РИМ У ДОБА КРАЉЕВА

Оснивање Рима

Енеја. Оснивање Алба Лонге

Мит о Тројанцу Енеји, његовом путовању по Средоземном мору и насељавању

Италије, врло рано је кружио Римом, што показују и неки етрурски налази керамике са
представама из Енејиног живота. Прича о Енеји настала је у 5. веку п.н.е. и временом је од
Грка преузимају римски писци. Наиме, тројанско порекло јунака отварало је могућности за
склапање савеза са другим народима за које се веровало да имају такође тројанског
порекла. Постојали су и писци који ово нису прихватали, на пример Деметрије из
Скепсиса (Троада), који је покушавао да докаже да Енеја никад није ни отишао из Троаде.
Енеја је био син тројанског принца Анхиза и богиње Афродите. Илијада сведочи да
се Енеја борио против Хелена у десетогодишњем рату под Тројом. По паду Пријамовог
града, о даљем Енејином путовању пише Вергилије. Енеја се прво обрео у Македонији, а
потом на Сицилији, где му је умро отац. Напустивши Сицилију, невреме га је одбацило на
афричку обалу. Тамо га је љубазно примила Дидона, оснивач и краљица Картагине. Мада
га је Дидона желела задржати, Енеја је отпловио ка Италији да оснује царство. У Италији
Енеја на територији Лаурената, на месту где се реке Тибар и Нумик уливају у Тиренско
море, оснива град Лавинијум, назвавши га по имену своје жене. Наиме, он је био ожењен
Лавинијом, ћерком краља Латина. Према римској традицији краљ Латина био је последњи
краљ најстаријег становништва у Лацијуму. Као најстарије становништво Лација помињу
се Латини, који су настали мешањем Тројанаца и Аборигина. Према Катону Аборигини су
порекло водили од Грка, а према Дионисију Халикарнашанину од Лигура. Латини су
најпре насељавали област Реате, а будући потиснути од Сикула насељавају простор
Лација. Један од првих ратова који је Енеја водио у Италији, водио је против Турна, краља
Рутула, народа Лацијума чије је седиште било у граду Ардеи. Наиме, Турно је први био
предвиђен за мужа Лавиније. Пошто се желео осветити своме супарнику, повео је рат
против Латина. У овом сукобу Енеја је извојевао победу, Рутули су се повукли на простор
Етрурије, а краљ Латин је погинуо. Други значајни рат Енеја је водио против Етрураца.
Мада су Латини на крају извојевали победу, Енеја је погинуо и сахрањен је више реке
Нумик. По смрти свога мужа, Лавинија је једно време сама владала. Када је одрастао
Асканије, Енејин син, он је оставио Лавинији да управља градом Лавинијум, док је сам
одлучио основати нови град у подножју Албанских планина. Тако настаје град Алба
Лонга. У периоду који следи моћ и снага Латина ће јачати. Са Етрурцима ће бити
успостављен мир, а граница између Лација и Етрурије утврђена је на реци Албули (Тибар).

1
Ромул и Рем

У времену од Асканија до Ромула и Рема градом Алба Лонга владало је дванаест

краљева. Краљ Прока, један од Асканијевих наследника, власт над Алба Лонгом оставио је
своме сину Нумитору. Међутим, овога је брзо са власти збацио млађи брат Амулије. Да би
учврстио свој положај, Амулије је убио Нумиторовог сина, а ћерку Нумитора, Реу
Силвију, посветио за весталку. Наиме, весталке су морале положити завет девичанства и
овим је Амулије онемогућио Силвији да има деце. Ипак, она је родила два дечака
близанца, а говорило се да им је отац сам бог Марс. Сазнавши за принове, Амулије је
наредио да се деца баце у Тибар. Међутим, корито у коме су се деца налазила река је
избацила на обалу. Тамо се задесила једна вучица која је подојила малишане, да би их
потом нашао краљевски пастир Фаустул. Он се сажалио на дечаке, узео их себи и старао се
о њима. Када су одрасли, Ромул и Рем у односу на остале младиће, истицали су се снагом
духа и тела. Имали су обичај пресретати на путевима разбојнике, који су злостављали
пастире, и одузимали им оно што су имали са собом. Задобијени плен делили су са другим
пастирима. Једног дана у граду су се прослављале Луперкалије и младиће су у игри напали
разбојници. Док се Ромул одбранио својом снагом, Рема су отели и предали краљу
Амулију. Пошто су га разбојници оклеветали како је у више наврата опељешио
Нумиторову земљу, Рем је потом одведен Нумитору. Фаустул се чувао да Ромула и Рема
упозна са њиховим племенитим пореклом. Будући да је Рем ухапшен, Фаустул све по
истини казује Ромулу. Ромул, у циљу да ослободи свога брата, окупио је око себе
противнике краља, организовао заверу у којој је убијен Амулије. У међувремену, Нумитор
сазнаје да су му Ромул и Рем унуци. Нумитор постаје нови краљ Алба Лонге, а Ромул и
Рем одлучују да оснују град на оном месту где их је вода избацила.

Традиција о оснивању Рима

Ромул и Рем одлучили су да оснују град на оном месту на коме их је својевремено

избацио Тибар. Међутим, пошто нису могли да се договоре ко ће од њих двојице дати име
новом граду, одлућили су да решење проблема препусте боговима. Док се Рему указало
шест, Ромулу се указало дванаест јастребова и тиме је добио предност. У међувремену
долази до вербалног сукоба Ромулових и Ремових присталица, који убрзо прераста у
оружани. У овим немирима погинуо је Рем. По једној верзији, Рема је убио сам Ромул када
је покушао да прескочи нови бедем. Нови град је добио име по Ромулу.

2
Седам римских краљева

Ромул (753 – 717. п.н.е.)

Ромул је, према традицији, био први римски краљ. Он је епонимни херој, чије име
значи Римљанин. Сматра се да никад није ни постојао. Он је наводно основао Сенат,
поделио грађане на патриције и плебејце, организовао војску. Према традицији, пошто је
основао Рим, да нови град не би остао ненасељен, Ромул је дозволио да свако ко је
протеран из свог града дође и насели се у Риму. То су углавном били криминалци и
робови. Задовољан одзивом, Ромул је основао Сенат, чији су чланови називани очевима, а
њихови потомци патрицији.
Пошто је у новом граду било мало жена, Римљани су послали изасланике суседима,
тражећи дозволу склапања брака са њиховим девојкама. Међутим, посланици нису имали
успеха. Ромул, разгневљен овим, објавио је свечаност у граду и позвао суседе. Одазвали су
се многи, жељни да виде нови град, а поред осталих и многи Сабињани са женама и децом.
За време празника Римљани су отели Сабињанке. Следи рат између Римљана и Сабињана,
који су обуставиле саме Сабињанке, не желећи да живе ни без очева ни без мужева.
Наступио је мир и Римљани и Сабињани су се ујединили, створивши јединствену државу,
којом су успешно владали Ромул и сабински краљ Тит Тације. Ромул је након
успостављања мира народ поделио на три трибе од по десет курија, којима је дао и имена,
али није познато како су имена бирана. Три племена су била Рамнензи по Ромулу,
Титијензи по Титу Тацију и Луцери, за које се не зна порекло. У исто време су формиране
и три центурије коњаника (300 коњаника). По смрти краља Тација, Рим је водио ратове
против етрурских градова Фидене и Веје. Склапање стогодишњег мира са Вејом било је
последње значајније Ромулово дело. Што се тиче Ромулове смрти, по једнима, он је узнет
на небо и постао је бог Квирин, а по другима, он је убијен у Сенату и сваки сенатор је
однео један део његовог тела. После смрти Ромула следи период од 355 дана (једна година)
до постављања новог краља. Тај период се назива interregnum и тада се на сваких пет дана
смењује 71 патрициј. Након тога следе избори и народна скупштина – comitia curiata
доноси одлуку о избору новог краља. Одлука народне скупштине морала је бити
ратификована од стране Сената. Када је краљ потврђен од Сената, тражи се од богова да
пошаљу знак. Ауспициј тумачи знаке које шаљу богови, а повољан знак послат од богова
назива се аугур.

3
Нума Помпилије (716 – 674. п.н.е.)

Као други римски краљ изабран је Нума Помпилије, који је пореклом био
Сабињанин. Тит Ливије приповеда да је Нума Помпилије био веома побожан и да је
саградио храм Јанусу у подножју Авентина. Када су врата храма била отворена то је
значило да је народ у рату, а затворена да су околни народи умирени. Ливије тврди да је
храм био свега два пута затворен после владавине Помпилија и то после Првог пунског
рата и после битке код рта Акција, када је Август успоставио мир и на мору и на копну.
Нума Помпилије уводи календар. Годину је поделио на 12 месеци, увео је интеркаларне
месеце, установио празничне дане. Подигао је краљевску палату. Нума Помпилије водио је
мирољубиву политику. Након 43 године владавине умире, а држава се враћа на
интерегнум.

Тул Хостилије (673 - 642. п.н.е.)

Тул Хостилије, трећи римски краљ, важио је за ратоборног краља. Познат је по рату
са Алба Лонгом, када је ову област потчинио римској територији. За овај догађај је везана
прича о борби Хорација и Куријација. Наиме, Хорацији су били браћа близанци, пореклом
Римљани, а Куријацији такође близанци, пореклом Албанци. Албански вођа и Тул
Хостилије уговорили су да двобој Хорација и Куријација одлучи рат. Албански младићи
били су поражени, а владар Албе обавезао се да војно помогне Рим у случају рата. Тул
Хостилије је недуго после победе над Албом, започео рат против етрурских градова,
Фидене и Веје. Мада је борба била тешка, Хостилије је успео извојевати победу.
Сумњајући у војсковођу Албе - Метија Фуфетија - да је помагао римским непријатељима,
наредио је да се брутално убије. Војсковођа је био свезан за двоја кола, а коњи су га потом
растргли. По наредби краља, Римљани су разрушили Алба Лонгу. Једино су поштеђени
храмови. Становништво је пресељено у Рим. Рим је након тога ојачао, повећан је број
становника, а граду је прикључено и брдо Целиј, које је Тул изабрао као место за
краљевску кућу. Многе Албанце из истакнутих родова — Јулија, Сервилија, Куријација —
изабрао је за чланове Сената. Изградио је и већницу која је названа Курија Хостилија.
Последњи рат Тул Хостилије је водио против Сабињана и успео је да их победи. Одмах
после рата у Риму се појавила нека болест. Краљ је веровао да ће војска бити здравија ако
се припрема за рат него ако остане кући, све док није сам оболео. Тада је изненада почео
да приноси све могуће жртве, да се моли и тражио помоћ богова. чак је нашао неки
дневник који је водио Нума, прочитао којим божанствима је све претходник приносио
жртве, па је и сам почео то да чини. Међутим, није по правилу принео жртву Јупитеру
Елицију и погодила га је муња. Краљ је изгорео са својом кућом. После смрти Хостилија
власт је враћена Сенату, а он је, као и у претходном периоду, именовао интерегнум.

4
Анко Марције (641 – 617. п.н.е.)

Анко Марције, четврти римски краљ, пореклом је био Сабињанин. Приписује му се

укључивање Јаникула, грађење првог моста преко Тибра и оснивање Остије. Запамћен је
као добар владар.

Луције Тарквиније Приск (616 – 578. п.н.е.)

Као пети римски краљ помиње са Луције Тарквиније Приск. Његов отац био је
пореклом из Коринта. Због политичких сукоба овај Коринћанин напушта град, одлази у
Италију и насељава се у Тарквинијима. Тамо се оженио Етрурком и добио два сина. Један
од синова, Лукумон, касније ће се оженити Танаквилом, девојком из веома богате и
угледне куће. Пошто су Етрурци Лукумона сматрали дошљаком и он није имао изгледа на
успех, на наговор амбициозне жене одлази у Рим. Населио се на Јаникулу и потом мења
име у Луције Тарквиније. Својим доброчинствима и љубазношћу брзо је стекао наклоност
народа. Краљ га је приметио и узео за тутора краљевској деци. После смрти Анка Марција
заказана је скупштина на којој је Тарквиније Приск изабран за краља. У току своје владе
успешно је ратовао против Латина и Сабињана. Спровео је реформу војске и устава.
Ударио је темељ Капитолском храму. Тарквинија Приска убила су двојица пастира које су
ангажовали синови Анка Марција, љути што им је овај на превару преотео власт.

Сервије Тулије (578 – 534. п.н.е.)

Неки писци овог претпоследњег римског краља сматрају другим оснивачем Рима,
јер је извео бројне реформе, пре свега градитељске. По једној легенди, Сервије је био роб.
Његово име Сервиус је у ствари преномен од речи servu - роб. Легенда истиче да је Сервије
био племенитог порекла, али му је мајка, када је била трудна, допала заробљеништва.
Сервије се родио као роб на двору Луција Тарквинија. Међутим, он убрзо постаје љубимац
краља и краљице. Тарквиније је чак своју ћерку удао за Сервија Тулија. После атентата на
Тарквинија, краљица се потрудила да Сервије дође на престо.
Друга верзија приче сачувана је у једном натпису говора који је цар Клаудије
одржао у Сенату. Цар Клаудије (41-54) вероватно је био последњи човек који је познавао
етрурски и он пружа етрурску верзију приче о Сервију Тулију. Наиме, ако следимо
етрурске изворе, Сервије, тада Мастарна, био је пратилац Целија Вивене, чувеног
етрурског војсковође, и учествовао је у свим његовим походима. Мастарна је једног
тренутка протеран из Етрурије. Он потом заузима брдо у Риму, које је назвао Целиј у част
свога вође и мења име у Сервије. Убрзо ће постати римски краљ. Сведочанство Клаудија о
етрурском пореклу Сервија, потврђују и други извори. Наиме, о Целији Вивени пишу још
Варон и Дионисије Халикарнашанин.

5
Реформе Сервија Тулија

— подела на територијалне трибе. Подела становништва на три родовске трибе

приписује се Ромулу. Сервије Тулије уводи нову поделу становништва на територијалне
трибе. Наиме, римска територија је била подељена на четири градске и двадесет сеоских
триба. Под сеоским трибама не подразумевају се само села, већ и територије у самом
граду. Временом број триба ће се повећавати на број од 35. Четири градске трибе биле су
Колина, Палатина, Есквилина и Сугурана. Називи двадесет сеоских триба била су изведена
из имена родова (gentes), на пример, Емилији, Фабији, Корнелији... По свој прилици род по
коме би триба добила име, био је у тој области доминантан. У каснијем периоду триба ће
добијати име по месту на коме се налази.

— ценз. Сервије Тулије уводи ценз, који подразумева попис грађана и процену њихове
имовине. На основу висине прихода који грађани остварују, Сервије становништво дели на
пет класа. Пошто новац није постојао, гледао се приход у житу, земљи... Ценз се имао
спроводити на сваких пет година. Сервијева реформа, о којој сведоче Тит Ливије и
Дионисије Халикарнашанин, делом подсећа на Солонову тимократску реформу. У оквиру
ове поделе одређено је и учешће у војсци. Само прва класа има пуну ратну опрему. Прве
три класе чине тешко наоружани војници, док четврту и пету класу чине лако наоружани
војници. Свих пет класа чине 171 центурију.

— Сервијеви зидови. Према традицији Сервије је град утврдио јарком и бедемом и тако
проширио pomerium — границе градске територије у Риму. Трагови овог бедема и данас се
могу пратити, а био је дужине 11 км. У модерној историографији сматра се да је овај зид
саграђен после 390. п.н.е. Дакле, после галске најезде, јер да је зид постојао раније, мала је
вероватноћа да би Гали заузели Рим. Претпоставља се да је Сервије Тулије, у ствари,
утврдио pomerium - што на етрурском значи “свете међе”. Ову процедуру Римљани су
преузели од Етрураца, а описује је Марко Порције Катон у свом делу Почеци.

6
Тарквиније Охоли (534 – 509. п.н.е.)

Као последњи римски краљ помиње се Тарквиније Охоли. О доласку Тарквинија на

власт сведочи Ливије. Тулија, ћерка Сервија, пошто је убила своју сестру и свог мужа,
удала се за зета, касније познатог по имену Тарквиније Охоли. Тулија подстиче Тарквинија
да преузме власт у Риму и он са четом наоружаних људи упада на Форум. Стао је
клеветати Сервија да, будући роб, није достојан краљевске власти. У сред Тарквинијевог
говора, појавио се сам краљ. Тарквиније га је зграбио и гурнуо низ степенице. Сервија су,
већ повређеног, убили Тарквинијеви људи. Тако Тарквиније постаје краљ. Тарквиније је
био обичан тиранин, веома окрутан, али успешан војсковођа. За време његове владавине
Рим је постао највећа сила средишње Италије. Заслужан је за изградњу храма на Капитолу.

Крај краљевства

По Вароновој хронологији 509. п.н.е. протеран је последњи римски краљ,

Тарквиније Охоли. Тарквинијев син, Секст Тарквиније, извршио је насиље над
Лукрецијом, угледном женом, која је потом извршила самоубиство. Ливије тврди да је овај
догађај означио почетак побуне против етрурске династије. Устанике су предводили
Луције Јуније Брут, нећак Тарквинија, и Луције Тарквиније Колатин, припадник рода
Тарквинијеваца и муж покојне Лукреције. Пошто је у време злочина краљ био заузет
ратовањем ван града, вративши се наишао је на затворене капије Рима. На народној
скупштини Брут је натерао народ да се закуне да никада више неће признати краља.
Такође је предложено да сви који воде порекло од Тарквинијеваца напусте град. Колатин
како је био Тарквинијевац, напустио је град, а место њега за конзула је изабран Публије
Валерије Публикула. Ливије каже да је дошло до покушаја обнове монархије. Тарквиније
се повукао у Етрурију, у Цере где је тражио помоћ за повратак у Рим. Подршку му је
пружио и град Веи (Веја). До битке је дошло у шуми Silva Arsia, у којој су Римљани
победили. Међутим, погинуо је конзул Брут. Заменио га је Спурије Лукреције, који убрзо
умире. На његово место изабран је Марко Хорације. Тарквиније је поново покушао да се
врати у Рим, али без успеха. Одустао је и повукао се у Куму, где је и умро 495. п.н.е.

7
Државно уређење Рима у доба краљева

Оно што указује на постојање краљевске власти:

∗Interex (међукраљ - у случају погибије или смене конзула)

∗Regia - кућа великог понтифика - краљевска палата.

Знаци краљевског достојанства:

* Sella currulis- столица од словове кости која је била на кочијама (currus- кочије);
* пурпурна одећа; златна дијадема (скиптар),
*пруће са секиром fasces - симболизују краљев imperium тј. власт.
* Imperium се заснива на auspicial - право да се саветује са боговима и пренесе их на људе
који се саветују са боговима.

Овлашћења краља:

*Војсковођа (помоћник tribunus celerum - трибун брзих, заповедник коњице),

* Регрутује војску
* Суди (у случају издаје, убиства са предумишљајем)
* Првосвештеник (главна верска дужност му је састављање календара)
* Води спољну политику
* Доноси законе - везане углавном за религију

Краљевска власт није била наследна, већ изборна. Сви су изабрани, осим Ромула.
Власт се враћа Сенату након смрти краља. Интерекс се одређује жребом. Куријатске
комиције се сазивају, а они гласају, Сенат потврђује. Не зна се да ли су стварно гласали
или су само прихватали одлуку. Када се изабере краљ врши се инаугурација - ритуали
знамења. Потом куријатске комиције доносе lex curiata de imperio, којим краљу дају
imperium.
Сенат је основао Ромул одмах по оснивању Рима, због помоћи у вођењу државних
послова. Било је прво 100, а потом 300 чланова. Према једној традицији по Тит Ливију и
Цицерону нове је увео Тарквиније Старији patres minorum gentium (оци мањих родова).
Осталих 100 додато је у првој години републике. Дионисије Халикарнашанин каже да је
број од 300 достигнут у доба краљева. Ромул и Тит Тације изабрали су нове патриције и
100 сенатора, а онда Тарквиније Старији још 100. Овлашћења Сената:

∼ Саветује краља
∼ Доноси одлуке при избору краља
∼ Приписивало се да води спољну политику, међутим то је пренето из доба републике
∼ Потврђује све одлуке куријатских комиција - auctoritas patrum.

8
 Куријатску комицију има право да сазива краљ, интерекс, tribunus celerum (Марко
Јуније Брут) у одређеним случајевима. Састају се на месту Comitium у подножју Капитола.
Чине их сви слободни и пуноправни мушкарци. Гласа се тако што свака курија има један
глас (curiatim). Редослед курија одређује се жребом. Има 30 курија. Она која прва гласа
зове се curia principium. Прво се у курији гласало појединачно (viritim). У надлежност
куријатске комиције спада:

~ Дају краљу lex ™

~ Грађани се жале на пресуду краљу ™
~ Дају и враћају грађанска права приликом примања новог рода у курију ™
~ Имају улогу приликом одузимања права оцу породице ™
~ Имају улогу приликом усвајања ™
~ Можда имају право објаве рата, али вероватно потврђују одлуку краља.

Постојале су и Comitia calata - слушају саопштења и не доносе одлуке. Сваког

првог, петог или седмог дана у месецу саопштавало се кад падају празници. Два пута
годишње се састају да легализују тестамент. Центуријске комиције постоје од Сервија
Тулија. Сервије Тулије је 578-534. године пре нове ере извршио тимократску реформу.
Тимократија значи владавину богатих која се заснива на имовини (права и дужности). На
грчком time значи процена имовине. Јуниори до 45 година, а сенатори до 60 година, остали
пролетери capite censi (броје се по главама без ценза). Tubicines - трубачи, cormicines -
дувачи у рогове. Припадали су петој класи. Fadri - занатлије. Новац није могао бити основ
за ценз, већ земља тј. приходи од земље. Новац се тек појављује око 300. године пре нове
ере. Цифре су вероватно из доба републике. Грађани овако чине центуријатске комиције
(скупштина наоружаних народа, војна скупштина), заседала је на Марсовом пољу, ван
града, ван pomeriuma и сазивају их трубачи. Наоружана војска не сме у град. У
центуријатским комицијама се гласа на следећи начин: једна центурија један глас, а има
193 центурије. Гласају по класама, прво коњаници. Овлашћења центуријатске комиције: ƒ

~ Објављују рат и склапају мировне споразуме (уговоре) као и у доба републике.

Реформа Сервија Тулија значајна је јер је умањио улогу родовске аристократије

(патрицији). Странци су добили могућност да учествују у управи. Данас постоје мишљења
да је у почетку створена само прва класа и да је стање које даје Тит Ливије из доба III века
пре нове ере, средњег периода римске републике. У ту класу улазили су грађани који су
могли да набаве пуну хоплитску опрему о свом трошку. Код Аулагелија пронађен је
податак где се спомињу класици - људи који припадају првој класи, а остали су били
infraclasis (испод класе). Да је ова подела створена крајем V века пре нове ере створена да
би се могао плаћати порез.

9
Рана римска религија

Раније се веровало да је најстарија римска религија била анимистичка. Ово почива

на Вароновом податку код светог Августина De civitate dei. Стари Римљани су више од 170
година поштовали богове без икаквог лика. Обожавали су апстрактне безличне силе.
Богиња Весте је била богиња огњишта. Није приказивана у људском лику. Лари и пенасти
су апстрактна божанства. Прва фаза религије су апстрактне безличне силе. Следи
антропоморфистичка фаза. Прво се сматрало да се развила под утицајем Етрураца. Настала
је за време Тарквинијеваца. Антропоморфизам је доста раније преузет и то од Грка. То је
данашње мишљење од Грка на југу Италије и у самом Риму. У VIII веку пре нове ере
постојала је заједница грчких трговаца и занатлија. У првој половини VI века п.н.е. утицај
грчке религије био је јак у Риму. У депоу архајског светилишта, пронађена је античка ваза
са Хефестом како се на магарцу враћа на Олимп. Вулкан је поистовећен са Хефестом.
Постоје остаци тотемизма. Свако божанство има одређену животињу која му је
посвећена. Вук је посвећен богу Марсу. Luperci су повезани са празником Луперкарлија.
Сачуван је ритуал жртвовања, када је Сервије Тулије извршио ценз и најчешћа жртва била
је suovetaurilia - жртвовање свиње, овце и бика.
Постојала је и верска забрана - tabu. Bona deo у чијем култу су учествовале само
жене, а мушкарци учествују у култу Херакла и Силване. Коњи нису смели да уђу у свети
Дијанин храм. Flamen dialis није смео да види наоружану војску, да носи прстен, да једе
одређену врсту хране, а косу и нокте могао је да подрезује само слободан човек сребрним
ножем.

Календар

Првобитни календар имао је 10 месеци. Први календар увео је Ромул (знамо из

наративних извора). На то упућују називи месеци: децембар -10; новембар - 9; октобар - 8.
Нума Помпилије извршио је реформу календара. Убацио је два нова месеца јануар и
фебруар, тако да је од тада било 12 месеци. Март је био први месец. Први конзули ступали
су на дужност 1. марта. Сваке друге године додавао се још један месец - интеркаларни
месец од 22 дана. Тако се ујединила календарска и соларна година. Неки мисле да је
реформу извршио Тарквиније Старији. Писац III века наше ере каже да је антиквар из
времена браће Грах, сматрао да је Тарквиније Старији увео јануар и фебруар и да је он
створио календар од 12 месеци.

Породични култ

Genius су божанства која су обитавала у сваком мушкарцу и жени. Веста - на

кућном огњишту; Јанус – врата; Пенати - задужени за оставе; Лари - старају се ван куће.

10
Свештенички колегији у Риму

Оснивач свих свештеничких колегијума био је Нума Помпилије. Flamines има 15

свештеника. Постојала су 3 flamines maiores и 12 flamines minores. Служили су flamen
Dialis, flamen Martialis, flamen Quirinalis. Њих је увео Нума Помпилије. Назив flamen
долази отуда што су они око капа везали вунени конац filum, те је из овога изведено
flamen. Данас се flamen повезује са flare - дувати (јер су били задужени за потпиривање
ватре приликом приношења жртве). Quirin је сабински бог, бог рата. Латини су га
прихватили када је дошло до уједињења латинске и сабињанске заједнице. Чак се помиње
да је flamen Quirinalis био Ромулов свештеник. Рефлектује изједначавање Ромула са
Квирином. Датује се од последњих деценија републике. Flamen minors - flamen Vulcanalis -
задужен за култ Вулкана. Flamen portanalis - везана за врата. Њихове функције нису
познате. Весталке су посведочене у другим градовима Лацијума. Њихове главнe
дужности: Неговање (одржавање) вечне ватре у Вестином храму. То је била вечна ватра на
државном огњишту; ако би се угасила држава пропада. Последњи случај закопавања
Весталке забележен је за време владавине Домицијана.
Pontifices - моћан, могућ, pons - мост. У Нумино време колегијум је имао 5
понтифика. Осим понтифика flamines, весталке и rex sacrorum. Задужења:

~ Организовање игара
~ У доба републике саветовали су магистрате
~ Тумачили су и чували су верске законе.

Salii - основао их је Нума Помпилије. Постоје два салијевска колегијума Sali

palatine - служили су Марсу и Sali colini - служили Квирину. Sali colini уведени су за време
Тула Хостилија. Закључујемо да су у Риму постојале две независне заједнице које су се
ујединиле. Приликом верских свечаности учествовали су у свечаном опходу градских
граница и плесали су под оружјем. Salire - назив по плесу, скакутање, поскакивање.
Носили су опрему као војници и имали су грудни оклоп, шлем, штитове (11 реплика),
мачеве и копља. Певали су химну carmen saliare - набрајање имена древних римских
божанстава. У I веку наше ере, те химне биле су неразумљиве свештеницима. Салији су
посведочени и у другим римским градовима и везани су за ратничка божанства.
Colegium fеciales - именовао је 20 свештеника. Били су задужени за обреде који су
пратили објављивање рата или склапање мира. Пазили су да Римљани не започну
неправедан рат.
Auguri - проричу судбину на основу лета птица.
Haruspici - проричу судбину из утробе животиња.

11
Становништво Италије до VI века пре нове ере

Извори за Етрурце: Херодот, Дионисије из Халикарнаса, Тит Ливије. Затим

археолошки налази: гробнице, градови, остаци храмова. Етрурски натписи, најчешће
надгробни натписи. Постоји група дужих натписа на завојима мумије који се чувају у
Загребу. Сматра се да је то календар. Опис погребног материјала на цртежу из Капуе. Не
разуме се ни морфологија ни граматика овог језика. Етрурци су преузели писмо од Грка из
јужне Италије. Теорија да су узели од Грка. Цар Клаудије био је последњи познавалац
етрурског језика и написао је Етрурску историју.

Теорије о пореклу Етрураца:

1. Херодот наводи да су дошли из Мале Азије.

2. Хеланик из Митилене каже да су они Пелазги из Грчке. Сматра да су се населили у
долини Поа, а потом између Арна и Тибра. За ово нема основа јер је у долини Поа млађа
цивилизација од етрурске.
3. Дионисије из Халикарнаса сматра да су аутохтоно становништво. У његово време
између Лиђана и Етрураца нема никакве сличности. Један писац Ксанто, који припада
групи старијих логографа, који је написао Историју Лидије, није споменуо исељавање
Тирсена и њихов одлазак у Италију. На основу тога, Дионисије из Халикарнаса закључује
да су Етрурци аутохтоно становништво. Он је савременик Августа и другог тријумвирата.

Најтачнија је вероватно Херодотова теорија. Њу су прихватили: Страбон, Апијан,

Тацит, Цицерон, Плутарх. Херодотова теорија је најраспрострањенија.

Модерне теорије о пореклу Етрураца:

1. По Херодоту Етрурци су дошли са истока.

2. Друга теорија је да су дошли са севера. Међутим, ова теорија је напуштена.
3. Да су Етрурци аутохтоно становништво. На Лемносу је 1875. године пронађен натпис
писан алфабетом који је сличан фригијском писму из VII века пре нове ере, а језик је по
морфолошким одликама и речнику близак етрурском. Касније су пронађени натписи на
вазама. Овим језиком становништво Лемноса је говорило пре него што су их Атињани
освојили. Овај натпис је веза између Етрураца и Мале Азије. Тукидид каже да су на
Лемносу пре успостављања атинске власти живели Тирсени. Египатски извори указују на
могуће присуство Етрураца у источном Средоземљу у другој половини II миленијума пре
нове ере. Тада су напали народи с мора. Турше се могу идентификовати са Етрурцима.
Етрурска цивилизација има додирних тачака са народима старог Истока (у архитектури,
гробнице, гатали су овим су слични Халдејцима, наклоност ка музици). Затим метроними у
етрурској формули - давање имена по мајци.

12
Државно уређење Етрураца и Етрурски савез

Значајни центри у Етрурији били су: Тарквиниј, Клузијум, Перузија, Флоренциа,

Веји... Они се деле на три групе: јужну, северну и копнену. Државно уређење је било
монархијско. Владао је краљ, на етрурском - lucumones. Када је аристократија ојачала, они
преузимају власт и више нема краљева. Градовима управљају магистрати. Они се бирају на
годину дана. Називају се још и Zilath или Maru. Дужности неких од њих су познате на
основу натписа. У Тарквинију је познат Zilath Sacris Faciundis (надлежност религије).
Затим, Zilath Eteraw (штитио je интересе клијената). Постојало је и Веће аристократа које
је одговарало Сенату.
Представници дванаест градова састајали су се у храму богиње Волтумна.
Састајали су се сваке године. Ово је био савез верског карактера, али имао је улогу у
спољној политици. На челу савеза стајао је Zilath Duodecim Etruriae Populorum. Није
познато када је основан овај савез 12 градова. У изворим се помиње друга половина V века
пре нове ере. Али настао је изгледа крајем VI века пре нове ере. Катон говори да је цела
Италија била под етрурском влашћу. Ово је историја Рима и других италских градова.
Ливије је записао да се пре римске, етрурска власт простирала далеко на копну и на мору,
обухватала је и долину реке По. Сведоче и називи ова два мора: Hadria- Јадранско море,
Тиренско море од назива Етрураца. Етрурски градови у долини реке Поа: Мелпум
(Милано), Фелсина (Болоња), око 525. године пре нове ере основана је Мантова. На југу:
Капуа, Нова, Помпео(ј). Грци из Масилије која се налази на ушћу реке Роне (Родан) били
су главни противници Етрирцима у тиренском басену. Етрурци су у савезу са
Картагињанима победили Грке (Фокејце) у бици код Алалије око 535. године пре нове ере.
Етрурци и Картагињани су разграничили интересне сфере у овом мору. Етрурци су добили
Корзику, а Картагињани Сардинију. Етрурци и Картагињани су одржавали тесне трговачке
везе о чему сведоче натписи из Пиргија - лука етрурског града Цере. Ту су 1964. године
пронађена три двојезична натписа: на етрурском и пунском језику. Урезани су на златним
плочама. Пише да је краљ Цера Теофалије Велина посветио храм пунској богињи Астарти
истоветна са етрурској богињи Уни. Зато што није у питању буквални превод.

Етрурска религија

Уна = Јунона Уна (Јунона), Тинија (Јупитер) и Менрва (Минерва) су врховна

Тинија = Јупитер божанства јер се њихов храм налазио на Капитолу.
Менрва = Минерва
Турмс = Хермес
Фуфулунс = Дионис

13
Латински савез

Латински савез окупљао је латинске заједнице прво код светилишта Јупитера

Лациара на Монте Каво на Албанским планинама, потом код светилишта Дијане у
Арицији, Тускулу и најзад на Авентину у Риму. Неки од значајнијих градова: Тибур,
Пренесте, Тускулум, Ариција, Ланувијум, Велитре.
Према Ливијевом податку Алба је организовала 30 градова у чврст савез следећи
пророчанство везано за крмачу која је опрасила 30 прасића. Савез је имао сакрални
карактер и није ограничавао чланицама ни да ратују међусобно нити да склапају савезе. За
време празника престајала су сва непријатељства. На челу савеза стајао је dictator latinus.

Италици

Према дијалекту Италици се деле на:

1. Фалишко-латинску групу: Фалисци, Римљани. Фалишки није посебан језик, већ је један
дијалект латинског.
2. Оско-умбарска група: Осци, Умбри, Самнити, Каманци.

Област од Тибра до Цирцеја на југу су насељавали: Венети, који су били

индоевропљани. Сматра се да су били блиски Италицима зато што је њихов језик сличан
латинском. Тит Ливије каже да су протерани из Пафлагоније и да су под Тројанцем
Антекором дошли у Италију. На основу Херодота сматрало се да су илирско племе.
Лигури су живели у Ђеновљанском залеђу. Нису индоевропљани. Њихово порекло
није сасвим познато. Илири: Јапиги, Месапи, Калабри, Пауцети.
Грци - први однос Ахајаца (носиоци микенске културе) и Апенинског полуострва.
Прва најстарија колонија била је Кума коју су 740. године пре нове ере основали Еубејци.

14
ДОБА РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Уређење римске републике

Уређење римске републике је мешавина монархије, аристократије и демократије.

Монархију представљају конзули, аристократију Сенат, а демократију народна скупштина.
Што се тиче магистратура, постоји неколико подела.
Прва подела је на редовне и ванредне магистрате. Редовни магистрати су конзул,
претор, едил, квестор, плебејски трибун. Ванредни магистрати су диктатор, заповедник
коњице (magister equitum), и војни трибун са конзулском влашћу (tribunus militum consulari
imperio). Војни трибун са конзулском влашћу биран је од 444. п.н.е. када је плебејцима
дата та магистратура као компромисно решење плебејског захтева за место конзула, па све
до 367. п.н.е. када је донет закон да један конзул може бити плебејац.
Друга подела је на магистрате са и без империјума. Магистрати са империјумом су
конзул, претор, и диктатор, а без империјума су сви остали. Курулни магистрати су
магистрати који имају право на судску власт (sella curulis) – то су едил, претор, цензор,
конзул, диктатор. Последња подела је на патрицијске и плебејске магистрате.
Ликтори су пратња магистрата са империјумом – конзул их има 12, претор 6, а
диктатор 24. Они носе пруће са уметнутом секиром (fascis) који симболизују власт и
одлучивање о казнама. Магистрати носе белу тогу обрубљену пурпуром (toga praetexta).
Ius imaginum је право породице курулног магистрата да у атријуму своје куће чува
његов портрет (посмртну маску) са кратким натписом о његовим магистратурама и
подвизима.
Сви магистрати су бирани на годину дана за службу од годину дана. Изузетак су
диктатори који су бирани у ванредним ситуацијама и којима је служба трајала максимум 6
месеци, и цензори који су бирани на сваких пет година за службу од годину и по дана.
Продужење империјума (prorogatio imperia) је било могуће у ванредним приликама у
случају рата и како би се именовали проконзули за управљање провинцијама у случају да
није било довољно претора. Први сигуран случај продужења империјума је био 326.
године п.н.е. када је магистратура продужена Квинту Пубилију Филону, конзулу из 327.
год. п.н.е. како би окончао опсаду Неаполиса (Напуља, у Кампанији) за време II
самнитског рата. Тит Ливије наводи пример конзула Барбата и продужења његовог
империјума још 465. и 464. п.н.е, али ово није посведочено у изворима.
Магистратима је била ограничена власт због кратког трајања магистратуре и поделе
власти са колегом. Они нису имали плате тако да су магистрати могли бити само имућни
људи.
Lex Villia – 180. год. п.н.е. Вилије предлаже закон којим се утврђује редослед и пут
магистратура ка врху (cursus honorum илити certus ordo magistratum) – квестор → едил или
плебејски трибун → претор → конзул → цензор.

15
 Потребно је да прође две године пре него што се магистрат могао поново
кандидовати за вишу магистратуру. А у случају конзулата, како би се конзул други пут
кандидовао, потребно је да прође 10 година од претходне магистратуре. Тај закон је
предложио народни трибун Луције Генуције 342. године п.н.е. (није увек бивало
испоштовано – пример Гаја Марија који је био конзул 5 година за редом 104 - 100. п.н.е. и
укупно 7 пута). Предуслов за прву магистратуру је био 10 година војне службе, тако да је
најмлађи квестор могао имати 28 година, у случају да се мобилисао са 17, када су римски
грађани постајали пунолетни.
Власт магистрата подразумева два појма – potestas и imperium. Potestas је власт
магистрата која омогућава да врши своје дужности. То су:

- Право на ауспиције у граду, односно питања богова за савет (auspicia urbana);

- Право издавања наредби које важе током читавог мандата – ius edicendi;
- Право изрицања глобе, шибања, затвора – ius mulcta edictionis;
- Право сазивања комиција – ius cum populo agendi;
- Право сазивања Сената – ius cum patribus agendi.

Imperium је “врховна власт заједнице у односу на њене чланове” и пoдразумева:

- Право заповедања војском;

- Судска овлашћења у грађанским и кривичним парницама;
- Право изрицања казни (у случају озбиљних злочина) и право хапшења;
- Право сазивања центуријатских комиција.

Конзули

Конзули су бирани од прве године републике (508. п.н.е.) и у почетку су се звали

претори и судије (praetores, iudices). У раној републици су били једини магистрати.
367. п.н.е. – Лициније и Секстије предлажу закон да 1 конзул може бити плебејац.
342. п.н.е. – Генуције предлаже закон, који је према Ливију усвојен, да оба конзула
могу бити плебејци, али први случај који сведочи о томе је тек из 172. године п.н.е.
Могуће је да је било предвиђено да један конзул мора бити плебејац.
Конзула бира центуријатска комиција (војна скупштина), а империјум му дају
куријатске комиције (lex curiata de imperio).
У случају да један конзул абдицира или погине, други конзул бира свог колегу до
краја мандата (consul suffectus). А у случају да република остане без оба конзула, бира се
interrex (међукраљ) који сазива центуријатске комиције које потом бирају нове конзуле.
Од 220 - 153. године п.н.е. конзули су ступали на дужност 15. марта (на мартовске
иде), а пре и после тога од 1. јануара (на јануарске календе).

16
 Почетком V века п.н.е, они су били једини магистрати. Полибије говори како
конзули имају највишу власт и како им се сви магистрати покоравају, осим плебејских
трибуна.
Оно што ограничава власт конзула, поред ограниченог и кратког трајања мандата и
колеге јесте народни трибун има право на вето, односно право интерцесије.
Римски грађани су имали право на жалбе (ius provocationis) које је уведено у првој
години републике (508. п.н.е.) – оно је касније укидано, поново увођено и проширивано.
То су биле жалбе центуријатској комицији на судске одлуке магистрата.
У рату, конзули имају неограничена овлашћења (consul militiae).
Consul domi, односно конзул (конзули) у Риму, могу да: сазивају Сенат, уводе
посланства у Сенат, износе хитне ствари на дискусију, брину се о спровођењу одлука,
сазивају комиције (центуријатске и трибутске), предлажу законе; имају јурисдикцију у
грађанским парницама, и верске дужности и права (право на ауспиције, приношење
жртава, посвећивање храмова, полагање заклетве у име државе).
366. п.н.е. је конзулима одузето право на суђење када су дошли претори.
Consul militiae (конзул у рату) има неограничену власт над државном благајном,
сазива савезничку војску, мобилише војску, бира војне трибуне (до 207. п.н.е. од када ту
дужност преузимају центуријатске комиције), изричу казне војницима (могућа је и смртна
казна), одлучују о подели плена, склапају мир (до 321. п.н.е. и Kаудинског кланца од када
ту дужност преузимају центуријатске комиције).

Претори

Претори су уведени као магистратура 366. п.н.е. после чувеног закона плебејских
трибуна Лицинија и Секстија 367. п.н.е. да један конзул може бити плебејац, као врста
уступка патрицијима који добијају нова овлашћења.
Тек од 336. п.н.е. се појављује први претор плебејац – Квинт Пубилије Филон.
У почетку је постојао само један претор; од 242. п.н.е. два; касније је број растао са
бројем провинција (прве две провинције су биле Сицилија и Сардинија са Корзиком 227.
п.н.е; од 197. п.н.е. и Хиспанија).
Преторе бирају центуријатске комиције. Они имају империјум, који им даје
куријатска комиција, али је тај империјум нижи од конзуловог (imperium minus).
Претори у Риму су такође имали и судска овлашћења – praetor urbanus (за римске
грађане) и prateor peregrinus (за спорове који су укључивали и странце). Од 149. п.н.е.
председавају у quaestiones perpetuae, судовима који су састављани због евентуалних
злоупотреба магистратура.
Претори сазивају Сенат, трибутске и центуријатске комиције. Кад ступе на
дужност, издају edictum perpetuum односно вечити едикт – то су законске одредбе којих ће
се претори придржавати и углавном су преузимање претходног едикта, понекад уз
незнатне допуне.

17
Цензори

Цензори се бирају од 443. п.н.е. и било их је двојица. Од 351. п.н.е. магистратура је

доступна и плебејцима. Од 339. п.н.е. је постало обавезно да један цензор буде плебејац.
Њих бирају центуријатске комиције на сваких 5 година, а мандат им траје годину и по
дана. Центуријатске комиције им дају овлашћења (lex centuriata de potestata censoria).
Уколико се деси да један цензор умре или абдицира, други подноси оставку.
Сви цензори морају претходно проћи cursus honorum.
Вршили су попис грађана – сазивали су их на Марсовом пољу ван Рима (јер у граду
не смеју да носе оружје) и сврставају их у центурије, пошто их претходно распореде по
класи (према имовинском стању). На попису грађана је вршена жртва.
Истовремено су и одређивали висину пореза и испитивали грађане о начину
живота, старајући се о моралу (cura/regimen morum).
Тада су постојала два сталежа – витешки и сенаторски.
Lectio senatus - они су састављали и ревидирали спискове сенатора (album)
Давали су у закуп руднике, државну земљу (ager publicus), наплаћивање царина,
право на рибарење, обнове јавних зграда и путева итд.

Едили

Постојали су плебејски и курулни едили. Плебејски едили су постојали од

оснивања републике и било их је двојица. У најранијем добу, едили су били помоћници
плебејских трибуна и чували су одлуке скупштине и Сената (од 449. п.н.е).
Од 366. п.н.е. уводе се курулни патрицијски едили којих је било двојица. Дужности:

- cura urbis - чување реда и мира у Риму, одржавање и обнова улица, путева и објеката;
- cura annonae – снабдевање града (првенствено житом);
- cura ludorum – организовање игара (првенствено Церери, плебејском божанству).

Квестори

Квестори постоје од оснивања републике. До 447. п.н.е. их именују конзули, после

тога их бирају трибутске комиције. А од 421. п.н.е. магистратура квестора постаје
доступна и плебејцима.
Quaestores urbani се старају о државној благајни, о приходима и расходима.
Quaestores militarii су били квестори у војним походима, и старали су се о
исплаћивању војника и подели плена.
Quaestores provinciales су били провинцијски квестори.

18
 Од 267. п.н.е. постојала су још 4 додатна квестора у Италији са седиштима у
Остији, Калесу у Умбрији и Ариминуму (за четвртог се не зна), и њихове дужности нису
јасне.
За време Суле је било 20, а за време Цезара 40 квестора.

Плебејски трибуни

Плебејски трибуни постоје од 494. п.н.е. после прве сецесије плебејаца. Њих бирају
плебејске скупштине (concilia plebis). У почетку их је било 2 или 5, а касније 10.
Од почетка су заштићени верским законом (lex sacrata) – sancrosanctus. Од 449.
п.н.е. заштићени су и световним законом. Дужности:

- штите плебејце од самовоље магистрата (ius auxilii)

- имају право интерцесије, право на вето (ius intercessionis) – ово правило не важи за
диктаторе, а изузетно ретко користе за цензора;
- право на кажњавање и хапшење магистрата;
- право на сазивање Сената, трибутских и плебејских комиција.

Диктатори

Мандат диктатора је трајао максимум 6 месеци, и он је једини магистрат без колеге.

Magister equitum (заповедник коњице) је помоћник диктатора.
По традицији, први диктатор је (према Титу Ливију) изабран 501. године п.н.е. Био
је то Тит Ларгије и изабран је због рата против Латина.
Сенат одлучује да ли постоји потреба за именовањем диктатора, а конзул га
именује. Диктатори су могли бити бивши конзули, цензори, па чак и бивши диктатори.
Диктатор има највиши империјум, и највећа овлашћења у односу на друге
магистрате.
Диктатор се именује само у ванредним ситуацијама – због рата, унутрашњих
немира (до 278. год. п.н.е. су то биле борбе патриција и плебејаца) или ради организовања
избора. Последњи диктатор изабран је 202. п.н.е. и био је то Гај Сервилије који је изабран
ради одржавања избора. После тога није било диктатора све до Суле 82. п.н.е. када је он
постао диктатор без временског ограничења са много ширим овлашћењима. Био је
диктатор који треба да донесе законе и уреди државу.

19
Сенат

Сенат је основао Ромул, по традицији. У Сенат улазе бивши магистрати, почевши

од квестора. У доба средње републике било их је 300. Највише их је било у време Цезара
(900).
Сенат могу да сазову сви магистрати са potestas (конзули, претори).
Сенат је заседао у Хостилијевој курији, а седница је трајала од свитања до сумрака.
У Сенату, мишљења излажу и гласају одређеним редоследом – први је најстарији
цензор из редова патриција (princeps senatus), па затим и остали цензори, а потом по
редоследу иду бивши конзули, претори, едили па квестори.
Одлука Сената се звала senatus consultum и то није био закон већ препорука
магистратима, али је та одлука углавном поштована као закон.
Сенат се бави финансијама, религијским питањима, спољном политиком и управом
провинција.
Што се тиче финансија, Сенат руководи државним приходима, расходима и
одобравањем исплата из државне благајне.
У спољашњој политици, Сенат прима посланства у Рим, упућује сопствена
посланства у друге земље (ради арбитраже, прихватања предаје, склапања уговора), склапа
мир, савезе, прима жалбе странаца на понашање магистрата, одобрава тријумф.
Што се тиче управљања провинцијама, на почетку године се одређују преторске и
конзулске провинције, затим намесници у њима, број војника и финансијска средства која
ће се послати у одређену провинцију.
У религијским питањима Сенат саветује магистрате кад треба увести или забранити
неки култ. Нпр. 186. п.н.е. је у Риму забрањено одржавање Бахових мистерија.
Од 449. године п.н.е. одлуке трибутских комиција и плебејских скупштина морају
имати потврду Сената како би закон важио – auctoritas patrum.

Комиције

Куријатске комиције постоје од Ромула (по традицији). Оне су постојале дакле, још
у доба краљева. Основна јединица куријатске комиције била је курија, односно братство.
Било је 30 курија, а свака је имала по 1 глас.
Куријатске комиције сазива Pontifex Maximus, првосвештеник. Куријатске комиције
дају империјум магистратима и баве се породичним стварима (тестаментима, адоптирању
и сл.). Касније, на заседању су присутни само ликтори, представници својих курија.
Центуријатске комиције је основао Сервије Тулије почетком VI века п.н.е. Оне се
сазивају на Марсовом пољу, јер је наоружаним грађанима забрањено окупљање у граду. То
су биле војничке скупштине. Центуријатске комиције сазивају магистрати са империјумом
(конзули, претори, диктатори) и цензори (ради пописа). Било је 193 центурије које су биле
подељене по класама. Прво је гласало 18 центурија витезова, затим центурије прве класе

20
(80), друге класе, треће класе... Често се дешавало да ниске класе ни не стигну да гласају
јер је пре њиховог гласања већина већ изгласала. Због тога је 241. п.н.е. број триба повећан
на 35; у оквиру триба је направљена подела на јуниоре (17-46 година) и сениоре (46-60
година) ; затим је направљено 5 класа по имовинском стању, а у свакој класи је било 35
центурија сениора и 35 центурија јуниора (значи укупно 70 центурија по једној класи), што
је укупно чинило 350 центурија у 5 класа. На то је додавано још 18 центурија коњаника, 4
додатне центурије и једна центурија пролетера, тако да је укупно било 373 центурије.
Овиме се повећала улога средњег слоја. Свака центурија је имала један глас.
Центуријатске комиције бирају магистрате са империјумом и цензоре, доносе
законе, формалне одлуке о рату и миру, примају грађанске жалбе на одлуке магистрата.
Трибутске комиције се састоје из 35 триба (4 грађанске, 31 сеоска). Њих сазивају
сви који имају право сарадње са народом (ius cum populo agendi). Трибутске комиције
бирају квесторе, едиле, доносе законе (за које је од 449-339. п.н.е. потребна auctoritas
patrum).
Concilia plebis или плебејска скупштина, заседа и гласа по трибама. За разлику од
трибутских комиција, у плебејској скупштини заседају само плебејци. Њих сазивају
плебејски трибуни и плебејски едили. Плебејске скупштине доносе законе. Од
Хортензијевог закона 287. п.н.е. одлуке плебејске скупштине имају снагу закона и без
одобрења Сената.

Реформа комиција

Истовремено са спољним јачањем Рима догађа се и низ промена у унутрашњем

животу. Раздобље након Првог пунског рата обележено је одређеним јачањем улоге
плебса. Између 241. и 222. п.н.е. извршена је реформа центуријатских комиција. Уместо
старе Сервијеве поделе, сваки од 35 трибуса морао је убудуће давати по 2 центурије од
сваке класе. На тај су начин све класе добиле подједнак број центурија и према томе
подједнак број гласова у Народној скупштини. Укупан број центурија износио је 373. По
Сервијевом уставу, одлука у комицијама могла се доносити само гласовима центурија прве
класе и коњаника. По новом саставу била је потребна већина у 187 центурија. Према томе,
ова реформа давала је одређену предност грађанима друге и треће класе; што се тиче слабо
осигураних грађана, они су као и пре тога били лишени политичког утицаја, и римски је
устав и даље остао аристократски.У то време догађају се и неке друге промене у римском
уставу. Од 242. п.н.е. бира се други претор; он руководи судским парницама које се воде
између странаца, или између Римљана и странаца (praetor qui inter peregrinos ius). Од 227.
п.н.е. бирају се још два претора, ради управе над провинцијама: један за Сицилију, други
за Сардинију и Корзику.

Борба плебејаца за политичка права

21
Увод

Према изворима патрицији воде порекло од сенатора које је Ромул изабрао.

Плебејци нису имали кућну религију, били су без породице. Римски грађани су били
распоређени у родове и курије. Чињеница да је 209. године пре нове ере curio maximus -
био биран из редова плебејаца. Populus - означава све римске грађане, а у plebs не улазе
патрицијски родови. Патрицији и плебејци су настајали постепено. Археолошка
истраживања у Риму указују да се аристократија јавља средином VII века пре наше ере.
Пронађени су раскошни гробови у Риму са разним предметима.

Римска грађанска права:

1. Ius suffragii - право гласа

2. Ius honorum - право да будете бирани за магистрате
3. Ius commercii - право да легално стекнете приватну имовину
4. Ius conubii - право на склапање пуноправног брака (наслеђивање имовине).

Плебејци су имали само Ius suffragii и Ius commercii.

Прва сецесија плебејаца

До прве сецесије плебејаца дошло је 494 п.н.е. На предлог Сицинија повукли су се

на Свето Брдо. Патрицији су им допустили да бирају народне трибуне. Загарантована им је
неповредивост: sacrosanctus – трибун је заштићен религијским законом и његово убиство
представљало је светогрђе и одговара се код богова. Донет је Свети закон о
непроведивости трибуна: lex sacrata - закон који предвиђа да свако ко га прекрши буде
проклет са својом породицом и имовином. Народни трибуни су имали ius auxilii - право
заштите од конзула, тј. право заштите од самовоље осталих магистрата. Патрицији нису
могли бити бирани за народне трибуне. Тит Ливије и Дионисије из Халикарнаса кажу да су
изабрана прво 2, па су изабрана још тројица. Број од 5 народних трибуна упоређује се са
пет класа Сервија Тулија. Диодор са Сицилије каже да су изабрана 4 народна трибуна и
упоређује се са четири трибе. Цицерон и Пизон су наводили 2 народна трибуна. Године
457. пре нове ере број народних трибуна достигао је број десет. Диодор са Сицилије пише
да су први пут у Риму бирана 4 народна трибуна 471. године пре нове ере.

Аграрни закон Спурија Касија

22
 Подела државне земље била је у рукама патриција. Плебејци су почели да траже да
се државна земља подели на парцеле и да постане власништво римских грађана. Спурије
Касије је 486. године пре нове био конзул и предложио је да се половина земље која је
освојена од Херника да плебејцима, а друга половина Латинима. Предложио је да им се
подели бесплатно жито са Сицилије. Сам предлог је анахронизам. Може се поредити са
аграрним законима и делатностима браће Грах. Данас се сматра да је Спурије Касије
предложио аграрни закон који се тицао расподеле државне земље, али нису познате његове
одредбе.

Публилијев закон из 471. године пре нове ере

Публилије је био народни трибун. Он је предложио да се трибуни бирају на

трибунским комицијама. До тада су народне трибуне бирале куријатске комиције. Од 471.
године пре нове ере народни трибуни се не бирају у трибунским комицијама, већ су
бирани на Concilium Plebis и од те године је Concilium Plebis организована по трибама.

Закони XII таблица и друга сецесија плебејаца

Самовоља магистрата и конзула притискала је плебејце. Они су зато тражили

кодификацију права. Резултат борбе су Закони дванаест таблица. Гај Теренције Харса -
пионир. У модерној историографији сматра се да ту његову комисију треба да чине
плебејци. Тит Ливије наводи да су трибуни одустали 454. п.н.е. јер се плебејски закони не
одобравају - plebeie leges. Послата је комисија у Атину. Овај податак већина одбацује, јер
би се упознали са Перикловим уређењем, а не са Солоновим донетим 594. п.н.е.
Прву комисију чинили су само патрицији и требало је да се изабере 10 људи, без
права апела. Магистрати су абдицирали 451. године пре нове ере. Власт је пренета са
магистрата на децемвире. О овоме говори Цицерон, а може се наћи и у fastima. Њихова
титула је decemviri consulari imperio legibus scribundis (децемвири са конзулском влашћу
који треба да донесу законе). Ово потврђује Цицерон у свом делу De Republica.
Резултат рада прве комисије је следећи: донели су законе десет таблица који су
били извор приватног и јавног права. Одлучено је да се за 450. годину пре нове ере изабере
друга комисија. Донете су две таблице закона које су проглашене касније. Цицерон их зове
«неправедни закони». Прва и друга комисија биране су привремено. Друга се
извитоперила. Појава плебејских имена у другој комисији указује да је друга комисија
била досутпна и плебејцима. Плебејци су се побунили због самовоље децемвира.

Дошло је до друге сецесије 449. п.н.е. Прво су били на Авентину, а потом на Светом
брду. Ратовали су против Сабињана и Еква. Плебејци су тражили:

23
1. Обнову трибунске власти.
2. Обнову права апела.
3. Да им се предају децемвири.

Са плебејцима су преговарали Валерије и Хорације. Врховни свештеник је сазвао

народну скупштину. Изабрани су народни трибуни. Изнели су предлог да се изаберу
конзули. Валерије и Хорације су били конзули 449. године пре нове ере. Тит Ливије каже
да су сазване комиције, то је била concilia plebis. Донета су три закона и то:

1. Одлуке concilia plebis важе за цео народ.

2. Обновљено је право апела.
3. Успостављена је неповредивост народних трибуна и она је потврђена законом.

Завршетак борбе патриција и плебејаца

Канулејеви закони

1. Склапање бракова између патриција и плебејаца. Проблем је што закони дванаест

таблица забрањују брак између патриција и плебејаца и то XI таблица.
2. Да се за конзуле бирају плебејци, али није прошао.

Закони Лицинија и Секстија

Предложили су 3 закона 376. године пре нове ере и борба за ове законе је трајала 10
годинај. Патрицији су попустили 367. године пре новер ере. Било је предложено:

1. Да се конзули бирају из редова плебејаца

2. Да се највише може окупирати 500 југера земље
3. Да се ограничи дуг тј. да се скину камате и да остане главница која би се враћала 3
године у једнаким ратама. Ово је први покушај да се олакша положај дужника.

