SEMINARSKI RAD

O P S T A I S T O R I J A 1 9. V E K A

Prof. Milos Kovic

Oto fon Bizmark i Kamilo Kavur

- slicnosti i razlike –

Petra Rsiatnovic
Is060081
 Devetnaesti vek se u evropskoj istoriji naziva vekom nacija. To je vreme
kada se na tlu Starog sveta konacno formirala ideja o nacionalnim drzavama koje
bi, uprosceno govoreci, obuhvatale ljude zajednickog jezika, kulture i istoriskog
nasledja. Kada se 1948. godine talas revolucija razlio Evropom a epoha
liberalizma i kapitalistickog napretka nasla na vrhuncu, dve evropske oblasti koje
su itekako osetile polet ekonomskog napretka i bile pod uticajem novih ideja,
stajale su iscepkane na stotine drzavica razlicite velicine i snage. Zajednicko za
obe ove teritorije, a tu mislim na teritorije gde ce se formirati italijanska i nemacka
drzava, jeste jedinstvo jezika naroda koji ih je naseljavao, zajednicka tradicija i
istorija i svest o pripadnosti zajednickoj kulturi. Ideje o ujedinjenu Italije i
Nemacke pocetkom 50ih nisu bile nove ali se na njhovoj realizaciji do tada nije
bilo daleko odmaklo. Upravo ce razlike u nacinu na koji se manifestovao
nacionalni pokret na ove dve teritorije u prvoj polovini 19. veka biti pocetak moje
price o slicnostima i razlikama dva coveka koji su politicki najzasluzniji za
ujedinjenje Italije i Nemacke – Kamilu Kavuru i Otu fon Bizmarku.
Od pocetka 19. veka pa do revolucije 1948/9. rodoljubi i revolucinari
pokusavali su zaverama i ustancima da skrse tudjinsku vlast i omoguce
ujedinjenje Italije. Njihovim delovanjem nije postiguto skoro nista. U Nemackoj
borba za ujedinjenje bila je povezana sa borbom za uvodjenjem ustavnog
poretka i zakonskim ogranicavanjem moci monarha. Kongres u Frankfurtu na
Majni bio je krunska manifestacija teznji, pre svega inteligencije, za ujedinjenjem
ali i konacni dokaz da ni u Nemackoj, kao ni u Italiji, do ujedinjenja ne moze doci
bez kombinovane diplomatske i vojne akcije jedne drzave koja ce biti jezgro
ujedinjenja. Snaga, politicki uticaj u Evropi i trenutno stanje koje je vladalo u
drzavama koje ce biti jezgro ujedinjenja, Pijemontu i Pruskoj, sledeca je velika
razlika u putu koji su Kavur i Bizmark morali da predju. Pijemont je posle poraza
kod Navare od Austrijanaca bio slab i u ekonomskim poroblemima. Bilo je jasno
da na putu za ujedinjenje Italije mora naci mocnog saveznika jer ova
petomilionska knezevina spostvenim vojnim resursima nije mogla da ostvari
ovakav poduhvat. Vesto levitirajuci izmedju interesa sila, sklapajuci saveze protiv
nesumnjivo mnogo mocnije Austrije, Kavur je borbu uporedu vodio na
unutrasnjem planu preko Italijanskog nacionalnog udruzenja i na spoljnom, pre
svega uz Francusku. Sa druge strane revolucija je uzdrmala Prusku ali ona je iz
nje izasla jaka, uredjena i pre svega vojno mocna. Poduhvat Pijemonta je bio
kombinacija diplomatije, vestog koriscenja politickih okolnosti i igranja na kartu
nacionalnog odusevljenja naroda sirom Apeninskog poluostrva. Put Pruske ka
ujedinjenju nemackih drzava bio je sa druge strane put uspesnog ratovanja, put
pobeda nad Danskom, Austrijom i Francuskom. Dok je Pijemont Lombardiju
dobio posle zajednicke pobede sa Francuzima nad Austrijom kod Solferina 1859.
a Veneciju posle Pruske pobede nad Austrijom 1866. Bizmark je sve uspehe
drzave koju je vodio iskovao njenom sopstvenom snagom i oruzjem. Zbog
razlicitih okolnosti u kojima su morali da vode spoljnu politiku neprimereno je
porediti diplomatske sposobnosti dva drzavnika ali neosporno je da je Kavur u
svom poduhvatu morao mnogo vise da se oslanja na dipolomatske igre i stalno
radi na odrzavanju saveza sa Francuskom. Takodje, zbog cinjenice da je u
diplomatskim igrama Bizmark uvek imao aduta vise u rukavu, a to je bila pruska
vojna moc, usudicu se da kazem na je Kavur bio vestiji diplomata.
Kada govorim o samom ujedinjenju Italije i Nemacke moram istaci jos
jednu bitnu razliku. Izgradnja nacionalne italijanske drzave bio je opsti cilj velikog
broja odusevljenih italijanskih rodoljuba, sa jakim uporistem u narodu. Takodje,
