučavanje odbrane u dečijoj neurozi ( Frojd: '' Inhibicija, simptom i
strepnja '', cel.dela, tom XI, strana 47 ) pokazao je da '' Nad – JA '' nikako nije
neophodni faktor u stvaranju ove bolesti. Dok se odrasli neurotičar bori u cilju
izbegavanja svakog sukoba sa svojim '' Nad – JA '', malo dete tako isto postupa sa
svojim instiktivnim nagonima, samo da ne bi prekršilo izričite zabrane roditelja, '' JA ''
detetu, isto kao i odraslog, ne bori se svojom voljom protiv pulzija: uzrok kome se
povinuje kad se bori takođe nije u njemu. Ako dete smatra pulziju opasnom, to je zato
što su mu njegovi vaspitači zabranili da je zadovolji. Svaka erupcija pulzija povlači
ogorčenja, pretnje, kazne. Dete se plaši pulzija samo iz straha od spoljnjeg sveta;
odbrana deteta od pulzija se proizvodi presijom spoljašnjeg sveta, tj. stvarnim
strahom.
Konstatujemo da dečije '' JA '', kad je priklješteno stvarnom strepnjom
proizvodi iste fobije, iste opsesionalne neuroze, iste histerije, iste neurotične crte
karaktera kao što su kod odraslog ovi simptomi rezultat straha od '' Nad – JA ''. Iz
ovoga izlazi da uloga '' Nad – JA '' u našim očima gubi od svoje važnosti. Vidimo da
smo instanci '' Na – JA '' pripsivali ono što bi ustvari trebalo pripisati samoj strepnji
što se tiče stvaranja neuroze, malo je važnno znati od čega se '' JA '' plaši – jedna je
činjenica važna i odlučujuća: stavljanje u pokret procesa odbrane je prouzrokovano
strepnjom koje '' JA '' oseća čas pred pretnjama spoljašnjeg, čas od '' Nad – JA ''.
Simptom zadnja posledica procesa odbrane, nam ni malo ne dopušta da saznamo od
koje vrste strepnje on potiče.
Proučavanje ove druge situacije odbrane – od – brane od pulzije iz stvarnog
straha ( par reur reelle ) dovodi nas do toga da vrlo visoko cenimo uticaj koji spoljni
svet vrši na dete i još više budi u nama nadu da ćemo otkriti neku efikasnije profilaksu
neuroze. Izvesni ukazuju na to da deca danas pate od jednog objektivnog straha koga
ništa ne opravdava. Kažnjavanja kojima se ona zaplašuju su skoro nepostojeća u
našim civilizacijama. Kastracija se više ne primenjuje kao kazna za zabranjena
seksualna uživanja kao što se sakaćenje ne praktikuje za kažnjavanje agresivnih
prestupa. Naše pedagoške metode su ipak sačuvale neku daleku sličnost sa varvarskim
sankcijama nekadašnjih vremena ali taman toliko da reaktiviraju neko, ne zna se
 - 28 -

kakvo, predstave i zebnje, - nasledno očuvane ostatke. Neki optimisti tvrde da je mora
biti mogućno uništiti ova stara sećanja na kastraciju i nasilničke postupke, uspomene
koje se ogledaju ako ne u sadašnjim vaspitnim metodama, ono bar u stavu i tonu
odraslih. Ovi koji tako misle nadaju se da sasvim ukinu vezu koja spaja naše moderne
postupke sa ovim starim zastrašivanjima od kazne i pretenduju da se može uspeti u
slabljenju realnih strepnji kod deteta i da se mogu na jedan odlučan način modificirati
odnosi između njegovog '' JA '' i njegovih instikata – što bi definitivno oduzelo veliki
prostor u zahvatu infantilne neuroze.

ODBRANA OD PULZIJA I STRAHA OD NJIHOVE MOĆI

Jedno drugo psihoanalitičko iskustvo čak i tu ruši sve nade: ljudsko '' JA ''
nikad ne pruža povoljno tlo za kakvo zadovoljenje bez mešanja instikata. Ustvari, '' JA
'' se blagonaklono pokazuje prema ovim zadnjim sve dok se dobro ne izdiferencira od
'' Onog ''. Kad već jednom pređe iz primarnog procesa u sekundarni, od principa
zadovoljstva na princip stvarnosti, '' JA '' postaje, kao što smo to opisali, strano
područje za instikt. Iako u normalnim uslovima jedva opažamo njegovo podozrenje
prema instiktivnim zahtevima postoji na jedan permanentan način i još se više
pomračuje sve bučnijom borbom koju na terenu '' JA '' spoljni svet i '' Nad – JA '' vode
protiv pulzije '' Onog ''. To potpuno neprijateljstvo prema instiktu se pojačava do
mučnosti kada '' JA '' oseti da mu se izmiče zaštita ovih viših sila ili kada instiktivni
nagonu postanu eksesivni. '' Koje se opasnosti, bilo spoljne bilo libidinalne, plaši '' JA
'' ? To je ono što je nemoguće specificirati. Znamo dobro da se radi o jednom strahu
od poraza ili uništenja, ali o kojem – to analiza ne može da odredi. '' ( Das ich und das
Es, cel.dela, tom. VI, str. 403. Videti takođe o ovome u Inhibition, symptome et
Angoisse, tom XI, str. 31, gde je preporučeno da se uloga potiskivanja ne precenjuje i
gde je važnost kvantitativnih faktora, na primer, u kakvoj hiperekshitaciji podvučena.
Robert Walder misli da se '' JA '' plaši '' da mu se celo njegovo ustrojstvo ne sruši ili
ne preplavi ''. R. Walder, Le principe de la fonction plurale, 1930 ).
Posledice strepnje koju '' JA '' pretrpi pred snagom instikata je indentična sa
onom koju izaziva strah pred stvarnom opasnošću, - reakcije koje smo već proučili.
Mehanizmi odbrane se stavljaju u pokret i povlače za sobom, mi to već znamo, stanje
neuroza i neurotičnih osobina. Ovu odbranu od instikata iz straha od njihove
intenzivnosti je naročito lako proučavati kod dece, u slučajevima kada se
psihoanalitička pedagogija ili terapija trude da eliminišu svaku priliku za stvarnu ili
moralnu strepnju – kaja uopšte prikrivaju odbranu od instikta. Kasnije, u toku
egzistencije, mi ih možemo posmatrati u punom dejstvu svaki put kada iznenadno
povećanje instiktivnih pulzija preti da uništi uravnoteženost između psihičkih instanci.
To se redovno dešava u izvesnim periodima fizioloških preobražaja, u pubertetu ili u
menopauzi na primer, i to je ono što se takođe patološki izvodi u početku kakve
psihotičke navale.
 - 29 -

OSTALI MOTIVI ODBRANE koje smo proučili ( odbrane iz straha od ''

Nad – JA '' i od stvarnog straha ) imaju uostalom zajednički izvor. Pretpostavimo da i
pored suprotstavljanja '' Nad – JA '' iz spoljnjeg sveta, pulzija uspe da se zadovolji, -
šta će se desiti ? Najpre će se istina, proizvesti zadovoljstvo, ali zatim dolazi do
stvaranja nezadovoljstva, kao posledica osećanja krivice koja dolazi iz nesvesnog ili
zbog kazni primenjenih spolja. Kada se, dakle, iz jednog ili drugog od ovih motiva ''
JA '' brani, tad se povinuje principu realnosti. Cilj je pre svega izbeći ono potonje
nezadovoljstva.

MOTIVI ODBRANE OD AFEKATA

Iz sasvim sličnih motiva se '' JA '' brani od afekata. Čim se '' JA '', iz razloga
koje smo upravo naznačili uspravi protiv pulzija, tad se istovremeno nađe obavezno
da se obezbedi i portiv afekata pridruženih pulzijama. Malo je važno da li su ovi afekti
prijatni, mučni ili opasni po '' JA '', pošto ih '' JA '' nikada ne oseća onakvim kavi su
oni ustvari. Čim se afekat nađe udružen sa kakvim zabranjenim instiktivnim
procesom, njegova je sudbina unapred određena – ovo je dovoljno već da '' JA '' bude
na oprezi ( neraspoloženo prema njemu ). Ovi motivi odbrane jednostavno su rezultat
sukoba između '' JA '' i instikata. Ali između '' JA '' i afekata postoji jedna druga
primitivnija veza koja nema ništa slično sa onima između '' JA '' i instikata. Zadovoljiti
instikt je upočetku uvek prijatno. Ali afekat može upočetku, prema svojoj prirodi, da
bude prijatan ili mučan. U slučajevima gde '' JA '' nema ništa da zameri kakvom
instiktivnom procesu i gde, sledstveno, nema nikakvog motiva da se pobuni protiv
afekata, '' JA '' se odlučuje o svom ponašanju jedino po principu zadovoljstva.
Dočekajući predusretljivo prijatan afekat, '' JA '' se bori od neprijatnog. Čak i tu, kad
se posle potiskvanja kavog insikata, a i zbog svoje strepnje i osećanja krivice, '' JA ''
bude ozvano da se usprotivi, mi primećujemo opet izvesne znake ovog izbora po
principu zadovoljstva. '' JA '' se pokazuje daleko više raspoloženo za borbu protiv
afekata vezanih za zabranjene seksualne pulzije kad ti afekti imaju mučan karakter
kao, na primer, bol, kajanje, žalost. Naprotiv, izvesni drugi pozitivni afeekti mogu i
pored zabrane koja za njih važi da budu malo duže podnošeni od strane '' JA '' samo
zbog njihovog prijatnog karaktera. Po koji put je '' JA '' primorano samom činjenicom
njihove izvaredne erupcije, da ih za izvesno kratno vreme i tolerira.
Ova prosta odbrana od najpre mučnih afekata odgovara odbrani protiv
neprijatnih eksitacija koje '' JA '' prima spolja. Kasnije ćemo videti da postupci koje
deca koriste u ovim primitivnim oblicima odbrane, vodjenim jedino principima
zadovoljstva, imaju još arhaični karakter.
 - 30 -

POTVRDA NAŠIH GLEDIŠTA PSIHOANALITIČNIM

PODACIMA

Sve činjenice, za koje smo imali toliko muka da ih grupišemo i klsificiramo

u terocki prikaz, mogu da se bez i najmanje poteškoće osvetle i prikažu u toku analize.
Svaki put kad nam tretman dopusti da retrogradiramo kakav proces odbrane,
otkrićemo različite faktore koji su upravo otkočili mehanizam. U psihoanalizi,
intezitet otpora koji nam se suprodstavlja čim pokušamo da uklonimo potiskivanje
nam daje energije korišćene u trenutku njihovog stvaranja. Isto tako, emotivno stanje
koje se kod pacijenta manifestuje kad u toku analize dovedemo do svesnog stanja ono
što je bilo potisnuto, otkriva nam motiv njegove pobune protiv instiktuivnog nagona.
Kada uklonimo neurotičnu odbranu koju je nametnulo '' Nad – JA '', analizirani
preživljava osećanje krivice, tj. strah od '' Nad – JA ''. Kad poništimo zabranu od
spoljašnjeg sveta, tad se pojavljuje motivisana strepnja. Ako nam se za vreme analize
desi da kod deteta oživimo izvesne mučne afekte protiv koih se ono branilo, dete
oseća jedno nezadovoljstvo, jednako onom koje se primilo njegovo '' JA '' da se bori. I
najzad, kad proučavamo procese odbrane koji izaziva strah od silne instikata, ono od
čega se '' JA '' plašilo upravo se desi: izdanci, do tada isključivani iz '' Onog '', prodiru
bez prepreka u prostor '' JA ''.

IZGLEDI KOJI SE UKAZUJU PSIHOANALIZI

Ovo izlaganje procesa odbrane jasno pokazuje sve prolazne tačke
analitičkog tretmana. Analiza uklanjane odbrane, primorva zabranjene pulzije i afekte
da postanu svesni i zatim prepušta instancama '' JA '' i '' Nad – JA '' brigu da sa njima
uspostave sporazum na solidnijim osnovama. Prognoza je najpovoljnija u slučaju kada
je odbrana od pulzija prouzrokovana strahom od '' Nad – JA ''. Budući da je tu sukob
čisto unutrašnjih, on uspeva da se raspravi između različitih instanca, osobito u
slučajevima kad s jedne strane '' Nad – JA '' postane pristupačnije svesti, i to
zahvaljujući rasvetljavanju indentifikacija na čemu je '' Nad – JA '' građeno, a sa druge
strane zahvaljujući nalazi agresivnosti koju je '' Nad – JA '' uzelo na svoj račun. Strah
koji je '' JA '' dotle osećalo ped instancom '' Nad – JA '' se reducira i nema više potrebe
da pribegava odbrandbenim postupcima podložnim da imaju izvesne patološke odlike.
Međutim, čak i u slučajevima dečje neuroze, gde je odbrana motivisana
stvarnom strepnjom, analitički postupak može da računa unapred na vrlo srećne
rezultate. Najprostija metoda – koja se njaviše udaljuje od psihoanalitičkih principa,
upotrebljava se onda, pošto je kod deteta srušen defanzivni proces, kad analitičar
pokuša da deluje na stvarnost intervencijom kod vaspitača – u cilju da ovim ograniče
tačno zasnovanu strepnju: '' JA '' detete usvaja tad manje nepromenljiv stav prema
instiktima i ne oseća potrebu više da vodi tako ogorčenu borbu. U drugim slučajevima
analiza pokazuje da su strepnje koje su dovele do odbrandbene borbe, pripadale nekoj
 - 31 -

stvarnosti već odavno nevažećoj. '' JA '' uviđa da više nema razloga za strh. U nekim
slučajevima opet, opravdani srah potiče iz nekog preteranog, sirovog i deformisanog
pojma stvarnosti strah koji se zasniva na stvarnim zbivanjima, ali sa vrlo udaljenim u
vremenu i sada ne postojećim. U ovim tzv. Realnim strepnjama analiza ukazuje na
njihov fantastični karakter i tako otkriva nepotrebnost da protiv njih pokreću
mehanizam odbrane.
Kad se '' JA '' nekim stavom odbrane pobuni i to u cilju da izbegne
neprijatnost, na mestu je da se, radi dobijanja definitivnih rzultata, nešto doda analizi.
Dete treba učiti da podnese sve veće količine neprijatnosti ( deplisir ) a da pritom
odmah ne pribegava zaštiti sistema odbrane. Uostalom, priznajemo da ovaj zadatak,
teoreski govoreći, već pripada vaspitaču nego analitčaru.
Analitički postupak doživljuje poraz samo u izvenim patološkim stanjima
gde se pacijent bori iz straha od moći svojih nagona. Tu se treba plašiti da nećemo
odmah pomoći ukidanju odbrandbenih mera. Mi smo uobičajili da u toku analize
pacijenta koji strahuje da svesno primi svoja nagonska uzbuđenja, ulivamo uverenje
tvrdeći da svako nepotisnuto uzbuđenje postaje manje opasno i lakše kontroisano nego
ako ostane nesvesno. U ovim slučajevima odbrane protiv straha od siline nagona,
analiza ima najmanje izgleda na uspeh. Kada se '' JA '', pod pretnjom da od '' Onog ''
bude popravljeno, protiv njega beznadežno bori kao naprimer u psihotičkim
navalama, pre svega se radi o jednom kvantitativnom fenomenu. U ovom sukobu '' JA
'' ima samo potrebe da se pojača i u slučaju kad to analoza, čineći svesnim nesvesno
sadržine '' Onog '' uspe – tad predstavlja efikasnu terapiju. Ali kad analiza, prevodeći
nesvesne aktivnosti '' JA '' u svesno, otkriva i samim tim stvara nepomoćnim procese
odbrane, tad analiza samo još više slabi '' JA '' i omogućuje morbidan proces.
 - 32 -

DRUGI DEO
PRIMERI IZBEGAVANJA NEZADOVOLJSTVA I
STVARNIH OPASNOSTI

PRIMARNI STADIJI ODBRANE

GLAVA VI
NEGACIJA FANATIZMOM
Sve metode odbrane koje je do danas psihoanaliza otkrila teže samo jednom
cilju: priteći u pomoć instanci '' JA '' u njenoj borbi protiv nagonskog života. Ta
metoda deluje posredstvom tiju velikih strepnji čija je žrtva '' JA '': strah od instikata,
stvarni strah i strah od moralne savesti. Inače, svaki sukob između konstrakdiktornih
pulzija je dovoljan da izazove mehanizam odbrane.
Evo kako su se razvijala psihoanalitička istraživanja: polazile su od sukoba
između instanci '' Ono '' i '' JA '' ( histerija, prisilna neuroza, itd. ) ka sukobu koji
razdvaja '' JA '' od '' Nad – JA '' ( melanholija ) i odatle do proučavanja sukoba između
'' JA '', i spoljnog sveta ( Videti infaltilnu fobiju životinja u delu '' Inhibicija, simptom i
strepnja '' od S.F. ) U svim ovim komfliktnim situacijama '' JA '' odbija da prihvati
neku frekciju protiv koih je ova odbrana upravljena ostaju uvek stalni / konstantni / a
promenjljivi faktori su motivi koji gone '' JA '' da usvoji odbranbene mere. Na kraju,
svaki defanzivni akt ima za cilj da obezbedi sigurnost '' JA '' i da izbegne
nezadovoljstvo.
Ali se '' JA '' ne brani samo protiv unutrašnjeg nezadovoljstva. U nezrelom
dobu, kad se uči da saznaje za ova opasna unutrašnja podbadanja, '' JA '' stiče i svest
za nezadovoljstvo spolja, u tesnom je dodiru sa okolnom kojoj duguje voljene objekte:
to su utisci koje '' JA '' registruje i što sve njegova inteligencija asimulira. Što mu više
spoljni svet pruža raznovrsnija zadovoljstva i koristi, tim veće postaju mogućnosti za
nezadovoljstva spolja '' JA '' malog deteta živi još po principu zadovoljstva i treba mu
dugo vremena dok se nauči da podnosi nezadovoljstvo. U to doba svog postojanja
idividue je još suviše slaba da se aktivno pobuni, da se pomoću svojih fizičkih snaga
zastiti od spoljašnjeg sveta i da ovaj zadnji modificira po svojoj volji. Budući sasvim u
fizičkoj nemogućnosti da umakne nezadovoljsvu, dete je u isti mah još suviše
nepoljuljivo da se sa tim pomiri. U tom razdoblju nezrelosti i zavisnosti '' JA '' se,
osim svih pokušaja da sebi osigura gospodarenje nad nagonskim nadražajima, takođe
trudi svim sredstvima da se odbrani od nezadovoljstva i stvarnih opasnosti koja mu
prete.
Psihoanalitička doktrina je pristekla iz proučavanja neuroze: to nam
objašnjava zašto se psihoanalitička posmatranja pre svega odnose na unutrašnju
borbu, koja suprostavlja pulzije instanci '' JA '', borbu koja dovodi do stvaranja
neurotičnih simptoma. Pokušaji koji infantilno '' JA '' čini suprodstavljajući se
direktno impresijama spolja da bi izbeglo nezadovoljstvo, pripadaju oblast normalne
 - 33 -

psihologije. Iako ovi pokušaji mogu biti teški po posledicama, oni nikako nisu
patogeni. Iz toga razloga analitičkih klinički radovi koji obrađuju ovu aktivnost '' JA ''
opisuju je samo kao pristupni proces.
Vratimo se još jednom na animalnu fobiju maloga Hansa. Tu ćemo naći
jednu klinički primer procesa odbrane upravljenog u isti mah ka spoljašnjem i
unutrašnjem. Vidimo tu da se neuroza malog dečaka zasniva na normalnim
uzbuđenjima iz njegovog Edipovog kompleksa. Voleći svoju majku dečak iz
ljubomore zauzima agresivan stav prema ocu, stav koji kasnije dolazi u sukob sa
nežnošću što prema istom oseća. Ova agresivnost izaziva strah od kastracije koji,
osećan kao stvarna strepnja, pokreće čitav mehanizam odbrane protiv pulzije. Metode
koja njegova neuroza koristi su sledeće: premeštanje ( deplacement ) (od oca na
životinju – strepnje ) i okretanje u suprotno ( Hans, ugrožavajući svog oca, plaši se da
je otac njega ne ugrozi ). Na ove postupke nadovezuje se jedna reakcija ka orlnom
stadiju ( ideja da bude ujeden ), što sasvim upotpunjuje sliku. Svi ovi mehanizmi
savršeno postižu svoj cilj – gone instiktivnu pulziju. Zabranjena ljubav prema majci i
opasno neprijateljstvo prema svom ocu su sasvim nestale iz svesnog. Strah od
kastracije, koji duguje svom ocu, povezuje se sa simptomom sa strahom od konja.
Zahvaljujući mehanizmu Fobije, neurotična inhibicija zadržava strepnju, mali Hans
odbija da izlazi ( verovatno iz kuće, Pr. Prev. ).
Analiza malog Hansa nastoji, dakle, da poništi afekat ovih mehanizama
odbrane. Instiktivna ubeđenja su dovedena na svoju prvobitnu formu, a srepnja
prenošena sa konja na svoj realni uzrok: na oca. Posle toga je strah opravdan, olakšan
i utvrđen kao bez stvarnog osnova. Nežna vezanost prema majci može ponovo da se
obnovi, da se malo više prevede u svesno i da, zahvaljujući nestanku straha od
uškopljenja, izgubi svoj opasan karakter. Isčezavanjem ovog straha i regresija, koji se
na taj srah izazvao, gubi svoj raison d'etre, evolucija ka faličnoj fazi uzima svoj
normalan tok i neuroze deteta je tako izlečena.
Isto se to dešava i kod defanzivnih procesa upravljenih protiv instikata.
Međutim, iako je analitička interpretacija dopustila intiktivnom životu
maloga hansa da se ponovo dobije svoj normalni tok, dete još ne pronalazi savršenu
ravnotežu. Spoljni svet mu neprestano stavlja pod oči dve stvarne činjenice koje su
mu neprijatne: njegovo telo, naročito njegov penis, razumljivo ostaju manji nrgo što
su u njegova oca, što od ovog zadnjeg čini nepobedivog rivala. Hans dakle ima dobrih
razloga da osstane zavidljiv i ljubomoran. Pored toga, ovi su afekti prenose još na
majku i na sestru: ustvari, videći svoju majku kako pruža devojčici svu telesnu pažnju,
Hans im zavidi na zadovoljstvu koje one dele dok on ostaje prost gledaoc. Kako se
može očekivati da jedno dete od pet godina sa sličnim frustracijama? Kako verovati
da dete može biti dovoljno pametno, dovoljno razumevajuće da pristane na ova
odricanja i da se uteši misleći na obećanja za neku još tako daleku budućnost? Kako
se može misliti da je dete sposobno da prihvati ovo nezadržljivo na isti način na koje
 - 34 -

se pokazalo spremno da svesno dopusti činjenicu svog infaltivnog seksualnog života,

