Anton Pavlovic Cehov - Sabrana Dela - 01

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА
А.П. ЧЕХОВ
СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 1
САБРАНА ДЕЛА - књига1
Избор и предговор Др МИЛОСАВ БАБОВИЋ
А.П. Чехов назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 1
САДРЖАЈ
Приповетка и драма А. П. Чехова
1. Писмо ученоме суседу (Превепа: Вида Стевановић) .
2. Ко два зеца гони, ниједног не улови (Превео: Милосав Бабовић)
3. Сеоски Ескулапи (Превео: Милосав Бабовић)
4. Који од тројице (Превео: Милосав Бабовић)
5. Жива роба (Превела: Вида Стевановић)
6. Прерушени (Превела: Марија Стојиљковић)
7. Радост (Превео: Милосав Бабовић)
8. Двојица у једном (Превела: Вида Стевановић)
9. Исповест (Превела: Вида Стевановић)
10. На хипнотизерској приредби (Превео: Милосав Бабовић)
11. Отишла је (Превела: Вида Стевановић)
12. На ексеру (Превела: Вида Стевановић)
13. У берберници (Превео: Милосав Бабовић)
14. Жена без предрасуда (Превела: Вида Стевановић)
15. Мекушац (Превела: Вида Стевановић)
16. Победников тријумф (Превео: Миодраг М. Пешић)
17. Брат (Превела: Вида Стевановић)
18. Случај из судске праксе (Превела: Вида Стевановић)
19. Загонетна природа (Превео: Милосав Бабовић)
20. Лопов (Превела: Вида Стевановић)
21. Речи, речи и речи (Превела: Вида Стевановић)
22. Закуска (Превела: Вида Стевановић)
23. Случај с класиком (Превела: Вида Стевановић)
24. Летећа острва (Превела: Вида Стевановић)
25. Како сам ступио у законит брак (Превео: Милосав Бабовић)
26. Чиновникова смрт (Превео: Милосав Бабовић)
27. Мали неваљалац (Превео: Милосав Бабовић)
28. Мираз (Превела: Вида Стевановић)
29. Кћи Албиона (Превео: Милосав Бабовић)
30. Протекција (Превела: Вида Стевановић)
31. У јесен (Превела: Вида Стевановић)
32. Дебели и мршави (Превео: Милосав Бабовић)
33. Трагичар (Превео: Миодраг М. Пешић)
34. Знамење времена (Превео: Милосав Бабовић)
35. У Москви на Трубној пијаци (Превео: Миодраг М.Пешић)
36. Клевета (Превела: Вида Стевановић)
37. Схватио је (Превела: Вида Стевановић)
38. Шведска шибица (Превео: Милосав Бабовић)
39. Ноћ уочи Божића (Превела: Вида Стевановић)
40. Либерал (Превела: Вида Стевановић)
41. Орден (Превео: Милосав Бабовић)
42. Комичар (Превела: Вида Стевановић)
43. Женска освета (Превео: Милосав Бабовић)
44. Кочијаш (Превела: Марида Стојиљковић)
45. О, жене, жене (Превела: Вида Стевановић)
46. Појци (Превела: Вида Стевановић)
47. Књига жалби (Превео: Милосав Бабовић)
48. PERPETUUM MOBILE (Превео: Миодраг М. Пешић)
49. Читање (Превела: Косара Цветковић; ред. М.М. Пешић)
50. Посваёао се са женом (Превела: Вида Стевановић)
51. Лутање умова (Превела: Вида Стевановић)
52. Водвиљ (Превела: Вида Стевановић)
53. Испит за унапреёење (Превео: Милосав Бабовић)
54. Руски угаљ (Превела: Вида Стевановић)
55. Хирургија (Превео: Милосав Бабовић)
56. Невиёене сузе (Превела: Вида Стевановић)
57. Камелеон (Превео: Милосав Бабовић)
58. Са зла на горе (Превео: Миодраг М. Пешић)
59. Санитарна инспекција (Превео: Милосав Бабовић)
60. Винт (Превео: Милосав Бабовић)
61. Помрачење Месеца (Превео: Милосав Бабовић)
А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 2

62. Маска (Превео: Миодраг М. Пешић)

63. И лепо мора имати границе (Превела: Вида Стевановић)
64. Брак из рачуна (Превео: Милосав Бабовић)
65. Говор и каиш (Превела: Вида Стевановић)
66. Остриге (Превела: Вида Стевановић)
67. Генерал на свадби (Превела: Вида Стевановић)
68. Либерална душица (Превела: Вида Стевановић)
69. Страшна ноћ (Превела: Вида Стевановић)
70. Нерасположен је (Превела: Вида Стевановић)
71. У туёини (Превео: Милосав Бабовић)
72. Подушје (Превео: Милосав Бабовић)
ПРИПОВЕТКА И ДРАМА А. П. ЧЕХОВА

У веку који је дао Русији многе визионаре, борце, сликаре, чаробњаке звука и речи, Чехов је дошао
последњи, да заврши започето Пушкиновим генијем и песмом. Последњем није најлакше, њему је најтеже.
Били су већ створени Јевгениј Оњегин, Мртве душе, Обломов, Очеви и деца, Рат и мир, Ана Карењина,
Злочин и казна, Идиот, Браћа Карамазови. Пантеон руске књижевности био је довршен и његови зидови
исликани монументалним композицијама. Остали су малени кутови довратака и белине изнад прозора.
Имао се утисак да је све исприповедано о Русији и животу. Да се после Достојевског и поред живог
Толстоја, нема шта ново рећи о човековој природи и судбини. Чеховљев таленат је ипак казао своју мисао
о свету и казао је на свој начин.
Антон Павлович Чехов је роёен 17. јануара 1860. у Таганрогу. Отац му је био ситан бакалин, чудак
непословног духа, заљубљен у црквено појање; мати Јевгенија, кћи трговца Морозова, кротка жена добра
срца. Касније ће син рећи: „Таленат смо наследили од оца, а доброту од мајке." Ипак је живот у породици
био несреёен и мучан. „У детињству, нисам имао детињства", жалио се творац Степе. Доиста, он је био и
ёак, и шегрт у очевој бакалници, и појац у црквеном хору, и репетитор слабих ученика. Са гаёењем је
причао да је морао научити вештину ситног закидања на мери. Тако је одмалена, у роёеној кући и најближој
околини, осетио дух малограёанштине, баналност свакодневности, и одбојност према њима. Године 1869.
уписао се у таганрошку гимназију, која је такоёе носила печат провинцијалне приземности духа. Описаће је
саркастично у познатој приповеци Човек у футроли. Као ёак четвртог разреда почиње да сараёује у
школском рукописном часопису и открива одмах једну битну особину талента: да насмеје и исмеје. Рано је
почео да се свети Бељиковима. Тих година се испољила још једна страст: љубав према позоришту. Кад је
управа школе забрањивала песете позоришту, маскирао се и одлазио на представе. Глумио је са успехом
на ёачким приредбама Градоначелника у Ревизору и Несрећковића у Шуми Островског.
Кад је 1875. очева радња пропала, породица се преселила у Москву. Кућа је продата. Антон је
остао у Таганрогу да заврши гимназију. Доживео је тешке дане: живео је у роёеној кући као — станар,
осетио шта значи етикета „дете из пропале куће", наслушао се како ћифте исмевају његовог оца. А морао је
да се брине не само о себи већ и о млаёем брату. Давао је часове деци из богатих породица и осетио
увреду од погледа на његово изношено одело. Одатле вуку корен његова затвореност и уздржљивост. Исто
тако и сан о независности. Јер мати је писала из Москве: „Добили смо од тебе два писма пуна шала, а ми
смо тада имали само четири копејке за хлеб; чекали смо нећеш ли нам ти послати новац. Маша нема
бунде, а ја ципела, па седимо код куће..." И Чехов је од своје мале зараде одвајао и слао породици.
Кад је завршио гимназију 1879, добио је стипендију од 25 рубаља месечно и уписао се на
медицински факултет у Москви. Изабрао је најтеже студије, али је хтео професију која ће гарантовати
материјалну независност. На избор занимања је утицала више сиротиња него љубав. Чехов студира и
почиње сарадњу у сатиричним листовима. Његови хонорари постају главни извор средстава за живот
породице. Учио је и писао у тесном стану, где се вечито причале и сваёало. Писао је много и своје смешне
приче потписивао најчешће именем Антоша Чехонте. Тих година је и упропастио здравље. Завршио је
1
студије 1884, и исте године пропљувао крв. „Оно што су писци племићи добијали бадава, разночинци
купују по цену своје младости" — писао је са гневом. Добио је место у болници града Воскресенска, близу
Москве. Рекапитулирајући своје детињство и младост, писао је Суворину: „Напишите приповетку о томе
како младић, кметов син, бивши шегрт у дућану, појац у црквеном хору, гимназист и студент, кога су
васпитавали да поштује старије по чину, да љуби свештенику руку, да се клања туёим мислима, да буде
захвалан за сваки залогај хлеба, кога су много пута шибали, који је ишао на часове без каљача, волео да
руча код богатих роёака, био лицемер и према богу и према људима... једино од сазнања своје
ништавности, — напишите како тај младић истискује из себе кап по кап роба и када се пробуди једног дана,
осећа да у његовим жилама не тече ропска, већ права људска крв ..."
Чехов је имао мање среће од својих претходника и зато што није имао великог
критичарасавременика. Поред тога, Пушкин је био савременик декабриста, Достојевски — петрашеваца,
Њекрасов и Тургењев — народњака, Толстој је имао своју проповед. Сви су они знали за горчину пораза,
1
Интелигенција неплемићког порекла.