Што се тиче првог предлога, први конзул који је био плебејац звао се Секстије
367/6. п.н.е. Други предлог је изазвао дискусију у науци. Да ли је то ограничење износило
тачно 500 југера или не? Вероватно мање.

Генуцијеви закони

1. Укидање камате на дуг.

24
2. Оба конзула су могла бити бирана из редова плебејаца. Посведочено тек 172. године пре
нове ере. Овим законом допуштено је да један конзул обавезно мора бити плебејац.
3. Мора да прође 10 година да би могло да дође до понављања једне те исте магистратуре.
Овај закон је донет да власт не би била концентрисана у ограниченом броју породица.

Публилијеви закони

1. Један од цензора је морао бити плебејац.

2. одлуке плебејских скупштина добиле су снагу закона, без одобрења Сената.

Петелијев закон

Петелијев закон донет је 326. године п.н.е, а по Варону 313. године п.н.е.

1. Овим законом укинуто је дужничко ропство

2. Други закон је да дужници одговарају својом имовином, а не телом (слободом).

Хортензијев закон

287. п.н.е. дошло је до треће сецесије плебејаца. Њих је вратио диктатор

Хортензије.

1. Хортензијев закон је предвидео да одлуке плебејских скупштина важе за цео народ. Ово
је трећи пут да се један те исти закон појављује.
2. Усвојен је закон да се број свештеника који чувају Сибилине књиге повећа са 2 на 10 и
да 5 буду плебејци.

Закон Гнеја и Квинта Огулнија

Овај закон потиче из 300. године пре нове ере. Браћа Гнеј и Квинт Огулније су били
народни трибуни. Предложили су закон да се број pontifika повећа са 4 на 8 и број augura
са 4 на 9. Да буду бирани из редова плебејаца.

Спољна политика и грађански ратови у доба републике

25
Рат са Порсеном

Порсена је био краљ Клузија. Одлучио је да помогне Тарквинију јер је желео да

врати краљевску власт Тарквинију Охолом, који је био етрурског порекла. Хтео је да држи
Рим под својим утицајем тј. да влада Римом. Порсена је можда збацио Тарквинија. Стигао
је до Јаникула. Тацит у Историјама наводи да је освојио Рим, а Плиније у Историји
природе наводи да су Римљани са Порсеном склопили уговор да гвожђе могу да употребе
за обраду земље. Порсена је потом послао сина на Арицију. Пошто је освојио Рим,
Порссена је желео да прошири власт и на Лацијум ка југу. Због тога је ратовао против
Ариције 506. или 504. године пре нове ере. Дошло је до сукоба са Латинима. Према
Ливију, Латине је подстакао на побуну Октавије Мамилије из Тускулума. Ово је било 501.
године пре нове ере. Пренесте су се одметнуле од Латина и прешле на страну Рима. Ово је
био повод за рат. Одиграла се битка код Регилског језера, које се налазило на територију
Тускулума. Битка се прихвата као историјска чињеница, а Ливијев исказ се одбацује.
Значај битке је преувеличан. Друга верзија из 496. године пре нове ере следи Дионисије из
Халикарнаса, али и тријумфални фасти наводе тријумф Аулија Постумија у 257-му годину
од оснивања Рима. Склопљен је уговор Foedus Cassianum. Обе стране биле су ослабљене.
Претила им је подједнака опасност од Волска, Еква и Сабињана. Текст уговора био је
урезан на бронзаном стубу. Услови овог мира тј. Foedus Cassianum-а:

1. Треба да се међусобно помажу у рату

2. Уговор је требало да траје вечито
3. Плен ће делити на два једнака дела
4. Уколико настану спорови око приватног уговора, биће решавани у року од 10 дана на
територији на којој је уговор и склопљен
5. Овај мировни уговор могао је да се мења уколико слажу обе стране.
6. Неће међусобно ратовати

Ливије и Цицерон овај уговор датују у 493. годину пре нове ере. Белох је сматрао да
је склопљен 358. године пре нове ере. Његово мишљење је неприхватљиво.

Рим и Веји

26
 Веји су етрурски град који се налази 16 km од Рима, на десној обали Тибра. За
време Ромула почео је рат против Веја. Вејани су морали да уступе део територије. Ратови
против Веја вођени су у доба краљева. Ратовали су због солана, а и било је значајно ко ће
контролисати пут дуж Тибра у унутрашњост тзв. «Пут соли». Вођена су три велика рата
против Вејана.
Први рат трајао је 482-474. године пре нове ере. Повод за овај рат били су
пљачкашки походи Вејана на римску територију. Вејани су обезбедили помоћ других
етрурских градова. Огромна улога у овом рату припала је Фабијевцима. Фабијевци су се
утврдили на Кремери (речица која је представљала границу између Рима и Веја). У
близини се налазио град Фидене. На Кремери су се одиграле две битке. У првој су
победили Римљани, а у другој су Фабијевци упали у замку. Преживео је само један дечак
да настави род Фабијеваца. Диодор са Сицилије каже да су у боју на Кремери Римљани
поражени, много их је изгинуло, као и 300 Фабијеваца. Нелогично је да је само један дечак
преживео. По Диодору учествовала је римска војска, али и Фабијевци који су претрпели
велике губитке. Овај податак подупиру фасти 485-479. године пре новер ере; где се после
479. године пре нове ере Фабијевци губе из фаста и поново се појављују 467. године пре
нове ере. Закључак је да су Фабијевци претрпели велике губитке и да се зато губе из фаста.
Након овога дошло је до опседања Рима. Мир је склопљен 474. п.н.е. на 40 година. Вејани
су по овом уговору били обавезни да дају годишњи данак Римљанима као и жито.
Други рат трајао је 437-435. године пре нове ере. Ратовало се око града Фидене. Обе
стране су биле заинтересоване да га контролишу, јер се налазио на самој граници. Рат је
избио пошто су Фидене прешле Вејанима. Краљ Веја Ларс Толумније је наредио да се
побију римски изасланици који су били послати из Рима да утврде зашто су Фидене
прешле Вејанима. Римљани су објавили рат Вејанима. Најчувенија епизода из овог рата
била је када је Аул Корнелије Кос однео победу у боју против Ларса Толумнија. Рат је
завршен падом Фидене.
Трећи рати трајао је 406-396. године пре нове ере. Истекло је примирје. Римљани су
послали своје изасланике да обнове примирје са Вејима. Римљани су од Веја тражили
територију коју су им ови одузели. Вејани су запретили да ће их убити уколико не оду.
Римљани су им објавили рат. Веји су затражили помоћ од осталих етрурских градова. Ти
градови нису донели никакву одлуку тј. нису им пошли у помоћ. Разматрали су могућност
објављивања општег рата Риму. Први пут су Веји затражили помоћ 405. п.н.е, а други пут
403. п.н.е. Тада им градови нису пружили помоћ јер су Веји изабрали краља. Трећи пут су
затражили помоћ 396. п.н.е, али и тада су били одбијени јер је етрурским градовима
претила опасност од Гала. Вејанима су помогла само три етрурска града: Тарквинији,
Капела и Фалерији. Цере су изгледа биле на римској страни. Римљани су освојили град
копањем тунела. Јунонин кип пренет је у Рим. Веји су освојени 396. п.н.е. Опсада Веја
трајала је 10 година. Освајање треба приписати Фурију Камилу који је био диктатор.

Галска најезда

27
 Постоје два датума освајања Рима од стране Гала. По Ливију 390. године пре нове
ере, које је засновано на Вароновим подацима, а Полибије наводи 387. годину пре нове ере
и њега следи Диодор са Сицилије. Сматра се да су се Гали доселили у северну Италију за
време Тарквинија Старијег крајем VII и почетком VI века пре нове ере. Зна се да је процес
дуго трајао, а као узрок њиховог насељавања преко Алпа наводи се велика пренасељеност.
Претпоставка: Гали су се умешали у политичку борбу, и једна струја је позвала
Гале да би им помогли. Клузијци су могли да рачунају на помоћ од Римљана, јер нису
помагали Вејима. Након завршетка рата, Гали су Римљанима тражили да се предају зато
што је било прекршено међународно право. На центуријатским комицијама изабрани су
војни трибуни са конзулском влашћу. Битка на Алији одиграла се 18. јула и то је био
проклет дан у римском календару (dies ater). Гали су потом за три дана напали Рим.
Римљани су се повукли на Капитол. Плебејци су отишли на Јаникул, а потом су се
разбежали по римским градовима. Један део војске био је у Вејима. Весталке и Flamen
Qurinalis су се склонили у Цере. У овоме им је помогао плебејац Луције Албин. Он је
историјска личност и одиграо је неку улогу у спасавању Рима.
Према традицији Рим су опљачкали и спалили Гали, осим Капитола. Гали су
поделили војску на два дела када их је ухватила глад. Један део је остао да опседа Капитол,
а други део је отишао да пљачка. Ти Гали су погинули код Ардеје где се налазио Камил
који је иначе био прогнан из Рима. Римљани који су били у Вејима ратовали су са
Етрурцима, спремали су војску за Рим, тражили су и сагласност Сената. Одлучено је да се
Камил прогласи за диктатора. Гали су се одморили од опсаде. Полибије наводи да су их из
земље из које су дошли, напали Венети. Нису могли да поднесу врућину. Римљани који су
били на Капитолу хтели су да се предају, да Галима плате откуп у висини од 1000 златних
фунти. Уговор су наводно склопили са нижим магистратима, а Камил је био виши
магистрат. Победио је Гале два пута: једном у Риму, а други пут када су се Гали повлачили
у Галију. Ова верзија о Камиловој интервенцији приликом откупа измишљена је да би се
прикрила околност да су Римљани морали да плате откупнину. Полибије и Аристотел нису
знали за Камила. На ово указују алтернативне верзије враћања злата. По Страбону,
Етрурци су из Цере вратили злато. Светоније у Тиберијевој биографији преноси да се злата
докопао припадник рода Ливија Друза. Чињенице које се могу издвојити из легенде:

~ Гали су освојили и опљачкали Рим.

~ Капитол је остао нетакнут.
~ Римљани су откупили слободу.
~ Битка на Алији.

Да је галска најезда историјски догађај указује и то да је он посведочен у грчким

изворима. Плиније у Историји природе каже да је Теопомп рекао да су Гали освојили Рим.
Теопомп је наследник Тукидида. Аристотел је знао за освајање Рима.
Први Самнитски рат

28
 Самнити су живели у јужним и централним деловима Апенина. Нису имали
државу. Били су организовани у савез 4 племена. Постојале су мање организације pagus -
округ. Pagus се састојао од сеоских заједница - vicus. На челу округа налазио се meddix.
Функције meddix-a су следеће: заповедао је војском и имао је судска овлашћења. Окрузи
су били груписани у touto (populus). На челу племенског савеза стајао је meddix tuticus.
Постојала су 4 племена: Хирпини су живели на југу Самнијума, Каудини су живели на
западу Самнијума, Карицини су живели на северу Самнијума, Пентри су живели у
централним и источним деловима Самнијума. Велики самнитски савез окупљао је ова 4
племена. Центар овог племенског савеза звао се Bovianum Vetus.
Римљани су дошли у додир са Самнитима 354. године пре нове ере, када је
склопљен савез између Римљана и Самнита. Савез је склопљен због успешних римских
ратова, јер су Самнити страховали да ће доћи на удар Римљанима.
Први Самнитски рат трајао је 343-341. године пре нове ере. Самнити су ратовали са
Сидицинима. Зашто су Римљани променили политику према Самнитима? Значајну улогу
одиграли су економски разлози. Капуа је врло богат град. Ово је био главни разлог што су
променили политику и кренули против Самнита. Године 343. пре нове ере било је три
битке: у Кампанију (на Гауру), друга источно од Капуе тј. код Сатикуле, Самнијуму и код
Суесуле у Кампанији. Трећа победа коју су Римљани однели имала је значајне последице у
спољнополитичким односима са другим народима. Латини који су били спремни да се
побуне одустали су од тога јер су Римљани победили Самните у овим биткама. Фалисци су
склопили мир са Римљанима, а Картагињани су послали посланство. Рат је и даље трајао.
Самнити су тражили мир 341. године пре нове ере. Тражили су право да ратују са
Сидицинима, јер ови нису били римски савезници. Сенат је прихватио захтеве. Обновљен
је савез са Самнитима. Римљани су се повукли са самнитске територије. Самнити су им
дали плату за једну годину и намирнице за три месеца.

Неки сматрају да је први самнитски рат неисторијски догађај. Зашто?

1. Диодор који говори о Другом самнитском рату не помиње први самнитски рат.
2. Мало је вероватно да би Римљани ратовали против Самнита, а да им прети опасност од
Латина.
3. Промена расположења Кампанаца јер је 341. п.н.е. обновљен савез са Самнитима.

Корнел сматра да је Први самнитски рат историјски догађај!

Латински рат

29
 Године 358. пре нове ере обновљен је уговор између Римљана и Латина. Разлог је
тај што се услови Foedus Cassianum-а више нису поштовали. Латини су били незадовољни
римском политиком, због јачања Рима и римске власти у јужној Италији. Незадовољство
се увећало када су Римљани склопили уговор са Картагином 348. године пре нове ере.
Римљани су претендовали да обнове хегемонију у Лацијуму. Јачање Римљана прави је
узрок латинског рата. Године 349. пре нове ере Римљани су затражили помоћ од Латина за
борбу против Гала и грчких гусара који су угрожавали ушће Тибра. Скупштина латинског
савеза је одбила да им помогне. Римски Сенат је позвао 10 латинских првака, да им изнесу
захтеве. Латини су предложили Римљанима следеће: да један конзул буде из редова
Латина, а други из редова Римљана; да у Сенату буду подељена места (пола Римљанима, а
пола Латинима) и да се удруже и да чине једну државу.
Римљани су одлучили да објаве рат. У савезу са Латинима били су: Сидицини,
Кампанци и Волсци. На римској страни били су Самнити. Године 340. пре нове ере почео
је рат и Римљани су однели две победе над Латинима у Кампанији. Прва битка одиграла се
у подножју Везува. Пророчанство да ће победити она страна чији се војсковођа буде
жртвовао, и који побије непријатељске војнике. Жртвовао се војсковођа Деције. Самнити
нису учествовали у борби. Чекали су исход битке. Латини су се повукли у Весцију. Друга
битка у Кампанији вођена је код Трифанума. У овом боју Римљани су победили. Сматра се
да је била само једна битка код Трифанума, јер капитолски фасти бележе само један
тријумфат Манлија Торкавата. Рат је завршен 338. године пре нове ере.

Други самнитски рат

30
 Године 327. п.н.е. почео је Други самнитски рат (327 – 304. п.н.е.). Повод за овај рат
било је римско освајање кампанског грчког града Напуља. Почетак рата, док су Римљани
деловали против самнићанских гарнизона по кампанским градовима, био је успешан по
Рим. На страну Римљана прешли су Луканци и Апулци. Они је требало да упадају у
Самниј с истока, док је Рим водио операције на западу. Међутим, Римљанима је било
тешко да воде рат против федерације сабелских племена по планинским пределима, на
које они нису били навикли, па је после првих успеха дошао тежак пораз. Године 321.
п.н.е. римска војска, затворена у Каудијски кланац, била је присиљена на предају.
Римљани су морали да положе оружје и прођу "испод јарма" (срамотна, стара ратничка
церемонија за побеђене; побеђени војници пролазили су кроз врата, направљена од
копаља). После тог пораза Римљани су морали да напусте заузете градове и оставе 600
талаца све до склапања мира. Преокрет у ратним операцијама настао је тек 316. п.н.е. када
су Римљани променили тактику, реорганизовали војску, створили мање, покретне
јединице, наоружане кратким копљима и мачевима. После тих реформи римска војска
однела је над Самнићанима и њиховим савезницима низ победа. По миру, који је склопљен
304. п.н.е, Римљани су добили низ територија за оснивање колонија, али је самнитска
федерација остала сачувана, и Рим је поново склопио с њом уговор. Пред крај Другог
самнитског рата коначно су под Римљане потпали Херници и Екви.

Трећи самнитски рат

Године 299. п.н.е, после дугог раздобља, Гали су, удруживши се с Етрурцима,
дошли до саме римске територије. Тежак положај Римљана искористили су Самнићани и
поново учврстили свој положај у Луканији, која је пре тога била римски савезник. То је
послужило као повод за Трећи самнитски рат (298–290. п.н.е.). Ратне операције вођене су
по разним подручјима Италије. Посебно опасан био је положај Римљана на северу, у
Умбрији, где се самнићанска војска, појачана галским јединицама, требало спојити с
Етрурцима. Међутим, када су Римљани упали у Етрурију, Етрурци су напустили Келте, а
над Самнићанима и Галима Римљани су у бици код Сентинума (296. п.н.е.) однели
пресудну победу, која је у ствари и одлучила судбину Италије. С Етрурцима је склопљен
мир, а рат са Самнићанима завршио се победама римског војсковође Манија Курија
Дентата. Самниј је био присиљен да закључи савез с Римом 290. п.н.е. Сабелска
федерација била је ратом толико ослабљена, да су Римљани потпуно покорили Сабињане.
Већи део њихових територија прешао је у руке победника, а преостали градови ушли су у
састав римске државе као градске општине без права гласа. Предали су се и становници
Пицена. У њиховом подручју, на обали Јадранског мора, основана је латинска колонија
Адрија, која је ударила темељ римској моћи на источној обали Италије. Римљани су сада
били господари Средње Италије.
Цензура Апија Клаудија

31
 Велику улогу одиграла је делатност цензора из 312. п.н.е. – Апија Клаудија. Он је
изградио први пут (Via Appia), који је Рим спојио са Капуом, а одиграо је и значајну улогу
у борби са Самнићанима. Саградио је и први водовод, којим је у Рим доводио воду за пиће.
Апије Клаудије био је у непријатељству са Фабијевцима, који су тада играли важну улогу
у политичком животу Рима. Он се није слагао ни са неким представницима плебса, нпр. са
чувеним војсковођом Манијем Куријем Дентаатом. Апије Клаудије потпомагао је
ослобођенике и градске плебејце и по свему судећи штитио интересе трговачко-
зеленашких кругова. У својству цензора Апије Клаудије је, као противтежу старој
аристократији, увео у Сенат особе чији су родитељи били ослобођеници. Осим тога, он је
допустио сиромашним грађанима да се уписују не само у градске, него и у сеоске трибусе.
То је стварало повољне услове за ослобођенике; не поседујући земљишно власништво, они
су се могли уписати у сваки трибус и на тај су начин добијали могућност утицаја на одлуке
народних скупштина. На основу тога може се рећи да је новчани цензус стварно био
изједначен са земљарином. Потпуно је могуће да у то време пада коначна редакција тзв.
Сервијевог устава. Апију Клаудију приписује се и низ других мера. Он је усавршио
латински алфабет, претворио култ Херкула из приватног у општеримски, био је један од
оснивача правне науке. Када је Пир упутио свога посланика у Рим, у намери да приволи
Сенат на мир, Апије Клаудије, који је тада био у дубокој старости и изгубио вид, одржао је
говор, после којег је Сенат одбацио предлоге за мир епирског краља. За овај Клаудијев
говор знао је још Цицерон; то је био један од првих примера римског политичког
говорништва. Године 304. п.н.е. едил Гнеј Флавије, син једног ослобођеника, који се
налазио под покровитељством Клаудија, објавио је судски поступак (legis actiones) и
прогласио календар. Ова мера била је уперена против свештеничког колегија понтифика,
који су сматрани за једине познаватеље и тумаче права.

Рим и Тарент

После победе над Самнићанима Римљани су дошли у непосредан додир с

јужноиталским грчким градовима. Најснажнији грчки град у Италији на почетку III века
п.н.е. био је Тарент, који је био на гласу по свом богатству.
Грчке градове нападали су Лукани. Туриј се обратио за помоћ Риму. Римљани су му
послали у помоћ војску, која је однела победу над Луканима, после чега је у Турију остао
римски гарнизон. Убрзо после тога римски бродови који су кренули у Јадранско море
усидрили су се у Тарентском заливу. Таренћани су у томе видели прекршај уговора који су
пре тога склопили с Римљанима, напали су римске бродове и један део њих потопили.
Затим су Таренћани заузели Туриј и присилили римски гарнизон на напуштање града. На
то су Римљани упутили у Тарент посланике, али су они тамо били изложени увредама, што
је Римљанима послужило као повод за објаву рата (casus belli).
Рат с Пиром

32
 Ради боре против Рима, Тарент је позвао епирског краља Пира који је прихватио
предлог Таренћана. Године 280. п.н.е. он се искрцао у Италији, с војском која се састојала
од 22.000 добро обучених пешака, 3.000 коњаника и 20 ратних слонова, који су
представљали новост у ратној техници тога доба. Прва битка између Римљана и Пира, која
је завршила Пировом победом, догодила се исте године, близу Хераклеје. Велику улогу
одиграли су у њој ратни слонови, с којима се Римљани још нису знали носити. После те
победе на Пирову страну прешли су Лукани и Самнићани. Под његовом влашћу били су
готово сви јужноиталски грчки градови. Прошавши кроз Самниј и Кампанију, Пир је ушао
на територију Лација, али није наишао на подршку од стране Латина. Римљани су пак
концентрисали у Лацију знатне војне снаге, и Пир је био присиљен да повуче своје
јединице и врати се у Тарент. Следеће, 279. п.н.е, Пир је однео нову победу над
Римљанима код Аускулума, у Апулији, али га је она коштала тако великих губитака
("Пирова победа") да је морао да упути у Рим посланике с понудом за склапање мира, али
је Сенат одбио ту понуду. Рим је у то време ступио у преговоре с Картагином и склопио с
њом уговор, по коме су се обе стране обавезале да ће једна другој помагати и да неће
склапати са Грцима мир без узајамног споразума. Ускоро се Пир завадио с Таренћанима, и
напустивши Италију, кренуо је тражити срећу на Сицилији, где су га позвали становници
грчких градова. Пиру је испочетка пошло за руком да освоји готово све картагинске поседе
на Сицилији. Он се носио мишљу да на челу велике морнарице нападне противника у
самој Африци и да му тамо нанесе одлучан ударац, али је то захтевало огромних жртава од
стране сицилијских грчких градова. Пир се на Сицилији почео понашати исто онако као
што су се хеленистички краљеви понашали у потчињеним земљама; због тога су
сицилијски Грци, незадовољни Пиром, ступили у везу с Картагином. Картагинска војска
поново се појавила на Сицилији, и Пир се ускоро вратио у Италију. У његовом одсуству
Римљани су с променљивим успехом водили борбу с Таренћанима, који су се налазили у
тешком положају. Пирова појава у Италији најпре је натерала Римљане да се повуку, али је
285. п.н.е, код Беневента, дошло до одлучног сукоба између војске епирског краља и
Римљана, којима је заповедао јунак Трећег самнитског рата – Маније Курије Дентат.
Римски стрелци су успели да уплаше слонове, нагнају их у бег и растроје редове Пирове
војске.
Римљани су однели победу и стекли огроман плен. Пир је био приморан на
повратак у Епир, и ускоро је погинуо за време борбе с Македонцима у пелопонеском Аргу
(272. п.н.е.). 272. п.н.е. гарнизон који је Пир оставо у Таренту предао се Римљанима.
Таренћани су морали да предају Римљанима своје бродове и да поруше зидове. Исте
године потпали су под власт Рима и Самнићани, Лукани и Брутији, који су ратовали на
страни Пира. 270. п.н.е. заузели су Региј, у коме се била учврстила једна одметнута
кампанска легија. 265. п.н.е. Римљани су заузели етрурски град Волсиниј, чиме је освајање
Италије било завршено.

Рим и Картагина до I пунског рата

33
Државно уређење Картагине

Картагина је према традицији основана 814. године п.н.е. као феничанска колонија
града Тира. Према археолошким подацима то се догодило у VIII веку п.н.е.
Картагина је на врхунцу моћи поседовала јужну обалу Шпаније, северну Африку до
Египта, западни део Сицилије, Корзику, Сардинију и Балеарска острва.
Осим Аристотела и Полибија, картагински Устав су још хвалили и Исократ
(атински беседник и савременик Филипа II) и Цицерон. Биo је најсличнији римском, и
представљао је мешавину монархије, аристократије и демократије.
Државно уређење Картагине је пре свега олигархијско, засновано на плутократији.
У најстарије доба, сматра се да је владао намесник из Тира; међутим, у VII веку п.н.е.
Полибије и Аристотел помињу краљеве, али остаје нејасно да ли се мислило на краљеве
или врховне магистрате, који су у сваком случају имали изборну власт.
Од краја VI, почетка V века п.н.е. Картагином управљају Суфети (Шофети). То су
била два епонимна магистрата која су бирана сваке године. Имали су судска овлашћења,
могли су сазивати народну скупштину и веће, и за разлику од римских конзула, нису
заповедали војском.
Такође, постојало је Веће (Сенат) чији су чланови бирани за доживотни мандат.
Број чланова је непознат, али сматра се да је у сваком случају био већи од 100. Веће је
управљало финансијама, спољном политиком и, за разлику од римског Сената, доносило
законе.
У оквиру овог већа налазило се мање веће које је бројало 30 чланова и који су
имали пробулеутску функцију – разматрали су питања која је требало изнети пред Сенат.
Временом је постало моћно и у суштини владало државом.
Народна скупштина у Картагини је бирала магистрате, војсковође, и према
Аристотелу, расправљала о питањима о којима Суфети и Сенат нису могли да се сложе.
Веће, односно суд сточетворице је тело од 104 (или 100) чланова, успостављено
средином V века п.н.е. ради ограничавања моћи и утицаја војсковођа и Магонида (моћне
племићке породице). Ово веће Аристотел пореди са ефорима у Спарти. Но, чланови Већа
сточетворице су бирани међу члановима Сената по заслузи, за разлику од ефора који су
бирани жребом међу свим спартијатима. Они су вршили доживотну службу (бар у II веку
п.н.е.) и њима су полагали рачуне и магистрати и војсковође.
Пентархије, које помиње само Аристотел, су бирали чланове Већа сточетворице и
надгледали вођење државних послова, укључујући и финансије. Бирали су своје
наследнике.

Први уговор Рима и Картагине

34
 До сукоба са Мамертинцима, Картагина је била у добрим односима са Римом. −
Уговоре између Рима и Картагине помињу Диодор са Сицилије, Тит Ливије и Полибије.
Ливије помиње три уговора (348, 306. и 279. п.н.е.), Диодор помиње два (348. и 279. п.н.е.)
а Полибије опет три (508, 348. и 279. п.н.е). Према Полибију, одредбе уговора између
Римљана и Картагињана из 508. п.н.е. били су:

1. Римљани и њихови савезници не смеју да плове даље од Лепог рта (сматра се да

је то био Cap Farina, Римљани су га звали pulcher). Под “даље”, подразумевало се запад.
2. Римљани могу да врше ограничену трговину у Либији и на Сардинији – трговини
морају да присуствују писари и гласници Картагине.
3. Римљани су на Сицилији могли да тргују са истим правима као Картагињани.
4. Заштита Лауренција, Ардеје, Анцијума, Цирцеје и Терацине, као и других
градова под непосредном влашћу Римљана.
5. Уколико Картагина заузме неки град од Латина који не припада Римљанима,
морали би да га неоштећеног предају Риму.
6. Забрана Картагини да гради утврђења на латинској земљи и забрана ноћења
картагинске војске у земљи Римљана.

Овим уговором Картагина је осигурала своје трговачке интересе у северној Африци

и на Сардинији, а Рим се осигурао од напада Картагине, и осигурао је своје интересе у
Лацијуму.

Други уговор Рима и Картагине

Полибије не наводи датум нити годину другог уговора између Рима и Картагине,
сматра се да је склопљен 348. године п.н.е. У уговор су, као савезници Картагине,
укључени Утика и Тир. Одредбе уговора између Картагине и Рима из 348. п.н.е. били су:

1. Забрана трговине и оснивања градова Римљанима даље од Мастије, Тартежана и

даље, укључујући Лепи рт.
2. Забрана Картагињанима за задржавање евентуално освојеног града у Лацијуму
који није потчињен Римљанима (после 338. п.н.е. ова клаузула постаје неважећа).
3. Ако Картагињанин зароби припадника народа римског савезника, нека га не
доведе у римске луке, а ако буде доведен, уколико Римљанин положи руку на њега,
ослободити га.
4. Забрана трговине и оснивања градова Римљанима на Сардинији и у Либији;
дозвола трговине у самом граду Картагини и на Сицилији.
5. Дозвола Картагињанима да тргују слободно у Риму.
Трећи уговор Рима и Картагине

35
 По Титу Ливију, склопљен је 306. године п.н.е. Могућ је јер су Римљани од 327.
п.н.е. покоравали Самните и били све моћнији, а Картагињани 307. п.н.е. осујетили
тиранина Агаткола и опседали Сиракузу.
Филин из Акраганта нам говори о овом уговору као о уговору који разграничава
интересне сфере. Рим се њиме одриче Сицилије, а Картагина Италије. Полибије пориче
постојање овог уговора.

Трећи (четврти) уговор Рима и Картагине

Према Полибију, трећи уговор. Овим уговором обезбеђена је подршка картагинске

флоте Римљанима, као и помоћ против Пира. Потписан је 279. године п.н.е. Све претходне
одредбе су и даље важиле.

Први пунски рат

36
 Узрок рата је био сукоб интереса око западног Медитерана. Повод: Мамерси,
синови Марса, заправо Осци из Кампаније, у служби Агатокла (умро 288~283. п.н.е.)
заузимају Месану (бивши Занкле) због стратешког положаја и контроле мореуза.
Спријатељили су се са Кампањцима и Римљанима у Регију који су заузели град бранећи га
од Пира. Међутим, они долазе у сукоб са Сиракужанима и Картагињанима на Сицилији.
Сиракужани су држали територију до Тауромениона, на челу са Хијероном, који је
275/4. изабран за стратега, и узима власт. Долази до битке на Лонгану између Сиракузе и
Мамертинаца, вероватно 265. п.н.е, у којој Мамертинци успевају да се спасу захваљујући
томе што су примили пунски гарнизон са Липарских острва. Мамертинци су изгубили
војску и савезника Регијце, и долази до поделе на проримску и прокартагинску струју.
Пошто Картагињани нису тако лако хтели да оду из Месане, позивајући се на
братство и сродство са Римљанима, Мамерси им достављају захтев за савез. Сенат није био
највољнији да склопи овај савез због неговања добрих и корисних односа са Картагином.
Међутим, трибутска комиција прихвата због страха од картагинског освајања Сицилије и
евентуалног проширења на Италију, као и због угрожавања Римљана и интереса њихових
савезника на југу Сицилије. Склапањем овог савеза, Мамертинци истерују пунски
гарнизон из града.
Први су до Месане стигли Картагињани, који су блокирали град са севера и
склопили савез са Хијероном, који блокира град са југа. Његов циљ је био да избаци
варваре.
Те исте, 264. године п.н.е. на Сицилију стижу Римљани под вођством конзула Апија
Клаудија. По доласку, он води преговоре са Хијероном и Ханоном.
После неуспелих преговора, Апије Клаудије прво напада и поражава Сиракужане.
Видевши ово, Ханон се повлачи, а Апије Клаудије демонстрира своју моћ пустошећи
сиракушко подручје. Освојио је неколико тврђава, а прешло му је мирним путем неколико
грчких градова (Камарина, Катана). Једино Тауромениј није прешао, који је склопио савез
са Хијероном.
После тога Римљанима прилази Сегеста. Картагињани брже-боље скупљају војску и
најамнике из Шпаније и северне Италије (Галије). За базу су изабрали Акрагант, јер је био
близу Картагине и релативно лако су се могле одржавати везе са Картагином.
Према Филину из Акраганта, у јулу 262. године п.н.е, Римљани опседају Акрагант.
Јужно и западно од логора су ископали два шанца, један према граду, а један од града, са
циљем да спрече дотурање намирница и евентуални напад.
Пет месеци касније, Ханон се искрцава у Хераклеји (са војском од 50 000
пешадинаца, 6000 коњаника и 60 слонова), заузима Хербес и улогорује се близу Римљана.
После битке и пораза, Ханон се повлачи, Акрагант је опљачкан, а читаво становништво
одведено у ропство.
Римљани нису имали флоту, тек неких 20-ак бродова, које су добили од Грка. Стога
су изградили флоту по угледу на картагинску ратну лађу коју су заробили 264. године код
Месане. Због аматерства и нестручности у маневрисању ратним лађама, изумели су corvus

37
(гаврана), који је служио за то да се римски брод клином прикачи за картагински како би
војска могла да пређе.
На пролеће 260. године п.н.е. Римљани врше напад на Липарска острва. Том
приликом је заробљен римски конзул, а Гај Дуилије преузима команду. Долази до сукоба
са пунском флотом код града и рта Мила. У част победе над Пунима, подигнут је Columna
rostrata.
После тога, он ослобађа Сегесту од опсаде и осваја Мацелу. Али, према натпису на
columni rostrata, прво је ослободио Сегестанце и заузео Мацелу, па тек онда поразио Пуне
код Мила.
257. године п.н.е. долази до битке код Тиндариде у којој Римљани односе победу.
Освојили су Корзику, а покушали да освоје Сардинију. Ово је посведочено у елогијуму
Луција Сципиона, конзула 259. године п.н.е.
Град Екном се налазио на југу Сицилије. Ту је 256. године п.н.е. дошло до поморске
битке између картагинске и римске флоте.
После овога, Римљани се искрцавају у северну Африку, и базу постављају у Аспиди
(вероватно Clupea). Освајају је после опсаде, и затим долази до повлачења једног конзула
због надолазеће зиме, намирница и неспремности за даље ратовање.
Потом конзул Регул опседа Адис (Lutinu). Картагина изводи своју војску и
улогорава се на брдо изнад римског логора. Схвативши да је предност коњаника и слонова
изгубљена на брдовитом терену, Римљани нападају и наносе пораз Картагини, која се
повлачи. После тога Регул заузима Тунес.
Картагина се нашла у још већем проблему када су је напали Нумиђани, пред којима
становништво бежи у град. Долази до пренасељености и глади у Картагини. Конзул Марко
је понудио мир, али су услови били претешки – предавање заробљеника, плаћање ратне
одштете, предаја флоте и Сицилије.
У исто време у Картагину је доведен најамник Ксантип из Лакедемона, човек
одгојен на лаконски начин. (255. п.н.е. - Баграда). Долази до битке у којој су Римљани
претрпели страховит пораз, једва 2000 војника је успело да се спаси.
У овој бици и Картагињани и Римљани су поставили коњице на боковима, а
пешадију у средини, с тим што су Картагињани испред своје пешадије поставили слонове,
а Римљани су се поређали више у дубину него у ширину.
Убрзо после ове победе, Ксантип одлази. Римљани, сазнавши за пропаст своје
војске, организују флоту за спасавање преживелих, који су се налазили опседнути од
стране Картагине у Аспиди.
Римска и картагинска флота се сусрећу код Хермејског рта, и у поморској бици
Картагињани бивају поражени. Ту исту римску флоту је касније ухватила бура код
Камарине, и готово у потпуности уништила.
Римљани одлучују да саграде нову флоту и са њом су опсели и освојили Панормо
254. године п.н.е. После тога Риму прилазе још неки градови са Сицилије. Картагињани
убрзо освајају Акрагант.

38
 253. године п.н.е., римска флота упада у плићак код острва Лотофага. После овога,
у повратку на север, још их је и бура ухватила, поново уништивши флоту. После овога су
Римљани дефинитивно одустали од грађења нове флоте.
252. године п.н.е. Римљани освајају Терму и Липару.
251. године п.н.е. Картагињани опседају Панормос, и том приликом је одбијен
њихов напад, а слонови су отерани уз помоћ сулица и праћки (као код Беневента у борби
против Пира).
250. године п.н.е. Римљани опседају Лилибеј.
249. године п.н.е. Римљани нападају Дрепамон. Римска флота је поново ухваћена у
буру после поморске битке код Дрепане и победе Картагине. Римљани су заузели Ерикс и
храм Афродите на брду.
247. п.н.е. Хамилкар Барка (Мелкартов брат Муња) заузима Ерикс, блокира и
подножје и врх брда. Он осваја брдо Хиркте са луком, блокира Римљане и упушта се у
пљачкање јужне Италије.
Нову римску флоту граде богати грађани, уз обећање да ће им се вратити уколико
Рим победи.
241. п.н.е. Дрепана је блокирана, Лилибеј под опсадом. На вест о доласку Римљана,
Картагињани шаљу своју флоту. До последње битке долази северозападно од Сицилије,
код Егатских острва.
И Картагињани и Римљани су били економски и демографски исцрпљени
дуготрајним ратом. Према Апијану, Картагињани су тражили новац од Птолемеја II, који је
одбио јер је био римски савезник. Рим се бојао побуне савезника, тако да је склопљен мир.
Услови мира из 241. године п.н.е. били су, за Картагињане:

1. Да напусте Сицилију и сва острва између Сицилије и Италије (Липарска острва);

2. Да врате заробљенике;
3. Да исплате ратну одштету од 2200 таланата злата у року од 10 година (првобитно 20);
4. Да не ратују против Хијерона и Сиракузе.

39
Побуна најамника у северној Африци

Картагињани су скупљали најамнике у Сики, и надали су да неће морати да их

исплате. Међу најамницима су се налазили Ибери, Келти, Лигури, Балеарци, Либијци...
Вође ових најамника били су Либијац Матос и Кампањац Спендије. Такође се помињу и
Кампањац Зерза и Гал Аутарита.
Најамници долазе у Тунес. Картагињани су погрешили раније када су најамницима
дозволили да понесу своју имовину и поведу своје породице кад су излазили из Картагине
и ишли у Сику.
240. године п.н.е. је почео рат када најамници опседају Картагину и Утику, а
многобројни градови устају против картагинске власти због претходних пореза који су им
били наметнути због ратовања са Римљанима.
Најамници су заузели мост на реци Баграда (Макару), чиме блокирају Картагину.
Картагињанима је командовао Ханон, па Хамилкар Барка који осваја мост и град поред.
Врши напад на Утику, а прему Полибију је и осваја.
Најамник Матос опседа Хипакриту и нуди савез Нумиђанима, који се ипак окрећу
Картагињанима. Бродови са намирницама бивају уништени у бури, и од Картагине се
одмећу Утика и Хипакрита. Хијерон и Римљани шаљу најамнике Картагини. Уз њихову
помоћ предали су се сви градови, а освојени су Хипакрита и Утика. Најамници су се
предали 237. године п.н.е. (рат је трајао од 241-237 п.н.е.).

Обнова и ширење картагинске власти у Шпанији

237. године п.н.е. Картагињани на челу са Хамилкаром Барком (који је водио свог
деветогодишњег сина Ханибала) прелазе у Шпанију. Он је стигао у Гадес, и одатле
обнавља и шири власт и мачем и пером. Ратовао је против Турдетана, победио их и
примио војску. Основао је Акра Леуке (Белу Тврђаву). Девет година касније, Хамилкар
Барка је погинуо (229. п.н.е.) у опсади Хелике. У помоћ граду је притекао краљ Ориса и
поразио Хамилкара. Команда после његове смрти прелази његовом зету Хаздрубалу, који
је основао Нову Картагину око 228. године п.н.е.
Он је такође користио дипломатију; 226. године п.н.е. је склопљен уговор између
Римљана и Картагињана према коме Картагињани не смеју да пређу преко Ибера. Овиме
су Римљани спречили Картагињане да дођу у контакт са Галима, као и да угрозе њихове
савезнике и трговачке постаје у јужној Шпанији.
221. године п.н.е. је убијен Хаздрубал, и тада на историјску позорницу ступа
Ханибал.
Он је прво ратовао против Олкада и заузео Алтеју (221. п.н.е.). Догодине је напао
Вакеје, освојио Арбукалу и Хелмантику. У повратку су га напали Карпетани, а после тога
нико. Иберијско полуострво је за Картагину нарочито било битно због руда и најамника.

40
Рат Рима са Галима

У међувремену, Римљани су водили рат са Келтима. Римљани су прво протерали

Сеноне из Ager Gallicuma, односно галских земаља и 232. године п.н.е. ту населили своје
колонисте. Потом су Инсубри и Боји тражили помоћ од племена са севера и из долине
Родана (данашње Роне).
225. године п.н.е. на позив за помоћ одговарају Гесати, који се са војском спуштају
у долину реке По и воде рат са Римљанима, на чију страну су од Келта стали Ценомани.
Римљани шаљу конзула у Ариминијум (данашњи Римини), који је тамо послат како би
бранио земље јужно од Ager Gallicus. Пошто је други конзул био на Сицилији, један
претор је послат у Етрурију.
Те исте године (225. п.н.е.) Келти продиру на југ и долази до битке код Фесуле када
су Римљани једва победили захваљујући доласку конзула из Ариминијума. Уследило је
повлачење Келта, па затим још један продор до Клузијума.
Одлучујућа битка се одиграла код Теламона 225. п.н.е. и завршила се победом
Римљана. 224. п.н.е. се предају Боји, а Римљани већ следеће 223. п.н.е. воде поход против
Инсубра.
222. п.н.е. после долази до битке код Кластилијума. Том приликом је римски конзул
Марко Клаудије Марције убио инсубријског вођу, скинуо оклоп и опрему, одневши све у
храм Јупитера. После овога је освојен Медиоланум.

Гај Фламиније

Као народни трибун (232. п.н.е.) Фламиније је спровео закон о подели међу
грађанима галске земље освојене 285. п.н.е. Фламиније је морао водити борбу са
удруженом опозицијом сенатора, на чијој се страни налазио чак и његов отац, који је
претио да ће према своме сину применити очинску власт. Подела земље изазвала је рат с
Галима (225-222. п.н.е.), који је започео упадом Гала у Етрурију. На почетку рата Римљани
су претрпели пораз, али је већ 224. п.н.е. над Галима однесена победа. Године 223. п.н.е.
Гај Фламиније је као конзул кренуо у поход и разбио Гале, а следеће године, после низа
успелих бојева, рат је био приведен крају. После победе над Галима у новоосвојеном
подручју оснивају се колоније (Placentia, Cremona) и тиме удара темељ романизацији
долине реке По. 220. п.н.е. Фламиније је изабран за цензора, Уз његову подршку донесен је
закон народног трибуна Клаудија, по коме је сенаторским породицама забрањено
поседовање бродова у које може стати више од 300 амфора (90 хектолитара). Овим се
нобилитет одваја од поморске трговине, која прелази углавном у руке витезова. Под
витезовима су подразумевани Римљани записани у18 коњаничких центурија. По правилу,
они су припадали најосигуранијим плебејцима који још нису прошли кроз магистратуре и
који нису били унесени у сенаторски списак.
Поводи и узроци II пунског рата
41
 Повод II пунском рату су били догађаји око Сагунта (Сагунт је био иберски град на
територији племена Арсетана).
У другој ½ III века Сагунт постаје савезник Римљана. Сагунт је слао своје
посланике у Рим и жалио се на Картагину и њихово ширење власти. Римљани су у зиму
220/219. године п.н.е. послали посланство Ханибалу захтевајући да се држи даље од
Сагунта и не прелази Ибер (за ову информацију је могуће да је дошло до интерполације
старијих аналиста који су често измишљали како би оправдали Римљане и њихове ратове).
Ханибал наводно није прихватио овај захтев и већ на пролеће 219. године п.н.е.
опседа Сагунт, а за повод је узео сукоб Сагунта са неким племенима која су била
картагински поданици.
Након 8 месеци опсаде пао је Сагунт, у зиму 219. п.н.е. Могућа су два разлога због
којих Римљани нису одговорили и помогли савезницима. Један је што су тада ратовали на
источној обали Јадранског мора против Илира, а други је што можда нису склопили прави
foedus са Сагунтом. Међутим, на вест о паду Сагунта Римљани шаљу посланство у
Картагину. Према традицији, дошло је до жучне расправе у Сенату око тога шта треба
учинити. Конзул Луције Корнелије Лентул је тражио рат, а Квинт Фабије Максим се
залагао за дипломатско решење. Римљани су од Картагињана тражили да изруче Ханибала
и његов ратни савет.
Ханибалов план је био да упадне у Италију, како би изненадио Римљане и
придобио Келте и римске савезнике. Његов циљ је био да заустави ширење римске власти
и да натера Римљане да врате Картагини Сицилију и Сардинију. У прилог томе говори и
податак да је он 215. п.н.е, склопивши савез са Филипом V, оставио простора Римљанима
да касније склопи савез и са њима, али у надређеном положају у односу на Рим.
План Римљана је био да ратују на два ратишта: једна војска би ратовала у Иберији,
а друга у северној Африци. Конзул Тиберије Семпроније Лонг прелази на Сицилију одакле
је требало да оде у Африку, а Публије Корнелије Сципион је кренуо за Иберију.
Ханибал оставља свог брата Хаздрубала да управља областима јужно од Ибера, а
један део војске оставља у северној Африци. Маја 218. п.н.е. Ханибал креће на север. Прво
је покорио племена између реке Ибер и Пиринеја, постављајући Ханона за заповедника и
продуживши даље на север. Стигао је до ушћа Роне, а онда кренуо узводно и прешао реку
вероватно код Авињона или северније. После преласка напредује даље на север.
У међувремену је Сципион стигао до ушћа Родана и сазнавши да је Ханибал ту био
непосредно пре његовог доласка, кренуо у потеру за њим. Међутим, на место Ханибаловог
преласка реке је дошао три дана иза Ханибала. После тога се вратио у северну Италију, а
његов брат Гнеј је наставио за Иберију. Такође се у Италију вратио и Семпроније Лонг.
Нејасно је куда је Ханибал прешао Алпе, вероватно пратећи реку Изере, пошто ту
живе Алоброги које помиње Полибије. Требало му је 15 дана да пређе Алпе, суочен са
бројним невољама (снег, напади Гала, уске стазе, сурвавање товарних животиња, људи,
слонова). Међутим, он је успео да пређе Алпе и спустио се на територију Инсубра.
Ханибал у Италији

42
 По силаску са Алпа 218. године п.н.е. Ханибал се сукобљава са Римљанима и
побеђује их у две битке – код Тицинума (близу Павије) и близу ушћа реке Требе у По.
После ових битака сви Келти дефинитивно прелазе на страну Ханибала.
Римљани су послали војске у Ариминум и Арецијум, како би заштитили Италију од
продора Ханибала. Такође, послали су војску и на југ у Тарент, као и у провинције,
односно на Сицилију и Сардинију. Као савезника су имали и Хијерона, сиракушког
тиранина. У Арецијуму је био конзул Фламиније, а у Ариминуму Гнеј Сервилије.
Ханибал је изабрао пут кроз мочваре у долини реке Арно, како би изненадио
Фламинија. Заобишао је римски логор и пустошио област јужно од Ариминума.
Фламиније одлучује да креће за њим не сачекавши Сервилија, јер је наводно хтео сву
славу за себе, а и бојао се јавног мњења и чињенице да Ханибал хара земље римских
савезника док он чека иза њега.
Ханибал је поставио заседу код Тразименског језера, на делу где је пут уски кланац
између воде и брда. Био је магловит дан, и када је већина Фламинијеве војске ушла у
кланац, Ханибал је напао са свих страна из заседе дуж кланца. Велики број Римљана је
погинуо, укључујући и самог конзула. Чеони део римске војске успео је да се пробије, али
због магле нису знали шта се дешава на бојишту и како да помогну, те су кад се разданило
и кад су схватили колики је пораз, побегли у оближње етрурско село. Ту је Ханибал послао
свог војсковођу који их је опколио и приморао на предају.
Конзул Гнеј Сервилије је кренуо да се придружи Фламинију у време битке, али је
због спорости војске послао 4000 коњаника. Ханибал је већ завршио битку и поразио
Римљане, па је послао своју коњицу на Сервилијеву и поразио је, после чега излази на
обалу Јадрана.
На ове вести, Римљани одлучују да изаберу диктатора. За диктатора је изабран
Квинт Фабије Максим “Cunctator” (Оклевало). Његов помоћник, magister equitum, био је
Марко Минуције. Пошто је један конзул погинуо, а други био у Ариминуму и у
немогућности да именује диктатора, то је учинила центуријатска комиција, правећи
преседан. Фабијева тактика је била да се избегне сукоб на отвореном јер је био сигуран да
би претрпео пораз, стога што је његова војска била неувежбана и нова, а картагинска
искусна и увежбана бројним ратовима у Иберији и против Римљана, у Италији већ три
пута на победничкој страни.
Ханибал је прошао кроз Пиценум и Умбрију, пљачкајући Претуте, Маруцине и
Френтане, док није напослетку стигао у Даунију (северни део Апулије) и улогорио се код
Луцерије. После тога он прелази Апенине и силази у земљу Самнита, претходно
опљачкавши Беневент. Стигао је у равницу око Капуе (област Фалерн), која је била битна
због повољног географског положаја и намирница. Фабије је на ово одговорио затворивши
му излаз. Ханибал је успео да изађе на превару, тако што је једне ноћи воловима
причврстио бакље за рогове и пустио их у кланац, па су Римљани кренули за њима
мислећи да је војска, а он сам са војском је кренуо на другу страну.

43
 Ханибал је 216. године п.н.е. заузео Кану, тиме наневши велики ударац Риму пошто
је Кана била Римљанима битна због тога што им је чинила комору са великим залихама
намирница.
Римљани се одлучују за отворену битку, јер је постојало доста противника тактике
Фабија Максима. 2. августа дошло је до битке код Кане. Римљане су предводили конзули
Гај Теренције, Луције Емилије, као и прошлогодишњи конзули Гнеј Сервилије и Марко
Регул, који је изабран након погибије Фламинија. Ханибал је ставио најслабији део на
средину и дозволио Римљанима да напредују по средини тако да им се тешка картагинска
пешадија нађе на боковима. Истовремено је римска коњица на десном крилу побеђена, а
убрзо и савезничка на левом. Коњица се вратила и затворила обруч око Римљана. Од око
80 000 Римљана, спасло се 70 коњаника и Гај Теренције. 70 000 је погинуло, док је остатак
заробљен.
Након овог страховитог пораза, Ханибалу прилазе римски савезници и градови.
Пришао му је Тарент, Грци на југу Италије, Самнити и други римски савезници на југу
Италије. Ван домашаја Ханибалу су остали Нола, Неаполис и Кума, који су му били битни
због лука, како би одржавао везе са Картагином и добио појачање. 215. године п.н.е.
Ханибалу је пришла и Сиракуза, пошто им је обећано пола Сицилије. Исте године је
склопљен савез и са македонским краљем Филипом V, против кога су Римљани слали
своје грчке савезнике. Римски савезници у Лацијуму и Етрурији нису прешли Ханибалу,
пре свега јер им је Рим давао заштиту и део плена.
Римљани су полако консолидовали своје редове. 211. п.н.е. освојили су Капуу.
Приликом опсаде Капуе, Ханибал је кренуо из Тарента ка Риму, са циљем да се Римљани
повуку из опсаде, али они то нису учинили. Штавише, 209. године п.н.е. успели су да
поврате и Тарент, довевши Ханибала у велику невољу. Он је до тада изгубио поприличан
број војника, а фалило му је намирница и појачање из Картагине.

44
Други пунски рат у Шпанији и Африци

Гнеј Корнелије Сципион је послат у Шпанију да се борив против Картагињана 218.

године п.н.е. Он је поразио Ханона код Кисе (или се ради о Таракону, или о области око
Таракона). Том приликом, Гнеј је заробио Андобала, поглавара Лергета, племена које је
живело северно од Ибера.
217. године п.н.е, Хаздрубал је кренуо ка Иберу и копном и морем како би се
сукобио са Римљанима, међутим, Гнеј га је са својом флотом дочекао на ушћу Ибера и
поразио његову флоту.
Исте године је у Шпанију послат и Публије Сципион, конзул из 218. п.н.е. Он је
поразио Хаздрубала код Дертозе, а 212. п.н.е. су Сципиони освојили Сагунт.
211. п.н.е. погинула су оба Сципиона. Публије је погинуо код Кастулона, а Гнеј код
Урсона, захваљујући издаји Келтибераца.
210. п.н.е. у Шпанију је послат Публије Корнелије Сципион, син Публија
Сципиона. Он је од центуријатске комиције добио проконзуларни империјум што је био
преседан у римској држави, будући да је Публије Корнелије Сципион пре тога вршио само
две најниже магистратуре. Он је опсео Нову Картагину. Град је бранило око хиљаду
аматера војника (сељаци, занатлије). Под оваквим условима, Сципиону није било много
тешко да освоји град.
208. године п.н.е. дошло је до битке код Бекула када су победили Римљани.
207. п.н.е Хаздрубал је прешао у северну Италију, у намери да се сретне са
Ханибалом у Умбрији. Римљани су све своје напоре уложили у то да спрече овај сусрет, те
су се сукобили са Хаздрубалом на реци Метаура и поразили га, после чега је Ханибал био
приморан да оде у Брутију.
206. п.н.е. дошло је до битке код Илипе.
Последње картагинско упориште у Шпанији је био Гадес, који је пао 205. п.н.е.
Публије Корнелије Сципион је постао конзул 205. године п.н.е, и желео је да пређе
у Африку. Нумидски краљ Масиниса му је понудио савезништво.
204. п.н.е. Сципион је пошао у Африку. По доласку је опсео Утику.
202. п.н.е. битка код Заме
201. п.н.е. мировни споразум и одредбе

45
Илирски ратови

231. године п.н.е, пре Теутине владавине, краљ је био Агрон. Он је освојио Фарос, а
према Апијану, још и Аполонију, Епидамнос и Коркиру. Агрон је умро 231. п.н.е, а
наследио га је малолетни син Пинес, у чије име је као регент владала краљица Теута, која
међутим није била његова мајка (његова мајка је била Тритеута). Илири су се упустили у
пљачкање и стизали су на југ до Пелопонеза, опљачкали су Фенику 230. п.н.е. (северно од
Коркире), врло богат град. После тога су им пришли Епирци и Акарнанци. Илири су
пљачкали римске бродове, вероватно грчке трговачке. Римљани су послали делегацију,
браћу Корунканије (Гаја и Луција). Млађи је убијен због несугласица са Теутом.
У међувремену, Илири су покушали безуспешно да освоје Епидамнос, и опседали
су Коркиру. Коркирани су у помоћ позвали Ахајски и Етолски савез, као и Епидамнос и
Аполонију. Илирима је стигла помоћ из Акарнаније, и дошло је до битке код острва
Паксос и Антипаксос, у којој су Илири однели победу. После тога, Коркирани су примили
илирски гарнизон са Деметријем Фарским. Затим су поново опсели Епидамнос.
229. п.н.е. римски конзули су повели војску у рат. Прво су се упутили на Коркиру,
зато што је Деметрије са Фароса слао сигнале да ће стати на римску страну. Он је заиста то
и учинио, предао је Коркиру Римљанима и стао под њихову заштиту. Издао је Теуту због
страха, дворских клевета које су кружиле око њега и можда како би се наметнуо као
Пинесов регент, што ће касније и успети. После Коркире, Римљанима су прешли
Аполонија, Епидамнос, племена Ардијеји, Партини и Атинтани. Римљани су разбили
илирску опсаду Иса (Виса) и ставили Ис под своју заштиту. Теута је побегла у Рисан
(Ризон). Полибије каже да је освојена територија стављена под управу Деметрија Фарског,
али је то мало вероватно. Могуће да је добио Фарос и околна острва. На пролеће 228. п.н.е.
Теута је понудила мир. Услови мира били су забрана пловидбе Илирима даље од Лиса са
више од два брода (и то ненаоружана), плаћање ратне одштете и Теутино напуштање
Илирије, осим пар области. Краљевска власт је остала Пинесу. Тиме се завршио Први
илирски рат. Римљани су овиме постигли први успех и прво проширење ка истоку.
Обезбедили су Отранска врата, сузбили су гусарске нападе и ојачали своје интересе.
Деметрије са Фароса се у наредним годинама оженио Тритеутом, Пинесовом
мајком, и постао регент. Ускоро је почео да пљачка, плови даље од Лиса, и то са 50
бродова, стигавши чак до Киклада. Такође, повезивао се са македонским краљем
Антигоном Досоном, водио је борбе против Спарте на страни Ахајског савеза, придобио је
Атинтане (како каже Апијан) и тиме угрожавао римске интересе.
219. п.н.е. Римљани шаљу Луција Емилија Паула у Други илирски рат. Деметрије се
већ спремио, као базу је одредио Димале, тврђаву у залеђу Епидамноса, која је важила за
„неосвојиву“. Отарасио се политичких супарника и као намеснике у својим областима
поставио је пријатеље. Луције Емилије Паул је одмах напао Дималу, и освојио град после
7 дана опсаде. После тога, Римљани су кренули на Фарос, где је Деметрије оставио 6 000
елитних војника. Фарос је освојен и разрушен, А Деметрије је побегао на македонски двор
код краља Филипа V. 214. године п.н.е. погинуо је у бици приликом опсаде Месене.

46
Први македонски рат

Филип V (221-179. п.н.е.) је 215. године п.н.е. склопио савез са Ханибалом, који је
подразумевао међусобно пријатељство, као и евентуалну ратну помоћ у случају потребе.
Можда и повратак Деметријевих територија.
214. п.н.е. Римљани су схватили да су угрожени и послали су флоту у Аполонију.
Прибавили су савезништво Етолског савеза и Атала I, пергамског краља. Рат дакле нису
водили Римљани, а он се временом угасио сам од себе. Грци су потписали мир са Филипом
206. п.н.е, па су то учинили годину дана касније и Римљани, у оној истој Феники која је
опљачкана пред Први илирски рат. Филип је морао да ослободи Партине и тврђаву
Дималу, а Атинтани су могли да остану под Филипом уколико то дозволи римски Сенат
(није познато каква је одлука била).

