СПОСОБНОСТИ

У формирању одређених способности значајно утичу сљедећи фактори: насљеђе,

услови околине и активност појединца. Многобројне способности се могу сврстати у четири
велике групе: физичке, сензорне, психомоторне и интелектуалне способности. За психологију
су важне задње три.

Сензорне способности – односе се на рад наших чулних органа, за њих се интересују неке
примјењене гране психологије, нпр. психологија у саобраћају гдје се захтијева велика
осјетљивост чула.

Психомоторне способности – су повезане са обављањем једноставних и сложених моторних

радњи, као што су покрети руку, ногу и сл. То се посебно односи на координацију и брзину
покрета који су веома важни за обављање одређених послова и занимања, нарочито у
индустрији.

Интелектуалне способности

Односе се на широк спектар интелектуалних функција (пажња, памћење, мишљење).

Интелигенција заједно са говором представља најбитније својство по коме се људи разликују
од осталих живих бића. Интелигенција и знање се не могу изједначити и то није једно те исто.
Може се рећи да интелигенција мање зависи од знања, него знање од интелигенције. Тачно је
да ће интелигентни ученик лакше и брже да учи и стиче знање, али само под претпоставком да
има развијену мотивацију и радне навике и да је усвојио ефикасне технике учења. У супротном,
без мотивације и радних навика неће помоћи висока интелигенција. Постоје бројне
дефиниције интелигенције, највећи број њих дефинише интелигенцију као способност
рјешавања проблема и способност сналажења у новим ситуацијама. Други дефинишу
интелигенцију као способност учења и апстрактног мишљења. Такође, интелигенција се
дефинише као способност сналажења у новим ситуацијама на основу увиђања и закључивања.

Код интелигенције постоје двије карактеристике, а то су снага и брзина интелигенције. Снага

или јачина огледа се у томе колико тешке проблеме неко може да рјешава, а брзина овиси о
томе колико времена је потребно да би се ријешио одређени проблем.

Развој интелигенције

Интелигенција је под јаким утицајем насљеђа, али на њен развој дјелују и фактори средине и
активност појединца. Развој интелигенције у току човјековог живота не тече равномјерно. У
првим и раним периодима живота развој те способности је најбржи. Неки психолози тврде да
до шесте године живота се развије 70% укупних интелектуалних потенцијала зреле одрасле
особе, које се касније употпуњује са искуством, мотивацијом, стабилности организма итд.
Након 25 године интелигенција почиње благо да опада. Брзина интелигенције опада брже него
њена снага. Управо је снага важна за процес учења јер помаже да се одржи способност учења
до дубоко у старости, под условом да су развијене и остале битне навике.

Мјерење интелигенције

Француски психолог Алфред Бине 1905. године изумио је први тест интелогенције за потребе
школства, односно идентификовања дјеце са потешкоћама у интелектуалном развоју.
Умни узраст

Умни или ментални узраст појединца одређује се на основу броја успјешно ријешених задатака
који имају одређени степен тешкоће у сложености.

Количник интелигенције представља разломак између менталног узраста и календарског

узраста помножен са 100 како би се избјегле децимале.

IQ= умни узраст/календарски узраст * 100

Неопходно је да тест интелигенције буде стандардизован, односно да узима у обзир и

пропратне ефекте, нпр. економски и социјални слој узорка. У супротном, могуће су грешке у
интерпретацији.

Класификација вриједности количника интелигенције:

 130 и више – изразито супериорна интелигенција (генијалност)

 120-129 – супериорна интелигенција
 110-119 – изнадпросјечна интелигенција
 90-109 – просјечна интелигенција
 80-89 – исподпросјечна интелигенција
 70-79 – гранична (слабо развијена)
 69 и мање – ментална дефицијенција

Умна заосталост

Психолози сматрају да су особе чији је количник интелигенције испод 70, ментално заостале.
Такве особе имају потешкоће да се прилагођавају нормалним условима живота.