али и за срећу вере у идеју, срећу наёеног идеала. Чехов писац је, на жалост, проживео век у глуво доба,
измеёу пораза народњака и прве руске револуције, коју није доживео. Кад је он улазио у књижевност,
забрањени су „Отаџбински записи", а време часописа — идејних трибина „Савременика", „Руске речи" било
је давна прошлост. Процват доживљавају малограёанска штампа, кич и шунд. Помажући разне
„Будилнике", „Иверје", „Вилине коњице", држава и цензура су смишљено уроњавале свеет читалачке пу-
блике у омаму забаве, одвајајући је од озбиљне мисли о важним проблемима. Типичан представник
журналистике тог времена био је Лејкин, уредник „Иверја", у коме је Чехов почео сарадњу. Уредник је
тражио од Чехова приче — снимке живота, са комичном поентом. И Чехов је дуго писао такве приче које
имају само један циљ — да забаве. Меёутим, он је без видљивог отпора, тихо, рушио Лејкинов концепт
кратке приче; уместо да забавља и насмеје, Чехов у тесни оквир скице улива озбиљну проблематику —
цео живот, и без манифеста врши револуционаран преображај овог приповедног жанра.
За седам година објавио је пет збирки, са преко 170 приповедака. Критика није помогла младом
писцу да схвати вредност свог талента. Напротив, Михајловски га напада за „безидејност", а Скабичевски
му прориче да ће „умрети пијан за плотом". И тада је, у пролеће 1886, Чехов примио писмо од Д.
Григоровича, који му је саветовао да не расипа свој таленат на ситнице. То писмо је изазвало преокрет у
Чеховљевом стваралаштву: „Ваше писмо, добри мој анёеле весниче, дошло је као гром из ведра неба.
Умало нисам заплакао... Ако имам талента који треба ценити, ја га, кајем се пред чистотом вашег срца,
нисам до сада ценно. Осећао сам да га имам, али сам био навикао да га сматрам безначајним... Сви који су
ми блиски гледали су са висине на моје писање и стално ми саветовали да праву професију не замењујем
пискарањем ..." Прелом се осетио у коначном опредељењу за књижевност и у промењеном односу према
хумору: смех остаје присутан у његовом приповедању, али се Чехов не враћа на типично хумористичну
причу.
Његова пета збирка приповедака, објављена 1888, донела му је Пушкинову награду. То је било
велико признање, али Чехов сада поставља питања: Шта да ради? Чему да служи његов таленат? Је ли он
користан читаоцу? Дошао је до сазнања да велики писци имају циљ коме иду и куда зову читаоца. А његово
време није имало велике идеје: „Осим живота какав јесте, ви осећате какав би требало да буде и то вас
очарава. А ми сликамо живот онакав какав је, и даље — ни корака! Ми немамо ни ближих ни даљих циљева
и у нашој души зјапи празнина." У писму Плешчејеву, он се десолидарише са свим познатим струјањима:
„Ја нисам ни либерал, ни конзервативац, ни присталица реформиста, ни индиферентист...", али ово није
доказ безидејности или равнодушности уметникове, већ да је све поменуте идејнополитичке ставове
надрастао. Превазишао је и Толстојева схватања, о чему сведочи његово писмо из 1894: „Толстојев
морализам више ме не узбуёује, у дубини душе ја сам му непријатељ ... У мени тече сељачка крв и мене не
можеш изненадити сељачким врлинама. Ја сам још у детињству поверовао у прогрес... разборитост и
праведност ми говоре да је у електрицитету и пари више љубави према човеку него у уздржавању од меса."
Тако прогрес, „неминовна, поштена истина" и љубав према човеку постају његов кредо. Али неправда света
у коме је живео стално га је носила ка обали протеста. Његова одлука да 1890. посети Сахалин, на коме су
тамновали најтежи преступници, у суштини је демонстрација граёанина и уметника Чехова. Одбацујући
Суворинов савет да не иде, писао је: „Из књига које сам прочитао види се да су у нашим тамницама
иструнули због нас милиони људи, ми смо их уништили дивљачки; терали смо по зими оковане људе
десетинама хиљада врста, заразили смо их... умножавали злочинце, и сву ту кривицу сваљивали смо на
црвеноносе тамничке надзорнике ... Нису криви надзорници, већ сви ми, али нас се то не тиче ..." Сахалин
постаје мерило страдања, симбол неправде једног света. Сада Чехову патње описане у Кројцероеој
сонати изгледају „смешне и бесмислене". После Мртвог дома Достојевског, Чеховљево Острее Сахалин је
најнеопозивија осуда света тамница. Она је укидала равнодушност и мирење са тамничарима.
После пута на Сахалин донео је одлуку да живи ближе народу и преселио се у село Мелихово. Да је
одлука била и принципијелан став, сведочи његово признање: „Ако сам лекар, потребни су ми болесници и
болница; ако сам писац, онда је потребно да живим у народу, а не на Малој Димитровки..." У овом периоду
његова схватања друштвених проблема постају одреёенија, и своде се на два става: оеоко се више не
може жиаети и јарак се може прескочити. Оба носе мисао о могућности револуционарног преображаја
Русије.
Крајем деведесетих година Чехов се зближио са Художественим театром, који је био снажан импулс
за његов рад на драми. Управо је ово позориште својим сценским интерпретацијама показало вредност и
новину Чеховљевих драмских текстова и наметнуло их репертоару, како у Русији тако и у свету, Сусрет с
овим позориштем има значаја и за пишчев интимни живот: упознао је глумицу Олгу Книпер, којом се
оженио. Иако је стваралаштво објективизација света, субјективни коефицијенат уметников се не сме
занемарити. Чехов је своју љубав према Лидији Мизинцевој уткао у Галеба, а Маша из драме Три. сестре
подсећа на Олгу Книпер. У многим писмима Чехов је прекорева за хладан однос, за отуёеност. Тако је било
од почетка, о чему сведочи писмо: „Ја сам већ почео да те чекам, бројим дане и сате. Не мари што си
заљубљена у другог и што си ме већ издала, молим те само доёи. Чујеш ли, псето? Јер ја те волим и тешко
ми је да живим без тебе."
Чехов је усамљен и у породици. Оба старија брата били су уметници: Александар — приповедач, а
Николај — сликар. Уколико је слава Чеховљева расла, браћа су се све више отуёивала. Сметала им је та
слава: три Чехова нису могла постојати истовремено. Чехова је ова суревњивост болела, али се није могло

ништа изменити. Са оцем су такоёе односи били само привидно учтиви, јер Антон није заборављао ни
бакалницу, ни „домострој". Компликовали су се односи и са сестром Маријом. Она се није удала да би се
бринула о њему, памтећи да се школовала од његових ёачких хонорара. Чехов ту жртву није тражио, а
сестри се чинило да је жртва недовољно цењена. Судбина је личила на угравиран натпис на прстену:
„Самотнику је свуда пустиња". Разумљиво је зашто је толико усамљеника и отуёења у његовим
приповеткама.
У животу Чехов није умео да се штеди, а кад је изгубио здравље — није се жалио. Као лекар знао је
да је неизлечиво болестан и храбро се саживео са мишљу о смрти. Блискима није говорио о опасној
бољци, али је писао: „У млазу крви који потече из грла има нешто злокобно, као у одсјају пожара." Крајем
ма)а 1901. отпутовао је у Немачку да потражи лека. Пријатељу Телешову је казао: „Идем да умрем." Тако је
и било. Смрт је дошла једне јулске ноћи. Лекар Неман, да би му олакшао муке, замолио га је да испије
чашу јаког вина. Чехов је казао: „Значи, умирем." Сахрањен је на гробљу Новодевичјег манастира у Москви.
Оствaрило се предсказање Горког: „А када умре Чехов, умреће један од најбољих синова Русије, паметан,
праведан, који је воли и у свему саосећа са њом. И Русија ће задрхтати од туге, и дуго га неће заборавити,
и дуго ће се учити схватању живота из његових кшига, обасјаних тужним осмехом срца пуног љубави."
У књижевној критици је доста често мишљење да се Чехов определив за новелу зато што није имао
снаге да напише роман. Наводи се као доказ ауторово признање: „Не умем да пишем веће ствари." Тврди
се да је своју „немоћ преобразив у врлину" — довео до савршенства кратку причу. Овакво тумачење није
уверљиво, просто зато што је Чехов осведочени таленат највишег реда, који је могао све што је хтео. Треба
зато тражити друга објашњења његовом опредељењу. Први разлог може бити што је руски роман пре њега,
у Толстоју и Достојевском, надмашио све што је у том жанру написано откад човек приповеда о себи.
Управо зато што је био моћан таленат, Чехов је осетио да треба избећи понављање у избору жанра за
отварање своје визије света. Други разлог је битнији и представља значајно откриће: схватио је да роман,
ниједан његов тип — од хронике до епопеје, не може изразити безброј, разнородност и мутантност
животних ситуација. Да се подудари са пуним животним кругом, роману смета структура, јединствени сиже
у коме све мора бити меёузависно, а то значи и условно. Ма колики био број поглавља и јунака, они не могу
инкарнирати тоталитет људске судбине. Чехов је схватио да је кратка прича изузетно погодна да се њоме
обухвати и покрије сав животни круг ситуација. За разлику од поглавља и сижејних линија романа,
приповетке су меёусобно независне, али се и групишу око мотивских језгара у целине, и најзад, као
каменчићи у мозаику, преображавају у више јединство — уметникову визију света.
Човек и животна ситуација, то је изворна мисао Чеховљева, свеобухватни мотив о коме стално
приповеда. Таленат се заправо потврдио иновацијом пута јер се само моћни залећу да надмаше
достигнуто.
Гогољ се жалио да у Ревизору критика и гледаоци нису приметили позитивног јунака — смех. Чехов
је на почетку стваралаштва схватио снагу и значај смеха Смешно у животу постаје равнозначно узвишеном
и трагичном, и чешће од њих. Али Чеховљев смех је изнијансиран: неке његове приче само насмеју, друге
насмеју и исмеју, многе насмеју, а затим растуже. Тако се по природи смеха и групишу у кругове. Чехов
често просто прича смешан случај у коме се нашао човекјунак. Те приче немају никаквог подтекста, нити
другог циља сем да насмеју. Такве су Исповест, Зли дечак, Чизме, Уочи суёења, Коњско презиме,
Необазривост, Манић, Срећан човек, Натезање, Советник и многе друге. Ведри смех из њих извире или од
комичне природе мотива, или од спајања неадекватних планова и атмосфера. У причи Исповест, на пример,
јунак Балдастов одлази са Зојом у оперу са намером да јој у поетичној атмосфери каже да је воли. Уз звуке
Гуноове увертире младић шапуће девојци о лепоти, о својој љубави и одједном — почиње да штуца!
Штуцање је и по себи смешно, поготову усред љубавне изјаве! Смех доливају и реплике других јунака:
гимназист је добацио „бис!" а Зојин отац прекорео: „Могли сте се код куће наштуцати!"
У причи Зли дечак Чехов постиже комичан ефекат неочекиваном контаминацијом планова
приповедања: изјаве љубави и савета рибарских. Лапкин говори Ани: „Драго ми је што смо већ једиом сами.
Кад сам вас први пут видео ... риба вам трза ... тек тада сам схватио зашто живим ... Мора да крупна риба
трза ... Кад сам вас видео, одмах сам вас заволео. Не вуците одмах ... нека мало боље загризе.. Реците ми,
драга моја, преклињем вас, могу ли се надати... Вуците! Јунаков исказ се одвија двема линијама. Први
утисак је да су упадице у лирску исповест носиоци комичног. Меёутим, прочитане саме за себе, оне нису
смешне и делују нормативно. Емотивна линија исказа још мање је извор смеха. Тек из њиховог споја врца
искра смеха! Ако бисмо их разјединили, уклонили бисмо извор комичног.
Други поступак примењује уметник у причи Чизме — уместо једног, ствара низ комичних заплета.
Први је у томе што је хотелски слуга чизме клавирштимера Муркина грешком унео у другу собу. Други —
што Муркин бос иде глумици и објашњава како су се његове чизме нашле у њеном предсобљу. Трећи —
глумица избацује две леве чизме. Четврти — што јунак целог дана мисли да сви гледају у његове леве
чизме. Пети — Муркин увече иде у позориште да са глумцем Блистановом размени чизме (он је целог дана
носио две десне). Шести — у завршном дијалогу се открива да је Блистанов спавао код глумице! Из једног
заплета настаје други, онда када је сав комични набој првог исцрпен. Смех се разлива каскадно док тече
прича. Треба нагласити да се мотив реализује тек у уметниковом дару за комично приповедање. То је
евидентно у другом заплету. Када би Муркин једноставно објаснио глумици да је слуга нехотице његове
чизме унео у њену собу, комични ефекат био би знатно умањен. Али Муркин „заузима позу каваљера који