Други македонски рат

203. године п.н.е. Филип V је склопио споразум са Антиохом III, краљем Сирије.
Циљ овог савеза било је освајање египатских поседа, пошто је умро Птолемеј IV,
оставивши власт свом малолетном сину. Филипова интересна сфера биле су Пропонтида и
мореузи, као и поседи у Егејском мору.
202. п.н.е. Филип осваја градове у Пропонтиди – Перинт, Халкедон, Киос,
Лизимахију, као и Тасос. Овиме су угрожени интереси Пергама и Родоса, пошто је за њих
нарочито био битан поморски пут којим се доносило жито са Црноморског приморја.
201. п.н.е. Филип опседа Самос, али његова флота доживљава пораз, па је морао да
се повуче (том приликом је Самљанима помогао Родос). Међутим, убрзо Филип односи
победу над Рођанима у поморској бици код Ладе. Затим он осваја Милет, неуспешно
напада сам град Пергам, а потом одлази у Карију.
Родос и Пергам су затражили помоћ од Римљана, који су послали своје посланике
Филипу V. Посланици су причали са Филиповим представником Никанором. Тражили су
да Филип више не ратује против Грка и да обештети пергамског краља Атала. 200. п.н.е. су
проширили своје захтеве: захтевали су да се плати ратна одштета Родосу и да се Филип
држи подаље од египатских поседа.
У наставку 201. године п.н.е, Филип V осваја Маринеју и Енос, а 200. п.н.е. Абидос,
чиме стиче потпуну контролу над Хелеспонтом.
Тада је римски Сенат одлучио да објави рат. Међутим, центуријатске комиције
одбиле су да се повинују одлуци Сената (што се у римској историји дешавало јако ретко)
под утицајем народног трибуна, који је објаснио како је Рим исцрпљен и финансијски и у
људству, захваљујући претходном пунском рату. Затим је конзул Сулпиције Галба поново
сазвао скупштину, објаснивши да народ може да бира хоће ли ратовати са Филипом у
Грчкој или у Италији, после чега је заиста и прихваћена одлука Сената.

47
 Римљани су кренули са невеликом војском, јер су пре свега рачунали на помоћ
Грка, који у почетку нису били расположени за рат, пошто су у претходном Првом
македонском рату само они учествовали, без подршке Рима. На страни Филипа тада су
изразито били Ахајски савез и Тесалци.
Римска база била је Аполонија. 199. п.н.е. започеле су ратне операције под вођством
конзула Сулпиција Галбе, који је продро у Линкестиду, победио у једној бици, али био
приморан да се повуче због немогућности снабдевања. После ових догађаја на римску
страну је стао Етолски савез.
198. године п.н.е. Тит Квинкције Фламинин је изабран за конзула, што је било
противно римским обичајима, пошто је пре тога он био само квестор. Он је планирао да
иде реком Апсос, па потом да се упути у унутрашњост. Међутим, Филип је блокирао реку,
тако да су се војске нашле једна наспрам друге на стешњеном простору, без могућства
заобиласка. Онда је Фламинин сазнао за „тајну стазу“ која је водила иза леђа македонској
војсци. Фламинин је туда послао део своје војске, па је дошло до битке у којој су се
Македонци разбежали и повукли у Тесалију. Фламинин је затим прошао кроз Епир,
поштедевши пљачке и разарања грчке градове, чиме се надао да ће их придобити на своју
страну, што се и десило – после тога су му пришли градови из средње Грчке (Опунт, Теба,
беотски градови), као и Ахајски савез. Зиму 198/97. п.н.е. Фламинин је провео у Фокиди,
која је била битна због добре луке по имену Антикира. 197. п.н.е. освојен је Карист на југу
Еубеје, после чега је уследио састанак Римљана и Македонаца у Никеји у Локриди. Услови
мира које су Римљани диктирали били су да се Филип повуче из грчких градова, да
напусти Епир и египатске поседе, као и „окове Грчке“ – што је главни разлог неуспешног
завршетка преговора, јер је Филип једино то одбио.
Фламинину је продужена команда. Он је са војском дошао до Фере, па се затим
упутио ка Фарсали – на путу је дошло до сусрета са македонском војском и битком код
Киноскефале. После пораза, Филип је пристао на мир. Услови су били:

• Да напусти грчке градове у Малој Азији, који би добили самосталност, и да ослободи

средњу Грчку и Пелопонез;
• Хелене које су били под непосредном влашћу Филипа, да преда Римљанима;
• Да Прусија, краљ Битиније, ослободи Киос и малоазијске грчке градове.

Против овога су се побунили Етолци, јер су сматрали да су једног господара само

заменили другим. Међутим, на истамским играма 196. п.н.е. објављен је проглас којим се
грчки градови ослобађају, а Римљани се касније повлаче.

48
Сиријски рат

Антиох III Велики је дошао на власт у селеукидској краљевини 222. п.н.е. По

доласку на престо, био је суочен са две велике побуне – једна је била у Медији и Персији
(коју су подигли браћа Молон и Александар), док је друга била у Малој Азији (коју је
подигао Ахеј). Међани су чак успели да освоје Антиохову престоницу (Селеукију на
Тигру). Убрзо су угушене побуне Међана и Персијанаца, док је Ахејева побуна угушена
тек 213. п.н.е. падом Сарда. Антиох се потом упутио ка исток, прво је учврстио своју власт
у Јерменији, затим у Партији, Бактрији и на крају је стигао до Индије (у распону 212-205.
године п.н.е.). Тада је добио титулу restitutor ordis („обновитељ света“).
201/200. године п.н.е. Антиох је освојио Коиле Сирију, Феникију и Палестину. 197.
п.н.е. освојио је јужни део Мале Азије, односно Ликију и Карију. Ту је прогласио Ефес за
другу престоницу. 196. п.н.е. освојио је Херсонес Трачки, чиме је непосредно угрозио
Пергамску краљевину, коју је намеравао да поново припоји краљевини Селеукида.
Римљани, који су заступали интересе Еумена II, састали су се са Антиохом у Лизимахији и
тражили су од њега да напусти Европу и да се клони Филипових, Птолемејевих и
аутономних грчких градова. Међутим, Антиох је објаснио како полаже право на Херсонес
Трачки пошто је он освојен још од стране Селеука, оснивача династије.
Односе између Римљана и Антиоха додатно је погоршао Ханибалов долазак на
Антиохов двор 195. п.н.е. пошто је протеран из Картагине.
194. п.н.е. Римљани су одлучили да се повуку из Грчке. Следеће 193. године п.н.е,
Етолски савез који је био незадовољан миром са Филипом V из Другог македонског рата,
пошто је очекивао територијално проширење, позива Антиоха III.
Антиох се 192. п.н.е. искрцао са 10 000 војника у Деметријади, рачунајући на помоћ
грчких градова који су одбили да му помогну. Уместо тога, Ахајски савез и Филип V су
стали на страну Римљана.
191. п.н.е. Антиох је поражен у бици код Термопила, према изворима, захваљујући
истој стази којом су Персијанци прошли 289 година раније. После тога се Антиох повукао
из Грчке у Малу Азију. Етолци су, међутим, наставили борбу.
Крајем 191. п.н.е. дошло је до поморске битке код рта Корика, када су се сукобиле
римско-пергамска флота са Антиоховом флотом (којом је заповедао Поликсенида са
Родоса). Том приликом, Антиохова флота је доживела пораз. Осим Пергама, Римљанима је
још помагао и Родос. Антиох је после овога послао Ханибала у Феникију по нову флоту.
190. п.н.е. дошло је до неколико поморских битака. У бици код Самоса, Антиохова флота
однела је потпуну победу, готово уништивши читаву непријатељску флоту. Међутим,
касније је дошло до битке код Сиде на јужној обали Мале Азије, када је Ханибал са својом
феничанском флотом поражен. После тога је уследила пресудна поморска битка код
Мионеса, када су Римљани такође однели победу. Касније те године, дошло је до пресудне
битке у Сирском рату, и она се одиграла код Магнезије на Сипилу (на реци Херму у
Лидији). Те године је конзул био Луције Корнелије Сципион, док је војском заиста
заповедао Сципион Африканац.

49
 189. године п.н.е. Етолци се предају. Пристали су на мир, у којем између осталих
стандардних клаузула (таоци, одштета, заробљеници), стајала и та да градове и територије
које су освојили за време Фламинина и 192. п.н.е. не смеју више да примају у савез. 188.
п.н.е. Антиох III је склопио са Римљанима мир у Апамеји. Услови су за Антиоха били:

• Да се одрекне малоазијских поседа западно од Тауруса (Ликија и Карија до Меандра ће

припасти Родосу, а остатак Пергаму);
• Да преда слонове и распусти ратну морнарицу;
• Да плати ратну одштету Пергаму;
• Забрана вођења ратова са становништвом Европе и острва;
• Забрана пловидбе даље од Каликадна (осим у случају превоза пореза, посланика или
таоца);
• Да преда Ханибала (Ханибал је побегао код краља Битиније, па кад је сазнао да овај хоће
да га преда Римљанима, извршио је самоубиство)

Закони Вилија

Закон Вилија (180. п.н.е.) утврдио је ред за добијање магистратура. Највише

магистратуре (конзулат, претуру) могли су заузимати само они који су претходно прошли
кроз ниже изборне дужности (квестуру, едилитете). Претендент за прву магистратуру није
могао бити млађи од 28 година. Изборним дужностима могла је претходити војна служба.
Према томе, претором се није могло постати пре 40, а конзулом пре 43. године живота.
Овим законом се хтело помоћи олигархији у њиховој борби против људи популарних међу
плебсом. Код заузимања магистратура велику улогу одиграо је одређени ред, који је
утврђивала владајућа олигархија. На највише дужности, по правилу, доспевали су
представници аристократије осредњих способности.

50
Трећи македонски рат

Филип V је умро 179. године п.н.е, а наследио га је син Персеј. Филипов други син,
Деметрије, био је погубљен због своје проримске оријентације. Персеј је прибегао
склапању династичких бракова и међународном повезивању – оженио се Лаодиком,
ћерком Селеука IV, а своју ћерку Апаму је удао за Прусију, краља Битиније. Склопио је
савезе са илирским и трачким племенима, као и са Беоћанима, односно Беотским савезом.
Све ово је угрожавало интересе римских савезника, пре свега балканских племена
северно од Македоније. Еумен II, краљ Пергама, реаговао је на ово и римском Сенату
предочио све ове Персејеве акције. Римљани су одлучили да пошаљу посланство у Грчку,
те је послат Квинт Марције Филип, који је успео да дипломатски преотме Беотију од
Македонаца, као и да придобије Ахајски савез. Формално су и Родос и Пергам били на
страни Римљана.
Рат је објављен 171. године п.н.е, када су се Римљани и искрцали у Аполонији.
План Римљана је био да кроз Тесалију продру у Македонију. Међутим, у Тесалији је
дошло до битке, која се одиграла код Калиника близу Ларисе, када су Римљани поражени.
Персеј је после ове победе помислио да има права да диктира мировне услове,.
Понудио је да плаћа Риму порез који је плаћао његов отац Филип V, а такође је понудио и
да се повуче из градова које је држао. Међутим, Римљани нису хтели да чују ни за шта
осим за безусловну предају, тако да су преговори пропали.
У међувремену, дошло је до чарке и поморске битке код Ореја на Еубеји, која је
била значајна због тога што је Персеј потопио римске бродове који су превозили жито,.
До нове битке је дошло 169. п.н.е. у Елимеји, када је поражен римски конзул
Манцин. Исте године је за конзула изабран Квинт Марције Филип. Његов план је био
сличан плану његовог претходника– да из Тесалије пређе у Македонију. Међутим, док је
Квинт Марције Филип заузео Дион, Персеј је успешно блокирао све прилазе из Тесалије.
Марције Филип је стога одлучио да пређе Олимп, али је због недостатка намирница морао
да се повуче, па је Персеј утврдио своје положаје на реци Елпеј. Захваљујући свим
дотадашњим неуспесима Римљана, римски савезници Рођани су се поколебали. Са друге
стране, Персеј тада склапа савез са илирским краљем Генцијем.
После ових догађаја, за конзула је 168. п.н.е. постављен Луције Емилије Паул.
Персеј је учврстио своје положаје у тврђавама Петра и Питион. Емилије Паул је
хтео да пређе преко Питиона, и у том подухвату су му се придружили Сципион Назика и
Фабије Максим. Назика је повео војску према Хераклеону и навео Персеја да помисли да
Римљани желе морем да пребаце војску на север. Међутим, кад је пала ноћ, Назика је
скренуо ка Питиону и за три дана стигао тамо, повео битку и освојио тврђаву. Као одговор
на то, Персеј је послао свог војсковођу Милона, који је неславно прошао, после чега се
повукао у Пидну. Затим је дошло до чувене битке код Пидне, када је македонска фаланга
поражена због неравног терена. Персеј се потом повукао у Пелу, где је спалио дворску
архиву како не би пала у руке Римљанима, па затим на острво Самотраку, где се предао.
Био је спроведен у тријумфу, а остатак живота је провео у Самнијуму, у граду Alba Fucens.

51
Трећи илирски рат

Tрећи илирски рат је вођен током трећег македонског рата, против Генција (180-
168. п.н.е.). Ливије за њега каже да је био суров владар и да је доста пио.
На почетку Трећег македонског рата Генције је био римски савезник, али само
номинално, без икаквог активног учешћа, јер је чекао да види како ће се ситуација
одвијати. Персеј је покушао да га приволи на своју страну, али је Генције заузврат тражио
да му се исплати 300 таланата. Уговор између њих склапа се 169. гoдине п.н.е. и да би га
потврдили они размењују таоце, док она сума никада није била исплаћена. На Генцијеву
одлуку је утицало то што су га посланици убедили да ће Рођани такође ући у рат као
македонски савезници и да ће они, заједно, лако победити Рим.
Генције заробљава римске посланике и држи их као таоце, после чега му Рим
објављује рат. Спремајући се за рат Генције скупља војску у Лисосу и прво шаље једног од
браће (Караванција) у област племена Кавија где је овај опседао неке градове, док је сам
Генције опседао град Басанију (римског савезника). Овим поступцима Генције је желео да
осигура залеђе Лисоса, своје будуће базе и границе.
Луције Анеције Гал (претор из 168. п.н.е.) планирао је да најпре ослободи Басанију,
али је променио планове када је сазнао да илирски бродови пљачкају обале Епира. Он
уништава илирску флоту, а затим односи победу и над копненом војском. Генције се
потом повлачи у Скодру (своју престоницу). Анеције је одлучио да навали на град, а по
Ливију, Илири су погрешили што су му кренули у сусрет. Римљани су победили у бици и
Генције је добио 3 дана за предају, али он (мислећи да ће Караванције да дође у помоћ са
војском) бежи из града, па се поново враћа када схвата да помоћ неће стићи и предаје се
Риму. Анеције ослобађа заробљене римске посланике и једног од њих шаље у Метеон где
су били заробљени Генцијева жена Етлева, синови Скердилаида и Плеурат и брат, који су
затим одведени у Рим.

52
Трећи пунски рат

Односи Рима и Картагине су током друге половине II века били добри. Картагина је
испуњавала своје обавезе (слала је жито за војнике у Македонији током сиријског рата).
У северној Африци је ојачала и Нумидија, под краљем Масинисом. Масиниса је
стално нападао територију Картагине, и одузимао јој је делове, користећи чињеницу да
Картагина није смела да започне рат без одобрења Рима (који одобрење није давао).
Картагина је овим била јако разочарана, тако да 151/50. п.н.е. протерује из града све
који су се залагали за мир са Масинисом, и објављује рат Нумидији, без обзира на услове
мира из 201. п.н.е. Како су претрпели пораз, почињу преговори које је водио Сципион
Емилијан. Преговори пропадају и Масиниса блокира Картагину која се 150. п.н.е. предала.
Услови: исплата 5000 таланата у року од 50 година и део територије.
У Риму су постојале две струје, једна која је подржавала Картагину, и друга која је
била за рат са Картагином (њу је предводио Марко Порције Катон Старији). Катонова
струја је превагнула. Повод је било кршење мира.
Почетком 149. п.н.е. године Картагини је објављен рат (Утика се пре тога предала)
и у северну Африку је послата војска. Картагињани на ово шаљу најистакнутије људе у
Рим, да објаве Deditio (безусловну предају града). Римљани су захтевали да се Картагина
напусти и да се људи преселе на неку другу територију, која није на мору. Картагињани на
ово нису могли да пристану, те је избио рат.
149. године п.н.е. опседнута је Картагина, неуспешно, због положаја града, доброг
утврђења и одбране. Опсаду је отежавао и Хаздрубал који је нападао Римљане (два пораза,
149 п.н.е, и у зиму 149/8. п.н.е.).
148. година није донела успеха Римљанима, који мењају тактику, и покушавају да
освоје околне градове, али ни ту нису имали успеха.
Почетком 147. године п.н.е. конзул Манцин је несмотрено упао у Мегару
(картагинско предграђе) и тамо се нашао одсечен. Спасао га је Сципион Емилијан.
Сципион Емилијан долази у својству врховног команданта војске, што је заправо било
кршење римских закона (он је 147. године п.н.е. изабран за конзула, чиме су прескочили
едилитет и претуру). Oн је одлучио да блокира Картагину (и са мора и са копна).
Почетком зиме 147/6. п.н.е. освојен је град Неферис и тиме је успостављена
контрола над околином. Хаздрубал је покушао да преговара са Сципионом, и он је
преговарао са Гулусом (једним од Масинисиних синова). Хаздрубал је био спреман на све
само да град не буде разорен, на шта му Сципион одговара да може да му гарантује само за
животе неколицине људи, на шта Хаздрубал одговара негативно. Гулуса у лето 146. године
п.н.е. наводи како ће се Сципиону, ако ускоро не заврши рат, завршити мандат и како ће
неко други побрати славу за његове успехе.
Ово је условило напад на Картагину који се завршио 6-дневним борбама на
улицама града. Картагина је затим разорена и на њу је бачена клетва. Градови који су
током рата подржавали Картагину су такође разорени, градови који нису добили су
слободу.

53
Хиспанија у II веку п.н.е.

После Другог пунског рата, у Хиспанији су оформљене две провинције – Овострана

и Онострана Хиспанија.
На југу полуострва је 197. п.н.е. избила побуна Турдетана, којој се придружују и
феничански градови. Истовремено избија побуна и на северу. У Овостраној Хиспанији,
верни Римљанима остали су само Илергети. Римљани су прво обуздали феничанске
градове 196. п.н.е, а затим су 195. п.н.е. на бојиште упутили конзула Марка Порција
Катона са 4 легије. Он је сузбио побуну на северу. После сузбијања побуне на северу,
Катон се 194. п.н.е. упутио у сукоб са Торболетима и пошто је завршио са њима, прешао је
на територију Келтибераца (они су помагали побуњенике), чија је најбитнија утврда била
Нуманција. Катон је покушао да освоји Нуманцију, али није успео.
У међувремену, Лузитанци пљачкају Онострану Хиспанију. Против њих је послат
Сципион Назика, који је у бици код Илипе 193. п.н.е. однео победу. Рат је вођен и у
централном делу полуострва против Карпетана, Ветона и Вакеја, који су поражени код
Толетума. Борбе су трајале до 186/85. године п.н.е.
У Овостраној Хиспанији, Келтиберци поново прете Римљанима. Овога пута против
њих ратује Квинт Фулвије Флак који побеђује прво Лузоне и заузима град Контребију.
Њему се придружује Тиберије Семпроније Грах 181. п.н.е. Они су заједнички напали
територију Келтибераца са запада и са истока и у бици код Контребије 179. п.н.е. однели
су победу после које су закључили мир са Келтиберцима на југу и Аравацима.
Лузитанци су поново почели да пљачкају. 154. п.н.е. победили су римску војску и
подстакли су Ветоне на побуну. У једном тренутку су чак прешли и у северну Африку.
Потукао их је Луције Мумије 153. п.н.е. Истовремено, избила је још једна побуна
Келтибераца па су Римљани безуспешно покушали да освоје Нуманцију. Мир са
Нумантинцима је склопљен 152. године п.н.е, после чега намесник иде да помаже колеги
из Оностране Хиспаније у борби против Лузитанаца. Они су савладани 151. године п.н.е.
од стране Сервија Сулпиција Галбе, који је изиграо Лузитанце у преговорима и извршио
покољ над њима.
Међутим, један пастир, по имену Виријат, преживео је овај масакр и постао
предводник борбе за слободу. Због недостатка средстава, одлучио се за тактику герилског
ратовања, а после једне победе над римском војском, учврстио се на Венерином брегу код
Толетума. Виријат је 141. п.н.е. нанео тежак пораз римској војсци – опколио је Римљане,
поразио, заробио, али их је поштедео. Заповедник Фабије Емилијан је био принуђен да
склопи примирје и призна Виријата за савезника. Рат се завршио предајом Лузитанаца
139. године п.н.е. пошто су Виријата на спавању убили поткупљени официри.
Нова побуна Келтибераца планула је 143. године п.н.е. и у њој су водећу улогу
имали Араваци. Заповедник Манцин је био принуђен на предају и склапање примирја, које
је Сенат одбацио. Борбе су потом вођене примарно око Нуманције. Конзул Сципион

54
Емилијан долази на полуострво 135. године п.н.е. и заузима Фаланцију и Кауку, чиме
прекида снабдевање Нуманције, коју потом опседа 134. п.н.е. и осваја наредне године.
Устанци робова у Италији на почетку II века п.н.е.

199. п.н.е. у граду Сетији, близу Рима, картагински таоци ступили су у везу са
локалним робовима и почели агитацију међу неслободним становништвом других градова.
Али су два издајника одала заверенике; у Сетију је упућен претор, који је ухапсио
гладијаторе и тако спречио могућност устанка. Убрзо после тога дошло је до устанка
робова у Пренести. Гушење тог устанка било је праћено погубљењем 500 робова. 196.
п.н.е. дигли су устанак робови у Етрурији, али су устаници били потучени, а организатори
устанка разапети на крст. Осамдесетих година дигли су устанак робови-пастири у
Апулији. Покрет је брзо угушен, а због учешћа у њему осуђено је на смрт око 7 000 људи.
Неки су успели да се спасу бегом, остали су разапети на крст.

Почетак устанка робова на Сицилији

Огорчење робова против својих господара исказало се у устанку, чији почетак пада
у 138. п.н.е. Иницијатори устанка били су робови Дамофила, који је нарочито окрутно
поступао са својим робовима. Сам Дамофил и његова жена били су убијени, а њихова вила
спаљена. То је послужило као сигнал за устанак робова на читавој Сицилији. Ширењу
покрета допринело је и то што је већина сицилијских робова припадала једној народности:
то су били углавном Сиријци. Вођа покрета би је роб Еунус). Еунус је проглашен краљем и
узео је име сиријских краљева – Антиох. Главни центар устанка био је град Хена.
Истовремено с покретом Еунуса, на југозападном делу Сицилије такође су се дигли
робови; на њихово чело стао је Клеон. Устанак се брзо ширио по острву, а нада
робовласника у расцеп и борбу измећу двеју вођа устанка није се оправдала; Еунус и
Клеон удружили су своје снаге. Главни руководитељ покрета остаје Еунус, а Клеон му се
потчинио. Пошто је уништила неколико римских одреда, уједињена устаничка војска
заузела је читав низ важних сицилијских градова. Други центар устаника постао је град
Тауромениј, који су устаници утврдили и претворили у тврђаву.

55
Тиберије Грах

Тиберије Грах припадао је угледном плебејском роду Семпронија. Отац му се звао

Тиберије Семпроније Грах. Мајка им је била Корнелија, ћерка Сципиона Африканца
Старијег. Тиберије је са 20 година постао члан аугура. Учествовао је у трећем пунском
рату. Био је ожењен Клаудијом, ћерком Апија Клаудија.
134. п.н.е. изабран је за народног трибуна. Желео је да спроведе обнову аграрног
закона, чиме би помогао ситним сељацима. Уз помоћ таста Апија Клаудија и Лицинија
Краса саставио је закон 133. п.н.е. Предлог закона састојао се у томе да породица не може
имати више од 1000 југера земље. Вишак земље је требало доделити сиротињи. Та земља
је постајала трајан посед који се није смео продавати. Такође, предлагао је да новац
завештан Риму од стране Атала III буде расподељен сиротињи. Народни трибун Марко
Октавије није дозволио да се закон стави на гласање јер је био поткупљен. Тек је у
трибунској скупштини закон изгласан, а Октавије ражалован.
Тиберије се желео поново кандидовати за народног трибуна, што по Вилијевим
законима није било могуће. Како би прикупио народ приступио је реформама. Када је
дошао дан гласања није добио подршку, па је одложио гласање за наредни дан. Другог
дана је дошло до оружаног сукоба и Тиберије је са својим људима заузео Капитол. Тада је
на њега послата војска и он је убијен и са својих 300 присталица бачен у Тибар.

Гај Грах

Ратовао је заједно са Сципионом Млађим против Нуманције. 126. п.н.е. одлази на

Сардинију као квестор. Убрзо је напустио ову дужност. Избила је побуна међу Италицима,
која је угушена, али су непријатељи Гаја Граха хтели оптужити за ово, али се он успео
оправдати. 123. п.н.е. био је народни трибун, али и наредне године захваљујући својим
реформама. Пошто је хтео да освети брата предложио је следеће законе:

~ да се на судску одговорност позове свако ко је без суда прогнао римског грађанина

~ против Марка Октавија – да уколико народ некоме одузме политичку службу он више не
може учествовати у политичком животу. Касније је повукао овај предлог на иницијативу
Корнелије

Да би уз себе привезао римски народ предложио је следеће:

~ lex agraria - обнова аграрног закона Тиберија Граха

~ lex frumentaria - закон о житу – одређивао је нижу цену жита за сиротињу
~ lex militaris - да се опрема војника плаћа из државне касе

56
~ lex de coloniis - закон о оснивању колонија (Тарент и Капуа)
~ lex de Rubria - да се поново насели Картагина
Да би придобио сталеж витезова предложио је:

~ lex iudiciaria - закон о судовима

~ lex de provincial Asia - закон о провинцији Азији. Предлаже да се лицитације земље
одржавају у Риму. Овим у лицитацијама могу учествовати само богати Римљани.

Да би придобио савезнике предложио је:

~lex de sociis - позвао је Латине да траже пуно римско грађанско право

Сенат је против њега истакао народног трибуна Ливија Друза Старијег. Он је имао
задатак да привуче народ к себи што повољнијим уступцима. Ово је успело – Гај није
изабран за народног трибуна 121. п.н.е. Остао је само члан комисије за деобу земље. Ту су
истакли Опимија против њега, али је његов ликтор убијен, па су настали нереди. Гај је
запосео Авентин и Дијанин храм. Одбио је преговоре и на њега је власт послала војску и
критске стрелце који убијају 3000 његових присталица. Грах је побегао на другу страну
Тибра, где се и убио.

57
Југуртин рат (111 – 105. п.н.е.)

Између потомака нумидског краља Масинисе водила се борба око престола.

Масинисин унук Југурта приграбио је поседе својих стричева. Један од њих, Хиемпсал,
био је убијен, док је други, Адхербал, успео побећи у Рим, где се обратио за помоћ. Сенат
је упутио у Африку специјалну комисију. Али је Југурта успео да поткупи римске легате и
ствар је била одлучена у његову корист: њему је припао западни, плодни део Нумидије,
док је Адхербал добио источну, слабо насељену област, са градом Циртом.
Убрзо после разграничења Југурта је напао Цирту и опсео је. Цирта је била
присиљена на предају, Југурта је упркос својих обећања погубио Адхербала, а осим тога
побијени су сви мушкарци који су се налазили у граду. Међу погинулим било је и римских
грађана и Италика. Вест о томе изазвала је у Риму револт. Југурти је објављен рат (111.
п.н.е.). Римске трупе већ су прешле границе Нумидије, али је Југурта опет успео да
поткупи римске заповеднике, и ови су пристали на мир. Овај уговор изазвао је у Риму нови
талас протеста. Народни трибун Гај Мемије инсистирао је на томе да се Југурта позове у
Рим. Југурта се појавио пред народном скупштином, али тек након што му је Мемије почео
постављати питања, други народни трибун, кога је Југурта већ успео да поткупи, забранио
му је одговарање на њих. Ствар се није ограничила на то. Југурта, који је био позван у Рим
да одговара, не само да је подмићивао сенаторе, него је чак потајно послао човека да убије
једног од претендената на Нумидску краљевину. Тек овакво заобилажење сваког права
натерало је Сенат да одбаци мировни уговор и протера Југурту из Рима.
После тога поново је започет рат с Југуртом (110. п.н.е.), али је вођен крајње
невешто. Убрзо после почетка војних операција Југурта је изненада напао римски логор и
натерао Римљане на капитулацију. Поткупљени римски заповедник закључио је уговор,
којим је Југурта признат за савезника римског народа. Овај успех толико је уздигао
престиж нумидског краља да су се под његовом заставом почела окупљати слободна и
племена. У Риму је пак јавно мњење било револтирано сенаторском олигархијом.
Отпочели су судски процеси, и низ истакнутих сенатора био је прогнан из Рима.
Тек након тога отпочеле су одлучне ратне операције. 109. п.н.е. у Африку је послан
Квинт Цецилије Метел. Стигавши на место ратних операција, Метел је пре свега предузео
најодлучније мере да успостави дисциплину у војсци. Схвативши неизбежност пораза,
Југурта је молио за мир, али је Метел кренуо с римском војском у унутрашњост Нумидије
и у бици на реци Мутулу (109. п.н.е.) задао непријатељу одлучујући пораз. Нумидска
војска била је потучена. Али рат није био завршен; Југурта је водио герилски рат.
Марије је преузео заповедништво и задао Југурти низ пораза. Таст нумидског
краља, мауретански краљ Бокх, прешао је на страну Римљана. Квестор Луције Корнелије
Сула кренуо је заједно с Бокхом у нумидски логор и ухватио Југурту (105. п.н.е.). Рат са
нумидским краљем био је окончан. 104. п.н.е.. Марије је прославио тријумф. У
тријумфалној поворци ишао је Југурта. Убрзо после тријумфа Југурта је по Маријевој

58
заповести био погубљен. Један део нумидске краљевине припао је мауретанском краљу
Бокху, док је преостали део предан једном болесном и слабоумном Југуртином рођаку.
Други устанак робова на Сицилији

Повод устанку био је следећи. За време рата с Цимбрима Сенат је Марију дао право
да се обраћа за помоћ савезним краљевинама. Када се Марије обратио за помоћ краљу
Битиније, овај је одговорио да су му већина поданика одвели римски публикани и да они
чаме у ропству по разним провинцијама. Онда је Сенат донео одлуку да се поданици
савезних држава, који су незаконито лишени слободе, ослободе ропства. Римски претор
Публије Лициније Нерва, који је управљао Сицилијом, приступио је извршењу сенатске
одлуке, и за кратко време ослободио 800 робова. Али су сицилијски робовласници митом и
претњама натерали управника провинције Нерву да обустави даље ослобађање људи
незаконито бачених у ропство. Ово је и послужило као повод за устанак, који је почео у
разним местима. Римски претор успео је изаћи на крај с једном групом устаника, али је
други део устаника напао римски одред, побио га и наоружао се његовим оружјем. Овај
догађај је допринео ширењу устанка на знатну територију.
Као и за време првог сицилијског устанка, устаници су изабрали краља и створили
веће уз њега. За краља је проглашен Сиријац Салвије. Салвије је узео име Трифон и
изабрао за своју резиденцију град Триокалу. Са знатном војском Трифон је приступио
опсади града Моргантине. Он је објавио робовима у опседнутом граду да ће добити
слободу, ако пређу на страну устаника. Онда су моргантински робовласници са своје
стране обећали робовима слободу, ако помогну одбрану града, и они су изабрали слободу
коју би им поделили господари, а не слободу коју би им донели други робови. Трифон је
разбио римски одред који је кренуо у помоћ опседнутима. Али су Моргантинци, уз помоћ
робова, успели да одбране град. Међутим, робове који су се надали ослобођењу чекало је
разочарење: претор је обећање робовласника прогласио неважећим, јер је било изнуђено и
незаконито. Истовремено са Трифоновом војском на западу је деловала друга војска, на
чијем се челу налазио Атенион, који је уживао славу прорицатеља по звездама. Атенион се
такође прогласио за краља и, пошто је сакупио знатну војску, приступио је опсади
Лилибеја, која се међутим завршила неуспехом. У Триокали је извршено уједињење двеју
устаничких војски. Атенинон је признао власт Трифона и у свему се потчинио њему. Јако
утврђени град Триокала изабран је за престоницу друге сицилијске државе робова. У њему
се налазио краљевски дворац, пред којим се састајала народна скупштина, која је решавала
питања претходно размотрена у већу. Трифон, а затим и Атенион, појављивали су се пред
народом са дијадемом на глави, у широком хитону и пурпурној тоги; испред њих ишли су
ликтори. Према томе, они су хеленистичке ознаке власти спојили с римским.
Покушаји Римљана да покоре устанике завршили су се 103. и 102. п.н.е. неуспехом.
Тек 101. п.н.е. Маније Аквилије, Маријев пријатељ и колега по конзулату, успео је да
угуши устанак. У то време Трифон је умро и на његово место је дошао Атенион, кога је
Аквилије, по Диодоровим речима, убио у херојском двобоју. Ускоро је освојено последње

59
упориште робова. Тиме је сломљен отпор устаника. Убудуће је робовима било забрањено
да носе оружје.

Гај Марије

Води порекло из неугледне породице. Истакао се приликом опсаде Нуманције. Око

130. п.н.е. постао је квестор. 113. п.н.е. постаје народни трибун. Претор је био 115. п.н.е.
Оженио се Јулијом из рода Јулијеваца 111. п.н.е. Ратовао је против Југурте и прославио
тријумф 104. п.н.е. спровео је војну реформу 104-103. п.н.е. Победио је Тевтонце код Аква
Секстија 102. п.н.е. и Кимбре код Верцеле 101. п.н.е. За конзула је биран 104-100. п.н.е.

Војна реформа Гаја Марија

Примио је у војску шире слојеве становништва. Војска је опремана и издржавана из

државне благајне. Рок служења у војсци трајао је 16 година. Легија се делила на 10
кохорти, од којих се свака састојала од двеју манипула, а у свакој манипули по две
центурије. Тактичка јединица није више манипула, већ центурија. Уместо застава добили
су сребрне орлове.

Политичка делатност Глауција и Сатурнина до 100. п.н.е.

Сатурнин је 104. п.н.е. вршио службу набавке жита за Рим. Онда је смењен због
злоупотреба. Сатурнин постаје популар и народни трибун 103. п.н.е. Изнео је низ
законских предлога:

~ lex agraria – да се афричка земља додели Маријевим ветеранима и да се земља у

Цисалпској Галији одузме локалном становништву
~ lex frumentaria – снижење цене жита
~ закон о оснивању колонија на Сицилији, у Ахаји и Македонији
~ закон о увреди величине римског народа

60
Сукоб Глауција, Сатурнина и Марија са Метелом

Метел, вршећи службу цензора, предлаже да се Глауције и Сатурнин лише звања

због порочног живота. Марије је 100. п.н.е. поткупљивањем издејствовао да Метел не буде
конзул. Онда је за трибуна изабран извесни Ноније који је убијен, па је на његово место
дошао Сатурнин и спровео закон о подели земље у Цисалпској Галији. Метел се једини
противио овоме, па је прогнан.
Сатурнин је по трећи пут изабран за народног трибуна, а Глауције је желео постати
конзул, али га је угрожавао други кандидат – Мемије. Онда га је Глауције убио, али је ово
изазвало незадовољство народа. Сенат га је прогласио непријатељем, па су Сатурнин и
Глауције са својим присталицама заузели Капитол. Светина их је побила, а Метелу је 98.
п.н.е. одобрен повратак.

Савезнички рат (90-88. п.н.е.)

Ливије Друз је 91. п.н.е. изабран за народног трибуна. Предложио је:

~ да се судови за изнуђивање са витезова поново пренесу на Сенат

~ проширење јефтине продаје жита
~ оснивање нових насеобина у Италији и на Сицилији
~ закон о додели права грађанства римским савезницима – по неспеху овог закона Друз је
убијен и избио је рат.

Центар савезника био је град Корфиниј. Конзули савезничке војске били су Квинт
Помпедије Силон и Гај Папије Мутил. Територија фронта била је подељена на два фронта:
северни и јужни.
На јужном фронту савезници су успели да заузму јужни и централни део
Кампаније. На северу је дошло до битке на реци Лири у којој су Римљани изгубили
конзула, али су добили битку. На јужном фронту 89. п.н.е. заповедник је био Сула и тада
устанци почињу да јењавају. Савезници су затражили помоћ од Митридата, али је нису
добили. Предали су се 88. п.н.е.

61
Први рат са Митридатом

Ширење Митридатове власти на средишње и западне малоазијске области наишло

је на отпор Римљана. Луције Корнелије Сула, који је 92. п.н.е. управљао Киликијом,
повратио је самосталност Кападокијске краљевине. Али, убрзо након Сулиног одласка
Митридат је протерао краљеве Кападокије и Битиније и поставио на њихова места своје
штићенике. По налогу римског Сената конзулар Маније Аквилије, који је својевремено
угушио устанак робова на Сицилији, успоставио је раније стање у Битинији и Кападокији,
чему се Митридат није могао супротставити, не желећи у том тренутку ратовати с Римом.
Али је Аквилије отишао још даље. На његову иницијативу битински краљ отпочео је рат
против Митридата.
Митридатов отпор узет је као повод за римску интервенцију, и Аквилије је ступио у
рат. Тако је почео Први рат против Митридата (89-84. п.н.е.). Митридат је имао јаку и
добро обучену војску. Битинске трупе биле су одмах потучене, претрпели су потпун пораз
и римски одреди, и Митридат је ушао у провинцију Азију. Аквилије је успео да побегне,
али су га становници Лезбоса предали Митридату.
За пола столећа своје владавине Римљани су успели да побуде мржњу према себи
код становништва бивше Пергамске краљевине, тако да је Митридат, улазећи у Азију,
могао узети на себе улогу ослободитеља. Прве Митридатове мере имале су за циљ
искорењивање римског утицаја. У Ефесу је издао наредбу којом је провинцијама свих
градова налагао да одређеног дана побију све Римљане и Италике, који се налазе у
малоазијским градовима, без обзира на пол и доб. Ово наређење било је извршено, према
подацима атинских историчара, побијено је око 80 000 људи. Освојену територију
Митридат је поделио на сатрапије. Што се тиче грчких градова, они су били проглашени
слободнима и за пет година ослобођени свих пореза. Из Мале Азије Митридат је кренуо с
војском у Грчку. У Атини је уз његову подршку дошао на власт предавач епикурејске
филозофије Аристион.
87. п.н.е. Сула се искрцао у Епиру, одатле је извршио брзи марш до Беотије, тамо
задао пораз Митридатовом војсковођи Архелају, затим кренуо у Атику и приступио
опсади Атине, која је трајала неколико месеци. Знаменити паркови Ликеј и Академија
били су посечени, јер је Сули био потребан материјал за опсадне справе. Марта 86. п.н.е.
град је био заузет на јуриш и препуштен војницима на пљачкање. Убиства и пљачка
трајали су све док Сула није издао заповест да се прекине. Аристион је био убијен, а
Архелај, који се учврстио у Пиреју, морао га је напустити. По Сулином наређењу,
старинске грађевине у Пиреју биле су срушене. Али Сула није имао ни флоте ни новаца. У
Грчкој је требало да се с војском појави Валерије Флак. Митридатове трупе освојиле су
Македонију и поново ушле у Грчку. У Беотији им је пошло за руком да се споје са
остацима Архелајеве војске. Упркос саветима Архелаја, понтске трупе напале су Римљане.

62
Главна битка одиграла се у Беотији, код Херонеје (86. п.н.е.) и завршила победом Суле.
После друге битке успешне за Римљане, код Орхомена, преостале Митридатове трупе
напустиле су Грчку.
Митридатов положај у освојеним областима био је несигуран. Међу аристократијом
и земљишним круговима, било је доста присталица Римљана. Мобилизација војника,
завођење рата у Грчкој, изазвала је незадовољство народа. 86. п.н.е. у Ефесу је избио
устанак, који је припремила проримска странка. Покрет у Ефесу наишао је, по свему
судећи, на одјек и у другим градовима, и Митридат је предузео крајње мере. Свим
малоазијским градовима дао је слободу, прогласио је касацију дугова, робови су пуштени
наслободу, а метеци су добили право грађанства. Али се изгубљена моћ није више могла
повратити. 86. п.н.е. у Грчкој се искрцао Валерије Флак. Његови војници почели су да
прелазе Сули. Флак се није поуздавао у верност својих војника и зато се клонио сукоба са
Сулом и кренуо у Македонију, да би одатле продро у Азију. Успут је међу његовим
трупама избила побуна. Флак се дао у бег, али су га војници стигли и убили; на чело војске
стао је Гај Флавије Фимбрија. На Пропонтиди Митридатове трупе биле су потучене.
Одатле је Фимбрија кренуо на југ и приморао Митридата на напуштање Пергама. Положај
Митридата, који је претрпео поразе и у Грчкој и у Малој Азији, био је отежан још и тиме
што је Сулин квестор – Луције Лициније Лукул - организовао флоту и очистио острва
Егејског мора. Становници острвских и малоазијских градова, у којим су превласт имале
аристократске скупине, почели су да прелазе на страну Римљана. Митридат је био
присиљен да ступи у преговоре; мир је закључен у граду Дардану, уз директно
учествовање Суле и Митридата (у јесен 85. п.н.е). Сула је добио контрибуцију у висини од
3000 талената и један део флоте понтског краља, који је морао да напусти освојене
области. Несумњиво је да је за Рим тај мир био компромисан. Није било икаквих јамстава
да ће се Митридат одрећи својих агресивних намера, али је Сула желео што пре да заврши
рат, да би ступио у борбу са својим политичким противницама. Закључивши уговор са
Митридатом, Сула је кренуо против Фимбрије. Трупе овог посљедњег одбиле су се борити
и Фимбрија је починио самоубиство, а његови војници прешли су Сули. Крај 85. п.н.е. и
један део 84. п.н.е. Сула је провео у Азији. Противници Римљана и саучесници у
истребљивању Италика 88. п.н.е. били су окрутно кажњени. Ослобођење робова и касација
дугова били су укинути. Кантонирање (смештај војника по приватним кућама) трупа и
огромна контрибуција од 20 000 талената поткопавали су благостање Азије. Само је мали
број градова који су остали верни Риму и били настрадали од Митридата, награђен и добио
низ привилегија. Другу половину 84. п.н.е. Сула је провео у Грчкој.

Други Митридатов рат

До сукоба између Митридата и Рима дошло је убрзо након Сулиног одласка с

Истока. Луције Лициније Мурена, руковођен жељом да опљачка ослабљеног (како се њему
чинило) суседа, напао је, под изговором да Митридат не извршава услове Дарданског

63
мира, Понтску краљевину, али је претрпео пораз. Овај сукоб обично се назива Другим
Митридатовим ратом (83-82. п.н.е.). Митридат се обратио Сули, и захваљујући његовој
интервенцији Дардански уговор је у потпуности обновљен.
Грађански рат између Марија и Суле

Законски предлози Сулпиција Руфа:

~ да се нови грађани распореде у свих 35 триба

~ сви сенатори који су имали дуг већи од 2000 денара требало је да врате дуг или да изгубе
место у Сенату
~ да се команда у рату са Митридатом пренесе на Марија
~ да се врате сви који су прогнани 100. п.н.е.

Сули је јављено за ове догађаје, те је он са 6 легија заузео Рим. Вратио је систем конзула, а
себе је поставио за једног од двојице. Укинуо је Сулпицијеве законе. Марије је побегао на
Церцину. Сула је предложио следеће законе:

~ да се гласање врши по центуријатским комицијама

~ да ништа не сме бити изнето пред народну скупштину без одобрења Сената

Конзули 87. п.н.е. били су Гнеј Октавије и Корнелије Цина који је био Маријев
присталица. Сула је пре одласка на исток тражио да му се Цина закуне да неће правити
проблеме, али је овај учинио супротно његовим захтевима. Цецина је победио Гнеја
Октавија и у избеглиштву је припремао војску на Рим. Цина је заузео Ариминиј, а Марије
Остију, па је Риму претила глад те се предао Марију, који је у граду извршио покољ када је
ушао. Марије и Цина су потом изабрани за конзуле за 86. п.н.е, али је Марије умро јануара
86. п.н.е.
Сула се 83. п.н.е. искрцао у Брундизију. Победио је Маријевце код брда Тифатус.
Маријевци су се 82. п.н.е. сукобили са Сулом код брда Сигниа у Лацијуму. Пошто је део
Маријеве војске пришао Сули, Маријевци су потучени. Код Клузија је потукао Карбона, а
у бици код Колинских врата је такође победио. Ушавши у Рим спровео је проскрипције у
којима је страдало мноштво витезова, неки сенатори и конзули.

64
Сулина диктатура

Пошто се Сула удаљио из Рима, наредио је Сенату да изабере интерекса. На ту

функцију ступио је Луције Валерије Флак. Сула му је затражио да именује диктатора. Овај
је тако и урадио – Сула је постао диктатор на неодређено време и дао је следеће законе:

~ cursus honorum – утврђен је редослед за добијање магистратуре

~ закони против народних трибуна
~ закони донесени да ојачају Сенат (увео је витезове у Сенат, повећан је број магистратура,
судови су враћени Сенату)
~ магистратуре су одвојене од промагистратура

Сула је вратио овлашћење диктатора 79. п.н.е, а умро је 78. п.н.е. на свом имању
код Куме.

Лепидов устанак (77. п.н.е.)

По Сулиној смрти Лепид мења страну и приступа опозицији. Вршећи дужност

конзула предложио је следеће:

~ да се Италицима врати земља коју им је Сула одузео

~ обновио је јефтину продају жита плебсу
~ намеравао је да врати овлашћења народним трибунима
~ предложио је да се у Рим врате изгнаници

У међувремену је избио устанак у Фесулама. Оба конзула су послата у Етрурију

ради гушења устанка. Лепид се споразумео са устаницима и подстакао другу побуну на
челу са Марком Јунијем Брутом Старијим. Кад му је истекао конзулат, Лепид је тражио на
управу Трансалпинску Галију. Лепид је сада тражио да му се додели други конзулат, а у
очекивању Сенатовог одбијања кренуо је на Рим. Помпеј је притиснуо Брута у Мутини, а
Катул Лепида, који потом бежи на Сардинију и умире од болести.

65
Серторијев рат (83-72. п.н.е.)

Серторије је у Хиспанији створио паралелну државу, не признавајући Сулину власт.

У поморској бици код Меларије 80. п.н.е. победио је Марка Аурелија Кота. 79. п.н.е. је у
више наврата победио Метела, али је од тада прешао на герилски начин ратовања.
Помпеј је 76. п.н.е. послат као помоћ Метелу. 75. п.н.е. одиграло се неколико
важних битака. Серторије је ступио у контакт са Митридатом и од њега добио 3000
таланата и 40 ратних лађа. До 72. п.н.е. Метел и Помпеј мењају тактику и опседају градове
који су били на Серторијевој страни. Сам Серторије је убрзо убијен у једној завери.

Спартаков устанак

74. п.н.е. побегла је група робова у Капуи. Вођа им је био Спартак. 73. п.н.е.
поразили су одбрамбене корпусе. Сенат је 72. п.н.е. послао оба конзула на њих. У Апулији,
код планине Гаргано, један конзул је победио Криксов одред. Спартак је убрзо победио
код Мутине Гаја Касија. Од Мутине је кренуо у Италију и потукао војске оба козула.
Током треће године рата Крас је постао претор и водио је операције против
Спартака. Спартак је на крају опкољен у Апулији, где је изгубио битку и погинуо.

Почетак Трећег Митридатовог рата

Повод новом рату са Митридатом (74-64. п.н.е.), биле су битинске прилике. Пред
своју смрт краљ Битиније Никомед III Филопатор оставио је своју краљевину Риму. Онда
је Митридат иступио као заштитник интереса Никомедовог сина и објавио Римљанима рат.
Са Серторијем, који је у то време ратовао у Хиспанији, Митридат је склопио уговор. Осим
тога, он је уживао подршку гусара, чијом је помоћу створио знатну флоту. Митридатова
војска подељена је на неколико армија, које су кренуле у разним смеровима, с намером да
Римљанима пресеку пут у Понтску краљевину. Сенат је вођење рата поверио конзулима из
74. п.н.е. - Луцију Лицинију Лукулу и Марку Аурелију Коти.
На почетку рата премоћ је била на страни Митридата, који је у Битинији потукао
Котину војску и заузео је готово читаву обалу Хелеспонта. Али је Лукул ускоро успео не
само да поврати римске територије, него и да заузме Битинију и чак истисне Митридата из
саме Понтске краљевине. Митридат је био присиљен да побегне Тиграну (71. п.н.е.).
Тиграново одбијање да изда свог зета послужило је као повод за поход у Јерменију. И
поред успеха у првим походима, Лукулов положај био је тежак: у провинцији Азији и он
се мешао у финансијске послове градова и тиме навукао на себе мржњу римских

66
пословних људи; у војсци је завео строгу дисциплину, што је изазвало незадовољство у
редовима његових војника. Услед свега тога, римски војсковођа био је присиљен на
неактивност, а ово је помогло Митридату да се поново учврсти у Понтској краљевини.
Крас и Помпеј

Због своје победе над Спартаком Крас је добио овацију и ловоров венац. Марко
Лициније Крас припадао је сенаторској аристократији и водио порекло из старог
плебејског рода Лицинија. Био је присталица Суле и за време проскрипција куповином
имања стекао је огромно богатство, које је увећао помоћу шпекулација. За време пожара
куповао је у бесцење запаљене куће и суседне зграде, а затим давао под закуп или
продавао градилишта уз високу цену; осим тога, поседовао је руднике сребра, земљу и
велики број робова. Крас је многима давао кредите, заузимао се на судовима и тако стално
стицао велики број зависних особа. Ипак, после Сулине смрти, за време владавине Сулине
олигархије, он није уживао неки нарочит политички утицај.
Красов такмац био је Помпеј, који је стекао војну славу и добио заповедништво у
рату против Серторија. Он се најпре истакао као присталица Суле. Њему је поверена борба
с маријевцима на Сицилији и у Африци; при томе су га војници прогласили императором,
а Сула наградио тријумфом. И једно и друго постизале су дотад само оне особе које су
обављале магистратуру. Победе над Јунијем Брутом, Лепидовим присталицом, над
Серторијем, као и над остацима Спартакових трупа – учврстиле су Помпејев положај. Али
нису само победе над противником биле његов главни ослонац. Помпеј је био један од
крупнијих магната, који су поседовали земљу како у Италији (у Пиценуму), тако и у
провинцијама (у првом реду Хиспанији), он је имао развијену клијентелу, најзад, уживао је
популарност међу својим војницима. Као и у предграховском раздобљу, сенаторска
олигархија спречавала је уздизање појединих својих чланова; зато Помпеј након свог
повратак из Хиспаније није наишао на подршку међу владајућим скупинама у погледу
својих основних захтева: додељивања земље својим војницима, а себи конзулат и тријумф.
Те околности приближиле су га вођама популара. Помпеј је почео да тражи ослонац у
демократским круговима, да би добио нова именовања, да би народну скупштину ставио
насупрот свемоћном Сенату. Са своје стране, представници популара тражили су подршку
у војсци, ради борбе са Сенатом у питањима спољне и унутрашње политике. Несумњиво је
да је покрет робова, који су Крас и Помпеј недавно угушили, допринео консолидацији
разних група робовласничког друштва, договору Помпеја и Краса с вођама популара и
попустљивости Сената, који је на крају крајева пристао на тријумф и конзулат Помпеја.
Крас је приредио грандиозну гозбу на десет хиљада столова и разделио народу жита за три
месеца. Али његов споразум с Помпејем није био чврст; током читавог раздобља њиховог
конзулата између њих су трајале несугласице. Ни Крас ни Помпеј нису распуштали своју
војску. Тек пред крај године дошло је до њиховог помирења, после чега су војске биле
распуштене.

67
Закони из 70. године п.н.е.

За време конзулата Краса и Помпеја (70. п.н.е.) у потпуности је успостављена власт

народних трибуна и дужност цензора, а по закону Аурелија (lex Aurelia) реформирани су
судови; сталне судске комисије састојале су се одсада од представника трију група: једна
трећина попуњавана је из редова сенатора, друга – из редова витезова, а трећа – из редова
ерарних трибуна.

Борба Помпеја с гусарима

Од времена Митридатовог рата гусарство је на Средоземном мору узело великог

маха. Сенат је против њих упућивао више експедиција. Али оне нису довеле ни до каквог
резултата. 67. п.н.е. Помпејев присталица, народни трибун Аул Габиније поднео је закон
којим је предлагао енергичне мере у борби против гусара. На основу тог закона Гнеј
Помпеј је добио ванредна овлашћења. Као проконзул, Помпеј је добио империум који се
простирао од Херкулових стубова кроз читаво Средоземно море, на удаљености 50 миља
од морске обале. Он је добио право да по властитом нахођењу поставља легате с
преторским овлашћењима, из редова особа са сенаторским звањем, и два квестора. Могао
је располагати државном благајном, приходима провинција, као и средствима вазалних
држава. Под његовим заповедништвом налазила се велика армија и флота од 500 лађа.
Помпеј је предузео најенергичније мере да што пре изврши овај задатак. Море је
подељено на 30 округа. На чело сваког округа постављен је посебан заповедник, са
одређеним бројем ратних лађа. Пошто је западни део Средоземног мора био очишћен од
гусара, Помпеј је пренео своју делатност на исток. Гусари су били отерани у Киликију,
многи од њих су се предали, док су други били потучени и заробљени; неприступачне
тврђаве у Киликији биле су порушене. Читава операција завршенаје за три месеца.

Манилијев закон

66. п.н.е. народни трибун Гај Манилије поднео је комицијама предлог о преношењу
врховног заповедништава у рату с Митридатом на Помпеја. У одбрану Манилијевог
законског пројекта устао је Марко Тулије Цицерон, који је тада био претор. У свом говору
Цицерон је рекао да рат с Митридатом треба бити одмазда за оно што је понтски краљ
починио 88. п.н.е. У Цицероновој аргументацији на првом месту налазе се приходи
провинције Азије. Најзад, рат доводи у опасност имовину многих римских грађана.
Губитак провинције Азије представљао је опасност у првом реду за римске публикане,

68
чије би се материјално упропаштавање, по Цицерону, могло одразити и на стање људи из
других сталежа. Други део говора посвећен је доказивању тезе да врховно заповедништво
у том рату треба поверити Помпеју.
Помпејеви походи

Када је Помпеј преузео заповедништво, Лукул је већ био завршио најтежи део
подухвата. Помпеј је ступио у везе с Партима и добио од њих обећање да ће напасти
Тиграна. Помпејева флота заузела је готово читаву источну обалу, од Феникије до Трачког
Босфора. У лето 66. п.н.е. Римљани су поново ушли у Понтску краљевину. Митридат је
рачунао да ће водити одбрамбени рат, и избегавао је битке, али је Помпеј успео да стигне
његову војску и задао јој пораз на реци Еуфрату. Бојећи се Римљана Тигран је одбио да
прими Митридата, и овај је побегао у Колхиду, а одатле у своје босфорске поседе. Тигран
се предао Помпеју, који му је вратио краљевину и признао га за пријатеља римског народа,
што је имало за последицу да Јерменија није више могла водити самосталну политику
према другим државама.
65. п.н.е. Помпејева војска појављује се у Закавказју. Помпеј је дошао до Фазиса,
али је морао одустати од намере да дуж кавкаске обале стигне у Босфорску краљевину и
тамо нападне Митридата. Локална племена водила су против њега успешан рат. Иако је
Помпеј успео да победи у неколико сукоба, њему је било тешко ратовати на герилски
начин. Зато се он задовољио тиме што су Албанци, Иберци и сви народи који су живели на
јужним обронцима Кавкаских планина и поред њих– службено изразили признање своје
зависности од Рима.
Помпеј се вратио у Јерменију, а одатле поново кренуо на територију Понтске
краљевине, где је још било области које Римљани нису покорили. Помпеј је завршио
освајање Понта чији је знатан део припојен римској провинцији Битинији, а читава област
претворен у римску провинцију Битинију и Понт. 64. п.н.е. Помпеј је кренуо у Сирију.
Након њеног ослобођења од власти јерменског краља у њој су избили сукоби између
последњих представника династије Селеукида, разних ситних кнежевина и грчких градова.
Ти сукоби прелазили су у грађанске ратове. Гледајући на Сирију као на посед римског
народа, добијен од Тиграна, Помпеј је одстранио низ ситних династа и регулисао прилике
по грчим градовима, пружајући им заштиту. У Јудеји Помпеј се на молбу странке фарисеја
умешао у династички спор између два брата, који су један другом оспоравали право на
краљевски престо. 63. п.н.е. он је с трупама кренуо на Јерусалим. Јерусалимски
свештеници предали су град, али је храм био освојен тек након опсаде. Штићеник
свештеника – Хиркан, кога је подржавао Помпеј, био је признат за првосвештеника и
етнарха (али не и краља). Јудеја је постала део новостворене провинције Сирије.

69
Прва Катилинина завера

Катилина се 66. п.н.е. вратио у Рим да се намеће за конзула. За 65. п.н.е. већ су били
изабрани конзули, али су убрзо оптужени за подмићивање тако да се Катилина кандидовао
за конзула. Али га је афричка делегација оптужила за изнуђивање, те је његова
кандидатура била одбачена. Катилина је планирао да убије неке сенаторе и оба конзула за
65. п.н.е. Међутим. Завера је откривена, а Катилина се спасао захваљујући Красовом
утицају.

Друга Катилинина завера

Катилина се 63. п.н.е. залагао за програм поновног укидања дугова. Нашао је

велики број присталица с којима би марширао на Рим. У ту сврху у Етрурију је послао Гаја
Манлија да сакупи војску. Сенатор Квинт Курије је преко своје љубавнице обавестио
Цицерона о овој завери, па је поводом овога сазвана хитна седница Сената у којој се на
изненађење свих појавио сам Катилина и побио оптужбе. Рекао је да ће отићи у
добровољни егзил у Масилију, а заправо је отишао да се прикључи Манлијевој војсци.
Катилинина војска је потом разбијена у бици код Писторије 62. п.н.е.