kad se jednom već sa tim upoznalo.
Detaljno izlaganje istorije maloga Hansa u '' Analiza fobije jednog dečaka od
pet godina '' nas dalje upoznaje sa sudbinom koja je zadesila ova dva odricanja. Pri
kraju svoje analize Hans priča svoja dva popodneva snivanja, fanatizam mnoge dece,
čisti i briše u klozetu i, odmah zatim, izmišljenu priču o majstoru koji pomoću klješta
ošrafljuje stražnjicu i penis malog dečaka da bi mu prišrafio veće i bolje. Otac Hansa,
koji mu je u isto vreme analitičar, razaznaje bez muke u ovim fanatizmima ostvarenje
dveju nezadovoljenihželja deteta. Hans ima sad, bar u mašti, isti ud kao njegov otac i
decu kojoj on, može da čini ono što njegova majka čini njegovoj sestri.
Mali Hans, koji se čak i pre pojave ovih fanatizama bio otarasio svoje
agorafobije, zahvaljujući sad ovoj novoj gradnji opet nalazi svoje dobro raspoloženje.
Zahvaljujući ovoj produkciji fanatizma, Hans uspeva da se prilagodi stvarnosti kao što
se nekada prilagodio svojim instiktivnim uzbuđenjima. Utvrdili smo da neko svesno
rspoznavanje neizbežnog nije nikako posredovalo u ovom slučaju; Hans priča
stvarnost pomoću svjoih fantazama, podešava je po svojoj volji, ( prema onome što
želi da učini ) i uspeva samo tako da je akceptira.
Proučavanje procesa odbrane u toku analize maloga Hansa sugerira nam da
je ovaj ishod njegove neuroze bio određen u momentu kada je preneo na koja onu
agresivnost i strah koim ga je otac inspirisao. Ali ova impresija nezadovoljava:
zamena ( supstitucija ) ljudskih bića životinjama nesadrži u sobi nertične procese i
dešavaju se često u toku normalnog infantilnog razvoja. Šta više, one mogu tamo gde
se manifesuju da daju najraznovrsnije posledice.
Tako sam imala na analizi jednog dečaka od sedam godina koji je
podhranjivo sledeći fantazam: iam pripitomljenog lava. Ova životinja, koja užasava
ceo svet, voli samo svog malog gospodara, odaziva se njegovom pozivu, ide za njim
kao kučence kud god da krene. Dete neguje svog lava, nadzira njegovu ishranu i
udobnost a uveče mu sprema ležaj u svjoj sopstvenoj sobi. Kao po običaju kad se radi
o popodnevnim redovnim snovima, mnoštvo zgodnih događaja potiče iz ovog
osnovnog fantazma: naprimer, u jednom od ovih snivanja dečak odlazi na kostimbal i
objavljuje svima da lav koji ga prati jeste u stvari jedan prerušeni njegov prijatelj. Ali
ova izjava je netačna pošto ovaj tobože prerušeni prijatelj jeste u stvari i zajsta njegov
lav. Tada dete uživa pri pomisli na užas koji bi obuzeo sve ljude kad bi uspeli da otriju
njegovu tajnu. U isto vreme dete oseća da bi njihov strah bio neosnovan pošto lav
ostaje bezopasan dokle god ga drži u svjoj vlasti.
Analiza ovog deteta mi brzo ukazuje na to da je lav zamena oca, koji je na
dete, isto kao u slučaju maloga Hansa, rival od koga strahuje i koga mrzi.
Transformacija neprijateljstva u strepnju i premeštanje afekata na životinju izvršeni na
isti način kod oba deteta: samo je metoda obrade različita. Hans zasniva svoju neurozu
na strhu od konja, tj., sebi nameće odricanje svoje pulzije, sužava svaki konflikt i
 - 35 -

posredstvom fobičnog mehanizma izbegava svaku situaciju u kojoj bi mogo da bude

izazvan. Moj pacijent prijatnije shvata te stvari; isti kao i Hans se moj pacijent, u priči
o majstoru, zadovoljava da jednostevno ne prizna stvarnost neku neprijatnu činjenicu,
i da od toga naprotiv stvori nešto prijatno. Životinja strepnja ostaje prijatelj, njegova
snaga je na raspoloženju dečaka umesto da za njega bude predmet užasa. Same
epizode gde se nalazi opisana strepnja drugih odaje činjenicu da je lav, u prošlosti,
zajsta uzrok strepnje. ( Berta Bornstein prikazuje fantazme nekog dečaka od sedam
godina u kojima se takođe vrši ova transformacija sa životinjama ali se ovde dobre
životinje pretvaraju u zle. Životinje igrčke, koje dečak uveče stavlja kraj svog kreveta
kao bogove zaštitnike, svake noći su se udruživale sa jednom aždajom koja hoće da se
baci na njega ).
Pomenućemo na ovom mestu još fantazam drugog dečaka od deset godina.
U životu ovog deteta su, za jedno izvesno vreme, životinje igrale predominantnu
ulogu. Maštanje o njima ispujava veiki deo njegovih dana i on je čak nacrtao izvesna
zamišljene prizore. U ovom fantazmu dečak je vlasnik jednog ogromnog cirkusa i u
isto vreme i ukrotitelj. Zahvaljujući njemu najkrvoločnije životinje, u slobodi smrti
neprijatelji među sobom, ovde se lepo slažu. On ih dresira, tj., poučava da se
međusobno ne napadaju i da ne napadaju ljude. U toj dresuri ne upotrebljava bič nego
se među zverima šeta praznih ruku.
Sad dolazimo na glavnu epizodu svih ovih priča o životinjama: jednoga
dana, za vreme cirkuske predstave u kojoj deluju sve životinje, jedan razbojnik
skriven među publikom puca na mog pacijenta; u isti mah sve se životinje udružuju da
ga odbrane i jurnu na razbojnika pazeći pri tom da ne povrede nikog od ostale publike.
Fantazam se zatim nastavlja tim što životinje uvek iz ljubavi prema svom gazdi,
kažnjavaju razbojnika, zarobe ga, zakopaju i nad njim od svojih tela naprave kulu.
Zatim ga odvode u jazbinu gde je primoran da provede tri godine. Na kraju, pre no što
je oslobođen, još ga stado slonova istuče svojim surlama. Na posletku, ga preteći mu
prstom ( šic! ) opominju da to više ne ponovi. On obećava '' neće više sve dok sam ja
sa svojim životinjama '' izjavljuje dečak. Posle opisa svega što na dodaje da su ga
životinje za sve ovo vreme dobro hranile tako da razbojnik za sve ovo vreme nije ništa
izgubio od svoje snage.
Ambivalentan stav prema ocu, rastumačen tantazmom životinja, je bio samo
dotaknut u priči o lavu kod onog sedmogodišnjeg dečaka; ovde, u priči o cirkusu, taj
stav je mnogo više izražen; tu je, istim postupkom izvrtanje, strašni, stvarno postojeći
otac imaginarno pretvoren u zaštitničku životinju, ali lik opasnog objekta perzistira u
pojavi razbojnika. U priči o lavu zaštita očevog zamenika je trebalo da deluje ko zna
protiv koga. Činjenica za dečaka da ima lava je mogla samo da poveća ugled koji je
uživao kod dugih. Ali u fantazmu sa cirkusom jasno se vidi da očeva moć, ovaploćena
u životinjama, služi za zaštitu protiv tog istog oca. Opet spominje ranije divlji
životinja ukazuje je na to da su mu one nekada bile objekti strepnje. Njihova snaga,
 - 36 -

veština, uzdignuti prsti su jamačno očevi atibuti koje uobrazilja oduzima od oca da bi
ih prebacila na dečaka. Ovaj, kad ih jednom poseduje, pobeđuje svog oca. Budući da
su ovde uloge izokrenute, otac je opomenut '' da više to ne čini '' i mora da moli za
milost. Primetićemo da iako je razbojnik obećao životinjama da više neće napadati
dete, sigurnost deteta ostaje povezana sa posedovanjem životinja. U zadnjoj
napomeni, gde se govori o ishrani razbojnika, trijumfuje druga strana ambivalentnosti
prema ocu. Brižljivi maštar jasno želi da bude siguran u sudbinu svog oca koji, i pored
afresivnosti, nema čega da se boji.
Teme na kojima su vezla ova dva deteta nisu nimalo originalne i nalazimo
ih, na jedan sasvim opšti način, u svim pričama i dečjoj književnosti ( spomenimo
takođe '' Tema životinja – Spasioca '' u listovima, pod jednim sasvim drugim vidom
proučenom temom u psihoanalitičkoj literaturi. Videti '' Mythe de la naissance du
heros '' O. Rank – a ).
Podsetimo se ovom prilikom narodne vilinske bajke o lovcu i životinjama:
neki lovac, usled jedne beznačajne greške, bude oteran od rđavog kralja. Najuren iz
svoje kuće, skljanja se u šumu. Tu najpre sretne lava, zatim tigra, pantera, medveda, i
tako dalje. Kad god uzme na nišan neku od ovih velikih životinja, na njegovo veliko
zaprepašćenje životinja počinje da govori i da ga preklinje za život: '' Dobri lovče,
ostavi mi život a ja ću ti dati svoja dva mladunca! '' Lovac svaki put prihvata pogodbu
i nastavlja put u društvu svih mladih koji je primio. Kada se najizad nađe na čelu
ogromne povorke divljih životinja i uvidi snagu kojom raspolaže, lovac se sa celim
svojim društvom vraća u prestonicu. Dolazi pred kraljevu palatu i preti kralju da pusti
sve ove svirepe životinje. Užasnut, kralj priznaje svoju krivicu i šta više daje mu iz
straha polovinu svoga kraljestva i ruku svoje kćeri.
Lovac iz ove priče predstavlja lik sina u borbi protiv oca. Ova borba ima
poseban karakter: ustvari, lovac se odriče osvete nad velikom svirepom životinjom,
prvim supstitutom svoga oca. U naknadu dobija male koji predstavljaju snagu
životinje. Zahvaljujući ovoj uvećanoj snazi, koja je sad njegova, sin pobeđuje oca i
prisiljava ga tako da mu da ( jednu – de lui donner une fomme ) ženu. Još jednom
uobrazilja okreće činjenice u njihovu suprotnost. Jedan moćni sin suprotstavlja se
svome ocu koji, videći ga tako snažnog, ustupa i daje sve što taj sin želi. Dečja priča
koristi sve metode kao i fantazam mog pacijenta o cirkusu.
Osim u pričama o životinjama i u drugim pripovetkama za decu nalazimo
pandam za fantazam o lavu moga malog pacijenta: u brojnim knjigama, naročito
možda u '' Malom lordu Fontleros '' ( Little lord Fontleroy od Alise Hodison Birnet ) i
u '' malom kolonelu '' ( Little colonel od Ane Jahnston ) imamo ličnost dečaka ili
devojčice koji, protiv svakog očekivanja, uspeva da matiraju kakvog rđavog čoveka,
silnog ili bogatog, od koga svi strahuju. Ovog čoveka što mrzi ceo svet i ljudski rod
jedno dete uspeva da dirne u srce i da zadobije njegovu ljubav. Stari čovek, dotada
 - 37 -

neukrotiv i neumoljiv, naposletku dopušta da ga dete vuče za nos i da njime vlada:

pod tim uticajem čak stiže da ljude obasipa svim vrstama dobročinstava.
I ovde ove priče opet jednim potpunim izvrtanjem stvarnosti izazivaju
zadovoljstvo. Dete se u njima ne pojavljuje kao posednik, gospodar moćne očeve
figure ( lava), premeštajući tako sve ljude iz svoje okoline, nego je ono takođe i
vaspitač koji, malo po malo, pretvara zlo u dobro. Setimo se: lav iz prvog opisivanja
je naučio da štedi ljude a životinje direktora cirkusa su morale pre svega da udruže
svoju agresivnost prema sebi sličnim i prema ljudima. Osim toga u ovim dečjim
pričama je strah prouzrokovan od oca deplasiran ( premešten ) na isti način kao u
fanatizmima o životinjama. Taj strah se odaje plašnjom koju osećaju drugi i koji
stišava dete ali i njegovo postojanje ( toga straha ) samo povećava dobitak u
zadovoljstvu. Oba fanatizma maloga Hansa, kao i fanatizma životinja mojih mladih
pacijenata, upotrebljavani postupak u izbegavanju strepnje i realnog nezadovoljstva je
jedan od najprostijih. '' JA '' deteta odbija da prizna jedan deo neprijatne realnosti,
udaljuje se od nje, odriče se i zamenjuje sasvim suprotnim zamišljenim činjenicama.
Na taj način rđav otac, u fanatizmu postaje životinja – zaštitnik a dete bez odbrane se
pretvara u gospodara moćnih očevih supstituta. Čim transformacija uspe, čim je dete
usled fanatizma postalo neosećajno na stvarnost u pitanju, '' JA '' izmiče strepnji i tada
nema potrebe da pribegava ni odbrandbenim merama protiv pulzija ni stvaranju
neuroze.
Ovaj mehanizam, normalan u jednom izvesnom stadijuma razvoja
infantilnog '' JA '', pokazuje važne psihičke poremećaje ako se ponavlja u daljem toku
razvoja. Ustvari u nekim zaoštrenim stanjima mentalne psihotičke konfuzije '' JA ''
individue se na isti način odnosi prema stvarnosti. Pod utiskom nekog udara, na
primer, posle iznenadnog gubitka kakvog voljenog objekta, '' JA '' odbacuje stvarno
stanje stvari i jedan deo nepodnošljive stvarnosti zamenjuje produkcijom kakve
prijatne delirantne formacije.
Ova paralela između infaltilne fantazmatične formacije i psihotičkog
delirijuma nam dopušta da razumemo zašto ljudsko '' JA '' ne može da se značajnije
koristi ovim, u isti mah tako prostim i tako jasno efikasnim, mehanizmom negacije
stvaranih izvora strepnje i nezadovoljstva. Sposobnost koju ima '' JA '' da negira
stvarnost susreće se sa jednom drugom aktivnošću kojoj '' JA '' pridaje veliku cenu:
sposobnost da uvidi stvarnost i da tu primenjuje kritičko ispitivanje. U ranom
detinjstvu ova nesaglasnost još ne deluje kao morbidni poremećaj; mali Hans, vlasnik
lava, direktor cirkusa, svi oni imaju jedno savršeno poimanje stvarnosti. Oni jasno ne
veruju u stvarno postojanje njihovih životinja niti u njihovu superiornost, nad strašnim
očevima. Njihov intelekt im vrlo dopušta da sasvim dobro razlikuju fantazam od
stvarnosti. U njihovom afektivnom životu međutim stvarna činjenica, neprijatna, nađe
se potcenjena i fanatizam koji joj se suprotstavi deluje na taj način što jedno
imaginarno zadovoljstvo uspe da likuje nad realnim nezadovoljstvom.
 - 38 -

Nije nimalo lako odrediti u kom trenutku '' JA '' gubi mogućnost da
fantazmima ukine velike količine realnog nezadovoljstva. Mi znamo da čak i kod
odraslih snivanje produžava svoju ulogu bilo u proširivanju neke suvišne stešnjene
stvarnosti, bilo u njenom potpunom modificiranju, ipak, dnevni snovi u odraslom
dobu predstavljaju samo jednu zabavu, neku vrstu sporednog proizvoda sa slabom
libidinalnom postavkom i koji kod pacijenta uništavaju samo neznatne količine
neprijatnosti donoseći mu tek neko iluzorno olakšanje za kakvu sitnu brigu. Dnevna
snivanja, kao sredstvo odbrane protiv realne strepnje, izgleda da gube svoju prvobitnu
važnost odmah posle najranijeg detinjstva. Mi smatramo da se sposobnost osećanja
stvarnosti objektivno nalazi toliko pojačana da se održava čak i u domenu afekata: mi
isto tako znamo da '' JA '' nosi u sebi veliku potrebu za sintezom koja čini nemogućom
postojanje kontradiktornih činjenica. Možda se takođe veza koja sjedinjuje '' JA '' sa
stvarnošću toliko pojačala da se uobrazilja ne ceni tako visoko kao u detinjstvu.
Jedna stvar je u svakom slučaju sigurna: zadovoljenje preko fantazama kod
odraslih gubi svoje umirujuće svojstvo. Čim se radi o značajnim količinama
investismana, uobrazilja i realnost postaju nepomirljivi. Potrebno je da se jedno ili
drugo ukloni. Kad se odrasli u cilju zadovoljstva odaju preteranim fantazmima, pred
njima se otvara put u psihozu. Jedno '' JA '', koje odbacuje stvarnost traži da izbegne
strepnju, odbija da se odrekne instikata i da izbegne neurozu, uspeva da slomi ovaj
mehanizam. Kad se ta stvar desi u toku perioda latencije, onda izaziva, kao što smo to
videli u dva slučaja koja sam navela, deformaciju karaktera. Kad se dogodi u
odraslom dobu, veze '' JA '' sa stvarnošću se modificiraju na jedan dubok i
zabranjavajući način. ( Potsetićemo se da ovo pitanje mehanizma reakcije u psihičkim
bolestima i u formiranju karaktera bilo zadnjih godina predmet mnogih radova:
Helene Deutsch '' Contribution a la psychologie des etats maniacodepressives et en
particulier a celle de l'hypomanie '', proučava ulogu ovog procesa odbrane u genezi
hronične hipomanije. Bertman D. Lowin opisuje način na koji novoformirano
hedoničko '' JA '' koristi ovaj mehanizam. U analizi i strukturi jedne prolazne
hipomanije – od Anny Angel, prikazuje se odnos između negacije i optimizma.
Mi još ne znamo šta se događa u odraslom '' JA '' kad se ono odluči za
deliriumsku satisfakciju i odbije da se okuša u stvarnosti. Odvojivši se tada od
spoljnjeg sveta, '' JA '' čak prestaje i da registruje nadražaje spolja. Što se tiče
instruktivnog života, neka slična neosećajnost prema nadražajima može se postići
samo pomoću mehanizma potiskivanja.
 - 39 -

GLAVA VII
NEGACIJA DELIMA I REČIMA

Infantillno '' JA '' ima tokom tiše godina tu privilegiju da iako uvek poseduje
netaknut smisao za realnost ipak negira sve što mu se u toj realnosti ne dopada. Ono
se neširoko koristi ovim svojstvom i čineči to, ne ograničava se samo na oblast
predstava i fatazama, ne sužava se da misli – '' JA '' i deluje. Za postizanje
transformacije stvarnosti ''JA '' se služi najrazličitijim spoljnim objektima. U dečjim
igrama uopšte a posebno u onim igrama gde dete usvaja neku ulogu, često nalazimo
ovu istu negaciju stvarnosti.
Stalo mi je da ovde pomenem mali stihovani rad jednog engleskog pisca koji
je na izvanredan način opisao kod svog dečjeg junaka ovu mešavinu fantazije i
stvarnosti. ( '' When we were very young '' od A.A.Milne – a: kad smo bili sasvim
mali ). U sobi ovog deteta se nalaze četiri stolice. Kad sedne na prvu, tada je istraživač
koji noću plovi uz Amazon: na drugoj je strašni lav od koga se služavka prepada, na
trećoj je kapetan broda na okeanu ali na četvtoj, visokoj dečjoj stolici, on pokušava da
uobrazi da je samo to on sam tj., običan mali dečak. Ono što pesnik tako traži da izrazi
pogađa se lako: elementi kojima se dete trudi da konstruiše pun prijatnosti zamišljeni
svet, nude se sami: ali kad se radi o stvarnim činjenicama, dete mora najpre da se
napregne u prepoznavanju i asimiliranju istih.
Čudna stvar, odrasli su sasvim raspoloženi da u svojim odnosima sa decom
favorizuju svoje mehanizme. Zadovoljstvo koje detetu pružaju odrasli sastoji se
velikim delom od njihove pomoći u sličnim negacijama stvarnosti. Sasvim često se
malo dete uverava kako je već '' sasvim veliko '' uprkos svakoj verovatnosti, kako je ''
isto jak '' kao tata, '' isto spretan '' kao mama, '' hrabar '' kao vojnik, '' zdrav '' kao na
primer njegov stariji brat. Izgleda prirodno da se čovek, želeći da uteši dete, posluži
sličnim deformacijama stvarnosti. Prema odraslom sveža rana '' ne boli '' a omrznuta
jela imaju '' sasvim dobar ukus ''. Ako odlazak nekog lica žalosti dete, uveravaju ga ''
odmah će se vratiti ''. Dešava se čak da se neka deca dočepaju ovih formula uteha i na
jedan stereotipan način ih upotrebljavaju opisali ono što je mučno. Jedna mala
devojčica od dve godine je, na primer, svaki put kad je napušta mati šaputala
mahinalno: '' Mama će se odmah vratiti ''. Jedno dete je svaki put pri gutanju
neprijatnog leka, žalosno stenjala: '' Ja volim to, ja volim to '', kao uspomenu na
rečenicu služavke koja ga je ubeđivala u prijatan ukus neprijatnog leka.
Mnogi pokloni od odraslih posetioca su stvoreni da izazovu iluziju: tašnica,
mali kišobran, suncobran, sve to utvrđuje kod devojčice ideju da je '' dama ''. Štit,
uniforma, razni predmeti alata čine da dečak veruje da je '' čovek ''. Samo lutke imaju
između ostalih ciljeva i taj da stvaraju fikciju materinstva. Vozovi, automobili, igračke
sa sklapanjem služe ne samo da bi se ispunila dečja želja, da bi mu se pružila
mogućnost za sublimaciju, nego isto tako mu daju priliku da prijatni zamišlja kako
 - 40 -