разговара са великосветском дамам", а бос је, затим прича да пати од реуматизма, да су му лекари
саветовали да „ноге држи у топлом", уноси забуну именом генералице Шевељицине, којој мора штимовати
клавир, а не може ићи бос, и свим овим елементима снажно интензивира комично.
Приповетка Коњско презиме је пример како Чехов на мотиву који не само што није комичан, чак ни
неутралан, већ невесео и везан за бол, може да створи смешан заплет и изазове смех. Озрачење смехом
овог мотива почиње предлогом да се зубобоља лечи враџбинама, уместо лековима. Затим комику јача
ситуација да генерал, образован човек, пристаје на „шарлатанство"! Даљи степен комичног чини факат што
је управник имања заборавио презиме „чудотворца", и само памти да подсећа на коњско. Зближавање
људског и коњског увећава смешно неочекиваним спојем. Тек сада комика досеже кулминацију: то незнано
коњско презиме погаёају сви чланови породице, слуге, чак и дец Готово хорски звучи Кобилин, Кобилицин,
Ждрепцов Доратов, Кљусински — и тако равно четрдесет варијаната! Овакав степен таутолошких
модалитета, иако са интервалима, ствара толику тензију смеха, која експлодира незадрживим кикотом.
Делотворна су још два елемента: што су свих четрдесет покушаја — промашаји; и што презиме (Овсов) није
коњско!
У причама овог типа аутор ништа не исмева већ само засмејава читаоце смешним ситуацијама и
„случајевима" својих јунака. И читалац се смеје сметеној баки и црквењаку, који никако не могу да размрсе
која имена треба у молитви поменути „за здравље", а која „за упокој"; осветнику који је дошао у радњу да
купи пиштољ и убије неверну жену, а купио мрежу за препелице; пастирима и свештенику који никако не
умеју да извуку ухваћену рибу; младожењи који је на свадбеном путовању ушао у погрешан воз; човеку који
је у мраку, уместо вотке, испио неколико гутљаја петролеја и уплашио се да се отровао; ёаку који уочи
испита клечи пред иконом уместо да учи. Хетерогеност сижеа ових прича обједињава природа њиховог
смеха.
Велик је, исто тако, и циклус прича чији смех није безазлен, чија намена није да разведре, већ да
исмеју. Чехов је од смеха створио своје оружје против ружних појава живота: експлозијом смеха он је
подривао, обезвреёивао, демаскирао илузије, заблуде, укорењене навике, лажи. Отуда се оне једном
својом компонентом преображавају у иронију. Уметник је осетио да читалац најлакше напушта исмејано, и
узима на нишан малограёанина, примитиву, предрасуде, паланачки бонтон, силу чинова, ордена,
полтронство, мираз, брак, суд, свештенство.
Јунак приче Радост срећан је што се његово име појавило у новинама. Он зна да „новине пишу само
о знаменитим људима" и хвали се да „сада за њега цела Русија зна". А разлог његове радости је белешчица
да га у пијаном стању умало није прегазио кочијаш! Несклад повода и узбуёења јунаковог изазива смех. Али
посел смеха остаје талог сазнања: какво убоштво духа. Читалац се не може уздржати од смеха, али сада је
његов смех — подсмех.
Прича Неуспех исмева паланачке нарави. Смешно је што Пеплови нису „упецали" младожењу
кћери; што старица Пеплова у журби уместо иконе скида портрет Лажечњикова; што је Шчукин побегао. Али
после првог утиска јављају се мисли и запажања који нису нимало весели: родитељи који прислушкују и
вребају младожењу; понижавајући положај девојке; погледи на брак у којима не постоји појам љубав;
младожења који је говорио о љубави — и побегао. Све је то исто толико јадно колико и смешно. Њој је
сродна прича Брак из рачуна. Само је баналност доведена до бизарности. Поднапити таст напада
електрично светло и тражи „натуралну ватру", а телеграфист „брани" сијалицу! Невеста Даша, којој су „на
лицу написане све врлине, осим способности да мисли" негодује против њега, јер „хоће да покаже своје
образование и говори неразумљиво". Мизерни конфликт достиже врхунац када младожења тера госта са
свадбе, и каквим тоном: „Изволите изаћи напоље!" Телеграфисти је жао свадбеног ручка и поставља услов:
да му врате три рубље, које им је позајмио. И смешно је и одвратно, као да се пред читаоцем туку пигмеји.
Чехов исмева беду духа до краја. И сугерира мисао: баналност може осакатити човека као и тиранија.
Уопште узев, код Чехова мали човек изгледа битно другачије него код класика претходника. Ако су
Пушкинов Вирин, Њекрасовљев Влас, Толстојев Поликушка, Девушкин Достојевског изазивали симпатије и
поштовање, Чеховљев Фендриков из приче Испит за унапреёење нема ни поштења, ни достојанства. Он
ништа не зна, али хоће да положи; уместо да одговара, мољака — „Будите милостиви". А када се комисија
смиловала, жали што је учио и оно „што није у програму". Истина, мотивација његовог понашања је јасна:
Фендриков живи у свету где је чин — све. Средина га не цени као личност, већ по звању: човек — то је чин!
На симболичан начин Чехов то казује у причи Винт, у којој чиновници уместо шпила карата употребљавају
фотографије службеника градских установа. Вредност карте одговара чину, а боје — рангу надлештва.
Лествица хијерархије је тачно одмерена. Људско друштво је — шпил карата и као што у игри јача „туче"
слабију, тако и у људским односима нема равноправности ни другог односа сем субординације. Пересолина
ова игра његових чиновника није увредила, зато што је у шпилу — ас, као што је у животу — државни
саветник. Смех је у причи присутан, али је доминанта езоповским језиком казана мисао: личност је
замењена чином.
Фетиш чина исмева Чехов у причи Укинули, коју је цензура забранила. Он узима најнижи чин,
заставника, и показује да и то има чар и власт над душом малограёанина. Спахија Вивертов је живео од
имања, али ипак укидање заставничког чина доживљава као драму: „Ако ја нисам заставник, шта сам онда?
Ништа. Нула!" Јунак се осећа као да је његова егзистенција уништена. Доводећи смех до сарказма, Чехов
показује како Вивертов са страхом погледа у небо „да нису и сунце укинули". Свет се рушио са

заставничким чином!
Да чиноманија не одреёује само људске односе већ прожима све сфере живота, Чехов казује
причама Одломак и Дебели и мршави. Јунак прве приповетке на питање да ли би желео да му се врати
младост, одговара „Не, не бих желео, јер не бих имао овај чин!" Реплика одмерава степен људске
девијације. Друга прича је право ремекдело. Изразито кратка, граёена по принципу — краткоћа је сестра
талента. У њене тесне оквире Чехов улива целу судбину људску, дајући у малом и обичном — велику
драму. На маргини приповеданог тока осећа се притајена комична нота, тачније, како су комично и тужно у
животу близу. Фабула је Чеховски једноставна: на железничкој станици срећу се два друга са универзитета.
Уместо портрета Чехов даје две контрастне одреднице: дебели и мршави, који у почетку само то и значе.
Касније ће открити други смисао, прави. Прича има два дела, упадљиво супротна по тону. У првом,
разговарају школски другови, пријатељи из младости, када је човек најчистији; дијалог је озарен
природношћу и топлином. Али када је Миша саоmптио Порфирију да је постао тајни саветник и да је
одликован са две звезде, то саопштење сече причу. Да се код Порфирија појавила завист, да је повреёена
сујета изазвала ружна осећања, све би то било природније и чак људскије. Меёутим, кад је чуо речи тајни
саветник и звезде, за Порфирија нестаје друг Миша, а остаје само — велможа. И мали чин се пресамитио
пред високим чином. Више не разговарају школски другови, чак ни људи, већ чиновници, један са дна, а
други са врха лествице. Један богат и задовољан, друга сиромах — дебели и мршави! Атрибути постају
симболични знаци животних судбина. Субјективна доброта Мишина не може ништа да измени. Он се не
само не размеће чином, већ настоји да уклони сваку помисао о неједнакости, али свеет о неједнакости је
тако моћна да се не може никако укинути. Шпил карата намеће своју логику, која детерминише мисли,
емоције, понашање.
Сила чина раёа камелеонство. Овај мотив је веома значајан у Чеховљевом приповедању.
Инспирисао га је да напише Прерушене, Двоје у једном, Отишла, Исповест, Маску, Силуланте и,
незаборавног Камелеона. Канцеларија, касарна, школа, улица, чак и породица, формирају неопходност
мимикрије. За Чехова камелеонство није само дијагноза карактера већ и израз егзистенцијалног нагона да
се одржи. Чиновник Иван Капитонич се изван круга канцеларије понаша нормално: расправља о Гамбети и
Бизмарку, о еманципацији жене, о праву човековом на слободу. Али довољно је било да чује познати смех,
смех свог старешине, па да одмах навуче маску: „Препознао је мој смех и... његова се леёа одмах погнуше,
лице постаде невесело, глас замре, руке низ бедра, ноге се савише... Је ли могуће да овај човечуљак уме
да изговори такве речи као... слобода?" Ма како јунаково понашање изгледало јадно, иза подсмеха настаје
питање: зашто постоји такав карактер? Објашњење је у завршној реченици цитиране реплике. Док год
старешинама буде невероватно да Капитоничи могу изговарати реч слобода, јасно је зашто они морају
живети под маском. Социјална мота вација појаве, наравио, не оправдава камелеоне, нитi их брани од
подсмеха, напротив, у подсмеху и јесте осуда.
Прича Маска показује камелеонство као масовну појаву. Јунак под маском супротстављен је осталој
средини — директору банке Жестјакову, интелектуалцу Белебухину, начелнику полиције Спиридоновичу,
сведоцима конфликта — и све их вреёа. Али и они протестују, прете, бране своје достојанство. Атмосфера
се оштро мења када је „инкогнито" скинуо маску и сви су угледали милионера Пјатигорова. У том тренутку
сви остали навлаче маске, преображавају се у оно што нису по суштини и јесу по нужди. Као што је њихово
негодовање исказао речју „викали су", тако сада поново њихово понашање уметник своди на заједнички
именитељ: „без речи су изашли на врховима прстију". Колективно се кају што су се сваёали, колективно се
боје освете, колективно се радују што се милионер „није наљутио". Уметник је не само осветлио појаву већ
и открио да исти узрок раёа свемоћ и немоћ, самовољу и камелеонство.
Приче о камелеонству остављају утисак скица које је уметник радио да би коначно остварио лик —
симбол Очумелова у Камелеону. Очумелов је упио у себе све што је типско у понашању јунака из осталих
прича. На три стране текста, он ће шест пута променити мишљење и држање. За разлику од Маске, овде
носилац моћи није присутан. Присутно је само име генералово, али сила чина је толика да Очумелова не
интересује утврёивање кривице, већ како да се додвори генераловом кувару. Логика жандарма Очумелова
је у девизи: ко је моћан, тај је у праву! Камелеонство је и код њега истовремено и лична особина и стање
духа, детерминисано системом људских односа. Истина, систем се одражава у многима, али не у свима.
Постоји могућност отпора и избора.
Пратећи Очумеловљево понашање и реаговање, откривамо његову психологију. Он иде преко
пијаце важан не само због новог шињела већ због самосвести да је власт. Кад је зачуо галаму, не окреће се,
већ само „упола окреће главу". Његове реплике су кохерентне спољним знацима важности: Ниједно питање
упућено окушвеној гомили није завршена реченица. То је и знак ограничености, али истовремено и израз
уверења да он може да говори како хоће, а они морају да га разумеју. Али у зависности од претпоставке да
псето може бити генералово, или од сумње да није, мења се и његов изглед лица, и самоосећање, и тон
говора — час претећи, час удворички. Када се на крају утврдило да је псето генераловог брата, „његово
лице сину усхићеним осмехом", мења се регистар гласа, лексика: појавило се много деминутива, тепања.
Лик који је на почетку приче оставио утисак ограничености поражава на крају способношћу акомодирања
ситуацији и одсуствол личности. Он нема ни портрета, ни биографије, ни допунских осветљавања, али је
ипак вечни лик; надживео је време и надрастао средину који су га родили. Највише ипак задивљује како је
Чехов од ситног уличног случаја, минималним средствима, створио ову микрокомедију, у којој се говоре

озбиљне и велике истине о човеку и свету.

Сила чина раёа и пришибејевштину, феномен који је Чехов овековечио у причи Подофицир
Пришибејев. Јунак приче персонифицира апсолутизам снажније од Гогољевог Держиморде и Шчедринових
губернатора, јер он је „прекобројни чувар поретка". Јунакову животну параболу Чехов показује оригинално
— смењивањем униформи: подофицирска, жандармеријска, ватрогасна, чувара школе. Али увек је био неки
мундир који је формирао, тачније сакатио личност. Његова неизлечива навика је да командује, а са
психолошког становишта представља девијантну појаву јер резултира из нереалне вере да је он „стуб
државе". У сваком случају, он не уме да се одреди према свету изван касарне, субординације, наредби. Он
не зна шта је у том свету дозвољено, а шта није, јер је у касарни било све дозвољено. Његова питања
судији у току саслушања — „по каквом то закону" индикација су да не прави разлике измеёу закона и своје
воље, и све што није по његовој вољи, није ни у закону, а његова воља тежи да се наметне као закон. Зато
мештани који ноћу дуго седе уз светлост или певају, доспевају на његов приватни индекс! Степен његове
осакаћености уметник иницира управо односом према песми. За средину која нема додира са суптилнијим
сферама уметности, песма је равнозначна представи о лепоти, а Пришибејев се чудећи пита: „А шта има
лепо у тој песми?"
За Пришибејева као друштвени феномен и књижевни лик је најбитнија, иако није најуочљивија,
особина: страх пред динамиком живота. Његов идеал је тишина и тама (зато ратује против певања и
светлости). Њега плаши свака емоција и свако бдење. Свет је најлепши у ставу мирно! А ако се већ мора
кретати, онда под командом и у колони! И такав бизаран и агресиван он живи као симбол апсолутизма у
феудалној Русији, али и сваке тупе силе која тежи да живот претвори у касарну.
Као и камелеонство, пришибејевштина такоёе има своје видове и варијанте. Приповетка Човек у
футроли сведочи да одреёена друштвена атмосфера ствара Пришибејеве не само у касарни и канцеларији
већ и у школи, која би природно требало да буде огњиште просвећености, култивисања добра и лепоте.
Бељиков је остварио оно за чим је Пришибејев чезнуо: град је замро у страху, „бојали су се да пишу писма,
да се упознају, да читају књиге, да помажу сиромахе, да уче децу писмености". Његова победа чуди утолико
више што он није агресиван као Пришибејев, напротив, он је крајње бојажљив тип. Поред тога, Бељиков је
смешан, зато његов портрет подсећа на карикатуру. Снага сатире и јесте у томе што се таква личност
наметнула средини као арбитар у нормама понашања. Али Чехов даје уз његову личност и једну чињеницу
која много објашњава: он је денунцијант. Истина, Бељиков то не чини из користи, већ као „добровољни
чувар поретка" и утолико његов лик делује одбојније.
Основни мовенс његовог понашања је — страх пред животом. Реплика коју најчешће изговара
гласи: „Ах, само да се нешто не деси!" Занимљиво је да је Бељиков од своје психичке доминанте створио и
главно своје оружје утицаја на средину: сталним понављањем свог страховања, он шири тај страх и на
људе. Футрола је за њега заштита од живота, а потреба за њом одаје слабу личност. Уметник показује да су
сва његова чула заштићена неком футролом од непосредног додира са животом. И мисао његова је бежала
од савремености — у окамењени грчки језик. Такав избор професије иницира мисао да је могао бити близак
само феноменима који се не мењају. Аверзију према менама одаје и његов начин одевања: без обзира на
време, он је носио увек исто одело. То може откривати и скривену потребу да се уживи у илузију да је
коначно све постало одреёено, заувек. Опис његова лица на самртном одру, које изгледа анормативно,
„весело", као да је „достигао идеал", Чехову је средство да сугерира закључак: Бељикови су и за живота —
мимо живота, умртвљују живот око себе, као митска чудовишта од чијих се погледа све камени.
Најпоразнији је закључак приче, која уверава да смрт није ослободила град од духа Бељикова, јер је
оставио наследнике, многе, иако деце није имао.
Човек у футроли је повезан са причом Огрозд — истим јунацима и истим мислима. Ако је из страха
пред животом Бељиков постао наказа, јунак Огрозда је побегао у сан о економској независности. После
четрдесет година одрицања, женидбе из рачуна, купио је имање и осамио се од људи. У том сну на изглед
нема ничега ружног: за тешко зараёени новац човек купује имање. Меёутим, уметник суштином слика
показује наличје успеха. Пре свега, у свим његовим сневањима фигурира и огрочд, као неки симбол
плодова рада. Кад је први род дозрео — био је кисео. Имплицитно казивање је кохерентно са експлицитним
судовима, којима приповедач констатује да се јунак променио нагоре: охоло понавља да је племић, мада му
је деда био кмет, а отац војник. Говорио је тоном човека који не може погрешити, а усвојио је
најконзервативнији начин мишљења. Дакле, плодови су били кисели. Ако сам Николај не види колико је
његов успех ситан и баналан, уметник то открива једним описом утисака његовог брата: дом оставља
утисак ситости у којој се и пас, и куварица, и сам „господар" преображавају у — свињу. Сан о ситости је исто
тако опустошио личност, понизио је до анималности. Основни смисао приче је у томе што јунак доживл,ава
препород од сусрета са братом спахијом. Он сада види у другој светлости и „срећне појединце", и друштво у
целини. Ти срећни нису мање опасни и ружни од Пришибејева и Бељикова. У томе је смисао текста: „Треба
иза врата сваког срећног да стоји неко са чекићем и да га лупајући подсећа да постоје и несрећни."
Најдалекосежнији је и најзначајнији његов закључак да се „срећни лепо осећају зато што несрећни своје
бреме носе ћутке". Чехову је било потребно да изрази протест, зато у причи судови готово потискују слику,
што је необично за његов проседе.
Најпотреснији вид присутности несрећних потврёује мотив проституције у Чеховљевим
приповеткама. Пала жена не пати само од система односа, већ и од малих људи, којима и сама припада.