pored cinjenice da je pokret na cije se celo stavio Pijemont i Kamilo Kavur bio
pokret za ujedinjenje to je pre svega bio pokret protiv strane vlasti, protiv
habzburske kontrole Severne Italije, anarhije koja je vladala u Papskoj drzavi i
vlasti Burbona u Napuljskoj knezevini. S druge strane, ujedinjenje Nemacke pod
pruskim vodjstvom moze se vrlo lako posmatrati i kao niz osvajackih poduhvata
koji jesu imali za cilj objedinjavanje namackog naroda u jednu drzavu ali su bili
pre svega podstaknuti pruskim osvajackim ambicijama i svescu o sopstvenoj
moci. Na cuvenom govoru 1962. godine Bizmark je jasno porucio – Prusija mora
pokazati i odrzati svoju moci i to “gvozdjem i krvlju” 1. Takodje, prilikom ujedinjenja
Italije, Pijemont kao jednina stvarno samostalna italijansta drzava nije imao
suparnika u stavljanju na celo nacinalnog pokreta dok su se u Nemackoj
decenijama za vodecu ulogu otimale Pruska i Austrija.
Ovo je bila samo skica razlicitih okolnosti u kojima su Kavur i Bizmark
vodili svoju politiku koja je nesumnjivo imala isti cilj – izgradnju jedinstvene
nacionalne drzave ne istoriski omedjenoj teritoriji koju je naseljavalo stanovnistvo
koje je govorilo istim jezikom 2. Pored slicnosti i razlika koje su pratile politicko
delovanje ova dva savremenika sada cu pogled usmeriti na odnos njihovih
licnosti.
Pre svega treba imati u vidu da su oba ova velika coveka bila deca svoga
vremena, sinovi plemickih porodica rodjeni i odrasli u epohi revolucija. Vreme u
kome su ziveli moralo je uticati na njih, posebno jer su se burne godine Evrope
odigrale bas u vreme njihove mladosti kada je um najotvoreniji za nove ideje i
promene. Zato i ne cudi da je cilj kome su i jedan i drugi posvetili svoj zivot bio
manje vise isti i potpuno u skladu sa brojnim povicima koji su se mogli cuti
1948/9. Ali ispod povrsinske slicnosti kriju se i brojne razlike ova dva coveka.
Kao sto sam vec rekao i jedan i drugi bili su plemici ali porodica nije imala
jednakog uticaja na obojcu. Kavur je rano otisao od kuce da bi se skolovao u
vojnoj skoli i nesumnjvo je da je uticaj roditelja na njega bio mnogo manji nego
na mladog Bizmarka3. Odrastao pod dominantnom figurom majke, obrazovane
zene sklone novim idejama, i pod okriljem porodicnog imena, Bizmark je bio pod
velikim uticajem ovog dvojinog porodicnog nasledja: on je bio sin junkera i cesto
1
“Prussia must concentrate and maintain its power for the favorable moment which has already slipped by
several times. Prussia's boundaries according to the treaties of Vienna are not favorable to a healthy state
life. The great questions of the time will not be resolved by speeches and majority decisions--that was the
great mistake of 1848 and 1849--but by iron and blood” German History in Documents and Images:
Excerpt from Bismarck's "Blood and Iron" Speech (1862)
2
U skladu sa Herderovim shvatanjem po kome “Nacija je jezik”.
3
Uticaj porodice na Kavura, posebno pri izgradnji njegove licnosti, nije bilo velik, iako su odnosi bili
dobri. Treba istaci da je Kavur uvek imao njihovu podrsku, sto je bilo od posebnog znacaja kada je
napustio vojnu sluzbu 1831. godine i kada mu je otac kao mladjem sinu obezbedio prihode dajuci mu na
upravu jedno imanje. M. Paleolog, Kavur, Beograd 1938.
se oblacio u vojnicku unifornu ali i sin svoje majke, obrazovan pod uticajem ideja
nove, gradjanske Evrope. Za razliku od njega, Kavur je svoje stavove izgradio
mnogo vise na osnovu knjiga koje je citao (o cemu svedoce brojne epizode za
vreme skolovanja) i na osnovu iskustava koje je stekao putujuci u Pariz, London i
Zenevu. Bizmark s’ druge strane skoro da nije ni napustao Nemacku.
Skolovanje, tacnije struka koju su izucavali, nije mnogo uticala na zivot
ova dva mlada coveka – Kavur je brzo napustio vojnicki poziv dok je Bizmark
posle kracih pokusaja da se bavi pravom u Ahenu i Potsdamu takodje napustio
poziv za koji se skolovao. Treba napomenuti i razlike u nacinu njihovog
obrazovanja: bizmark se skolovao na pravnom fakultetu u getingenu a kao sto
sam naveo kavur je pohadjao vojnu akademiju. U mladjim godinama dva buduca