uređuje svet. Ovde već prelazimo od proučavanja čisto odbrandbenih procesa i

procesa skretanja na proučavanje igre kod dece, predmet koji je već akademskoj
psihologiji izazvao mnogobrojne rasprave.
Sukob koji još uvek postoji između raznih pedagoških škola može da se
rezimira ovako: u kojoj meri vaspitač treba da podstiče dete, i to od najranijeg doba,
da prihvati ( asimilira ) stvarnost? Dok kod stepena se može dopustiti mladom biću da
se okreće od te stvanosti, favorizujući mu konstrukciju nekog imaginarnog sveta?
Međutim, dovoljno doprinos odraslih u izvrtanju neke mučne realnosti u
njenu suprotnost ipak ostaje potčinjen strogim uslovima: od deteta se očekuje da
njegova predstava tog imaginarnog sveta ne pređe izvesne, sasvim utvrđene, granice.
Dete koje je još malo pre bilo konj ili slon, koje je rzalo ili rikalo idući na sve četiri
šape, može biti spremno da trenutak kasnije sedne ljubazno za sto i da bude mirno.
Ukrotitelj lavova je primoran da sluša služavku, istraživač i gusar je prinuđen da ide
na spavanje i to baš u momentu kada svet odraslih počinje da biva interesantan.
Popustljivost koju odrasla ličnost pokazuje prema detinjem mehanizmu negacija
prestaje tačno u momentu kada se prelaz između uobrazuje i stvarnost više ne dešava
bez sudara, trenutno, bez diskusije, tj., kad imaginarna aktivnost deteta prestane da
bude igra da bi se pretvorila u automat ili prisilnost.
Jedna devojčica, koju sam imala prilike da posmatram nije se pomirila sa
razlikom polova. Ona ima dva brata, jednog starijeg drugog mlađeg od nje.
Poređivanje koje je ona načinila između njih i sebe postaje izvor stalnog i mučnog
nezadovoljstva. Ona mora dakle da pribegne nekom postupku odbane, nekom
akomodiranju. U isto vreme egzibicionizam igra značajnu ulogu u razvoju njenog
instiktivnog života, tako da se njen san, njena žudnja za posedovanje penisom,
izražava željom da ima kao njena braća, nešto da pokaže. Druge analize dece su nam
pokazale da ima mnoštvo načina za realizovanje slične želje. Devojčica može, na
primer, da svoju potrebu za egzibicijom prenese na ostale delove svog lepog tela ili da
stekne volju za lepim haljinama i da postane '' koketa '' ili opet da se istakne u
gimnastici, u akrobacijama, kako ne bi izostala ni u čemu u naročitom uspehu penisa
svoje braće itd. Međutim, ova devojčica bira najbrži put: ona negira činjenicu da nema
penis i tako sebi uskraćuje trud da mu nađe zamenu. Devojčica otada skoro prisilno
egzibicira nedostajući organ. Materjalno, ta seprisilnost manifestuje aktom dizanja
suknjice i egzibiranje, što se tumači ovako: '' Gledaj kako je lepo ovo što ja imam tu ''.
Svakim povodom trži da privuče pažnju drugih na nešto što nepostoji. ( Videti
povodom ovog objšnjenja S. Rado – a: '' O željnom penisu ''. Ona ga opisuje kao
halucinatornu reprodukciju viđenog muškog organa / knjiga '' Strah od kastracije kod
žena '', Beč 1934 / ) '' Hodi da vidiš jaja što je koka snela '' ili '' da lj čuješ? To su kola
mog ujaka ''; u stvarnosti ni jaja ni kola. Za prvo vreme su joj ove šale donosile smeh i
simpatiju odraslih ali neočekivana i stalno ponavljanja razočarenja koja je time
 - 41 -

prouzrokovala svojoj braći i sestrama, sa tim učila da proliju potoke suza. U toj epohi
je njene ponašanje bilo na granici igre i prisilnosti.
Ovaj isti proces je još više naznačen kod malog ukrotitelja iz predhodnog
poglavlja. Kao što se to vidi u analizi, ovi fanatizmi ne kompenziraju samo izvesne
taloge nezadovoljstva i neprijatnosti nego su više jedan pokušaj uništenja jake strepnje
od kastracije. Navika negacije se i kod njega ukorenjuje: više ne uspeva da sve strašne
objekte pretvori u svoje prijatelje ili potčinjene. Nastavljajući se sa sve većom
energijom svoje pokušaje, Dečak se trudi da se sve jače prezire ono što ga plaši. Otada
sve što je podložno da se u njemu izazove srah, okrento je u smešno. Pošto ga
međutim ceo svet plaši, ceo svet je pretvoren u smešno. Na nepristrasan pritisak straha
od kasracije dečak odgovara ismejavanjem, a prisilni karakter ovoga ismejavanja, koje
je najpre imalo izglede igre odaje se činjenicom da dete uspeva da se oslobodi svoih
strahova samo šaleći se: svki put kad pokuša da malo ozbiljnije razmatra spoljni svet
on taj pokušaj plaća krizama srepnje.
Malo dete koje bi hteli da bude '' veliki '', koje bi se uzevši očev štap, igralo ''
tate '', nimalo nam ne izgleda anormalno; u svakom slučaju ta je igra obična i
uobičajna. Kod jednog od mojih malih pacijenata ( koji ima osobitu naklonost za ovu
igru ) svaki susret sa vrlo visokim ili vrlo jakim čovekom redovno izaziva njgušće
rđavo rspoloženje. Dečak stavlja očev šešir na glavu i tko se šeta: sve dok se niko ne
meša on je veseo, srećan. Za vreme raspusta prepušta se analognoj igri, ovaj put sa
jednim džakom punim raznih stvari na leđima. On se razlukuje od deteta koje se igra
odraslog samo zato što svoju igru smatra ozbiljno: svaka prinuda nad njim da skine
šešir, bilo to u sobi, za stolom u krevetu, izaziva kod njega uznemirenost i rđavo
raspoloženje. Ovaj je dečak dobio zatim jedan kačket, sličan kao kod odraslih, i sa
njim se ponaša na sličan način kao i sa očevim šeširom. Nosi ga svuda sa sobom i
konvulzivno ga steže prstima kad mune dozvole da ga čuva na glavi. Ipak je najzad
primoran da konstatuje kako ruke mogu neki put da posluže i nečem drugom. Jednog
lepog dana brižno tražeći da nekud dene svoj kačket, otkriva da je razrez na njegovom
kožnim pantalonama jedno dobro mesto, tu gura svoju kapu, ima slobodne ruke i sa
olakšanjem uviđa da će odsad biti u mogućnosti da se više nikada ne razdvaja od ovog
ukrasa na glavi. Između ostalog, ta kapa je zauzela mesto koje joj je od početka
odredilo njeno simboličko značenje: u blizini genitalnog organa.
U predhodnim stranicama ja sam sva ponašanja ove vrste kod dece nazvala
prisiljenima, u nedostatku boljeg izraza. Za svako površenog posmatrača oni ustvari
sasvim frapantnu sličnost sa prisilnim simptomima ali, ispitajući ih izbliza, primećuje
se da ta ponaša ne sačinjavaju prisilne radnje u pravom smislu te reči. Njihova
struktura je, po našem shvatanju, različitaija od karakterističnog ponašanja neurotičnih
simptoma. U početku procesa iz koga se stvaraju, nalaze se, isto kao u stvaranju
neurotičnih simptoma, kakvo stvarno razočaranje, samo sukob koji odatle protekne
nije zbog toga interiorizovan i zadržava svoje veze sa spoljašnjim. Postupci odbrane
 - 42 -

upotrebljeni od strane '' JA '' ne ciljaju na instiktivni životnego na spoljni svet odakle
se širi frustriranje. Kao što je u neurotičnom sukobu primanje zabranjenog
instiktivnog uzbuđenja sprečeno potiskivanje, tako isto infantilno '' JA '', blago rći
negaciji, uspeva da ne primi mučne utiske što navaljuju spolja. U prisilnoj neurozi
potiskivanje je pojačano reakcionalnom formacijom koja sadrzi suprotno od potisnute
pulzije ( samilost umesto svirepost, stidljivost umesto egzibicionizma ). Tako se na
isti način negacija stvarnosti, u ranije opisanim infantilnim stanjima, nađe dopunjena i
podržana kada posredstvom uobrazilje, reči ili radnje, dete transformiše realne
činjenice. Podržavanje i produkcija prijatnih fanatizma zahteva jedan neprekidni
nagon od detetovog '' JA ''. Kad brća devojčice pružaju svaki čas prizor svoje
muškosti, ona ih u odgovoru isto tko svaki čas uverava '' da i ona, isto kao i oni, ima
nešto da pokaže ''. Ljubomora malog sa kačketom je neprestano podsticana da ljudi iz
njegove okoline; onda on takođe svaki čas egzibira šešir, kačket, džak na leđima – u
njegovim očima oppipljive dokaze svoje muškosti. Svaki put kada spoljne sile
osećanje desi se fenomen analogno onome što ga prisilnim manifestacijama izaziva
kakvo sprečavanje spolja. Ravnoteža, dotle tako teško održavana između tendencije za
ptiskivanjem i odbarane sile, nađe se poremećena; spoljna izazivanja koja su bila
negirana, kao i potisnuta pulzitivno držanje, pokušavaju da se nametnu svesnom i
izazivaju kod '' JA '' osećanja strepnje i nezadovoljstva. Korišćenje odbrandbenog
postupka negacije rečima i radnjom vremenski je ptčinjeno sličnim ograničenjima
kakvo sam već opisala u predhodnom poglavlju govoreći o negacijama fanatizma.
( igre u kojima dete prima nasebe kakvu ulogu predstavljaju posrednika između ''
negacije rečima i radnjama '' i '' negacije fanatizma ''. Ovde nećemo dati detaljnu
analizu ) negacija se koristi sve dok postoji sposobnost da se bez ometanja izdrži
stvarnost. Kad jednom zahvaljujući sintezi '' JA '' bude jednostavno, negacija
isčežavanja i pojaviće se samo u slučajevima gde su odnosi sa stvarnošćuozbiljno
poremećeni ili gde je doživljavanje stvarnosti pretrpelo neuspeh. U detaljnjim
stanjima psihotičara se dešava na primer, da jedno parčedrveta može, kao kod dece, da
predstavi voljeni, željeni ili izgubljeni predmet. ( Videti po ovoj stvari mišljenja R.
Laforguela, o skotomizaciji '' razmišljanja o konceptu potiskivanja '' ). U neurozu ima
možda samo jedan usuđujem da odlučim da li posedanje predmeta za koji se bolesnik
grčevito hvata znači zaštitu od zabranjenih unutrašnjih pulzija ili od opasnih spoljnih
sila, ili pak taj predmet ima u sebi obe odbrandbene funkcije.
Postupak negacija rečima i radnjom sadrži jedno drugo ograničenje koje
nepostoji u negaciji fanatizma. U svojoj zamišljenjoj oblasti dete je suvereni
gospodar; sve dok te fanatizme čuva za sebe niko ne može da se umeša. Naprotiv,
fantazmi ispoljeni rečima i radnjama se upravo manifestuju u spoljnom svetu. Upotrba
ovog mahanizma od strane deteta je dakle uslovljena pristankom okoline kao što je
interno uslovljena njegovim stepenom prilagođavanja stvarnosti. U slučaju dečaka sa
kapom uspeh njegovih pokušaja odbrane potpuno zavisi od dozvole ili zabrane da
 - 43 -

stalno nosi kapu na glavi po kući,u školi ili bašti. Ljudi sude o normalnosti ili
nenormalnosti ovih mehanizama zaštite ne po internoj strukturi odbrandbene mere,
već po stepenu njene neobičnosti. Čim dečak grčevito čuva svoj šešir naglavi, on
predstavlja '' simptom '', smatraju ga čudnim i u svakom momentu rizikuje da bude
lišen svoje zaštite od strepnje. U nekom kasnijem dobu svog života njegove mere
zaštite postaju manje uočljive: otarasio se svog šešira i džaka na leđima i zadovoljava
se da stalno u svom džepu nosi naliv pero. Otada ga svako smatra normalnim. Na
zadovoljstvo svih i podudarno sa njihovim zahtevima, on je ukinuo ili bar prikrio svoj
mehanizam. Pa ipak ništa se nije promenilo što se tiče njegove unutrašnje strepnje. U
cilju uklanjanja straha od kasracije on se uvek grčevito drži svog penkala i svako
eventualno rastavljanje od njega plaća nastupima strepnje i nezadovoljstva.
Od trepljivosti spoljneg sveta prema ovim zaštitničkim merama ponekad
zavisi prognoza: ustvari formiranje strepnje je ili zaustavljeno i vezano u prvobitnom (
primitivnom ) '' simtomu '' ili pokušaj propadne, stvaranje strepnje se pojačava i vodi
direktno u unutrašnji sukob – u izvrtanje odbrane protiv instiktivnog života a preko
toga pravo u neuroze. Ipak bi bilo opasno pokušati da infantilno neuroze izbegnu time
što bi se ove negacije omogućile: kad se mehanizam suviše razigra, '' JA '' poprima
izrasline, neobičnosti i ekcentričnosti koje se, kad jednom definitivno prođe vreme
primitivnih negacija, teško zatim mogu otkloniti.
 - 44 -

G L A V A VIII

R E T R A K C I J A '' J A ''

Proučavajući mehanizme negacije i potiskivanja, rad fantazama i

reakcionalne formacije, mi uviđamo jedan paralelizam između rznih postupaka koje ''
JA '' upotrebljava u izbegavanju svake patnje, bilo da dolazi spolja ili iznutra. U
proučavanju jednog drugog, prostijeg mehanizma ponovo ćemo naići na ovaj isti
paralelizam. U situaciji kada se izbegavanje izvesnih mučnih utisaka pokaže
nemogućim, dete koristi postupak negacije na koji se nakalemljuje fantazam izvrtanja
stvarnih činjenica u njihovu suprotnost. Što se tiče malo odraslijeg deteta, više
sloboda pokreta koju ima, kao i njegove bolje razvijene psihičke sposobnosti,
dopuštaju njegovom '' JA '' da izmakne ovim eksitacijama. Ono više nema potrebe da
pribegava tako komplikovanoj psihičkoj operaciji negacije. Umesto da mučni utisak
prima pa ga kasnije uklanja '' JA '' je slobodno da izbegne opasnu situaciju. Ono može
umaći '' izbegavjući '' istinski svaku priliku da se muči. Ovaj mehanizam izbegavanja
je tako primitivan, tako prirodan i, čak šta više, tako udružen tesno sa normalnim
razvojem '' JA '' da kad se želi podvići kakvoj teoriskoj diskusiji, radi proučavanja,
nije ga nimalo lako izdvojiti od njegovih uobičajnih asocijacija.
Mladi nosilac kape iz pređašnje glave mi je u toku analize dao prilike da
prostudiram takođe i ove manifestacije bekstva pred nezadovoljstvom. Imajući jednog
dana to zadovoljstvo da kod mene otkrije mali blok čudesnog papira, brzo ga je išarao
olovkom u boji i pokazao se vrlo zadovoljnim što i ja činim isto. Iznenada pogleda na
moj rad, zaustavi se i zbuni; trenutak kasnije ostavlja svoju olovku, pruže mi ceo svoj
blok koji je do tada čuvao ljubomorni, diže se i reče: '' Hajde ti, ja više volim da
gledam ''. Jasno je da videći moj list je dečak otkrio kakoje moj crtež bio lepši, bolje
urađen, uspeliji nego njegov i ovo porđenje mu je zadalo udar ( šokiralo ga ).
Donoseći tada brzu odluku dečak stavlja tačku na konkurenciju i njene neprijatne
posledice time što se odriče jedne aktivnosti koja mu se do malo čas činila tako
prijatnom. Ograničava se na ulogu posmatrača čija nikakva aktivnost, samom tom
činjenicom, nemože da proizvede nijedan mučan utisak.
Ovaj slučaj u ostalom ne ostaje usamljen; igra u kojoj dečak ne pobeđuje,
dekalkomanija manje uspela od moje, uopšte bilo koja radnja u kojoj ne uspe da se
izjednači sa mnom, dovoljna je da izazove kod njega analognu promenu raspoloženja.
Postaje mrzovoljan, neaktivani kao automatski prestaje da se zanima onim što je do
tada upravo činio. Naprotiv, ostalm zabavama gde oseća da je izvrstan, odaje se
strašno, beskrajno. Prirodno, u školi se ponaša kao kod mene. Dosledno odbija da
učestvuje u igrama i radovima svojih drugova čim u njima nije glavni. Na taj način on
za izbegavanje nezadovoljstva ne praktikuje više postupak okretanja u suprotno. Na
vrliku štetu svoga razvoja suzio je funkciju svoga '' JA '' i beži od svih spoljnih
 - 45 -

situacija, podložnih da mu donesu neprijatnost od koje najviše strahuje. Samo se u

društvu mlađe dece oseća komotno i uzima aktivnog učešća u igrama.
Slična ponašanja se često mogu sresti u dečjim vrtićima i modernim
školskim ustanovama gde je zajednička nastava zamenjena slobodno izabranom radu.
Učitelji izveštavaju da se stvorila jedna nova kategorija dece, prelaz između kategorije
zainteresovanih, vrednih, inteligentnih učenika i kategorije apatičnih, čije se
interesovanje teško razvija i koji se pokazuju lenjim. Deca iz ove nove grupe ne
sprijateljuju se ni sa jednom od ove dve pomenute grupe. Iako pametna, vrlo dobro
razvijena, sasvim voljena od svojih drugova, ona nemogu da učestviju ni u kakvom
zajedničkom radu ili igri. Mada je u školi pravilo da se izbegava kritika i prekor, ona
se ponašaju kao da su prestrašena. Samo poređenje njihovih radovasa radovimaostalih
je dovoljno da poceni svoj vlastiti rad. Ako im se desi da rđavo urade svoj zadatak, da
ne uspeju u kakvoj konstruktivnoj igri, odma im se gadi da ponovo pokušaju. Zbog
toga ostaju neaktivni, mrze da se duže vremena bave nekom istom stvari ili da ostanu
na istom mestu, zadovoljavaju se da gledaju kako drugi rade. Ovo lutanje povlači sa
sobom asocijalne posledice jer ova deca koja se dosađuju najzad svrše time što se
posvađaju sa decom koja su se nadala radu ili igrama.
Kontrast između odbranbenosti ove dece rđavog korišćenja istog nas izaziva
da ih smatramo za inhibitorne neurotičare i da mislimo kako njihovi poremećaji
dolaze od procesa i sadržajaodričnih onima koje nam je analiza dopustila da
pronađemo kod pravih inhibicija. Bilo kako, obe kliničke slike imaju jednu istu vezu
sa prošlošću. U nijednom od oba slučaja se simptom nije prikopčao za sam prelomni
događaj koji je se desio u prošlosti, već za njegov aktuelni substitut. Predpostavimo
naprimer da se neki učenik muči da računa ili da razmišljanja, da neki odrasli ima
poremećaje govora, da neki muzičar nemože više da svira; to tada nisu ni račun, ni
rzmišljanje, ni izgovor reči, ni prelaz gudala prekožica ni dodir klavira koji
uznemiravaju ličnost – ne, ove aktivnosti '' JA '' u sebi nesvesno su samo stupile u
vezu sa starim osuđenim seksualnim aktivnostima koje sad predstavljaju. Tako
seksualizovane one u instanci '' JA '' izazivaju jedno defanzivno ponašanje. Na isti
način kad se deca brane od nezadovoljstva koje u njima izazivaju uspešniji radovi od
njihovih, neprijatno osećanje ima često supstitivni karakter. Superjornost tuđih
rezultata izjednačuje se sa ( bar kod mog malog pacijenta ) gledanje genitalnih organa
veći od njegovih što ga čini ljubomornim. Kad se ovakvi upustie u kakvo takmičenje,
to ih podseća na bežnadežnu konkurenciju sa rivalom iz edipalne faze ili ih u
nezgodan čas podseća na razliku seksa. Međutim, još u jednoj drugoj tački gledišta se
ove dve vrste morbidnih poremaćaja razlikuju: mladi pacijent može ponovo da stekne
sposobnost za rad ako su uslovi tog rada modificiraju. Prave inhibicije su permanentne
i nikakve spoljna promena nemože da utiče na njih. Jedna devojčica koja pripada
opisanoj kategoriji je usred raznih okolnosti bila primorana da izvesno vreme izostane
iz osnovne škole, gde je imala ulogu '' posmatrača ''. Uzima privatne časove i, kao
 - 46 -

igrjući se, stiče znanja koja nikako nije mogla da stekne u rzredu. Kod jedne druge
devojčice stere sedam godina posmatrali smo istu iznenadnu promenu. Da bi
nadoknadila zaostalost u školi, uzimala je časove na kojima se ponašala normalno i
slobodno, ne pokazujući inhibicije; ovaj srećni rezultat se ipak ne odražava samo na
njenom radu u razredu. Ove dve učenice napreduju samo onda kada se njihov rad ne
upoređuje sa radom drugih učenika; isto tako se moj mali bolesnik igra samo sa
drugovima koji su mlađi od njega, nikad sa starijima. Reklo bi se da aktivnost ove
dece jesu potčenjeni kakvim, u isti mah unutrašnjim i spoljnim zabranama, doksu
ustvari te aktivnosti sputane same sobom čim poprime kakav neprijatan utisak. Studija
feminiteta nam je pokazala da je psihička situacija ove dece uopšte psihička situacija
devojčica u odlučnom momentu njihovog razvoja. Iako bojazan od kazne ili nesvesne
moralne strepnje u tome ne igraju ni najmanju ulogu, u datom momentu devojčica se
odriče klitoroidne mastrubacije čineći tako kraj svoim naporima u stcanju viriliteta.
Upoređujući se sa dečacima bolje stvorenih za mastrubaciju, njeno samoljublje je
povređeno i devojčica neće više da je ponvljanje mastrubacionih radnji podseća bez
prestanka na tu inferiornost.
Pogrešićemo međutim ako predpostavimo da su ove restrikcije preuzete
jedino u cilju izbegavanjajednog nezadovoljstva, koje daje osećanje manje vrednosti,
tj. razočaranje ili stanje obeshrabrenosti. U toku analize jednog dečaka od sedam
godina sam mogla da vidim kako se pod vidom prelaznih simptoma i iz jednog sasvim
suprotnog motiva, manifestuje isti postupak izbegavanja jedne stvarne strepnje. U
izvesnom perjodu njegove analize dečak postaje sjajan fudbaler. Veliki iz njegove
škole cene njegovu igru i pored njegovih mladih godina, stavljaju ga u svoje ekipe, što
dečaka ispunjava radošću. Potom mi je ispričao jedan san: '' igra fudbal a jedan od
starijih šutira loptu takvom jednom silom da je jedva imao vremena da se skloni, da ga
lopta nepogodi. Dete se budi sasvim uplašeno. Plaši se da stariji, ljubomorni na
njegovu igru, ne postanu agresivni. Zadovoljstvo najpreizazvalo njgovim uspesima se
preobratlo u strepnju. Ista se tema malo kasnije ponavlja u jednom od njegovih
fantazama. U momentu kada treba da zaspi vidi dečake kako se spremaju da mu
šutiraju u noge, veliki fudbal leti prema njemu. Dečak skače po svom krevetu i diže
nogu da parira udarac. Zatim je analiza otkrila da krivudanjem afektivnih senzacija
krutosti, slabosti, itd., noge su od dečaka dobile posebnu ulogu kao substituti
genitalnih organa. Ovaj san i ovaj fanatizam stavljaju prepreku njegovoj novoj strasti
za igrom. Uspesi u fudbali su sve slabiji i uvaženje koje je u školi stekao brzo opada.
Kako objasniti ovo opadanje? – Na sledeći način: '' Nema potrebe da mu šutirate u
noge pošto ja više nisam dobar fudbaler ''.
Samo proces se nije završio sa, u izvesnom smislu, ovim sužavanjem
njegovog '' JA ''. Dok su sporrtski talenti dečaka opadali, jedna druga strana njegove
ličnosti se iznenada razvija: urođena sklonost za književnost. Dopada mu se da piše,
voli da mi čita pesme od koih ima nekoliko njegovih, donosi mi pričice koje je
 - 47 -