Кротка и јадна везиља Ањута је променила пет студената, којима је помагала да заврше школу, и сви су је
заборавили. У тренутку приповедања аутор показује њене односе са медицинаром Клочковим и сликарем
Фетистовим. Клочкова храни својим везовима, а Фетистову служи као модел. Већ избором професија, —
лекар и уметник — Чехов је јунаке обавезао на хуман однос према људима. Меёутим, Клочков на њеном
грудном кошу проверава своја знања из анатомије, не примећујући да Ањута дрхти од хладноће. А сликар
долази да је „позајми на два сата", јер не може без модела да слика. Он не пита њу, пристаје ли, он се
обраћа Клочкову, као да тражи неку ствар на позајмицу, а лекар се такоёе понаша као да ствар даје, и нико
не примећује како доступа, а Ањута не уме ништа да ради сем да заплаче.
У причи Познати мушкарац, Ванда је још у горем положају — мора да тражи милостињу од бившег
клијента. Прича достиже најдраматичнији обрт у тренутку кад јунакиња долази до сазнања да ју је лекар
Финкел заборавмо, и да би оправдала посету — извадила је зуб. Иако је сваки испљувак крви говорио о
„њеном мучном и ружном животу", Ванда се навикла и сутрадан је ипак „играла у Ренесанси".
У приповеци »Напад« Васиљев доживљава драму у сусрету са светом палих жена, али не само због
њиховог понижења, већ због људске равнодушности и њиховог понашања као да нормално живе. Јунак не
може да се ослободи мисли: „Како се може за рубљу купити жив човек", а око његовог човечног неспокоја
шири се равнодушност навике. Ни музичари који увесељавају посетиоце, ни проститутке, ни Мејери и
Рибникови не виде у томе што раде ништа необично. Он је бар очекивао израз патње, свеет о понижењу,
ако већ нема стида, али је на сваком лицу „читао само тупи израз баналне досаде и задовољства". У причи
Чехов даје Москву заогрнуту хермелином првог снега. Белина контрастира прљавштини улице срама и
изазива мисао: „Како може падати снег у овој уличици?"
У свим приповеткама овог тематског круга посебно је занимљив ауторов став. Чехов у третману
мотива не наставља ни Њекрасова и Достојевског, ни Толстоја. Овде патња не личи на Соњину патњу и
патњу Каћуше Маслове, чија су страдања са ореолом бола свељудског. Страдање је на одреёен начин
поетизовано. А пред Вандом и Аmутом се нећемо поклонити патњи целог човечанства! Код Чехова страхота
патње је у обичности, у баналности драме. Ужас се разоткрива преко равнодушности примања
тривијалности. Али у страдању људском, свакодневном, без ореола, није мање, ако није више, осуде света
у коме се за рубљу може купити жив човек.
„Ако сам писац, треба да живим у народу, а не на Малој Димитровки", говорио је Чехов
објашњавајући евоју одлуку да се настани у селу Мелихову. Меёутим, тема сељаштва јавља се у његовом
стварању пре мелиховског периода. Природно настаје питање: шта jе Чехов могао да каже о теми о којој се
дуже од пола века интензивно писало? Суштина одговора је у томе што је Чехов другачије писао о селу. Ако
се у п Сеоски ескулапи смејао и пацијентима и њиховим видарима, у Злочину с предумишљајем. већ је
постављен озбиљан друштвени проблем. Иза једноставне фабуле о кривици сељака Дениса Григорјева,
који је одвртао завртње са шина да би правио претег за удицу, иза његових одговора који комично звуче,
назире се једна средина невероватно заостала духовно, која не личи на Тургењевљеве Ловчеве записе, а
још мање на Толстојевог Платона Каратајева и сељака Мареја Достојевског. Суштина исприповеданог
одвија се на социјалном и етичком плану: ако је Денис правно и крив, он својом безазленошћу примитивца
изазива саосећање, а затим и осуду стварности у којој услови живота доводе до идиотизма. Ипак, дубинска
уметникова порука упозорава да Григорјеви ипак јесу друштвена опасност. У томе је симболични смисао
шина и воза у причи: друштво које по законима својих односа репродукује Григорјеве тешко може избећи да
његов воз не доживи катастрофу.
Идејним планом је везана за село и позната приповетка »Дом са мецанином«. Њени јунаци су
интелектуалци, у чијим разговорима и полемикама се изричу веома значајни судови о судбини руског
сељака. Основни заплет је конфликт Лизе Волчањинове и сликара око просветитељског програма
уједињаваша напредне интелигенције. У почетку изгледа да је Лиза у праву, јер дати школе и болнице
руском селу значи неоспорну помоћ. Тај утисак помаже и чињеница што је сликар пејзажисг и „не слика
народне невоље". Меёутим, његови искази доводе до закључка да уметник стоји и иза њега. Сликара мучи
питање: какав смисао може имати уметност у народу који у след свог примитивизма не може остварити
никакав контакт са уметношћу? Шта ће писменост сељаку ако може да чита само фирме на крчмама, а
књигу неће разумети? Суд о Лизином народњачко-просветитељском програму гласи: „Народ је окован
великим ланцем, а ви тај ланац не кидате већ додајете нове карике". У постојећем систему друштвених
односа амбуланте, библиотеке, основне школе служе само поробљавању. Сликарева теза: треба лечити
узроке болести, блиска је и аутору.
Ако се конфликт одиграо на социјалном плану, драма се доживљава на интимном. Сликарева
лирска љубав настала у сусрету са Жењом, чини други мотив приповетке. Њен лик је тако поетизован и
открива да је аутор био лично везан за њега, тачније за прототип лика. У Жењином портрету је наглашена
младост: крупна очи, детиње зачуёене, поверење у људе, послушност старијима. Новости које она
саопштава сликару — да се запалила чаё у димњаку и да је слуга ухватио велику рибу — говоре да није
дорасла за друге разговоре, да је још готово дете. Када шета са сликарем, истрчава и гледа му у очи, као
што раде деца. И као контраст њеној младости, приповедач истиче да је све око Жење старо: стара је алеја
која води дому, стара је и кућа, стара је мати, чак и птицу која пева у башти аутор назива „старица".
Мотив љубави у структури приче није самосталан, већ дубински повезан са друштвеним. Са
тананом сетом Чехов прича о неоствареној љубави, о промашености: само једне ноћи Жења је шетала са

сликарем по алеји. И тај почетак био је и крај. Не само зато што лепоти није суёено да дуго траје, већ што
се Лиза умешала и удаљила Жењу. Везу планова приповетке остварује логичко питање: како могу људи
Лизиног типа да брину о срећи далеких људи када руше срећу најближих? Одлучују за њих без њихове
сагласности! Ову грубост мешања у туёе судбине Чехов је оваплотио изванредном сликом финала. Док
сликар не слутећи ништа лоше чека да чује Жењин глас и кораке, изненада тишину цепа Лизин глас, која
описмењава служавку Дашу и диктира јој први стих из басне: ,,Послао бог гаврану комад сира". Има нешто
злослутно у звучању речи гавран. И доиста уследила је зла вест да је Жења отпутовала и да се неће
вратити.
Атмосфера слике је исткивана од двојаких нити; отуда два разнородна тона: лирски чежњиво
сликарево ћутање и грубо уплиташе баналне фразе басне. Басна укида лирику, као гавраново грактање
сутонску тишину. Друга слика је исто тако лирична, само богатија симболиком. Када је сликар први пут
долазио Волчањиновима, искласалу раж је обасјавао залазак сунца.
Када је одлазећи од дома с мецанином последњи пут пролазио туда — „На њиви где је тада класала
раж и гласкале се препелице, сада су по стрњику луњали спутани коњи". Та слика нечег покошеног и
изгаженог персонифицира судбину поетичне љубави и душа Ромеа и Јулије. Истина, овде се симболика
приче додирује са нечим трајнијим: о неостварености људског сна, о пропадању лепоте, о кроткима који
увек страдају од безобзирних. Ова питања формирају филозофски план приповедања, који надраста време
и простор.
Избором сликара за главног јунака, Чехов се обавезао да све види и транспонује очима његовим.
Доиста, пејзаж, сутони, ентеријери, портрети одају редак дар перцепције, смисао за боју, светлост и сенку.
Таленат потврёује и структура приче: Чехов је развио и довришо припоsедање на неразвијеном мотиву: јер
љубав је прекинута на самом почетку — први састанак је и последњи.
Иако је идејни план веома значајан, лирски сиже дуже траје у читаоцу и чини већи удео у уметничкој
импресији текста.
Најпознатија Чеховљева приповетка овог тематског циклуса су Сељаци. Мада је цензура приликом
њеног публикована интервенисала и избацила нека места, приповетка је оставила непатворен утисак.
Чехову су писали уметници, глумци, књижевници, лекари. Часопис „Северни весник" је писао: „Одавно ново
дело није имало такав успех као Сељаци. Тај успех подсећа на време када су се појављивали романи
Тургењева и Достојевског." Ако су Чеховљеве приповетке ових година изгубиле ведрину, у Сељацима
доминирају тмурни тонови. Нарочито је много црнине. У Жукову се црне брвнаре, кровови, ограде,
таванице, крчма, руке, лица, и хлеб је црн као земља. У успоменама из детињства Чикиљдејеву је село
изгледало светло и радосно, а када се после дуге одсутности вратио у завичаj, уплашио се од нечистоће,
тескобе, таме, беде. Слика Чеховљева делује натуралистички: по соби — бубашвабе и муве; по брвнима
уместо украса залепљене новине; осморо деце прљаве, неписмене, која „ни Оченаш не знају"; снахе
никада нису биле у граду; децу туку; мачка је оглувела од батина; отац и мати, већ црни од старости, раде
тешке пољске радове; једу хлеб квасећи га у води, и сви једу из исте зделе; по судовима миле бубе. То
ужасава Николаја, који долази из Москве, а остали су толико навикли на прљавштину и неред да и не
примећују, а ако и примећују, не смета им све то.
Није светлија слика ни на плану породичних односа. Николају се нису обрадовали; немају
саосећања према његовој болести. Примитивна снаха Фјокла злурадо каже: „Видећемо шта ћете ви овде
јести, господо московска." Чак и родитељи без устручавања говоре да ће млаёег брата ослободити из војске
кад Николај умре. Исто тако је груб однос према старцима: прекоревају их да много једу, да предуго живе,
да је време да умру! Односи у браку одговарају општим приликама: „Обе снахе нису волеле своје мужеве."
Кирјак зверски туче Марју; од тринаесторо деце, седморо је умрло, и она се чак радује кад јој деца умиру!
Чехов наглашава да се сељаци нису бојали смрти подвлачећи имплицитно да такав живот и не заслужује
да се жали. Највећа радост је крчма. У Жукову се ништа не дешава: једина два тренутка која ремете
дремеж су долазак порезника и пожар. Инертност и крајњу неспособиост сељачхе масе Чехов показује у
сцени пожара: нико није знао шта да почне, нико није умео да ради, стајали су и гледали. А кад се пожар
угасио, зажалили су јер ипак је деловао као разонода.
Доказ крајње очајног положаја села је факат што почиње да се жали за временем кметства.
Идеализирају га у причањима: да је у свему био ред — у раду, јелу и спавању. Мотивација оваквог
понашања је двојака: Окретање прошлости је израз незадовољства реформом; а прошлост изгледа лепша
зато што је тада постојала надо, да ће добити земљу. Сада више нема ни те илузије и живот изгледа
сиромашнији.
Тургењев се трудно да докаже да је сељак по свои моралу и душевном складу високо изнад својих
господара. Њекрасов је певао да је „спасено у ропству с народно — злато". Достојевски је веровао да народ
чува високе етичке завете. Толстој је чак позивао руску интелигенцију да се од сељака научи мудрости
живота. И насупрот њима, Чеховљева слика нас уверава да сељак у својој духовној беди превазилази еве,
да нема стабилних моралних норми, да никог и ничему не може научити. Још је важније што ове судове Че-
хов казује ауторском речју: „Ко држи крчму и опија народ? Сељак. Ко краде суседа, изазива паљевину,
лажно сведочи на суду? Сељак. Ко на земским скуповима први устаје против сељака? Сељак." Завршном
реченицом уметник ипак мотивише њихово понашаше: „Са њима је страшно живети, али ипак они су људи...
и у њиховом животу нема ничег чему се не може наћи оправдања."