Митридатова смрт

За време опсаде Јерусалима Помпеј је добио вест о смрти Митридата VI Еупатора.

После неуспеха на Понту и у Јерменији, Митридат је нашао уточиште у својим
босфорским поседима и спремао се за нови поход против Римљана. Римска блокада
градова на кримској обали неповољно је утицала на положај грчких градова, који су уз то
били незадовољни Митридатовим савезом са скитским династима. У Фанагорији је избио
устанак, који је наишао на одјек на Херзонезу, у Теодосији и Нимфеју. Незадовољство је
владало и у војсци. Такво стање одлучио је да искористи Митридатов син Фарнак, и устао
је против оца. Напуштен од свих Митридат је наредио своме робу да га убије. Фарнак је
објавио безусловну капитулацију. Смрт некада опасног противника Римљана дочекана је у
Помпејевој војсци као радостан догађај. Фарнаку су остављени босфорски поседи. Он је
признат за пријатеља и савезника римског народа.
На почетку Помпејевог похода Парти су деловали у савезу с Римљанима против
Тиграна, али је признавање јерменског краља за пријатеља римског народа изменило стање
ствари. Римљани су често крњили интересе партског краља у корист својих вазалних и
савезних краљева, али се Парти нису одлучивали на противримску акцију, све док се

70
Помпеј са својим трупама налазио у близини њихове краљевине. 62. п.н.е. Помпеј, који је
сматрао да је његова мисија на Истоку завршена, вратио се у Рим.

Први тријумвират

Цезар, Крас и Помпеј су 60. п.н.е. склопили Први тријумвират. Помпеј се оженио
Цезаровом ћерком Јулијом. Овај споразум сенатори су дочекали негативно.
Цезар је као конзул 59. п.н.е. спровео два аграрна закона по принципу пројекта
Сервилија Рула. Први закон подразумевао је деобу дотле још неподељене италске земље
без кампанских државних поља. Закон је предвиђао да земљу добију Помпејеви ветерани и
сиромашни грађани који имају најмање троје деце. Такође је обновио закон против
изнуђивања у провинцијама и обезбедио је за званично објављивање аутентичних текстова
све декрете народне скупштине и одлуке Сената. Затим је на управу добио Цисалпску
Галију и Илирик на 5 година.
Публије Клодије постао је народни трибун 58. п.н.е. и да би учврстио Цезаров
утицај међу плебсом, спровео је следеће предлоге:

~ да се обнове квартовски колегији који су 64. п.н.е. у време борбе са Катилином били
затворени по налогу Сената
~ да се ограничи власт цензора код састављања сенатских спискова. Сада је сенатор могао
бити искључен из Сената тек после спроведене истраге
~ забрана вишим магистратима да у време гласања посматрају небеска знамења

Затим је прогнао Цицерона из Рима, а када је овај побегао, донео је закон којим је
Цицерон прогнан из Италије. Имовина му је конфискована, а кућа на Палатину срушена.
Тек пошто су Цицерон и Катон прогнани, Цезар је кренуо из Италије у своју провинцију.

Споразум у Луки

После 58. п.н.е. поново јачају оптимати и успевају да издејствују Цицеронов

повратак. Помпеј се у међувремену посвађао с Красом и приближио Сенату, те је добио
ванредна овлашћења око снабдевања Рима. Следеће године добио је комаду над
експедицијом, која је имала задатак да поново постави на положај Птолемеја Аулета.
Сукоб са Красом био је уједно и сигнал за напад на тријумвират. Цицерон је тежио
да завади Цезара и Помпеја предложивши суспензију или делимично укидање Цезаровог
аграрног законодавства, верујући да ће Помпеј ово подржати. Истовремено аристократа
Луције Домиције Ахенобарб иступио је као кандидат за конзулско звање 55. п.н.е. и
истакао да ће, ако буде изабран, изнети предлог закона да се Цезар опозове из Галије.
Цезар је 56. п.н.е. позвао Помпеја и Краса на састанак у Луки, најсевернијем граду
провинције. Резултат преговора био је: да се обезбеди Цезару продужење мандата на још 5

71
година; да Крас и Помпеј буду изабрани за конзуле за наредну годину, после чега ће
Помпеј добити на управу Африку и Хиспанију с роком од 5 година, а Крас за исто време
Сирију.
Цезар у Галији

Марта 58. п.н.е. Цезар је стигао у провинцију. Тада су Хелвети, којима је владао
Оргеториг, продрли на територију Едуа. Едуима су тад владала два брата: Дивицијак, који
је био одан Римљанима, и Думнориг, који није био одан римској власти. На позив
Дивицијака, Цезар гони Хелвете и побеђује их код Бибратке, после чега склапају мир.
Цезар је допустио преосталим Хелвећанима да се врате на своју стару територију између
Рајне и Роне.
Затим је ратовао против Ариовиста, вође Свева, јер је овај својевремено прешао
Рајну како би помогао галском племену Секвана у њиховој борби против Едуа. До
одлучујућег сукоба дошло је до данашњег Стразбура у коме је Ариовист поражен, а
Германи потиснути преко Рајне. Током зиме 58/57. п.н.е. Цезар је послао трупе у
зимовнике под вођством легата Лабинија, а сам је отишао у Цисалпску Галију.
Пролећа 57. п.н.е. галско племе Белга устало је против римске власти. За Белге
Цезар каже да су настали мешањем Гала и Германа. Пошто је о свом трошку регрутовао
две нове легије, Цезар је организовао поход против Белга. Мада су Белги окупили велику
војску, она се разбежала. Ипак, Цезару су отпор пружала четири племена под вођством
Нерва. Цезар их је победио у бици код реке Сабиса, а преживеле је поштедео.
У ово време племе Атуатуца побунило се против Римљана, али је Цезар у крви
угушио устанак.
Лициније Крас, Цезарев војсковођа и син Марка Краса, успешно је умирио
Британију.
Током зиме 57/56. п.н.е. Цезар је трупе разместио по читавој Галији ради очувања
реда и мира. У Риму, на предлог Цицерона, Сенат је Цезару доделио петнаестодневне
supplicatio.
Током 56. п.н.е. Цезар ће водити војне операције против Венета јер су ови одбили
да им предају жито и друге залихе. Вође Венета је погубио, а народ распродао у ропство.
Крас је за то време умирио Аквитанију.
Пролећа 55. п.н.е. под притиском Свеба, Тинитери и Усипети прелазе Рајну и
продиру у Галију. Они су замолили Цезара да им да на коришћење запоседнуту
територију, али је он одбио под изговором да нема довољно места. Тада су га они
замолили да их не напада три дана док не постигну договор са другим Германима с оне
стране Рајне и потом се пребаце. Он их је ипак напао јер је мислио да они користе време да
окупе војску. Затим је напао Германе са друге стране Рајне, под изговором да му нису
желели предати бегунце. Остатак лета искористио је да са две легије посети Британију, али
се није дуже задржавао. Зиме 55/4. п.н.е. Сенат је Цезару, мада се Катон Млађи противио,
доделио двадесетдводневне supplicatio.

72
 54. п.н.е. Цезар је прешао у Британију с већом војском, појачаном галском
коњицом. Продро је у дубину острва и прешао Темзу, али су његови успеси били од малог
значаја. Међутим, ова експедиција је у Риму оставила дубок утисак.
Искористивши Цезарево одсуство у Галији долази до устанка Амбиорига, вође
Ебурона, и устанка Нерва. Амбиориг је напао римске војнике и зимовнику, којим су
заповедали два легата, Сабин и Кота. Пошто их је поразио, допустио им је да се повуку, да
би их потом подмукло напао и поубијао. У међувремену, Нерви су напали логор којим је
управљао Цицеронов брат Квинт. Цезар му је на време стигао у помоћ.
Почетком 52. п.н.е. галска племена су се удружила ради ради заједничке борбе
против римске власти. На чело устанка стао је Верцингеторикс, представник племена
Арверна. Он је предложио да се избегну отворени бојеви и да се Римљанима наметне
исцрпљујућ рат тиме што ће Гали спречавати снабдевање непријатеља храном. Цезар је, да
би умирио устанике, заузео град Аварик и поубијао његово становништво, али се устаници
нису поколебали. Пошто је послао Лабинија са 4 легије на север против Сенона, Цезар са
преосталих 6 легија удара на Герговију, седиште Арверна, где се затворио
Верцингеторикс. Цезара су напустили до тада верни Едуи и он тада напушта опсаду и
повлачи се према Лабинију. Удруживши снаге са њим, кренуо је на југ. Верцингеторикс га
је напао, али је убрзо био принуђен да се повуче у Алезију. Цезар је опсео град и заузео га
после месец дана јер је Верцингеторикса глад натерала на предају. Цезар га је оковао, 6
година држао у заточеништву и показао га у тријумфалној поворци 46. п.н.е.

Рим и Парти у првој половини I века п.н.е.

Пошто је добио усмени пристанак Лукула и његовог наследника Помпеја на те

услове, Фраат је као римски савезник напао јерменског краља Тиграна Великог. Али су се
односи Римљана и Парта ускоро изменили. Након бега Митридата VI Еупатора Помпеј је
Тиграна признао за пријатеља римског народа. По налогу римског заповедника, упркос
свих уговора и ранијих обећања, Фраат III морао је да напусти заузету територију. Парти
дуго времена нису заборавили дволичну игру римских војсковођа. Око 57. п.н.е. Фраата III
убили су синови Ород и Митридат, међу којима је избио рат око престола. Митридат је
побегао у Сирију и затражио подршку од Аула Габинија, познатог Помпејевог присталице
који је тада управљао том провинцијом; краљ партске државе постао је Ород II. Габиније
се почео енергично спремати за поход, али није остварио свој план и опасном походу
против Парта претпоставио је лаку и уносну експедицију на Египат. Овај подухват био је
остварен упркос вољи Сената. Габиније је вратио на египатски престо краља Птоломеја
Аулета, кога је становништво прогнало. Када се вратио у Рим с богатим пленом, Габиније
је био позван на суд; поткупљиве судије су га ослободиле, али је то изазвало
незадовољство опозиционих група. Ствар је прешла у комиције, и Габиније је био осуђен.

73
Красова експедиција

Још приликом склапања споразума у Луки, Крас је имао у виду поход против
Парта, који му се чинио примамљивим и лаким подухватом, који обећава ратну славу и
богат плен. 54. п.н.е. он је упао у Месопотамију и освојио низ градова, али је пред зиму
одвео војску у Сирију. 53. п.н.е. Крас је поново кренуо против Парта. Римљани нису били
навикли на природне услове у Месопотамији; њихови водичи нису били поуздани. Парти
испрва нису прихватили борбу; најзад, у близини Каре Крас је напао партску војску, која
се састојала од изврсне коњице; ова је противника засула кишом стрела. Уовој бици
погинуо је Красов син, побијен је и заробљен велики број Римљана. У руке Парта пали су
римски знаци (сребрни орлови), а сам Крас био је издајнички убијен када је приликом
одступања прихватио партски предлог да ступи с њима у преговоре. Красов квестор Гај
Касије Лонгин успео је да остатке римске војске одведе у Сирију. Читава Месопотамија
пала је у руке Парта. 51. п.н.е. они су чак прешли Еуфрат и, упркос упорног отпора
Римљана, остали су на територији Сирије, претећи нападима Римљанима и њиховим
савезницима. Тек су их унутрашњи немири присилили 50. п.н.е. на повлачење својих
трупа.

Помпејева изванредна овлашћења

54. п.н.е. прерана смрт Цезарове ћерке Јулије уклонила је једину везу осећања
између Помпеја и Цезара. Следеће године Красова смрт уклонила је могућу противтежу
Помпеју унутар тријумвирата. Са друге стране, 54. и 53. п.н.е. република је упала у стање
анархије. У овом периоду избори за конзуле испраћени су великим нередима. Одреди
Клодија, махом плебејци, борили су се са одредима Милона, кога су подржавали оптимати.
Док је Милон претендовао на конзулат, Клодије је хтео да постане претор. Неред у Риму
кулминирао је почетком 52. п.н.е. када је Клодије погинуо. У овој ситуацији Сенат је спас
тражио у Помпеју, коме је доделио изванредна овлашћења да успостави ред у граду. Мимо
обичаја, био је изабран за конзула без колеге за 52. п.н.е. Помпеј је изнео строже законе
против подмићивања и нарушавања мира. Милон је прогнан због Клодијевог убиства.
Такође је законом потврдио одлуку Сената, која је прописивала петогодишњи интервал
између магистратуре и промагистратуре.

74
Распад тријумвирата

Почетком 51. п.н.е. Цезар је послао молбу Сенату за продужење своје управе над
Галијом до краја 49. п.н.е, како би премостио јаз између свог звања проконзула и другог
конзулског звања (с почетком од 1.1.48. п.н.е.) и да непријатељима не остави времена да
поведу парницу против њега за злоупотребе у провинцијама. Овај предлог Сенат је одбио.
Исте године Марцел је иступио против Цезаровог широког додељивања грађанских права
становницима Цисалпинске Галије.
Цезар је 50. п.н.е. себи обезбедио подршку конзула Емилија Паула и народног
трибуна Куриона. 1.3.50. п.н.е. колега Емилија Паула, конзул Гај Марцел, инсистирао је да
се Цезару пошаље замена. Али је Курион искористио право интерцесије и предлог није
стављен на гласање. Курион је затим затражио да обе стране предају своја овлашћења.
Овим би Цезар био у предности јер је располагао огромним галским пленом и имао везе
међу плебејцима. Курионов предлог био је спроведен са 370 гласова против 22. Међутим,
ова одлука је за крајње оптимате била потпуно неприхватљива. Пошто су у Риму кренуле
да круже лажне гласине како Цезар иде на Италију, то су искористили оптимати и
затражили од Помпеја да мобилише војску. Оптиматска струја је победила и Сенат је
затражио од Цезара да врати овлашћења. Цезар је размишљао о свом следећем потезу и
донео одлуку.

Грађански рат између Цезара и Помпеја

10.1.49. п.н.е. Цезар прелази Рубикон и тиме започиње грађански рат. Не успевши
да му се адекватно супротстави, Помпеј је побегао у Грчку. Цезар је прво решио да
учврсти положај у Италији. Послао је Квинта Валерија да освоји Сардинију, а Асинија
Полиона да од Катона преузме Сицилију. Затим је ушао у Рим. Поставио је Лепида за
префекта Рима, а Марка Антонија за управника Италије. Гаја Антонија је послао у Илирик,
а Овострану Галију поверио је Лицинију Красу. Наредио је формирање две морнарице, у
Јадранском и Тиренском мору, под командом Хортензија и Долабеле.
Током 49. п.н.е. главне операције вођене су у Шпанији, где су Помпејеви легати
Луције Афраније и Марко Петреј управљали војском од 5 легија. Цезар је против њих
повео 6 легија. У бици код Илерде Цезар је победио Помпејеве снаге и убрзо је Хиспанију
ставио под своју контролу. Потом се вратио у Рим да се кандидује за конзула за 48. п.н.е,
што је, наравно, прошло тако што је изабран.
Цезарови успеси 49. п.н.е. били су нарушени једним озбиљним неуспехом. У
Африци се пропретор изјаснио против Цезара, а нумидски краљ Јуба био је његов лични
непријатељ. Цезар је у Африку послао Скрибонија Куриона, који је страдао са многим

75
војницима у заседи у којој су га увукли Нумиђани. Незнатан део војске, под командом
Асинија Полиона, спасао се и склонио у Утику.
Крајем 49. п.н.е. Цезар се искрцао у Епиру. Опсео је Помпеја код Дирахиона, али је
доживео пораз и морао је да се повуче у Тесалију. 6.6.48. п.н.е. победио је Помпеја код
Фарсале. Овај затим бежи у Египат, али је тамо убијен по налогу Птолемеја XIII. Цезар је
потом стигао у Египат. Решио је да помогне Клеопатри да дође на престо. Дошло је до
битке код Нила 47. п.н.е. Птолемеј је погинуо и тиме је борба за власт окончана.
За ово време Фарнак, син Митридата VI, заузима Битинију. Цезар стиже са војском
тамо и побеђује га. После сређивања прилика у Азији вратио се у Рим, да би надгледао
закаснеле изборе магистрата. Друга диктатура му се завршила вероватно октобра, али је
задржао проконзулски imperium и био је по трећи пут изабран за конзула за 46. п.н.е. Исте
године (47. п.н.е.) народни трибун Долабела обновио је законски пројекат о брисању свих
дугова, а затим је подигао устанак који је угушио Марко Антоније.
Помпејевци су били стационирани у Африци. Олакшавајућа околност за Цезара
била је та што се Јуба морао повући јер је краљ Бохо заузео његову Цирту. У бици код
Тапса Цезар је победио Помпејевце. Катон се убио, а краљ Јуба је убијен и од његове
краљевине је формирана провинција Africa Nova, која је поверена Криспу.
Последња битка одиграла се у Шпанији, код Мунде 45. п.н.е. У њој је Цезар успео
да порази Помпејеве синове и тиме оконча грађански рат.

Цезаровe диктатурe

Прва Цезарова диктатура пада у 49. п.н.е. Ово звање је вероватно било ограничено
и дозвољавало му је да надгледа изборе за конзуле за 49. п.н.е. Конзули су за ову годину
већ били изабрани, али су побегли са Помпејем на исток. Пошто се из Шпаније вратио у
Рим, Цезар је водио конзулске изборе за 49. п.н.е, на којим је једнако био и успешан
кандидат. За другог конзула изабран је Сервилије Исаурит. По спровођењу неких
ванредних закона и уживања у звању диктатора само 11 дана, одрекао се ове дужности и за
сада задовољио само конзулским звањем.
Друга Цезарова диктатура пада у 48. п.н.е. После битке код Фарсала Исаурит је
именовао Цезара за друго диктаторско звање. Овај пут на годину дана и ради вођења рата
против Помпеја. Током друге диктатуре Цезар је за заповедника коњице поставио Марка
Антонија.
Трећа Цезарова диктатура пада у 46. п.н.е. када је вршио и звање конзула. После
битке код Тапса, Цезар је био изабран за диктатора на рок од 10 година. За новог
заповедника коњице изабран је конзул Лепид.
45. п.н.е. Цезар је изабран за consul sine collegа.
14.2.44. п.н.е. преузео је ново диктаторско звање, које је било трајно, dictator in
perpetum. Сенат му је изгласао и друге почасти. У јавним приликама требало је да носи

76
одору тријумфатора, ловоров венац и да седи у златној столици. Антоније је именован за
свештеника.

Цезар – краљ?

Титула краља је још од времена Тарквинија Охолог изазивала велико гнушање

Римљана. Али, Цезарови непријатељи ширили су гласине да он баш жели ту омражену
титулу. Када је почетком 44. п.н.е. поздрављен као rex, одговорио је: „Моје име је Цезар, а
не краљ“. Једном приликом два трибуна ставила су дијадему (знак краљевске власти) на
Цезарову статуу. Народне трибуне Цезар је сменио и запретио је да ће казнити сваког оног
који о њему говори као краљу. Потом, на дан празника Луперкалија 15.2. није прихватио
дијадему коју му је понудио Антоније и наредио је да се у фасте унесе да је одбио
краљевску власт. Ако поверујемо да је Цезар тежио титули онда епизоду на дан
Луперкалија треба посматрати на следећи начин: да је маса захтевала, он би прихватио
дијадему. С друге стране можда је желео само да оконча гласине јавним одрицањем.
Најзад, када је пронађено Сибилино пророчанство оно је протумачено да Парћане може
поразити само rex, те је пред Сенат изнет предлог да Цезар треба да прими краљевску
титулу ван Италије. Тако су га непријатељи сатерали у ћошак.

Цезарова политика према провинцијама

Као конзул 59. п.н.е. пооштрио је закон везан за изнуђивање у провинцијама, lex
Julia de repetundis. После Фарсала смањио је порез Азији и вероватно другим источним
провинцијама. У Азији и Сицилији укинуо је десетак и утврдио је фиксни земљишни
порез.
Период Цезарове диктатуре био је од основног значаја за историју провинција, јер у
ово време уклоњене су границе које су до тада раздвајале провинцијалце од Италика. У
провинције Цезар је послао сувишан римски плебс и пензионисао је већи број ветерана
додељивањем провинцијске земље. Свим овим прекоморским насеобинама дао је статус
римске или латинске колоније. У граду где је било више италског становништва Цезар је
додељивао пуно грађанско право, а где је домаће преовлађивало – латинско. Донео је још и
законску одредбу да се доделе грађанска права медицинарима и учитељима који су
становали у Риму.
Процењује се да је основао не мање од 20 колонија у провинцијама и да је
обезбедио нове куће у иностранству за више од 100 000 римских грађана. Као колоније
ветерана треба поменути колоније у Кампанији, у Галији Арелат и Нарбона. У Картаги,
Цезар је основао велико насеље за римски плебс на страни која је била под клетвом
Сципиона Емилијана.

77
Цезарови закони

49. п.н.е. Цезар је суспендовао Сулин закон и допустио је синовима

проскрибованих да се надмећу за магистратуре. Исте године спровео је lex data. Одредио
је да се повериоцима уместо новца враћа покретна или непокретна имовина. Образовао је
посебну комисију, која је имала задатак да одреди вредност те имовине пре избијања
грађанског рата. Овом мером Цезар је донекле помогао дужницима. Дозволио је повратак
свих изгнаника, осим Милона.
Реорганизација Сената – у току периода 48-44. п.н.е. Цезар је реорганизовао Сенат.
Чланство Сената повећано је на 900 људи, састављених махом од Цезарових присталица. У
овом периоду повећан је број магистрата, претора на 16, едила на 6 и квестора на 40.
Укинуо је колегије које је Клодије обновио.
Реформа календара – извршио је реформу календара додавши 67 дана на 46. п.н.е. и
увођењем соларног календара заснованог на прорачунима Сосигена.
Lex Julia municipalis – овај натпис који је пронађен у Хераклеји у јужној Италији
садржи три закона, које је Цезар предложио, а који су спроведени по Цезаровој смрти.

1. У првом закону наведене су одредбе о бесплатном давању жита. Број прималаца

бесплатног жита је смањен. Постојали су магистрати који су састављали посебан
списак грађана који су квалификовани да добију бесплатно жито
2. Одредбе о дужностима едила и њима потчињених магистрата
3. Изједначавање, у административном погледу, свих градова Италије: аутономија у
решавању локалних питања, утврђена правила за избор градских магистрата,
старосна граница магистрата (30 година), број сенатора…

Цезарова друга овлашћења

Цезар је уживао конзулско звање 48, 46, 45, и 44. п.н.е. Звање врховног свештеника
имао је од 63. п.н.е. Мада Дион Касије тврди да је 48. п.н.е. добио доживотна трибунска
овлашћења, модерна историографија се не слаже. Познато је само да је Цезар прихватио
трибунски sacrosanctitas. Цицерон у једном од својих писама наводи да је Цезар 47/46.
п.н.е. имао praefectura morum са цензорским овлашћењима.

78
Мартовске иде

Међу представницама римског нобилитета и даље је постојао велики број

Цезарових противника, који су били незадовољни због нарушавања републиканског
устава, због свог уклањања с државних положаја, и који су тражили прилику да се Цезару
освете за све увреде и понижења. Против Цезара је склопљена завера, у коју се укључило
преко 60 сенатора. Главни завереници били су: Гај Kасије Лонгин, Марко Јуније Брут и
Децим Јуније Брут. Гај Kасије Лонгин био је најпре помпејевац, а затим је прешао на
страну Цезара и добио од њега дужност претора. Kасније је био истакнути војсковођа. Kао
квестор учествовао је у походу против Парта, врло вешто извео повлачење преосталих
делова разбијене Kрасове војске и организовао одбрану Сирије. Други истакнути
завереник био је Марко Јуније Брут. Одгојен у аристократском духу, обожаватељ и рођак
Kатона Млађег, Брут је себе сматрао потомком полулегендарног Брута који је истерао
Тарквинијевце из Рима. За време битке код Фарсала Брут је био на стани Помпеја. Цезар је
показао бригу за њега и наредио да се поштеди док се налазио у противничком табору, а
затим га радо примио к себи. Неко време Брут је био управник Галије; 44. п.н.е. он је био
претор. Брут није одмах пристао на саучествовање у завери, али су га породичне традиције
и утицај пријатеља привукли на страну Цезарових непријатеља. Велику улогу у
организацији завере играо је и Децим Јуније Брут, учесник у Галском рату.
План атентата на Цезара био је детаљно разрађен, и завереници су рачунали да ће
иза Цезаровог убиства доћи обнова старог поретка и повратак владавине сенаторске
аристократије. Kао дан за извршење одређене су мартовске иде (15. марта 44. п.н.е.).
Атентат је требало извести у Помпејевој курији, у којој је за тај дан била заказана сенатска
седница. У суседној згради завереници су сместили одред наоружаних гладијатора и
робова, који је требало да им пруже помоћ, ако завера не би успела. Цезар ништа није знао
о нападу који се на њега спрема. Приликом уласка у курију предали су му писмо, у коме
му је скренута пажња на заверу, али га он није распечатио. У дворани за време седнице
Цезара су опколили завереници, од којих се један (Тилије Цимбер) обратио диктатору с
молбом да амнестира његовог брата и, кад је био одбијен, ухватио је Цезара за тогу, што је
био договорени знак за напад. На Цезара су јурнули завереници, наоружани мачевима и
бодежима, и задали му много рана. Цезар је пао мртав испред Помпејеве статуе. Окружени
гладијаторима и робовима, завереници су се уз повике да су убили цара и тиранина
упутили на Kапитол и тамо се учврстили.

79
Стање у Риму после Цезаровог убиства

Пометњу и одсуство перспективе за даље акције карактеристични су како за

заверенике, тако и за цезаровце, на чијем су челу стајали Марко Антоније и Марко
Емилије Лепид. Првих дана након Цезарове смрти положај Антонија и Лепида није био
чврст. Расположење плебса било је неодређено, ветерани и војници тек су се прикупљали у
Риму, особе блиске Цезару биле су разједињене. Све је то приморало Антонија да пристане
на компромис. 17. марта, два дана након Цезаровог убиства, у храму богиње Земље
одржана је седница Сената, коју је сазвао Антоније. Поднесен је предлог да се Цезар
прогласи за тиранина и да се изјави захвалност његовим убицама. Овај предлог није
прошао. Сенатори су пристали на Цицеронов компромисни предлог. Одлучено је да се сви
Цезарови акти и наредбе признају важећим, а да истовремено његове убице остану
некажњене. Поред тога, одлучено је да се Цезар сахрани о државном трошку; најзад,
одлучено је да се објави његов тестамент. Из објављеног тестамента дознало се да се један
од Цезарових убица, Децим Брут, спомиње међу његовим наследницима. У тестаменту је
стајало да римски плебс треба добити по 300 сестерција по човеку. Осим тога, држави су
стављени на располагање огромни Цезарови вртови с оне стране Тибра. Цезарова сахрана
обављена је неколико дана након одлуке о амнестији. Антоније је одржао кратак говор,
споменувши Цезарове заслуге. Леш убијеног диктатора био је спаљен на Форуму, после
чега је разјарена гомила кренула да сруши куће завереника. Завереници су се разбежали.
Неки Херофил, Грк по пореклу, прозвао се Маријевим унуком и позивао је на
освету за Цезарову смрт. Тако је поникао култ Цезара, кога је римска светина
деификовала. Овај покрет представљао је опасност за владајуће класе. Посебно опасан био
је за заверенике и њима блиске особе. Из Рима је отпутовао и Цицерон. Али је испрва
покрет лажног Марија натерао Антонија и друге цезаровце да се привремено приближе
сенаторској странци. Антоније је ухапсио лажног Марија и без суда га погубио.
Kада је буна била угушена, народ је према Антонију осећао неизрециву мржњу, док
се Сенат радовао. Антоније је настојао да се приближи Сенату, те је на његов предлог
Сенат донео одлуку по којој се Сексту Помпеју јамчи сигурност и враћа конфискована
имовина. Након тога је повећао телесну стражу на 6.000 војника.
Док је Антоније то радио, Брут и Kасије су потајно слали писма Требонију (у
Азији) и Тилију Цимбру (у Битинији), да кришом скупљају новац и да се старају за војску.
И сами су решили да заузму провинције које им је дао Цезар. Сазнавши за њихову намеру,
Сенат им је поверио бригу о набавци жита, док не дође време да оду из провинције. То је
учињено да не би изгледало да Брут и Kасије беже.
Сенат је Антонију потајно подметнуо за другог конзула Долабелу, који је одувек
био његов противник. Стога је Антоније наговорио Долабелу да, уместо Kасија, тражи
Сирију и војску која је била прикупљена за рат против Парћана, али да то не тражи од

80
Сената, него по закону од народа. Долабела је тако и учинио, те је добио Сирију. Kада је
ово постигао, Антоније је од Сената затражио Македонију. Сенат му је доделио
Македонију, али му је као накнаду Kасија и Брута затражио Kирену и Kрит.
Гај Октавије

У свом тестаменту Цезар је посинио и прогласио за главног наследника свог рођака

Гаја Октавија. Његов отац припадао је италској муниципалној аристократији и доспео до
претуре углавном зато што је ступио у брак с нећаком Јулија Цезара. У тренутку Цезарове
смрти Октавије се налазио у Аполонији, где су биле концентрисане Цезарове трупе
намењене за партски поход. Дознавши за своје усиновљење, Октавије је кренуо у Италију
и у априлу стигао у Брундизиј. У Риму је изразио жељу за преузимањем Цезаровог
наслеђа. Он се почео називати Гајем Јулијем Цезаром Октавијаном. Антоније се према
Октавијану односио с висине, изјавивши да је он још млад и неискусан да би преузео
Цезарово наслеђе. Онда је Октавијан повео агитацију против Антонија, оптужујући га за
помирење с Цезаровим убицама и подсећао плебс на његово разрачунавање из 47. п.н.е.
Антоније је затражио од Сената да му уместо Македоније, коју је добио, додели
Цисалпину у којој је Децим Брут, да би могао да доведе војску из Македоније у Италију.
Сенат се одупирао, те је Антоније одлучио да провинцију тражи од народа и свом брату
Гају наложио да му доведе легије у Брундизиј.
У међувремену су Kасије и Брут кренули у провинције које им је Сенат првобитно
одредио. Истовремено је на исток кренуо и Долабела. У Азији је погубио Требонија.
Антоније настоји да задржи шест македонских легија које му је био обећао. Kао изговор
му је послужио то да Гети прете римској Македонији. Сенатска комисија је била упућена у
Македонију и она је утврдила да Гета нема, али да би их могло бити ако легије оду.
Односи између Октавијана и Антонија постају све више непријатељски. Октавијан
је продао своје имање да би наградио народ и стекао популарност међу војницима.
Антоније је наредио истрагу о државном новцу, а његов брат Гај Антоније је у својству
претора приредио представу да би придобио народ. Октавијан подмићује народ преко
старешина триба. Антоније је онда преко народних трибуна спречио да прође lex curiata о
Цезаровој адопцији Октавијана. Овај је приредио у Цезареву част јавне игре Ludi cereales и
затражио за свог ујака златан венац и златну столицу. Антоније затим отежава његов избор
за народног трибуна. Онда је отишао по легије из Македоније које су стигле у Брундизиј.
Октавијан одлази из Рима у Kампанију, да би позвао у своју службу градове које је Цезар
населио ветеранима. У исто време је послао своје људе међу Антонијеве легије у
Брундизиј, да би их деморалисали. Исход овога био је тај да су Марсова и Четврта легија
пришле Октавијану.

81
Мутински рат

Након тога Антоније је решио да од Децима преузме Цисалпску Галију, пошто он

није хтео да је преда. Док је боравио у Тибуру, из почасти му је стигао скоро цео Сенат.
Праћен свечано стигао је у Аримин, одакле почиње Галија. Од војске је, осим регрута,
имао три легије доведених из Македоније и нешто старијих ветерана. Наредио је Дециму
да оде у Македонију, што је овај одбио те се утврдио у Мутини, коју је Антоније опсео.
За 43. годину п.н.е. конзули су били Хирције и Панса. На сенатској седници
одржаној 1. јануара Цицерон је захтевао да се легализује положај Октавијана и да се
Антоније прогласи за непријатеља. Међутим, Антоније би био проглашен непријатељем,
да народни трибун Салвије није наредио да се ствар одгоди за следећи дан. Сенат је
одлучио да се Децим Брут похвали што Антонију није уступио Галију, а да Октавијан,
заједно са конзулима Хирцијем и Пансом буде заповедник војске. Сенат је одлучио да се
Антонију упути посланство које ће му пренети наредбу Сената да се повуче и покори
одлуци народа и Сената. Међутим, Цицерон, који је писао наредбе, преправио је текст.
Антоније је одговорио негативно, те је одмах проглашен за непријатеља. У међувремену је
Долабела проглашен за непријатеља. Сенат је одлучио да Kасије управља Сиријом и да
ратује против Долабеле.
Kада је већ зима била на измаку, Октавијан и Хирције кренули су ка Мутини, док је
Панса скупљао помоћне трупе по Италији. Kако се Панса приближавао с војском,
Октавијан и Хирције су му у сусрет послали Kарсулеја с Октавијановим заштитним
одредом и Марсовом легијом. Међутим, када су Kарсулеј и Панса прошли кроз теснаце,
изненада их је напао Антоније и победио. Сам Панса је рањен пренет у Бононију, где је
касније и умро. Након тога Хирције је дошао с војском и победио Антонијеве снаге.
Антоније се потом улогорио у селу које се звало Галски Трг. Октавијан и Хирције су након
тога покушавали да наметну битку Антонију, те су га у бици код Мутине победили. Сам
Хирције је погинуо у бици. Антоније се након тога повукао пут Алпа.
Дошло је до зближавања Лепида и Антонија и то је донело Антонију седам нових
легија. Затим долази до сукоба између Октавијана и Сената. Октавијан је на крају стигао
пред Рим са војском. Узео је државни новац и поделио га војницима, а затим је изашао из
Рима док се не обаве конзуларни избори. За конзула је изабран заједно са својим Педијем.
Kао конзул, Октавијан је прво спровео закон о усиновљењу - lex curiata. Законом је
затражено суђење Цезаровим убицама, а поништена је одлука о проглашењу Долабеле за
непријатеља. На вест да су Брут и Kасије скупили 20 легија, Октавијан је решио да се
удружи с Антонијем. Педије је наговорио Сенат да се измири с Антонијем и Лепидом. На
крају су се сви међусобно измирили.
Децим је решио да побегне Марку Бруту у Македонију. Али није бежао поред Алпа,
него према Равени и Аквилеји. Будући да је тим путем ишао и Октавијан, одлучио је да

82
пређе преко Рајне. Због несташице хране, војска га је полако напуштала. Тада се прерушио
у Гала и кренуо пут Аквилеје. Међутим, ухватио га је и заробио Kамил. Он је потајно
известио Антонија о Децимовом заробљавању, те је Антоније наредио да га погубе.
Други Тријумвират

Антоније, Лепид и Октавијан су се 43. п.н.е. састали код Бононије. После два дана
већања склопили су савез, познат под именом Други тријумвират. Одлучили су: да
Октавијан остави конзулско звање које ће за остали део године преузети Вентидије; да се
установи нова власт ради обуставе грађанских ратова, коју ће Лепид, Антоније и
Октавијан вршити пет година и која ће бити равна конзулској власти; њих тројица ће
одмах именовати градске годишње власти за 5 година
Провинције су пак тако разделили да је Антоније добио целу Галију, сем оног дела
поред Пиринеја, који се звао Стара Галија; њу је добио Лепид заједно са Хиспанијом.
Октавијану је припала Африка, Сардинија и Сицилија.
Најпре се приступило проскрипцијама и кажњавању противника. Требало им је,
наиме, много новца за рат. Проскрипције других тријумвира – по броју жртава, по
окрутности и безобзирности с којом су спровођене – оставиле су далеко за собом
проскрипције из времена Суле. Укупно је настрадало око 300 сенатора и 2.000 витезова.
Већину њих хтели су да проскрибују кад се врате у Рим са тог састанка, а дванаесторицу
најмоћнијих људи, међу којима и Цицерона, одлучили су да погубе пре него што стигну.
Цицерон је на вест о проскрипцијама побегао из Рима бродом, али се морао
искрцати на обалу. Препознао га је и издао један трговац, а центурион, који је у своје
време добио парницу захваљујући Цицерону, одсекао му је главу и послао је у Рим
Антонију. Kонзул Педије је са своје стране озваничио списак од 17 људи који су убијени
по његовом наређењу. У току проскрипција умро је од преморености. Најзад, тријумвири
улазе у град и саопштавају народу и Сенату да преузимају власт на 5 година, да би увели
ред у држави. Следеће ноћи проскрибовано је још 130 људи, а мало после још 150.
Први међу проскрипторима био је Марко Лепид, а први међу проскрибованима брат
Лепидов, Паул. Други од проскриптора био је Марко Антоније, а други међу
проскрибованим његов стриц Луције. Трећи и четврти били су рођаци конзула означених
за наредну годину, брат Планков, Плоције и Азинијев таст Kвинције. Међу
проскрибованима био је и Тораније, за кога су неки говорили да је био Октавијанов тутор.
Заједно с проскрипцијама постављене су страже на свим излазима из Рима. Обнављајући
проскрипције, тријумвири су обећавали велику награду онима који издају особе унесене у
спискове. Извори много говоре о томе како су осуђеницима блиске особе, њихова деца и
жене потказивали своје мужеве, да би добили награду и пре времена дошли до наслеђа.
Тријумвири су се обраћали и робовима, којима су обећавали слободу, грађанска права и
велику новчану награду ако издају господаре који су пали у немилост. Приличан број
робова користио се овом понудом, иако је било и примера верности. Новац за рат против
Цезаревих убица стицали су не само убиством угледних богатих људи и конфисковањем
њихове имовине, већ су тражили да и богате жене дају држави велике суме новца.

83
Рат између Корнифиција и Секстија

Римљани су у Африци имали две провинције: Стару и Нову Африку. Новом

Африком је у Октавијаново име управљао Тит Секстије. Он је од Kорнифиција затражио
да му уступи Стару Африку, зато што је према подели тријумвира она припала Октавијану.
Овај је одбио и избио је рат. Секстије је упао у средоземне крајеве и одузео их од
Kорнифиција, тако да се сада морао борити против Kорнифицијевог легата који га је
опседао. Секстијеву Африку пустошио је и Лелије, други Kорнифицијев легат, који је
опколио и опсео Цирту. Kраљ Арабион је стао на Секстијеву страну и помогао му да
добије рат против Kорнифиција. Тако су градови враћени Октавијану.

Битка код Филипа

Почетком 44. п.н.е. у Сирију је дошао Цецилије Бас. Долабела је по договору с

Антонијем 44. п.н.е. кренуо према Сирији, али га је Kасије претекао и успео да преузме
снаге под командом Баса, а и 4 легије које је Kлеопатра упутила у помоћ Долабели. Са 12
легија он је опсео Долабелу у Лаодикеји и принудио га на самоубиство. Kада су се Брут и
Касије срели, одлучили су да треба казнити Рођане и Ликијце због помоћи коју су пружали
Долабели. Битка до које је дошло код Минда донела је пораз Рођанима. Kасије је наредио
да се погуби 50 угледних грађана, 25 је прогнао и из државне храмовне касе покупио сав
новац. После тога наредио је свим народима Мале Азије да плате данак за 10 година. Kада
је чуо да се Kлеопатра спрема да исплови и помогне Антонију, наредио је Мурку да је у
томе спречи. Овај је отпловио са 60 лађа и стражарио око Пелопонеза. Међутим, она није
отпутовала јер је бура разбила њене бродове. Мурко креће ка Брундизију да би спречио
транспорт трупа тријумвира. Брут је за ово време покорио Kсант и заузео Патару.
Октавијан се налазио на Сицилији где се борио против Секста Помпеја. Помпеј је
опсео претора Сицилије и успео да га победи. Октавијан је против њега послао
Салвидијена, али се овај повукао из битке код Скилеја. Позван по помоћ, Октавијан је
кренуо, али га је Антоније позвао назад јер је Мурко угрожавао Брундизиј. Брут и Kасије
су му послали још 50 лађа под командом Домиција Ахенобарба. Децидије и Норбан,
Антонијеве војсковође, прешли су са 8 легија из Македоније у Тракију и заузеле положаје
код града Филипи. Заузели су и теснаце Kорпила и Сапеја који воде из Европе у Азију.
Војне снаге Брута и Kасија биле су концентрисане близу Филипа. Тамо су
тријумвири упутили своје војске. По бројности, њихова војска није заостајала за
противничким трупама, али је била знатно лошије снабдевена. Брут и Kасије уздржавали
су се од борбе и одлучили су да тријумвире савладају исцрпљивањем. Али им није пошло
за руком да остваре тај план. У јесен 42. п.н.е. у двема биткама код Филипа републиканска

84
војска била је потучена, а њене вође извршиле су самоубиство. Антоније је Брутово тело
спалио и пепео послао његовој мајци Сервилији. Брутова жена Порција је након
примљених вести извршила самоубиство.
Антоније на Истоку

Антоније се по растанку с Октавијаном искрцао у Ефесу и ту био примљен са

почастима. Он је опростио свим учесницима у грађанском рату, осим оних који су
учествовали у Цезаровом убиству. Антоније је одржао говор Грцима у Пергаму и осталима
који су дуговали порез, да ће их ослободити сваке казне коју су морали плаћати Kасију.
Одредио им је да порез од 10 година плате у року од годину дана. Преговорима који су
уследили, малоазијски градови постигли су да тај рок повећају на 2 године и да период за
који су дужни смање на 9 година. Антоније је у Грчкој и Малој Азији доносио одлуке у
име Римске државе: Атини је дао право на Егину, Родос је добио острво Тенос и друга,
Ликијцима је опростио порез, у Kападокији је изгладио династички спор, остављајући
власт Ариарату. У Сирији је по градовима збацивао тиране. У Kиликији је укорио
Kлеопатру јер није учествовала у ратним напорима за освету Цезара. Антоније се убрзо
упустио у љубавну романсу са њом, која није била без политичког мотива. На њен захтев
је погубио њену сестру Арсиноју, пославши убице у Милет. Исто тако наредио је да Тирци
изруче Kлеопатри Серапиона, њеног војсковођу на Kипру, који је био Kасијев савезник, па
је прибегао у Тир. Након тога је послао коњанике да опљачкају Палмиру под изговором да
је одржавала везе са Парћанима. Изгледа да је тај поступак мало касније изазвао рат
између Антонија и Парћана. Антоније је на крају презимио са Kлеопатром у Александрији.

Перузински рат

Тријумвири су одлучили да ветеране населе по колонијама основаним на

територији 16 италских градова. То су били градови северне и средње Италије. Земљишта
која су припадала становницима тих градова конфискована су, становници су протерани са
земље, а нови власници добили су обрађену земљу заједно с робовима. Према мирним
италским становницима ветерани су се понашали као освајачи.
Незадовољством италског становништва користили су се Антонију блиски људи:
његов брат Луције, који је 41. п.н.е. заузимао положај конзула, и Антонијева жена Фулвија.
Луције, Антоније и Фулвија повели су међу италским становништвом агитацију против
Октавијана. Они су на њега бацали одговорност за насиља која су чињена у вези с
насељавањем ветерана. Октавијанови противници успели су да скупе војску од
незадовољних италских становника. Немири су се догађали готово свуда, али је Марку
Випсанију Агрипи пошло за руком да борбу са устаницима локализује у етрурском граду
Перузији. Перузински рат почео је крајем 41. п.н.е. и завршио се у пролеће 40. п.н.е.
победом Октавијана. Глад је устанике натерала на предају. Фулвија је побегла у Грчку, где
је ускоро умрла, Луције је добио амнестију, а његове трупе примљене су у службу

85
Октавијана, али су зато становници Перузије, као и сенатори и витезови који су држали
страну устаницима, били окрутно кажњени. Перузинкси рат није зауставио додељивање
земљишта ветеранима.
Споразум у Брундизију

Други проблем настао је у афричким провинцијама у којима је дошло до нереда.

Требало је да Секстије по наређењу Луција Антонија преда војску Октавијановом легату.
Овај је то учинио, али ју је одмах потом тражио назад. У сукобу који је уследио, Фангон је
изгубио и извршио самоубиство, а Секстије је завладао обема провинцијама. На догађаје у
Африци утицала су збивања у Италији. У току Перузинског рата Луције Антоније је
наговорио Бокха да нападне Kарината коме је Октавијан поверио шпанске провинције.
Домиције Ахенобарб је са 70 лађа господарио морем ми у Брундизију је заробио три
Октавијанове лађе. Азиније Полион је пришао Ахенобарбу и заједно са њим припремао
Антонију луке у Италији за искрцавање. Октавијан је у међувремену преузео Антонијеве
легије у Галији јер је легат Kален умро. Антоније се спремао за рат против Октавијана. У
Атини се срео са женом и мајком. Октавијан се у међувремену оженио Скрибонијом,
ћерком Скрибонија Либона и рођаком Помпејеве жене.
Антоније је тек у пролеће 40. п.н.е. напустио Египат и, пошто је посетио источне
провинције, кренуо у Италију. Ту је склопио споразум са Секстом Помпејем. На југу
Италије дошло је чак до сукоба њихових трупа са Октавијановом војском, али убрзо је
дошло до општег измирења: војници нису желели грађански рат, а уз то је умрла
Антонијева жена Фулвија, која се залагала за одлучну борбу са Октавијаном. У Бриндизију
је склопљен споразум, по коме је извршена нова подела провинција: Октавијану су
додељене западне провинције са Илириком. Антоније је добио Исток, а Лепид задржао
Африку. И Антоније и Октавијан добили су право мобилизације војника у Италији: први за
рат с Партима, други за борбу против Секста Помпеја. Споразум је учвршћен династичким
браком: Антоније се оженио Октавијом, Октавијановом сестром, која је недуго пре тога
остала удовица.

Споразум у Путеоли

У Риму је расло незадовољство против тријумвира, јер се због владавине Секста

Помпеја на мору тешко могао осигурати довоз намирница. Све је то допринело томе да су
тријумвири следеће 39. п.н.е. склопили са Секстом Помпејом споразум у Путеоли. Овај је
признат за заповедника свих поморских снага, додељене су му Сицилија и Сардинија,
добио је на управу Пелопонез, а осим тога обећано му је да ће му се исплатити накнада за
конфисковану имовину његовог оца. Они који су дошли Помпеју ради проскрипција
добили су амнестију. Робовима који су одбегли Сексту Помпеју и служили у његовој
војсци призната је слобода. На тој гозби заручена је Помпејева кћи за Октавијановог

86
сестрића Марцела. Истом приликом одређени су конзули за следеће четири године:
Антоније и Либон; Октавијан и Помпеј; Ахенобарб и Сосије; Антоније и Октавијан.

Антоније поново иде на Исток

Убрзо након споразума у Путеоли, Антоније је поново кренуо на Исток. У Малој

Азији и на Блиском истоку постављао је краљеве: у Понту Дарија, Идумеја и Самарија под
управом Ирода, Писидија је дата Аминти, а део Kиликије Полемону. Од војске која је
планирала да с њим презими, желећи да их обогати и извежба, он је једне послао у илирско
племе Партене, а друге међу Дарданце. Остале је оставио у Епиру. Он сам је с Октавијом у
Атини проводио време посећујући позориште и бавећи се изучавањем филозофије. Он се
надао да ће остварити Цезарове планове и осветити се Партима за пораз који је претрпео
Kрас. Осим тога, партски рат, по његовим плановима, требало је за њега да има исто
значење као и галски ратови за Цезара; он је могао учврстити Антонијев положај у Риму и
Италији. Парти су знали да се окористе унутрашњим стањем у римској држави. 42. п.н.е.
они су обећали подршку Бруту и Kасију, а 40. п.н.е. упали су на територију римске држави
и освојили низ малоазијских области. Римљани су били присиљени на повлачење; низ
малоазијских градова прешао је на страну Парта. Тек 39. п.н.е. успео је Антонијев
војсковођа Вентидије Бас да потуче Парте и поврати освојене области. Следеће године
одбијен је покушај нове партске офанзиве.

Споразум у Таренту

Споразум тријумвира са Секстом Помпејем показао се краткотрајним. Помпеј је,

наиме, од Антонија требало да прими Пелопонез након што отплати дугове те провинције,
на шта овај није пристао. Помпејева флота отежавала је кретање бродова у смеру Италије.
Осим тога, Помпеј је наставио да прима одбегле робове. Ово расположење искористио је
Октавијан, који је настојао да рат са Секстом Помпејем прикаже као општеиталску ствар.
Али почетак рата био је неодређен, и то је Октавијана приморало на нови споразум са
Антонијем, који је био закључен 37. п.н.е. у Таренту. На овом састанку је Тријумвират
склопљен 43. п.н.е продужен на следећих пет година, до 33. п.н.е. Пошто је од Антонија
добио бродове за рат са Секстом Помпејем, Октавијан му је у замену предао неколико
легија за поход против Парта.

87
Сицилски рат (38-36. п.н.е.)

Октавијанова флота попуњена је великим бројем нових бродова. Октавијан је

доживљавао поразе све док на чело флоте није постављен Марко Випсаније Агрипа. 36.
п.н.е, најпре у бици код Мила, а затим у бици код Наулоха претрпео је Секст Помпеј
одлучан пораз и побегао у Азију, где су га следеће године убиле присталице Марка
Антонија. Емилије Лепид је на Октавијанов захтев ступио у борбу са Секстом Помпејем, а
када је овај био побеђен покушао је да освоји власт над читавом Сицилијом. Али је
Октавијан успео да придобије на своју стану Лепидове трупе, а Лепид је био лишен власти
и након тога више није имао никакав политички утицај, сем положаја врховног
свештеника. Kада се Октавијан вратио у Рим, Сенат му је изгласао бескрајне почасти. Од
изгласаних почасти прихватио је овацију, годишње свечаности у оним данима када је
победио, предлог да му се постави златни кип на тргу у победничком оделу у коме је ушао
у град и да се кљунови лађа поставе око стуба.

Смрт Секста Помпеја

Помпеј се након овога склонио у Малу Азију. Настојао је да посланствима код

Антонија и Парта придобије уточиште. Тамо је успео да од Антонија освоји Никеју и
Никомедију. Али када је Фурнију стигао Титије из Сирије са појачањем, многи су онда
напустили Секста Помпеја и пришли Антонију. Онда се Помпеј повукао у унутрашњост
Битиније. Гонили су га Фурније и Титије. Помпеј их је једне ноћи препао и победио их.
После тог успеха кренуо је дубље у унутрашњост, а ови су наставили да га гоне и ометају
снабдевање, све док није био принуђен да преговара са Фурнијем. На крају је био
принуђен да се преда Аминти, који га је погубио и Милету 35. п.н.е, а његову војску
Титије је прикључио Антонију.

88
Антонијева источна политика

Пошто је закључио споразум у Таренту (37. п.н.е.), Антоније је кренуо у Азију где
се поново састао с Kлеопатром и упркос свих римских обичаја прославио свој брак са њом,
не разводећи се у исто време са Октавијом. 36. п.н.е. Антоније је на челу велике војске
кренуо у поход против Парта. Изгледало је да су унутрашњи догађаји у Kраљевству Парта
ишли на руку Антонијевом подухвату. Ступање на престо Фраата IV било је праћено
династичком борбом; Антоније је рачунао на подршку каљева зависних од партске државе.
Узимајући у обзир искуство са Kрасом, Антоније је изабрао пут преко Јерменских
планина, уместо пустињског пута преко Месопотамије. Успео је да стигне до престонице
Медије, Атропатене Фрааспе, започне њену опсаду, али је помоћни одред, с којим су
вучени опсадни стројеви, био уништен. Показало се да су градски становници били
припремљени за опсаду. У исто време, партске трупе су узнемиривале Антонијеву војску с
леђа. Због свих ових неуспеха Антоније се морао вратити, изгубивши при повлачењу
много војника. 34. п.н.е. он је поново кренуо у поход, али се овог пута ограничио на
операције у Јерменији, где Римљани нису наилазили ни на какав отпор. Јерменског краља
Антоније је заробио и погубио, оптуживши га за издају. Одмах након тога Kлеопатра је
проглашена за краљицу над краљицама, а њена деца добила су од Антонија у посед
области које су сматране самосталним краљевинама или чак римским областима.

89
Битка код Акција

До раскида између Октавијана и Антонија дошло је 32. п.н.е. Антонијевим

присталицама било је допуштено да напусте Рим, након чега је Рим оставило око 300
сенатора, међу којима и оба конзула. Октавијан је отворио Антонијев тестамент, који је
чуван у храму богиње Весте. У том је тестаменту стајало да Антоније моли да се сахрани у
Египту заједно с Kлеопатром, признаје Цезариона (сина Kлеопатре и Гаја Јулија Цезара) за
правог Цезаровог сина и додељује својој деци рођеној од Kлеопатре дарове у величини
која премашује сваку меру. Овај тестамент још више је поткопао Антонијев ауторитет.
Kлеопатри је објављен рат и у исто време Октавијан је затражио заклетву становника
Италије и западних провинција, који су му поверили заповедништво у рату против
Антонија. Читава 32. п.н.е. и прва половина 31. п.н.е. протекле су у припремању за рат.
Октавијан је морао да ангажује богате слојеве, у циљу изградње флоте. Антоније је
прикупио знатна средства од хеленских градова на Истоку и натерао је на саучесништво у
рату владаре зависне од Рима. До сукоба између противничких оружаних снага дошло је 2.
септембра 31. п.н.е, близу обала западне Грчке, код рта Акција. На почетку битке
Kлеопатра је напустила бојиште и кренула својим бродом натраг; за њом је кренуо и
Антоније. Неко време војска се борила без војсковође, а затим је прешла на страну
Октавијана. Победник је морао хитно кренути у Италију, да би угушио побуну ветерана. У
Италији он се поново латио дељења земље ветеранима, али овог пута нису била подељена
конфискована земљишта, већ земљишта купљена за новац од италских градова. После тога
Октавијан је кренуо на Исток, посетио грчке и малоазијске градове, пребацио се у Сирију,
која је прешла на његову страну, и осигуравши залеђе преузео офанзиву на Египат 30.
п.н.е. Отпор Антонија и Kлеопатре био је угушен без већих тешкоћа. Не надајући се
победи, Антоније је извршио самоубиство. Kлеопатра је покушала да спаси свој положај
преласком на Октавијанову страну, али пошто се уверила да је победник намерава послати
у Рим, да би је вукао у тријумфу, она је такође одузела себи живот. Цезарион и низ
Антонијевих присталица били су погубљени. Египат је изгубио своју самосталност и био
прикључен Риму. 29. п.н.е. Октавијан се вратио у Рим и прославио три величанствена
тријумфа.

90
Оснивање царства (принципат)

Једна од првих Октавијанових мера било је рестаурирање старих храмова и

посвећивање нових храмова. Почевши од 31. п.н.е. Октавијан је сваке године биран за
конзула. 29. п.н.е. он је добио цензорска овлашћења, на основу којих је 29-28. п.н.е.
саставио нови списак чланова Сената и спровео ценз, који није спроведен читаве 42
године. Број сенатора попео се у то време на 1000 људи. Цезар и тријумвири уводили су у
Сенат своје присталице, углавном из редова витезова и центуриона. Октавијан искључује
из Сената оне који по свом пореклу нису могли припадати највишем сталежу. Тиме је он
нагласио своју бригу за достојанство сенаторског звања. У новом списку Октавијаново име
стављено је на чело, отуд и његова титула princeps Senatus.
13. јануара 27. п.н.е. Октавијан је вратио ванредна овлашћења и прогласио
успостављање старе Републике, изјавивши да се повлачи у приватан живот. Та оставка
била је несумњиво формална, а уследиле су молбе сенатора да задржи власт у држави.
Истог дана Октавијан је добио низ овлашћења, које су му фактички осигурале врховну
власт. 16. јануара исте године Октавијан је добио почасни наслов Август (Augustus), што
значи узвишен (од стране божанства). Овај епитет стављан је у првом реду уз сакралне
објекте, сада је додељен имену принцепса, првог човека у држави. Октавијан мења своје
име; он се сад назива: Император Цезар Август, син божанскога (Imperator Caesar
Augustus, divi filius).

91
Августова власт

Његова власт заснивала се на спајању разних магистратура, које нису спајане у

време класичне републике. У његовим рукама налазила се највиша војна власт - imperium;
он ту власт има од 31-23. п.н.е. као конзул, а од 23. п.н.е. добиjа imperium maius, који се
протеже на све провинције; од 19. п.н.е. добија до краја живота знакове конзулског
достојанства. На тај начин, Август има највишу војну и грађанску власт. Он заповеда
војском и има власт над провинцијама. Над неким од провинција (царским) Август
управља по властитом нахођењу. Над другим (сенатским) он (од 23. п.н.е.) има право
највише контроле. Још 36. п.н.е. (након победе на Секстом Помпејем) Октавијан је добио
трибунску власт. Август никада није био народни трибун, нити је то могао бити, будући да
је припадао патрицијском роду. У његовом случају, овлашћења су одвојена од
магистратуре. Још 30. п.н.е. примио је ius auxilii. Од 23. п.н.е. tribunicia potestas истиче се у
његовој титулатури. Тада је добио доживотну трибунска овлашћења. Обнављао их је сваке
године и по томе рачунао године своје владавине. Тада су му дата и остала овлашћења
народних трибуна (ius intercessionis, ius coercitionis). Могао је да сазива народну
скупштину (ius cum plebe agendi) и Сенат (ius cum patribus agendi) и да предлаже законе.
Положај трибуна давао је Августу најшира овлашћења, он је његову личност чинио светом
и у исто време симболизовао демократско порекло свих Августових власти наслеђених од
Цезара. Највиша војна власт (imperium) и трибунска власт (tribunicia potestas) биле су
правна основа Августове власти. Титула принцепса, коју је Октавијан узео још 29-28. п.н.е.
(након састављања новог списка сенатора), добила је сада друкчије значење од значења
које је имала у доба републике. Под њом се не подразумева само први сенатор, већ и први
човек у држави. Мења се и значење титуле imperator.
Осим ових сталних функција Август узима и ванредне. На основу посебних
овлашћења он је у три маха за време своје владавине спроводио ценз и састављао сенатске
спискове. За време глади 22. п.н.е. њему је поверено снабдевање престонице. Исте године
је наредио да се из редова бивших претора сваке године именују двојица људи који би се
старали о снабдевању града.
По узору на хеленистичке монархије Августова власт добија и религијску санкцију.
Ова се подразумева како у самој титули August, тако и у ознаци "син божанског" [Јулија].
Осим тога, 12. п.н.е Август је изабран за Pontifex Maximus и на тај начин постао је поглавар
римске религије. Његова посебна веза са читавим римским грађанством била је наглашена
у титули "отац домовине" (pater patriae), која је Августу додељена 2. п.н.е. О свом
положају у држави сам Август говори следеће: "По свом ауторитету (auctoritas) ја сам
стајао испред свих, власти пак нисам имао ништа више од других који су ми били колеге

92
по магистратури". На тај начин, auctoritas – највиши ауторитет – био је основа његове
власти.