sastavio u svojih sedam godina i kuje planove naveliko za budućnost, u kojoj sebe vidi
kao pisca. Fudbaler se pretvorio u pisca. Za vreme jedne analitičke seanse dao mi je
grafički prikaz načina na koji on zamišlja razne muške razonode i zanimanja.
Književnost zauzima veliki prostor u sredini crteža. Sve unaokolo, formirajući krug,
nalaze se razne nauke: neintelektualne profesije su označile udaljenim tačkama. U
jednjoj od gornjih ćoškova lista hartije, sasvim kraj ivice, stoji najzad da skoro tako
cenjeni sport, sa jednom sićušnom tačkom – svedočanstvo ogromnog prezira malog
pacijenta za slična zadovoljstva. Poučno je posmatrati kako za izaziva racionalizaciju,
je strepnja mogla da utiče na njegovu procenu raznih aktivnosti. Dečak šta više u ovo
vreme postiže začuđavajuće književne uspehe. Praznina, koja se prekidom njegove
spordske aktivnosti bila probudaila u njegovom '' JA '', na neki način se drugačije
popunila. Kao što se moglo predvideti, analiza je pokazala da njegova proširena
srepnja do moguće osvete starijih drugova dolazi od reaktivizacije rivaliteta sa ocem.
Jedna devojčica se mnogo raduje balu na koji je pozvana; nalazi da joj nova
haljina i nove cipele, koja je sa velikom brižljivosti izabrala, divno stoje. Devojčica se
na tom balu momentalno zaljubljuje u najlepšeg i najistaknutijeg od prisutnih dečaka.
Slučaj je takav da dečak, koga dotada nije poznavala, ima isto prezime kao ona,
odakle fanatizam neke tjne veze. Ona mu se udvara ali on na to ostaje ravnodušan, čak
je posle jedne igre zadirkuje zbog njene nespretnosti. Razočaranje deluje na nju kao
šok, kao poniženje. Od tog dana izbegava ovu vrstu okupljanja, ne interesuje se više
za haljine i neće da se ptrudi da nauči da igra. Posle još nekog vremena nalazi
zadovoljstvo da gleda, ozbiljno i ne učestvujući, kako druga deca igraju ali odbija sve
pozive. Malo po malo, devojčica stiže dotle da prema prvoj strani života zauzima
jedan oholi prezir. Ali u isto vreme, kao i fudbaler, ona konpoziraovo sužavanje svoga
'' JA '': napuštjući ženske prohteve, devojčica želi da istakne u intelektnoj oblasti,
pobojša svoj rad i ovim skretanjem stiče poštovanje mnogih dečaka njenih godina.
Kasnija anliza otkriva da je pretrpljeni poraz sa njenim mladim prezimenjakom
smatran sa njene strane kao ponavljane jednog traumatičnog događanja iz njenog
ranog detinjstva. I ovde opet element koji izaziva bekstvo '' JA '' nije ni strepnja ni
osećaj krivice, nego jako nezadovoljstvo izazvano neuspehom.
Vratimo se sada još jednom na razliku koja postji između inhibicije i
retrakcije '' JA ''. Svaki neurotičar koji pati od inhibicije brani se protiv realizacije
kakve zbranjene pulzije, tj. protiv nezadovoljstva izazvanog kakvom unutrašnjom
opasnošću. Čak i u slučajevima kada su strpnja i odbrana ( kao što izgleda ) u
povezanosti sa spoljnim svetom, kao kod fobije, ipak neurotičar se međutim plaši
samoga sebe: on izbegava da izađe na ulicu da se nebi našao izložen svojim vlastitim
nekadašnjim iskušenjima. On beži pred svojom životinjom strepnje, ne da se ukloni
od ove zivotinje nego da bi se izmigoljio svojim sopstvenim agresivnim uzbuđenjima
i njihovim posledicama – koje bi jedan takav susret ponovo izazvao. Sa druge strane,
retrakcija '' JA '' predupređuje pojavu aktuelnih mučnih impresija kadrih da ponovo
 - 48 -

izazovu iz prošlosti ostale analogne impresije. Vraćajući se na našu paralelu

potiskivanja i negacija, rećićemo da se sva razliku između inhibicija i retrakcije sastoji
u tome što se u prvom slučaju '' JA '' brani od svojih vlastitih internih procesa dok se u
drugom slučaju '' JA '' suprodstavlja spoljnim eksitacijama.
I druge još razlike proističu iz ove osnovne razlike. Iza neurotično
sutaneaktivnosti krije se želja, obično instiktivna. Upornost sa kojom svako uzbuđenje
'' Onog '' teži ka svom cilju pretvara proces inhibicije u fiksirani neurotični simptom, u
kome se dalje odigrava neprestani sukob izmđu želje '' Onog '' i revolta '' JA ''.
Individua u tome iscrpljuje svoju rezervu energije. Pulzije '' Onog '', ne menjajući
pritom bogzna šta, dopuštaju želju za računom, za razgovorom za ostvarivanjem na
violini, itd., dok se '' JA '' sa jednakom upornošću upinje da spreči sve ove aktivnosti,
ili da im bar umanji značaj.
Kod retroakcije '' JA '' iz stvarne strepnje ili stvarnog nezadovoljstva,
aktivnost nije zauzdana na isti način. Tu više nije sama radnja već zadovoljstvo ili
nezadovoljstvo izazvano tom radnjom koje izbija u prvi plan. U traganju za
zadovoljstvom a izbegavajući nezadovoljstvo, '' JA '' po svom nahođenju vrši sve
aktivnosti; sve one koje bi mogle da mu donesu nezadovoljstvo ili strepnju '' JA ''
odbacuje i ne perzistira na njima, skreće svoje interesovanje od mnoštvo stvari i, pošto
je tu pretrpelo neuspeh prenosi ga ka oblastima koliko god je moguće suprotnije od
prvih. Tako fudbaler postaje pesnik a razočarana igračica primeran učenik. Naravno, ''
JA '' pritom ne stiče nove sposobnosti nego se samo zadovoljava da koristi one koje je
već imao.
Isto kao i različiti oblici negacije i sužavanja '' JA '', budući metoda
izbegavanja nezadovoljstva, ne pripada psihologiji neuroza: u evolucji '' JA '',
retrakcija je samo jedno normalno stanje. Za jedno malado savitljivo '' JA '' svaki
pretrpljen neuspeh u kakvoj oblasti se ponekad nadoknađuje savršenim uspesima u
drugim oblastima. Ali kad je '' JA '' postalo kruto ili kad više ne podnosi
nazadovoljstvo i kad se grčevito drži reakcije bekstva, formacija '' JA '' od toga trpi
nezgodne posledice. Pošto je napustilo jedan suviše značajan broj svojih pozicija '' JA
'' postaje jednostrano, gubi odviše od svojih interesovanja a njegove aktivnosti od
svoje vrednosti.
Pretrpljeni neuspesi koji su zadnjih godina imali brojni pedagoški
eksperimenti, znatnim delom se pripisuju podcenjivanju važnosti koje izbegavanje
nezadovoljstva ima za infantilno '' JA ''. Moderna pedagogija teži da infantilnom '' JA
'' u razvoju dodeli veću slobodu akcije i, naročito slobodan izbor njegovih aktivnosti i
interesovanja. Na taj način se očekuje povoljniji razvoj '' JA '' i ustanovljenje raznih
sublimacija. Ali, u svakom perjodu latencije dete može pridavati veću cenu
izbegavanju strepnje i nezadovoljstva nego direktnim ili indirektnim instiktivnim
zadovoljenjima. U dosta slučajeva, osim ako nije upućeno, dete svoja zanimanja ne
bira samo po sebi i prema svojim sposobnostima i mći za sublimacijom, nego je to pre
 - 49 -

želja da se, koliko toliko, izbegne strah i nezadovoljstvo koja odlučuju njegov izbor.
Na veliko iznenađenje vaspitača ova sloboda izbora se, u sličnom slučaju, svodi ne na
razvijanje ličnosti nego na jedno osiromašenje instance '' JA ''.
Definizovane mere protiv realnog nezadovoljstva i opasnosti, čija sam tri
različita primera dala ovde, infantilno '' JA '' koristi na svoju odgovornost i štetu i
predstavljaju za njega neku vrstu profilaksije neuroza. Da bi izbeglo patnju, '' JA ''
koči produkciju strepnje i samo sebe deformiše. Ali ove mere zaštite, kao na primer,
sklanjanje u intelektualno oblast pošto utekne iz fizičke aktivnosti, ili učenjeni napori
žene da se izjednači sa muškarcem, ili pak činjenica da ulazi u takmičenje samo sa
slabijim od sebe – sve te mere su kasnije izložene svim mogućenim napadama spolja.
Dešava se da, kao posledica izvesnih katastrofa, neka osoba bude primorana da
promeni svoj način živta; gubitak voljenog bića, bolest, beda, ili rat: tada se njeno '' JA
'' ponovo nađe u lice sa mučnim primitivnim situacijama. Gubitak kakve zaštite od
strepnje može da direktno dovede, kao i lišavanje uobičajenog instiktivnog
zadovoljenja, do stvaranja neuroze.
Budući da je nazavisnost koju dete ima mala, odraslih mogu da po svojoj
volji kod njega favorizuje ili prigušuju pojavu neuroze. Dete koje posećujući kakvu
modernu školu gde mu nije ništa silom nametnuto, ne uči ništa i provodi vreme da
posmatra druge i škraba, postaće '' inhibirano '' ako se podvrgne kakvom strožijem
školskom režimu. Kad se dete silom natera na neko zanimanje koje mu se ne dopada,
ono se istina može sa tim pomiriti, ali činjenica da nije bilo u mogućnostima da
izbegne nezadovoljstvu, primorava ga da traži druge izlaze ( echappatoire – izgovor,
bekstvo, vrdanje ). Sa druge strane, svaka inhibicija ili svaki izraženi simptom se
mogu modificirati pod uticajem kakve zaštite spolja. Majka, koju stanje njenog deteta
zabrinjava i čiji je ponos povređen, traži da ga zaštiti uklanjajući ga od mučnih
situacija u spoljnjem svetu. Time se njen stav približuje stavu fobičara prema svojim
nastupima strepnje. Ograničavajući slobodu akcije detetu majka mu omogućuje da
umakne od patnje, da joj se ukloni. Ovom zajedničkom naporu majke i deteta treba
bez sumlje zahvaliti na tako čestom pomanjkanju simptoma kod infantilnih neuroza.
U sličnom slučaju niko ne bi mogao da proceni važnost simptoma pre nego što dete
liši zaštite koju uživa
 - 50 -

TREĆI DEO
PRIMERI DVA TIPA ODBRANE

GLAVA IX

INDETIFIKACIJA SA AGRESOROM
Uobičajeni načini odbrane sa realno lako otkrivaju sve dok ih '' JA '' u svojoj
borbi koristi odvojeno i protiv jedne određene opasnosti. Pronađete li negaciju, - tu
imate neku eksteriornu opasnost. Otkrijete li potiskivanje, - onda se '' JA '' brani od
instiktivnih eksitacija. Ali kad se ima posla sa inhibicijom i retrakcijom '' JA '', na
izgled vrlo sličan postupcima, uočavanjem razlike unutrašnjeg i spoljašnjeg sukoba
postaje već malo teže. A stvari se još više komplikuju kad se više postupaka odbrane
ispreplete ili ako se jedan jedini i isti mehanizam izvodi čas protiv spoljnjeg čas protiv
unutrašnjeg, - što je sasvim slučaj kod indentifikacije.
Identifikacija ustvari sudeluje u stvaranju '' Nad – JA '' i time igra jednu
važnu ulogu u potiskivanju instikata; ali u izvesnim prilikama, kao što ću to pokušati
da prikažem u sledećim stranicama, identifikacija u kombinacija sa ostalim
mehanizmima sačinjava jedno od najsnažnijih sredstava borbe protiv spoljnih objekata
generatora strepnje.
Auguste Aichhorne iznosi slučaj jednog učenika kojim je, kao član saveta za
opšte obrazovanje, imao prilike da se pozabavi. To dete je steklo naviku da pravi
grimase. Učitalj se žalio na anormalno ponašanje dečaka prema ukorima i pretnjama;
u sličnim prilikama je pravio takve grimase da je ceo razred zahvatao ludački smeh.
Po učitelju, takvo ponašanje bi se moglo objasniti samo na dva načina: ili se radi o
svesnom, namernom ismejavanju, ili o trikovima. Obaveštenja koja je školski učitelj
pružio, brzo su se potvrdila pošto su se za vreme konsultacija grimase ponovile. Ali
razgovor između Aichhrn – a, učitelja i deteta pruža objašnjenje ovoga stanja:
Aichhorne je posmatrajući pažljivo svoja dva sabednika, ustvari utvrdio da dečakove
grimase predstavljaju samo karikaturnu reprodukciu crta razdraženog učitelja. Dete,
prinuđeno da istrpi grdnje svoga učitelja, namerno ga imitira i time ugušuje svoju
strepnju. Od učiteljeve ljutosti on pravi svoja, sluša reči profesora usvajajući pritom,
iako toga nije svestan, njegove izraze ( misli se na izraz lica ). Grimase su ovde
( equivaut – jednake ) indentifikacija sa strahovanim objektom spolja.
Podsetimo se na slučaj devojčice koja magijom i vrdžbinama se trudi da
prebrodi svoje muke što ih joj želja za penisom stvara. Ona hotimice, namerno, koristi
mehanizam koji naš dečak upotrebljava nevoljno. Kod kuće se devojčica ne usuđuje
od fantoma da pređe kroz mračno pretsoblje; iznenada, ona usvaja jedan izgovor koji
joj dopušta da savlada svoj strah: prolazeći kroz pretsoblje devojčica se otada prepušta
svim vrstama neobičnih gestikulacija. Posle kratkog vremena ona triumfijalno svome
mlađem bratu otkriva tajnu svoje pobede nad strepnjom; '' Ne treba se bojati u
 - 51 -

pretsoblju, igraj se samo kao da si ti sam taj fantom koji bi mogao da dođe ''.
Gestikulacija je dakle ovde isto identifikacija sa strahovanim objektom spolja.
Slučaj ovo dvoje dece nije originalan i predstavlja u stvarnosti samo način
jednog prirodnog i banalnog ponašanja primitivnog '' JA ''. Proučavanje prizivanja i
isterivanja đavola u toku religioznih ceremonija kod primitivaca nas je odavno sa tim
upoznalo. U velikom broju dečjih igara isto tako, ova metamorfoza siže – a u strašni
objekt izaziva promenu strpnje u prijatno osećanje sigurnosti, što dopušta da se pod
jednim novim uglom razmatrju igre u kojima sebi dete daje neku ulogu.
Međutim, fizičko imitiranje protivnika predstavlja asimilaciju samo jednog
dela od elemenata kakvog složenog strahujućeg čina. Posmatranje nam pokazuje da
takođe i ostali elementi mogu biti savladani.
Mali bolesnik od šest godina, o kome sam vać više puta govorila, primoran
je da ide kod zubara. Prvi put sve ide dobo budući da je postupak bio bezbolan; dete
trijumfuje i ruga se svim koji se plaše da idu kod zubara. Ali jednog lepog dana dečak
mi dolazi na seansu psihoanalize sa vrlo rđavim raspoloženjem. Zubar mu je zadao
bola, dete je nadureno i svet se stvarima iz sobe. Najpre je guma za brisanje žtvovana,
zahtev da mu je dam i, kad to odbijem, hvata se za perorez i njime reže veliko parče
kanapa koji mu sad nečem služi, već sasvim suprotno, secka ga na male komadiće. Na
kraju baca kanap i okreće se olovkama koje svojim perorezom beskrajno deljka,
lomeći im sva srca, ali nastavljajući da ih delje. Pogrešno bi bilo reći da se on '' igra
zubara '' pošto ne uzima ulogu. Ovde se dete ne identicira sa svojim agresorom nego
sa agresijom tog zadnjeg.
Isto dete je došlo da vidi posle jednog lakšeg nesretnog slučaja. U školi,
tokom jedne sportske igre, lupilo je svom težinom na ispruženu pesnicu profesora
gimnastike. Usnica mu krvari, on plače i pokušava da rukom sakrije ranu i suze.
Nastojim da ga umirim i utešim ali, napuštajući me, i dalje je u žalosnom stanju. Ipak
sledeći da vraća se obučen u vojnika i drži se uspravno sa šajkačom na glavi, sabljom
o bedrima i pištoljem u ruci. Uviđajuđi moje iznenađenje pred ovakvim preobražajem,
zadovoljava se da kaže: '' Hteo sam da budem obučen u vojnika da bi se igrao sa
tobom ''. Međutim, umesto da se igra, seda isvojoj majci piše pismo: '' Draga mama,
molim te, molim te, molim te, ne čekaj Uskrs da mi daš prorez koji si mi obećala ''. I
ovde opet ne dopušta da uljulja u cilju prebrodivanja strepnje izazvane predhodnog
dana, dete hoće da izigrava ličnost profesora sa kil se sudario. Ono što dete ovaj put
predstavlja nije ni alegorija toga istog profesora. Jasno je da su tu oružje i oprema, kao
virilni atribut, simbolizovali sanagu profesora, dopustili detetu da se indetifikuje sa
muškošću odraslih i da se time odbrani od narcističkih poniženja i stvarnih
neprijatnosti.
Svi ovi primeri ilustruju dobro poznatu činjenicu, dete introjektira nešto od
objekta strepnje, što mu dopušta da asimilira kakav skoro pridošli strepeći događaj.
Vidimo kako se mehanizmom identifikacije ili introjekcije kombinira jedna drugi
 - 52 -

važan mehanizam. Igrajući ulogu agresora, dete se pretvara od onoga kome se preti u
onoga koji preti. U knjizi '' Izvan pristupa zadovoljstva '', ovaj prelaz sa pasivne na
aktivnu ulogu u cilju postizavanja asimulacije neprijatnih ili traumatičnih događaja
detinjstva je opisan do detalja: '' Kad vršio kakvu malu operaciju '' kaže Freud '' taj
mučni ogled biće svakako predmet kakve sledeće igre; ali ne treba neopaženo
popustiti dobitak u zadovoljstvu – prudošlog iz jednog drugog izvora. Prelazeći
izpasivnog incidenta u aktivnost igre, dete svom drugu u igri dodeljuje neprijatnu
ulogu koju je ono samo držalo u svetu se tako na ličnost toga zamenika ''. ( Cel. Del.
Knjiga VI, str. 203 ) Što je istina za igre, takođe je istina i za ostala ponašanja deteta.
Kod malog sa grimasama i kod male vračare mi neznamo šta može da se desi od
pretnji koje su to dvoje uzeli na svoj račun; ali u slučaju drugog dečaka, agresivnost,
pozamljena od zubara i profesora gimnastike, je bila upravljena protiv cele vasione.
Ovaj isti fenomen transformacije nas još više iznenađuje kad je strpnja
vezana ne za kakav prošli nego za budući događaj. Na drugom mestu samispričala
slučaj jednog dečaka koji je bio uobičajno da na vratima svog pasionata zvoni kao
besomučan. Čim bi se ova vrata otvorila, on bi žestoko napao služiteljku da je spora i
da ne obraća pažnju na zvonce. Između trnutaka kad zvoni i trenutaka kad počinje da
se ljuti, dečak je zahvaćen strahom od prekora koji bi; zbog zvonjave, mogli da mu
budu upućeni. Eto zašto grdi služiteljku pre nego što ona ima vrenena da se žali.
Žestina njegovih '' profilatičnih '' rekriminacija stoji u poziciji sa intenzivnošću
njegove strepnje. Napada samu ličnost od koje očekuje napad a ne kakav bilo koji
supstitut. Permutacija između napadača i napadnutog je, u ovom slučaju, išla do kraja.
Jenny Waldener, opisuje slučaj jednog od svojih malih pacijenata – starog
pet godina, daje nam frapantan primer iste vrste. ( Saopštenje Bečkom
psihoanalitičaru seminaru o tretmanu dece ). U trenutku kad analiza prilazi pitanju
mastrubacije i fanatizma koji je prate, dete, do tada stidljivo i inhabirano, najednom
postaje divljački agresivno. Njegova ponašanje, obično pasivno, se manja a njegove
ženstvene crte karaktea potpuno nestaju. U toku seansi, izigravajući besnog lava, baca
se na analizatora. Šeta se sa bičem u ruci i igra se bauka, tj. na stepenicama kod njega
i kod mene, pucka bičem i preti ljudima. Majka i baba se žale kako pokušava da ih
udari po licu. Uznemirenost majke dostiže vrhunac kada mu padne na pamet da se igra
kuhinjskim noževima. Analiza tada pokazuje da ova agresivna navala kod deteta
nimalo ne odgovara ukidanju njegovih instiktivnih inhibicija. Oslobođenje ovih
virilnih tendencija ostaje još vrlo daleko, ono pati samo od strepnje. Ustvari, pošto je
postalo svesno svojih prošlih i svežih seksualnih aktivnosti, pošto je učinilo
neophodno priznanje, dete se plaši da ne bude kažnjeno. Njegovo iskustvo mu je
pokazaloda se odrasli ljute kad se nešto slično radi: grde, šamaraju, bičuju, a može biti
čak i da vam se nešto odseče. Tako kad moj mali pacijent uzima aktivnu ulogu, kad
besni, zamahuje nožem ili bičem tu tad samo predstavlja kaznu od koje on strahuje i
koju preduhitruje. On je interiorizovao agresiju odraslih pred kojima se oseća krivim i
 - 53 -

sad aktivnousmeruje svoju agresivnost protiv njih. Svaki put kada se u analizi pristupi
predmetima koje on smatra opasnim, ova se agresivnost povećava. Naposletku otkriva
svoje zabranjene misli i osećanja i, posle diskusije i interpretacije, dete ostavlja kod
analizatora svoj bič bauka koji je iznenada postao izlišan a koji inače nikada dotle nije
napuštao. Njegova grčevita želja za udaranjem izčezava u isto vreme kad i strah od
udarca. U ovoj '' indetifikaciji sa agresorom '' mi vidimo jedan dosta često posmatran
stadijum kod individuje u toku normalnog razvoja njenog '' Nad – JA ''. Indetifikujući
se sa pretnjom odraslih ova dva dečaka o kojima smo govorili su načinili odlučan
korak ka formaciji te moralne instance: oni su tako predupredili kritike drugog. Kad
neko dete ne prestaje da predupređuje, da introjektira osobine svojih vaspitača, kada
usvaja njihove osobenosti i njihova mišljenja, dete ted neprestano pruža, potreban
materijal za razvijanje svoga '' Nad – JA ''. Pa ipak, u to doba dete na shvata još vrlo
ozbiljno formaciju moralne instance. Predupređena kritika se nije zbog toga u isti mah
pretvorila u atokritiku. Kao što smo to mogli videti u gore pomenutim primerima,
takva kritika se odvija od prekorne aktivnosti deteta da bi se okrenula prema stranom
svetu. Zahvaljujući novom procesu odbrane, direktan napad usmeren protiv spoljnjeg
dolazi namesto identifikacije sa agresorom.
Jedan drugi kompleksniji primer će možda dopustiti da se bolje razume ovaj
novi postupak odbrane. Jedan dečak, dospevši na kuminantnu tačku svoga edipalnog
kompleksa, služi se mehanizmom koji smo opisali da bi savladao fiksiranje prema
majci. Dobri odnosi sa njom se remete nastupima gneva. Upuštajući se u sve vrste
optužbi među kojima – nerazumljiva činjenica, jedan isti stereotipni prekršaj se javlja
svaki put: žali se na majčinu radoznalost. Ovaj prvi korak u elaboratu njegovih
zabranjenih osećanja se lako interpretira; mali zamišlja da majka zna za njegove
libidinalne težnje i da te iste sa dubokim prezirom odbija. U svojim vlastitim
nastupima ljutine, dete reprodukuje taj prezir. Ali, suprotno od onog što se dešava kod
malog pacijenta Jenny Walder, žalbe ovog dečaka na majku nisu opšteg reda, on joj
zamera smo jednu, određenu stvar: radoznalost. Analiza pokazuje da ova radoznalost
nikako ne pripada instiktivnom životu majke već njegovom sopstvenom instiktivnom
životu. Ustvari, njegovi odnosima sa majkom, pulzija koju najteže savlađuje jeste
vojerizam. Izvrtanje uloga je ovde potpuno: on od majke uzima za sebe osećanje
prezira a njoj kao revanš dodeljuje svoju vlastitu radoznalost.
Jedna malada pacijetkinja u izvesnim fazama otpora neprestano zamera
svojoj analitičarki da je tajanstvena, žali se na njenu preteranu rezervisanost, saleće je
pitanjima o njenim ličnim podacima i pati što ne dobija nikakav odgovor. Zatim
prekori prestaju da bi našto kasnije ponovo analizira jedan stereotipan i, izgleda,
automatski način. I ovde opet ovaj proces sadrži dve faze: sa vremena na vreme, kao
posledica izvesne inhibicije koja je sprečava da govori, naša pacijetkinja svesno
popušta da otkrije izvesnu intimne činjenice. Postupajući tako ona savršeno zna da
krši osnovno pravilo analize i očekuje prekore analitičara. Te imaginarne prekore ona
 - 54 -