И структура Сељака је кохерентна општем утиску сиромаштва: има само један план — социјални. У
зависности од реалија хабитуса средине, приповедање се није могло одвијати на другим плановима: ако не
умеју да мисле ни о обичним стварима, природна је одсутност мисаоног плана. Ако живе „без тренутка кад
могу да помисле о души", не може бити развијеног психолошког плана. Све то потврёује органску везу
садржине и форме уметничког дела.
Пејзаж је константно контрастан приповедању. Тмастим и сурим бојама села уметник супротставља
благо зеленило ливада, белину облака и јата, позлаћена кубета, небо „какво никад није у Москви". Пејзаж
ствара у јунаку илузију среће, „али требало је само окренути се селу, и чар среће је одмах нестајао".
Иманентна мисао текста је: несрећа није у природи, већ у историји. Мајсторским уплитањем детаља —
часовника који погрешно откуцава време, прво пет, а затим три сата — уметник говори да Жуково не иде ка
будућности, већ натрашке, ка примитивизму који се граничи са анималношћу. Истовремено осећамо колика
је премоћ слике над судом. Суд звучи стандардно, сат који натрашке откуцава време се памти!
Приповетка Нова вила је занимљива по рецидивима кметства у свести и психи сељачке масе.
Инжењер Кучеров је узоран тип руског интелектуалца племића — покајника, добар, хуман, просвећен човек.
Његова жена настоји да се зближи са сељанкама истичући своје плебејско порекло, васпитава своју децу
да живот посвете народу. А сељаци ломе саднице у њиховој башти, разваљују ограду, секу шуму. Да
напакосте, скинули су им точкове са кочија. Пошто Кучерови не дају никаква повода за овакве поступке,
конфликт се може објаснити чињеницом да сељаци у њима виде нове спахије. И по сили старе, вековне
мржње, понашају се непријатељски. Личност Кучерова тако мало значи да би могла изменити вековне
мисли и емоције потчињеног према господи! Њих та древка мржња тера да не прихвате предлог да им
подигне школу, да не виде корист од новог пута и моста. Репликом добродушне Степаниде, која теши
госпоёу, аутор открива примарни разлог конфликтне ситуације: „Госпоёо драга, богатом је и на том свету
добро. Богати свеће пали, молитве и обреде служи, сиротињи даје милостињу, а сељак? Он нема времена
да се прекрсти, и сам је просјак... И грехова је много од сиротиње, од невоље, лепу реч не можемо рећи.
Значи нема нам среће ни на том свету. Сва срећа је припала богатим."
Истина, постоји још један узрочник: Кучерови и село су два света! Сељаци не схватају да га вреёају
већ самим тим што га идентификују са спахијом. На веома инвентиван начин уметник остварује мисао да
ова два света немају заједнички језик, чак ни у буквалном смислу. Кучеров у очајању каже сељацима: „Ја и
жена поступамо са вама као са људима, а ви? Вероватно ће се све завршити тиме да ћемо почета да вас
презиремо." Ковач Родион је његове речи разумео и пренео жени овако: „Ја и жена ћемо се бринути о теби".
Чехов је тиме имплицитно говорио како је тешко њима да се споразумеју.
Године 1900. објављена је приповетка У ували, коју Чехов назива „последњом из народног живота".
Јунаци су чланови породице Цибукина, који нису само ограничени и са рецидивима кметства у психи, већ
морално посрнули људи — шверцери, фалсификатори, лопови, злочинци. И меёу њима добра душа —
Липа. Чехов не говори да су подлаци, он само сугерира, како је то приметно Горки, да они „добри и зли живе
заједно, управо онако како живе у стварности". Суштину социјалног плана чини новац, власт поседовања,
страст богаћења. И управо због тога етички план добија доминантан значај. Стари Цибукин је изградио став:
„Ко је за шта створен", а став својом природом иницира осећање греха, јер трговина је краёа. Син Онисим,
полицајац и фалсификатор, оставља утисак сасвим морално пропале личности. Меёутим, неке његове
реплике откривају сложеност лика и ауторски суд о њему. Анисим тврди да све зло у свету настаје зато гдто
у људима нема савести: „Тако цео дан идеш и ни једног човека са савешћу". У сцени венчања у цркви,
Анисиму се плаче, сећа се детињства, када је био чист и осећа кајање. Наравно, то га неће зауставити да
се и даље бави фалсификовањем новца, све до хапшења и прогонства у Сибир. Али Чехов неће да прећути
ништа што зна о човеку, макар и рёавом.
Чланови породице се деле на две групе: једни учествују у обманама, поткрадању, шверцу, а други се
дистанцирају од греха. Тек што се удала за Цибукина, Варвара почиње да пали кандило. У њеној соби све је
чисто и бело. Инсистирање ауторово на белини и светлости кандила одаје јунакињино осећање
прљавштине и преступа око себе. Цибукин јој не брани да помаже просјаке, сиротињу, у нади да тиме
заслужи опроштај. Меёутим, коначно се отуёила једино Липа. Она спава у кухињи, у шупи, и овај податак да
нема сталног свог кутка, иако би могла да га има, сведочи њен неспокој и слутњу привремености боравка у
том дому! Од првих дана она се понаша као слуга, добровољно пере патосе, зато што хоће хлеб да заради
и да ни у чему не учествује. У разговору каже Костиљу: „Они богато живе, само страшно је код њих...
Страшно!" Карактеристично је да она говори они и код њих, а не ми и код нас. Овакав однос омогућава
Липи да без жаљења напусти дом и оде у надничење. А душевно је спасава вера да „ма како у животу било
велико зло, ипак на свету постоји правда".
Више пута Чехов у приповедању прибегава колективном суду о свету. За време свадбе, на коју је
Цибукин потрошио 2000 рубаља, полупијана, безимена, сељанка виче: „Напили сте се наше крви, крвопије,
цркли дабогда." Увреёена свекровом одлуком да имање завешта Липином синчићу, зла Аксиња говори: „Сви
сте ви иста банда. Пљачкали сте ког сте стигли. А ко је вотку без дозволе продавао? А фалсификовани
новац?" Аутору је потребно да то буде казано пред сведоцима, зато се око отворене капије окупила маса,
тако суд добија значење колективног чина.
Може се стећи утисак да је Чехов приповетку завршио у складу са етичким циљем: да зло буде
кажњено. Анисим је осуёен на робију. А стари Цибукин, који је стицао имање, доживео је да га Аскиња

истера из куће и да на паперти цркве седи немоћан и гладан. Казна је, меёутим, у томе што он страда без
људског сажаљења: само му је Липа дала комад хлеба, као просјаку! Меёутим, има много разлога да се
финале приповетке схвати другачије. Јер Цибукинпреступник је пострадао од другог преступника, Аскиње,
још одлучнијег у злу. Пошто је она унесрећила и Липу, кључалом водом убила дете, може се тврдити да је
Чеховљева порука друга: да у Уклејеву нема правде, да је зло јаче. Аскиња остаје победник, а она је зло.
Зато је уметник у портрету упореёује са змијом. Чехов развија идеју да доброта и лепота имају трагичну
судбину на свету: Липину лепоту су на силу дали полицајцу Анисиму, ругоби телесној и душевној. Ту
судбину дели и Аксиња: њена лепота је допала глувом Степану, „који се ништа не разуме у женској лепоти".
Доброта Липина је још трагичнија: није умела да се заштити од зла. То не значи: није умела да се бори да
остане у кући Цибукиновој, јер она то није ни желела, већ није умела да сачува дете — једину своју радост.
И све што јој живот може пружити као утеху јесу речи старог робијаша: „Дуг је живот, биће још и добра и зла,
свега ће бити."
Овај морално посрнули свет има занимљива психичка стања.
Старац Цибукин није волео сељаке. То мотивише чињеница што је он сељак који се обогатио и
настоји да се приближи свету изнад себе, зато жели да се заборави његово порекло и труди се да прекине
све везe. Његова драма има још један психички вид: не може да разликује прави новац од лажног. Човек
који је целог века обмањивао сада не зна више шта је право, а шта фалсификат. То изазива ужасан страх
од контроле. А са друге стране, изазива и пасивност: све препушта Аксињи.
Низ података ствара код читаоца уверење да је Варвара позитиван човек. Меёутим, у једном
тренутку она се понаша неадекватно овом основном утиску. Кад је Аскиња истерала старог Цибукина, она
га не штити. Чак га и сама запоставља — говори „равнодушно": ,,газда је опет легао без вечере!" Кад су га
истерали, није пошла са њим, већ остала и „још више се угоjила и побелела". А и даље чини добра дела. То
открива концепцију људске личности, која подсећа на тезу Достојевског: „Човек је биће које се на све
навикава." Липа, која на тако ужасан начин губи синчића и постаје надничарка, у завршној сцени приче иде
на челу трупе радница и — пева!
Стварајући портрете јунака, Чехов достиже изванредну пластичност, иако веома економише
средствима објективизације. Тако је Анисим имао „незанимљиву спољашњост ... образи су му били пуни,
као да их је надувао. Очи нису трептале и поглед је био продоран". Посебно се на лицу истичу очи које не
трепћу и поглед. Њихов изглед је кохерентан душевном стању, у њима се рефлектују и карактер и
професија: полицајац обузет манијом да се обогати. Та фиксидеја је скопчана са ризиком, отуда унутрашњи
страх делује да очи буду увек отворене, да нетремице мотре. Тако се спољашњи и унутарњи портрет лика
сједињавају.
У стварању Аксињиног лика уметник је применио метод сеанси. У почетку каже да је „лепа, стасита
жена, са шеширом". Тај први обрис доцртаваће касније. За свадбу је сашила „светлозелену хаљину са
жутим грудима". Ове две боје добиће право значење касније, када је довршавао њено лице: „Имала је
граорасте очи, наивне, које су ретко трептале, и на лицу наиван осмех. И у очима, и у маленој глави на
дугом врату, и стасу било је нешто змијолико ... гледала је као што у пролеће змија гледа из младе ражи
пролазника." Боје хаљине одговарају боји ражи и жућкасте крљушти змије. Паралелизам је овде средство
конкретизације портрета, али и разоткривања душевног садржаја јунакиње. Паралелизам ће се поновити у
приповедању још два пута, и читалац ће уз Аксињу памтити и змију; паралелизам прераста у симболичну
слику: Аксињазмија. Све што је о њој казано утврёује основаност и смисао пореёења. Исто овако брижљиво
уметник објективизира и место радње. Село је добило необично име — Уклејево. Затим се описом
продубљује ова необичност: налази се у ували и не види се, као што би било нормално. Виде се само
звонара и димњаци фабрике. Дескрипција има симболични смисао: село као да је потонуло у неком
тектонском потресу; асоцијативним низом се везује за библијске градове Содому и Гомору, проклете због
преступа и блуда. Даље Чехов уз име села везује једну узречицу, као надимак: то је „село где је црквењак на
даћи сав кавијар појео". Затим у опису догаёаја узречица прераста у слику. Завршну фазу објективизације
даје садржина приповетке. Сума свих ових елемената чини Уклејево нечим конкретним на географској карти
Русије и типском средином једног света.
Мотив власти новца занимао је руску књижевност од Пушкинових времена. Чехов је такоёе у свом
приповедању говорио да копејка дехуманизује. Али како он није понављао ничију мисао, и ова тема је
добила самосвојан третман. Зато су за нас занимл,ивије оне његове приповетке у којима он показује да
милион и срећа веома често не стоје у хармоничној пропорцији. Лепоте, спокоја, смисла живљења је мало и
у свету буржоазије, о чему сведоче приче Женско царство, Три године, и Случај из праксе. Ана Глагољева,
јунакиња прве приповетке, власница металуршког завода, наследила је богатство. И док је њен отац,
стваралац, осећао радост од успеха, Ана није срећна. Богатство је чини усамљеном. Заправо, богатство пре
свега даје моћ, али наличје те моћи је осећање зависности средине. Зависна околина не може бити искрена
и њено понашање углавном мотивише мисао о користи. Чак и кад тога нема, Глагољевој се чини да је тако.
Зато и поред све пажње којом је окружена, каже: „Ја сам усамљена као месец на небу." Да би раскинула тај
судбоносни круг, носи се мишљу да се уда за мајстора Пименова. Све се завршило сазнањем да њу од
Пименова све раздваја, и напротив, средина капиталиста, адвоката, свештеника, лакеја, роёака који живе
од њене милости, и поред одвратности коју осећа према њима, ипак је њен најближи свет.
Оно за чиме је Глагољева чезнула привидно је остварио Лаптев, јунак друге приповетке. Он воли.