Сенат

На Сенат прелазе неке функције народне скупштине, он добија законодавну и

судску власт. Август спроводи низ реформи које регулишу сенатске седнице. Број чланова
Сената утврђује се на 600. Сенатска одлука добија снагу закона. На дан оснивања
принципата извршена је подела провинција. Пограничне провинције (Сирија, три галске
провинције, северне области Хиспаније и друге) проглашене су царским. Старе провинције
(Африке, Бетика, Нарбонска Галија, Македонија, Азија) сматране су сенатским
провинцијама и њима су управљали проконзули или пропретори бирани од стране Сената.
Подељене су и државне финансије. Поред старе благајне – ерарија-фиска, којим је
располагао Сенат, ударају се темељи посебне царске благајне – фиска. У ерариј су
пристизали приходи од сенатских провинција, а у фиск од царских. Сенатска благајна
ковала је бакарни новац, царска – златни и сребрни. Од 23. п.н.е. у Августове руке прешло
је руководство спољнополитичким пословима.

Народне скупштине

Народне скупштине састајале су се и под Августом. На комисијама су доношени

закони на предлог самог Августа (leges Iuliae) или других магистрата. На комисијама су
бирани магистрати. Али ти избори нису били слободни: гласало се само за Августове
кандидате по такозваном ius commendationis – праву препоруке. На тај начин, комисије су
под Августом биле послушно оруђе у рукама принцепса. Оне су изгубиле свој политички
значај. Убрзо после Августове смрти, од 14. н.е, изборне комисије потпуно су престале с
радом.

Магистратуре

Под Августом су задржане све магистратуре. Kонзулат је и даље био положај коме
су тежиле особе из сенаторског сталежа и да би се задовољило частољубље многих особа,
за једну годину бирано је више конзула, а не само два. Двојица од њих ступали су на
дужност 1. јануара и давали години своје име (consules ordinarii), а после њих ступали су
на управу редом други парови (consules suffecti). Цензура је изгубила све пређашње
значење. Ценз и састављање сенатских спискова вршио је сам Август. Број претора
смањен је на десет; њихове функције су проширене. Утврђен је строги ред у заузимању

93
магистратура. Али је читава њихова делатност зависила од воље принцепса. Његов утицај
протезао се и на судске инстанце. Најважнија кривична дела разматрале су судске
комисије (quaestiones perpetuae). Сам Август је разматрао кривична дела и доносио смртне
пресуде. Њему су ради суђења упућивани римски грађани свих провинција, оптужени за
тешке злочине.
Зачетак царског бирократског апарата

Од Августовог времена почео се развијати бирократски апарат, који је добијао све

веће значење. Из редова сенатора биран је префект града. Главна функција префекта града
је чување реда у Риму (custodia urbis). Из редова сенаторског сталежа бирани су за
намеснике царских провинција легати са пропреторским рангом (legatus pro praetore).
Велики значај у царској бирократији стекли су положаји које су заузимали
витезови. Врхунац каријере витезова представљао је положај заповедника преторијанске
гарде. Из редова витезова постављан је префект Египта, који је том провинцијом управљао
као царевим власништвом. Велико значење стекли су прокуратори, којима је поверавано
убирање пореза и управа над мањим провинцијама. Прокуратори су постављани из редова
витезова, а тако исто и ослобођеника. Из редова царских ослобођеника и робова
попуњавани су нижи чинови царске бирократије.

Закон о породици и браку

Август је низ мера у том смеру предузео још 28. п.н.е, али су главни закони
спроведени 18. п.н.е. Њихов циљ сводио се на то да се ојача породица и повећа број
римских грађана. За особе из сенаторског и витешког сталежа утврђивано је обавезно
ступање у брак (lex de maritandis ordinibus). Посебним законима против разврата (leges
Iuliae de adulteriis coercendis) уведен су строге казне за нарушавање брачне верности. Муж
и отац жене оптужене за прељубу морали су обавезно позвати окривљену и њеног
љубавника на суд. Обоје су подвргавани строгој казни. Закон из 9. године (lex Papia
Poppea) повлачио је границу између оних који нису ступили у брак и оних који немају
деце. Имовинска права и једних и других била су у одређеној мери ограничена.
Истовремено утврђене су одређене повластице за особе које имају децу. Сам Август морао
је закон о прељуби применити најпре на своју кћер (Јулију Старију), а затим на унуку
(Јулију Млађу). Августу је три пута (19, 18. и 11. п.н.е) понуђено да се уз највишу власт
побрине за морал и законе. Он је ово одбио јер није било у складу са римским уставом.

Законске мере које се тичу робова

Август је настојао да ограничи пуштање робова на слободу. Закон Елија Сенција (4.
н.е.) утврђивао је да се ослобађање робова од стране њихових господара може вршити

94
само под одређеним условима. Законом је предвиђена старост оног који ослобађа и оног
које се пушта на слободу. Закон Фуфија Kанинија (2. п.н.е.) ограничио је број робова који
се пуштају на слободу на основу тестамента. 10. године н.е. посебном сенатском одлуком
потврђен је стари републикански закон по коме су у случају господаревог убиства
осуђивани на смртну казну сви робови који се налазе у кући.
Августова социјална политика

Пораст царске власти, јачање војске и стварање бирократског апарата неизбежне су

последице претварања Рима од града - државе у царство које обухвата готово све земље
Медитерана. Августово доба обележено је привредним полетом у првом реду Италије, која
се постепено опорављала од страшних пустошења из времена грађанских ратова. Од
времена оснивања царства престају грађански ратови и регулише се управа провинцијама.
Нови политички односи врше благотворан утицај и на економски развој провинција.
Августово доба представља за провинције прекретницу у развоју привредног и друштвеног
живота. На Западу постиже велике успехе романизација, а у источним областима
дефинитивно се учвршћује римска владавина, за коју су заинтересовани највиши слојеви
локалног становништва. Нови политички режим допринео је консолидацији и развитку
многих области. У томе се састоје несумњиво прогресивне стране тог поретка, које су
нашле свог одраза како у економији, тако и у култури Августовог доба.

Август и сенаторски сталеж

Август је дефинитивно утврдио ценз за чланове Сената у висини од милион

сестерција. Састав Сената утврђивао је сам принцепс, који је на основу посебних
овлашћења у три маха ревидирао сенаторске спискове. Службено, циљ састављања нових
спискова било је искључивање из Сената "недостојних људи"; међутим из Сената су
несумњиво удаљавани његови сумњиви чланови, пређашњи Августови противници.
Ревизија сенатских спискова била је мера која није уживала популарност међу сенаторима;
седници за ревизију састава сенатора, 18. п.н.е. Август је присуствовао у оклопу и са
мачем испод одеће. Сенатори су му прилазили један по један и претходно били
претресани. Представници старих фамилија заузели су у Сенату почасно место. Они су
бирани на највише положаје, њима је додељивана управа провинцијама. По Цезаровом
примеру Август је повећавао број патрицијских родова. Али је Август истовремено
настојао да нагласи да привилеговани положај старе аристократије зависи од принцепсове
милости. Он је пружио материјалну помоћ пропалим аристократама. Истакнути сенатори
вршили су његове налоге као његови "пријатељи" (amici), пратили га као "сапутници"
(comites). Без принцепсове дозволе нико од сенатора није смео напустити Италију. Август
није допуштао да ма ко од Сенатора стекне већу популарност од његове. Један од
сенатора, у својству едила, организовао је о свом трошку гашење пожара. Август је издао
наређење по коме је гашење пожара организовао на државни рачун. Сенаторима је

95
забрањивао приређивање игара више од два пута годишње, а број гладијатора на њима
није смео прелазити одређени број парова. Службено, то је била борба против
расипништва, а у ствари тиме је наглашавано да нико не може надмашивати принцепса
величанственошћу и размерама представа.

Витешки сталеж у Августово доба

Друго место иза сенаторског сталежа заузимали су витезови. Август утврђује за

витезове ценз од 400 000 сестерција, на њих он гледа као на сталеж (ordo). Сваке године
приређују се параде у којим учествују сви витезови, до своје 35 године. Август ревидира
спискове витешког сталежа; он прогони његове недостојне чланове. Све је то имало за циљ
уздићи престиж и значење витезова у римском друштву. У саставу витешког сталежа могу
се истакнути два елемента: стари "наследни" витезови, повезани са римском
аристократијом, и нови, који су се састојали од ислужених војника и од ослобођеника који
су се обогатили. Још пред крај републике витезови нису играли неку нарочиту улогу у
политичком животу. У Августово доба нови елементи витешког сталежа стекли су
доминатно значење. У рукама витезова остале су разне трговачке и зеленашке операције.
Август је настојао да искористи пословно искуство витезова. Њима су поверавани
најразноврснији привредни задаци, они су постављани за прокураторе по провинцијама.

Римски плебс

У погледу римског плебса Август је довео до логичног краја систем дистрибуција

који је започео још Гај Грах. Преко 200 000 грађана добијало је сваког месеца бесплатно
жито. Осим тога, Август је у више наврата делио сиромашним грађанима новац, при чему
је сваки добијао око 400 сестерицја. Велику пажњу посвећивао је организацији представа.
У попису својих дела он сам говори да се за време гладијаторских игара које је он
приређивао народу, борило око 10 000 гладијатора и било убијено око 3500 звери.
Посебном величанственошћу одликовале су се секуларне игре, које су приређене 17. п.н.е.
Химну за ту прилику спевао је Хорације. Ове мере задовољавале су плебејце.
Могу се навести само два случаја у којима је дошла до израза политичка активност
плебса. 22. п.н.е, за време глади, народ је од Августа тражио да узме диктатуру. Бојећи се
да би то могло довести до сукоба са аристократијом, Август је на коленима молио да га
ослободе те части и ограничио се на ванредно овлашћење за снабдевање Рима
намирницама. 19. п.н.е. Август се није налазио у Риму, и у престоници је приликом
конзуларних избора обновљена борба која је подсећала на времена републике. Особит
успех постигао је Марко Егнатије Руф. То је Августа приморало да се врати у Италију. Он
је дао предност кандидату из редова сенатора, а Егнатије Руф погинуо је у тамници. Ови
догађаји указивали су на опасност од устанка плебса; Рим су чували преторијанска гарда,
градске кохорте и одреди ноћне полиције. Август је, дакле, одузео римском плебсу његов

96
пређашњи политички значај. Дистрибуције и представе имале су за циљ аполитизацију
градског становништва. У исто време, предузете су све мере за спречавање немира. Август
је три пута вршио попис римских грађана – 28. п.н.е, 9/8. п.н.е. и трећи од 12-14. н.е. Од 18.
п.н.е. је сиромашним становницима Рима давао помоћ у новцу и житу сваки пут када
државни приходи нису били довољни да се за њих обезбеди потребна количина жита.
Августова политика према провинцијама

У Августово доба је дошло до знатних промена у управљању провинцијама. Подела

провинција на сенаторске и царске био је један од првих аката извршених приликом
оснивања принципата. Пограничне провинције припале су цару, док су старе провинције
остале службено под надзором Сената. По пограничним провинцијама налазиле су се
трупе, које су се у потпуности налазиле под Августовим заповедништвом. Али подела
провинција никако није значила да се цар потпуно одриче мешања у послове сенатских
провинција. Сенат је у њих упућивао проконзуле или пропреторе, али им је Август слао
своје наредбе.
У провинцијама Август није само поштован као најважнија особа у држави, већ су
му указиване и верске почасти. Готово у свим провинцијама грађени су храмови посвећени
богињи Роми и Августу. При главном храму провинције састајали су се сваке године
свештеници из разних градова ради свечане молитве. Тај сабор (concilium) није само
вршио богослужење, већ је и упућивао цару молбе које се тичу локалних питања. Kулт
Августа и богиње Роме налазио се у рукама локалне повлашћене аристократије и
представљао је израз лојалности провинцијског становништва и средство пропаганде у
корист Августа. Августова политика према провинцијама није била подједнака. Старе
провинције добијале су од њега повластице. Регулисан је порески систем. Закупи нису
били коначно укинути, већ су само изгубили своје пређашње значење, јер су многе порезе
убирали непосредно прокуратори које је постављао Август. У појединим провинцијама,
повлашћене групе локалног становништва добијале су упоредо с Римљанима право учешћа
у судовима за разматрање кривичних дела која се кажњавају смртном казном; искључиво
од становника провинција састављани су судски колегијуми по провинцијама за
разматрање грађанских парница. Посебном сенатском одлуком створен је једноставнији
поступак код расправа о делима везаним за изнуђивање у провинцијама.
Окрутна и безобзирна експлоатација локалног становништва изазвала је устанке у
Хиспанији (24-19. п.н.е), Панонији (6-9. н.е.) и Германији (9. н.е.). Одмах након гушења
устанка, у нове провинције похрлили би римски и италски шпекуланти; у њих су
упућиване колоније ветерана.
Три галске провинције - Aquitania, Belgica и Gallia Lugdunensis - умирене су
походима против побуњених племена Морина на северу и Аквитанаца на југу. Прве је 28.
п.н.е. победио Гај Kаринат, а друге Марко Месала 27. п.н.е.
Од нових источних области посебно значење стекао је Египат. У правном погледу
Египат је заузимао друкчији положај него друге провинције; он је сматран власништвом
цара и њиме је управљао префект из витешког сталежа. Под последњим Птоломејима

97
иригацијски систем био је запуштен. Зато је једна од првих Августових мера било
чишћење канала. Убрзо након освајања Египта, по Августовом наређењу врши се
конфискација земљишта, у првом реду црквених. То, а у подједнакој мери и јачање
порезног притиска, доводи до немира међу становништвом, које је угушио први префект
Египта, Kорнелије Гал.
Војска под Августом

Август је војску реорганизовао на такав начин како би могао господарити царством.

Заповедничко особље је потчињено Августу. Знатан број трупа био је распуштен. Многи
војници добили су земљу у новоосвојеним колонијама, други су пак добили знатне
новчане компензације и вратили се у завичајне муниципије. Под Августом је завршен
прелаз на сталну најамничку војску. Редовна војска распоређена је по пограничним
провинцијама. Пред крај Августове владавине она се састојала од 25 легија, у укупном
броју од 150 000 људи. Легије су попуњавање римским грађанима, посебно становницима
Италије. Попуњавање редовних трупа представљало је тешкоћу још под Августом. Било је
све мање добровољаца, у изузетним случајевима морало се прибегавати присилном
регрутовању; чак су се у легије морали узимати робови, који су претходно пуштани на
слободу и којима су додељивана права грађанства. По источним провинцијама трупе су
попуњаване већим делом од римских грађана који су тамо живели. Поред основних трупа
постојале су и помоћне, које су придодаване појединим легијама. Помоћне трупе
попуњаване су углавном од провинцијалаца. Легија је била потчињена легату са звањем
пропретора (legatus pro praetore), који је управљао провинцијом, или је пак њом заповедао
посебан легат (legatus Augusti legionis). Војни трибуни спадали су у више заповедно
особље. Легати и војни трибуни постављани су из редова сенаторског сталежа. Префекти,
који су заповедали помоћним одредима, водили су надзор над оружјем, логорима,
снабдевањем војске итд., били су из редова витезова. У средње заповедно особље спадали
су центуриони, који су били ислужени војници. Центуриони који би се посебно истакли
могли су рачунати на укључење у витешки сталеж и на даље напредовање у служби.
Обични легионари ступали су у војску од своје 17. до 20. године. Служба је трајало дуго –
од 25. до 30, па чак и до 40. године. Свако ко ступи у војску био је везан заклетвом на
верност Августу. У повлашћеном положају налазиле су се преторијанске кохорте
распоређене у самом Риму и Италији, ради заштите цареве личности и одржавања
унутрашњег реда. Преторијанци су добијали већу плату и служили мање времена од
осталих легионара. Посебне кохорте вршиле су полицијску службу у Риму (cohortes
urbanae и cohortes vigilum). Дисциплинована и реорганизована војска чинила је
материјални ослонац Августове власти. Она је била предмет сталне цареве бриге.
Предузимане су све мере за редовно исплаћивање плате војницима. Да би се осигурали
ветерани, 6. године н.е. основана је посебна благајна, која је ветеранима исплаћивала
отпуснину (aerarium militare). У њу су се сливали приходи од индиректних пореза: таксе
на наследства (vicesima hereditatum) и пореза на промет (centesima rerum venalium).

98
Ратови у Хиспанији

До Августовог времена постојале су две шпанске провинције: Hispania Citerior и

Hispania Ulterior. Убрзо након оснивања принципата завршено је покоравање Пиринејског
полуострва. Против Рима су устали Kантабри. Они су ујединили суседна племена, међу
којима су се по храбрости и бројности истицали Астури. 26. п.н.е. у Хиспанију је кренуо
сам Август, да би координирао ратне операције против непријатеља. Овај рат био је тежак
за Римљане, јер су ратовали на непознатом терену и под тешким околностима против
храброг непријатеља. 25. п.н.е. Августови легати покорили су Астуре и Kантабре, али су
ови убрзо поново дигли устанак, борећи се против Римљана с крајњом огорченошћу, тако
да их је коначано покорио тек Агрипа, 19. п.н.е. Хиспанија је подељена на три провинције:
Бетику, Лузитанију и Тараконску Шпанију. Од тог времена читаво Пиринејско
полуострво налазило се под влашћу Римљана. Настојећи да сломи отпор Астура и
Kантабра, Римљанима није био циљ само ширење граница до мора и осигурати хиспанске
провинције од напада слободних племена, већ су њих привлачили и богати рудници злата,
који су се налазили на северозападном делу Хиспаније.

Алпске и подунавске области

Борба на северним границама римског царства почиње убрзо након завршетка

грађанских ратова. У тим ратовима учествовао је Агрипа. Велику улогу играли су
Августови пасторци Тиберије и Друз. У Западним Алпима 25. п.н.е извршено је окрутно
разрачунавање са келтским племеном Саласима, чији је један део био истребљен, а други
продан у ропство. Од 16. п.н.е. почиње покоравање области које леже у источним Алпима
и даље, на горњем току Дунава, Римљани утврђују своју власт у Рецији и Норику. На тај
начин област Илирије била је проширена и ојачана, чему су допринеле победе над
Панонцима. 10. п.н.е. створена је посебна провинција Панонија. Римљани су често
одбијали нападе племена која су живела на средњем и доњем току Дунава и у више
наврата упадали на непријатељску територију. Римске војсковође прелазиле су Дунав и
долазиле до Дњестра. После дуге борбе Римљани су учврстили границу на Дунаву.
Протекторат над Тракијом био је учвршћен. Том облашћу владали су династи зависни од
Рима. Пред крај Августове владавине устројена је нова провинција – Мезија. Алпска
племена покорили су Тиберије и Друз 15. н.е. и том приликом створена је провинција
Реција. Дачани су у зиму 11/10. п.н.е. преко залеђеног Дунава упали у области које су биле

99
под римском влашћу. Август је против њих послао војску под командом Гнеја Kорнелија
Лентула, легата Мезије.

Ратови с Германима

16. п.н.е. на римско подручје провалила су германска племена и нанела пораз

Римљанима, али су већ 12. п.н.е. римске трупе, под вођством Августовог пасторка Друза,
кренуле у офанзиву против Германа, тако да су германска племена са ушћа Рајне морала
признати власт Римљана. Поход против Германа вођен је и следећих година. 9. п.н.е. Друз
је успео да дође до Елбе, али је исте године умро. Рат против Германа настављен је и после
Друзове смрти. Посебно значење имали су походи његовог старијег брата Тиберија, који је
успешно ратовао до 7. п.н.е. Око 5. н.е. изгледало је да су се Римљани трајно учврстили у
области између Рајне и Елбе, где је створена нова римска провинција Германија. Али је
убрзо учињен крај римским освајањима у рајнској области. Јужно од нове провинције
устројена је значајна краљевина Свеба, којом је управљао краљ Маробод. Август је
одлучио да предузме поход против њега: против краљевине Свеба, требало је да крену две
војске: једна са Рајне, друга са Дунава. Али тај план није успео.

Панонски устанак

6. н.е. отпочео је устанак у Панонији. Узрок устанка били се прекомерни порези

које су Римљани убирали, а непосредан повод регрутовање војске за борбу против
Маробода. Устанак је почео масакрирањем римских грађана. Настрадали су трговци и
гарнизони размештени у Панонији. Извори говоре да је број устаника износио преко 800
000 људи. Они су напали Македонију и чак представљали опасност по Италију. У Риму су
предузете крајње мере: позвани су у војску ветеран. Ситуирани грађани морали су дати
робове, који су пуштани на слободу и укључивани у војску. Сам Август на сенатској
седници рекао је, ако се не предузму крајње мере, непријатељ ће кроз десет дана бити пред
Римом. Kао и у свим другим тешким случајевима, посебна овлашћења добио је Августов
пасторак Тиберије, који је читаве три године морао водити упорну борбу. Тиберије се није
одлучивао да устанике нападне у отвореној борби. Он је учврстио поједина подручја, из
којих је повео офанзиву. На крају су вође устанка били присиљени на предају 9. н.е. У
самом Риму је дошло до проблема са снабдевањем, порасле су цене производа. Чак и таква
лојална група као што су витезови изражавала је незадовољство Августовим законима о
браку. Заоштравају се односи између принцепса и сенаторског сталежа. Најзад, панонски
рат је открио лошу страну Августове политике према новоосвојеним племенима.

100
Окупација је била праћена прекомерним наметима и контрибуцијама, нови поданици
узимани су у помоћне одреде. Покорена племена морала су издржавати римску војску.

Битка у Теутобуршкој шуми

Слабост Римљана за време гушења панонског устанка искористили су становници

провинције Германије, који нису желели да се покоре римском поретку. Намесник те
провинције био је Публије Kвинтилије Вар, који је почео да уводи римски поредак, а
напослетку и римске судове. То је довело до устанка, којим је руководио вођа племена
Херуска – Арминије. Он је припадао угледном роду, био је у служби Римљана и био чак
уврштен у витешки сталеж. Устанак је почео у једној од удаљенијих области, уз то Вар
није имао представу о правом карактеру покрета и мислио је да ће са њим моћи лако изаћи
на крај. Устаници су одвлачили римске трупе у дубину земље, све дотле док три римске
легије нису ушле у Теутобуршку шуму. Ту су варвари, добро познајући терен, напали
Римљане, који су били исцрпљени маршем и који су се споро кретали у растројеним
редовима. У тој бици све три легије биле су уништене. Сам Kвинтилије Вар извршио је
самоубиство, јер није могао поднети срамоту пораза. У Риму је Варов пораз оставио дубок
утисак. Август је, како каже Светоније, дуго времена носио жалосну одећу и често
понављао: "Kвинтилије Варе, врати легије!". У Риму и Италији објављено је присилно
регрутовање. Тешком муком успели су да сакупе војнике за попуњавање изгубљених
јединица. Устанци 6-9. н.е. били су израз унутрашње и спољнополитичке кризе. Али је
Римско царство било још толико јако да је убрзо могло отпочети нову офанзиву на
германска племена. У Германију је упућен Тиберије, а затим Друзов син, Германик. Иако
су римске трупе, које су уништавале све на свом путу, показале да римска војска може
водити офанзиву, ипак је Август одустао од даљег продирања и говорио да римска граница
треба бити на Рајни.

101
Августова источна политика

Још од самог почетка своје владавине Август је одустао од освајања на Истоку.

Овде је главну улогу играло партско питање. Након што је Август 23. п.н.е. Фраату IV
предао Тиридата, његовог супарника у борби за престо, партски краљ му је обећао да ће
вратити барјаке. После дипломатских преговора, Римљани су 20. п.н.е. успели да од њега
добију заставе које су оставили Kрас и Антоније, а Парти запленили за време своје
офанзиве 40. п.н.е. Заставе враћене од Парта смештене су у један од капитолских храмова.
Важну улогу у дипломатским односима између Рима и партске краљевине играло је
јерменско питање. Август улаже све напоре у то да Јерменијом влада римски штићеник. То
је 20. п.н.е. успела постићи иста она мисија која је добила заставе од Парта. Али се
романофилски владар Јерменије није дуго одржао. Да би заштитили свог штићеника
Римљани су морали да у Јерменији отпочну војне операције. Исход експедиције био је
неповољан по Римљане. Према томе, у Јерменији Августов тријумф није дуго трајао, али
зато се ни Парти нису могли трајно учврстити у тој земљи. Након смрти Тиграна II (8.
п.н.е.) Јерменијом је владао његов син Тигран III, кога су подржавали Парћани. Август је
1. п.н.е. Гају Цезару поверио задатак да среди прилике у Јерменији. Гај је 1. н.е, након
смрти Тиграна III, на јерменски престо довео Ариобарзана, сина Артабаза, краља Медије
Атропатене. Ариобарзан је, међутим, убрзо умро (4. н.е.), а наследио га је његов син
Артавазд. Након његове смрти на јерменски престо доведен је Тигран IV (6. н.е.).
Друкчије је стајала ствар по малим малоазијским и сиријским кнежевинама. На
Понту, у Kападокији, Kомагени и Босфорској краљевини владали су династи зависни од
Рима. Бивша Галатска краљевина претворена је у провинцију. Ирод Велики, који је добио
власт 40. п.н.е. и који је много тога дуговао Антонију, успео је и под Августом да одржи
власт над Јудејом и суседним подручјима. После Иродове смрти јудејска држава била је
подељена између његових синова, а затим је главни њен део, Јудеја, ушао у састав
провинције Сирије и налазио се под управом прокуратора.
25. п.н.е. Август је из Египта упутио трупе у Срећну Арабију (Arabia Felix). Али се
ова експедиција завршила потпуним неуспехом.
У Kиренаици и провинцији Африци Август је морао да одбија нападе јужних
племена. Нумидија је уступљена Јуби II, сину истоименог Цезаровог противника, који је
одгајан на Августовом двору и био ожењен ћерком Антонија и Kлеопатре. 25. п.н.е.
Нумидија је прикључена провинцији Африци, а Јуба II добио је на управу Мауританију.

102
 Префект Египта, Гај Елије Гал је 25/24. п.н.е. командовао у походу против
краљевства Сабе, на крајњем југозападу Арабијског полуострва. Његов наследник Гај
Петроније је између 24. и 22. п.н.е. ратовао против Етиопљана између првог и другог
катаракта. Област је обезбедио подигавши утврђења у којима је оставио римске гарнизоне.
Август је неколико пута примао посланства индијских краљева: 25. п.н.е. у
Таракону у Хиспанији, 20. п.н.е. на Самосу и у Антиохији када су дошли изасланици
краља Пора.

Августова верска политика

Август рестаурира старе храмове и подиже нове. Аполонов храм на Палатину

започет је после победе над Секстом Помпејем, а завршен и посвећен 28. п.н.е. Храм
Божанског Јулија посвећен је 29. п.н.е. Подигао је Луперкал близу Луперкала, пећине у
подножју Палатина и оживео је слављење Луперкалија. Храм Јупитера Громовника
посвећен је 22. п.н.е. Обновио је Kвириново светилиште 16. п.н.е. Обновио је храм
Јупитера Kапитолског. Храм Марса Осветника подигнут је и посвећен 2. п.н.е. и тада су
први пут организоване игре у Марсову част.
Обнављају се стари обичаји и празници. У верском животу велики значај добијају
разни колегији, чији постанак пада у дубоку старину. Један од њих су Арвалска браћа
(Fratres Arvales), чији рад је Август обновио, а и сам је био њихов члан. Реорганизовао је
колегиј Тицијевих дружбеника (sodales Titii) и спасао га од нестајања. Захваљујући
Августовом настојању попуњаване су такве верске магистратуре које су, због разних
узрока, остајале дуго времена непопуњене. За римски верски живот карактеристично је
још од давних времена продирање разних источних култова. Август је одавао дужно
признање грчким божанствима и старим грчким верским обичајима, али је имао негативан
став према источним култовима. На пример, било је забрањено да се у градским границама
подижу храмови посвећени египатским боговима. Већу почаст него пре уживају божанства
-заштитници јулијевског рода: Марс, Аполон и Венера. Зидају се храмови и ствара култ
тих божанстава; такви су "Августов мир" (Pax Augusta), "Фортуна повратка" итд.
Секуларне игре су се још од давних времена славиле отприлике сваких сто година, али се
пред кај републике рок овог празника поклопио са временом борбе између Цезара и
Помпеја, тако да игре нису одржане. Август је то искористио и одређено је да игре треба
прославити 17. п.н.е. Празник је трајао три дана и одликовао се изванредном
величанственошћу. Последњег дана свечано богослужење одржано је на Палатину, где се
налазио двор самог Августа. Пошто је принесена жртва Аполону и Дијани, хор младића и
девојака певао је химну коју је саставио песник Хорације. Август је игре организовао као
старешина (magister) колегија јер још није имао звање врховног понтифика. 36. п.н.е. му је
понуђено да буде pontifex maximus, али је он то одбио јер је по правилу врховни понтифек
биран доживотно и његово смењивање не би било у складу са римским обичајима. После
смрти Лепида, Август је био свечано изабран за великог понтифика (12. п.н.е).

103
Августова династичка политика

Август се три пута женио, али није имао директних мушких наследника. Први
његов брак склопљен је убрзо након оснивања другог тријумвирата. Овај брак имао је
политичке циљеве. Он се оженио Kлодијом, Антонијевом пасторком, ћерком народног
трибуна Kлодија и Фулвије. Али се убрзо разишао са Kлодијом и после неког времена,
опет из политичких разлога, оженио се рођаком Секста Помпеја - Скрибонијом. Из тог
брака родила се Августова кћер Јулија. Истог дана којег је она родила, Октавијан је дао
Скрибонији развод и ступо у брак са Ливијом Друзилом, која се морала развести од
Тиберија Kлаудија Нерона, љутог противника тријумвира, који је недуго пре тога добио
амнестију. Овај брак био је без деце, али је Ливија од првог мужа имала два сина –
Тиберија Kлаудија Нерона (будућег цара) и Нерона Kлаудија Друза, рано преминулог
победника Германа. Убрзо након повратка с Истока, Август је приближио себи сина своје
сестре Октавије – Марцела, који је ступио у брак са Августовм кћерком Јулијом и
неслужбено био одређен за наследника. Али је 23. п.н.е. Марцел умро. Јулија је по
Августовој жељи ступила у брак са његовим пријатељем, познатим војсковођом Агрипом.
Агрипа је добио ванредна овлашћења, њему је додељена трибунска власт (tribunicia
potestas), он се појављује у улози Августовог савладара. Kао принцепсов зет, Агрипа је био
његов природни наследник. Али ни Агрипа није надживео Августа: 12. п.н.е. он је
изненада умро. Јулија је удата за старијег пасторка Тиберија. Август је посинио синове
Агрипе и Јулије – Гаја и Луција Цезара. Они су одгајани на царском двору. Пре него што
се предвиђало законом, добили су право присуствовања сенатским седницама, пре рока су
бирани за највише дужности, и упркос својој младости били су одређени за вршење разних
мисија. Након превремене смрти, најпре Луција, а затим и Гаја, Август је посинио
Тиберија (4. н.е.), који је почео играти важну улогу у политичком животу. Август је
тестаментом адоптирао Ливију и од тог времена она се назива Августом.

Августова смрт

Август је умро у кампанском граду Ноли у својој 76. години. Приређена му је

величанствена сахрана. По сенатској одлуци он је проглашен за божанског (divus).

104
КЛАУДИЈЕВЦИ

ТИБЕРИЈЕ (14-37)

Извори

О животу и владавини Тиберија сведоче, између осталих, Тацит у првих шест књига
свог списа Анали, затим Светоније који је саставио један животопис Тиберија и Дион
Касије у својој Римској историји. Корисне податке пружа још и Јосиф Флавије.

О животу и каријери до избора за цара

Порекло - Тиберијев отац био је Клаудије Нерон, а мајка Ливија Друзила. Клаудије
Нерон припадао је угледном патрицијском роду Клаудијеваца. Био је квестор Гаја Јулија
Цезара и истакао се у Александријском рату (47. п.н.е.). У време Цезаровог убиства,
подршку је пружио тираноубицама. Касније ће иступити као противник Августове
политике и стога је принуђен да напусти Рим. Када је проглашен општи мир (39. п.н.е.),
Клаудије се вратио у Рим. Своју жену Ливију Друзилу, мада је била у другом стању и већ
имала једног сина са њим, препушта Августу на његову жељу. Клаудије је убрзо преминуо
(33. п.н.е.). Ливија Друзила припадала је угледном плебејском роду Ливијеваца. Клаудију
Нерону родила је два сина: Друза и Тиберија. Удавши се за Августа, није му подарила
деце. Ипак, овај јој је био веома наклоњен. Ливија Друзила била је амбициозна жена. Не
само да је свом сину обезбедила власт, већ ће у више наврата и сама показати амбиције да
влада.

Каријера до избора за цара - Тиберије је рођен на Палатину у Риму, године 42.

п.н.е. од оца Клаудија Нерона и мајке Ливије Друзиле. Имао је немирно дечаштво, будући
да је родитеље пратио у њиховом бегу. Када му се мајка преудала, а отац преминуо, његов
старатељ постаје Август. Стекао је сво образовање које су Рим, Грчка, околина и
одговорност могли да му донесу; добро је познавао два класична језика и њихове
књижевности, писао лирске песме, аматерски се бавио астрологијом...

105
 Први пут Тиберије излази у јавност приликом прославе тријумфа у част победе код
Акција. Август му је дозволио да јаше са његове леве стране, док је са десне стране јахао
Августов сестрић Марцел.

Цивилна каријера - Цивилна каријера Тиберија обележена је бављењем

адвокатуром, снабдевањем града житом и надзором робовских радионица.

Војна каријера - Тиберијеву војну каријеру пратимо од Кантабријског рата (25.

п.н.е.). У рату против Кантабра Тиберије је вршио звање војног трибуна. Године 20. п.н.е.
по налогу Августа, Тиберије је са легијама из Илирика и Македоније послат на Исток.
Исте године свечано је крунисао Тиграна II за јерменског краља.
Године 16. п.н.е. именован је за намесника Галије Комате.
У периоду од 17. до 15. п.н.е. покораваће народе на источним и средњим Алпима.
Године 15. п.н.е. по налогу Августа, послат је на Балкан да се обрачуна са
Панонцима, који су заузели Истрију, пограничну област Далмације. Операције ће са
прекидима водити до 9. п.н.е. када је напокон угушио устанак.
Године 9. п.н.е. сазнавши да му је брат Друз умро, преузима операције у Германији.
Успешно ће ратовати до 7. п.н.е. када прославља мањи тријумф.
Године 7. п.н.е. добија трибунску власт на 5 година.
Године 6. п.н.е. Тиберије напушта све и повлачи се на острво Родос. Светоније
наводи два разлога оваквог поступка:

1) Тиберије се желео изоловати од своје жене. Наиме, Тиберије је прво био ожењен
Випсанијом коју је искрено волео. По налогу Августа, раставио се од ње и оженио Јулијом,
Августовом ћерком. То је био брак без љубави и Јулија је користила сваку прилику да
превари мужа. Када је Тиберију досадило да игра улогу ,,рогоње", а пошто се због Августа
од жене није могао раставити, одлучио се на добровољно изгнанство.
2) Тиберије је желео избећи сумњи да је супарник Августових унука, Гаја и Луција, у
борби за престо.

Како било Тиберије је на Родосу остао чак осам година. Када му је истекла
трибунска власт, изразио је жељу да се врати у престоницу, али му Август није дозволио.
Године 2. н.е. на инцијативу Гаја, Августовог унука, Тиберију је дозвољен повратак
у Рим. Август је пристао само под условом да Тиберије не приступи ни једној странци, као
и да се не меша у државне послове.
Године 4. н.е. пошто је изгубио унуке, Август није имао другог избора до да посини
и својим наследницима учини унука Луција Постума и Тиберија. Том приликом Тиберије
је посинио Германика, сина његовог брата Друза.
Године 5. н.е. Тиберију су поверене операције против Маробода, кра ља Свеба који
је окупирао простор горње Елбе. Тиберије је планирао да на непријате ља удари из

106
правца Дунава, када му је стигла вест о великом устанку на Балкану. На брзину је склопио
примирје са Марободом и са војском кренуо на Балкан.
У периоду од 6. до 9. н.е. Тиберије ће бити заузет гушењем устанка на Балкану.
Године 9. н.е. одложио је тријумф због несрећног Варовог пораза у Германији.
Исте године добио је, опет, трибунску власт на пет година.
У периоду од 9. до 12. н.е. занимаће се операцијама у Германији.
Време од 12. до 14. н.е. Тиберије ће провести у Илирику.

Околности доласка на власт

Нешто пре Августове смрти Тиберије се налазио у Илирику. Пошто га је мајка

обавестила да је Август тешко болестан, Тиберије се вратио у Рим. Деветнаестог августа
први човек Рима је преминуо. Када је ова вест стигла на острво Планасију, Постумије је
убијен. У науци се расправља о питању наручиоца Постумијевог убиства. Наиме, 4. године
Август је посинио и својим наследницима учинио Тиберија и Постума. Будући да се
Постум лоше владао, 7. године Август га је разбаштинио и протерао на острво Планасију.
14. године када је вест о Августовој смрти потврђена, Постумије је убијен. Тиберије, кога
су сумњичили за убиство, ограђивао се од овог чина тврдећи да је то била Августова воља.
Август је својевремено наложио себи оданим људима да по његовој смрти убију Постума и
тако онемогуће избијање каквог грађанског рата. Међутим, Тацит се не слаже са овим и
изричито тврди да Август није имао ништа са убиством свог рођака. Неки извори помињу
Ливију Друзилу, која је желела обезбедити сигуран престо свом сину.
Како било, септембра 14. године Тиберије је, искористивши трибунска овлашћења,
сазвао Сенат наводно само да расправи око указивања посмртних почасти Августу. Том
приликом је у Сенату прочитан Августов тестамент, којим Август као своје наследнике
именује Тиберија и Ливију. Ливија улази у породицу Јулијеваца и добија назив Августа.
Сенат нуди Тиберију звање Августа. Он одбија ову част, правдајући се да је није достојан.
Уједно изражава спремност да прихвати било које друго звање које му Сенат понуди.
Један сенатор је, изнервиран овом игром, директно питао Тиберија које звање он у ствари
жели. Овакав напад Тиберије је дочекао неспреман. На крају је одлучено да Тиберије
прими звање Августа, принцепса сената, понтифекса. Одбио је титулу императора, први и
последњи који је то учинио, као и звање ,,оца отаџбине". Иначе, Тиберије је за све време
своје владе спречавао покушаје да буде деификован и да му се приносе жртве. Одбио је
предлог Сената да се један месец назове по њему.

Побуне рајнских и панонских легија

На почетку своје владе Тиберије се морао суочити са побунама војске у Панонији и

Германији. Наиме, 6. године Август је основао посебну благајну која је требало да покрива
трошкове за војску. Међутим, фонд те благајне био је скроман. У једном тренутку војници
нису добијали плату, служили су више но што је било предвиђено и онда када би напокон

107
одслужили своје као награду су добијали земљу слабог квалитета. Опште незадовољство
прерасло је у отворену побуну. Војници су захтевали да се у плати изједначе са
преторијанцима, да им се скрати рок службе на 16 година и да добијају бољу земљу.

Панонија - Тиберије је послао свог сина Друза да се обрачуна са побуњеницима у

Панонији. Са њим је као саветника послао и Елија Сејана, префекта преторија. Друз је на
крају искористио помрачење месеца и сујеверје војника, нагнао их да сами предају вође
побуне и тиме угушио отпор.
Германија - Готово истовремено су се побуниле и легије у Германији. Поред
захтева које су поставиле њихове панонске колеге, захтевали су да се као нов император
именује Германик, син Друза Млађег и адоптивни син Тиберија. Германик се са
породицом у то време налазио у Германији као заповедник осам рајнских легија и био је
спреман радије да изврши самоубиство, но да изда цара. Легије су се тада окренуле и
против Германика. Уплашивши се, он је наредио својим најмилијим да напусте логор.
Одлазак Германикове породице, коју су војници заволели, ражалостила је многе. Војници
тада моле Германика да им опрости и предају му вође побуне.

Германиков поход против Германа

Након што је угушио устанак, Германик је пребацио војску преко Рајне за рат са
Германима. Убрзо након тога успео је да победи Бруктере, Тубанте и Усипете у једној
бици. Вест о тој победи стигла је до Рима, те га је Тиберије, мада не толико искрено,
похвалио у Сенату. Следеће године (15) му је одобрен тријумф.
Тог пролећа Германик је спремао поход на Хате. Надао се да ће их поделити на
Арминијеве и Сегестове присталице. Међутим, Арминијеве присталице су однеле превагу,
па је Сегест (који је био веран Римљанима) потражио уточиште код њих. Ингвиомер,
Арминијев стриц, такође се окренуо против Римљана. То је забринуло Германика, те је
послао Цецину према реци Емсу, где су Римљани потукли Германе и нашли орла 19.
легије, изгубљеног са Варом у Теутобуршкој шуми. Ту су наишли и на кости погинулих
бораца, које су покопали. Германик је наставио поход против Германа и 16. године однео
победу код реке Везер. Након ове победе наставио је офанзиву, али му је Тиберије наредио
да је обустави. Тако су Сугамбри признали римску власт, а Свеби су обавезани миром.
Германик се 17. године вратио у Рим, где је прославио тријумф.

Завера Либона Друза

Против Либона Друза је 16. године поднета тужба да је спремао преврат. Либона је
сенатор Фирмије Кат натерао да поверује у обећања Халдејаца и осталих магова, која су
му говорила да ће постати цар. Напослетку га је пријавио цару, након што је нашао
довољно сведока. Убрзо је оптужен и суђено му је у Сенату, али је он затражио одлагање
парнице након чега се повукао својој кући. Војници су му увече опколили кућу, те је он

108
извршио самоубиство. Његово имање подељено је међу тужиоцима. Након овога
забрањено је људима из породице Скрибонија да носе надимак Друз, 13. септембар
проглашен је државним празником и сенатском одлуком протерани су магови из Италије.

Германик на истоку

Након тога избили су немири на истоку, а посебно у Јерменији. Тиберије је пред

Сенат изнео ситуацију у Јерменији и предложио да тамо пошаљу Германика. Тако је Сенат
донео одлуку којом су прекоморске провинције дате на управу Германику. Тиберије је,
међутим, опозвао намесника Сирије, Кретика Силана, и на његово место поставио Гнеја
Пизона. Следеће године (18) Тиберије је био трећи пут конзул, Германик други пут. На ту
дужност није ступио у Риму, већ у ахајском граду Никопољу.
Пизон, чим је стигао у Сирију и чим се нашао међу легионарима, толико их је
искварио да су га прости војници називали “оцем легионара“. Германик је знао за то, али
му је преча брига била да стигне у Јерменију. Тамо је поставио новог владара, а
Кападокија и Комагена сведене су на ранг провинције. И поред тога што је све проблеме у
односима са савезницима успешно решио, Германик није био сасвим задовољан јер Пизон
није извршио његово наређење да један део трупа пребаци у Јерменију. Најзад су се срели
у Киру, зимском логору десете легије. Након овог састанка разишли су се у отвореном
непријатељству. Наредне године Германик је пошао у Египат. Формални разлог за тај пут
била је његова брига за провинцију. Међутим, тамо је снизио цене жита, бацивши на
тржиште жито из државних залиха и чинио још много штошта што се допадало маси.
Након тога је наставио са обиласком провинције.
Међутим, након повратка из Египта сазнао је да ниједна његова наредба није
испуњена, а неке су чак биле замењене супротним. Тада су пале тешке оптужбе против
Пизона и он је одлучио да напусти Сирију, али га је у томе спречила Германикова болест.
Германик је био убеђен да га је Пизон отровао. Убрзо је издахнуо (19). Након посмртне
свечаности легати и остали сенатори одржали су саветовање о томе ко ће доћи на чело
Сирије. На овај положај дошао је Гнеј Сентије.

Суђење Пизону

Године 20. Германикова удовица Агрипина, вратила се у Рим носећи са собом урну
са пепелом свог мужа. Сахрана је била свечана и готово читав римски народ се сакупио да
последњи пут испрати славног вођу. У погребним свечаностима Јулија Августа, Тиберије
и Антонија, Германикова мајка, нису учествовали. Тацит сматра да су Антонију спречили
оно двоје првих. По Германиковој сахрани Агрипина је оптуживала Пизона, а самим тим и

109
Тиберија, за мужевљеву смрт. Исте године у Рим се вратио и Пизон, пожуривши да се
оправда и докаже да није крив. Пролећа 20. оптужен је за издају и убиство Германика.
Један фрагмент пронађен у Шпанији сведочи да је Пизон, пошто је народ био спреман да
га окриви по свим тачкама оптужбе, извршио самоубиство. Постхумно је осуђен за издају,
док се тужба за убиство нигде не помиње. Тацит приповеда да је код старијих људи
слушао како су у време суђења виђали Пизона са некаквим папирима, наводно
Тиберијевим писмима са упутствима против Германика. Питања да ли је Пизон крив за
смрт Германика или да ли је Тиберије имао нешто са његовом смрћу остају без одговора.
Друзова каријера после гушења побуне панонских легија

Друз је 17. године послат у Илирик да се привикава на војнички живот и да

придобије љубав војника. У то време, након одласка Римљана из Германије, Свеви, под
командом Маробода, тражили су помоћ против Херуска под вођством Арминија. Свевска
племена Лангобарди и Семнони прешли су на страну Арминија, али Арминијев стриц
Ингвиомер је прешао на страну Маробода. Након неодлучне битке Маробод се повукао у
шуме и тражио је помоћ од Римљана. Тиберије је послао Друза Млађег. Друз је током 18.
године подбунио Германе једне против других.
Током 21. године Друз Млађи постао је Тиберијев наследник. Друз је тада именован
за конзула заједно са Тиберијем. Тиберије је тражио 22. године од Сената да се Друзу
додели трибунска власт. Друз није скривао своју мржњу према Сејану, тако да је једном
приликом ошамарио Сејана. То је имало своју последицу. Сејан је зависио о владару, а да
би се осигурао придобио је Друзову жену Ливилу. Отровао је Друза Млађег 23. године.
Неколико дана Друз је био болестан и онда је умро.

Устанак у Мавретанији

Такфаринат, пореклом Нумиђанин који је служио у помоћним трупама римске

војске, подигао је 17. године устанак. На његову страну прешли су и Маури. Афрички
проконзул Фурије Камил повео је војску на њих и победио их. Такфаринат је 20. године
успео да поново заметне рат у Африци. Успео је да разбије једну римску кохорту.
Међутим, Луције Апроније, Камилов наследник, потукао је Такфаринатове снаге код
утврђења Тала и натерао их на герилску борбу. 22. године Такфаринат је послао писмо
Тиберију у коме је тражио да му да на управу део територије. Тиберија је ово разбеснело.
Блес је повео војску против Такфарината и победио га, али је он и даље пустошио Африку
све док 24. године није доживео потпуни пораз, овог пута од Долабеле.

Побуна у Галији

110
 Галски градови су због велике презадужености покушали да подигну устанак 21.
године. Главни подстрекачи били су код Тревира Јулије Флор, а код Едуа Јулије Сакровир.
Сложили су се да Флор побуни Белге, а Сакровир Гале на граници према Италији. Готово
да није било града који није био заражен клицом ове побуне. Избила је најпре код
Андекава и Турона. Ову побуну угушио је легат Ацилије Авиола. Након тога Виселије и
Гај Силије поразили су Флора, који се убио. Са Едуима је било теже јер у близини није
било трупа које би угушиле устанак. Међутим, и они су напослетку поражени.

Побуне у Тракији

Откако је у Тракији била подељена власт између Ројметалке и Котијеве деце, која
су за старатеља добила Требелена Руфа, становници провинције стално су долазили у
сукоб са Римљанима. Три велика племена, Целелати, Одризи и Дији подигли су устанак
21. године и опсели краља у Филипољу. Побуна је пропала када је Публије Велеј повео
војску на њих.
26. године избила је побуна трачких племена јер нису хтели да буду регрутовани у
римску војску. Ову побуну угушио је Попеј Сабин.

Побуна робова

24. године један војник из преторијанских кохорти – Куртизије, припремио је

побуну робова на југу Италије, где је на огромним пашњацима било мноштво пастира, који
су, по Тацитовим речима, били "дивљи и неустрашиви робови". Квестор Курције Луп, који
се налазио у тим местима, успео је да угуши покрет у самом зачетку.

Рат са Фризима

Фризи су 28. године погазили мир. На вест о овоме, Луције Апроније, пропретор
Доње Германије, позвао је одреде ветерана из Горње Германије и са овим трупама се
спустио низ Рајну, повевши их против Фриза. Међутим, Римљани су доживели пораз.
Тиберије је прикрио губитке да не би морао ником да повери вођење рата.

Политика према Сенату

Тиберије је у више махова наглашавао да према Сенату наставља политику свог

претходника. Једна од првих његових мера било је јачање власти Сената. После Августове
смрти изабране комисије престале су се састајати, и избор магистрата прелази на Сенат. На
тај начин, формално, Сенат постаје не само највиша законодавна, већ и највиша изборна
установа. Прве године Тиберијеве владавине обележене су слогом између принцепса и
Сената, али се она затим нарушава.

111
Унутрашња политика

До 23. године - Тацит приповеда да до 23. године Тиберије води рачуна о државним
пословима:
У почетку су државни послови као и најзначајнији приватни предмети решавани у
Сенату. Најугледнији сенатори имали су прилике да заступају своје мишљење, и ако би се
спустили до ласкања, цар их је сам у томе спречавао... Чуван је углед конузла, претора...
Закони су, ако изузмемо закон о увреди величанства, правилно примењивани. О убирању
дажбина у житу, о сакупљању пореза и осталих државних прихода старала су се удружења
римских витезова. Управу над својим добрима поверавао је цар провереним људима... Ко
би једном био узет у службу, задржавао би своје место готово неограничено дуго...
Скупоћа жита притискала је народ, то је тачно, али то није била царева кривица. Напротив,
он није штедео ни новца ни напора у борби против неплодног тла, против удеса
транспортних лађа. Старао се да нови намети не доведу до немира у провинцијама, и да
похлепа или окрутност магистрата не отежа већ постојеће дажбине... Цезар није имао
много земље у Италији, није имао претерано много робова, кућом је управљало неколико
ослобођеника. Ако би када и дошло до размирице између цара и грађана, вођен је
уобичајен правни поступак.

Тиберије је велику пажњу посвећивао приликама у провинцијама. Помагао је оне

градове настрадале од земљотреса или пожара и ослобађао их је пореске обавезе на
извесно време.
Тиберије се борио против неморала. За удате жене које су водиле неморални живот,
одредио је да их по старом обичају казне рођаци на темељу заједничке осуде. Развратне
девојке и младиће прогнао је из Рима.
Тежио је обнови старе римске религије и традиције. Према другим верама, посебно
египатској и јеврејској, био је нетолерантан. Јеврејске младиће, под изговором ратне
службе, слао је у провинције са нездравим поднебљем. Остале Јевреје је протерао из Рима
и у случају њиховог повратка у престоницу запретио им доживотним ропством.
Из Рима је протерао астрологе.
Да би Рим сачувао од скитница, разбојника и изазивача немира разместио је римске
страже по читавој Италији.

112
 Тиберије је био изузетно штедљив. Смањио је трошкове за позоришне представе и
гладијаторске игре. Борио се против непотребног луксуза и раскоши.
Нагнао је Сенат да донесе одредбу којојм се утврђује тржишна цена намирница.
Борио се против зеленаштва. Наиме, дужници су имали обавезу да у што краћем
року повериоцима врате 2/3 дуга, а тај дуг повериоци су морали уложе у италску земљу, тј.
у земљу дужника.
Што се тиче његове градитељске делатности, Светоније приповеда да за читаве
своје владавине није саградио ниједне величанствене зграде, јер и оно једино што је
започео, Августов храм и обнову Помпејевог позоришта, оставио је недовршеним.
Од 23. године - После Друзове смрти (23) Тиберије је занемарио државне послове.
Са друге стране расте број оптужба о увреди величанста. Бројни угледни грађани су се
нашли пред судом. Тако 25. је године дигнута оптужба против Кремуција Корда пошто је у
својим Аналима одао хвалу Бруту, а Гаја Касија назвао последњим Римљанином. Корд је
гладовањем себи одузео живот. Едили су спалили његове списе. Кордова ћерка је сачувала
један, који је објављен у време Калигулине владе.
Цвета делатност потказивача, који заштиту налазе код Сејана и Тиберија.
Напокон, године 26. Тиберије се повлачи у Кампанију. Тацит као разлог царевог
напуштања Рима наводи Сејанове смисалице, затим да да одушка својим пороцима и
напокон бекство од амбициозне мајке. Писац тврди да се Тиберије већ тада одлучио да се
не враћа у Рим.
Године 29. умрла је Јулија Августа. То је била једна енергична жена која је имала
велики утицај на Тиберија. Тацит наводи да је званична царева писма потписивала она.
Дион Касије приповеда да је желела да буде изнад сина у власти и да је у једном тренутку
и почела у свему да управља као једини владар. Како га је мајка стално подсећала на своје
заслуге, Тиберије се стао повлачити у себе. Као један од разлога да побегне из Рима Тацит
управо наводи Јулију. Када је напокон умрла, Тиберије није дошао на сахрану под
изговором послова, а такође није дозволио да јој се дају божанске почасти. Тацит
приповеда да док је Августа била жива Тиберије се још и суздржавао, али по њеној смрти
његовој окрутности нема краја.

Елије Сејан и судбина Германикове породице

Тацит сматра да 23. година представља прекретницу у Тиберијевој влади. Наиме, од

смрти сина Друза он испољава своју окрутност или повлађује окрутности других. Узрок и
повод томе био је Елије Сејан.

Околности доласка на власт - Елије Сејан је потицао из редова витезова. Његов

отац је у време Августа био префект преторија, а у време Тиберија постаје префект Египта.
Године 15. сам Сејан добија звање префекта преторија. Уживао је нарочиту Тиберијеву
наклоност. Бројним сплеткама, подржавајући потказиваче, многе угледне грађане је послао
на суд под оптужбом о увреди величанства.

113
 Тиберије му је веровао као оданом човеку, а “пријатељство" ће се још учврстити
онда када Сејан спасе живот цару, пошто се овај последњи повукао у Кампанију (26).

Сејанов план о ванредној власти - Сејан је сањао о освајању ванредне власти.

Прво је своју власт над преторијанцима посебно учврстио пошто је кохорте, до тада
разбацане по Италији, окупио у један логор у околини Рима.
По смрти Друза Млађег (23) приближио се његовој жени Ливији. Желео је да
постане старатељ Гемела, сина Друза и Ливије, потенцијалним Тиберијевим наследником.
Године 25. моли Тиберија да му да руку Ливије, али цар му даје неодређен одговор.
Судбина Агрипине и њене деце - У међувремену, Сејан све време ради против
Германикове породице и потхрањује мржњу Тиберија према Агрипини и њеној деци.
Напокон, године 29. Тиберије, који је тада боравио на острву Капреју, шаље писмо Сенату
у коме Агрипину оптужује за надменост и пркос, а њеног сина Нерона за љубав према
младићима и неморал. Агрипина и Нерон су проглашени кривим и протерани на острва
Панадатрију и Понциј. Други Агрипинин син Друз, који је пратио Тиберија на Капреј,
године 30. је осумњичен да ради против цара и затворен. Нерон је погубљен већ 30.
године. У избеглиштву Агрипина и Друз своје животе завршавају гладовањем 33. године.
Тацит приповеда да је Друз последњих дана јео грозну храну - вуну из душека. Сваки дан
Друзовог заточеништва, његови изрази лица, речи, су бележени. Те белешке је по Друзовој
смрти Тиберије дао да се прочитају у Сенату. Најмлађи Агрипинин син, Гај Цезар, остао је
у животу будући малолетан и стога што је у свему подражавао Тиберија.
Светоније тврди да је Тиберије Сејана подигао на највишу моћ не толико из
пријатељства колико зато да са његовом помоћу уништи Германикову децу и да свом
рођеном унуку Гемелу осигура наследство у власти.
Као конзули за 31. годину били су изабрани Тиберије и Сејан. Сејану се чинило да
се све одвија према плану. Међутим, потценио је Тиберијеву проницљивост.