tada introjektira i, usvajajući aktivnu ulogu, okreće ih protiv ličnosti analitičara. Kod
nje se faze agresivnosti tačno podudaraju sa fazama matizma. Kritika upućena
analitičaru otriva prestup za koji je ona sama kriva; krivica tajanstvenosti u stvarnosti
učinjena od pacijentkinje, dodeljena je psihoanalitičaru.
Jedna druga mlada pacijentkinja je perijodično podložna vrlo intezivnim
stanjima agresivnosti. Ona dosta podjednako deli to osećanje mržnje na mene, svoje
roditelje i druge ličnosti. Naročito se žali na dve stvari; najpre, ona u tim fazama uvek
ima utisak da joj se nešto krije, nešto što osim nje svi znaju, neku tajnu za kojom gori
od želje da je sazna. Drugo, ona se pokazuje gorko razočarana što konstatuje
nedostatke svih ličnosti koje je okružuju. Kao i u slučaju pacijetkinje koja, zato što
ona sma ćuti, zamera svojoj analitičarki da je tajanstvena, atomatski dešavaju u
perjodima kad se njeni fantazmi mastrubacije, za koje ne zna, trude da izbiju u svesno.
Kada osuđuje voljena bića, to je stroga što od njih očekuje prekore za svoju infantilnu
mastrubaciju. Indetifikujuci se sasvim sa ovim prekorom, ona ga okreće protiv,
spoljašnjeg sveta. Tajna koju svako od nje krije, to je tjna njene vlastite mastrubacije
koju ona krije od drugih kao i od same sebe. Njena agresivnost i ovde odgovara
agresivnosti drugih a '' tajna '' koju joj ne otkrivaju jeste odblesak njenog sopstvenog
potiskivanja.
Navedena tri primera nam pokazuju kako nastaju ova osobita faza evolucije
'' Nad – JA ''. Čak i pošto je spoljna kritika introjektirana, strah od sankcije i prestup
nisu još asocirani u duhu pacijenta. U samom trenutku kada se kitika predupređuje,
prestup je odgurnut u spoljašni svet, što navodi da se kaže kako se mehanizam
indentifikacija sa agresijom dopunjuje jednim drugim postupkom odbrane,
projekcijom krivice.
Neko '' JA '' koje se na ovaj osobit način razvija, činjenicom mehanizma
projekcije introjektira autoritete koji ga kritikuju i asimilira ih, stvarajući od njih svoje
'' Nad – JA ''. To isto '' JA '' postaje zatim sposobno da pokazuje netrpeljivo prema
spoljašnjem svetu pre nego što bude strogo prema sebi samom; dobro nauči da
raspoznaje ono što je za osudu ali mehanizam odbrane koristi protiv neprijatnosti
autokritike. Gnev koji u njemu izaziva grana dela drugog jeste neka vrsta predhodnika
i substituta svog vlastitog osećanja krivice. Gnušanje mu se automatski povećava
svaki put kada opažanje svoje lične krivice teži da se uveća. Ova faza evolucije '' Nad
– JA '' obrazuje jedu vrstu predhodnog stanja moralnosti. Istinska moralnost počinje
tek u trenutku kad predupređena kritika usvoji zahteve '' Nad – JA '' i kad se poklapa
sa percepcijom koju ima '' JA '' o ličnom prestupu. Od toga momenta se '' Nad – JA ''
ne okreće više prema spoljnem svetu nego prema unutrašnjem i netrepeljivost prema
drugom se ublažuje. Ali kad se ovo stanje jednom dostigne '' JA '' je primorano da trpi
jedno veće '' nezadovoljstvo '', ono koje samokritika i osećanje krivice izazivaju.
Može biti da izvesne osobe ne premeštaju nikada prelazno stanje stvaranje
njihovog '' Nad – JA ''. Može biti da nikada ne uspevaju da potpuno interioriziraju
 - 55 -

proces; iako opažaju svoju vlastitu krivicu, oni ostju osobito agresivni prema spoljnem
svetu. U takvom slučaju se '' Nad – JA '' ponaša prema spoljnjem svetu sa tako malo
obzira kao '' Nad – JA '' melanholičara prema svome '' JA ''. Može bit da ovi zastoji u
formiranju '' Nad – JA '' ukazuju na zakržljale predispozicije za melanholična stanja.
'' Indetifikacija sa agresorom '' s jedne strane predstavlja predhonu fazu
različita '' Nad – JA '' a izgleda da sa druge strane obrazuje posredničku fazu
formiranju paranoičnih stanja. Ako mehanizam indetifikacije potseća na prvu fazu,
mehanizam projekcije se približuje drugoj fazi. Međutim, indetifikacija i projekcija
sačinjavaju normalne aktivnosti '' JA '', koje daju najrazličitije rezultate, već prema
materijalu na kome se primenjuje.
Naročita kmbinacija introjekcije i porojekcije, ovde nazvana '' idetifikacijom
sa agresorom '' može se smatrati normalnom samo ako '' JA '' to koristi jedino protiv
lica koji prema njemu imaju nekog autoriteta, tojest, samo u njegovim naporima da se
suprodstavi objektima strepnje.Ovaj mehanizam odbrane gubi od svoje inocuite
( normalnosti ? ) i dobija ptološki karakter kad se prenese u ljubavni život. Muž koji
projektira na ženu svoju vlastitu želju da je prevari, žestoko joj zamerajući nevernost
introjektira zamerke koje bi njegova žena mogla njemu da uputi i projektira na nju
jedan deo sopstvene instance '' Ono ''. ( Frojd; '' O nekoliko neurotičnih mehanizama u
ljubomori, paranoji i homoseksualnosti ''. Cel. Dela, knjiga V, strana 388 ). Ipak,
njegova namera nije u tome da se osigura protiv neke agresije spolja nego upravo
protiv propuštanja pozitivne libidinalne veze koja ga sjedinjuje sa tom ženom,
popuštanja izazvanog unutrašnjim silama. Prema tome i rezultat je takođe drugačiji:
umesto da zauzima stav agresivnosti prema bivšim agresorima spolja, ta vrsta
pacijenta se obavezno fiksira za svoju ženu i ova fiksacija uzima oblik projektirane
ljubomore.
Kad se ovaj isti mehanizam projekcije upotrebi protiv ljubavnih pulzija
homoseksualizma reda, onda se kombinuje još i sa drugim mehanizmima. Iskretanje u
suprotno, u ovom slučaju obrtanje ljubavi u mržnju, dovršava delo introjekcije i
projekcije i izaziva pojavu paranidnih delirijuma. U oba slučaja – odbrana od
ljubavnih pulzija, ili heteroseksualnih ili homoseksualnih projekcija nije slobodno
izabrana. Materjal kojim '' JA '' raspolaže mu diktira način biranja svih vlastitih
nesvesnih uzbuđenja, '' izbora koji odaje istorodna nesvesna uzbuđenja protivničke
strane ''.
Analiza indetifikacije sa agresorom nam ne pomže samo u utvrđivanju
teoriskih razlika između načina upotrebe raznih mehanizama odbrane, nego još i da u
analitčkom transferu diferenciramo nastupe agresivnosti od nastupa strepnje. U
slučaju kad analiza uspe da stvarane agresivne pulzije dovede u svest analiziranog,
ponovo izazvan afekat teži da se abreakcijom u transferu smanji. Ali u slučajevima
kada se agresivnost pacijenta javlja iz kritičnog stava koji nam on pripisuje, tad ta
agresivnost nije načeta ni revivisencijom ( reviviscence = ponovno oživljavanje ) niti
 - 56 -

abreakcijom i povećava se sve dotle dok traje zabrana na nesvesna uzbuđenja – a koja
isčezava, kao kod dečaka koji je priznao mastrubaciju, tek kad se jednom razbije strah
od kazne i od '' Nad – JA ''.
 - 57 -

GLAVA X

JEDAN OBLIK ALTRUIZMA

Mehanizam projekcije uništava postojeću vezu izmđu konceptualnih
( conceptuel = vidljiv ) predstavnika opasnih pulzija i '' JA '' time se najviše dodiruje
sa procesom potiskivanja dok ostali sistemi odbrane, kao premeštanje, okretanjeu
suprotno, okretanje protiv sebe, utiču na sam instiktivni fenomen, koga potiskivanje i
projekcija samo sprečavaju da postane svestan. Potiskivanjem se nezgodna predstava
ubacuje u '' Ono '' a projekcijom se, naprotiv, izbacuje u spoljni svet. Ali između
projekcije i potiskivanja postoji jedna druga tačka sličnost i u tome što prvi od
mehanizama nije povezan sa nekom određenom situacijom, nego može da izazove isto
tako stvarnom strepnjom kao i strepnjom od '' Nad – JA '' ili strahom od pulzije.
Autori, pristalice engleske analitičke škole, pretenduju da još od prvih meseci
postojanja i pre svih potiskivanja, već postoji projekcija protiv agresivnih pulzija i da
ovaj fenomen kod deteta igra kapitalnu ulogu određujući njegovu ličnost i viziju sveta.
Bilo kako, u toku celog prvog detinjstva, '' JA '' učestano koristi mehanizam
projekcija. Mala deca se njim služe da izbegnu radnje i želje koje bi mogle da postanu
opasne i da odbace svaku odgovornost sa sebe ili nekog ili na nešto izvan sebe. Kakav
'' mali stranac '', kakva životinja, neki put i izvesni nepokretni, beživotni predmet im
služe za smeštaj svoje vlastite greške. Na taj način se infantilno '' JA '' sasvim prirodno
rasterećuje od prohibiranih uzbuđenja i želja, velikodušno ih dodeljujući okolini. U
slučajevima kad su ove želje kažnjive, '' JA '' za izdržavanje kazne istura napred lica
na koja je izvršilo projekciju. Ako je, međutim, ovaj mehanizam pokrenut osećanjem
krivice, tad dečje '' JA '' pretvara samooptužbu u optužbu protiv ostalih. U oba slučaja
'' JA '' omrzne tobožnjeg krivca i sudi mu na najnetolerantniji način.
Mehanizam projekcije remeti tako naše ljudske odnose kad projektiramo na
druge našu vlastitu ljubomoru i kad pripisujemo drugima našu sopstvenu agresivnost.
Ipak, ovaj isti postupak službi takođe za postavljanje važnih pozitivnih veza,
konsolidujući time odnose među ljudima. Ovu normalnu i manje uočljivu formu
projekcije nazvaćemo '' altruističkom cesijom '' pulzija. Dajemo jedan primer:
U toku svoje analize, jedna mlada učiteljica priča da je za vreme detinjstva
neprestano bila proganjana od dve ideje: imati lepe haljine i mnogo dece. ( Skoro
obsesionano je volela da zamišlja ostvarenje ovih dveju želja; međutim, pored ove dve
glavne želje imala je i bezbroj drugih ). Uspela je da ima sve što njene starije
drugarice imaju i da čini sve što one čine. Želela je i da ih nadmaši kako bi joj se
divili. Njeno večito '' I ja takođe '' strašno je dosađivalo starijima. Osim toga, većina
njenih željasu imale karakter hitrosti i nezasićenosti. Jednom odrasla, smatrana je za
osobu bez pretenzija i velikih zahteva u životu. U vreme svoje analize ona je još
neudata, bez dece a njene haljine su skromne i iznošene. Izgleda da je lišena želja i
ambicija i da netraži rivalitet sa ostalim, osim ako je izvesne neophodnosti na to
 - 58 -

primoraju. Kao što se to čas dešava, ona u prvi mah odaje utisak nekoga koji je postao
sasvim nešto suprotno od onoga što je bio u detinjstvu, nekoga čije su želje bile
potisnute i u svesnom zamenjene reakcionalnim formacijama. ( Na primer, potreba za
dopadanjem zamenjena skromnošću, ponos zamenjen nedostatkom ambicija ).
Očekuje se da je njeno potiskivanje poteklo iz takve zabrane seksualne prirode koja se
je, počev od egzibicionističkih pulzija i želje za decom, proširila se na celokupnost
svog njenog instiktivnog života izvesni detalji njenog ponašanja međutim, demantuju
ovaj prvi utisak. Jedno podobnije ispovedanje njenog života pokazuje da se bivše
njene želje afirmiraju sa žestinom koja baca u zasenak potiskivanje. Njeno odbijanje
seksualnosti joj ne zabranjuje da se živo zainteresuje za ljubavni život svojih
prijateljica i kolega. Ona obožava da venčava ljude i prima mnoštvo ljubavnih
ispovesti. Njen nedostatak koketerije je nimalo ne sprečava da se pozabavi odevanjem
drugih. Ona nema dece ali za decu drugih ima mnogo ljubavi, koju ostalom odaje i
sam izbor profesije. Reklo bi se da joj mnogo stalo do toga da njene prijateljice nose
lepe haljine, budu obžavane i postanu majke. Na takav isti način je ona, uprkos
nedostacima arivizma, ambiciozna za ljude koje i voli i živo se interesuje njihovim
službenim uspesima. Stvarno, do trnutka analize, njena egzistencija ne sadrži skoro
nikakav značajniji događaj. Umesto da svoju energiju koristi u lične svrhe, ona je celu
stavlja u službu lica za koja se interesuje. Učestvuje u životu drugih umesto da doživi
svoju vlastitu egzistenciju.
Analiza njenih infantilnih veza ( odnosa = relation ) sa ocem i majkom nam
razjašnjava prirodu njenog unutrašnjeg preobražaja. Jedno prerano odricanje
instiktima je dovelo do formiranja jednog naročitog strogog '' Nad – JA '' i čini
nemogućim svako ostvarenje želja. Njena žudnja da ima penis, što izaziva izvesne
vrline fantazme ambicije, njene feminističke želje da ima decu i da se, gola ili
obučena, dopadne svom ocu, sve joj je to bilo zabranjeno a da pritom nije bilo
potiskivanja. Svaka od ovih pulzija je projektirana izdvojena na izvesne substitute.
Koketirija njenih prijateljica joj pruža priliku da im transferiše vlastitu koketeriju dok
njene libidinalne želje i fantazmi ambicije nalaze puta napolje. Kao što smo to već
mogli videti kod ostalih slučajeva, ona svoja zabranjena instiktivna uzbuđenja
projektira na drugog. Jedino usled kasnijeg prerađivanja se ovaj slučaj razlikuje od
ostlih predhodnih. Umesto da se udalji od svojih substituta, pacijentkinja se
identifikuje sa njima. Ona pokazuje prema njihovim željama jedno veliko razlikovanje
i oseća se vrlo bliska njima. Kod drugih vrlo dobro toleriše izvesne instinktivne
pulzije koje je njeno '' Nad – JA '' osuđivalo kad su se ticale vlastitog '' JA '' a svoje
instikte zadovoljava učestvujući u instiktivnom zadovoljenju svoga bližnjeg – što joj
dopuštaju mehanizmi projekcije i identifikacije. ( Videti takođe šta kaže Paul Federn
povodom '' identifikacije i simpatije '' ). Povučeni stav koji nalaže zabranu sopstvenih
instikata prestaje čim se radi o tome da se, pošto su projektirane na neku drugu ličnost,
te iste želje ostvare. Ustupanje svojih vlastitih instiktivnih pulzija drugima je obojena
 - 59 -

egoizmom, ali napori učinjeni za zadovoljenje pulzija drugih imaju jedan stav koji
smo sasvim prisiljeni okvalifikujemo kao altruistički.
Ovim prenošenjem svojih sopstvenih želja na drugo karakteriše se celo
njeno ponašanje; taj način postupanja se primećuje još jasnije kada se analiziraju
beznačajniji događaji iz njenog života. U trinaestoj godini se, na primer, tajno
zaljubila u jednog prijatelja svoje sestre, starije a koja je nekada bila predmet njene
osobite ljubomore. Ona se pita da li je mladi čovek, sa svoje strane, ne voli više od te
sestre i uvek se nada da od njega dobije kakvo svedočanstvo ljubavi. Kao što sasvim
često biva, doživljuje razočarenje: mladi čovek dolazi jedne večeri iznenada i poziva
sestru naše pacijentkinje da izađe s njim. U analizi se jasno seća da je, pošto je jednom
efekat udarca minuo, najednom razvila grozničavu užurbanost u tome da sestru
pripremi da bude '' što lepša '' za taj izlazak. Čineći to, ona ponovo nalazi svoju
veselost i potpuno zaboravlja da će njenoj sestri a ne njoj pripasti sve zadovoljstvo.
Projektiranjem na protivnicu svoje vlastite želje da bude voljena i da se dopadne, ona
nalazi zadovoljenje u identifikaciji sa objektom zavisti.
Fenomen je analogan i kad se radi ne samo o ostvarenju nego i o odricanju.
Ona voli da hrani i mazi malu decu koju joj povere. Jednoga dana spazi jednu majku
kako odbija da se liši neke poslastice u korist svoga deteta. Ma kako da je obično
ravnodušna prema zadovoljstvima stola, ovo odbijanje je jako naljutilo, usvaja
razočaranje deteta kao što je nekada usvojila radost svoje sestre, ona se, bez sumnje, u
korist svoga bližnjeg odrekla prava da vidi ostvarenje svojih želja bez prepreka.
Ova zadnja crta karaktera se pojavljuje još jasnije u ponašanju jedne druge
pacijentkinje istog tipa. Mlada žena, koja sa svekrvom održava izvesne prijateljske
odnose, čudno reaguje na smrt svoje svekrve. Njoj, kao i ostalim ženama iz familije,
pripada da pristupi podeli pokojničinih haljina. Za razliku od ostalih rođaka, ona
dobija da prisvoji i najmanju stvarčicu za ličnu upotrebu. Ali zato bira jedan mantil da
ga pokloni siromašnoj rođaci. Kad je sestra pokojnice izrazila nameru da zadrži perle
od mantila u pitanju, naša mlada žena, dotle tako ravnodušna, iako nezainteresovana
na jednom se razboli; okreće svu svoju, obično inhibiranu, agresivnost protiv tetke i
na kraju pobeđuje; njena štićenica će imati poklon koji joj je ona odredila. Analiza
ovog događaja pokazuje da su izvesna osećanja krivice sprečili mladu ženu da zadrži
nešto što je pripadalo njenoj svekrvi. Haljine simbolizuju za nju ostvarenje jedne
želje: da pored svekra zauzme mesto pokojnice. Zato se ona odriče i prenosi na svoju
rođaku želju da '' nasledi svoju svekrvu ''. Pošto se jednom ovaj čin ostvario, ona
žestoko oseća želju i depresiju i postaje sposobna da nametne svoju volju što joj se za
nju samu nikad nije desilo. '' Nad - JA '', nemilosrdno kad se radi o kakvoj instiktivnoj
pulziji mlade žene, pristaje na tu istu želju čim se ona odvoji od '' JA ''. Obično
reprimirano agresivno ponašanje se iznenada slaže sa '' JA '' – kad se radi o
zadovoljenju želje drugoga.
 - 60 -