Али два момента његове свести и психе подсећају на Глагољеву: и он осећа аверзију према свои послу,
према пословности, својој канцеларији. Меёутим, Чеховљево осећање за реалност је узорно: доминанту
јунакове личности чини осећање да „може све купите". Одавде резултира однос његов према свету и света
према њему. Живот узвраћа моћи — драмом. Јулија се удаје за њега, иако је равнодушна. „Суштина је била
у томе — каже Чехов — што је он куповао, а она се продавала." Дубину породичне драме Чехов дискретно
открива сценом на изложби. Од свих слика Јулија бира једну, пред којом је дуго стајала. Мотив: мостић
преко реке и пут који преко ширине води хоризонту, где звезде сјаје над шумом. Њено узбуёење изазива
слика са пугол и мостол преко реке (која је знак препреке); то открива потајну жељу да побегне из свог
животног окружења. Изобиље у сфери материјалних добара, дакле, не гарантује срећу.
У трећој приповеци нека уметникова схватања су најодреёеније изражена. Основу сижеа налазимо у
Чеховљевој бележници: „Фабрика. Хиљаду радника. Ноћ. Стражар одбија сате. Маса труда и маса патње —
и све то за ништарију која влада фабриком! Глупа мати, гувернанта, кћи..." Ако речи мати, гувернанта, кћи
заменимо именима јунака: Љаљикова, Христина Дмитријевна, Лиза, видећемо да се уметник строго држао
нацрта конструишући фабулу. Најважније је, меёутим, којим је средствима аутор реализовао замисао. Пре
свега упадљиво је да Чехов фабрику низом дескриптивних елемената зближава са тамницом. Радничку
масу даје некако издаље и не издвајајући ни једно лице. Али са два детаља показује измученост и
утученост масе: одело одаје нечистоћу, ход — пијанство, нервозу, изгубљеност. Друго, „клањали су се
коњима који су возили Корољова". Текст не звучи као понижење, већ изазива сажаљење: радници не знају
ко је у кочијама, они се не клањају личности, јер су навикли да се клањају кад год виде кочије власнице
фабрике.
Ништавило власника остварује сликама породичних портрета које лекар Корољов гледа у кући
Љаљикове: „Ниједног лепог, интересантног лица. Код Лизиног оца ниско чело и самозадовољно лице... на
грудима медаља и значка црвеног крста." И чело и значка перед медаље одају ограниченост, неукус, беду
духа. Прелазећи од портрета на живе власнике, Корољов види исто. Лиза је „ружна, налик на мајку, има
исто тако мале очи и неумерено развијену доњу вилицу". Уметник наглашава на свим лицима нешто
заједничко: ограничено, полуидиотско. И за ту групицу паразита хиљаду радника живи у беди, ради од јутра
до мрака, пијанчи од јада и беса. А над њима стотину наредбодаваца заповеда, одреёује глобе, кажњава.
Чеховљева новина третмана теме је у томе што власнице фабрика нису срећне, страх им смета да живе! А
страх се појавио од сазнања да бесправно живе од туёег труда. Истина, Чехов доста увијено говори о
страху: „Мислим да нисам болесна — каже Лиза — већ осећам страх зато што тако мора бити." Смисао
загонетне реплике је: страх власника од радничке масе је нормална појава.
Има симболике у томе што је Лизина болест општесталешка и што је Корољов поуздано поставив
дијагнозу „Ви имате поштену несаницу... она је добар знак." У преписивању лека, меёутим, доктор није
поуздан, јер ни аутор није знао како ће се решити криза. Претпоставка да ће Љаљикови, мучени осећањем
да немају права, добровољно напустити своја богатства је чиста утопија. У животу су се ствари одиграле
другачије!
Јунаци свих ових приповедака осећају мањкавост свог живота, потребу да га промене, али нико није
учинио одлучни корак да изаёе из свог окружења. То ће учинити тек јунакиња познате приповетке Вереница,
коју је Чехов завршио годину дана пре смрти. Наёа је обична девојка своје средине: од шеснаесте године
сањала је о удаји; мислила је да је њена мати необична жена; свиёао јој се Андреј, њен будући вереник.
Животни пут је био трасиран по норми. Измене почињу када Чехов уводи у радњу Сашу, студента, који је
Наёу постепено одвајао од средине и подизао до свог становишта, са кога је живот изгледао другачије. У
једној од редакција Веренице, Саша је убедио Наёу да се определи за револуционарну делатност: „Нећете
пожалити, нити ћете се покајати, кунем вам се. Нека и будете жртва, али без жртве се не може, без најнижег
степеника нема степеница. Зато ће вам унуци и праунуци рећи хвала." Иако је овај текст Чехов изостазпо у
коначној редакцији приповетке, он има фундаменталан значај за схватање дела. Мада у Наёином одвајању
нема наглог заокрета, њен однос према средини се радикално изменио. Сада се чудила како је могла
поштовати мајку, која никада ништа паметно није мислила; како је могла волети Андреја, који је глуп; његову
руку око свог паса осећала је „као гвоздени обруч". И сав смисао живота се усредсредио на мисао о бекству,
о студирању. Саши говори: „Како сам могла раније живети овде, не могу да схватим... Вереника презирем,
презирем и себе, презирем сав овај паразитски, бесмислени живот... Поведите ме са собом, молим вас." А
све то значи да је усвојила Сашино гесло: „Главно је — преокренути свој живот." Овим ставом Чехов
завршава полемику са Толстојевом концепцијом непротивљења злу насиљем, започету целу деценију
раније у знаменитој приповеци Павиљон број шест.
Појава Павиљона узбудила је целу Русију. О њој су писали не само критичари Михајловски и
Скабичевски већ и писци Љесков и Корољенко и сликар Рјепин. Иако је приповетка дужа, број јунака је
минималан — лекар Рагин и душевни болесник Громов. У споредним улогама се јављају Рагинов помоћник
Хоботов и болнички стражар Никита. Према Чеховљевом опису, болничка зграда се не разликује од
тамнице: опасана зидом са гвозденим шиљцима по ободу. Сви реквизити дескрипције говоре о оронулости.
Болница ће бита сцена на којој се одиграва драма главних јунака. Несвршени студент Громов, образован
човек, пати од маније гоњења. Атмосфера бељиковштине се продужује у његовој судбини. У ствари, он није
имао никакве кривице, али његове мисли о средини биле су веома јеретичке, и ту треба тражити корен
његовог страха и болести. Без понирања у дубине, које сретамо код Достојевског и Толстоја, Чехов је

проследио фазе обољења. После сусрета са двојицом робијаша, код Громова се појавила мисао да и њега
могу ухапсити и оковати. Значајно је што је Чеховљев јунак судаки чиновник: он зна да је довољна клевета,
или судска грешка! Страх је добио бизарне размере: у сваком пролазнику и саговорнику гледао је уходу.
Завршило се тиме што је у занатлијама који су дошли да оправе пећ видео прерушене жандарме и побегао
од куће. И тако се у душевној болници срео са Рагином. Рагин је комплексан тип: добар, паметан, али
безвољан. Он види све недостатке болнице, али ништа не спречава. Његово одсуство активности Чехов је
окарактерисао дивном опаском: понашао се „као да је дао заклетву да никада не употребљава заповедни
начин"!
У атмосфери провинцијалне чаме Рагин се заљубио у књиге; његова мисао се бави питањима
бесмртности, зависности човекове слободе од објективних околности, осећања бола. Одговоре на сва ова
питања он не тражи у егзактним наукама већ у идеалистичкој филозофији: „Видети бесмртност у размени
материја исто тако је чудно као прорицати футроли сјајну будућност пошто се виолина сломила." Слобода
човекова не зависи од објективног света, већ од његовог осећања: „Диоген је живео у бачви, а био је
срећнији од свих царева земаљских." Најзад, човек може својом вољом да победи бол. Позивајући се на
Марка Аурелија, Рагин тврди: „Бол је само представа о болу, учини напор да измениш ту представу и бола
ће нестати."
Без обзира на болеет, Громов има тренутке присебности и у разговорима са Рагином
оповргава н гова схватања. Биће реагује на надражај, у томе је суштина његовог односа са светом: „На бол
ја реагујем вриском и сузама, на подлост — негодујем." „Ви презирете страдање и ничему се не чудите из
простог разлога ... то је најпогоднија филозофија за руског лењивца... Нас држе иза решетака, муче, али то
је разумно, зато што измеёу болнице и топлог кабинета нема никакве разлике." Концепције Рагинове су већ
овде доживеле пораз, али он то није осетио. Осетиће то касније, када му живот буде нанео пораз: средини
ће бити сумњиво његово дружење са Громовом, прогласиће га лудим и затворити. Рагин је покушао да наёе
ослонца у својим ранијим схватањима, али „такве мисли нису помагале". Осетио је и страх, и бол, и потребу
да се освети Хоботову и Никита, а све то значи одрицање од ранијих убеёења. А истовремено и Чеховљево
дистанцирање од великог бунтовника из Јасне Пољане.
„Знам да ће се Гогољ на том свету наљутити на мене, јер он је у нашој књижевности степски цар",
писао је Чехов Григоровичу у време настајаља замисли Степе. Кад се зна да је Чехов са лакоћом писао
приче за дан, рад на Степи текао је споро — неколико месеци. У ствари, Степа је само први део уметникове
замисли, јер је имао намеру да напише и други део. Приповест је изазвала многа тумачења. Сви су
истицали лепоту слике, али су неки сматрали да је композиција лоша; други су прекоревали аутора за
безидејност. Михајловски је писао да му „аутор Степе личи на снажна човека, али који не зна ни куда иде,
ни на шта троши енагу"! Њен текст је одушевио песнике, сликаре и музичаре, — Плешчејева, Рјепина,
Чајковског, који је тражио од Чехова сагласност да напише оперу на мотиве Степе. Горки је указивао да се
на Степи треба учити писању.
Фабула је чеховски једноставна: „Ја сликам равнину, азурну даљину, чобане овчаре, попове,
трговце, ноћне непогоде, успутне станице, караване, степске птице. Свака глава представља причу за себе,
а све су повезане као лица у кадрилу." Повезана су поглавља и главним јунаком: све је виёено
Јегорушкиним очима, сва збивања и сусрети доживљени су његовом душом.
Читаоце је пре свега задивила слика природе. То није дескрипција у обичном смислу, већ
перманентно прекорачивање граница прозног казивања — преображавање речи у боју, у објекат, у
мелодију. Кад на првој страни стари фијакер крене из провинцијалног градића са путницимајунацима,
понесе и читаоца. Он губи осећање да чита: он гледа, слуша, доживљава. Илузију путовања уметник
остварује на два начина. Експлицитно — у интервалима Чехов помиње кочије које су кренуле из града, које
јуре путем и остављају позади разне објекте. Имплицитно — сменом објеката, њиховог изгледа, у
зависности од светла, и категоријом времена. Све је, дакле, у динамици, не само зато што степа живи већ
што ми путујемо и све видимо у пролазу. Већ избор објеката почетне слике — затвор, ковачница, гробље —
сугерира утисак о крају града. Смена боја, белог зида, црних ковачница, и зеленила, објективизира додирну
црту урбане средине и природе. Како аутор савладава статичност објекта самог по себи показује слика
гробља. И појмовно и ликовно гробље је нединамично. Али Чехов га у почетку оцртава издалека — у две
боје: зелено — бело. Затим даје две пројекције: пролећни изглед, кад је све у цвету, и летњи, кад плодови
зрелих вишања попрскају белину мермерних плоча. Тако се пројицирањем истог објекта у разна годишња
доба остварује динамизам слике.
Сама по себи, степа може деловати монотоно. Чехов је створио пејзаж изузетног колористичког
богатства и варијабилности видова. Слика се остварује разноврсном техником. У почетку, ни равнина степе,
ни кургани, ни пут, ни хоризонт нису одреёени бојом — дат је само обрис, цртеж, као разблаженим тушем.
Тек се уз сунчев зрак први пут помиње јаркожута боја. Он ће сада све поменуте објекте колористички
конкретизовати. Затим ће дугин спектар росе степске и златножуту доминанту сменити мрки, пепељасти,
бледозеле тонови. И на крају, живи акварел ће се поново прео бразити у цртеж, кад сунце заёе. Динамика
слике реализована је колорним метаморфозама. И све то имплицитно условљава доживљај природе у
разна доба данапре изгревања сунца виде се само форме; сунчев зрак као да изнова открива те облике;
суток ће избрисати боје и остаће објекти оцртани сенчењем. Даље, у ноћи предмети напуштају своје реалне
форме и преображавају се у фантастичне: „Све изгледа другачије него што је у ствари." Тако ни тама ноћи