Сејанов пад - Јосиф Флавије сведочи да је Тиберије 30/31. године примио писмо од
Антоније, Германикове мајке. У писму је Антонија оптужила Сејана да ради против цара.
Тиберије коначан обрачун са Сејаном поверава Макрону, префекту вигила (некадашњи
римски ватрогасци).
Макрон долази у Рим. Непосредно пре седнице Сената позива Сејана на страну и
показује му писмо у коме му Тиберије наводно гарантује трибунска овлашћења. Сејан, не
сумњајући у вести, улази сав срећан у већницу. Макрон користи време да оде до логора
преторијанаца и обавести их да је Сејан смењен са положаја и да је он именован за новог
префекта преторија. Потом одлази у Сенат где чита Тиберијево писмо. Све време Сенат
штите вигили и онемогућавају продор преторијанаца. Пошто је Сејан оптужен за издају,
ухваћен је и погубљен. Тужну судбину доживела је и његова породица, као и бројне
његове присталице.

114
 Судбина Ливије - По Сејановој смрти његова бивша жена у једном писму
упућеном цару оклеветала је Ливију да је заједно са Сејаном отровала свог мужа Друза.
Иако су многи сумњали, Антонија је затворила своју ћерку и ова је умрла од гладовања.

Последње године владавине

Тиберије је након открића Сејанове завере наставио са судским процесима и

наредних неколико година када би му се неко имало учинио сумњивим. Једна од
Тиберијевих жртава био је Секст Марије, најбогатији човек у шпанским провинцијама.
Оптужен је за родоскрнављење и бачен са Тарпејске стене, а сам цар задржао је његове
руднике бакра и злата. Потом је наредио да се побију сви који су имали везе са Сејаном, а
који су били утамничени. У истој години објављена је смрт Асинија Гала. Сазнавши за
Агрипинину смрт, толико се обрадовао да је Сенат одлучио да се сваког 14. октобра
Јупитеру дају заветни дарови. Онда се устремио ка Планцини, те је она извршила
самоубиство.
Својим унукама Тиберије је 33. године изабрао мужеве: Друзилу је дао за Луција
Касија, а Јулију за Марка Виниција – обе Германикове кћери. Отприлике у исто време Гај
Цезар оженио се Клаудијом, ћерком Марка Силана.
Тиберију су 35. године стигли парћански прваци без знања краља Артабана, који се
после Германикове смрти осилио. Тражили су да им из Рима пошаљу Фраата, сина
истоименог краља. Тиберије је то и урадио, али се овај у Сирији разболео и умро. Онда је
поставио Тиридата за противкраља Артабану. Римски војсковођа Вителије успео је да
протера Артабана из Јерменије и тако је поставио Тиридата на престо. Међутим, у даљем
току ратовања Артабан је био успешнији и Тиридат је морао да се повуче у Сирију.
36. године избио је пожар. Изгорео је један део Цирка тик уз Авентин и сам
Авентин. Тиберије је за обнову изгорелих кућа дао 100 милиона сестерција.
Утицај Макрона је све више растао. Након смрти Клаудије, натерао је своју жену да
заведе Гаја Цезара и да му измами обећање да ће је узети за жену. Тиберије се убрзо
разболео и пао у постељу. Међутим, кренуо је да се опоравља, али је Макрон наредио да га
убију.

115
ГАЈ ЦЕЗАР КАЛИГУЛА (37 – 41)

Извори

О животу и владавини Гаја Цезара Калигуле приповедају, између осталих: Тацит у

Аналима, Светоније који је саставио Калигулин животопис, Дион Касије у Римској
историји, Јосиф Флавије...

О животу и каријери до избора за цара

Гај Цезар Калигула рођен је 12. године н.е. од оца Германика и мајке Агрипине
Старије. Германик је био син Друза Старијег, сина Клаудија Нерона и Ливије Друзиле,
последње Августове жене, и Антоније, ћерке Марка Антонија и Октавије, Августове
сестре. Агрипина Старија је била ћерка Марка Агрипе, Августовог војсковође, и Јулије,
Августове ћерке из брака са Скрибонијом.
Гај Цезар је одрастао међу рајнским војницима и војници његовог оца из милоште
су га назвали Калигулом или чизмицом. Светоније сведочи да је Гај пратио оца у Сирију.
Пошто му је отац преминуо (19), Гај се вратио у Рим, где је становао код мајке. Када је
Тиберије прогнао Агрипину, Гај је једно време живео код своје прабабе Ливије Аугусте, а
по њеној смрти (29) код бабе Антоније. Са деветнаест година (31) одлази Тиберију на
острво Капри.

Околности доласка на власт

Године 37. преминуо је Тиберије. Као наследнике означио је своје унуке:

двадесетпетогодишњег Гаја, сина Германика, и осамнаестогодишњег Тиберија Гемела,
сина Друза Млађег. Гај је уживао подршку Макрона, заповедника преторијанаца, и Сената.
Овим постаје једини наследник Тиберија и преузима сва звања која је уживао његов
претходник. Такође је узео и титулу “отац отаџбине", коју је Тиберије својевремено одбио.

116
Калигула као цар

На почетку своје владе Калигула води политику измирења. Обавезао се да ће

сарађивати са Сенатом, а предложио је и деификацију Тиберија. Посинио је Гемела и
именовао га за наследника. Као колегу на положају конзула за 37. узео је свог стрица
Клаудија. Посетио је острва на којима су његова мајка и брат Нерон нашли смрт и њихов
пепео је пренео у Рим. Доушницима није посвећивао пажњу. Амнестирао је оне који су
били осуђени под Тиберијем. Тиберијеве одлуке признате су за неважеће. Допустио је
коришћење оних списа (Кремуција Корда, Касија Севера) који су били забрањени од
Августа и током Тиберијеве владе. Огромна средства трошио је на позоришне представе,
као и на грађевине. Дао је да се изгради мост преко Напуљског залива. Започео је градњу
водовода и амфитеатра на Марсовом пољу. Ипак, оваква политика није дуго потрајала.
Јесени 37. Гај је тешко оболео и једва се спасао смрти. Међутим, болест је оставила
трага на његово душевно здравље. Његова влада је прерасла у тиранију. Извори тврде да је
Калигула живео у инцесту са својим сестрама. Најдража му је била Друзила. Раставио ју је
од мужа и сам живео са њом. Када се разболео, именовао ју је својим наследником.
Међутим, Друзила је умрла пре њега и он ју је деификовао. Калигула је био склон
разврату. Отимао је жене угледних грађана и проводио неколико дана са њима. На крају се
оженио Цезонијом, женом такође развратном. Она му је родила ћерку.
Калигула је посебно био окрутан према Сенату. На пример, нагнао је угледне
сенаторе да пред њим стоје огрнути прегачом, као какви робови.
Пошто су знатна материјална средства која је прикупио Тиберије брзо потрошена,
Калигула је стао разрезивати нове порезе. На пример увео је порез на проституке.
Организовао је принудне лицитације.
Калигула је такође оптуживао богате људе и конфисковао њихову имовину.
Са кипова богова скидао је главе и постављао своју. Поред осталог, наредио је
намеснику Сирије да његову статуу постави у храму у Јерусалиму.
Наредио је да се убије његов таст Силан, затим Макрон, кога је раније склонио са
положаја заповедника преторијанаца поверивши му управу над Египтом и напокон Гемела.

Калигулин пад

117
 Зиму 39/40. Гај је провео у Германији и Галији, тобоже ратујући. Тамо се суочио са
завером намесника доње Германије - Гнеја Корнелија Лентула Гетулика. Гетулик је
вероватно радио у интересу Лепида. М. Е. Лепид, Августов праунук и муж Друзиле,
претендовао је на престо. Пошто је завера разоткривена, Гетулик и Лепид су погубљени, а
Гајеве сестре Ливила и Агрипина Млађа бејаху протеране под осудом да су радиле против
брата. Пролећа 40. Гај се вратио у Рим потпуно луд. Тирански начин Калигулине
владавине изазвали су незадовољство Сената и преторијанаца.
Године 41. Гај, његова жена Цезонија и двогодишња ћерка Друзила, убијени су у
једној завери преторијанаца коју је предводио војни трибун преторијанаца, Касије Хереја.
КЛАУДИЈЕ (41 – 54)

Извори

О животу и владавини Клаудија сведоче, између осталих, Тацит у свом спису

Анали, затим Светоније који је саставио један животопис Клаудија и Дион Касије у својој
Римској историји. Корисне податке пружају још и Јосиф Флавије, Јувенал, Плиније...

О животу и каријери до избора за цара

Клаудије је рођен 10. године п.н.е. од оца Друза Старијег и мајке Антоније. Друз
Старији је био Тиберијев брат, односно син Клаудија Нерона и Ливије Друзиле, последње
Августове жене. Антонија је била ћерка Марка Антонија и Октавије, Августове сестре.
Дакле, Клаудије је био рођени брат чувеног војсковође Германика.
Клаудије је у дечаштву прележао дечју парализу. Та и друге болести ослабиле су
његову телесну грађу, али му је памет остала здрава. Ипак, због физичких недостатака
мајка га је називала “недовршеним чудовиштем", а остала родбина га је презирала.
Породица га је држала по страни и Клаудије се још у младости одрекао свих сањарења о
политичкој или војној каријери. Посветио се изучавању наука. Добро је говорио грчки,
служио се етрурским, а писао је, на подстицај Тита Ливија, о историји Рима, Картагине и
Етрурије. Измислио је три нова слова и додао их старом алфабету. Написао је и једну
аутобиографију. Волео је коцку, пиће и књижевност.
По први пут је изабран за конзула тек са 47 година. Колега по магистратури му је
био братић Гај Цезар Калигула. Међутим, ни као конзул није уживао поштовање угледних
грађана. Често су му се подсмевали.

Околности доласка на власт

Преторијанци поздрављају Клаудија као новог цара - Године 41. у једној завери,
коју је организовао преторијанац Хереја, убијени су император Гај Цезар Калигула, његова

118
жена и малолетна ћерка. Сенат се понадао правој обнови републике, али су га
преторијанци претекли именовавши као новог императора Клаудија.
Када је Клаудије сазнао за смрт царске породице, уплашивши се по сопствени
живот, сакрио се иза једне завесе у вртној кућици. Ту су га преторијанци и нашли. Пошто
није знао како ће се ствари одвијати, да би сачувао живот направио се тупоумним.
Преторијанци су га одвукли у свој логор и поздравили га као цара. Сенат је на крају
потврдио овај избор.

Клаудије-цар - Ступивши на власт, Клаудије је наградио са 15 000 сестерција

припаднике оне гарде која га је довела на престо. Клаудије је недвосмислено признао
сувереност војске. Са друге стране, обећао је да ће сарађивати са Сенатом.
Клаудије иступа као противник политике свог претходника. Амнестирао је све оне
политичке изгнанике који су били принуђени да напусте Рим у време Калигулине владе.
Том приликом је дозвољен и повратак Калигулиних сестара Агрипине и Јулије, које су
својевремено оптужене да раде против брата. Клаудије је такође поништио и већину
Калигулиних одлука, као на пример ону да скупштине бирају магистрате. Интересано је да
је Клаудије наредио и да се Гајеве убице похватају, затворе и погубе, будући да је било
опасно да цареве убице остану наслободи.

Управа

Образовање снажног бирократског апарата - Мада је Клаудије исказивао

почасти Сенату, праву управу у земљи имали су сам Клаудије, његов кабинет и државна
служба која се постепено образовала из редова ослобођених робова. Четири кабинета
руководила су државном службом: државни секретар или ab epistulis, благајник или a
rationibus, још један секретар или a libellis и државни тужилац или a cognitionibus.
На челу кабинета налазили су се ослобођеници: Нарцис, Палант и Калист. Када је
аристократија покушала да негодује против уздизања бивших робова, Клаудије је обновио
звање цензора (48), себе поставио на овај положај и ревидирао списак сенатора. Из Сената
избацује све оне који се противе његовој политици, а нове чланове регрутује из редова
витезова и из провинција.

Програм изградње - Обезбедивши подршку администрације, Клаудије је сада био

у прилици да спроведе опсежан програм изградње. Дао је да се ископа један канал како би
се смањио водостај Тибра и тиме умањила могућност поплаве Рима.
Завршио је тзв. Клаудијев аквадукт, који је започео Калигула, и изградио један
канал, Нови Анијен. Ради бржег довоза жита у престоницу, подигао је још једну луку у
Остији. Спровео је воду из језера Фуцин у реку Лирис. Пре пуштања воде из језера
симулирао је поморску битку, у којој је узело учешћа 19 000 ослобођеника. Окупио се
народ читаве Италије да би присуствовао том спектаклу. Иначе, Клаудије је волео да

119
приређује представе и игре. Тако је организовао и стогодишње игре (47.), иако није
прошло сто година од последњих игара (17. п.н.е.).

Остале мере - Становницима Трансалпинске Галије дао је грађанска права. На

једној бронзаној плочици пронађеној у Лиону 16. веку, сачуван је део Клаудијевог говора
Сенату у коме Клаудије позива Сенат да као чланове прими оне Гале који су добили
грађанска права (48).Тројанцима, као прецима римског народа, опростио је данак за сва
времена. Јевреје је протерао из Рима. Проширио је границе pomeriuma (49).

Војничко напредовање је уредио на следећи начин:

1. заповедник одреда коњаника помоћних чета (cohors),

2. заповедник одреда римских коњаника (ala)
3.заповедник дела легије или заповедник читаве легије.

Политика према сенаторском сталежу и плебсу

Клаудије је своју владавину почео са амнестијом и укидањем одлука свог

претходника. Он је у много чему настојао да следи Августову политику. У прво време
нови цар је тежио владању у слози са Сенатом. Али га је покушај устанка војника у
Илирији 42. године, које су подржавали неки сенатори, натерао на промену политике
према аристократији. Према плебсу Клаудије је наставио Августову политику. Током
његове владавине трошени су огромни новци на приређивање игара. Као и Август, и он је
приредио секуларне игре, иако од 17. године п.н.е. још није било прошло сто година. У
Риму и Италији појављују се под Клаудијем нове грађевине: зида се нови водовод, граде се
путеви, поново се подиже Остија, која је постала главна италска лука. Под Клаудијем је, у
циљу иригације, спроведена вода из Фучинског језера, која је требало да наводњава знатну
површину.

Спољна политика

Британија - Клаудије је 43. године организовао поход на Британију, којим је успео

да стави под контролу већи део полуострва. На челу експедиције стајао је Аул Плаутије,
кога је касније заменио сам цар. Племенске вође Брита у јужном делу острва признавали
су власт Римљана и пружили им помоћ у борби против саплеменика. Али су Римљани са
северним племенима морали да воде дуг и упоран рат.
У Британији је 50. године завладао немир: непријатељи су упали у земље
савезничких племена. Публије Осторије је повео кохорте и потиснуо побуњенике. Да се не
би поново удружили, решио је да војним акцијама разоружа сумњива племена. Први отпор
пружили су Ицени, али после њиховог пораза умирила су се племена која су се колебала
на рат са Римом. Римска војска је пошла на Деканге, опустошила поља и покупила плен.

120
Племе Силура није било отворено ни за какве преговоре, па су морали бити покорени
ратом. Њихов краљ, Каратак, после пораза пребегао је британској краљици Картимандуи,
али га је она бацила у окове и предала Римљанима. У Риму је његово заробљавање
изазвало велико одушевљење. Убрзо је умро и Публије Осторије. Чим је сазнао за његову
смрт, Клаудије је послао Аула Дидија, како провинција не би остала без намесника. Дидије
је затекао лошу ситуацију: једна легија под командом Манлија Валента доживела је пораз.
Дидије је успео да врати ситуацију под контролом.

Освајање Мавретаније и приључење Тракије - Још је Калигула позвао у Рим и

натерао на самоубиство мавретанског краља Птоломеја, сина Јубе II. Али Римљани нису
успели одмах да завладају његовом краљевином. У земљи је избио устанак и покоравање
Мавретаније завршено је тек 45. године. Освојена област подељена је на две царске
провинције (Мавретанија Тингитанска и Мавретанија Цезаријска), којима су управљали
прокуратори.
Под Клаудијем је престала да постоји и Трачка краљевина (46. године). Један њен
део припао је Мезији, док је од другог створена прокураторска провинција. Легијама које
су се налазиле у Мезији заповедао је легат. Он је имао задатак да чува земље на доњем
Дунаву од упада варвара.

Политика према Германима - Политика према германским племенима под

Клаудијем огледала се у томе што Римљани нису допуштали уједињење германских
племена, подржавајући расправе међу самим племенима, а тако исто и династичку борбу
која је вођена у самим племенима.
Племе Херуска је 47. године затражило од Рима да им постави краља. Римљани су
им послали Италика, који је живео у Риму. Испрва су га скоро сви волели, али су
политичке струје успеле да заметну грађански рат. Протеран је, али се вратио, уз помоћ
Лангобарда. Ускоро су и Хауци упали у доњу Германију. Вођа им је био Ганаско, из
племена Канинефата. Ове упаде решио је Корбулон.
Хати су 50. године изазвали велику пометњу у Горњој Германији својим
пљачкашким упадима. Легат Публије Помпоније је послао помоћне трупе Вангиона и
Немета са савезничком коњицом и скренуо им пажњу да предупреде пљачкаше.
Победивши Хате, Помпоније је добио тријумфалне инсигније. Отприлике у исто време,
Ваније, кога је Друз Цезар поставио Свебима за краља, протеран је из свог краљевства.
Покрет против њега потекао је од Вибилија, краља Хермундура и његових сестрића
Вангиона и Сидона. И поред молби за помоћ, Клаудије се није умешао. Ипак, обећао је
Ванију уточиште ако буде свргнут, а намеснику Паноније, Палпелију Хистру, написао је
наредбу да распореди дуж Дунава своју легију и помоћне трупе сакупљене у његовој
провинцији. Ваније, изгубивши битку, пребегао је флоти која га је чекала на Дунаву, а за
њим и његове присталице.

121
 Политика према Партима - Митридат се, уз Клаудијеву подршку, 42. године
вратио на престо Јерменије, али га је 51. свргао његов нећак Радамист. Међутим, његова
владавина врло брзо је постала непопуларна, те је нови краљ Парта, Вологаз I, добио
прилику да интервенише. Брзо је заузео Артаксату и Тигранокерту и на престо поставио
свог млађег брата Тиридата. Јака зима и избијање епидемије приморали су Парте да се
повуку, а Радамист је ово искористио и повратио контролу над земљом. Међутим, његово
понашање према поданицима било је још горе него раније, те су се они побунили.
Радамист је 54. морао да побегне код свог оца у Иберију, а Тиридат се поново учврстио у
Јерменији.
Немири у Јудеји и Киликији 52. - Прокуратор Јудеје, познат као Феликс, сматрао
је да му његов положај омогућава велики степен самовоље. Због тога је међу Јудејцима
дошло до немира и могућег изгледа на устанак. Ова провинција је била тако подељена, да
су Галилејци били под Вентидијем Куманом, а Самарићани под Феликсом. Ова два народа
била су у таквој завади, да су могли ући у рат, да се није умешао сиријски намесник
Квадрат. Јудејци који су побили римске војнике били су осуђени на смрт. Теже је било са
Куманом и Феликсом јер је Клаудије, сазнавши за узроке устанка, дао Квадрату право да
суди и прокураторима. Квадрат је, међутим, одредио Феликсу место међу судијама и
примио га у трибунал како би онемогућио оне који су хтели да га оптуже. Куман је поднео
казну за учињено и провинцији је враћен мир.
Убрзо после тога побунила су се киликијска племена, позната под именом Кисти.
Под вођством Троксобора утврдили су се у кршевитим планинама и упадали отуда у
приморје, у градове, нападали ратаре и грађане, а нарочито трговце и бродаре. Опсели су и
град Анемуриј. Коњица послата у помоћ из Сирије, под префектом Курцијем Севером,
била је разбијена. На крају је краљ тог приморског краја успео да разједини варваре
обмањујући масу примамљивим обећањима, а краља лукавством. Троксобор и неколико
првака били су убијени, док је са осталима поступио благо.

Клаудијев пад - Извори, ненаклоњени Клаудију, тврде да је његова политика

зависила од воље његових ослобођеника и његових жена. Модерна историографија
сматрада су управо они допринели његовом паду.

Ослобођеници - Клаудије је образовао снажан бирократски апарат; толико снажан

да у једном тренутку ни сам га није могао надзирати. Прилику су искористили
представници тог апарата да се, злоупотребљавајући свој положај, обогате. На пример,
Нарцис и Палант, користећи свој висок положај, продавали су звања, изнуђивали мито,
оптуживали оне људе чијих су се имања желели домоћи. Тако у једном тренутку они
постају најбогатији људи античког света. Ускоро ће се ови ослобођеници директно мешати
у Клаудијеву династичку политику.

Месалина - Године 38, после више неуспелих бракова, оженио се

шеснаестогодишњом Валеријом Месалином, праунуком Октавије. Месалина му је родила
122
једну ћерку, Октавију, и једног сина, Британика. Да је имала велики утицај на свог мужа
сведочи и протеривање (41), по њеном налогу, Клаудијеве рођаке Јулије и филозофа
Сенеке због наводне прељубе.
Месалина је била неверна жена и године 48. када је Клаудије био заузет послом у
Остији, на своју руку се удала за конзула Гаја Силана. Јавност је ово протумачила као
издају и покушај да се Силан доведе на престо. Клаудије је наредио да се похватају сви
Месалинини љубавници и погубе, а Месалини која се склонила из Рима, дао је прилику да
се брани на суду. Међутим, Нарцис је послао људе који су је убили.
Агрипина Млађа - По Месалининој смрти, године 48. ослобођеници траже жену
Клаудију. Нарцис предлаже бившу цареву жену Елију Петину, Калист богату Лолију
Паулину, а Палант цареву братаницу Агрипину Млађу. Пошто је 49. године Вителије
предложио да се дозволи брак између стрица и братанице и пошто је Сенат његову одлуку
одобрио, Клаудије се оженио Агрипином. Тацит приповеда да од тренутка када је
Агрипина постала Клаудијева жена, све сеу држави изменило. Сви су њу слушали, а њој
власт није служила за забаву. Исте године Агрипина је вратила Сенеку из прогонства
(Корзика) и поверила му свог сина Домиција на подучавање. Затим, оклеветавши Силана,
вереника Клаудијеве ћерке, Агрипина је успела да свог сина наметне Октавији као новог
вереника. Напокон, Агрипина је израдила да Лолија буде окривљена за увреду
величанства, а једна жена угледног рода протерана је само зато што је Клаудије рекао да је
лепа.
Године 50. Клаудије је усинио Домиција, који од се од тада назива Нероном.
Агрипина пак добија титулу Августа. Следеће године је Нерон обукао мужевну тогу, а
Агрипина на место префекта преторија доводи свог пријатеља Бура Афранија. Године 53.
Нерон се оженио Октавијом.
Након пет година брака Клаудије се освестио и видео шта Агрипина ради. Одлучио
је да оконча њену превласт и спречи њене планове у вези њеног сина, па је зато Британика
именовао својим наследником. Агрипина тада предузима одлучујући потез: нахранила је
Клаудија отровним печуркама и он је умро после дванаест часова агоније (54).
Преторијанци су као новог цара поздравили Нерона.

123
НЕРОН (54 – 68)

Извори

О Нерону нам сведоче Тацит у својим Аналима, Светоније, Дион Касије у својој
Римској историји, Јосиф Флавије…

Долазак на власт и прве године владавине

Још од првих дана владавине младог цара почиње борба на двору. Прва жртва у
новом принципату био је азијски проконзул Јуније Силан, кога је уклонила Агрипина јер
се бојала освете, пошто му је претходно убила брата Луција. Исто тако је бацила у тамницу
Нарциса и натерала га да се убије. Убиство за убиством би се низало да нису Афраније Бур
и Анеј Сенека стали томе на пут.
Настојање Неронове мајке Агрипине да игра истакнуту улогу у држави довелo је до
реакције од стране њеног сина, кога су жустро подржавали Бур и Сенека. На крају је
Агрипина изгубила свој прeђашњи утицај на двору. Нерон се прво заљубио у
ослобођеницу Акте, и упоредо с тим осећао је презир према својој жени. Онда је Клаудијев
рођени син Британик, кога је Агрипина хтела истакнути насупрот свом сину, био отрован.
Још му је више засметало мајчино присуство када се упустио у љубавну везу са Сабином
Попејом 58. године. Агрипина је била гневна због овога, те је Нерон одлучио да се реши и
ње. Идеју за убиство Агрипине изнео је ослобођеник Аницет, заповедник мизенске
морнарице. Идеја је била да се Агрипина доведе на лађу, на којој је требало исценирати
несрећу, како би свака сумња о убиству била спречена. Међутим, Агрипина је преживела,
схвативши да је ово било намештено. Онда је Нерон послао Аницета са четом ка њеној
кући, те су је тамо и убили 59. године.
62. године умро је Бур. Не зна се да ли од болести или од отрова. Његова смрт
сломила је и Сенекину моћ, кога су нападали његови противници, приписујући му разне
оптужбе. Он се убрзо повукао у приватан живот. Нерон је убрзо отерао Октавију, под
изговором да је нероткиња и наговорио је једног од њених слугу да је оптужи за
прељубништво с робом. Након тога се оженио Попејом. Октавија је прогнана у Кампанију,
али је ово изазвало толико негодовање у народу, да је Нерон морао да је врати натраг.

124
Међутим, Нерон није одустао од своје замисли. Натерао је Аницета да призна наводну
прељубу са Октавијом. Након тога га је прогнао на Сардинију, где је живео у прогонству
као богаташ. Затим је донео едикт којим је оптужио Октавију да је завела заповедника
морнарице, те ју је прогнао на острво Пандатерију. Тамо је убрзо и убијена. Попеја је 63.
године родила Нерону кћер. Нерон јој је дао име Августа, а жени је подарио истоимену
титулу. Али је то дете умрло после четири месеца. Попеја је касније страдала од самог
Нерона: у бесу ју је ударио ногом, иако је очекивала дете (65. године). Попејино тело није
спаљено, већ је балсамовано и сахрањено у гробници Јулијеваца.
Политика према Сенату

Нерон је своју владавину почео са декларативном најавом у Сенату о поштовању

права Сената, који ће одлучивати о свим најважнијим државним питањима. Себи је
задржао само право одлучивања о оним провинцијама у којима се налазила војска.
56. године у Сенату се расправљало о незахвалности ослобођеника. Постављен је
захтев да патрон добије право да поништи ослобођење, ако се ослобођеник покаже
недостојан тога. Нерон је написао Сенату да се тужбе патрона против ослобођеника
решавају од случаја до случаја, али да се не одузимају права свим ослобођеницима. Истим
поводом забрањено је трибунима да присвајају права претора и конзула, или да позивају у
Рим људе из Италије који подлежу нормалном, судском поступку. Затим је ограничена
власт едила и одређена је граница до које курулни, а до које плебејски едили смеју да
узимају јемства и да изричу новчане казне. Нерон је затим одузео квесторима управу
државне благајне и поверио је префектима. Наредне године (57) донесена је сенатска
одлука која је истовремено значила и казну и јемство за сигурност: ако некога убију
његови робови, заједно са њима биће погубљени и они који би по тестаменту добили
слободу, али би остали под истим кровом.
Закон о увреди величанства враћен је на снагу 62. године.

Нерон и широки слојеви римског грађанства

У Риму је 61. Године од руке свог роба убијен префект града Педаније Секунд. По
старом закону требало је осудити на смртну казну све робове који су се у тренутку убиства
налазили под истим кровом са својим господарем. Ствар је дошла до Сената, где су се
чули гласови у корист укидања старинске одлуке, али је већина сенатора била против
њеног укидања. Стари принципи однели су победу, али када је требало извршити пресуду
и повести на погубљење 400 робова Педанија Секунда, скупило се мноштво људи, који су
протестовали против погубљења. Цар је морао објавити едикт, којим је осудио поступак
мноштва, и послати јаку пратњу, која је ухапшене довела до губилишта.
Нерон је трошио огромна средства на позоришта и то му је доносило одређену
популарност међу римским плебсом. Цар је био страствен љубитељ позоришних представа
и сам се појављивао на сцени као певач, или пак у циркуској арени, као кочијаш. На сцени
је дебитовао у Напуљу, а одатле је прешао у Ахају, где је добио венце. Ту се срушило

125
позориште, али нико није био повређен, па је Нерон испевао песме у славу боговима, у
славу срећног исхода. Онда је у Беневенту Ватиније приредио гладијаторске игре. Нерон је
одустао од путовања у Ахају и вратио се у Рим.
Велику несрећу представљао је пожар из 64. године, који је трајао читавих десет
дана. Изгорео је знатан део Рима. Кружили су гласови да је узрочник те невоље сам цар. У
изворима нема никаквих потврда за ову верзију. Али су ти гласови били опасни по цара, и
да би их пресекао, Нерон је подвргао строгим казнама хришћане. Рим је после пожара
поново подигнут.
Финансијско стање царства

Честе представе, које је Нерон приређивао, и нове градње захтевале су огромна

средства. Намети за провинције су се повећавали, што је изазивало незадовољство
провинцијског становништва. Истовремено са повећавањем пореза Нерон је у првом
раздобљу своје делатности покушао да доведе у ред управу у провинцијама: неколико
намесника било је осуђено због злоупотреба. Уведена су нова ограничења делатности
закупаца и унеколико побољшани услови за трговину у провинцијама. Нерон је чак хтео да
укине све непосредне порезе, али је Сенат одбацио тај пројект, јер је он поткопавао моћ
царства.

Неронова источна политика

55. године у Јерменију је послан Домиције Корбулон, који је деловао заједно са

сиријским легатом Квадратом Умидијем. Он је успео да потисне Тиридатов напад на
Јерменију, заузевши Артаксату и порушивши њене бедеме 58. године. За овај успех Нерон
је добио титулу императора. Корбулон је 60. године кренуо ка Тигранокерти, која му се
предала без борбе, те је због тога поштеђена. Након тога је заузео утврђење Легерда. Тада
је Тиридат поново покушао да продре у пограничне крајеве Јерменије, али га је
Корбулонов легат Верулан у томе спречио. Тада је на престо Јерменије стигао Тигран, кога
је Нерон изабрао на ову позицију. После неуспелог похода из 61-62. године Римљани су
следеће године успели да издејствују повлачење партске војске и склапање мировног
уговора, заснованог на компромису: Римљани су Тиридата признали за јерменског краља,
али је Тиридат знакове краљевског достојанства морао да прими у Риму из руку римског
цара. У ту сврху Тиридат је предузео пут у Италију, и 66. године Нерон је свечано ставио
Тиридату, који је клечао, дијадему на главу, док је народ поздрављао Нерона као
победника.
Из Мезије је предузета експедиција против варвара који су опседали Херсонез.
Експедицијом је руководио војсковођа Плаутије Силван, који се истакао у Британији. У
Нероново време пада окупација упоришта у Босфорској краљевини и на Тауриди од стране
Рима. У тим областима распоређени су римски гарнизони, али северна обала Црног Мора
никад није претворена у римску провинцију, нити је римска власт вршила неки нарочит
утицај на унутрашње уређење тих области. Истовремено Нерон је наставио Клаудијеву

126
политику на претварању вазалних краљевина у провинције. За време његове владавине
Риму je прикључена вазална краљевина Понт.

Политика према Германима

У Германији је, за време Неронове владавине, стање било доста мирно. На челу
војске били су Паулин Помпеј и Луције Ветер. Помпеј је извршио регулацију Рајне, а
Ветер је намеравао да споји Мозел и Саону. Фризи су, због одсуства војних акција римске
војске, решили да се населе у близини реке. Међутим, Дубије Авит их је натерао да се
обрате цару с молбом, што сам цар није одобрио. Исту ту земљу заузели су Ампсивари јер
су их протерали Хауци. Међутим, они су касније дошли у сукоб са другим племенима, те
су побијени. Истог лета водила се велика битка између Хермундура и Хата, коју су
Хермундури добили. Убиjце, који су били римски савезници, захватио је пожар.

Устанак у Британији

Крајем 59. године Британијом је управљао Гај Светоније Паулин. Он је организовао

експедицију на острво Мону, која је била средиште друидизма – националне келтске
религије, забрањене под Клаудијем. У одсуству Светонија Паулина избио је устанак у
самој Британији. Краљ племена Ицена оставио је пред смрт за свог наследника римског
цара, а за сунаследнике - две своје кћери. Али су после краљеве смрти земљу почели да
пустоше центуриони, а у његовој кући свиме су управљали царски робови. Самовоља
Римљана прешла је све границе: краљица Будика била је подвргнута телесној казни, а над
њеним кћерима је почињено насиље. Иценско племство изгубило је имања и било
претворено у робље. Будика је позвала своје саплеменике и друге Британце на освету.
Користећи се одсуством главних војних снага, устаници су напали римска провинцијска
средишта (Камулодунум, Лондиниј, Вероламиј), чији становници нису могли да пруже
отпор. Тек по повратку Светонија Паулина устанак је био окрутно угушен (61. године).

Почетак Јудејског рата

На Истоку, једна од најнемирнијих провинција била је Јудеја. 66. године локални

сукоб Јудејаца са Грцима довео је до устанка, коме римске власти испрва нису придавале
важност, али када је легат Сирије приликом покушаја заузимања Јерусалима претрпео
пораз, устанак се проширио на читаву Јудеју. У сврху његовог гушења у Јудеју је 66.
године послат Тит Флавије Веспазијан, познат по својим војним успесима у Британији.

127
Пизонова завера

Опозициона усмерења сенаторског сталежа одразила су се и у завери Гаја

Калпурнија Пизона (65. године), у којој су учествовали најистакнутији сенатори и са њима
повезани преторијански заповедници. Најприврженији су били Субрије Флав, трибун једне
преторијанске кохорте, и центурион Сулпиције Аспер. Главну снагу завереници су видели
у префекту преторијанаца Фенију Руфу. Међутим, нека Епихарида, која је била упућена у
заверу, покушала је да привуче официре флоте у Мизену, али ју је капетан Волусије
Прокул пријавио цару. Он је одбацио оптужбу, али је Епихариду задржао у затвору.
Завереници су решили да убију Нерона на дан игара у Цирку, посвећених Церери.
Разрадили су детаљан план поводом тога. Ове планове осујетио је ослобођеник Милих,
пријавивши Нерону Сцевина. Оптужба би пала у воду да Милихова жена није скренула
пажњу своме мужу на дуге и тајне Сцевинове разговоре с Антонијем Наталисом, на то да
су обојица Пизонови присни пријатељи. Наталис је ухапшен и био је приморан да
проговори. Он је одао Пизона, а затим и Сенеку. Сазнавши да је Наталис проговорио,
Сцевин је одао остале. Схвативши да је завера пропала, Пизон је себи пресекао вене.
Сенека је такође био принуђен на самоубиство, иако нема прецизних потврда да је и он
учествовао у завери. Самоубиство је извршио и песник Лукан.
Нерон је опростио казну Антонију Наталису и Церварију Прокулу, као награду за
проказивање. Милиха је богато наградио. Када је завршио чистку, Нерон је сазвао војнике
у скупштину и поделио им сваком по 2 000 сестерција и уз то одредио да бесплатно
добијају жито. Пред сенаторима је одржао говор, а народу упутио проглас коме је додао
све оптужбе и признања осуђених. После тога појачани су прогони аристократије.

Нерон и Сенека

Сенека је у Клаудијево време био уплетен у неке дворске интриге, па је због тога
прогнан на Корзику. Неронова мајка Агрипина је издејствовала његов повратак у Рим, па и
много више: Сенека је заједно са Афранијем Буром, префектом преторијанаца, постао
тутор малолетном Нерону, његов васпитач и главни саветник у државним пословима. Од
самог почетка философ-васпитач у Сенеки морао је да се смењује са дворјанином јер је
био моћан, богат и веома цењен. Али држало га је пре свега пријатељство и савез са Буром.
Временом је почео да смета Нерону, те се Сенека све више претварао у попустљивог и

128
смерног дворјанина. Када је Нерон убио своју мајку Агрипину, Сенека је за њега саставио
беседу у којој се Нерон оправдавао и бранио. Када је Бур умро, Сенека је изгубио свој
главни ослонац, преторијанску гарду. Стекао је огромно имање, па је настојао да се на
миран начин разиђе са Нероном. Повукао се у Кампанију на своја добра. Али, пошто је био
уплетен – стварно или не – у Пизонову заверу, морао је да изврши самоубиство.

Трасеа Пет и Бареа Сорано

Након што је поубијао доста људи, Нерон је одлучио да се реши Трасеје Пета и
Бареа Сорана. Мрзео је обојицу, посебно Трасеу јер је изашао из Сената када се говорило о
Агрипининој смрти и зато што о Јувеналским играма није узео видног учешћа. Та увреда је
још дубље погодила Нерона зато што је Трасеа у Патавију, свом родном граду, обучен у
трагичку одору певао на играма које је основао Тројанац Антенор.
За Бареу Сорана већ се нашао тужилац – римски витез Осторије Сабин, који га је
принудио да дође са дужности азијског проконзула. Бареа се на тој дужности својом
праведношћу и вредноћом замерио цару. Али његов главни грех био је пријатељство са
Плаутом и тобожња тежња да придобије провинцију за преврат. За изрицање пресуде
изабрано је време када је Тиридат долазио у Рим да прими јерменску круну. Тиме се хтела
одвући народу пажња. Након што су осуђени, добили су допуштење да сами одаберу смрт
којом ће умрети. Тужиоци Еприје и Косутијан добили су по 5 000 000 сестерција, Осторије
1 200 000 и квесторске инсигније.

Неронов пад

Ослободивши се утицаја који су га ограничавали, Нерон је почео да води

раскалашан живот, који је изазивао осуду од стране владајућих кругова. Одушевљавање
уметношћу прелази све границе, и 66. године Нерон је кренуо на пут по Грчкој, надајући
се да ће Грци по заслузи оценити његову уметност. Као захвалност за изречене похвале и
почасти грчким градовима је објављена слобода и ослобођење од свих пореза.
Нерон се 68. године вратио у Италију и прославио своје победе на грчким играма. У
Рим је ушао на истим колима на којима је некада Август славио свој тријумф. Заузет
својим уметничким успесима, Нерон је мало пажње посвећивао унутрашњем животу
царства: у провинцијама је растао антиримски покрет, много незадовољника било је и у
Риму, непоуздани су били чак и преторијанци. Први се дигао намесник Лугдунске Галије –
Гај Јулије Виндекс. Њега су подржавала галска племена, оптерећена претерано високим
порезима, као и управници других провинција. Нерон је послао против Виндекса трупе
које су се налазиле у Горњој Германији. Виндекс је био потучен и извршио је самоубиство.
Али та победа није спасила Нерона. Против њега су устали преторијанци, и цар је био

129
присиљен да побегне из Рима. Своје последње тренутке Нерон је провео у вили једног од
својих ослобођеника. Уз помоћ тог ослобођеника он је извршио самоубиство.

ГРАЂАНСКИ РАТ 68-69.

Римски цар Нерон био је последњи представник династије Јулијеваца-

Клаудијеваца. Како Нерон није имао наследника поставило се питање ко би био достојан
да га наследи. Тацит приповеда да је у времену које следи цар могао бити изабран и ван
Рима. То је с тога што се царева власт заснивала на власти над војском. Тако да је,
практично, онај ко командује војском могао бити поздрављен као цар, с тим што војска
одлучује о томе ко ће бити цар.

Сервије Сулпиције Галба

Извори

О животу Сервија Сулпиција Галбе сведоче Тацит у свом делу Историје, Светоније
који је написао његов животопис у делу Дванаест римских царева, али и Плутарх.

Порекло. Каријера до избора за цара.

Галба је рођен 3. године н.е. Када га је Ливија Оцела посинила једно време се звао
Луције Ливије Оцела. Високе државне положаје заузимао је под Тиберијем, Калигулом,
Клаудијем и Нероном.
Био је претор, намесник Аквитаније, затим конзул и напокон намесник у Германији.
По Калигулиној смрти војска је била спремна заклети се на верност Галби, али је он ту
част одбио. Због тога је наишао на наклоност цара Клаудија. Две године је као намесник
провео у Африци. Године 60. послат је у Тараконску Шпанију.

Околности доласка на власт

Виндекс, намесник Галије Лугдуненсис, иначе пореклом из романизоване

аристократске галске породице, устао је против римског цара Нерона и подршку као новом

130
цару пружио намеснику Тараконске Шпаније - Галби. Вергиније Руф, намесник Доње
Германије и човек одан Нерону, супротставио се Виндексу, поразио га и угушио устанак.
Вергинијеви војници су били спремни да га поздраве као императора, али је он то одбио
правдајући се својим ниским пореклом (наиме, потицао је из витешког сталежа).
Пошто је Нерон напустио Рим и побегао, Сенат и преторијанци потврдили су избор
Галбе за новог цара. Додељена му је титула август, али и цезар, иако са својим
претходницима није био ни у каквој родбинској вези.

Галба – цар

Галбин претходник Нерон испразнио је римску благајну. Да би побољшао

финансијску политику царства одлучио је да смањи расходе државе. Прва на удару нашла
се римска војска, на чије издржавање је највише новца одлазило. Уз то одбио је и да
исплати награде преторијанцима које су његове присталице обећале. Дао је да се погубе
конзул Турпилијан, који је по налогу Нерона прикупљао војску у северној Италији за рат
против Виндекса, затим намесника Африке Мацера и напокон намесника Горње Германије
Капита. Оваквом политиком Галба је стекао непријатељство и војника и преторијанаца и
сенатора.

Аул Вителије

Порекло. Каријера до избора за цара.

У јесен 68. године као намесника Горње Германије Галба је поставио Аул Вителија.
Отац Аул Вителија, Луције Вителије, био је истакнути сенатор тога времена. Три пута је
био конзул, а у једном тренутку је обављао и цензорска овлашћења. У време Клаудијевог
похода на Британију управљао је Римом. О његовом сину Аулу извори су доста скромни.
Високе државне положаје је заузимао за време владавине Калигуле, Клаудија и Нерона. 60.
године био је намесник у Африци, а 68. године Горње Германије.

Околности доласка на власт

Вителија су на устанак против Галбе подстакла два легата, Елије Цецина и Фабије
Валенс. У време када је Галба управљао Тараконском Шпанијом, Цецина је био квестор у
једној од шпанских провинција. Пружио је подршку Галби као цару, а Галба га је наградио
једном легијом у Германији. Мада је Цецина очекивао још привилегија (нових), оне су
изостале, па је он стао на страну против Галбе. Валенс је на управу добио некадашњу
легију Вергинија Руфа. Уложио је доста труда како би војнике натерао да се закуну на

131
верност Галби. Такође је издејствовао да се намесник Горње Германије, Капит, због
нелојалности погуби. Валенс је сматрао да ће Галба знати да цени овакву пожртвованост,
али очито да цар није то учинио пошто се Валенс придружио Цецини.
Јануара 69. године две легије у Германији одбиле су да положе заклетву верности
Галби. Биле су спремне да одговарају само Сенату и римском народу. Аул Вителије је тада
својим војницима дао избор: или да угуше побуну или да изаберу новог цара. Валенс је
искористио прилику и подршку пружио Вителију.

Реакција у Риму

Мада је у Рим стигла вест о побуни трупа у Германији, Галба је сматрао да то није
стога што је он већ веома стар (имао је 78 године), већ с тога што нема наследника.
Одлучио је да посини Клаудија Пизона, човека који је порекло водио од Марија Лицинија
Краса (он је био савременик Гаја Јулија Цезара) и кога је посинио Калпурније Пизон.

Салвије Отон

Порекло. Каријера до избора за цара. Околности доласка на власт

О животу и делатности Салвија Отона сведоче Тацит и Светоније.

На ово посињење неблагонаклоно је гледао Салвије Отон. Био је син истакнутог
сенатора тог времена. Сам се истакао на Нероновом двору. Своју жену је чак уступио цару.
Као награду или да би га се ослободио, Нерон је 58. године Отона послао као намесника у
Луситанију. Десет година касније Отон ће се побунити против Нерона и подршку пружити
Галби. Онда када је Галба именован за цара, Отон долази у Рим. Надао се да ће бити
награђен, али је цар уместо њега посинио Пизона. Отон се приближава и онако већ
незадовољним преторијанцима и учествује у завери у којој су Галба и Пизон убијени.
Преторијанци и Сенат као новог цара именују Отона. С обзиром да се Отон показао као
умерен владар, били су задовољни својим избором.

Вителијев поход на Италију

Отон је у Риму био изабран за цара, али су Вителија седам легија са Рајне
поздравиле као императора. Отону су подршку пружиле афричке и источне провинције,
док су Вителија подржале Шпанија, Галија и Британија. Вителије је на располагању имао
16 легија, док је Отон имао 13 легија које су биле разбацане дуж царства. Рат је био
неминован.

132
 Отон напушта Рим и одлази на север Италије како би организовао отпор. Вителије
пак војску под командом Цецине и Валенса шаље преко Алпа. Прва значајна и одлучујућа
битка одиграла се код Кремоне, мада је у изворима она позната као битка код Бедриакума.
У овој бици Вителијеви војници извојевали су победу, а вест о поразу Отон је примио у
Брикселуму. Да би спречио даља крвопролића, Отон је извршио самоубиство.

Вителије- цар

На свом путу ка Италији, Вителије је посетио поприште битке код Кремоне.

Стигавши у Рим, отпустио је преторијанце који су били наклоњени Отону и нове изабрао
из германских легија. Напустио је праксу да на високе државне положаје доводи
ослобођенике. Није прихватио титулу цезар, само понекад је дозвољавао да га назову
августом, а углавном је користио име Германик.

Догаћаји на истоку

У међувремену, Муцијанус, намесник Сирије и човек аристократског порекла,

предлаже Веспазијану, намеснику Јудеје, да се удруже у борби против Вителија. Пошто
Муцијанус није имао деце и био је наклоњен Веспазијановом сину Титу, био је спреман да
подржи Веспазијана као цара. Рачунао је на верност своје три сиријске легије, на три
Веспазијанове јудејске легије, на подршку префекта Египта и његове две легије и напокон
на подршку легије у Мезији која је недавно из Сирије пребачена на Балкан. Такође надао
се подршци легија на Дунаву, које су у рату Вителија и Отона пружиле подршку
последњем. План Веспазијана и Муцијануса био је:

− да Египат отежа снабдевање Рима житом

− да Муцијанус преко Балкана крене на Италију
− да Веспазијан остане на истоку.

Поход на Италију

Пошто је стигла вест да је јула 69. године префект Египта поздравио Веспазијана
као новог императора, као и вест о Мацијанусовом походу на Италију, легат панонске
легије Антоније Примус био је расположен да устане против Вителија. Он је био млад и
веома амбициозан. Својевремено је своје услуге понудио Отону, али је овај остао
равнодушан. Сада је, у новом устанку, Антоније видео своју прилику. Одржан је један
састанак у Птују, данашња Словенија.

133
 Након њега Антоније је, не сачекавши појачање, кренуо на Италију. У сусрет
Антонију, Вителије је послао војску под командом Цецине, пошто је Валенс био болестан.
Већ тада Цецина размишља о издаји. Војску је поделио на два дела: једну је послао у
Хостилију, а другу у Кремону. Тајно преговара са Антонијем Примусом, али је
разоткривен и уклоњен. У међувремену, Валенс се опоравио и кренуо ка северу земље.
Антоније сазнавши за судбину Цецине, као и о походу Валенса, одлучио је да нападне
војску непријатеља која је стационирана у Кремони. Антоније је поразио ову војску, а
затим и ону која се налазила у Хостилији. У историји, овај догађај је познат као друга
битка код Бедриакума, мада се све одиграло близу Кремоне. Град који је био одан
Вителију сравњен је са земљом, а становништво продато у ропство.
Вителијев пад

Против Вителија дигле су се и снаге у Мизенуму. Пошто је опасност претила и са

севера и са југа, Вителије решава да снаге на северу повуче до Нарније и тамо их
супротстави Антонију, а да у Мизенум пошаље свог брата Лусиуса. У међувремену,
Валенс је покушао да регрутује трупе у Галији, али је том приликом био заробљен и
убијен. Антоније, дошавши до Нарније, у непријатељски табор је бацио одсечену
Валенсову главу, са циљем да докаже да је њихов најбољи генерал мртав. Војници су
капитулирали.
Пошто за Вителија, како се чини, није било наде, Антоније му је предложио да се
пензионише, а понудио му је и новац. Вителије склапа споразум са Веспазијановим братом
Сабинусом, а префектом града, у Аполоновом храму. Међутим, Вителијеве присталице
натерале су га да се држи задате речи. Антоније продире у Рим, а Вителије бива збачен с
власти и убијен на Гемонским стубама.

134
ДИНАСТИЈА ФЛАВИЈЕВАЦА

ВЕСПАЗИЈАН ФЛАВИЈЕ (69-79)

Извори

О животу и делатности Веспазијана Флавија сведоче Тацит, у свом спису Историје,

и Светоније који је саставио један животопис Веспазијана. О ванредној Веспазијановој
власти сведочи сачувани фрагмент текста Lex imperio de Vespasiani.

Живот Веспазијана до избора за цара

Веспазијан Флавије рођен је у једном сабинском селу недалеко од Реате. Светоније

тврди да је био тамног порекла, тј. да није потицао из угледне породице. Веспазијанов деда
био је центурион у редовима Помпејеве војске, док му је отац био цариник у провинцији
Азији. Сам Веспазијан високе државне положаје заузимо је под Калигулом, Клаудијем и
Нероном. Био је војни трибун у Тракији, квестор на Криту и у Кирени; затим је 39. године
вршио звање градског претора, када је организовао игре у част Калигулине победе у
Германији. У време Клаудија, Веспазијан постаје легат једне легије у Германији. Потом је
премештен у Британију где се истакао као војсковођа. Године 51. изабран је први пут за
конзула. Неколико година касније послат је као заповедник у Африку. Тамо је правично и
скромно управљао. Познато је да је пратио Нерона у Ахају. Године 66. постаје намесник
Јудеје и Нерон му је поверио рат против побуњених Јевреја. Веспазијан је заузео готово
све градове Јудеје, осим Јерусалима, када му је стигла вест о Нероновој смрти (68). У
време када је Аул Вителије ушао у Рим, намесник Сирије Муцијанус изражава спремност
да поздрави Веспазијана као новог цара. Године 69. Веспазијан одлази у египатску
Александрију, где га је префект Египта поздравио као императора, док Муцијанус са
војском креће на Италију. Децембра 69. године војска одана Веспазијану, под командом
Антонија Примуса, улази у Рим, са власти свргава Вителија и убија га.

135
Веспазијан-цар

Дан посла убиства Аул Вителија, Сенат је потврдио избор Веспазијана за цара.
Управа над градом прво је понуђена Антонију Примусу, а потом, када је са војском стигао
у Рим, Муцијанусу и млађем Веспазијановом сину Домицијану. Муцијанус и Домицијан,
као градски претори, управљали су у име Веспазијана. Пошто су у току своје владе
доделили бројна именовања, Веспазијан је једном приликом са иронијом приметио да се
чуди како му још наследника нису послали. Напокон, у јесен 70. године Веспазијан стиже
у Рим и предузима низ мера како би себи обезбедио што сигурнију власт:

− преторијанска кохорта. Распустио је 16 преторијанских кохорти које је образовао

Вителије и регрутовао 9 нових.

− Lex imperio de Vespasiani. О Веспазијановој ванредној власти сведочи фрагмент овог

текста. Овим законом Веспазијан добија право да склапа уговоре, да сазива и председава
Сенатом, да именује магистрате... и напокон да чини све оно што сматра најбољим по
државу. Веспазијан, дакле, добија она права која су уживали његови претходници, тачније
Август, Тиберије и Клаудије.

− Сенат. Веспазијан у Сенат уводи оне људе који нису тежили превласти и којима није
сметала царска власт. Не само да уводи муниципалну аристократију, већ и становнике
римских провинција. Тацит приповеда да је ова мера унела штедљивост у римски живот.
Међутим, стари сенатори нису били задовољни Веспазијановом политиком према Сенату.
Међу њима се посебно истицао Хелвидије Приск. Прво, предложио је да обнова Капитола,
који је страдао у грађанском рату, падне на терет државе и да у томе Веспазијан само
помаже. Сенат, састављен од нових људи, одбио је предлог Приска. Затим Приск устаје
против Веспазијановог присталице Еприуса Мацера, кога је оптужио да је у време Нерона
примио од цара 5 милиона сестерција за прогон Присковог зета. Напокон, Веспазијан је
дао да се Приск протера, а 75. је исти погубљен, не зна се под којим околностима.

− Астролози. Филозофи. На предлог Муцијануса, Веспазијан је из Рима протерао

астрологе који су својим претсказивањима често били узрочници многих немира. Из града
је такође протерао филозофе (стоичаре), који су били наклоњени Приску и другим
старијим сенаторима.

− Звања. Почев од 69. године Веспазијан је сваке године биран за конзула. Био је princeps
senatus, а уживао је и цензорска овлашћења.

- Династичка политика. Године 70. када је отишао у Рим, рат против побуњеника у Јудеји
поверио је свом сину Титу. Тит је успео да заузме Јерусалим и 71. године заједно са оцем
прославио је тријумф. Тит добија трибунска овлашћења и imperium maius. Заједно са оцем

136
био је конзул 70, 72,74-77. и 79. године. Млађи Веспазијанов син, Домицијан, звање
конзула добио је 73. године, а конзул суфектус био је од 75. до 77. године. Наведено иде у
прилог претпоставци да је Веспазијан радио на учвршћавању династије.

− Предупређивање завера. Као и против његових претходника, тако и против Веспазијана

биле су организоване завере. Разоткривање тих завера Веспазијан је поверио свом сину
Титу, поставивши га начело преторијанаца. Једна од највећих организована је 79. године
од стране Еприуса, Мацера и Цецине. Међутим, ова завера је пропала, а завереници су
побијени.

Веспазијанова финансијска политика

Веспазијанови претходници испразнили су римску благајну. Да би поправио

финансијско стање Веспазијан уводи низ нових пореза, па чак и на јавне клозете.
Војницима је платио само обећане награде, док се ванредним (додатним) нису
могли надати.

Веспазијанова градитељска делатност

Мада је био познат по штедљивости, Веспазијан је обезбедио новац за обнову

Капитола који је страдао у грађанском рату. Да би показао како брине о јавном добру,
срушио је омражену Неронову палату подигнуту после пожара 64. и место ње подигао
амфитеатар Флавијеваца, познат под називом Колосеум (у центру амфитеатра налазила се
колосална статуа). Амфитеатар је завршио његов син Тит.

Политика према провинцијама

Градовима у Шпанији доделио је грађанска права, док је Грчкој укинуо аутономију

коју јој је дао Нерон.

137
ТИТ (79-81)

Извори

О животу и делатности Тита Флавија сведочи Тацит у свод делу Историје, затим
Светоније који је написао његов животопис и Дион Касије.

Војна и политичка каријера до избора за цара

Титов отац био је Веспазијан Флавије, римски цар од 69. до 79. године. Тит је
одрастао на двору цара Клаудија и био је вршњак и пријатељ Британика. Истакао се као
војни трибун у Германији и Британији. Године 67, када му је отац био намесник Јудеје,
Тит је на управу добио једну легију у Јудеји. Године 69/70. отац му поверава рат против
јудејских побуњеника. Године 70/71. заузео је Јерусалим и потом заједно са оцем
прославио тријумф. Добија трибунска овлашћења и imperium maius. Био је конзул 70,
72,74-77. и 79. Цензорска овлашћења добија 71. године. Да би предупредио завере против
оца, Тит је именован за префекта преторија. Службу је вршио више него ревносно. Године
79. Веспазијан се тешко разболео. Пред смрт је захтевао да га подигну из кревета, будући
да је сматрао да цар треба да умре стојећи. Захваљујући својим претходним положајима
Тит је без већих проблема наследио оца у лето 79. године.

Тит-цар

Тит је у традицији познат као најбољи римски цар. Његово време обележено је
слогом између Сената и цара. Толико је водио рачуна о јавном добру и људима да је
једном приликом, када никоме није учинио какво добро (милост), наводно рекао:
»Пријатељи, данас сам изгубио дан». У његово време завршен је амфитеатар Флавијеваца.
Посведочена је ерупција Везува и страдање градова Помпеје и Херкуланума. Тит је
преминуо од болести 81. године.

138
ДОМИЦИЈАН (81-96)

Извори

О животу и делатности Домицијана сведоче Тацит у биографији свога таста

Агриколе, Светоније који је написао његов животопис, Плиније Млађи, његов савременик,
Квинтилијан и Дион Касије.

Политичка каријера до избора за цара

Домицијанов отац био је римски цар Веспазијан 69-79, старији брат Тит, такође
цар79-81. Домицијан је рођен 51. године, у време очевог првог конзулата. Када му је отац
поздрављен као император имао је 18 година. У току владе Аул Вителија све време је
остао у Риму и једино се склонио на сигурно када су отпочели немири и тако избегао
судбину свог стрица Сабинуса. Децембра 69. године, пошто је Сенат потврдио избор
Веспазијана за цара, привремена управа над градом поверема је Муцијанусу и Домицијану
као градском претору. Тада је Домицијан доделио низ наименовања да је његов отац са
иронијом приметио да се чуди да му нису послали наследника. Веспазијан се вратио у Рим
70. године и од тог тренутка он ће бити у сенци свог брата. Године 73. био је први пут
изабран за конзула, а звање конзула суфектуса вршиће у периоду од 75. до 79. Заједно са
братом биће конзул 80. године. Године 81. Тит се разболео и убрзо преминуо. Пошто није
имао директних потомака, на престолу га је наследио брат - Домицијан.

Домицијан – цар

Извори нису благонаклони према Домицијану. Сматрају да је хладан, без смисла за

хумор, сумњичав и резервисан. Оштру критику Домицијанове владе налазимо код Тацита
у биографији Агриколе. Како се Домицијан отуђио од Сената, а писци наших извора су
углавном припадали сенаторском сталежу, њихова нетрпељивост је разумљива.
Домицијан, поставши цар, звање конзула је вршио од 82. до 89, као и 90, 92. и 95.

139
(укупно17 пута), као император био је поздрављен чак 22 пута, а узео је и доживотна
цензорска овлашћења.