Bili smo u mogućnosti da u svakidašnjem životu vidimo bezbroj analognih

slučajeva čim bi se naša pažnja prenela na postupke odbrane kombinovane
projekcijom i indentifikacijom. Jedna mlada koju njeni skrupuli sprečavaju da se uda,
čineći sve moguće da uda svoju sestru. Jedna pacijentkinja, grčevito uzdržljiva za
lične izdatke, postaje rasipna kad treba kupiti poklone. Jedna druga, koju strepnja
sprečava da ostvari nameru o putovanju, sa nepredviđenim oduševljenjem savetuje
svoje prijateljice da putuju. U svakom od ovih slučajeva se indentifikacija – sa
sestrom, prijateljicom ili korisnikom poklona, otkriva iznenadnom eksplozijom
kakvog vrelog osećanja solidarnosti to osećanje traje sve dok se za drugu ličnost
ostvaruje želja koju pacijent ima. Stalno se rugaju '' starim devojkama,
provodadžikama '' i '' radoznalim koji gledaju kako drugi igraju i za koji ulog ( čip –
plot ) nije nikada suviše visoko ''. Cesija drugome kakve želje, briga sa kojom se zatim
pazi da se ta želja ostvari je ustvari, uporediva sa posmatranjem neke igre kojoj se
prisustvuje sa zadovoljstvom i interesom ali u kojoj se ipak čovek ne usuđuje da
učestvuje.
Ovaj mehanizam odbrane služi u dve svrhe: najpre pacijent koji ga koristi
može da uzme učešće u instiktivnim zadovoljenjima drugih samim tim što ima za njih
jedno prijateljsko interesovanje koje mu, i pored '' Nad – JA '', osigurava neko
indirektno zadovoljenje. Zatim, usled ovih procesa se aktivnost i agresivnost ( čija je
zakrčenost sprečavala zadovoljenje primarnih želja ) oslobađanju. Jedna pacijentkinja,
nesposobna za najmanji napor da samoj sebi pribavi kakvo oralno zadovoljstvo,
strašno se naljutila videći jednu majku kako prisiljava svoje dete na odricanje istog
reda. Snaha koja je sebi uskratila pravo da prisvoji stvari pokojnice, može da se
posluži svom svojom agresivnošću da odbrani simboličko pravo na neke druge
ličnosti. Činovnica koja se nikad ne bi usudila da za sebe traži povišicu plate,
najednom bombarduje svoju direktorku reklamacijama u korist jedne koleginice. U
analiziranju sličnih situacija otkriva se poreklo ovog odbrambenog procesa koji
proističe iz nekadašnjih sukoba između deteta i nekog srodničkog autoriteta, sukoba
nastalog povodom kakvog instiktivnog zadovoljenja. Agresivnost pacijenta prema
svojoj majci, odbacivana sve dok se radilo o instiktivnoj želji samog pacijenta,
prepušta se slobodnom toku čim se radi o, naizgled, stranim željama. U ovom žanru je
najpoznatiji tip društvenog dobrotvora koji koristi svu svoju agresivnost, svu svoju
energiju da izvlači novac od jednih da bi ga dao drugima. Može biti da je
najekstremniji tip ubice koji u ime potlačenih ubija tlačitelja. Žrtva ove oslobođene
agresivnosti predstavlja redovno ličnost koja je u detinjstvu nametnula sebi instiktivno
odricanje.
Razni faktori određuju izbor predmeta na koji će se preneti instiktivne
pulzije. Neki put je opažanije prohibiranje pulzije kad drugog dovoljno da '' JA '' stavi
projekciju u dejstvo. U slučaju sa nasleđem svekrve radilo se o tome da ličnost
supstituta nije bila bliska rođaku i što je tim želja dobila karakter bezazlenosti, dok je
 - 61 -

kod same pacijentkinje ta ista želja bila odstranjena kao incest. U većini slučajeva lice
koje služi kao supstitut je bilo lice kome se nekada zavidelo. Učiteljica altruista iz
mog prvog primera transferiše na prijatelje svoje fantazme ambicije a na prijateljice
svoje libidinalne želje. U njenoj naklonosti prijatelji zamenjuje oca i starijeg brata čiji
je penis priželjkivala a prijateljice predstavljaju lepu stranu čija je lepota u doba
adolescentnosti izazvala kod naše pacijentkinje transformaciju želje za penisom u
ljubomoru. Ona oseća da su njene ambicije osporene činjenicom da je žena i smatra
sebe nedovoljno lepom da se dopadne muškarcu. Razočarana, svoje želje tad prenosi
na lica koja su od nje bolje osposobljena da te želje ostvare. Njeni prijatelji muškarci
treba da u svojim profesijama postignu uspehe koje ona sama nije mogla da dobije;
devojke, fizički zgodnije, treba da uspevaju u ljubavi. Altruistička cesija joj je
sredstvo da pobedi svoje narcističko mučenje.
Često se međutim dešava da ova cesija u korist nekog sposobnijeg lica od
sebe ( za ostvarenje kakve instiktivne želje ) determiše odnose jedne mlade devojke sa
čovekom koga je izabrala da je predstavlja, - i to na štetu svakog istinskog
objektivnog opštenja. Sklapajući tako sa tim čovekom '' altruističke '' odnose, devojka
zahteva od njega da ostvari planove koji njega ženstvenost ( misli ona ) njoj
zabranjene da izvrši; ona, na primer, želi da on studira nešto umesto nje, da izabere
ovu ili onu profesiju, da postane bogat ili slavan,itd. U sličnim slučajevima se
egoizam i altruizam kombinuju na hiljade raznih načina. Mi svi znamo za roditelje,
altruiste i egoiste u isti mah, koji svojoj deci određuju planove za život a o kojima su
oni sami nekada sanjali da ih ostvare. Onda se desi kao da se roditelji nadaju da se
posluže svojim detetom, za koje veruju da je obdarenije od njih, da njime postignu
ono što oni sami nisu mogli. Možda se čak i često altruistički odnosi majke sa sinom
zasnivaju velikim delom na tom određivanju želja jednom sposobnije biću da te želje
ostvare. I stvarno, uspeh nekog čoveka na široko nadoknađuje sva odricanja koja ženi
iz njegove porodice čine prema njihovim vlastitim ambicijama.
Najlepši i najpotpuniji primer sličnog prenosa sposobnijem licu se nalaze u
Siranu od Edmon Rostana. Junak ovog komada je istorijska ličnost iz sedamnaestog
veka, francuski plemić, pesnik, gardijski oficir, poznat posvom duhu i hrabrosti ali
čija neobičajna ružnoća njegovog nazalnog produžetka smeta da se dopadne ženama.
On se zaljubljuje u svoju lepu rođaku Roksanu ali, svestan svoje lične ružnoće, odmah
se odriče svake nade da mu se odgovori istim načinom. Umesto da protiv rivala koristi
svoj strašni talenat kavgadžije, on prenosi sve svoje ljubavne težnje na čoveka lepšeg
od sebe. Jednom već angažovan na putu tog odricanja, svu svoju snagu, hrabrost i duh
Sirano stavlja u službu tog srećnog čoveka rivala i čini sve što može da mu pomogne
u ostvarenju njegovih želja. Najviša tačka drame je ponoćna scena pod balkonom žene
voljene od obojice: Sirano šapuće svom rivalu reči kojima će moći da je osvoji, zatim
zahvaljujući tišini uzima sam reč i, u vatri svojih izjava, zaboravlja da dragan nije on.
Svoju žrtvu shvata tek u trenutku kada se Kristijan, pošto je Roksanu dirnuo u srce,
 - 62 -

prebacije preko balkona i uzima mladu ženu u zagrljaj. Sve težnje privržen svom
rivalu, Sirano ga za vreme bitke štiti radije nego samog sebe. Pošto mu je smrt
oduzela supstitut, on se i dalje odriče ljubavi Roksane, kao da se radi o nekoj
zabranjenoj stvari. Opisujući nam '' altruizam '' Sirana, pisac nam je ispričao više od
jedne neobične ljubavne avanture, pokazao nam je paralelu koju je utvrdio između
Siranovog ljubavnog života i Siranove sudbine pesnika. Isto kao što je Kristijan
pomoću Siranovih pisama i pesama uspeo da zadobije ljubav Roksane, tako su izvesni
pisci isto, kao Korinej, Moljer i Svift, i Siranovih nepoznatih dela uzimali čitave
scene, povećavajući na taj način svoje vlastite veličine. Sirano iz drame prihvata tu
sudbinu. Kristijanu, lepšem, kao i Molijeru, genijalnijem, on daje svoje reči.
Neusavršenosti, za koje misli da mu onemogućavaju svaki uspeh, gone ga na to da
uvažava one koji su sposobniji od njega za ostvarivanje njegovih vlastitih fantazama
želja.
Kao zaključak, proučimo još ukratko ovu altruističku cesiju sa jedne druge
tačke gledišta, tj., u njenim odnosima sa strahom od smrti. Svaka osoba koja na
drugog široko projektira svoje instiktivne pulzije, prestaje da oseća taj strah i, čak u
trenutku same opasnosti, njeno '' JA '' se više ne brine za vlastiti život. Naprotiv, oseća
više brige i zebnje za život voljenih bića. Posmatranja ukazuju na to da ove osobe, čija
mu je bezbednost tako važna, jesu lica na koje je preneo svoje intiktivne želje. Tako
mlada učiteljica, o kojoj smo ranije govorili, preterano drhti za svoje prijateljice svaki
put kad su te iste trudne ili pri porođaju. U Siranu od Beržeraka, junak više pridaje
važnosti Kristijanovoj bezbednosti nego svojoj. Izvesno je da se u ovom slučaju ne
radi o potisnutom rivalitetu koji se ponovo pojavljuje pod formom pobeđenih želja
smrti. Analiza prisustva i odsustva ovih vrsta straha pre pokazuje da je individui stalo
do života samo u tolikoj meri u koliko joj on nudi mogućnosti da zadovolji svoje
pulzije. A kada su pulzije stransferne s nekog drugog, onda život tog drugog, a ne
pacijentov, postaje vrlo dragocen. Uništenje ličnosti supstituta znači isto ( što se desilo
Siranu sa Kristijanom ) kao i uništenje svih njegovih nadanja.
Posle svoje analize naša mlada učiteljica, nešto bolesna, ipak otkriva prvi
put da joj je pomisao na smrt neprijatna. Na svoje veliko iznenađenje, žarko želi da
dugo živi da bi udesila svoj novi stan i da položi jedan ispit koji će joj dopustiti da
popravi svoje prilike. Stan i ispit predstavljaju istinu u sublimiranom obliku,
ostvarenje izvesnih instiktivnih želja, koji joj je analiza dopustila da ponovo
uspotstavi u svom vlastitom životu.
Uslovi uspostavljanja neke altruističke cesije i cesije koje determinišu
homoseksualnost predstavljaju jednu očiglednu sličnost. Homoseksualac takođe
transferiše svoju jaku želju za materinskom ljubavlju na mlađeg brata kome je nekad
zavideo. On zatim daje zadovoljenje svojim prohtevima usvajajući materinski stav, što
mu dopušta da na, u isti mah aktivan i pasivan način, uživa u odnosima između majke
i sina. Nije međutim lako odrediti ulogu ovog procesa u altruističkim procesima koje
 - 63 -

smo upravo opisali. Ovaj mehanizam je trebalo da Siranu, kao i mladoj učiteljici,
pruži izvesno zadovoljenje čak i pre nego mogu uživati u uspehu njihovih delegata
zanos dara pruženje pomoći koji oni osećaju pokazuje da je cesija sama po sebi jedan
prijatan istiktivan proces. Kao i u indentifikaciji sa agresorom, oni prelaze iz
pasivnosti u aktivnost, i narcističko poniženje se kompenzira povećanjem osećanja
moći, pošto ličnost ( pacijent ) usvaja ulogu dobročinitelja. Tako je pasivno
prihvaćeno odricanje uravnoteženom datom srećom drugome.
Upitajmo se da li stvarno postoje altruistički odnosi gde lično zadovoljenje
ne igra nikakvu ulogu, čak ni pred prerušenim izgledom, sublimirano. Ono što je u
svakom slučaju sigurno jeste to da projekcija i indentifikacija ne sačinjavaju jedne
stavove altruističke pojeve. Razni oblici mazohizma, na primer, nude jednu laku stazu
koja ide istom cilju.
 - 64 -

ČETVRTI DEO
MEHANIZMI ODBRANE
IZAZVANI STRAHOM OD SUVIŠE SNAŽNIH INSTIKATA

PROUČAVANJE FENOMENA PUBERTETA

GLAVA IX

'' JA '' i '' Ono '' u doba puberteta.

Od svih razdoblja ljudskog života u kojima instiktivni stiču glavnu i

nespornu važnost, doba puberteta je od uvek najviše opsedalo psihologe zbog
psihičkih fenomena koji prate pojavu seksualne zrelosti. U velikom broju ne –
psihoanalitičkih dela naići ćemo na impresionirajuće opise poremećaja psihičke
ravnoteže a naročito na opise nerazumljivih i kontradiktornih protivurečnosti koje se
tada manifestuju u psihi. Adolescent je ekstremno egoist, smatra se za centar vasione,
jedini objekt dostojan pažnje ali, u isto vreme, pokazuje se sposoban, i to do takvog
jednog stepena koji više nikad u svom životu neće postići, da pokloni samoga sebe, da
se žrtvuje. On se vezuje u najžešće ljubavne odnose da bi ih raskinuo isto tako naglo
kao što ih je i počeo, sa oduševljenjem se uklapa u život zajednice a, međutim, ima
nužnu potrebu za samoćom, oscilira između slepe poslušnosti nekom vođi koga je sam
izabrao i žestokog revolta protiv bilo koje vlasti. Račundžija, materijalista, adolescen
je takođe pun uzvišenog idealizma, praktikuje asketizam ali iznenada ima potrebu za
najprimitivnijim nagonskim zadovoljenjem. U izvesnim momentima se prikazuje
brutalan, bezobziran prema svome bližnjem iako on sam manifestuje jednu preteranu
osetljivost. Njegovo raspoloženje oscilira između najvedrijeg optimizma i najcrnje
melanholije, između neumorne revnosti pri radu i turebne lenjosti i nedostatka interesa
za bilo šta.
Akademska ( academique=?! usiljena, kruta ) psihologija je pokušala da da
dva vrlo različita objašnjenja. Po jednom, ova bura u psihi bi proizlazila direktno iz
jednog verovatno hemijske vrste, procesa, koji nastaje zahvaljujući novoj aktivnosti
seksualnih žlezda. Druga teorija odbacuje ideju sličnog povezivanja između fizičkog i
psihičkog. Psihička uzburkanost je samo znak psihičke zrelosti kao što i somatske
modifikacije koje se događaju i isto doba otkrivaju seksualno fizičko sazrevanje.
Istovremenosti psihičkih i fizičkih fenomena nikako ne dokazuje da su jedni uzrok
drugih. Tako ova druga teorija proklamira nezavisnost psihičke evolucije u odnosu
žlezdane i instiktivne procese. Ova dva suprotna pravca psihologije se saglašavaju
samo na jednoj jedinoj tački: fenomeni puberteta, bilo da su somatski ili spiritualni
imaju, u pogledu razvoja individue, kapitalni značaj i tu se nalazi početak, klica
seksualnog života, svojstva za ljubav i karakter.
 - 65 -

Čudna stvar da se psihoanaliza, koja tako često za polaznu tačku svojih

istraživanja uzima kontradiktorne fenomene psihičkog života, do sada tako malo
brinula za probleme puberteta. Osim nekoliko izuzetaka ( Freud, Ernst, Jones,
S.Bernfeeld ) psihoanalitičari su radije zapostavljali proučavanje ovog razdoblja i
postavili ga u drugi plan u odnosu na ostala razdoblja. Razlog ovog zanemarivanja
bode oči; u stvari, psihoanalitičar smatra da seksualni život čoveka počinje sasvim pre
puberteta. Po psihoanalitičkim teorijama, izbijanje seksualiteta se dešava u dva tempa:
prvi put se to događa u toku prve godine. Ne u pubertetu već u ranom infantilnom
dobu se ostvaruju najodlučniji progresi u razvoju, tada individua prolazi kroz važne
pregenitalne seksualne stadijume i tada se determeniše njena normalnost ili
anormalnost kao i njena moć ili nesposobnost da voli. Proučavanje ove rane
( precoce ) periode treba dakle da nas upozna sa poreklom i razvojem seksualnosti,
dok akademska psihologija traži ove podatke samo u proučavanju puberteta. Za
psihoanalizu je pubertet samo jedan od faza ljudskog života, prvo ponavljanje
infantilnog seksualnog doba; kasnije će se dogoditi još jedno ponavljanje, ono iz
kritičnog doba. Svaka od ovih seksualnih perioda je jedno obnavljanje, renesansa
prethodne periode i svaka od njih dodaje nešto posebno ljudskoj seksualnosti.
Činjenicom fizičkog seksualnog sazrevanja, pubertet stavlja genitalnost u prvi red
( plan ) i prepušta genitalnim tendencijama prevlast nad parcijalnim pregenitalnim
pulzijama. Kritično doba, saglasno sa sonatskim opadanjem seksualnih funkcija, daje
zadnji polet genitalnim pulzijama i uspostavlja stara prava pregenitalnih pulzija.
Psihoanalitička literatura se do sada uglavnom bavila analogijama između
dva tri razdoblja burne seksualnosti. Ove analogije su naročito primetne u
kvantitativnim odnosima snaga '' JA '' i instikata. U ranom detinjstvu, pubertetu, i
menopauzi, jedno relativno moćno '' Ono '' se suprotstavlja jednom relativno slabom ''
JA ''. Reći ćemo tad da u izvesnim fazama je '' Ono '' jako a '' JA '' slabo. Osim toga,
postoje velike analogije kvalitativnog reda u '' Onome '' što se odnosi na jedno od dva
faktora veza '' JA '' sa '' Onim '', za vreme ova tri razdoblja. Ljusko '' Ono '' ostaje
skoro uvek isto u svim momentima života. Instiktivno pulzije su istina sposobne da se
modificiraju kada se sudare sa instancom '' JA '' i sa zahtevima spoljašnjeg, ili u
suštini samoga '' Onog '' te modifikacije su bezznačajne i skoro nikakve, osim onih u
vezi sa instiktivnim ciljevima, onih koje su najpre bile pregenitalne a zatim genitalne.
Seksualne želje, uvek spremne da izbiju iz potiskivanja čam se libido ili njegove
nadogradnje i fantazmi pojačaju , ostaju skoro nepromenjene u svim epohama,
detinjstvu, pubertetu ili kritičnom dobu. Kvalitativne sličnosti između ove tri faze
pojačavanje libida se objašnjava relativnom nepromenljivošću '' Onog ''. Tako se dakle
primetne razlike u raznim razdobljima ( koje je do sada psihoanaliza zanemarivala )
pripisujući drugom faktoru veza između '' Onog '' i '' JA '', tj., velikoj pokretljivosti
ljudskog ja. Kolko god '' Ono '' ostaje dosedno sebi, tolko isto je '' JA '' kadro da se
modificira. Na primer, proučimo '' JA '' ranog detinjstva i '' JA '' puberteta. Ona se u
 - 66 -

isti mah razlikuju po obimu, sadržajima, shvatanjima, sposobnostima, nemaju iste

privrženosti ni iste strepnje. Konsekventno, '' JA '' se u svojoj borbi protiv pulzija u
raznim razdobljima služi različitim mehanizmima. Mislimo da bi nam temeljnije
proučavanje primećenih devergencija između prvog detinjstva i puberteta razjasnilo
dosta stvari o formaciji '' JA '', kao što smo proučavanjem analogija između ove tri
faze bili upoznali sa instiktivnim životom.
Kao u slučaju instiktivnih procesa, proučavanje poznije evolucije '' JA ''
može biti plodonosno samo ako se prethodno dobro razume početna evolucija. Pre
nego što se žele objasniti poremećaji koji zahvataju '' JA '' u pubertetu potrebno je
znati kakva je u prvom detinjstvu bila situacija toga istog '' JA ''. Sukob između '' JA ''
i '' Onog '' kod malog deteta je potčinjen izvesnim posebnim uslovima. Dete je u to
doba izloženo željama koje karakterišu oralnu, analizu i faličnu fazu i ima tad
izvanredno žarku potrebu za zadovoljenjem, a fanatizmi i afekti udruženi da Edipovim
i kastracionim kompleksom su vrlo živi.
Međutim, '' JA '' koje je primorano da se suprotstavi svim ovim pojavama,
nije okončalo svoje formiranje i još je dakle slabo i nedorađeno. Pa ipak, malo dete
nije biće sa rezularenim instiktima i, u normalnim uslovima, isto tako ne oseća
unutašnji pritisak instiktivnih strepnji. Eksteriorno, tj. u vaspitnim uticajima koji se
nad njim vrše, dete nalazi jednu moćnu podršku protiv svog nagonskog života. Ono
nikada nije primorano da odmerava svoje slabe snage sa jakim pulzijama i kojima bi,
prepuštene same sebi, sigurno podleglo. Jedva mu se ostavi malo vremena da shvati
svoje vlastite želje i da postane svesno svoje snage ili svoje slabosti u odnosu na te
iste instikte. Lica koja ga okružuju mu jednostavno, pomoću obećanaj ili
zastrašivanja, tj., pomoću nade na ljubav ili ptretnji kaznom, diktiraju njegovo
ponašanje prema '' Onom ''.
Zahvaljujući ovim spoljnjim uticajima dete, u razmaku od nekoliko godina,
postaje sasvim sposobno da samo kontroliše svoje pulzije ali je moguće utvrditi kakve
su ovoj evoluciji bile odgavarajuće uloge '' JA '' sa jedne strane i direktne presije
spoljnjih elemenata sa druge strane. U kojoj se meri '' JA '' tokom ovog sukoba
potčinjava uticajima spolja, u tolkoj se meri dete okvalifikuje za '' pametno ''. Smatra
se '' rđavim '' detetom kada se njegovo '' JA '', odlučivši se za '' Ono '', pobuni protiv
svih ograničenja koje vaspitanje nameće nagonskim zadovoljstvom. Nauka koja ima
za cilj posebno proučavanje ovih oscilacija infaltilnog '' JA '' između '' Onog '' i
spoljnjeg sveta, nazvana je pedogogijom. Ona istražuje načine da što više učvrsti vezu
između vaspitanja i '' JA '' čineći uvek efikasnijom zajedničku borbu protiv sile
instikata.
Međutim, u psihi maloga deteta se već dešava jedan unutrašnji sukob izvan
domašaja vaspitanja. U samoj psihi deteta spoljnji svet vrlo rano sebi obezbeđuje
jednog predstavnika a taj predstavnik, to je stvarni strah. Prisustvo ove strepnje nikako
ne dokazuje da se u '' JA '' već oformila neka viša instanca, moralna svest ili '' Nad –
 - 67 -

JA '', ali ona međutim sačinjava prvog prethodnika. Stvarna strepnja unapred priprema
na štetu koje bi spoljnji svet mogao da nanese detetu; ona je jedna vrsta preliminarnog
nezadovoljstva koje određuje ponašanje '' JA '' bilo da kazna postane efektivna ili ne.
Sa jedne strane, stvarna strepnja je utolko jača ukolko se okolina deteta pokaže
opasnijim i strožijom; sa druge strane, mi znamo da se stvarna strepnja pojačava
okretanjem instiktivnog procesa protiv sebe, da je često udružena sa strepećim
fantazmima i da ona ne vodi nikakvog računa o modifikacijama stvarnosti. Tako njena
veza sa tom stvarnošću postaje sve labavije. Izvesno je da u duhu mladog deteta
moćni zahtevi stupaju u borbu protiv intezivne stvarne strepnje i simptomi infaltilne
neuroze sačinjavaju pokušaj da se taj sukob likvidira. Kojoj naučnoj disciplini pripada
onda proučavanje i opis ovih unutrašnjih borbi? To je jedno vrlo sporno pitanje:
izvesni pretenduju da ih integrišu pedagogiji dok mi znamo da oni čine deo nauke o
neurozama.
Situacija infaltilnog '' JA '' ima još jedno naročito svojstvo koje se dalje neće
pojaviti. Kasnije, u svakoj situaciji odbrane, postojaće dva protivnika, - pulzija prema
jednom više ili manje okrutnom '' JA '' sa kim ona treba da se sporazume. Kod deteta
se, naprotiv, i samog sukoba rađa '' JA ''. Instance '' JA '', koja će morati tokom celog
života da se suprotstavlja instiktima, formira se u ovom ranom razdoblju pod
istovremenim presijama instiktivnih zahteva '' Onog '' sa jedne strane, i spolja
izazvane stvorene strepnje sa druge strane. Za '' JA '' se može reći da je '' skrojeno po
meri '' ( Ultra moderna pedagogija teži sada da za decu takođe fazonira '' po meri '' i
spoljnji svet ), tj., skrojeno na način da uspostavi ravnotežu između ove dve sile;
navala instikata i pritisaka spoljnjeg sveta. U našim očima prvi infaltilni period se
završava kada je ovaj deo formiranja '' JA '' dostigao jedan izvestan stadijum. '' JA '' se
odlučilo kakve će položaje zauzeti u svojoj borbi protiv '' Onog '', '' JA '' je uspostavilo
izvestan odnos između instiktivnog uživanja, a tako postignuta ravnoteža mu dopušta
da ukloni naročite sukobe. Naviknuto da podnese jedan izvestan razmak u ostvarenju
svojih želja, '' JA '', u svojim metodama odbrane više voli one koji ostaju pod znakom
stvarne strepnje. Reklo bi se da je uspostavljen jedan modus između '' JA '' i '' Onog ''
a na koji oba pristaju.
Kroz nekoliko godina situacija se modificira; period latencije sa svojim
fiziološki uslovljenim smatranjem instiktivnih snaga pruža instanci '' JA '' jedan
predah. U svojoj odbrandbenoj borbi '' JA '' ima tada vremena da se posveti ostalim
zadacima i da poveća svoja znanja i svoje sposobnosti, postajući tako pripravnije da se
bori sa spoljnjim svetom, pred kojim nije više ni tako slabo niti tako potčinjeno.
Između ostalog, ovaj svet u njegovim očima ne izgleda tako jak. Malo po malo, u meri
u kojoj uspe da likvidira svoju edipalnu situaciju, '' JA '' modificira svoj stav prema
spoljašnjim objektima. Dete ne zavisi više tako potpuno od svojih roditelja i
indetifikacija se sve više i više zamenjuje objektivnom ljubavlju. Ono što su roditelji i
vaspirači usadili ( inculquer = ubaciti, nakalemiti, pridodati ) detetu, svoje želje, volje,
 - 68 -

ideale, sve se to nađe interiorizovano ( interioriser = ? ). Spoljnji svet se više ne

manifestuje u unutrašnjem životu mladoga bića samo kao generator stvarne strepnje,
dete je u svome '' JA '' uspostavilo jednu permanentnu instancu koja predstavlja
zahteve ambijanse ( sredine, okoline, atmosfere ) i koju mi nazivamo '' Nad – JA ''.
Ukoliko se više ova transformacija izvršava, utoliko se i dečja strepnja takođe
modificira. Strah od spoljnjeg sveta se umanjuje i sve više ustupa mesto strahu od
novih sila koje su pristigle da zamene stare: te nove sile su '' Nad – JA '' ili moralna
savest i osećanje krivice. Tako u periodu latencije '' JA '' nalazi novog saveznika u
borbi koju to '' JA '' vodi protiv instiktivnih procesa. U toku ove faze moralna strepnja
igra ulogu koju je u prvom detinjstvu ( u ranom detinjstvu ) imala stvarna strepnja,
ona je ta koja opominje odbranu od pulzije. Kako odlučiti ovde opet, što se u kontroli
instikata može pripisati na '' JA '' a šta moćnom uticaju '' Nad – JA ''?
Međutim, ovo zatišje razdoblja latencije se ni malo ne odugovlači. Tek što je
započeta borba između dva protivnika, '' JA '' i '' Onog '' prestala, - već se, činjenicom
jačanja jednog od protagonista, same baze uspostavljenog sporazuma duboko
modificiraju. Fiziološki proces somatske seksualne zrelosti propraćen jednim