не укида динамику пејзажа, а тиме ни илузију кретања преко степе.

За Чеховљев стваралачки поступак карактеристично је одступање од реалистичких норми сликања.
Тачније, стваралачко превазилажење традиционалног проседеа. У Степи је импресија заменила објекат.
Тиме се и мотивише избор дечака за главног јунака приповедања: Јегорушка је минимум спознаје о свету, и
даје могућност за максимум импресије, у којој свет доживљава и такве метаморфозе које су немогуће за
свеет и доживљај одраслог човека. Сликајући степу, Чехов каже да је над њом било „изврнуто небо...
скамењено од туге". Ту су евидентне разлике: реалиста може употребити све колорне атрибуте за небо, и
пратилачке објекте — облаке, сунце, месец, звезде — али неће мењати координате положаја према земљи,
и неће му придавати људска својства — „скамењено од туге". Чехов чини и једно и друго потврёујући тиме
да га импресија о објекту интересује више од самог објекта. У овом контексту постаје јасно померање
димензија песничке слике.
Уметников циљ је да оствари утисак ширине простора и то постиже на разне начине. Прво,
доживљајем времена: „Чинило се као да је од јутра прошло сто година." Ова хипербола ширења дока до
размера века по асоцијативном низу ствара представу бескраја пространства. Даље, писан, слика пут
степски. Размичући његове ивице на неколико десетина хвати, на „богатирске димензије", усеца у свест
сазнање да је такав пут могућ у несагледивој ширини. Најзад, ветрењача која „очајно маше рукама" је сама;
сами су гробови погинулих кириџија; сам је степски поточић; и степски орао самује; и дивна топола понавља
„целог века — сама, сама". И човек, његове „мисли и душа сливају се у сазнање усамљености".
Усамљеношћу свих објеката слике уметник неодољиво сугерира осећање бескраја простора, јер у тескоби
нема осаме.
Тако је Чехов остварио синтезу реалистичког и импресионистичког проседеа у сликању пејзажа. О
томе сведоче елементи слике: однос меёу бојама је битнији од односа меёу објектима; светлост открива
свет; слика није илустрација теме; изузетна брига о атмосферским тренуцима и светлосним ефектима;
суштина је оно што се види, а не оно што се зна о виёеном; отуда је слика оно што се пружа оку у тренутку,
— ефемерни изглед света. А све то конституише принцип примата импресије над објектом.
Степа није само поема о лепоти природе. Иза дивног пејзажа откривамо људске драме, које чине
друштвеноетички план приповетке. Упознајући сељаке — возаре, слушајући њихове исповести, Јегорушка
чита прву лекцију о сложености живота. Пантелеј, Васја, Јемељан, безимена сељанка, сви су несрећни. Све
их је живот пообарао. Узроци драме су различити: пожар, болест, случај, и нису крупни, али су довољни за
људску трагедију. У степи све изгледа старозаветно, али низ података говоре да и овде влада копејка!
Кузмичову не силази са лица брига како да заради новац. Жеё зараде је и свештеника Сиријског
претворила у трговца. Контрастом позива и занимања Чехов је имплиците показао моћ новца. Само за
тренутак аутор изводи на сцену богаташа Варламова, али то је довољно да се осети да је он владар степе.
И Кузмичов. и грофица Драњицка понављају исто питање: „Је ли пролазио Варламов?" откривајући тиме
своју зависност од њега.
Како рубља одреёује људске односе постаје јасно из дијалога у крчми. На питање шта ради,
Соломон одговара: „Исто што и сви... Видите, ја сам лакеј код свог брата, брат је лакеј код гостију, гости су
лакеји код Варламова, а кад бих имао десет милиона, Варламов би био мој лакеј... јер нема таквог
господина, или милионера, који не би за копејку лизао руку шугавом Јеврејину."
Ова свакодневена проблематика прераста у концепцију о људској судбини и песникова мисао није
оптимистичка. Песма коју Јегорушка слуша у ствари је жалба на судбину — степа се јада што њена лепота
пропада. И нешто патничко сједињује људе и њихов животни оквир. Али ма како живот био сиромашан
срећом и маћехински према лепоти, ипак се све живо уз њега жудно прибија. Мали Јегорушка „за себе
лично није допуштао могућност да умре". Исто тако је у приповедачевој визији „степи страшно жао да
изгуби махар тренутак живота". И постојање људско, и небројених врста, траје уз једну својеврсну
симфонију. Ту страну приповедања је и осетио Чајковски, када је пожелео да текст преведе на језик музике.
Све се оваплоћава својим гласом, као обликом и бојом: кочија води немушти разговор са друмом; гласкају
се у трави гнезда; ветар тугује у круни самотног јаблана; гргољи степски извор; плачу вивци истерани из
шевара; јастреб кликће над ширином; чује се човекова реч, човекова песма и плач. И све покрива грмљава
и хука плахог пљуска.
Свет степе Чехов је тонално остваривао са више начина комбинација. Пре свега, реёањем гласова
бића и ствари, који у нама изазивају утисак звучања више него значења. Кондензацијом ономатопејских
елемената речи. Типом казивања, у коме се проза прожима квалитетима стиховности: ритмам, унутрашњом
римом, крњим и потпуним тропама. Ми знамо да вивци не плачу, да се мишеви не дозивају, да попци не
започињу свирку, али нам ништа не смета у овим синтагмама, јер их не примамо у примарном, већ у
преносном значењу — ми слушамо гласове степе. Овакав доживљај текста нарочито детерминише
учестаност ономатопејских елемената: стварајући слику косача, Чехов пише: „Шест косача стоје напред и
замахују косама, а косе весело севају и све заједно одзвањају звуком вжи, вжи." Вез завршног понављања
имали бисмо непотпуну алитерацију: од 13 речи у 12 се реёају с и з. Крај, меёутим, удара ономатопејски
печат на целу фразу и низање сиз претвара у доживљај звучања коса у замаху.
Још већа је кондензација ономатопеја у опису грмљавине, где уметник настоји да све пренесе
гласовним скупинама: Уплашени Јегорушка дозива и Пантелеј се одазива, али све се претвара у а ... в .. а, а
.. а . ва. Чехов не говори да се дозиви и одазивање нису разумели, већ то непосредно настоји да одрази

гласовним скупинама „Трах, тах тах тах отчеканивал гром, катился по небу, спотыкался и сваливался со
отрывыс-тым трра." И даље: „Трах тах тах, понеслось над его головой, упало под воз и разорвалось —
ррра... Егорушка быстро обернулся... закричал. Пантелей, дед! Трах тах тах ответило ему небо." Све три
реченице дескрипције имају исту структуру: почетак и крај су ономатопејски, уоквирују експресивна
пореёења средине и организују готово све речи у унисоно звучање. То уметник нарочито често остварује
алитерацијама: „Вдруг рванул ветер и с такой силой, что едва не выхватил у Егорушки рогожу;
встрепенувшись рогожа рванулась во все стороны и захлюпала по лицу Егорушки. Ветер со свистом
понесся по степи, беспорядочно закружился и поднял с травою такой шум, что не было слышно ни грома ни
скрипа колес..." Цело место се држи на понављању, у асиметричним интервалима, гласова: с, р, иi, л.
Њихов бројни однос одговара релацијама звукова које дочаравају, тачније реципрочан је снази природних
звукова: р — грмљавини, с,ш, — фијуку ветра, л — лијењу кише. Најчешће та понављања су распореёена
тако да имају функцију унутарше риме или рефрена, због тога се текст и може делити на ритмичке периоде,
које звуче као бели стих, а понекад и као нормативни стих. Због свих ових особености текст Степе се
доживљава као посебан вид прозе, из чијих лирских елемената извире мелодиозно богатство казивања. У
њима је Чајковски осетио сродну стихију и могућност да се Чеховљево приповедање преведе на језик
симфоније.
У Степи је присутан још један мотив — туга лепоте која пропада — мотив који ће нарочито
интересовати Чехова крајем деведесетих година и касније. Овај мотив постаје доминантан у приповеткама
Ветропир, Дама с кученцетом и Јонич. Јунакиња прве при поветке испуњена је жељом да проживи живот у
сфери његове највеће лепоте — у близини уметника стваралаца. По мишљењу Олге Ивановне, њен круг
чине „необични људи", даровити и познати. Та средина је наметнула своју скалу вредновања људских
вредности. По њој, Димов је просечан лекар, човек кога се људи сете тек када су болесни. Тако муж и жена
живе у двема сферама неподударним и формално и суштински. Привидно блиски и стварно далеки. Тек
после несреће, када се Димов лечећи малишана сам заразно и умире, Олги Ивановној постаје јасно ко је
био њен муж. Тачније, улогу оцењивања Димова аутор даје лекару Коростељову: „Умире зато што се
жртвовао ... Какав губитак за науку! Кад се сви ми са њим упоредимо, постаје јасно да је он био велики,
необичан човек... А каква морална снага! Добра, чиста душа која воли". Све ове дарове, интелектуалне и
моралне, Димову најближи човек није приметно! Олга је тражила велико и лепоту у изузетном, а лепота и
величина су постојале у обичном. Тако Олга Ивановна постаје виновник Димовљеве интимне драме.
Меёутим, и јунакиња је трагичан лик: од осећања промашености на крају приповетке, од осећања кривице,
од свести да је меёу свим људима које је знала једино Димов био необично даровит и необична морална
снага, и да се више ништа не може изменити — да је духовна лепота неповратно пропала. Олга Ивановна
се на крају приче налази у положају Ане Карењине: љубавник је њу отео мужу, али је и љубав отела мужа.
Све се завршило тиме што је остала и без мужа и без љубави.
У приповеци Дама с кученцетом аутор је испричао судбину лепоте коју је живот, стицајем околности,
дао лакеју. У тој чињеници је мотивација трагизма: лепота се преобраћа у ружно. Ана Сергејевна не може
угушити у себи свеет да је заслуживала другачију судбину. Али бежећи од одвратности припадања лакеју,
она истовремено деградира своју лепоту, јер ње не може бити без сазнања о моралној чистоти. Она воли
„частан живот и грех јој је одвратан", али греши. И долази до стања самопрезира: „Ја сам рёава, ниска
жена; ја презирем себе и не мислим на опроштај."
Године 1892. Чехов пише кратку причу Случај једног предузећа, која такоёе припада овој тематској
групи приповедака. Њен јунак Сидоров, млад и честит човек, одлучио је да своје наследство корисно
искористи и отвори у провинцијалном граду књижару. Жели да књига уёе у живот његових суграёана и
изведе их из пустињs примитивизма. „Идеја, што више идеја" — то је лозинка овог просветитеља. Књижара,
меёутим, није постала светионик. Не зато што би је власти забраниле, или конзервативци организовали
бојкот, већ што је малограёанин својом тупошћу и тамом почео да гаси њен пламен. Прича се завршава
символичном сликом: до књижаре се налазила бакалиица; Сидоров је откупио локал и у зиду који је делио
зграде пробио врата и тако их повезао. Он сада „продаје посуёе, катран, дуван, сапун, ёевреке, коже,
галантерију... Књиге, које су некад лежале на полицама, одавно су продате по рубљу и пет копејки за пуд!"
Тако је бакалница победила књижару. Али победно је и бакалин просветитеља. Када Сидорова питају да ли
је читао најновији број „Весника Европе", он „играјући се дебелим златним ланцем" одговара да није читао и
да то „њега не интересује".
Тако доброту, корисну замисао, лепоту, сублимно осећање у животу вреба пораз. И што је
увредљивије, све се то не дешава после силовитих конфликата, већ нехако неопажено, подмукло —
баналност без битке односи победу.
„Како се лоте природа мати поиграва са човеком и како је болно то сазнати" — ова мисао могла би
бити мото приповетке Јонич. Поред друштвеноисторијских фактора, лепоту непоштедно ниште још два
џелата: старост и смрт. У човеку осећања имају своје време, кад цветају и прецветавају. Јонич је као млад
лекар, и поред тешког рада, чезнуо за лепотом и уметношћу, зато је и био чест гост у кући Туркиних, где су
се приреёивале књижевне вечери и концерти. Каћа, коју је заволео, обузета сном да студира конзерваториј,
није се хтела удати за њега. Срећа није дошла, као ни девојка на уговорени састанак; значајно је што је био
заказан на гробљу. Пре свега зато што симболизуе да је Јоничева љубав осуёена да умре. А поред тога,
што даје аутору могућност да развије мисао о пролазноети лепоте пред неумитношћу смрти: „Колико је