Спољна политика Домицијана

Германија (82/83) - Године 82/3. Домицијан организује један војни поход на Галију
и Германију. Неки научници сматрају да је то с тога што је желео да учврсти утицај међу
оним легијама које су биле узрок многих немира. Званично, поход је био уперен против
германског народа Хата, који је насељавао средњи ток реке Рајне. Домицијан је успео да
потисне Германе и у част тог успеха прославио је тријумф, подигао тријумфални лук, узео
надимак Германик, а плату легијама повећао за једну трећину.

Дунав (84-88) - Простор северно од Дунава насељавала су племена германских

Свеба, Сармати и Дачани. Тада је Дачанима управљао краљ Децебал. Децебал прелази
Дунав и продире на простор римске провинције Мезије. Намесник провинције покушао је
да му се супротстави, али је претрпео пораз и погинуо. Тада Домицијан организује поход
против Дачана, али убрзо са њима склапа споразум и Децебал се повлачи преко Дунава.
Префект преторија Корнелије Фусцус, самоиницијативно прелази реку и продире на
територију дачког краљевства. У бици до које је дошло, Фусцес је претрпео пораз и
изгубио живот. Отприлике у то време провинција Мезија подељена је на две мање: Горња
и Доња Мезија (86/87.). После опсежних припрема, године 88. Домицијан је послао војску
против Децебала. Чак су легије са Рајне и из Далмације биле пребачене на Дунав. До
одлучујуће битке дошло је код Тапеја, где су Римљани извојевали победу. Међутим, нису
успели да победу потпуно искористе због немира на западу.

Германија (89) - Године 89. у Горњој Германији избио је устанак Антонија

Сатурнина. Да је ову побуну Домицијан озбиљно схватио сведочи чињеница да се сам
спремао да угуши устанак и да је у ту сврху легије из Шпаније, под вођством будућег цара
Трајана, пребацио на север. Убрзо се показало да за тим није било потребе. Наиме, војска
Доње Германије остала је верна цару и сама је угушила побуну. Сакупљену војску
Домицијан је искористио за војни поход против Маркомана и Квада. Ова германска
племена били су римски савезници. Под изговором да нису пружили помоћ Римљанима у
рату против Дачана, Домицијан одлучује да их нападне. Германима су у помоћ прискочили
Сармати.

140
 Дунав (89) - Да би имао одрешене руке у рату против Сармата, Домицијан је
склопио мир са Децебалом. Децебал, искористивши прилику, пристаје на мир под условом
да му Домицијан у краљевство пошаље искусне занатлије и да му плаћа годишњи трибут.
Такође је пристао да римска војска прође кроз његово краљевство ради борбе са
Сарматима. У јесен 89. године Домицијан се вратио у Рим и прославио два тријумфа: у
част победе над Хатима и у част победе над Дачанима. На Форуму је дао да се изради
његова коњаничка статуа.. Савременици нису благонаклоно гледали на његову политику.
До 93. године Домицијан је умирио Сармате.

Унутрашња политика Домицијана

- Финансијска политика: благајна празна, градитељска делатност, представе,

повећане плате војницима, трибут Децебалу
- Градитељска делатност: Обнова Капитола, храмови, Стадион, Одеон, Наумахија
- Dominus et deus: “нека мрзе, само нека се боје”
- Провинције: забрана гајења винове лозе. Светоније тврди да чиновници никада
нису били ни праведнији ни скромнији но у Домицијаново време.
- Сенат: Домицијан је био резервисан и сумњичав према Сенату. Како је време
углавном проводио у својој вили на Албинској планини, неколико миља удаљеној
од Рима, отуђио се од Сената и изоловао. У току своје владе погубио је 12 конзула,
као и многе сенаторе. Разлози оваквој политици, а које нам нуде извори, тривијални
су. На пример, Отанов нећак био је погубљен зато што је прослављао рођендан свог
ујака.

141
АНТОНИНИ

МАРКО КОКЦЕЈ НЕРВА (96 – 98)

Извори

О животу и делатности Нерве сведоче Плиније Млађи, затим Светоније у

животопису Домицијана, напокон Дион Касије, сачуван код Ксифилина.

Политичка и војна каријера до избора за цара

Марко Кокцеј Нерва потицао је из сенаторске породице. Његов деда био је

пријатељ римског цара Тиберија, а његов ујак био је ожењен једном од Тиберијевих унука.
Сам Нерва истакао се под владом Нерона и Веспазијана. Учествовао је у гушењу Пизонове
завере, а 71. био је конзул заједно са Веспазијаном. Интересантно, у време Веспазијанових
наследника нама није позната Нервина делатност. Исто тако не знамо околности које су
довеле 66-огодишњег Нерву на власт.

Околности доласка на власт

Године 96. у једној завери убијен је римски цар Домицијан. Расправља се о питању
идентитета завереника. Према изворима, Домицијана су убили његови ослобођеници, а као
учесник завере помиње се и Домицијанова жена, а ћерка Корбулона, префекта преторија из
времена Нерона. Завера је била брижљиво испланирана и по смрти Домицијана одмах је
изабран нов цар. Интересантно, новоизабрани није потицао из рода Флавијеваца. Наиме,
Домицијан није имао деце, а својевремено се потрудио да погуби Клеменса и Сабинуса,
своју браћу од стрица. Ипак, и поред овога, по Домицијановој смрти у животу су још увек
били његови братићи, а синови Клеменса, носиоци династије Флавијеваца. Међутим, они
су, можда због њихове малолетности, занемарени у избору за цара. Дакле, са
Домицијановом смрћу гаси се владавина династије Флавијеваца.

142
 Из данас непознатих разлога, Сенат царску власт додељује Нерви. Том приликом
Сенат је проклео сваку успомену на Домицијана, наредио да се његове статуе поруше, као
и да се из разних натписа избрише његово име. Потказивачи или delatores, прогнани су из
града, а омогућен је повратак политичким емигрантима. Слога Сената и цара обезбеђена је
обећањем Нерве да без судске одлуке неће погубити ниједног сенатора.

Нерва - цар

Нерва као цар није уживао подршку ни војске ни преторијанаца, а којису остали
верни његовом претходнику. Једном приликом преторијанци иступају са захтевом да се
казне Домицијанове убице. Нерва је захтев одлучно одбио, чак нудећи у замену своју
главу. Ипак, преторијанци на своју руку убијају заверенике, а префект преторија чак
приморава Нерву да им захвали за овај чин. Нерва размишља о абдикацији, али га
присталице саветују да посини каквог намесника провинције и тиме обезбеди подршку
његових легија. Нервин избор био је Трајан, намесник Горње Германије. Трајана је Нерва у
одсуству посинио и обезбедио му високе државне положаје. Нерва умире 98. године.

143
МАРКО УЛПИЈЕ ТРАЈАН (98 – 117)

Извори

О животу и делатности Трајана сведоче Плиније Млађи, затим Дион Хризостом и

напокон Дион Касије, сачуван код Ксифилина. За спознавање спољне политике велику
корист пружа сведочанство Трајановог стуба.

Политичка и војна каријера. Околности доласка на власт

Марко Улпије Трајан је први римски цар који није потицао из Рима. Наиме,
породица Трајана потицала је из Xиспаније, али је у ствари била италског порекла.
Трајанов отац био је истакнути сенатор у време Флавијеваца. Сам Трајан рано се посветио
војној каријери и чак десет година вршио је звање војног трибуна. Мада нам његова
каријера до избора за цара није у потпуности позната, знамо да је године 89. на захтев цара
Домицијана легије из Xиспаније довео у Германију. Једно време био је намесник Горње
Германије. Године 97. посинио га је римски цар Нерва. Свог очуха Трајан никада није
видео, а по његовој смрти послао је писмо Сенату у коме прихвата све додељене почасти,
изузев звања “оца отаџбине" (које ће узети нешто касније). Трајан је све до 99. остао на
Рајни борећи се против варвара, а крајем године долази у Рим.

Унутрашња политика

Цар и Сенат - За све време своје владе Трајан се трудио да сарађује са Сенатом.
Због тога ће и у традицији бити упамћен као добар владар. Док је Домицијан инсистирао
да га ословљавају са dominus et deus, сенатори су Трајана тако ословљавали из поштовања.

Социјална политика. Привреда - У време Трајана развија се установа

алиментарних фондова. Наиме, новац из државне касе давао се ситним и средњим
земљопоседницима уз ниску камату, око 5 процената. Новац од камате држава је потом

144
давала за одгој деце без родитеља, као и сиромашним породицима. Читава ова установа
била је наводно израз цареве дарежљивости и бриге за становништво.
У циљу развоја италске привреде, Трајан захтева од сваког сенатора да у италске
градове уложи 1/3 своје укупне имовине. Хадријан ће ову меру смањити на 1/4.
Такође, да би обезбедио лакши довоз жита у Рим, Трајан је оспособио луку у
Остији, што је нешто раније покушао Клаудије, али није у томе успео.

Административна реформа - Трајан уводи институцију коректора, који су имали

задатак да надзиру финансијске прилике царства, а који су бирани из редова сенатора.
Коректори су надзирали градове у Италији, али и провинције.
Градитељска делатност - Искористивши плен добијен у рату против Дачана,
Трајан је саградио један Форум, пет пута већи но Августов. Очистио је Квиринал, а о
количини однете земље сведочи висина Трајановог стуба. Спирала која обавија стуб
садржи представе о царевом походу на Дакију. На врху се прво налазила статуа цара, која
је касније замењена статуом св. Петра. Трајан је први цар који није сахрањен у Августовом
маузолеју, већ је његов пепео похрањен у постољу. На Форуму се налазила једна базилика
(судница), две библиотеке и маузолеј који је завршио Хадријан.

Спољна политика

Дакија - Године 101. Трајан је подигао два моста преко Дунава. Дачани су
одлучили да Римљанима наметну исцрпљујућ рат. Нису им се супростављали у отвореном
боју, повлачили су се ка унутрашњости земље, а за собом су уништавали поља и летину, а
загађивали су и воду. С друге стране, Трајан је намерно споро напредовао и при том
градио путеве и утврђења. Прошавши тзв. “Гвоздена врата", нагнао је непријатеља да му
се супростави у бици код Тапеја. Мада су Римљани извојевали победу, она није била
коначна. Док је током зиме 101/102. Трајан мировао, Децебал прелази залеђени Дунав и
удара на Доњу Мезију. Трајан му је кренуо у сусрет и потом га потиснуо. Неки историчари
верују да се развила битка код једног града, који ће у част Трајанове победе бити назван
Никопољ. Пролећа 102. Трајан решава да продре у источни део краљевства. Децебал већ
тада шаље посланство Римљанима, али оно није наишло на добар пријем. У међувремену,
Трајан, прешавши Карпате, војску дели на две целине; једна је имала задатак заузимања
непријатељских упоришта на југу, док је друга, на челу са Трајаном, кренула ка дачкој
престоници Сармигезетузи. У то време Децебал је капитулирао. Трајан прима титулу
Dacicus, и период понижавајућег положаја Рима за сада је био окончан, али у суштини
Дачко краљевство и Децебал остају неокрњени.
До 105. године на северној обали Дунава подигнута су бројна римска утврђења и
испоставе. Римљани су понтонски мост преко Добрете стали замењивати великим,
каменим. Све ово нагнало је Децебала да посумња у поштене намере Римљана. Он је
подигао устанак, заузео територију римских савезника Сармата и заузео и римска
утврђења. Године 106. Трајан је организовао нов поход и сада је напад усмерио ка

145
Сармигезетузи. Нападнута из два правца престоница је брзо заузета. Децебал је успео да
побегне, али је у извршио самоубиство. Трајан је анектирао простор Дакије и у његов
посед долазе рудници злата.

Арабија - Од краја 1. века моћ Набатејског краљевства постепено опада, будући да

су римски морнари, као и други, пронашли једноставније трговачке путеве ка Индији. Тако
105. године, по налогу Трајана, намеснику Сирије неће требати више од једне легије да
сруши аутономију краљевства. Следеће године стеновита Арабија била је укључена у
састав Римског царства, под именом Provincia Arabia.

Партија - У време Нерве и Трајана Партијом је владао Пакор. Међутим, 110.

године његов брат или зет Хорзоје диже устанак и постаје нов партски краљ. Хорзоје,
потом, продире у Јерменију, свргава јерменског краља постављеног од Римљана и на власт
доводи Аксидара, једног од Пакорових синова. Према уговору између Парта и Римљана, а
склопљеног у време цара Нерона, Парти су имали право да постављају владаре Јерменије,
наравно под условом да тај избор потврди римски цар. Како је Хорзоје на своју руку
поставио новог краља, Трајан добија повод за организовање војног похода на Исток.
Године 113. Трајан се нашао у Ахаји. Том приликом примио је партско посланство, које га
обавештава да је Аксидар свргнут са власти, а као нов краљ постављен други Пакоров син
Партимасир. Посланство се надало да ће Трајан потврдити избор новог краља и тиме
избећи рат, али их Трајан није удостојио одговора већ је наставио ка Истоку. Уз помоћ
кавкаских клијентских краљева, Трајан продире у Јерменију. У сусрет мује изашао
Партимасир, ставивши пред цареве ноге своју круну. Надао се да ће мује Трајан вратити.
Насупрот очекивањима, Трајан анектира простор Јерменије, а управу над земљом поверава
једном прокуратору из витешког сталежа. Уплашивши се, Партимасир је покушао да
побегне, али је ухваћен и погубљен. Хорзоје није могао да одговори на акције Трајана,
будући да је био заузет династичким борбама у свом краљевству. Заузетост партског
краља Трајан је свакако знао да искористи. Продро је у северну Месопотамију и заузео
градове Низибис и Бетну. Тада је узео титулу Parthicus. Током зиме (115/116) римске
трупе у Низибису граде флоту, која ће послужити као понтонски мост за прелазак војске
преко Тигра. Пролећа 116. Трајан заузима партску престоницу Ктесифон, а стиже и до
Персијског залива, где “купа оружје у мору". Трајан се носио мишљу да на овом простору
оснује провинцију Вавилонију, али у томе су га омели устанци у недавно освојеним
територијама.

Устанак у Египту и Кирени - Још од времена Августа јеврејске и грчке заједнице

у Египту сукобиле су се око удела у самоуправи једног града. Грци су уживали подршку
Римљана и самим тим имали привилегованији положај но Јевреји. Године 115. Јевреји
дижу устанак и потискују Грке све до Александрије. Префект Египта покушао је да среди
ствар, али у томе није успео. Устанак се проширио на Кирену и Кипар, а Дион Касије
тврди да је више стотина хиљада људи страдало. Напокон, Трајан легије из Дакије шаље

146
на југ и устанак је угушен 117. године. Исте ове године Трајан је оболео у Антиохији.
Пожурио је у Рим, али га је смрт сачекала у Киликији.

ПУБЛИЈЕ ЕЛИЈЕ ХАДРИЈАН (117 – 138)

Извори

О животу и делатности Хадријана сведочи један животопис сачуван у збирци

Царске повести, као и Дион Касије у својој Римској историји. Корисне податке налазимо
и у сачуваним одломцима текстова из Хадријановог времена, а који су објављени у збирци
Изабрани латински натписи.

Политичка и војна каријера до избора за цара

Публије Елије Хадријан је потицао из једне породице која, у време Ханибаловог

похода на Италију, напушта град Хадриј и сели се у Шпанију. Сенаторски статус породица
стиче у време Цезара. Како је још као дечак изгубио оца, његов старатељ постао је Трајан.
Хадријан се рано посветио војној каријери. У време Нерве, био је војни трибун на
Рајни, као и на Дунаву. Године 101, као квестор Трајана, учествује у Првом дачком рату. У
Другом дачком рату (106) на управу добија једну легију. По завршетку рата, Хадријан као
градски претор на царев рачун организује игре у част победе над Дачанима. Потом је био
намесник Горње Мезије, а 108. конзул. Пратио је Трајана у походу на Јерменију и Партију,
али данас није познато у ком својству. У време Трајанове смрти био је намесник Сирије.

Околности доласка на власт

После тешке болести римски цар Трајан преминуо је у Киликији. Исте године 117.
сиријске трупе су као новог цара поздравиле Хадријана. Расправља се о питању да ли је
Трајан посинио Хадријана. У случају да јесте, било је то непосредно пред смрт. Хадријан,
пре него што је отишао у Рим (118), позабавио се питањем источне политике.

Исток

147
 Хадријан, преузевши власт, морао се суочити са бројним немирима у
Месопотамији, а и устанак у Египту није био у потпуности угушен. С друге стране, по
природи своје личности Хадријан није био заинтересован за тешка ратовања, а исто тако,
ако је желео да учврсти своју власт, морао је да пожури у Рим. Због свега овога Хадријан
одлучује да партском краљу врати оне територије које је Трајан својевремено заузео.
Јерменија је поново од провинције претворена у краљевину. Неки историографи тврде да
се Хадријан желео одрећи и освајања у Дакији и да је у том циљу обуставио градњу моста
преко Дунава. Међутим, у ово време римска колонизација Дакије је тако интезивна да се
Хадријан није тек тако могао одрећи овог простора. Задржао је и власт над Арабијом.

Хадријан у Риму

Напокон 118/119. Хадријан долази у Рим. У међувремену четири Трајанове

војсковође, а међу њима и освајач Арабије, организују заверу против Хадријана. Завера је
на време откривена и по налогу Сената завереници су погубљени. Сам Хадријан се
ограђивао од овог чина. Пошто се обавезао да без судске одлуке неће убити ниједног
сенатора, слога Сената и цара трајала је сведо пред Хадријанову смрт.
Пошто је својом источном политиком изазвао незадовољство многих Римљана, да
би их одобровољио постаје дарежљив у новцу, ликвидирао је старе дугове и смањио
камате.

Хадријанова личност

Хадријан није био заинтересован за ратове, нити је тежио војној слави. У току своје
владе само је два пута поздрављен као император; први пут по смрти Трајана и други пут
135. у част гушења Јудејског устанка. То је веома мало у односу на 13 Трајанових или 22
Домицијанових именовања. С друге стране, Хадријан је био велики обожавалац
филозофије и уметности. Сам је састављао стихове, вајао, па чак и сликао. Био је наклоњен
грчкој култури. Још као дечак добио је надимак Graeculus. Атина му је доделила почасни
положај архонта. Хадријан је био филхелен и није био оптерећен римском традицијом.

Хадријанова путовања

Из жеље да учврсти свој положај, као и из жеље за авантуризмом, Хадријан је

посетио готово све римске провинције. У периоду од 121. до 123. посетио је Галију,
Германију, Британију и Шпанију, затим Мавретанију. У периоду од 123. до 126. Хеладу и
Малу Азију. На свом повратку у Рим, посетио је Сицилију и попео се на Етну. Године 128.
посетио је Африку, а 129. Сирију, Јудеју и Египат.

Хадријанова градитељска делатност

148
 Хадријанове најзначајније грађевине: зид у Британији, Пантеон, палата у Тибуру,
храм Зевса Олимпијског у Атини.
После посете Британији Хадријан је дао да се на северу земље подигне један зид,
који би онемогућавао упаде суседних племена. Остаци овог зида и данас су очувани.
Хадријанове грађевине представљају спој грчких и римских архитектонских
елемената. Хадријан је обновио Пантеон, који је још Агрипа дао да се сагради, али који је
страдао у пожару 80-тих.

Вечити едикт - кодификација римског цивилног права

У доба ране републике римски грађански закон подразумевао је само одређен број
процедура. За оно што није било предвиђено законом легална процедура није постојала.
Да би отклонили овај недостатак градски претори стадоше издавати посебне едикте са
потребним формулама. Међутим, сада је проблем био у томе што један градски претор
није признавао едикте својих претходника. Напокон, Хадријан је дао задатак истакнутом
правнику тога времена Јулијану Салвину да кодификује едикте претора. Салвин је сакупио
постојеће едикте, начинио избор и изабрану грађу систематизовао у тзв. Вечити едикт.
Едикт се састојао из три целине: 1) судски поступак пред магистратом, 2) парнице и
формуле, 3) судска решења и њихово спровођење.

Принцепсов савет. Царске канцеларије

Принцепсов савет постаје стална и званична установа. У савет улазе сенатори и

витезови, а сви чланови савета добијају плату - solarium. Члан савета је слободан да изрази
своје мишљење, али од принцепса зависи да ли ће оно бити прихваћено или не. Сама
принцепсова воља јесте закон.
На челу царских канцеларија које је увео Клаудије, уместо ослобођеника сада се
бирају витезови.

Јудејски устанак

Хадријан као филхелен није био нарочито наклоњен Јеврејима. Његови поступци
условиће њихов нов устанак. Прво, Хадријан је забранио обрезивање. Затим је, пошто је
посетио порушени Јерусалим, одлучио да на месту некадашњег града подигне нов под
називом Елија Капитолина и да на месту некадашњег храма подигне храм Јупитера
Капитолског. Овај чин нарочито је раздражио Јевреје. Напокон, посетивши Египат,
Хадријан је дао да се начини гробница Помпеју, који није био достојно сахрањен још од
године смрти. Помпеј, будући да је својевремено (63) насилно ушао у Јерусалим и

149
оскрнавио храм, није остао у лепом сећању становника. Пошто се чинило да цар води
политику против Јевреја, било је само питање времена када ће се они побунити.
Године 131/132. у Јудеји је избио велики устанак. Као вођа устанка наметнуо се Бар
Кохба, што значи “син звезде", који се прогласио за месију. Хадријан је уложио доста
напора у гушење устанка. Тек онда када је Бар Кохба ухваћен и погубљен, Хадријан је
устанак привео крају. Године 135. цар је поздрављен као император, а Јеврејима је био
забрањен повратак у Јудеју.

АНТОНИН ПИЈЕ (138 – 161)

Извори

О периоду владавине Антонина Пија сведочи животопис овог цара сачуваног у

збирци Царска повест, као и Дион Касије.

Политичка и војна каријера до избора за цара

Тит Елије Антонин порекло је водио од галског рода Ниме, из нобилске породице
пореклом из јужне Галије. Рођен је 86. код Ланувијума. Био је сенаторског сталежа. 120.
постао је конзул. Био је члан Хадријановог принцепсовог савета, угледан и богат, сенатор
и судија. Био је управник провинције Азије 135-136. Хадријан га је посинио 138. под
условом да и сам адоптира будућег цара.

Антонин Пије - цар

Извори Антонина представљају као идеалног владара. Његова власт јесте aeqitas,
felicitas, fides - правичност, срећа, верност. Још за живота добија надимак Пије или
“побожни". Владао је 23 године и што се тиче модерне историографије, за то време мало
тога значајног урадио. Можда је то кривица сачуваних извора. Знамо једино да је, као и
Хадријан, подигао један бедем у Британији. Умро је 161, а на власти га је наследио Марко
Аурелије.

Унутрашња политика и односи са Сенатом

Наставља Хадријанову политику у погледу односа са Сенатом и вођења спољне

политике. Умеренији је и скромнији по питању путовања, грађења и уживања. Док је он
владао, владао је мир, уз повремене трзавице у провинцијама, чије је границе добро
штитио. Нерадо је напуштао Рим и Италију. Фаворизовао је богате слојеве становништва и

150
није био присталица дистрибуција плебсу. Истина, томе је морао прибећи само приликом
глади у Риму која је завладала због прекида довоза жита и претила да изазове веће нереде
на улицама.

Антонин Пије и Сенат - Успева да одобровољи Сенат да Хадријану одобри

посмртне божанске почасти. Блиско сарађује са Сенатом. Укинуо је quattuorviri consulares.
Са друге стране, ипак се за савет обраћао личним саветницима.

Војска - мање привилегија него под Хадријаном. Право римског грађанства после
25 година у служби добијају провинцијалци, али не и њихове породице.
Провинције

Осим неколико устанака и неколико подела већ постојећих провинција, ништа

посебно се није догодило. Устанци: у Јудеји (152), у Ахаји, у Египту (152-153), у
Мавретанији.
У склопу старања о границама, у Британији је изграђен још један бедем (северно од
Хадријановог) због учесталих упада варварских племена, али он није био дугог века.

Спољна политика

Влада мир, уз пар дипломатских “интервенција“: поставио је краља Квадима,

примао посланства са Истока, а парћански краљ Вологаз III затражио је одузет му престо,
али Антонин Пије га је одбио и спречио упад Парћана у Сирију.

151
МАРКО АНИЈЕ АУРЕЛИЈЕ (161 – 180)

Извори

О животу и делатонсти Марка Аурелија сведоче његов спис Самоме себи, затим
сачувана преписка између Марковог учитеља Фронтона и Марка, напокон један животопис
сачуван у збирци Царска повест. Корисне податке о Марковој спољној политици пружа
Дион Касије у једном одељку његове Римске историје.

Политичка каријера до избора за цара

Године 136. римски цар Хадријан тешко је оболео. Свог наследника видео је у
Марку Веру, дечаку који је потицао из угледног рода Анија из Шпаније и чији је деда чак
три пута био конзул. Свог љубимца Хадријан је из милоште звао “Верисимус" или
најистинитијим. Међутим, како је Марко био малолетан, Хадријан посињује Комода,
младића сенаторског сталежа. Комодову ћерку, пак, Хадријан је заручио за Марка. Али већ
138. Комод је умро, а Марко беше малолетан. Тада царев избор пада на Аурелија
Антонина, угледног сенатора родом из Ниме у Галији. Интересантно је поменути да је
Антонин већ тада био ожењен Марковом тетком. Пошто је Хадријан посинио Антонина,
Антонин је посинио Марка који тада добија име Марко Аурелије Цезар.

Околности доласка на власт

У току владе Антонина Пија Марко Аурелије три пута је био конзул (140, 145. и
161). Године 147. добио је трибунска овлашћења. После дуге владавине, 161. умире
Антонин Пије. Сенат као новог цара именује Марка Аурелија, који је већ, као што смо
видели, заузимао високе положаје у држави. Сенат му додељује титулу августа и звање
понтифекса максимуса. Аурелије прихвата ова звања само под условом да и његов
побратим Комод добије исте части. Комод постаје савладар и мења име у Луције Вер.

152
Спољна политика

Рат против Парта (162 – 166) - По смрти Антонина, смену на римском престолу
искористио је партски краљ Вологез III да продре у Јерменију, свргне јерменског краља
постављеног од стране Римљана и на власт доведе себи оданог човека. Вологезу се
покушао супроставити намесник Кападокије. Међутим, онда када се намесник нашао
окружен од стране непријатеља извршио је самоубиство, а његове легије су збрисане.
Године 162. Марко Аурелије у Кападокију шаље новог намесника, кога је довео
чак из Британије, као и војску под вођством свог побратима Луција Вера. Вер је доста
споро напредовао, па је у Сирију стигао тек 163. године. У међувремену, нов намесник
Кападокије продире у Јерменију и уништава престоницу. Вер, који се тада налазио у
Антиохији, по други пут је поздрављен као император. Вер узима титулу Armeniacus.
Година 164. проведена је у припремама за поход на Месопотамију. У Јерменији је
образована нова престоница ближе римској граници и постављен нов краљ. Исте године
Вер се оженио четрнаестогодишњом Марковом ћерком, а Марко такође узима титулу
Armeniacus.
Године 165. организована је експедиција на Месопотамију. Један део римске војске
окупирао је северну Месопотамију, док је други, предвођен Евидијем Касијем, напредовао
низ Еуфрат. Пошто је Касије нанео тежак пораз Партима код Дура, заузима Селеукију и
Ктесифон, партску престоницу. Мада је Селеукија отворила своје капије Римљанима, из
данас непознатих разлога град је разрушен. Вер и Марко Аурелије по трећи пут су
поздрављени као императори, а Вер узима титулу Parthicus Maximus.
Године 166. Касије продире на простор Медије, први од Римљана који је то учинио.
Вер узима титулу Medicus, а М. Аурелије Parthicus Maximus. Даље успехе Римљана на
Истоку омела је појава епидемије куге.

Маркомански ратови (168 – 175) - Године 168. Марко Аурелије организује поход
у циљу одбране северне границе. Са собом је повео и Вера. Зиму 168/169. провели су у
Аквилеји. Међутим, Вер је оболео и умро, а Аурелије се враћа у Рим да га сахрани.
У међувремену, племена Маркомана и Квада, уз помоћ Вандала, прелазе Дунав и
опседају Аквилеју. Сарматско племе Јазига окупирало је руднике злата на западу Дакије.

153
Варварска племена из области Црног мора прелазе Дунав и окупирају простор Елеусине,
западно од Атине. Племе Хата прелази Рајну и продире на простор Белгике. Марко
Аурелије мора одговорити на ове нападе, али недостају му средства за финансирање
похода. Продао је лична добра како би дошао до новца. Пошто је куга однела животе
многих римских ратника, цар је био принуђен да војнике регрутује из редова
ослобођеника. Напокон 169/170. он је кренуо на север. До 175. успео је да умири Сармате,
као и Маркомане и Кваде. На пронађеном новцу из овог времена стоји да је цар покорио
Германију. Узео је титулу Germanicus и Sarmaticus.
У периоду од 177. па до своје смрти, можда проузроковане кугом, Марко Аурелије
ратовао је на Дунаву.
Устанак у Египту (172) - у Египту је избио устанак букола (пастира). Устаници су
стигли готово до Александрије, али их је разбио сиријски намесник Евидије Касије.

Устанак Евидија Касија (175) - Евидије Касије био је богат земљопоседник у

Сирији. Истакао се у рату против Парта и приликом гушења устанка у Египту. Извори
тврде да га је Фаустина, жена Марка Аурелија и ћерка Антонина Пија, нагнала да се дигне
против цара. Касије је добио подршку сиријских легија. Међутим, присталице су га
напустиле Касија и он је убијен.

Рукописи Марка Аурелија

Римски цар Марко Аурелије саставио је на грчком језику један спис који носи назив
Самоме себи, који је посветио недостојном сину. Овај спис данас је сачуван захваљујући
напорима царевих пријатеља, међу којима је спис кружио по Марковој смрти, као и трудом
персијских песника, арапских мудраца, хришћанских очева и средњовековних филозофа.
Медитација је једини доступан рукопис Марка Аурелија писан на грчком, а који је 1559.
године први пут штампан и то на латинском језику.
Спис Самоме себи представља једну врсту дневника која сведочи о духовном
развоју писца. Данас није познатно на који начин је спис настао. Верује се да је писац без
одређеног плана, током времена и онда када је имао прилике, бележио своја размишљања
о питањима морала, природе, религије. Овај спис Марко Аурелије није саставио као
римски цар, већ као човек. Он не пише о војним походима које је предузео против варвара,
као ни о државним аферама. То су интимне белешке и Марко Аурелије пише о својим
страховима, себи блиским људима. Спис је подељен на дванаест поглавља, од којих су
прва аутобиографског карактера, а остала посвећена његовим размишљањима.

154
КОМОД (180 – 192)

Извори

О животу и делатности Комода сведочи Дион Касије.

Порекло и владавина

Комод је био син Марка Аурелија, римског цара у периоду од 161. до 180. Године
175., када је имао само 14 година, Комод прима мужевну тогу. Године 177. биће најмлађи
конзул у дотадашњој римској историји. Исте године добија трибунска овлашћења, титулу
Август; све магистратуре са империјумом, изузев положаја pontifex maximus (који ће
добити нешто касније као цар). Године 180. после тешке болести умире Марко Аурелије.
Без већих проблема наследио га је рођени син.
Извори и модерни историографи се слажу да Комод ни као личност ни као цар није
био достојан свог оца. Одустао је од рата са варварима на северу и вратио се у Рим. У
случају да је његов отац и планирао оснивање провинција на територији Маркомана, ти
планови су сада били напуштени. У самом граду Комод је допустио да државним стварима
управљају његови ослобођеници и префекти преторија. Удаљио се од Сената и многе
сенаторе погубио. Сам је имао обичај да учествује у гладијаторским играма, у којима су
до тада учествовали само робови и криминалци, а поистоветио се и са божанством -
Херкулом. Овакво владање условило је низ покушаја атентата на цара.
Године 182. у једној завери против Комода учествовала је чак и царева сестра
Луцила. Завера је раскринкана, а Луцила протерана на острво Капри, а потом погубљена.
Године 192. Комодова најдража љубавница, Комодов собар и префект преторија Емилије
Лет одлучују да убију цара. Повод је био наводна намера цара да на дан Нове године 193.
убије новоизабране конзуле и да, потом, у гладијаторској одори буде изабран за јединог
конзула. Прво је љубавница покушала да отрује Комода, али када у томе није успела,
Комод је убијен од стране једног атлете у гладијаторској касарни. Са Комодовом смрћу
завршава се владавина династије Антонина.

155
ГРАЂАНСКИ РАТ (192 – 193)

О грађанском рату 192 – 193. сведочи Дион Касије.

Пертинакс

Пертинакс је био син једног ослобођеника; дакле био је неугледног порекла. Његов
отац обезбедио му је солидно образовање и он се прво одаје учитељској каријери.
Међутим, како је посао био слабо плаћен, Пертинакс је решио да ступи у редове римске
војске. Патрон његовог оца покушао му је обезбедити положај центуриона, али је овај
покушај пропао. На крају, Пертинакс добија положај префекта галске кохорте у Сирији. У
периоду од 163. до 166. истакао се као војсковођа у парћанској експедицији Луција Вера.
По завршетку рата посветио се цивилној каријери. Прво је обезбедио себи статус витеза, а
у време Марка Аурелија и статус сенатора. Године 175. био је конзул, а потом намесник у
Сирији. У време Комодове владе био је намесник у Британији. На острву се истакао
гушењем побуна. Пошто је Комоду помогао да разотркрије једну заверу, цар га је наградио
доделивши му положај градског префекта 192. године. Интересантно, исте године Комод
је убијен, а Пертинакс постаје нов цар.
Пошто је Комод био убијен, Пертинакс је прво посетио преторијанце, обећавши им
награде уколико му пруже подршку као цару, а затим у Сенату као новог цара предложио
је Помпејануса, зета Марка Аурелија. Овај последњи понуду учтиво одбија. Наравно, све
је била намештаљка с циљем да се Пертинакс изабере за новог цара. И заиста, Сенат
додељује власт Пертинаксу, наређује да се Комодово тело баци у Тибар, као и да се
Комодове одлуке обезвреде и његове статуе поруше. Комодове присталице предупредиле
су Сенат у једној ствари - већ су сахраниле Комода у Хадријановом маузолеју. Пертинакс,
поставши цар, желео је да побољша финансијску ситуацију државе и заведе дисциплину у
редовима преторијанаца, а према којима се Комод односио са немаром. Политика
Пертинакса изазвала је незадовољство преторијанаца, који су организовали једну заверу и
убили цара. Тако, после 87 дана, завршила се влада Пертинакса.

Дидије Јулијан

156
 Флавије Сулпицијан, градски префект и зет Претинакса, намеће се као нови цар.
Преторијанци пак иступају са својим кандидатом, богатим сенатором Дидијем Јулијаном.
Сулпицијан и Јулијан, први пут у историји Рима лицитирају положај цара. Победу је однео
Јулијан понудивши преторијанцима по 25 000 сестера и обећавши да ће исказати све
почасти Комоду.
Пошто се вест о Пертинаксовој смрти проширила, легије у Панонији су као новог
цара изабрале Луција Септимија Севера, док су сиријске трупе као новог цара поздравиле
Песценија Нигера.
Побуна Септимија Севера

По смрти Пертинакса, легије у Горњој Панонији као цара поздравиле су свог

намесника Луција Септимија Севера. Север је могао рачунати на подршку још и Доње
Паноније и Доње Мезије, којом је управљао његов брат. Обезбедио је и подршку
намесника Британије Клодија Албина, обећавши му да ће га посинити и дати му титулу
цезара. Под изговором кажњавања Пертинаксових убица, Септимије Север организује
поход на Италију. У међувремену, Дидије Јулијан, сазнавши за нову опасност, шаље једно
изасланство Северу, као и атентаторе да га убију. Међутим, сви ови прелазе на
непријатељеву страну. Дидије Јулијан, очајан, положај савладара нуди Помпејанусу. Овај
ту понуду одбија. У то време Север је већ продро у Италију и послао захтев
преторијанцима да похватају убице Претинакса. С друге стране, Сенат, увидевши да је цар
остао без заштите, наређује да се Дидије Јулијан погуби. Тако је након само 66 дана
завршена влада Дидија Јулијана. Напокон, Север је ушао у Рим, распустио је
преторијанске кохорте које су учествовале у завери против Пертинакса и регрутовао нове
из редова себи оданих легија. Сенат је потврдио избор Севера за цара.

Побуна Песценија Нигера

Песценије Нигер био је намесник Сирије. Потицао је из витешке породице, али је

статус сенатора обезбедио у време Комода. По смрти Пертинакса, сиријске трупе изабрале
су га за цара. Поред својих легија, Нигер је могао да рачуна још на подршку Мале Азије,
Арабије и Египта. Пролећа 193. кренуо је ка Италији и зауставио се приликом опсаде
Византа. Север, који се већ тада налазио у Риму, шаље трупе да заузму Перинт, град у
Тракији, и тиме онемогуће даљи продор Нигера. Север је био спреман да дозволи
повлачење Нигера из јавног живота, под условом да се одрекне претензија на власт.
Наравно, Нигер је одбио понуду и рат се наставља. Притискан од стране непријатеља,
Нигер је напустио Визант и повукао се. Тада се од њега одметнула Азија, а убрзо и
Арабија и Египат. Нигер је планирао да онемогући продор Северових трупа код Таура, али
у овоме није успео и претрпео је пораз у бици код Иса. Једно време држао се у Антиохији.
Оне градове који су пружили подршку Нигеру, Север је сурово казнио, Византу је одузео
грађанско право, а зидине града је порушио. Антиохија је сведена на положај села.

157
Побуна Клодија Албина

Године 196, пошто Север није одржао своје обећање, Клодије Албин напустио је
Британију, продро у Галију и као базу узео град Лугдунум. Север је знао да Албин ужива
подршку Сената и пре него што ће му кренути у сусрет гледао је да учврсти свој положај у
Риму, као и да обезбеди прелазе преко Алпа. Крајем 196. Север је прешао Алпе, продро у
Горњу Германију и са севера напао Албина. До одлучујуће битке дошло је код Лугдунума.
Албин је претрпео пораз и у очајању извршио самоубиство.
СЕВЕРИ

ЛУЦИЈЕ СЕПТИМИЈЕ СЕВЕР (193 – 211)

Извори

О животу и делатности Луција Септимија Севера сведоче Дион Касије и Херодијан.

Порекло породице Севера

Луције Септимије Север је први римски цар који не само да није потицао из Рима и
Италије, већ није био ни италског порекла. О породици Севера сведочи римски песник
Стације.
Породица Севера потицала је из пунског града Велики Лептис на северу Африке и у
једном тренутку је била романизована. Деда Луција Септимија Севера био је један од два
шофета у граду, а када је Велики Лептис у време Трајана добио статус римске колоније, он
постаје префект града. Отац Септимија Севера, будући болешљив, није се посветио ни
војној ни политичкој каријери. Септимије Север још као дечак је одведен у Италију. Мада
се користио латинским, течно је говорио и пунски језик.

Политичка и војна каријера до избора за цара

Луције Септимије Север уживао је висока државна звања под Марком Аурелијем и
Комодом. Године 170. са 25 година Луције Септимије Север постаје квестор у граду. И
следеће године вршио је звање квестора у провинцији Бетици. Пошто му је умро отац, он
се вратио кући како би средио породичне ствари. У међувремену Бетика постаје царска
провинција, а Сенат заузврат добија Сардинију, где је Север одужио остатак квестуре.
Године 174. био је народни трибун, а 176. претор. 177. нашао се у Тараконској Шпанији.
Неколико година потом (180.) добија на управу скитску легију у Сирији. По смрти Марка
Аурелија посвећује се студијама у Атини. За време Комода, 185. постаје намесник Галије
Лугдуненсис. Тада ће се оженити по други пут. Изабраница његовог срца била је Јулија

158
Домна, ћерка свештеника семитског бога Елагабала. Она ће му подарити два сина -
Басијануса и Септимија Гета. Године 191. префект преторија Емилије Лет - интересантно,
пореклом из Африке - израдио је за Севера положај намесника Горње Паноније, док за
његовог брата положај Доње Мезије. Није познато да ли је Север узео учешћа у завери 192.
године, када је убијен римски цар.

Околности доласка на власт

У пролеће 193. године, после смрти Пертинакса, Септимије Север прогласио се за

римског цара. Организовао је један поход на Рим и нагнао Сенат да потврди његов избор.
У периоду од 193. до 195. Ратовао је против намесника Сирије - Песценија Нигера - који је
претендовао на власт. Пошто је поразио Нигера, Северовој владавини запретиће
Британија. Наиме, Север је као оца усвојио покојног Марка Аурелија, а своје порекло
изводио је од Нерве. Име свог сина Басијануса мења у Марко Аурелије Антонин и даје му
титулу цезар. Својом династичком политиком Север је изневерио обећање дато намеснику
Британије Клодију Албину да ће га посинити и дати му титулу Августа. У периоду од 195.
до 196/197. Север ратује против Клодија Албина, кога је такође победио. Године 197.
Север је постао неоспорни господар римске државе.

Унутрашња политика

Унутрашња политика Септимија Севера за циљ је имала учвршћивање царске

власти. Познате су Северове речи својим синовима да се међусобно не свађају, да добро
плаћају војнике и да презиру све остале. Наиме, Север је добро знао да за своју власт треба
да захвали пре свега подршци коју му је пружила војска. У складу са тим, Север је доделио
низ привилегија војсци, док је водио изразиту анти-сенаторску политику.

Цар и војска - Године 193. пошто је ушао у Рим, Север је распустио преторијнаске
кохорте, наводно одговорне за Пертинаксову смрт, и нове регрутовао из редова себи
оданих војника. До Северовог времена међу преторијанцима углавном су служили војници
из Италије, Галије и Шпаније, док су центуриони бирани из редова преторијанаца. Север је
положај преторијанске гарде изједначио са положајем било које легије. Тако је у редове
преторијанаца увео војнике из сиријских и подунавских трупа, а тиме се и обични војник
могао надати напредовању у служби, на пример до места центуриона.
Север је војницима дао право да ступе у законити брак, а јединицама је доделио
земљишта. Својом политиком Север је за себе везао војску, али ју је уједно
провинцијализовао и варваризовао, а будући везана за своје породице и земљишта, учинио
ју је и теже покретљивијом.

159
 Цар и Сенат - У предстојећем рату између Севера и Клодија Албина, Сенат је
подршку пружио овоме последњем. Пошто је надвладао у борби против намесника
Британије, Север је водио изразито анти-сенаторску политику. Стога му извори, пре свега
Дион Касије, нису посебно наклоњени. Дион Касије пише да је Север био сујеверан човек,
који је доста полагао на предсказања и снове. Вративши се у Рим (196/197) Север је
оптужио чак 64 сенатора, наводно због њиховог непријатељства према његовом побратиму
Комоду. Пола од ових дао је да се погубе.

Honestiores. Humiliores - Правници су до Северовог времена становништво делили

на оно које има и оно које нема римско грађанско право. Од Северовог времена правници
разликују honestiores, или угледне људе, и humiliores, или ситне људе. Првој групи
припадају сенатори, витезови, високи официрски чинови, док другој сви остали. Положај
првих у сваком погледу био је привилегованији него ових других. На пример, приликом
одређивања казни, изузев случајева издаје, honestiores су били ослобођени мучења и имали
су право апела на цара. Humiliores су пак могли бити мучени, па чак и допасти ропства.

Финансијска политика - Ерариј, благајна коју надзире Сенат, постала је римска

градска благајна, а фиск стиче опште државни значај.
У Египту су метрополе нома, које су се налазиле на положају села, претворене у
градове, да би се укључиле у општи порески систем. Иначе, порез су убирали
представници градске самоуправе, decemprimi.
О царевој личној имовини старало се посебно надлештво.

Спољна политика

Озроена - У време када је Север потукао Нигера (195) Нисибис у Месопотамији

опсела су два владара мањих краљевстава, Озроене и Адиабене, као и Сенитски Арабљани.
Север се успешно обрачунао са овима и три пута био поздрављен као император. Озроена
постаје римска провинција, а Север узима титуле Arabicus и Adiabenicus.

Партија - Дион Касије тврди да је Север организовао један војни поход на Партију
ради престижа; учвршћивања утицаја међу својим војницима. Вологаз IV, притиснут од
стране својих вазала, продро је на простор Јерменије и запретио Сирији. Север је
организовао поход на Исток, а у Италији је оставио преторијанце и први пут у историји
римске државе једну легију (Другу партску). Очито, Север је желео да осигура свој
положај у престоници све док је одсутан. 197. године заузима партску престоницу
Ктесифон. Као и његови претходници, узима титулу Parthicus Maximus. Следеће године на
простору северног Међуречја основао је провинцију Месопотамију. Покушао је да заузме
и град Хатру, али када су становници града преко ноћи обновили тек срушени бедем и

160
одбили да се предају Римљанима, Северове трупе нису биле заинтересоване за даље
задржавање. Утицај Севера на легије је слабио.
Године 199/200. посетио је Египат, а до 202. вратио се у Рим.

Британија - После неколико година проведених у Италији, 208. Север је

организовао војни поход на Британију с циљем умиривања локаних племена и
учвршћивања Хадријановог бедема. Тамо је оболео и умро 211. године.

КАРАКАЛА (211 – 217)

Извори

О животу и делатности Марка Аурелија Антонина, у изворима и литератури познат

као Каракала, сведоче Дион Касије и Херодијан. О његовој законодавној делатности
сведочи едикт Constitutio Antoniniana.

Каријера до избора за цара

Каракалин отац био је Луције Септимије Север, а мајка Јулија Домна, ћерка
свештеника семитског бога Елагабала. Прво се звао Басијанус, али је 195. године добио
име Марко Аурелије Антонин по свом усвојеном деди, а римском цару Марку Аурелију.
Исте године добио је и титулу цезара, а 198. добија титулу августа. Године 201. када је
Север био на Истоку, Каракала прима мужевну тогу. 202. вршио је звање конзула. Пратио
је оца у походу на Британију, када је једном приликом наводно покушао да га убије.

Околности доласка на власт

Године 211. у Британији, у данашњем Јорку преминуо је римски цар Луције

Септимије Север. За собом је оставио два наследника: старијег сина Марка Аурелија
Антонина или Каракалу, који титулу Августа добија 198. године, и млађег Септимија Гета,
који титулу августа добија 210. Оба брата била су на острву у време очеве смрти. Каракала
је склопио мир са локалним племенима, под условом очувања старе границе. Потом се
вратио у Рим. Каракала и Гет нису били у добрим односима. Палату су поделили међу
собом, а Херодијан, извор сумњиве историјске вредности, тврди да су желели да поделе и
царство; Каракала би добио на управу Европу и северну Африку, док Гет Исток и Египат.
Међутим, њихова мајка Јулија Домна није желела ни да чује за ово. На крају је Каракала
организовао једну заверу у којој је његов брат убијен. Овај чин правдао је тврдњом да је
Гет планирао атентат. Папинијан, истакнути правник тога времена и префект преторија
покушао је да се супростави Каракали, али га је овај погубио.

161
Каракалина личност

Каракала је плату војницима повећао за чак 50 процената, али је с друге стране

водио изразито анти-сенаторску политику. Као и његов отац био је веома сујеверан. Имао
је обичај учествовати у борбама са зверима, али се никад није борио као гладијатор. Био је
обожавалац Александра Македонског, а један свој одред војника опремио је као
македонску фалангу. Приликом ратовања у Германији почео је да носи једну врсту келтске
капе, тзв. каракалу, па је отуда добио надимак.
Каракалин едикт или Constitutio Antoniniana

Године 212. Каракала је објавио један едикт, тзв. Constitutio Antoniniana, којим су
сви становници царства добили римско грађанско право. Едикт је данас сачуван делом код
Диона Касија, као и на једном папирусу објављеном двадесетих година XX века. Званично,
Каракала је донео овај едикт како би проширио број верника римских богова и тиме овим
последњима исказао хвалу за свој спас. Дион Касије тврди да је Каракала овим едиктом
желео да све становнике царства подведе под јединствени порески систем. Како било,
едикт није обухватао једну групу слободног становништва, тзв. дедитиције. У модерној
историографији расправља се о пореклу дедитиција. У време републике дедитицији су
били непријатељи који су се на милост и немилост предавали победиоцу. Једни сматрају
да су дедитицији у време царства ослобођеници, други сматрају да су то становници
провинција који плаћају лични порез, док трећи су мишљења да је Каракалин едикт
обухватао све групе становника.
Треба имати на уму да је у 2. и 3. веку право римског грађанства изгубило свој
ранији значај. Наиме, више није било важно да ли појединац ужива римско грађанско
право или не да би добио одређене правне привилегије. Сада је било важно да ли припада
групи honestiores или humiliores.

Спољна политика

Године 213. Каракала је организовао један војни поход на север против Алемана.
Алемани, који су насељавали простор између горњег тока Дунава и горњег тока Рајне,
били су једно германско племе настало уједињавањем више мањих племена. Пошто их је
успешно потиснуо, Каракала узима титулу Germanicus maximus. Године 214. водио је
операције у Подунављу против сарматског племена Јазига. Следеће године одлази у
Антиохију и организује поход против Парта. Међутим, експедиција је била неуспешна, а
Каракала из Антиохије одлази у Египат. Под сумњом да становници града исмевају цареву
личност, Каракала опседа и заузима Александрију. Године 216. организовао је нов поход
на Партију, али како његовој војсци нико није излазио на мегдан, експедиција је извргнута
руглу. Већ тада незадовољни војници организовали су заверу и убили свог цара.

162
МАКРИН (217 – 218)

Извори

О животу и делатности Макрина сведоче Дион Касије и Херодијан.

Владавина

Године 205. у време владе Септимија Севера први пут (?) изабрана су два префекта
преторија. Један је биран из редова истакнутих правника и у време Севера тај положај
заузима познати адвокат Папинијан. У време Каракале префект преторија био је Макрин,
истакнути правник пореклом из Мавретаније.
Пошто му је предсказано да ће постати нов римски цар, године 217. Макрин је
организовао заверу у којој је Каракала убијен. Тада су га војници изабрали за цара.
Међутим, како је Макрин потицао из редова витезова, а до тада ниједан римски цар није
био витешког сталежа, он у једном дану добија све потребне магистратуре са империјумом
и сада као сенатор постаје цар. Макрин не образује посебну династију, већ као оца усваја
покојног Септимија Севера.
Он је наставио Каракалин поход на Партију. Међутим, како ниједна страна није
била посебно заинтересована за рат, Макрин је Партима платио 200 000 000 сестерција,
под условом очувања мира. Не следећи политику својих претходника, он је војницима
смањио плату. Наравно, овим је изазвао негодовање војника. Трупе у Сирији су се
побуниле и као новог цара изабрале рођака Јулије Домне. Макрин је у сусрет
побуњеницима послао префекта преторија, а сам је кренуо ка Риму. Битка се развила код
Име, недалеко од Сирије, када је Макринова војска претрпела пораз. Сам Макрин није
успео да напусти Малу Азију. Ухваћен је у Халкедону и погубљен негде у Кападокији.

163
ЕЛАГАБАЛ (218 – 222)

Извори

О животу и делатности Марка Аурелија Антонина, који је у изворима и литератури

познат као Елагабал, сведоче Дион Касије и Херодијан.

Сиријска династија

У западној Малој Азији и у Сирији свака област имала је своје божанство, као и
свештенике тих божанстава. У Емеси, у Сирији, поштован је семитски бог Ел Габал. Ел
Габал био је бог планине и представљао се у виду црне стене.
Отац Јулије Домне, Басијанус, био је свештеник Ел Габала и световни краљ у
Емеси. Његова породица у једном тренутку је романизована. Басијанус је латински облик
од семитске речи basus за свештеника, а Домна може бити латинска реч за даму, али и
семитска која означава црну боју. Ова породица даће чак два римска цара.

Околности доласка на власт

После смрти мужа, као и сина, Јулија Домна требала је по налогу Макрина да
напусти Антиохију и повуче се у Емесу. Међутим, она одбија, штрајкује глађу и умире.
Њена сестра Јулија Меза била је чвршћа. Наиме, она је пустила глас како је један од њена
два унука, Авит Басијанус, наводно Каракалин ванбрачни син. Сиријске трупе, ионако
незадовољне влашћу Макрина, а имајући на уму богатство Басијануса, дигле су устанак и
као новог цара поздравиле 14-огодишњег Авита. Авит мења име по свом наводном оцу у
Марко Аурелије Антонин. Пошто је 218. Макрин убијен, Марко Аурелије Антонин остаје
једини цар.

Антонин/Елагабал - цар

164
 Године 219. Антонин долази у Рим. Убрзо добија надимак Елагабал, будући да се
понашао у складу са сиријским обичајима. Носио је свилену свештеничку одежду, а у част
бога Елагабала приређивао је разне јавне свечаности и игре. Чак је натерао и истакнуте
сенаторе да узму учешћа у овоме. Своме богу прво је саградио храм близу палате, а потом
ван Рима. Када је црни камен преносио у нови храм, плесао је испред кочије и то
унатрашке, да божанству не би окренуо леђа. Сам се оженио весталком, а оне су биле
заклете на девичанство. На високе државне положаје доводио је своје сиријске пријатеље.
Јулија Меза покушала је да опамети свог унука, али је овај већ био одлепио. Године 222.
дојадио је свима и организована је завера у којој су убијени и он и његова мајка, а њихова
тела бачена су у Тибар.
АЛЕКСАНДАР СЕВЕР (222 – 235)

Извори

О животу и делатности Александра Севера сведоче његов савременик Дион Касије

и извор сумњиве историјске вредности, Херодијан.

Порекло

Александар Север био је син Јулије Мамеје, ћерке Јулије Мезе. Отац Јулије Мезе
био је свештеник семитског бога Елагабала у Сирији, а њена сестра била је Јулија Домна,
жена римског цара Луција Септимија Севера. Јулија Меза била је амбициозна жена и чак
два своја унука учинила је римским царевима.

Околности доласка на власт

Александар Север се прво (по своме деди од мајке) звао Алексин Басијанус. Године
221. његов брат од тетке, али и римски цар, Елагабал посинио га је и дао му титулу цезара.
Тада Басијанус узима име Александар Север. Будући да га је мајка, Јулија Мамеја,
васпитала на основама грчко-римске културе, Римљани су му више били наклоњени но
Елагабалу. По смрти Елагабала (222) постаје римски цар.

Александар Север - цар

Како је на престо дошао са само 14 година, место њега једно време земљом
управљају његова бака и мајка. Мамеја ће чак узети титулу “мајка Августа". Будући мамин
син, Александар није освојио симпатије преторијанца и војске. Префект преторија, а
присталица Александра, Домиције Улпијан, који је покушао да умири преторијанце, био је
убијен. С друге стране, Александрову владу обележила је слога Сената и цара. Због тога је
и његова слика у изворима идеализована. Посебно наклоњен био му је Дион Касије. Мада

165
је цар Касију доделио звање конзула 229, предложио му је да се због немира клони Рима, и
овај се вратио на своје имање у Битинији.

Спољна политика

Парћанско-персијски проблем - Године 200. унук Сасана, Ардашир наметнуо се

као краљ Персије. Потом, је организовао побуну против Парћана, освојио западни део
краљевства и узео традиционалну персијску титулу “цар над царевима". До тридесетих
година 3. века поразио је Артабана V, последњег представника партске династије, и заузео
краљевство. Ардашир се сматра оснивачем династије Сасанида.
За разлику од Партске нова држава била је јако централизована и војно ефикасна.
Поштован је култ бога Ахура Мазде, као и учење Заратустре. Служење Ахура Мазди
сматрано је за служење истини. Свако друго божанство било је лажно, те су Сасаниди
били нетрпељиви према другим религијама. Представници су своје порекло изводили од
Ахеменида и тежили обнављању некадашњег светског царства.

Рат на Истоку - Године 230/231. Ардашир продире на простор римске провинције

Месопотамије, опседа Низибис и прети Сирији. Исте године Александар стиже у Сирију и
годину дана проводи у припремама за рат. Римски цар је војску поделио на три дела: један
део је послат преко Јерменије у Медију, други на челу са Александром на простор
северног Међуречја, а трећи низ Еуфрат с циљем заузимања Ктесифона. Ардашир, пошто
је опсео војску у Медији, брзим маршем стигао је непријатељску војску на југу и разбио је.
Александар својима није прискочио у помоћ, већ се с делом војске повукао у Сирију.
Ардашир територијално није проширио своју државу, али ни Александар у свом походу
није био успешан. Војници су се све више окретали против цара.

Рат против Алемана - Годину 233. Александар је провео у Антиохији, а следеће се

вратио у Рим. Пошто је северну границу царства узнемиравало племе Алемана,
Александар је организовао један поход на Германију. Римске трупе су биле окупљене у
Горњој Германији, а обука регрута поверена је Максимину Веру. Када је понтонски мост
преко Рајне био завршен, Александар је одједном одлучио да купи мир. Сећајући се
Истока и сада оваква политика, разгневила је војнике. Организована је завера у којој су
Александар и његова мајка убијени. Александар је последњи представник династије
Севера. Године 235. панонски регрути поздравили су Максимина као цара.

166
ПЕРИОД ВОЈНИЧКИХ ЦАРЕВА

Извори

О периоду војничких царева готово да немамо савремених извора, изузев

Херодијановог списа Историја Царства после смрти Марка Аурелија и то до 238. године.
Наше познавање овог периода углавном се заснива на сведочанствима царских
животописа сачуваних у збирци Царске повести. Збирка је настала у време Диоклецијана
и Константина и прави повод њеног настанка данас није познат. Животописи представљају
спој чињеница и фикције. Напокон, корисни су и изводи оних списа који су у међувремену
изгубљени.