drzavnika primecuje se jedna njihova zajednicka crta – mladalacka
neobuzdanost tako karaktreisticna za epohu koja je zivela pod uticajem
Bajronovih Cajlda Harolda i Don Zuana. Tako je Kavur morao da izdrzi
devetomesecnu kaznu nadgledanja radova na tvrdjavi Bard posle cega je
napustio vojnicku sluzbu dok je Bizmark napustio posao u Potsdamu jurecu za
engleskom lepoticama Laurom Rasel i Izabelom Lorejn Smit. I jedna i drugi imali
su nesto sto bi se moglo nazvati “praznim periodom”, godinama koje su proveli
trazeci sebe i konacno izgradjujuci stavove koje ce zastupati tokom zivota i
karijere. Za Kavura to su godine posle napustanja vojske kada boravi kod
rodbine u Zenevi, u pariskim salonima slusa govore Gizoa, Molea, vojvode
Brolja, u Londonu razmislja o engleskom parlamentarnom sistemu vlasti.
Bizmarkov “period lutanja” nastupa po zavrsetku fakulteta kada se bavi pravom,
okusava u sluzbi u rezervnoj vojsci a najvise vremena provodi zanesen lepotom
brojnih lepotica. Njemu takodje ovaj period obelezava i smrt majke koja je kao
sto sam rekao imala velikog uticaja na razvoj njegove licnosti. Period sazrevanja
zavrsio se skoro istovremeno za dvoicu buducih drzavnika: Bizmark se 1947.
ozenio Joanom fon Putkamer i zahvaljujuci vezama njene porodice zapoceo
politicku karijeru a Kavur svoje politicko angazovanje u Torinskom parlamentu
pocinje godinu dana kasnije.
Zanimljiv je i njihov odnos prema religiji. Bizmark sve do ranih tridesetih
nije mnog paznje posvecivao crkvi i religiji da bi se pod uticajm Marije fon Taden,
zene jednog prijatelja, ponovo vratio pod okrilje luteranske crkve. Kasnije pisao
da se posle njene prerane smrti prvi put pomolio posle ranog detinjstva. Kamilo
Kavur je, za razliku od njega, bio katolik ali se za vreme svog boravka kod
rodjaka u Svajcarskoj (po napustanju vojske 1931. godine) priklonio
kalvinistickom ucenju. Iako se kasnije vratio pod okrilje katolicke crkve do kraja
zivota bio je pristalica ideje od odvajanju crkve i drzave koji je preuzeo od
kalvinistickog svestenika Aleksandra Vineta. Ovde treba pomenuti i sukob koji ce
sa katolickom crkovim Bizmark imati posle ujedinjenja 1871. kada je postao
kancelar Nemackog carstva. Zabrinut uticajem papstva i katolicke crkve u
dominantno protestantskoj Nemackoj Bizmark je sprovodeci politiku
Kulturkampfa pokusao da oslabi polozaj crkve. Ipak, ova epizoda vise se tice
njegovih pragmatickih politickih shvatanja o kojima cu govoriti kasnije nego
verskih ubedjenja.
 Konacno, paznju treba posvetiti i odnosu politickih stavaova dva
drzavnika. Bizmark je 1947. izbran u pruski Lendtag kao rojalista i exponent
ultrakonzervativaca sto ce i ostati narednih par godina. Medjutim, tokom boravka
u Frankfurtu na Mjani gde je bio pruski predstavnik na Skupstini Nemacke
konfederacije liberalne ideje usvojene pod majcinim uticajem ponovo proviruju i u
nastavku karijere Bizmark konzervatizam zamenjuje politickim pragmatizmom.
Ako je i dalje ostao protivnik promena i novina onda je to bilo samo zato jer se
plasio da bi one mogle da poremente ravnotezu drzave dok je sve novo sto bi
moglo da doprinese stabilnosti i napretku spremno prihavtao. Slican
pragamtizam srecemo i kod Kavura. Iako pod uticajm gradjanskih ideja o
parlamentarnoj vlasti donesenih iz Pariza i Londona on je bio neprijatelj
republikanaca i revolucionara unutar Pijemonta. Slobodna trgovina, pravo na
slobodu misljenja, sekularna drzava… sve su to bili ideali za koje se Kavur
zalagao ali na prvom mestu bio je red i stabilnost drzave.
Slicnosti i razlika izmedju ova dva velikana epohe ima svakako jos dosta i
ja sam ovde istakao samo neke od njih. Za kraj, navescu ono sto ih po meni cini
potpuno istim – bili su veliki ljudi svoga vremena, deca epohe koja je oblikovala
sudbinu i izgled danasnje Evrope i prvi premijeri velikih drzava kakve su danas
Nemacka i Italija.
Literatura

1. M. Paleolog, Kavur, Beograd 1938.

2. L. Gall, Bismarck: The white revolutionary, vol 1 1851 – 1871,

London 1990, 1 – 17.

3. C. Popov, Gradjanska Evropa II, Novi Sad 1989.