Nema teksta
 - 69 -

GLAVA XII

INSTIKTUALNA STREPNJA U PUBERTETU

Što se tiče proučavanja '' Onog '', mi nikada nismo u psihoanalizi prestajali
da pridajemo veliku važnost razdobljima života u kojima se dešavaju navale libida.
Želje, fantazmi, instiktuelni procesi koji bi u drugim momentima prošli nezapaženi ili
ostali nesvesni, izbijaju tada u svesno zahvljujući nihovoj povećanoj izgradnji,
savladajući, tamo gde je to potrebno, prepreke koje im je suprodstavilo potiskivanje i
postaju, počev od svoje pojave, pristupačni posmatraču.
Pa ipak, zanimljivost koju nude ova razdoblja libidinalnih navala nije ništa
manja i kd se radi o proučavanju instance '' JA ''. Kao što smo to mogli da vidimo,
intezifikacija instiktualnih pulzija u tim momentima ima za efekat primoravanje osobe
da udvojin napore za savlađivanje svojih instikata. Izvesne opšte tendecije jedva
primetne u perodima instiktivnog zatišja, postaju tada vidljivije a mehanizmi instance
'' JA '', već sasvim naznačeni u epohi latencije i odraslom dobu, poneki put toliko
preteravaju u pubertetu da izazovu morbidnu deformaciju karaktera. Od raznih mera
koje usvaja '' JA '' nasuprot instiktualnom životu, naročito dve mogu, pojačavajući se,
da frapiraju posmatrača činjenicom svoje nove moći koje isto tako dopuštaju
razumevanje pojedinih osobenosti perioda seksualnog sazrevanja: to su asketizam i
intelektualizam adolescenta.
PUBERTETSKI ASKETIZAM – Adolescent čak i u trenutku kada je
najpristupačniji akscenima instikata i irupcijama '' Onog '', kao i ostalim, na izgled
kontradiktornim fenomenima, često oseća jednu veliku mržnju prema instiktima. Ovo
neprijatejstvo premaša u intezivnosti sve što mi obično primećujemo u potiskivanjima
kod normalnih uslova ili u manje ili u više ozbiljnjim neurozama. Ova odvratnost nas,
kako svojim pojavama tako i obimom, ne podseća toliko na sasvim markantne
neurotične simptome koliko na asketizam izvesnih verskih fanatika. U neurozama mi
konstatujemo da je odbacivanje neke pulzije potiskivanjem uvek povezano sa
prirodom ili kvalitetom te pulzije. Tako histerik potiskuje genitalne pulzije udružene
sa objektalnim željama edipalnog svojstva ali prema ostalim instiktualnim željama
pokazuje kao na primer oralnim i agresivnim pulzijama, izvesnu toleranciju.
Opsesivni potiskuje sadistično – analne želje koje su se, činjenicom agresije, postarale
za njegovu seksualnost, ali osoba dopušta na primer oralne satisfakcije i ne pokazuje
nikakvo osobito nepoverenje prema pojedinim egzibionističkim zadovoljstvima kada
ona nisu direktno udružena sa žarištem njene neuroze. Kod melanholika su opet oralne
tendencije odbačene dok kod fobičara ista sudbina očekuje pulzije udruženja sa
katracionim kompleksom. Ali ni u jednom slučaju odbacivanje pulzija nije prepušteno
slučaju i u toku analize je uvek moguće otkriti dobro utvrđenu vezu između kvaliteta
potisnute pulzije i motiva koju je pacijnt imao da tu pulziju odbaci iz svesti.
 - 70 -

Kad to posmatramo kod adolescenta, odbacivanje pulzija nam nudi jednu

sasvim različitu sliku. Istina govoreći, i ovo odbacivanje takođe ima svoju prolaznu
tačku u naročito zabranjenim predelima pulzionih života, na primer, u fanatizmima
incesta ili pak u pojačivanju masturbacionih na ceo život. Kao sto smo to već ranije
podvukli, adolescent se manje brine da zadovolji ili da odbaci ovu ili onu osobitu
pulziju već više o zadovoljenju ili odbacivanja o sebi. Adolescent koji prelaze ovu
fazu asketizma izgleda da seviše plaše kvantiteta nego kvaliteta instikata. Čuvajući se
na jedan opšti način od svakog uživanja, oni veruju da su u zaklonu ako jednostavno
svakoj uvećanoj željisupredstave podjednako uvećanu zabranu. Svakome '' JA hoću ''
instikta, '' JA '' odgovara jednim '' ti na to nemaš pravo '', kao kad strogi roditelji daju
malom detetu prvo vaspitanje. Ovaj strah od instikata koji oseća adolescent ima jedan
opasan progresivan karakter i može, pošto najpre dotakne samo stvarne pulzione želje,
da se prenese na najobičnije fizičke potrebe. Mi svi znamo za adolescente koji se
odriču svake potrebe samo ako je malo obojena seksualnošću, koji beže iz društva
mladih njihovih doba, odbijaju svaku razonodu i, po primeru puritanaca, žele da
ignorišu sve o pozorištu, muzici i igri. Ovoj zabrani se prirodno pridoda još i prezir
elegancije i doterivanja, suviše okaljanim seksualnošću. Ali prava zabrinutost nas
hvata kad visimo da se odricanja šire na izvesne nevine i potrebne stvari, kad npr., naš
adolescent odbija da se obezbedi od hladnoće, kada sam sebe muči na razne načine,
beskorisno rizikuje svoje zdravlje, lišava se ne samo pojedinih oralnih zadovoljstava
nego svodi takođe '' iz principa '' na striktan minimum svoju svakodnevnu ishranu,
primorava se da ustaje vrlo rano dok je bio međutim velika spavalica izbegava da se
smeje ili smeši i, u ekstremnim slučajevima, čeka da mu potreba za klozetom postane
nezadrživa pa da se reši na mokrenje i defakaciju, sve pod izgovorom da ne treba
odmah popustiti svojim fizičkim potrebama.
Međutim, sa još jedne druge tačke se ova druga vrsta odbacivanja pulzije
razlikuje od običnog potiskivanja. Proučavajući neuroze konstatovali smo da uopšte
svugda gde jedno pulziono zadovoljenje pretrpi potiskivanje zamenjujemo ga jedno
supstitivno zadovoljenje. Tako se histerik služi konverzijom, tj., prenošenjem
seksualnog uzbuđenja na druge delove tela, ili na druge seksualizovane fizičke
procese. Prisilni stvara sebi supstitivno zadovoljenje regresivnog karaktera a fobičar
izvlači iz svoje bolesti bar neku drugostepenu korist. Šta više, na mesto zabranjenih
radosti pojavljuje se premoštenja zadovoljenja, odnosno, formacije suprotnog dejstva.
Znamo da stvarni neurotični simptomi: histerični nastup, tikovi, prisilne radnje,
mentalno prežvakavanje itd., sačinjavaju kompromise preko kojih se zahtevi '' Onog ''
nameću isto tako snažno kao i naređenja '' JA '' i '' Nad – JA ''. S druge strane,
mladalačko preziravanje svojih instikata ne dopušta ova supstitutivna zadovoljenja i
izgleda da se ona odvijaju prema jednom drugojačijom mehanizmu. Namesto
kompromisa koji vode neurotičnim simptomima, namesto uobičajenih fenomena kao
što su: premeštanje, regresija, okretanje protiv sebe, dešava se skoro uvek u datom
 - 71 -

momentu jedan iznenadni zaokret koji čini da se asketizam pretvara u pulzionu

poplavu i sve ono što je bilo zabranjeno postaje dozvoljeno, pošto adolescent prestaje
tada da vodi i najmanje računa o ograničenjima koje spoljnji svet nameće. Ma koliko
ova ograničenja izgledala neprijatna okolini, zbog svog asocijalnog karaktera, tačno je
da oni sačinjavaju sa analitičke tačke gledišta, prelazna spontana izlečenja stanja
asketizma. Kad nema takvih izlečenja, kada '' JA '' vanredno, uporno i bez skretanja
nastavlja izbacivanje instikata, ceo ovaj proces dovodi do jedne paralize vitalnih
aktivnosti, jedne vrste katatanog stanja, koje se više ne pripisuje uobičajenom
fenomenu puberteta, već jednoj vrsti psihotičkog fenomena.
Ali, da li smo mi stvarno u pravu da uspostavljamo razliku između odricanja
pulzija koje se ponavljaju kod pubertetske navale i uobičajenih fenomena potiskivanja
pulzija? Dve konstatacije su nas dovele do toga da utvrdimo ovu teoretsku različitost.
Ustvari, u početku procesa; adolescent oseća više strpljenja pred kvantitetom instikta
nego pred kvalitetom svako od svojih pulzija i, na kraju ne dolazi ni do supstitivnih
zadovoljenja, ni do kompromisa, nego do jedne simultanosti, naglih redosleda, ili
tačnije, alternacije pulzionih odricanja i preterivanja. S druge strane, mi znamo da i u
najbanalnijom neurotičnom potiskivanju, kvantitativni obim pulzije koja se potiskuje
igra veliku ulogu, i da se i u samoj opsesivnoj neurozi redovno smenjuju zabrane i
dopuštanja. Bilo kako, imamo utisak da asketizam adolescenta predstavlja jedan
primitivniji, manje složeni proces nego samo potiskivanje: može biti da se radi o
jednom posebnom slučaju ili sa nekom preliminarnom fazom potiskivanja.
Psihoanalitičko učenje je već odavno ukazalo da čak, i pre nego što
steknemo i najmanje iskustvo pre nego što može da bira, čovek ma tendenciju da
odbacuje izvesne određene instikte a naročito seksualne. Radilo bi se, dakle, u jednoj
filogonetskoj naslednosti, jednoj vrsti zaostavštine, ostavljene od brojnih generacija i
koja nije stvorena već održana kod jedinke. U vezi tog stava natopljenog dualitetom
čoveka prema seksualnom životu, - urođena odvratnost i u isto vreme snažna želja –
Bleuler je razradio svoje shvatanje ambivalencije. U mirnim periodima egzistencije
primerno neprijateljstvo instance '' JA '' prema instiktima, njen strah od njihove snage
– kako bi mi rekli ima otprilike samo vrednost teorijske pretpostavke. Mi
pretpostavljamo da se ovo neprijateljstvo nalazi u osnovi svake instiktivne strepnje.
Ipak, ono je nepogodno za posmatranje, jer je skriveno mnogo jasnijim i vidljivijim
reakcijama kod realne i moralne strepnje koje izvesni traumatični šokovi izazivaju kod
jedinke.
Bez sumnje je da ovo kvantitativno uvećanje navale pulzija u doba
puberteta, i izvesne instiktuelne pulzije u drugim razdobljima života, su ti koji,
pojačavajući primarno neprijateljstvo '' JA '', čine od toga jedan specifičan i aktivan
mehanizam odbrane. Fenomene koje posmatramo u pubertetskom asketizmu u tom
slučaju ne bi više trebalo da smatramo za seriju kvalitativnom uslovljenih procesa
 - 72 -

potiskivanja, već kao manifestacije jednog urođenog, nediferenciranog, primarnog i

primitivnog neprijateljstva između '' JA '' i instikta.
INTELEKTUALIZACIJA U PUBERTETU – Smatramo da usled navale
libida, razni opšti stavovi '' JA '' su podložni da se preobraze u stvarne postupke
odbrane. Ako je tačan naš način gledanja, onda se mogu objasniti i druge izmene '' JA
'' u pubertetu. Vidimo da se ove izmene uglavnom odnose na instiktivni i afektivni
život. Znamo takođe da se '' JA '' uzgredno menja svaki put kad pokuša da
zagospodari instiktima i afektima. Ali, jasno je da je polje preobražaja u pubertetu još
daleko šire. Adolescent, pošto izdrži navalu puberteta, postaje još potčinjeniji
pulzijama, što se shvata bez komentara. Ali njegova moralnost njegov asketizam se
takođe povećava, kao posledica sukoba između '' JA '' i '' Onoga ''. Postaje
inteligentniji i njegove intelektualne potrebe se povećavaju. U početku mi nimalo ne
razumemo na koji način su ovi intelektualni progresi mogu pripisati povećanom
razvoju instikata i pojačanju '' JA '' da bi pružilo otpor jurišu instikata.
Uglavnom, mi ćemo radije pretpostaviti da su nastupi i osećanja
intelektualnom aktivnošću neke osobe, u suprotnom proporcionalnom odnosu. Zar
jednostavno, normalno stanje zaljubljenosti već ne naginje ka smanjivanju
intelektualnih aktivnosti nekog bića? Solidnost njegovog shvatanja je
kompromitovano i što se više drži ostvarenja svojih instiktuelnih želja, sve je manje
sklon da ih racionalno ispita i proveri njihovu osnovanost.
Na prvi pogled izgleda da se kod adolescenta stvari prikazuju na sasvim
različitiji način. Postoji jedna kategorija mladih ljudi kod kojih skok napred na
intelektualnom polju ne izgleda manje frapantan i manje iznenađujući od njihovog
progresa na ostalim domenima. Vrlo često vidimo dečaka čiji je interes za vreme
perioda latencije potpuno koncentrisan samo na realno, pozitivne stvari. Jedan čita
samo priče o otkrićima, o avanturama ili delima koja tretiraju brojeve, proporcije, ili
opet o opisima životinja ili neobičnih predmeta, drugi se interesuje samo za motore,
od najprostijih do najkomplikovanijih mašina. Zajednička crta ova dva tipa dečaka je
njihova naklonost ka konkretnom a ne ka imaginarnom; preziru bajke o vilama i basne
koje su zabavljale njihovo detinjstvo a potrebni su im pedmeti koji imaju neku realnu
egzistenciju. Ova sklonost za konkretnom, koja je počela u fazi latencije, može kasnije
– počev od puberteta, da bude zamenjena sve jačim ukusom ka apstraktnom.
Adolescenti, koji su, prema Bernfeld – u, karakteristični po svom '' produženom
pubertetu '', imaju nezajažljivu želju da misle na apstraktne teme i da od njih čine
predmet svojih diskusija i svojih mentalnih preživljavanja / preživljavanje –
Rumination /. Mnogo prijateljskih odnosa uspostavlja se i održava se među mladim
ljudima zahvaljujući zajedničkoj želji za razmišljanjem o ovim predmetima i daljim
razgovorima u istom smislu. Teme koje preokupiraju ove dečake i problemi koji oni
traže da reše su vrlo široki. Uglavnom se radi o načinu postojanja slobodne ljubavi ili
braka, o zasnivanju porodice, o nezavisnosti ili izboru neke profesije, o putovanjima
 - 73 -

ili povučenom životu. Oni diskutuju o pitanjima univerzalnog značaja, takvim kao što
su religija ili slobodne mislioštvo, različitim političkim režimima, o revoluciji ili
pokoravanju nekoj vlasti, ili o prijateljstvu u svim njegovim oblicima. Kada nam se
neki put desi da u analizi čujemo vernu priču razgovora ovih mladih ili da pročitamo /
kao što su to činili mnogi od posmatrača ovog perioda života / njihove intimne
dnevnike i pribeleške nismo frapirani samo obimom i nezavisnošću njihovog duha,
nego smo isto tako iznenađeni njihovom humanom simpatijom, njihovim
razumevanjem, njihovom jasnom superiornošću, a nekada i mudrošću, sa kojom
tretiraju najteže probleme.
Naše mišljenje su ubrzo promeni kada, umesto da proučavamo intelektualne
operacije adolescenta, počnemo da isputujemo kako se one integrišu u sam njegov
život. Tada ćemo sa čuđenjem otkriti da sva njegova lepa mentalna aktivnost nema
nimalo odjeka u njegovom stvarnom realnom ophođenju. Široko razumevajuća
simpatija prema drugome kojom se razmeće nimalo ga ne sprečava da bude grub
prema svojo okolini. Njegovo visoko shvatanje o ljubavi i o dužnostima koje
pripadaju zaljubljenjima ne smatraju ni njegovu nevernost niti istrajnost da se upušta u
svoje promenljive i lake ljubavi. Sasvim zainteresovan, često mnogo više nego što će
biti kasnije, društvenim pitanjima, on nije ništa bolje priviknut na život u društvu.
Različitost njegovih interesovanja ne sprečava adolescenta da se sav koncentriše na
jednu jedinu tačku: Prezauzetost o svojoj sopstvenoj ličnosti.
Proučavajući u toku analize sve ove intelektualne aktivnosti, mi dolazimo do
konstatacije da se tu ne radi o intelektualnosti u pravom smislu reči. Kad adolescent
razmišlja o raznim ljubavnim situacijama ili izboru profesije, kroz ta razmišljanja on
nimalo ne traži uputstva za svoja delovanja na način jednog odraslog ili kao dečak
koji, u punom periodu latencije, proučava neki motor koji rastavlja da bi ga kasnije
ponovo sastavio; izgleda da intelektualnost adolescentu pruža samo materijal za
sanjarenje; čak i ambiciozni fanatizmi nisu usmereni da budu prenešeni u stvarnosti.
Kad adolescent sanjari da postane osvajač, istovremeno se ne smatra obaveznim da
bude hrabar i postojan u stvarnom životu; meditiranje / razmišljanje /, mentalno
preživljavanje i diskusije su naravno dovoljne da ga zadovolje a njegovo ponašanje,
determinisano ostalim faktorima, nije obavezno pod uticajem ovih intelektualnih
egzercira / vežbi – exercice /.
Još jedna stvar nas iznenađuje pri proučavanju intelektualnih procesa kod
adolescenta: pažljivo posmatranje ukazuje da mladića najviše interesuju predmeti koji
su nekada izazvali sukobe među jegovim psihičkim instancama. Još jednom se opet
radi bilo o integraciji instiktivnih elemenata u celokupnosti života, bilo o uvežbavanju
seksualnosti ili njenom odricanju, bilo o slobodi i njenim granicama, o pobuni protiv
autoriteta ili o potčinjavanju. Mogli smo da vidimo kako asketizam – sa zabranom
koju stavlja na pulzije daje sasvim adolescentnu što on od njega očekuje i, pošto ga
opasnost sa svih strana vreba, kako je isti adolescent primoran da se snabde
 - 74 -

sredstvima za pobedu nad tom opasnošću. Preživanja povodom / apropos /

instiktuelnog sukoba i intelektualizacija izgleda da pružaju pogotovo sredstvo da se u
tom uspe. U takvom slučaju, umesto da, kao u asketizmu, beži od pulzija, adolescent
baš prema njima upravlja svoju pažnju ali na čisto apstraktan, intelektualan način i,
postupajući tako, ne traži nimalo da ispuni zadatke koje mu stvarnost nameće. Sva ova
mentalna aktivnost pre ukazuje na jednu intenzivnu prezauzetost svojih sopstvenih
instiktualnih procesa – u kojoj se ono što oseća transformiše u apstraktne misli.
Shvatanje sveta koje je on sebi iskovao, na primer, da doživi kakvu revoluciju u
spoljašnjem svetu, odgovara tako percepciji novih zahteva njegove instance '' Ono '',
zahteva koji mu remete sav život. U idealima prijateljstva i večite vernosti, kod
mladića se ogledaju samo brige njegovog '' JA '' koje oseća efemerni karakter svojih
novih i plahovitih objektalnih veza. / Margita Dubović iz Budimpešte mi je ukazala na
to da se u razmišljanju mladića o životu i smrti ogleda proces / rad – travail / uništenja
koji se ostvaruje u njemu samom /. Potreba da bude voljen i štićen u jednoj čisto
beznadežnoj borbi protiv svojih vlastitih pulzija može ponekad da se transformiše
pretvori u dovitljive argumente sa tendencijom dokazivanja pomanjkanja čovekove
nezavisnosti u svojim političkim odlukama. Vidimo kako se ostvaruje prevod
pulzionih procesa na intelektualni jezik. Ali, ako se pažnja usmeruje na instikte, to se
čini u pokušaju da se oni ukrote i prenesu na neki drugi nivo.
Podsetimo se da u metapsihologiji psihoanalize mi smatramo uspostavljenje
veze, koja spaja afektne i pulzione procese sa predstavama, kao prvi i najvažniji korak
što ga, u toku svog razvoja, neka osoba učini u cilju savlađivanja svojih pulzija. Pri
tome je misao okvalifikovana '' eksperimentalnim procesom '' sa upotrebom što je
moguće slabijih količina pulzija. Ova intelektualizacja instiktivnog života, ovaj
pokušaj savlađivanja pulzije tim načinom što se povezuju sa idejama sa kojima se
može svesno igrati, predstavlja jedan od najuobičajenih stečenih moći, najstarijih i
najpotrebnijih ljudskome '' JA ''. Mi tu moć ne smatramo za jednu aktivnost nego za
jedan od najneophodnijih elemenata instance '' JA ''. Ponovo imamo utisak da
fenomeni čija celina formira ono što nazivamo '' intelektualizacija u doba puberteta ''
predstavljaju samo, zbog iznenadne libidinalne navale, preterivanje opšteg ponašanja ''
JA ''. To je jednostavno kvantitativno pojačanje libida koje privlači pažnju posmtrača
na jednu funkciju instance '' JA '', sasvim prirodno i bez buke ostvarivanu i
praktikovanu u drugim razdobljima života. Dakle, ako je to tako, znači da pojačavanje
intelektualnosti kod adolescenta / kao što, uostalom, može biti povećana sposobnost
shvatanja psihičkih procesa, koja karakteriše početak svake psihotičke navale /
predstavljaju samo jedan deo uobičajenih napora instance '' JA '' u savlađivanju
instikata pomoću razmišljanja.
Sada ćemo možda moći da govorimo o jednom sekundarnom otkiću na koje
nas upućuje ova razmatranja. Ako je tačno da svako pojačanje libidinalnog učešća
izaziva neizostavno svaki put i povećanje napora koje '' JA '' ulaže u cilju
 - 75 -