Максимин (235 – 238)

Порекло. Каријера до избора за цара

Гај Јулије Максимин Вер потицао је из једне сељачке породице у Тракији. Овакав
закључак изведен је на основу чињенице да је Максимин био познат по надимку Трачанин.
Нажалост, о његовој каријери до избора за цара мало знамо. Вероватно је у младости био
пастир и у једном за нас непознатом тренутку регрутован је у редове римске коњице.
Напредовао је у војној служби и у време похода на Германију 234/235. била му је поверена
обука нових регрута. По свој прилици учествовао је у завери у којој је убијен Александар.
Године 235. панонски регрути поздравили су га као римског цара.

Максимин - цар

Максимин је први римски цар који је потицао из редова обичних војника; први од
низа тзв. војничких царева који ће управљати Римом у наредних педесет година. Услед

167
сталних смена на престолу, као и спољних притисака, овај период у историји је познат као
период кризе 3.века.
Поставши цар, Максимин је повећао плату војницима и богато их даровао. С друге
стране, водио је изразито антисенаторску политику. Није се трудио да посети Рим, нити да
Сенат потврди његов избор за цара. Да би обезбедио средства смањио је расходе на римско
грађанство, конфисковао је ризнице храмова и наметнуо је високе порезе.

Устанак у Африци

Године 237. у провинцији Африци младићи из богатих фамилија организовали су

побуну против прокуратора провинције, који је земљу беспоштедно пљачкао. Пошто је
прокуратор убијен, завереници као новог цара поздрављају намесника провинције
Гордијана. Гордијан, који је тада имао 80 година, прихватио се части, а свог сина именовао
за савладара. Међутим, намесник Нумидије који је остао веран Максимину, организовао је
поход на Африку. Гордијан је у сусрет непријатељу послао свог сина. У бици до које је
дошло млади Гордијан је претрпео пораз и изгубио живот. Сазнавши за пораз, старији
Гордијан се обесио.

Реакција у Риму

Када је дознао за проглашење Гордијана за цареве, Сенат је објавио да је Максимин

свргнут и потврдио је избор Гордијана. Затим, образује веће од 20 конзулара с циљем
одбране земље. Сазнавши за ово, године 238. Максимин организује поход на Италију, а
зауставио се приликом опсаде Аквилеје. Када је у Рим стигла вест о смрти Гордијана,
Сенат од двадесеторице конзулара бира двојицу као нове римске цареве - Пупијена и
Балбина. Пупијен није потицао из угледне породице, али се сам истакао као сенатор и у
време избора за цара служио је као префект преторија. Ни он ни Балбин нису имали деце.
Сенат је Балбину поверио управу над земљом, док је Пупијен имао задатак да крене у
сусрет Максимину. Међутим, многи нису били задовољни избором Пупијена за
главнокомандујућег и захтевали су да нов цар постане унук недавно преминулог
Гордијана. Компромис је нађен. Пупијен остаје цар, али посињује Гордијановог унука и
даје му титулу цезар. Гордијанов унук потом узима име Гордијан III.
У Равени Пупијен прима вест о смрти Максимина. Наиме, опсада Аквилеје се
отегла, војници су стали гладовати и свиме овиме незадовољни организовали су заверу и
убили Максимина. Пупијен је пожурио у Аквилеју, распустио Максиминове трупе и у
тријумфу се вратио у Рим. Али ни његова слава није била дугог века. Убијен је, као и
Балбин у завери преторијанаца. Нов цар постао је Гордијан III.

168
Гордијан III (238 – 244)

Околности доласка на власт

Гордијан III био је унук Гордијана, намесника провинције Африке, који је као
римски цар поздрављен 237. године, а чији је избор Сенат потврдио 238. године. По смрти
Гордијана, римски цареви постају Пупијен и Балбин. Пупијен је посинио Гордијановог
унука и дао му титулу цезара. По смрти Балбина и Пупијена (238) једини господар Рима
остаје Гордијан III.
У време када је наследио престо, Гордијан је био малолетан, па у прво време влада
веће од 20 људи. До 241. године знатан утицај у државној управи имао је префект
преторија Сабин Аквила Тимеситеј. Он је чак успео да своју ћерку Транквилу уда за цара.

Спољна политика

Владу Гордијана III обележила су стална ратовања. Морао је да се суочи са

германским племенима на северу, као и са једним устанком у Африци, који је угушио
одани намесник Мавретаније. Ови догађаји скретали су пажњу цара са Истока, што је знао
да искористи сасанидски краљ Ардашир. Године 238. овај Персијанац заузима Низибис, а
потом и Хатру. Пошто је преминуо 241, на престолу га је наследио Шапур I. О периоду
владавине Шапура I на Истоку не сведоче само римски извори, већ и један персијски - Res
Gestae Divi Saporis.
Учврстивши своју власт, Гордијан је био у могућности да тек 242. организује поход
на Исток. Рат је трајао којих три године. Амијан Марцелин тврди да је Гордијан нанео
катастрофалан пораз Персијанцима код Ресаина. Међутим, убрзо потом, недалеко од
Ктесифона потиснуо га је Шапур I, који ову победу у својој аутобиографији слави као
одлучујућу. Незадовољни кампањом, војници, подстакнути од префекта преторија Филипа,
организовали су заверу и убили Гордијана (244). Наравно, нов цар постао је Филип.

169
Филип Арапин (244 – 249)

Извори

О животу и делатности Гаја Јулија Филипа, у литератури познат као Филип Арапин,
сведоче Царска повест, Res Gestae Divi Saporis, 13. Сибилино пророчанство, као и изводи
изгубљених списа.

Порекло

Гај Јулије Филип потицао је из Галилеје. Пошто је био познат под надимком
Арапин верује се да је потицао из једног места у Галилеји у коме се говорио арапски језик.
Међутим, у јужноарапским натписима, као и оним из времена пророка Мухамеда, термин
Арапин се користи да означи бедуина. Мало је вероватно да је Филип пореклом био
бедуин, нарочито пошто се у спису 13. Сибилино пророчанство помиње као Филип
Сиријац, а не као Филип Арапин. По свој прилици, Филип је потицао из угледне и богате
породице у Галилеји, која је у једном тренутку романизована. Романизована је у периоду
пре 212; пре објаве Каракалиног едикта. Наиме, они који су грађанска права добили
поменутим едиктом, у главном су узимали име Марко Аурелије, у част цара.

Околности доласка на власт

Захваљујући залагању свога брата Приска, Филип Арапин је 243. године постао
префект преторија. Наиме, Приск се истакао као војсковођа у време Максимина. У
периоду од 240. до 242. управљао је провинцијом Месопотамијом. Напокон постаје
префект преторија и по смрти колеге Тимеситеја положај префекта сачувао је за Филипа.
Филип је пратио римског цара у походу против Сасанида. Верује се да је учествовао
у завери у којој је убијен Гордијан III, будући да је одмах потом именован за цара (244).
Интересантно, он није проклео сећање на свог претходника, већ га је деификовао. Одлучио
је да се што пре врати у Рим и тамо учврсти свој положај. Стога он склапа мир са

170
сасанидским краљем Шапуром I. Платио му је 500 000 денара, а обавезао се и на плаћање
годишње суме. Свог брата Приска поставио је као надзорника Истока и дао му необичну
титулу rector orientis.

Рим

Филип Арапин је неколико година остао у Риму. Године 247. организовао је

свечаност у част 1 000 година од оснивања града. Своме сину дао је титулу цезара.
Филип је био изузетно трпељив према хришћанима, те су каснији писци имали
обичај тврдити како је он наводно био хришћанин.
Побуна на Дунаву

Године 248. побуниле су се трупе на Дунаву и као новог цара поздравиле Пакатија.
Том приликом чак је кован новац са представом Роме Етерне и натписом 1001. година.
Вероватно су устаници желели да означе почетак нове ере, као и да поздраве новог цара.
Филип Арапин, видно разочаран, изразио је спремност да абдицира. У овоме га је спречио
префект преторија Деције. Деције је с војском послат у сусрет Пакатију. Како се већ од
249. поново кује Филипов новац, дозвољено је претпоставити да је Деције имао успеха у
борби против устаника. Међутим, сада су победничке трупе поздравиле Деција као цара.
Он је прихватио ову част и организовао поход на Италију. Филип му је кренуо у сусрет,
док је свог сина оставио у Риму. До одлучујуће битке између Деција и Филипа дошло код
Вероне. Филип је претпео пораз и изгубио живот, а његов син је погубљен у Риму. Деције
остаје једини господар Рима.

Деције Трајан (249 – 251)

Порекло. Каријера до избора за цара

Гај Месије Деције потицао је из Сирмијума. Високе државне положаје заузимао је

под Александром Севером и Максимином. Био је конзул суфектус (235), намесник у Доњој
Мезији, намесник Тараконске Шпаније (238) и префект преторија (248). Године 249. по
налогу Филипа Арапина угушио је Пакатијев устанак. Исте године трупе су га поздравиле
као цара и пошто је поразио Филипа код Вероне, остаје једини господар Рима.

Деције - цар

Сенат је потврдио избор Деција за цара, а он је тежио да обнови некадашњу римску

врлину и морал. Наредио је да сви становници царства, чак и хришћани, исказују почаст
старим римским божанствима. Сенат му је наденуо име Трајан због његове војне славе.

171
Рат против Гота (251)

У току своје владе Деције се морао суочити са Готима. Наиме, искористивши

унутрашње немире у царству, Готи су прешли Дунав и продрли на територију Мезије.
Опсели су Филипољ, град у Тракији. Интересантно, у то време намесник Македоније
Приск поздрављен је као цар и он је помогао Готима у рату против Деција. Деције је
организовао један поход на север. До одлучујуће битке између Деција и Гота дошло је код
Абрита на Дунаву, када је цар претпео пораз и изгубио живот. Том приликом погинуо је и
његов син Волусијан, док је млађи Хостилијан остао у Риму.
Требонијан Гал (251 – 253). Емилије Емилијан (253)

Године 251. у бици код Абрита, која је вођена између Римљана и Гота, погинуо је
римски цар Деције Трајан. Том приликом живот је изгубио и његов старији син Волусијан.
Преживеле трупе као новог цара изабрале су Требонијана Гала. О овоме човеку до избора
за цара не знамо ништа, изузев да је био намесник Мезије. Сенат је потврдио избор војске.
Интересантно, Требонијан није дао да се погуби млађи Децијев син Хостилијан, већ га је
учинио савладарем заједно са својим сином. Али тог лета Хостилијан умире. Једни тврде
од куге, док други сматрају да га је Требонијан убио.
Као и његов претходник, Требонијан се суочио са готском опасношћу. Године 253.
намесник Доње Мезије, Емилије Емилијан, потиснуо је уљезе са Балкана. Његове трупе
поздравиле су га као цара. Емилијан се прихватио звања и организовао поход на Италију.
Требонијан једног сенатора по имену Валеријан шаље у Германију да доведе помоћ, а сам
креће у сусрет непријатељу. Међутим, у одлучујућем тренутку издали су га војници и он је
убијен. Једини цар остаје Емилијан.
О Емилију Емилијану, као и у случају Требонијана, готово да не знамо ништа.
Пореклом је био негде из северне Африке, а у време Требонијана нашао се на положају
намесника Доње Мезије. Поставши цар, владао је којих 4 месеца.

Валеријан (253 – 260)

Околности доласка на власт

Публије Лициније Валеријан је био истакнути сенатор свога времена. Високе

државне положаје заузимао је под Гордијаном III, Децијем Трајаном и Требонијаном
Галом. Године 253. Требонијан Гал послао га је у Германију да доведе помоћ ради борбе
против Емилија Емилијана. Међутим, Валеријан није стигао на време да спречи
незадовољне војнике да убију Гала и пређу на страну непријатеља. С друге стране, војска у

172
Германији поздравила га је као новог цара. Валеријан се прихватио части и потом кренуо у
сусрет Емилијану. Али је издан је од своје војске. Сада једини цар остаје Валеријан.

Прогон хришћана

Као и његов претходник Деције, Валеријан није био наклоњен хришћанима. О

Валеријановим прогонима сведочи Кипријан. Кипријан је био из Картагине, а у зрелијим
годинама прешао је у хришћнаство. Брзо је постао презвитер, а 248/9. и бискуп у родном
граду. Умро је мученичком смрћу приликом гоњења хришћана за време цара Валеријана:
одсечена му је глава. У својим многобројним латинским трактатима и писмима жели
једним делом да брани хришћанство, а другим да хришћане учврсти у њиховој вери.
Исток

Године 244. римски цар Филип Арапин склопио је мир са сасанидским краљем
Шапуром I. Том приликом му је исплатио 500 000 денара, а обавезао се и на плаћање
годишње суме. Мир између Римљана и Персијанаца очуван је све до 251. године, када
сасанидски краљ продире у Јерменију и свргава с власти јерменског краља. Следеће
године Шапур је продро у Сирију и заузео низ градова, између осталих и Антиохију. Даљи
продор Персијанаца онемогућио је свештеник у Емеси, Ураније Антонин. Мада мир
званично није био склопљен, већих акција није било све до 259. године.
Шездесетих година 3. века Готи, препловивши Црно море, продиру на територију
Мале Азије. Римски цар Валеријан организује један поход на Исток. Међутим, није се
могао супроставити непријатељу будући да се у редовима његових војника јавила куга.
Прилику је искористио сасанидски краљ Шапур да организује трећи продор на римску
територију. Пошто му је војска била исцрпљена услед болестии глади, Валеријан је
изразио спремност да од Шапура купи мир. Међутим, од овога није било ништа. Валеријан
је успео да поврати Антиохију, али је код Едесе био заробљен (260). Хришћански извори
тврде да је мучен до смрти, али је по свој прилици преминуо природном смрћу у
заробљеништву.

Галијен (253 – 268)

Околности доласка на власт

Публије Лициније Галијен био је син римског цара Валеријана, а који је владао од
253. до 260. године. Поставши цар, Валеријан је свом сину дао титулу Августа и учинио га
савладарем. У периоду од 253. до 256. Галијен ће бити заузет ратовањима на Дунаву,
против Гота. Године 256. своме сину Валеријану II дао је титулу цезара. Пошто му је
поверио рат против Гота, Галијен се вратио у Рим. Године 257. заједно с оцем вршио је

173
звање конзула. Следеће године Валеријан II умире, а Галијен титулу цезара сада даје свом
другом сину Салонину. У периоду од 258. до 259. Галијен је водио ратне операције на
Рајни, против Германа. Крајем 259. рат против Германа поверио је свом сину Салонину и
саветнику Салвину, док се сам утврдио у Милану, стратешки важном месту на северу
Италије. 260. године Валеријан је допао ропства и Галијен остаје једини цар. У периоду
који следи уложио је многе напоре да очува јединство царства. Наиме, јављају се бројни
узурпатори како на западу тако и на истоку.

Паралелна држава у Галији

Године 260. германска племена Франака и Алемана прелазе Рајну. Намесник Доње
Германије, Постум, није успео да заустави њихову инвазију, али им је задао више мањих
пораза и тиме стекао богат плен. Салвин, кога је 259. Галијен послао на север као
саветника Салонину, захтева од Постума да му преда задобијени плен. Постум одбија и
успева да смакне и Салвина и Салонина. У Тријеру је поздрављен као цар. Провинције
Галија, Шпанија и Британија пружиле су му своју подршку. У периоду који следи, у
Галији је основана једна држава паралелна римској: имала је свог цара, Сенат,
администрацију. Интересантно, галски императори тежили су само очувању своје
територије и нису покушавали да под своју власт подведу читаво царство.
Галијен ће тек 265. организовати поход против Постума и мада га је два пута
поразио, овај последњи је увек успевао да се и даље одржи. Постум ће владати Галијом
годинама, а потом ће га наследити више тзв. галских императора.

Исток

Године 260. римски цар Валеријан допао је сасанидског ропства и потом је брзо и
преминуо. Међутим, његовом смрћу отпор Персијанцима на Истоку није доведен свом
крају. У периоду који следи Сасанидима ће се супротставити Макријан, истакнути
Римљанин у Месопотамији задужен за финансије, затим Калиста, човек који је успео да
зароби благајну и харем непријатељског краља, и напокон Оденат, егзарх Палмире,
богатог караванског града у пустињи између Месопотамије и Сирије. Овај последњи је чак
онемогућио даљи продор Шапура I, нагнао га на повлачење и задао му пораз код
Ктесифона.
Године 261. Макријан и Калиста постигли су споразум. Пошто је Калиста био хром
и због тога није могао бити биран за цара, он своју подршку пружа Макријановим
синовима. Макријан, потом, са једним сином продире у Тракију. Међутим, поражен је од
стране Ауреола, војсковође који је остао одан Галијену. Оденат је такође изразио верност

174
Галијену и код Емесе задао пораз Калисту и другом Макријановом сину. У знак
захвалности Галијен ће Оденату дати титулу corrector totius orientis.
У наредним годинама Оденат је ратовао против Гота, који су преко Црног мора
продрли у Малу Азију. Године 268/9. у време похода био је убијен у једној завери.
Наследио га је син Вабалат, али како је био малолетан владала је његова мајка Зенобија.

Галијенова смрт

Верује се да је Галијен већину времена од 261. до 268. провео на Дунаву. Године

268. Ауреол се побунио, а Галијен га је опсео у Милану. Међутим, Галијенове војсковође
организовале су заверу и убиле га. У Риму Галијенов трећи син Маринијанус, као и његов
брат су погубљени. Нов цар постаје један од завереника - Клаудије.
Клаудије II Готски (268 – 270)

Године 268. у једној завери убијен је римски цар Галијен. Нов цар постаје један од
завереника, а Галијенов војсковођа, Клаудије. Клаудије је владао од 268. до 270. године.
Од времена његове владе пратимо нов период у историји познат као Период обнове
царства и Период илирских царева. Наиме, Клаудије, као и његови наследници, били су
пореклом Илири, а сви ће тежити обнови јединства царства.
Клаудије је умирио простор Шпаније и Галије. У бици код Ниша задао је пораз
Готима, што му је дало повода да узме титулу “Готски". Његове даље планове
онемогућила је куга. Пао је као жртва болести 270. године.

Аурелијан (270 – 275)

Клаудија је наследио његов брат Квинтил. Међутим, владао је само неколико

месеци. Убијен је у једној завери, а нов цар постаје Аурелијан, пореклом из Сирмијума.
Поставши цар, наставио је политику Клаудија. Из Паноније је потиснуо Готе и
онемогућио је даљи продор Алемана у Италију. Затим, напустио је провинцију Дакију, а
становништво преселио на југ. Дакле, границу царства утврдио је на Дунаву. Предност ове
мере била је у скраћивању линије одбране, као и добијању природне границе. Последица је
била оснивање две провинције: Dacia Ripensis и Dacia Mediterranea. Напокон, цар је дао да
се Рим утврди новим бедемима, пошто је опасност од инвазије варвара била стална.

Поход на Исток

Донекле уредивши ствари на Западу, Аурелијан се заинтересовао за Исток. Да се

подсетимо, Галијен је својевремено титулу господара Истока дао Оденату, владару
Палмире. У периоду који следи, Оденат је ратовао против оних Гота који су преко Црног

175
мора продирали на простор Мале Азије. Убијен је у једној завери, а његов наследник
постао је син Вабалат. Како је Вабалат био малолетан, стварну власт уживала је његова
мајка Зенобија. Добивши подршку Египта, а склопивши савез са Персијанцима, Зенобија
узима титулу краља, а свом сину даје титулу краља над краљевима. Оног тренутка када се
Вабалат прогласио царем, Аурелијан му је кренуо у сусрет. Дакле, 272. године римски цар
организовао је један војни поход на Исток. Римљани су заузели Антиохију, Египат и
Емесу. Једно време су опседали Палмиру, да би је потом и заузели. Град су поштедели, а
Зенобију одвели у Рим. Већ следеће године, 273. Палмира се побунила, као и Египат. Овом
приликом Аурелијан се сурово обрачунао са градом, разрушивши га, а Египат је
присајединио царству.

Рат у Галији

После похода на Исток, Аурелијан је одлучио да уништи паралелну државу у

Галији. У то време Галијом је управљао Тетрик (270-273). У време битке код Шалонса,
Тетрик је издао своју војску и прешао на страну Аурелијана. Аурелијан је поштедео његов
живот и дозволио му да задржи сенаторски статус. Године 274. Аурелијан је поново
ујединио царство и у ту част прославио је тријумф у Риму. Следеће године у време новог
похода на Исток, био је убијен у Тракији.

Унутрашња политика

Када говоримо о унутрашњој политици Аурелијана, треба имати на уму да је он

спречио даље кварење новца, да је увео свакодневно дељење хлеба, да је место жита давао
маслиново уље и со, да је колегије везао за управу, да је водио антисенаторску политику и
да је поштовао култ Сунца.

Тацит (275 – 276)

Године 275. убијен је римски цар Аурелијан. Извори тврде да је по смрти

Аурелијана, војска избор новог цара препустила Сенату. Избор Сената пао је на Тацита,
75-огодишњег сенатора из Кампаније. У току своје владе Тацит се трудио да поврати
некадашњи углед Сената. Наишао је на непријатељство војника и убрзо је убијен. Модерна
историографија се не слаже са овом причом. Верује да је Тацит, као и његови
претходници, био војсковођа негде са Дунава, да је цар постао избором војске, да је
ратовао против Гота и да је умро природном смрћу 276. године. На престолу га је наследио
брат Флоријан, који се истакао у рату против Гота. Али је овај убрзо убијен у једној
завери.

176
Марко Аурелије Проб (276 – 282)

По убиству Флоријана, римски цар постаје Марко Аурелије Проб. Пореклом је био
из околине Сирмијума. Владао је од 276. до 282. и наставио је политку Клаудија и
Аурелијана. Потиснуо је Франке и Алемане и утврдио границу на Рајни. Ратовао је на
Истоку, у Малој Азији и Египту. Спровео је низ мера за побољшање пољопривреде.
Гледао је да одржи добре односе са Сенатом. Међутим, када је покушао да заведе
дисциплину у војсци, убијен је.

Марко Аурелије Кар (282 – 283.)

Године 282. префект преторија у северној Италији Марко Аурелије Кар побунио се
против цара Проба. Онда када је цар убијен у једној завери, остао је једини владар Рима. У
току своје једногодишње владе своја два сина: Нумеријана и Карината, учинио је
цезарима, а ратовао је и против персијског краља Вархама. Извори тврде да је умро негде
на Истоку, пошто га је ударио гром.
Кара су наследила његова два сина: Нумеријан и Каринат. Нумеријан је убрзо
убијен у једној завери организованој од стране његовог зета, а Каринат у бици на Морави.

177
ДИОКЛЕЦИЈАН (284 – 305)

Извори

О Диоклецијановом животу и владавини сведоче, углавном, хришћански писци:

Арнобије у Adversus nationes; Лактанције у De mortibus persecutorum; Еусебије у Historia
ecclesiastica; Аурелије Виктор у Caesares. Затим, велики је број докумената који
осветљавају владу Диоклецијана: Едикт из Сердике (текст о награђивању ветерана),
Едикт о ценама... Напокон, посебну врсту текста представља спис познат под називом
Notitia dignitatum или Спис о чиновима.

Порекло. Околности доласка на власт

Диоклецијан је родом био из Далмације, а потицао је из неугледне породице. Једни

извори тврде да му је отац био ослобођеник, док други писар. Како било, о његовој
каријери до Нумеријана не знамо ништа. У време Нумеријана био је заповедник царске
страже. По убиству цара, веће војних старешина изабрало га је за новог владара. Том
приликом Диоклецијан се заклео да није имао никакве везе са убиством свог претходника
и потом је лично убио Нумеријановог зета, а који је учествовао у завери. Пошто је поразио
Нумеријановог брата Карината у долини реке Мораве, Диоклецијан 285. остаје једини
господар царства.

Диоклецијан и Максимијан

Пошто сам није могао да управља великом државом и уједно да у њој одржава мир,
Диоклецијан прибегава институцији савладарства. Године 285. како није имао сина, титулу
цезара даје свом пријатељу Максимијану, који је пореклом био из околине Сирмијума и
који је, као и Диоклецијан, потицао из неугледне породице.

178
 285. Максимијан је био заузет гушењем устанка багауда у Галији и 286.
Диоклецијан ће га наградити титулом августа, затим у периоду 286-288. водиле су се
операције на Рајни и напокон 289. организован је безуспешан поход против Караузија. У
међувремену, Диоклецијан је заузет оперцијама на Истоку: ратом против Сармата на
Дунаву, преговорима са персијским краљем Вархамом и гушењем устанка сељака у
Египту.

Тетрархија

И Диоклецијан и Максимијан имали су доста проблема са очувањем мира и

јединства царства. Да би врховна контрола била што ефикаснија, Диоклецијан уводи
владалачки колегијум од четири члана, два августа и два цезара. Један август имао је да
управља источном, а други западном половином царства; уз сваког августа стајао је по
један цезар, који није био са њим у крвном сродству, већ изабран према заслугама и
адоптиран. Било је предвиђено да временом цезари замене августе, а да се владалачки
колегијум попуни избором два нова цезара.
293. Домицијан титулу цезара додељује Галерију, а његов колега Максимијан исту
титулу додељује свом префекту преторија Констанцију Хлору. Галерије је био зет
Диоклецијана, док је Хлор био зет Максимијана. Како било, облик владавине четворице
царева назива се тетрархија. Сваки од владара имао је пуну царску власт и сада су одлуке
доношене у име све четворице. Интересантно, Диоклецијан, ипак, ужива највећи ауторитет
и утицај. Рим и даље остаје престоница царства, али Диоклецијан као резиденцију узима
град Никомедију, Галерије - Сирмијум, Максимијан - Медиоланум, а Хлор - Триер.

Спољна политика (293 – 300)

Године 293. Констанције Хлор на себе преузима обрачун са Караузијем. Караузије

је био принуђен да побегне у Британију, где га је убио тамошњи намесник за финансије -
Авест. До 296. Хлор се обрачунао и са Авестом, те је запад умирен.
Године 287. Диоклецијан је склопио споразум са персијским краљем Вархамом,
којим овај последњи Римљанима признаје право на провинцију Месопотамију и право да
постављају краљеве Јерменије. Овај споразум нарушио Нарсес, који је на престолу сменио
Вархама. Године 296. Диоклецијан и Галерије организовали су један безуспешан поход
против Нарсеса. Следеће године Диоклецијан је продужио у Египат да би угушио устанак
који је тамо избио, док је Галерије годину провео у припремама за нови поход против
Персијанаца. До 298. године Галерије је заузео Ктесифон, а заробио је и Нарсесову

179
благајну и харем. Под условом да му Римљани врате породицу, Нарсес признаје
провинцију Месопотамију и право Римљана да постављају краљеве Јерменије.

Абдикација (305)

Почетком 4. века, после бројних напора, Диоклецијан је успео да царству обезбеди

мир. Стога 303. године, сматрајући да је његов задатак завршен, а можда и одвећ уморан,
одлучује да абдицира. На овакав потез нагнао је и свог колегу Максимијана. На свечаности
поводом 20-огодишњице Диоклецијанове владавине одржаној у Риму, и један и други
положили су заклетву да ће се одрећи власти. Маја 305. два августа напуштају службу.
Цезари су именовани августима и потом су себи изабрали савладаре. Ово је једини пример
када је тетрархијски систем функционисао.
Монархија. Цар - божји изабраник

Диоклецијан уводи нов политички систем - доминат - у коме цар није само врховни
заповедник војске, врховни судија и законодавац већ је изабраник божји и као такав не
само господар него и живи симбол царства које му је бог поверио. Уздигнут изнад свега
људског и земаљског, он стоји у директној вези са божанством и постаје предмет
нарочитог верско-политичког култа. Из дана у дан тај култ се манифестује кроз
импресивне церемонијалне обреде на царевом двору. Сви поданици царства су његове
слуге. Чим га угледају сви га они, и највиши и најнижи, поздрављају проскинезом,
падајући пред њим ничице. Нарочита раскош церемонијала често је тумачена угледањима
на обичаје персијског двора Сасанида.
Дакле, Диоклецијан је наглашавао божанско порекло царске власти. Jupiter Optimus
Maximus сматран је за главног царевог заштитника и извор највише његове власти над
светом. Диоклецијан је носио титулу Јовије, а Максимијан - Херкулије. Ове титуле су
подвлачиле верско санкционисање царске власти.

Административна реформа

После Августове смрти царство је било подељено на око 20 провинција. Њима су

управљали или сенатори или витезови, који су држали и војну и цивилну власт.
Диоклецијановим преуређивањем провинцијске управе учињен је крај
привилегованом положају Италије, укинута је разлика између царских и сенатских
провинција, која је већ одавно изгубила сваки значај. Од сада, све провинције биле су
потчињене цару, а и Италија, која је некада господарила империјом, подељена је у
провинције и подвргнута пореској обавези. Карактеристично је да су веће провинције
подељене у мање јединице. Тако се број провинција знатно повећао: у Диоклецијаново
доба царство је бројало око 100 провинција. Истовремено Диоклецијан је поделио
територију царства на 12 дијецеза.

180
 Као дијецезе помињу се: 1) Британија, 2) Галија, 3) Viennensis (јужна Галија), 4)
Шпанија, 5) Италија, 6) Панонија, 7) Мезија, 8) Тракија, 9) Азијана (западна Мала Азија),
10) Понт (источна Мала Азија), 11) Оријент (Сирија, Палестина, Египат, Либија), 12)
Африка.
Дијецезом је управљао викар. Дијецеза Италија била је подељена на провинцију
Италију Субурбикариј, која је обухватала и острва Сардинију, Сицилију и Корзику, и
провинцију Италију Анонарије, са седиштем у Милану.
Нарочито значајна црта Диоклецијановог управног система је начелно одвајање
војне и цивилне власти. Цивилна управа провинције налази се од сада искључиво у рукама
њеног намесника, а војну власт има дукс (dux), који стоји на челу војске у једној или више
провинција. Једини орган власти који је под Диоклецијаном задржао обе надлежности је
преторска префектура. Царска власт настоји да унеколико обузда власт префеката тиме
што ће подичи значај њихових викара, намесника дијецеза.
Пореска реформа

У времену до Диоклецијана порез је сакупљан углавном у новцу. Међутим, како

новац, почев од средине 3. века, губи вредност, саме новчане дажбине постају безначајне.
С друге стране, све већи значај добија anona, порез у натуралном облику.
Диоклецијан је установио нов порески систем звани capitatio – iugatio. Овај систем
усклађивао је две основне компоненте anonе — главарину и земљарину. Наиме, пореску
јединицу с једне стране чини комад земље одређене величине и квалитета - iugum и с друге
стране човек који га обрађује - caput. Радно способан мушкарац старији од 12 година, а
који је обрађивао ту земљу, рачунао се као једна глава. Жена је понекад рачуната као једна
глава, понекад као пола, а понекад се уопште није рачунала. Сва стока на земљи такође се
рачунала као главарина. При разрезивању пореза земљарина и главарина бројани су
посебно, али су опорезивани заједно. Да би проценио имовину поданика свога царства и у
складу с тим разрезао порез, Диоклецијан је сваке пете године спроводио ценз.
Последица Диоклецијанове мере била је везивање сељака за земљу коју обрађују.
Сељаци, сада, представљају главну производну снагу у пољопривреди позног римског
царства и влада им не дозвољава да тек тако напусте земљу. Напокон, падају у наследну
зависност од својих господара.

Куријали

Декуриони или куријали су потицали из редова богатих земљопоседника и њихова

обавеза састојала се у сакупљању пореза. Почев од 3. века, услед сталних ратова и
инфлација, сакупљање пореза било је отежано, те су људи стали избегавати звања
декуриона. У та времена војне јединице на себе преузимају убирање пореза, што је
наравно довело до бројних злоупотреба. Диоклецијан ће увести обавезно вршење службе
декуриона за оне који располажу потребним средствима.

181
Војна реформа

У време Диоклецијана прихваћен је принцип и статичне и еластичне одбране.

Наиме, утврђује се подела војске на две основне категорије: на пограничне трупе
(limitanei), који се стално налазе у одређеној пограничној зони, и на мобилне јединице
(comitatenses), које се према потреби могу пребацити са једне границе на другу.
У време Диоклецијана повећан је број војника, као и број легија. Уводе се прописи
за обавезно попуњавање војске.

Монетарна реформа

Криза 3. века погодила је не само политику, већ и војску и економију царства. До

владе Клаудија II Готског пратимо константно кварење новца, тако да у једном тренутку
денар садржи једва 0,02 процената сребра. Последица је била нагло скакање цена.
Диоклецијан, као и његов наследник Константин, уложили су бројне напоре да
стабилизују цене, економију уопште. У ту сврху Диоклецијан је спровео реформу новца;
њом је утврђена пуноправна златна монета (aureus). Осим тога, издат је сребрни и
бронзани новац. Ова реформа није имала неког нарочитог успеха. Пуновредна монета
нестајала је из оптицаја и претварала се у коване полуге, а цене роби не само да нису
опадале, већ су и даље расле.
У циљу борбе против све веће скупоће издат је 301. едикт који је утврђивао
максималне цене за разну робу, као и максималну тарифу за плаћање рада (Edictum de
pretiis rerum venalium). Сачувано је неколико натписа који садрже знатне фрагменте из
овог едикта. У уводном делу, написаном високопарним стилом, декларисана је нужност
ове мере и изражено негодовање према људима који у користољубиве сврхе дижу цене. За
повишавање цена предвиђена је строга мера — смртна казна. У другом делу едикта
садржан је дуг списак сваковрсних предмета потрошње и најразноврсније робе, уз назнаку
максималних цена. Предвиђена је и награда за разне врсте рада.

Верска политика

Да би учврстио положај царства, Диоклецијан за све становнике царства предвиђа

поштовање старих римских богова. Будући да је наглашавао и божанско порекло царске
власти, ти богови били су и заштитници цара. Сматрало се да ако неко ускрати поштовање
римским боговима и то поштовање поклони каквим новим божанствима, тај је својим
чином ускраћивао поштовање царству, па и самом цару. У току своје владе Диоклецијан је
издао низ едиката који су забрањивали исповедање нових религија. На пример, сачуван је

182
један едикт против манихејаца, а који је објављен у Александрији. За доказане манихејце,
Диоклецијан је прописао страшну казну: да се живи запале са својим списима.
О Диоклецијановим прогонима хришћана веома смо добро обавештени. Први
Диоклецијанов едикт против хришћана објављен је фебруара 303. године, а предвиђао је
затварање хришћанских цркава, уништавање хришћанских списа, забрану исповедања
хришћанства и бројне санкције за оне који одбију да се одрекну хришћанства. Други је
објављен само након 16 дана од објављивања првог, пошто је палата у Никомедији два
пута страдала од пожара, а за које су окривљени хришћани. Том приликом затворени су и
мучени великодостојници хришћанске цркве. Трећи едикт је издат на дан vicennalia или
двадесетогодишњице Диоклецијанове владе. Овим едиктом цар је био спреман да
амнестира све затворене хришћане под условом да одају част римским боговима. Напокон,
четврти едикт издат је у првим месецима 304. године и прописивао је да сваки становник
царства ода жртве римским боговима.
БОРБЕ ЗА ВЛАСТ (306 – 324)

Извори

Најзначајнији извори за овај период су Лактанције, хришћански писац који је

написао De mortibus persecutorum, као и Еусебије са својом Historia ecclesiastica.

Пошто су августи Диоклецијан и Максимијан абдицирали 305, њихови цезари

Констанције Хлор и Галерије постали су августи и себи су изабрали нове цезаре:
Максимина Дају (Галеријев нећак, груби војник, рођен око 270. код Гамзиграда) и Флавија
Валерија Севера (војник, из Илирије).
Констанције Хлор умро је 306. у Британији у току припрема за поход против Пикта,
и његова војска прогласила је његовог сина Константина за августа. Овај је послао допис
Галерију у коме га извештава о очевој смрти и свом наименовању за његовог наследника
на истом положају у царству. Галерије обуздава бес јер не жели грађански рат и признаје
Константина за цезара.
У Риму су преторијанци за августа прогласили Максенција, Максимијановог сина.
Галерије није хтео да га призна и послао је Севера на њега. Међутим овај је поражен и
заробљен. Максимијан пак подржава Константина и нуди му руку своје кћери Фаусте.
Убрзо се догодио раскол између оца и сина јер су обојица били жељни власти.
208. Галерије сазива састанак у Карнунтуму (дан. Аустрија) у циљу решавања
проблема на Западу. Том приликом састају се Галерије, Диоклецијан и Максимијан.
Донета је одлука да се Константин прогласи за цезара, а за августа на западу да се постави
Лициније (рођен око 250. код Зајечара, Галеријев близак пријатељ и саборац). На то су
незадовољно одреаговали и Константин и Максимин Даја, па је Галерије компромисно
предложио да их обојицу назове синовима августа. Но већ до 310. он се обојици обраћа
титулом августа.

183
 Док се бори против Франака преко Рајне, Константин оставља Максимијана у
Галији, у случају напада његовог сина Максенција. Максимијан се, међутим, диже против
Константина и проглашава се за августа. Константин се враћа у Галију и гони га све до
Масилије, где га „подстиче“ на самоубиство (обесио се).
После овога Константин планира да учвсти своју пољуљану популарност тако што
се проглашава за наследника Клаудија II Готског. Тиме он жели да нагласи да би он
требало да буде једини наследник власти, као настављач династије.
311. умире Галерије. Око власти на Истоку сукобе се Максимин Даја и Лициније.
Убрзо међу њима долази до склапања споразума на Босфору.
На Западу Максенције креће на Константина, под паролом освете оца. Како би био
сигуран да Лициније неће пружити подршку Максенцију, Константин склапа савез са њим
крајем 311. и даје му руку своје полусестре Констанције.
Константин у пролеће 312. креће ка Максенцију који се налази у Риму. Успут му
градови северне Италије махом не пружају отпор, већ га дочекују као августа. Надомак
Рима Константин је сведок многих позитивних знака, визија и снова, хришћански обојених
(нпр. знак labarum – комбинација грчких слова Х и Р). До отворене битке под зидинама
Рима дошло је код Милвијског моста. Максенцијеви војници одбијени су, а сам
Максенције се удавио у Тибру. Константин улази у Рим 29. октобра 312. Брише се сваки
траг Максенцијевог деловања и присуства у Риму.
Константин и Лициније сусрећу се у Медиолануму и учвршћују савез склапањем
брака између Констанције, која је била хришћанка, и Лицинија, који је био противник
истог. Као круна њиховог савеза издаје се едикт о толеранцији, познатији као Милански
едикт из 313. Њиме је наложено да се обнове порушени и оштећени хришћански храмови,
да се цркви врати земља и да се хришћанство може слободно исповедати.
Лициније се исте године обрачунао са Максимином Дајом и после победе завладао
читавим Истоком.
Константин и Лициније владали су заједно десетак година, али никада у потпуној
слози и љубави. После неколико мањих чарки које су решавали проглашавањем својих
синова за цезаре, дошло је до отвореног сукоба и коначног обрачуна између Лицинија који
од 320. прогони хришћане и Константина који званично не прима њихову веру, али чини
све да заштити ову верску заједницу. Симболично схваћен као сукоб две вере, сукоб
старог и новог, грађански рат између Константина и Лицинија отпочео је 324. Константин
је на својој страни имао Франке, а Лициније Готе. После победе у бици код
Хадријанопоља и код Хелеспонта, Константин односи победу и код Хрисопоља и 18.
септембра 324. постаје једини август. Лициније је првобитно поштеђен, на иницијативу
Констанције, и прогнан у Тесалонику, али већ 325. он и његов син, Константинов сестрић,
су убијени.

184
КОНСТАНТИН I ВЕЛИКИ (306 – 337)

Извори

Најзначајнији извори за период владавине Константина су Зосим, Лактанције,

Секст Аурелије Виктор, Еусебије, Еутропије, Орозије, Либаније, XII Panegyrici Latini,
Codex Theodosianus.

Порекло и долазак на власт

Константин се родио у Нишу око 272. Пре него што је његов отац Констанције
Хлор проглашен за цезара 293, напустио је његову мајку Хелену. Константин је стекао
образовање на Диоклецијановом двору у Никомедији. На двору је имао функцију трибуна,
а што се војне службе тиче истакао се ратујући са Диоклецијаном и Галеријем против
Персијанаца и Сармата. Касније је боравио на Галеријевом двору, а коначно се придружио
оцу у Британији 305.
Констанције Хлор умро је 306. у Британији у току припрема за поход против Пикта,
и његова војска прогласила је његовог сина Константина за августа. Галерије га је овом
приликом признао за августа.
Након састанка у Карнунтуму деградиран је на положај цезара. Међутим,
Константин је био јако незадовољан овим, па је Галерије понудио њему и Максимину да
их назива синовима августа, али су они одбили. Већ до 310. Галерије их ословљава као
августе.
Максимијан се 310. побунио против Константина, али му је побуна пропала и
натеран је на самоубиство. Уклањање Максимијана довело је до затезања односа између
Константина и Максенција. 311. умире Галерије, а исте године Максенције је кренуо с

185
војском на Константина. Крајем октобра 312. долази до битке код Милвијског моста у
којој је Константин задао одлучујући пораз Максенцију, који се удавио у Тибру.
Напокон, Константин и Лициније остају једини преживели и владају заједно све до
324, када је између њих избио сукоб. Константин је на својој страни имао Франке, а
Лициније Готе. После победе у бици код Хадријанопоља и код Хелеспонта, Константин
односи победу и код Хрисопоља и 18. септембра 324. постаје једини август. Лициније је
првобитно поштеђен, на иницијативу Констанције, и прогнан у Тесалонику, али већ 325.
он и његов син, Константинов сестрић, су убијени.
Константин је остао неоспорни господар царства све до своје смрти 337, у граду
Никеји.

Унутрашња политика

Бирократски апарат - долази до развијања снажног бирократског апарата.

Постојала је тајна полиција чији је главни задатак био да се стара о безбедности
цара.
Цареви службеници били су и мали одреди scholae и candidati, чија је функција била
нешто налик на ону палатина.
На двору је постојао главни дворски евнух, по угледу на источњачке културе, и био
је од великог утицаја. Бринуо се о светој царској ложници (cubiculum sacrum).
Царском канцеларијом управља magister officiorum: брине о безбедности цара (има
контролу над палатинима и тајном полицијом), о производњи оружја, о иностраним
пословима и дипломатији
Власт цара је неограничена, али он се формално саветује са consistorium.
Царев главни секретар је quaestor sacri palatii који може да иступа у царево име.
Мноштво виших и нижих чиновника чинило је праву војску. Највиши чиновници
били су comites, међу којима је постојала хијерархија. После њих иду notarii.

Финансије - Под Константином долази до реформе монете. Златни solidus постаје

основна јединица новчаног система, а кује се и сребрна seliqua. Државне финансије
подељене су на два сектора: општедржавни приходи и расходи (aerarium sacrum), и
приватна царева имовина.

Пољопривреда - Долази до промена у пољопривреди. Наиме, колони се сада везују

за земљу (од 332. забрањено им је да са једне земље пређу на другу, а власник одбеглог
колона плаћа велику накнаду), а занатлије за колегије и своје занате (од 317).

186
 Војска - Завршена је Диоклецијанова војна реформа – подела на пограничне и
мобилне јединице. Овим двема групама придодата је још једна врста јединица палатини,
који су били привилеговани. Посебне дворске јединице, које су практично замениле
преторијанце, звале су се protectores domestici. Раздвојена је цивилна од војне власти, па
тако у провинцијама преторијански префект има само цивилну власт и никаква војна
овлашћења. Врховни команданти су magister militum, magister equitum - командује
коњицом, а magister peditum - пешадијом. Тако је смањена бојазан да ће неко имати
превише моћи у својим рукама и извршити преврат. Међутим, оваква подела није дуго
опстала и почињу да се бирају два војна заповедника истог ранга и титуле (magister
equitum et peditum praesentalis). Исток добија и посебне команданте - magistri militum per
Orientem, per Thracias et per Illyricum. Duces су заповедници пограничних трупа.

Спољна политика

Ситуација у спољној политици преплитала се са догађајима на пољу борби за власт.

Цезари и августи упоредо су се борили међу собом и против спољног непријатеља, махом
варварских племена. Константин је водио више ратова:

• На Западу је ратовао против Франака.

• На Дунаву је ратовао против Гота. Готе је, у савезу са Сарматима, поразио 322.
• Сармате је населио у Подунављу и Италији, а Вандале у Панонији.
• Персијанци су напали Јерменију и Месопотамију. Константина су болест и смрт
спречили да крене против њих.
• Константин је обновио Трајанов мост преко Дунава и желео је да поново учини Дакију
римском провинцијом.

Провинције - Царство је подељено на 4 префектуре: Исток, Илирија, Италија и

Галија. Број провинција обухваћен њима износио је око 120. На челу префектуре налазио
се преторијански префект, на челу дијецезе викар, а на челу провинције презид.

Верска политика

Миланским едиктом из 313. римско царство је и званично постало отворено за све

религије и допуштање њиховог слободног исповедања. Константин се понекад назива и
првим хришћанским царем, иако је крштен тек на самрти. Он јесте од самог почетка
показивао одређену дозу одбојности према старој римској религији, али је нипошто није
бранио. Чак, штавише, изузетно је поштовао култ Сунца (Sol invictus), а и он и његови
наследници задржали су титулу pontifex maximus (до 379)

187
 Никејски сабор (325) – први васељенски сабор утемељио је догму и канонски
систем хришћанске цркве. Цар је председавао сабором и имао је намеру да окупи
представнике свих цркава, постигне њихову слогу и тиме и јединство царства. Раскол је
изазвало различито тумачење природе Христа. Александријски презвитер Арије и његови
следбеници порицали су једнакост Оца и Сина. Усвојено је да је Син јединосуштан Оцу.
Арије је прогнан у Илирик, а његове присталице у Галију.

Донатизам - Питања догматике постају државна питања. Тако је, на пример,

Константин замољен да реши спорно место картагинског епископа – да ли то треба да буде
Донат или Цецилијан. Спор је требало да реши сабор епископа у Риму, па у Арлу.
Цецилијан је победио, али донатисти су основали сопствену цркву и наставили да се боре
за своју ствар у следећих 100 година.

Оснивање Константинопоља

Померање центра на исток било је природна последица следећих околности: исток

је био гушће насељен, имао је развијенију и живљу привреду, на истоку је било највише
посла око одбране граница (Персијанци, Дунав). Диоклецијан је имао своје седиште у
Никомедији.
Константин је нашао повољније место за своју престоницу – стару грчку колонију
Бизант, место на раскршћу континената, култура, путева, са три стране окружено водом.
Изградња је отпочела новембра 324, а град је свечано инаугурисан 11. маја 330.

Константинова породица

Са супругом Фаустом, Максенцијевом сестром, имао је три сина, Константина,

Констанција и Констанса, и три ћерке, Константину, Хелену и Фаусту. Из првог брака, са
Минервином, имао је сина Криспа.
Временом је Константин постао суров и није ничему дозвољавао да му стане на
пут, па ни најближима. Наиме, 326. је наредио да се убију његова жена Фаустина и
најстарији син Крисп, према неким изворима наводно зато што су њих двоје били у
неморалној вези.

188
КОНСТАНТИНОВИ СИНОВИ (337 - 361)

Константин II - рођен је 316. у Арлу. Проглашен је за цезара одмах по рођењу. У

раној младости учествовао је у походима против Сармата, Гота и Аламана. После смрти
полу-брата Криспа добио је Галију на управу. Одгајан је као хришћанин. Био је противник
аријанаца и вратио је Атанасија Великог (епископ од 328) из прогонства у Александрију.
При подели територија међу браћом он је добио Шпанију, Галију и Британију. У почетку
је владао и живео у слози са најмлађим братом Констансом; био му је заштитник и
старатељ пошто је овај био малолетан, обојица су владали на западу и били противници
аријанства. Међутим, 340. је кренуо на Италију, у којој се налазио Констанс, и погинуо у
бици код Аквилеје.

Констанс - родио се 320. године. Био је трећи син Константина Великог и Фаусте.
Цезар је постао 333. Био је противник аријанства и близак брату Константину. Очевим
тестаментом додељене су му Италија, Панонија и Африка. Пошто је његов брат
Константин II кренуо против њега и у том походу погинуо 340, Констанс је постао владар
читавог запада. Ратовао је против Франака и из извора знамо да је ишао у Британију, али
не и зашто. Против њега је на Рајни устао командант Магненције. Његови војници убили
су Констанса у Галији 350.

Констанције II - родио се 317. у Сирмијуму. Проглашен је за цезара 324. После

очеве смрти елиминисао је неке рођаке и евентуалне претенденте на престо. По очевом
тестаменту добио је Исток на управу. Био је присталица аријанства и прогласио га је за

189
државну веру 359. после сабора у Сирмијуму и Риминију. Атанасије Велики морао је
поново у прогонство. Борио се против персијског краља Шапура II који је тежио ка
проширењу своје територије на рачун римске империје. После смрти брата Констанса 350.
обрачунао се са узурпатором Магненцијем. Победио је његове снаге у крвавој бици на
Драви 351. Отклонивши претњу Сармата, кренуо је за Магненцијем у Галију и однео
коначну победу. 352. био је једини владар царства. За то време Исток је поверио свом
рођаку Констанцију Галу, коме је своју сестру Константину дао за жену. Међу њима је
дошло до сукоба и до коначног раскола после Константинине смрти и Гал је погубљен.
355. Констанције именује свог (јединог преосталог) рођака Јулијана за цезара, даје му
своју сестру Хелену за жену и шаље га на запад, у Галију. Борбе против Шапура захтевале
су појачање и Констанције је тражио од Јулијана трупе. На то су се војници побунили и
прогласили Јулијана за августа. Јулијан је кренуо против Констанција, али је овај умро у
Киликији 361.

ЈУЛИЈАН АПОСТАТА (361 – 363)

Рођен је 331. у Цариграду. Отац му је био Јулије Констанције, полубрат

Константина Великог по оцу (настрадао у дворским интригама 337), а мајка му је била
Базилина. Одгајан је у хришћанском духу, али убрзо открива грчке писце и филозофе и
постепено постаје паганин. Констанције II га именује за цезара 355. и даје му надзор над
Галијом и Британијом. Јулијан се истиче у борбама против Алемана и Франака на Рајни.

Персијанци - Главну претњу на истоку представљао је персијски краљ Шапур II.

Јулијан је кренуо у поход на Персију 361. Стигао је у Антиохију где није добро дочекан
због незадовољства локалне хришћанске заједнице. Јуна 363. у једном исхитреном јуришу
на Персијанце у Месопотамији губи живот.

Верска политика – владавина Јулијана представља последњи трзај паганства. За

време његове владе хришћани губе привилегије стечене Миланским едиктом. Покушао је
да обнови стару римску религију. За собом је оставио неколико књижевних дела, од којих
су нам нека сачувана.

ЈОВИЈАН (363 – 364)

Рођен је 331. у Сингидунуму. Био је хришћанин по вероисповести. Био је Protector

domesticus за време Јулијана, а војска га је у Персији прогласила за цара. Склопио је мир
са Персијанцима: Римљани губе неке области у Месопотамији, а Јерменија постаје
независна.

190
ВАЛЕНТИНИЈАН I (364 – 375)

Рођен је 321. у Панонији. Командовао је војском у време Јовијанове смрти и

проглашен је за цара у Никеји. Одмах је прогласио свог млађег брата за савладара и дао му
на управу Исток, док је он задржао Запад са седиштем у Медиолануму. Умро је 375. док се
спремао да одбрани Панонију.

ВАЛЕНС (364 – 378)

Валенс је рођен 328. Био је Валентинијанов брат. Када је његов старији брат
проглашен за августа, он је постао његов савладар и добио на управу Исток са седиштем у
Константинопољу. Био је аријанац. Обојица су били добри војници, слабо образовани.
Водили су борбе против варварских племена, чији су упади бивали све чешћи.
Валентинијан је одбио Аламане и учврстио границу Галије. У Британији и Африци ред је
строго успостављао Валентинијанов генерал Теодосије. Радили су на смањењу пореза, а
чак су и сами сенатори су били у немилости. Валенс је начинио кобну грешку када је око
375. дозволио Готима (у питању су били Визиготи), које су потискивали Хуни, да пређу
Дунав ради насељавања. Они су се после извесног времена побунили јер су живели у беди
и били угњетавани: Валенс је погинуо у бици код Хадријанопоља 378. Убрзо после његове
смрти његов братанац Грацијан за августа на Истоку прогласио је истакнутог војсковођу
Теодосија.

ГРАЦИЈАН (375 – 383)

Грацијан је био син Валентинијана I. Проглашен је цара на Западу после очеве

смрти 375. Строго је прогонио пагане и јеретике. 379. укинуо је титулу великог понтифика.
Био је под великим утицајем Амброзија, миланског епископа. Убијен је у Лугдунуму 383.

ВАЛЕНТИНИЈАН II (375 – 392)

191
 Валентинијан II био је син Валентинијана I и Грацијанов брат. Рођен је 371. Он је
после очеве смрти фактички био владар Италије, Илирије и Африке. Грацијан га је држао
под контролом. Пошто је Грацијана смакао узурпатор, Валентинијан је изгубио свој
положај, док му га није вратио Теодосије. Нађен је мртав у Вјену 392.

ТЕОДОСИЈЕ I ВЕЛИКИ (379 – 395)

Каријера до доласка на власт

Рођен је 347. у Шпанији. Године 374. врши службу dux-а у Мезији, а 378. постаје
magister militum. Грацијан га је одредио за борбу против Гота после Валенсове погибије.

Теодосије-цар

Године 379. Теодосије постаје август на Истоку.

389. посетио је Рим и остао на западу неколико година. За то време на истоку је
оставио сина Аркадија, августа од 383.
391. вратио се у Константинопољ, али се кратко задржао јер се сукобио са
узурпатором Еугеном 394. Поново је оставио Аркадија на Исток, а млађег сина Хонорија
повео је са собом на запад као августа. Убрзо после победе умро је у Милану 395. Царство
је оставио дефинитивно подељено на источно и западно, при чему је истоку дата предност.

Готска политика - После неуспелих покушаја избацивања Гота (Визиготи) са

римских територија, Теодосије склапа с њима савез 382. и даје им земљу у Тракији и
Доњој Мезији.

Персија - Са Персијанцима потписује мировни споразум 386. по коме је спорна

територија Јерменије подељена између Рима и Персије.

Верска политика - Теодосије је био доста побожан правоверни хришћанин. На

Другом Васељенском сабору у Цариграду 381. хришћанство је постало једина допуштена

192
државна вера. Строго је прогањао јеретике и пагане. Под снажним је утицајем миланског
епископа Амброзија.

АРКАДИЈЕ (383 – 408); ХОНОРИЈЕ (393 – 423)

Аркадије је рођен 377/8. у Шпанији, а Хонорије 384. Аркадије је постао август 383,
а Хонорије 393. Аркадије је добио Исток, а Хонорије Запад.
Аркадије је имао једног сина, Теодосија, који ће постати цар Теодосије II (408-450)
и објавити Теодосијев кодекс. Хонорије није оставио за собом потомство. На његово место
Теодосије II поставио је свог рођака Валентинијана III (425-455), сина Гале Плацидије и
Констанција III (из Ниша, владао је неколико месеци са Хоноријем 421).

Војска - Варваризована је не само војска, већ је све више људи варварског порекла
на утицајним положајима блиским цару. Вандал Стилихон је magister militum и врши
толики утицај на Хонорија да практично он влада западом. Убијен је 408. Претходно, (395)
он је наручио убиство Гала Руфина, преторијанског префекта који је имао велики утицај на
Аркадија. После тога Аркадије је био под утицајем Антемија, такође преторијанског
префекта.

Готи - Визиготи, незадовољни својим положајем у Тракији и Мезији, кренули су,

под вођством Алариха, да пустоше области Балкана. Затим су кренули пут Италије
Далмацијом и напали је 401. Стилихон је склопио мир са Аларихом. Али овај је 408. заузео
Панонију и Норик и поново кренуо на Италију, тражећи велика новчана средства за
одржавање своје војске. И овога пута ситуацију је мирно решио Стилихон. Али од 408.
Стилихона више није било и уговор са Аларихом је раскинут. Он је поново повео Готе на
Италију и 24. августа 410. упали су у Рим. Наводно им је капије отворило римско робље и
изгладнела сиротиња. Овом приликом град је опустошен а полусестра цара Хонорија, који
је све то време био на свом двору у Равени, Гала Плацидија, је отета и милом или силом
постала жена Алариховог брата Атаулфа. Аларих је узео шта је хтео и напустио Рим.
Убрзо је умро, а његов брат Атаулф повео је Визиготе у Галију.

ПАД ЗАПАДНОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА 476.

Почетком 5. века у Британију долазе Англи, Саксонци и Јути.

420. Вандали, Алани и Свеби насељавају Шпанију. 429. Вандали прелазе у Африку,
предвођени Гејсерихом. Одатле Вандали прелазе на тло Италије и Гајсерик 455. пустоши
Рим.

193
 Хуни долазе у Европу из Монголије око 370. Њихова племена уједињује Атила и
постаје њихов краљ око 435. или 440. Крајем '40-тих Хуни пустоше Балкан, пролазећи и
кроз Ниш. Затим праве заокрет и иду у Галију, где су се сукобили са Римљанима
(удруженим са Визиготима) код Каталаунских поља 451. Римљане је предводио Флавије
Еције, који је пре тога поразио и Бургунде који су прешли Рајну. После овог пораза Атила
и Хуни се спуштају ка Италији и 452. пустоше њен северни део. Убрзо се враћају ка истоку
и преко Дунава. Атила умире 453. и племена које је својевремено објединио се разилазе.
475. на престолу на западу налази се Ромул Августул. Он је био само још један у
низу слабих царева који су се смењивали на западу, а остао је упамћен као последњи цар
Западног римског царства. У редовима римских војника налазио се и најамник Одоакар.
Он је подигао устанак против цара 476, свргнуо га са власти и прогласио се за цара у
Италији. Био је аријанац и управљао, признат од стране Цариграда, као magister militum per
Italiam, мада је од тог тренутка Италија практично изгубљена и пала у руке Германа.
Одоакар је владао Италијом до 489, када га је смакнуо Теодерик.

194