Нивои менталне заосталости:

 50-70 – блага заосталост

 35-49 – умјерена заосталост
 20-34 – озбиљна ментална заосталост
 испод 20 – потпуна ментална заосталост

У оквиру теста способности постоје више подтестова који се разликују по материјалу од којих је
тест сачињен. Неки тестови се служе ријечима (вербални), други бројевима (нумерички), затим
перцептивним фигурама, или различитим мултифункционалним материјалима. Самим тим,
обзиром на различит материјал, онда ни резултати добијени путем таквих тестова нису
јединствени јер се људи различито сналазе у различитим областима које се испитују.

Постоје три приступа у анализирању тестова интелигенције, тј. можемо тражити разлику у
„материјалу“, у „менталним процесима“ и у „квалитети“ (брзина и дубина резоновања). Самим
тим, одговор на питање шта мјере тестови интелигенције био би да мјере брзину и дубину
менталног функционисања, што и чини основу интелектуалне ефикасности.

Психолог Гарднер заступа гледиште да интелигенција није јединствена ментална способност.

Он претпоставља да постоји најмање седам великих категорија интелигенције које су
независне једна од друге. То су нумеричка, вербална, просторна, надареност за музику,
тјелесна спретност, способност за социјалну комуникацију и самоспознаја. Оно што је значајно
за његово схватање јесте да се води рачуна о културолошком поријеклу.
Идентификовање даровитости и креативности

Терман је у својој студији поставио критеријум за одређивање даровитости, да је 1%

највиших резултата у општој интелигенцији у укупној популацији. Нека схватања објашњавају
даровитост и креативност као посљедицу специфичних услова унутар и изван личности. Раније
се сматрало да су поуздани индикатори даровитости и креативности постигнути
изнадпросјечни резултати на тестовима интелигенције IQ 130 и више.

Нека истраживања су показала да интелектуална даровитост не може бити синоним за

креативност и стваралаштво. Иако је стваралаштво повезано са високим способностима ипак се
између њих не може ставити знак једнакости. Истраживања показују да даровитост и
креативност обухватају знатно шири склоп особина личности, а не само интелектуалне
способности.

Рензулиј истиче да је даровитост производ интеракције и међузависности три елемента, и то:

изнадпросјечне способности, мотивације и креативности (нове идеје, методе, рјешења
проблема, конструисање нових предмета и сл.). Истраживања су показала да је удио ова три
фактора различит у различитим фазама стваралаштва. На највишим нивоима стваралаштва, за
које је способан само мали број појединаца, та три елемента су толико испреплетена и тијесно
повезана да их је немогуће анализирати одвојено. Од наведена три елемента најмање
подложне промјенама и утицајима средине су способности, док се креативност а нарочито
мотивација мијењају током времена, тј. могуће их је унаприједити и побољшати.

Тешкоће које се јављају у области дефинисања даровитости и креативности узрокују и тешкоће

у проналажењу најадекватнијих инструмената и поступака за идентификацију даровитих. Сваки
теоријски приступ се залаже за звој начин идентификације.

Карактеристике личности надарених ученика:

- у домену интересовања: имају тежњу да испитују како ствари и предмети

функционишу и да откривају нова значења садржаја и предмета, већа жеља за игром и
спортом, уживају у читању, у разним активностима могу провести дуго времена, воле
друштво одраслих, желе да искажу и реализују своју личност, изводе експерименте, не
плаше се новина итд.
- У домену способности: имају висок степен оригиналности и често користе необичне
идеје и поступке у истраживању околине, лако и брзо уче и схватају, добро опажају и
лако се концентришу, имају богат фонд ријечи, имају већу способност изражавања
критичког расуђивања, успјешно откривају узрочно-посљедичне односе, имају
развијенија чула итд.
- У домену социјализације: боља прилагођеност средини, имају мање сукоба у
односима са другима, имају мање преступа према друштвеним нормама, имају бољи
увид у туђе мисли и осјећања, боље се сналазе у просуђивању социјалних ситуација,
имају често бунтовничко понашање и отпор према ауторитету, ведрог су расположења
и имају добар смисао за хумор, показују већу самокритичност итд.

На основу бројних истраживања показало се да је интелигенција неопходна, али не и

једини и довољан услов стваралаштва. Важну улогу за успјех у стваралаштву имају и други
некогнитивни фактори.