intelektualnog obrađivanja instiktivnog procesa, proizilazi da pulzione opasnosti čine

ljude inteligentnijim. U periodima instiktivnog zatišja, tj., kad joj nikakva opasnost ne
preti ličnost ima prava na izvestan stepen gluposti. Sa ove tačke gledišta instiktualna
strepnja igra istu ulogu kao i stvarna strepnja. Lišavanja i stvarna opasnost izoštravaju
čoveka, gone ga ka intelektualnim ostvarivanjima i dovitljivim naporima da se izvuče
iz nezgode dok obezbeđena sigurnost i izobilje imaju tendenciju da ga naročito
priglupim i nemarnim. Suprotstavljenje intelektualnih procesa impulzionim samo je
jedna forma budnosti prema pretećoj stvarnosti, budnost čija je neophodnosti ljudsko ''
JA '' svesno.
Do sada smo na jedan sasvim drugi način pokušavali da protumačimo pad
inteligencije kod deteta u početku perioda latencije. Sjajni intelektualni uspesi malog
deteta su u uskoj vezi sa njegovim seksualnom radoznalošću. Kada se nešto kasnije
svako istraživanje ove vrste zabrani, zabrana i sputavanja su kao uljana mrlja i šire se
na druga područja misli. Dakle, nema ničeg iznenađujućeg ako u predpubertetu, kad
se posle nove seksualne zažarenosti sruši barijera infaltilnog seksualnog potiskivanja,
vidimo kako se ponovo rađaju intelektualne slabosti ličnosti. Ovom uobičajenom
objašnjenju dodajemo još i ovo: ako dete u toku svog perioda latencije ne misli
apstraktno, to možda nije zato što se ono ne usuđuje nego zato što bi to bilo bez
koristi. Dete je u svom detinjstvu i pubertetu izloženo velikim pulzionim opasnostima,
koja mu '' inteligencija '', bar u izvesnoj meri omogućuje da ih izbegne. Sa druge
strane, u periodu latencije i odraslog doba '' JA '' postaje relativno jako i može, bez
štete po osobu, da olabavi svoje napore u savlađivanju instikta. U isto vreme ne
zaboravimo da intelektualne aktivnosti, naročito u pubertetu, / bilo kako da su
brilijantne i značajne / ipak ostaju sterilne. Skoro isto bi se moglo reći i za tako
cenjene intelektualne uspehe iz prvog detinjstva. Nezaboravimo da seksualna
istraživanja deteta, koja se u psihoanalizi smatraju kao najznačajnije pojave mentalne
aktivnosti mladog bića, ne dovode tako reći nikad do otkrivanja stvarnosti seksualnog
života kod odraslih. Dete iz svojih istraživanja ne izvlači tačan pregled činjenica nego
samo infaltilne teorije koje se udaljuju od stvarnih činjenica. U njegovim zaključcima
se samo ogledaju instiktivni procesi koji se odvijaju u njemu samom; mentalni rad
koji vrši '' JA '' u peiodu latencije i odraslog doba je sasvim solidniji, bolje obezbeđen
i pre svega sasvim usko povezan sa delovanjem.
OBJEKTALNA LJUBAV I INDETIFIKACIJA U PUBERTETU –
Pogledajmo sad kako se pubertetski asketizam i intelektualizacija uklapaju u našem
izlaganju o orjentaciji odbrandbenih procesa prema opasnosti. Uviđamo da ta dva
postupka u pitanju pripadaju trećem tipu odbrane. Instanci '' JA '' preti opasnost da
bude preplavljeno instiktima i ono čega se najviše boji jeste količina pulzija. U toku
razvoja se ovaj strah pojavljuje vrlo brzo kod ličnosti. Taj strah se rađa u momentu
kada je instanca '' JA '' na putu da se progresivno odvoji od neidiferenciranog '' Onog
''. Defanzivne mere koje instanci '' JA '' diktira strah od moći instikata, imaju za cilj da
 - 76 -

podrže ovaj rascep između '' JA '' i '' Onog '' i da obezbede jednu novu organizaciju
instance '' JA ''. Asketizam postavlja sebi zadatak da koči '' Ono '' pomoću jedinstvenih
zabrana. Intelektualizam služi međutim da usko poveže pulzione procese sa
sadržajima predstava, u cilju da ih učini pristupačnijim u svesti, samim tim, da ih
kontoliše.
Ipak, kad dođe do iznenadne rasplamsalosti libide, osoba se vraća na
primitivni stadijum strepnje pred snagom pulzija, što redovno ima odbijajuće povratno
dejstvo na ostale pulzione procese i na aktivnosti '' JA ''. U sledećim stranicama ja ću
se držati proučavanja dva glavna fenomena / između tolkih koje pruža pubertet / i
postaraću se da otkrijem veze koje ih spajaju sa ovom regresijom instance '' JA ''.
U životu svakoga adolescenta najvidnije su one pojave koje se tiču
objektalnih odnosa. Sukob između dve antagonističke tendencije tu postaje
najočigledniji. Izazvano opštom odvratnošću prema pulzijama, potiskivanje se, kao
što smo to mogli videti, najpre obično okomi na incestuozne fanatizme predpuberteta.
Najpoverenije instance '' JA '' i njen asketizam su na prvom mestu usmereni na nežne
odnose koje je dete sklopilo. Adolescent traži tad način da se izoluje i postže da u
svojoj porodici živi kao među strancima. Sa druge strane, odvratnost kojom ga
inspirišu instikti ne širi se samo na njegove objektivne veze nego takođe i na njegove
odnose sa instancom '' Nad – JA ''. Ukoliko je instanca '' Nad – JA '' u ovom razdoblju
još ostala opsednuta libidom koji proizlazi iz odnosa sa roditeljima, utoliko se i sama
instanca '' Nad – JA '' smatra za incestuozni objekt od koga se treba čuvati i koja
postaje zatim žrtva asketizma. '' JA '' se takođe odvaja od '' Nad – JA ''. Ovo delimično
potiskivanje instance '' Nad – JA '', ovo odvajanje od izvesnih njenih sadržaja, utiču da
mlada osoba oseti jednu od najozbiljnijih neugodnosti. Razgrađivanje veza između ''
JA '' i '' Nad – JA '' povlači sa sobom povećanje pulzione opasnosti, osoba teži da
postane asocijalna. Ustvari, pre ovog poremećaja su moralne strepnje i osećanje
krivice / proistekle iz veza '' JA '' i '' Nad – JA '' / bile najsigurniji saveznici instance ''
JA '' u njenom sukobu sa pulzijama. Uostalom, u početku puberteta se često primećuje
jedna jasna ili prolazna nadogradnja svih sadržaja instanci '' Nad – JA '' i to je bez
sumnje onaj proces kojim se objašnjava tobožji '' idealizam '' adolescenta. Šta će se tad
desiti? Asketizam, sam izazvan povećanom pulzijom opasnošću, kida veze '' JA '' sa ''
Nad – JA '' i čini se tako neefikasnim mere odbrane koje su proistikle iz straha od ''
Nad – JA ''. Rezultat toga je da se instanca '' JA '' nađe još jače odgurnuta od staanja
čiste intelektualne strepnje i da, u tom slučaju, može koristiti primitivne mehanizme
odbrane, jedino moguće i svojstvene tom stanju.
Međutim, pribegavanju usamljenosti i udaljenje voljenih objekata nisu jedne
težnje koje se manifestuju u objektualnim odnosima adolescenta; brojne nove
privrženosti dolaze namesto potisnutih fiksiranja / fiksacija – fixation / i, poneki put se
adolescentodaje stranom prijateljstvu ili čak i velikoj ljubavi prema nekoj starijoj
osobi, od koje čini sebi volju ili model o koja je, razumljivo, substitut za ostavljena
 - 77 -

rodbinska lica. Ova ljubavna osećanja su strasna, isključiva ali kratkotrajna. Izabrana
osoba može biti napuštena i brzo zaboravljena a da adolescent ni najmanje ne povede
računa o bolu koje tim može naneti. Voljena lica su brzo i potpuno zaboravljena;
jedino traje, do svojih najsitnijih detalja, samo forma ranjenih ljubavnih odnosa, koje
se u novim odnosima reprodukuje sa rigoroznom, tako reći, kompulzivnom tečnošću.
Pored ovog očiglednog nedostatka vernosti prema voljenim objektima, u
objektualnom odnosima adolescenta zapažamo još jednu posebnu osobenost; ustvari,
adolescent uopšte ne traži da u fizičkom smislu reči poseduje voljenu ličnost nego
želli, što je moguće više da se izjednači sa njom. Svakidašnje iskustvo nas uči koliko
je adolescent promenjljiv. Rukopis, izgovor, frizura, način oblačenja, navike svih vrsta
su tada, daleko više nego u ostalim razdobljima života, prilagodljive okolnostima.
Često je dovoljan jedan jedini pogled na adolescenta da nam pokaže kakav je stariji
prijatelj kome se tada divi. Njegova sposobnost da se menja može otići još dalje; on
nekada svoje shvatanje sveta, svoje religiozne i političke ideje podešava prema
mišljenjima trnutno voljene osobe; uprkos ovim čestim promenama, adolescent je
svaki put snažno i strašno ubeđen o ispravnosti ideja koje je usvojio sa toliko
oduševljenja. U tom pogledu on liči na vrstu pacijenta koje je Helena Deuts opisala u
jednom kliničkom radu o psihologiji odraslih neurotičara koji su na granici psihoze.
Ona ih je uvrstila u kategoriju nazvanom '' kao da '' / als ob'' – typus /. I stvarno, svaki
put kad sklapa nove objektualne veze adolescent postupa '' kao da '' živi svojim
sopstvenim životom, kao da izražava svoja vlastita osećanja, svoja sopstvena
mišljenja, svoje sopstvene poglede.
Analiza jedne mlade devojke nije dopustila da sa jednom osobitom jašnošću
posmatram mehanizam na kome se zasnivaju ovi procesi transformacije. U toku jedne
godine videla sam kako su se kod nje desile sve gore opisane promene. Ona je prenela
svoju ljubav sa izvesnih devojčica na izvesne dečake i sa dečaka na žene starije od
nje. Ne samo da joj je napuštena osoba postojala potpuno indiferentna nego je i svaki
put bila zahvaćena nekom, naročito srasnom odvratnošću, skoro bliskoj preziru, prema
toj osobi. Svaki slučajan ili neizbežan susret sa tom osobom izgledao joj skoro
nepodnošljiv. Posle jedne druge analize najzad smo razumeli da to manifestuje prema
starim prijateljima nisu njena sopstvena osećanja; pri svakoj promeni svog zanosa ona
se osećala obavezno da saobrazi svoje ponašanje prema ponašanju svojih novih
prijatelja, da usvoji njihove načine gledanja i sva njihova načine gledanja i sva njihova
mišljenja koja se odnose bilo na njen unutrašnji ilil spoljašnji život. Ona više nije
osećala svoje vlastite afekte već samo afekte svojih novih idola. Njena odvratnost
prema nekada voljenim ljudima nije bila zajsta njena; usvajajući iz simpatije,
shvatanja najnovijih prijatelja i manifestujući ljubomoru ona je zamišljala da tumači
osećanje koje taj novi prijatelj mora da oseća prema ranije od nje voljenim osobama.
Prezir koji je osećala premastarim prijateljima nije bio njen već prezir novog
prijatelja.
 - 78 -

Psihički fenomeni iz ove faze puberteta, kao i ostali slični, laki su za

opisivanje; ove tako žetoke i tako efemerne strasti nisu nikako objektivne veze u
smislu koji ovoj reči daju odrasli, nego samo indetifikacije najprimitnije vrste –
analogno onima koje možemo otkriti u prvoj fazi razvoja detete, pre pojave svake
objektalne ljubavi. Uostalom, nestalnost svojstvena pubertetu ne znači kod
adolescenta promenu ljubavi ili ubeđenja već je to jedan gubitak ličnosti – kao
posledica jedne nove indentifikacije.
Analiza jedne druge malde devojke od petnaest godina dopustiće, možda, da
se do malo dalje u rzumevanju uloge koju igra ova tendencija u indetifikaciji. Ova
pacijentkinja, izuzetno lepa i umiljata, ima već brojne mondenske uspehe u krugu u
kome se kreće, što je međutim ne sprečava da bude divlje ljubomorna na svoju mljađu
sestru. Pošto je u pubertetu postala ravnodušna prema svemu što je nekada
interesovalo, ona zeli sama da bude obožavana i voljna od svojih prijatelja, mladih i
odraslih ljudi. Ona se izdaleka žestoko zaljubljuje u jednog mladića nešto starijeg od
nje i koga kadkad sreće na večernjim skupovima i igrankama. Nekako u to doba mi
piše i u pismu priča o svojim ljubavnim sumljama i brigama: '' daj mi savet '', piše mi,
'' kako da se ponašam kad ga sretnem?, treba li da budem ozbiljna ili pak vesela?, da li
će me više voleti inteligentnu ili glupu?, dali je bolje da mu sve vreme govorim o
njemu ili takođe nešto malo i o sebi?... ''. Na sledećoj seansi odgovaram verbalno na
sva ova pitanja; kažem joj da možda nije potrebno unapred određivati planove. Zar
nebi mogla da se u datom momentu ponaša prema svom duševnom stanju i prema
svojim utiscima? Ona me uverava da to nemože, da je to nemoguće i upušta se u jedan
dug govor objašnjavajući mi potrebu da se udovolji naklonostima ljudima – već prema
onome šta oni očekuju od vas; samo se na taj način sigurno osvaja njihova ljubav.
Uostalom, ona nemože da živi više bez ljubavi tog mladića. Odmah zatim
pacijentkinja mi priča o jednom svom fanatizmu u kome ona zamišlja kraj sveta. Šta
će se tad desiti – pita se ona. Niže sve rođake, prijatelje i na kraju zamišlja da je ostala
potpuno sama na zemlji. Njen glas, injena intonacija, način na koji opisuje sve detalje
kataklizme, sve to ukazuje da se radi o imaginarnom ostvarenju jedne želje. Pričajući
osvom fanatizmu ona oseća zadovoljstvo a ne strepnju.
U tom trenutku ja je podsećam na njenu žarku želju da bude volena. Sama
pomisao da se ne dopadne jednom od svojih prijatelja, da izgubi svoju ljubav, bila joj
je predhodnih dana dovoljna da je baci u očajanje. Ako bi ostala sama na zemlji tko će
je onda voleti? Ona ovo podsećanje na dojučerašnje brige mirno odbacuje, rekavši, sa
jednim dubokim uzdahom olakšanja i kao oslobođenja svake strpnje: '' eh, pa onda u
tom slučaju voleću samu sebe ''. Čini mi se da ovo kratko analitičko posmatranje
dobro ilustruje izvesne objektalne odnose u doba puberteta. Prekid ranijih objektalnih
veza, odvratnost prema instiktima i asketizmu iamju kao afekat ograđivanje /
izdvajanje libida od poslednjeg sveta. Adolescent rizikuje da prikupi i na sebe
koncentriše svoje libide i da u svom libidinalnom zivotu regredira na narcizam, kao
 - 79 -

što je regredirao u svome '' JA ''. On izbegava ovu opasnost pokušavajući da se zakači
za spoljne objekte makar u tome uspevao samo putom narcizma, tj., jednom serijom
indentifikacija. Tako strasne veze adolescenta sačinjavaju pokušaje izlečenja, koji
inače, tu opet, potsećaju na početna stanja psihotičkih navala.
U stranicama koje su predhodile je sam tako često poredila posebne crte
priroda puberteta sa ozbiljnim patološkim pojavama i osećam se obaveznom –
nepretendujući na neko kompletno proučavanje da dodam jednu reč još o normalnosti
ili anormalnosti procesa koji se odvijaju u to doba života.
Utrđujući ulogu koju kvantitativne promene libidinalnog ulaganja igraju, mi
smo mogli da napravimo poređenje između puberteta i početnih stvaranja psihotičkih
kriza. Oba slučaja uvećano libidinalno ulaganje '' Onog '' izaziva s jedne strane
povećanje instiktuelne opasnosti a sa druge strane izaziva pojačanost svih vrsta
odbrandbenog napora. Psihoanaliza je uvek bila svesna da, postojanjem kvantitativnih
procesa, svaki perjod zivota u kome se libido povećava može ostati prolazna tačka
neuroza i psihoza.
Na drugom mestu, pubertet se može približiti psihotičkim navalama
činjenicom usvajanja primitivnih stavova odbrane pripisivanih strepnji koju '' JA ''
oseća pred snagom pulzija, pred strpnjom koja je starija od svih reanih ili moralnih
srepnji.
Utisak koji se stvara procesom puberteta, kreator normalnosti ili
nenormalnosti koju su u njemu, zavisi bez sumlje od predominacije u kliničkoj slici
jednog ili drugog od karaktera koji sam navela / a neki put ih ima i više /. '' Nad – JA ''
asketizma nam izgleda normalan sve dok njegov itelekt funkcioniše slobodno, dok
zadrzava jedan dovoljan broj objektalnih veza. To isto važi i za mladog čoveka koji
ima težnju da sve intelektualizira, kao za onoga koji prolazi sa jednog isključivog
prijateljstva na drugo. Ali, kad se u pulzionom asketizmu pretera, kada
intelektualizacija preti da priguši sve drugo mentalne aktivnosti, kada se veze sa
spoljnim svetom uspostavljaju samo na bazi promenjljivih identifikacija, pedagog ili
analitičar se teško može odlučiti šta u ponašanju jednog adolescenta čini deo
normalnog a šta patološkog razvija.

ZAKLJUČAK

U poglavlju koja su predhodila ja sam, oslanjajući se na nekoliko kliničkih

primera, pokušala da klasiciram različite mehanizme odbrane izazvanih određenim
situacijama strepnje. Kad budemo bolje poznavali nezavisnu aktivnost instance '' JA ''
bićemo, bez sumlje, u mogućnosti da nočinimo jednu daleko rigorozniju klasifikaciju.
Istorisko povezivanje između izvesnih tipičnih i doživljenih događaja, koji su se desili
u toku razvoja ličnosti, i pokretanja raznih sistema odbrane ostaje još velikim delom
nejasno. Primeri koje sam ovde navela ipak dopuštaju predpostavku da '' JA '' daje
 - 80 -

zamah mehanizmu negacije kada se radi o idejama kastracije i gubitku voljenih

objekata. Altruistički prenos instiktivnih pulzija izgleda da, sa druge strane, se radije
koristi u ivesni određenim uslovima, kada se radi o triumfu na narcističkim
ponižavanjima. Naša akuelna znanja su bolje utvrđena kada je reč o sjedinjavanju
raznih aktivnosti odbrane '' JA '' protiv opasnosti koje mu prete bilo spolja bilo iznutra.
Potiskivanje služi uklanjanju derivata '' Onog '' kao što negacija služi ukidanju
spoljnih uzbuđenja. Reakciona formacija čuva '' JA '' od ponovnog pojavljivanja onog
što je bilo potisnuto a fantazmi, zahvaljujući kojima je realna situacija izvrnuta,
čuvaju negaciju da ne bude uzdrmana okoline. Inhibicija pulzionog uzbuđenja
odgovara retrakciji '' JA '' koja opet određena da izbegava svako nezadovoljstvo koje
prouzrukuje spoljni svet. Intelektualizacija instiktivnih procesa deluje kao zaštita
protiv neke unutrašnje opasnosti i jednaka je stalnoj oprezi instance '' JA '' prema
spoljnim opasnostima. Svi ostali mahanizmi odbrane kje se, kao izvrtanje u suprotno
ili okretanje protiv sebe, manifestuje alteracijom samih pulzionih fenomena, nalaze
svoju protivtežu u pokušajima koje čini '' JA '' da bi se suprotstavilo spiljnoj opasnosti
aktivnom intervencijom menjanja okoline. Bilo bi preopširno da ovde govorim o svim
vrstama aktivnosti instance '' JA ''.
Ali, upoređujući sve različite procese, odmah se pitamo kakvi bi razlozi
mogli uticati na instancu '' JA '' da radije izabere ovu formu odbrane a ne recimo neku
drugu; da li bi se borba protiv spoljneg sveta modeliše prema borbi protiv pulzija ili,
naprotiv, primenjene odbrandbene mere u sukobu sa spoljnim služe kao primer za
odbranu od instikata? U ovakvoj alternativi je nemoguće svako jasno odlučivanje;
infantilno '' JA '' je u isto vreme podložni i spoljnim i pulzionim eksitacijama /
nadražajima /. Da bi produžilo postojanje, mera da se istovrameno bori na dva fronta;
sve upućuje na verovatnost da '' JA '' u toj borbi protiv najrazličitijih ekstacija, usvaja
svoje odbrane mere prema opasnostima koje mu prete spolja ili iznutra.
U upoređivanju ovog procesa sa jednim analognim procesom, sa procesom
deformacije u snu, mi najbolje shvatamo u kojoj meri je '' JA '' podložno svojim
vlastitim zaklonima u odbrani protiv pulzija i do koje se tačke prepuštaju uticaju
karaktera samih pulzija. Transformacija latentnih misli sna u samom snu zavisi od
cenzure koja za vreme spavanja zamenjuje '' JA ''. Međutim, obrada samog sna nije
delo instance '' JA ''; saživanje, pomeranje, razni i čudni načini predstava pripadaju
instanci '' Ono '' i služe pre svega za realizaciju deformacije. Mehanizmi odbrane
takođe nepripadaju potpuno instanci '' JA ''. U pokušaju da pomeri instiktuelni cilj sa
terena čiste seksualnosti na neki teren koji društvo smatra uzvišenijim, instanca '' JA ''
stavlja u dejstvo mehanizam sublimacije, - i to zahvaljujući mobilnobti instiktuelnih
procesa. Tendencija pulzije da se iskreno u svoju suprotnost koristi se u osiguranju
potiskivanja reakcionalnih formacijama. Smatramo da neki sistem odbrane odoleva
napadima samo ako ima dovojnu osnovu: instancu '' JA '' s jedne i sa druge strane sam
instiktualni proces.
 - 81 -

Nema teksta.