овде, у тим гробовима, сахрањено девојака које су биле заносно лепе, које су волеле и ноћу изгарале од
страсти ..." мисли јунак.
Када се после четири године Каћа вратила са сазнањем да нема дара, љубав се није могла
наставити јер је Јонич сада био други човек. Ова промена није резултат дубоких разочарења и душевних
ломова — све се одиграло обично и неопажено: време снажних емоција је прошло. Када је Каћа отишла у
Москву, из Јоничевог живота је нестало снаге која га је бранила од баналности провинцијалног живљења,
мамила у некакву висину. Са годинама он се одвикавао од чежњи и навикавао на спокој свакодневности. У
суштини, све се десило зато што малограёанин не подноси ништа што је изван његовог схватања света.
Малограёанин је добродушно створење само док са њим играш карте или пијуцкаш и ћаскаш. „Али чим са
њим почнеш разговор о нечем што се не једе, о политици или науци, он заузима став одбојности." Према
Чеховљевом уверењу, малограёанин је најопаснији противник сваком прогресу. Загледан у своју зделу и
свој новчаник, он не признаје никакву другу вредност. Усамљени Јонич није могао са њима да разговара о
чему је желео, већ је морао да слуша оно о чему су они могли и хтели да говоре. И тако се под утицајем
објективних и субјективних узрока личност депоетизовала. И како је духовно сиромашио, тако је растао улог
на његовој чековној књижици, — постао је кућевласник. Поновни сусрет са Каћом показује његову
опустошеност: они су опет у врту, где је некада говорио о својим осећањима, опет је месечина, али у Јоничу
нема више шта да се запали, да плане. Судбину јунака Чехов завршава констатацијом: „Он је сам; живи
досадно; ништа га не занима." Јонич се, дакле, поистоветио са средином. Све лепо — младост, вера у
таленат, љубав — прошло је. Остала је непобедива баналност.
Чеховљева приповетка постала је појам у књижевној теорији и књижевној критици. Место новеле у
руској књижевности било је битно другачије: озбиљни часописи су је нерадо штампали; озбиљни таленти су
се ретко у њој огледали. Чехов је афирмисао ову непопуларну књижевну врсту тиме што је у њој остварио
своја ремекдела. Саображавајући приповедање структури мале приче, уметник је морао створити
самосвојан систем казивања, који карактерише, пре свега, богатство садржаја у задивљујућој концизности
саопштавања. Код Чехова је то израз естетичке концепције, казане са два афоризма, која имају вредност
теоретских ставова: „Краткоћа је сестра талента" и „Писати треба тако да речима буде тесно, а мислима
широко."
Пре свега, уметник је ригорозно сузио оквир приповедања око сижеа. Смисао приповедања је
најкраћи начин разоткривања суштине. Тургењевљева приповетка Хор и Калинин је шира од теме кметства.
Јунаци не егзистирају само на релацији односа слуге — господари. Чеховљев Очумелов има само једну
компоненту људскости: камелеонство. Оквир приче се тачно поклапа са разоткривањем феномена
камелеонства, пришибејевштине, бељиковштине. Друго, Чехов у краткој причи не следи линију развитка
јунака, већ их узима у једном тренутку. Причање за тренутак осветл,ава јунаков живот. Али Чехов бира
такав фрагменат животне линије у коме се личност најдубље разоткрива. Ми не видимо како су се
формирали Очумелов, Пришибејев, Червјаков, — уметник даје коначне резултате људских једначина.
Меёутим, резултати имају ретроактивну функцију: по њима можемо реконструисати узроке и пронес, чија су
они последица. Читалац осећа у каквој су клими настали камелеон, људи у футроли, Јонич и Пришибејев.
Треће, Чехов се у краткој причи одрекао портрета у сликању јунака. То је незамисливо за норме класичног
приповедања, у коме је портрет био основносредство објективизације јунака. Уместо портрета, јунак има
само име. Понекад се условно може говорити о портрету: тада уз име стоји атрибут који изражава визуелну
представу о јунаку — мршави и дебгли, дугоwоси, дугоноги, ћелави.
Задивљује факат да Чехов није давао портрете чак. ни јунака који живе у свести читалаца као
сасвим одреёени типови. Наиме, уметник је остављао слободу читалачкој машти да доцрта лик. Његова
мала прича перманентно захтева од читаоца стваралачки однос. Зато свако на свој начин види Очумелова,
Пришибејева, Јону и Червјакова. Четврто, у причи нема дескрипције места радше. Ми не видимо како
изгледа судница у којој стоји Денис Григорјев, ни гледалиште у коме се налази Червјаков, ни пијацу којом
пролази Очумелов. Чехов само појмовпо лоцира збивања: судница, пијаца, други ред фотеља, и тако даље,
али нема ни објеката нити појединости који би пластично објективизирали судницу, пијацу, гледалиште.
Пето, Чеховљева прича нема експозиције, — казивање почиње непосредно: „На Николајевској станици
срела се два пријатеља: један мршав, а други дебео"; „Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов";
„Пред судским иследником стоји мален, мршав сељак..." Шесто, ткиво Чеховљеве приче претежно чини
дијалог без пратилачкгiх ломената: пејзажа, дигресија, секундарних линија. То је, природно, утицало на
структуру уметниковог казивања: у њему је све срчика. Као да је сложену реченицу упорно прецртавао, док
није остало само оно без чега се не може. Ипак изненаёује какво богатство садржаја носи у себи та крајње
једноставна Чеховљева фраза. Седмо, крај приче је код Чехова у принципу оштро срезан: „Кад је дошао
кући, легао је не скидајући мундир и — умро"; „Све троје су били пријатно запањени"; „Народе, разилази
се!" Најзад, у систему мотивација понашања јунака, Чехов се одрекао психолошке анализе. Свако се
разоткрива поступком, репликом, односом. Мењањем мишљења, Очумелов показује своју камелеонску
природу. Писац не говори да судска казна није могла исправити Пришибејева; то говори имплицитно његов
повик којим се завршава прича. У Чеховљевој причи сретамо исти феномен који се обично наглашава кад
се говори о његовим драмама: подводки ток. Оно што није казано речима, јер је речима тесно, ми
доживимо, јер је уметник усмерио читаочеву мисао и активирао је до стваралачког односа.

II
љИако славан у свету као новелист, Чехов је исто тако велик као драмски писац. Дошао је после
Грибоједова, Гогоља, Островског и Толстоја, али њега од претходника не дели само време, нити средине
које слика, већ пре свега што је превазишао традицију и створио нову драму у руској књижевности. У овом
стваралачком подвигу он се, природно, наслањао на европску модерну — Ибзена, Хауптмана, Метерлинка
— али су његове драме трајније присутне на репертоару светске сцене, а то значи да их је стваралачки
надмашио. Време када се почео бавити драмом било је време кризе у руском позоришту. На сцени су
господарили Виктор Крилов и Шпажински, својим водвиљима који нису имали друге намене сем да забаве
малограёанина. И Чехов почиње водвиљем, али са циљем да га преобрази. Он сматра да „измеёу
једночинке и праве драме постоји само квантитативна разлика", што значи да се у водвиљу могу третирати
и проблеми који чине основу заплета нормативне драме.
Средином осамдесетих година написао је прву драму — Иванов, 1887. Слава је дошла тек са
Галебом, 1896. Годину дана касније био је завршен Ујка Вања. У последњих шест година живота настале су
још две драме, Три сестре, 1900, и Вигињик, 1903.
У првој драми споне са традицијом нису сасвим покидане. То се осећа из ауторовог писма, у коме се
каже да је Ивановом желео „да сумира све што је писано о људима који тугују и жале се, и да својим
Ивановом учини крај том писању". Традиционална је и мотивација драме главног јунака: пораз народњачког
покрета, у коме је учествовао. Истина, осећа се и новина: јунак је један од многих, обичан човек, што
сугерира и његово презиме. У томе се наслућује полемичан став према савременим драматичарима, који
„пуне своје комаде искључиво анёелима, или подлацима и лакрдијашима ... Ја сам хтео да будем
оригиналан: нисам увео у радњу ниједног злочинца, ниједног анёела,... никог нисам осудио, никог ни
оправдао". Ново је и то што све везано са активношћу јунаковом у периоду похода у народ остаје изо.
сцене, оно се само осећа у психи јунаковој, у понашању човека који је преживео пораз. Ново је и одрицање
од театралности, стишавање драматизма, тенденција да се богатство радње, збивања, карактеристично за
класичну драму, замени богатством емоција и сменом расположења. Али све ће ово доћи до пуног изражаја
тек у Галебу.
Ову драму писао је од јесени 1895. до јесени 1896. После исправки које је захтевала цензура,
објављена је у децембарском броју „Руске мисли" за 1896. Галеб је донео Чехову много горких часова. Прво
извоёење, 17. октобра 1896, у Александријском позоришту у Петрограду, завршило се потпуним фијаском.
Разлози су бројни, али су најбитнија три: Галеб је био нова драма, саздана на одступању од сценских
традиционалних норми. Позоришни ансамбл који је изводио комад није могао схватити дух драме. Публика,
васпитана на водвиљу и традиционалној драми, није могла да се уживи и доживи овакав драмски текст.
Још док је писао, Чехов је био свестан да превазилажење традиције носи у себи ризик. У писму
Суворину каже: „Пишем са задовољством, мада страшно одступам од норми сцене. Комедија... четири
чина, пејзаж; много разговора о књижевности, мало радње, пет пудова љубави..." Овде је углавном
назначен тип драме и два основна извора конфликта: љубав и литања уметности. Истина, круг проблема је
шири. Нина Заречна говори Тригорину: „Судбина људска је различита. Једни једва вуку свој досадни живот
и сви су несрећни; другима је допао, као Вама, занимљив и значајан живот." Питање среће је примарно; оно
занима све јунаке, док проблем уметности постаје секундаран, иако се о њему много разговара.
Мотив љубави је основна спона меёу јунацима, и не групише актере у парове, већ у троуглове:
Трепљов—Нина—Тригорин; Аркадина—Тригорин—Нина; Трепљов—Маша—Медведев; Шамрајев—
Полина—Дорн. Овакво груписање није последица неморала, већ што су сви распети чежњом за оним чега
немају и притиснути осећањем промашености. Две Машине реплике имају типско значење. Објашњавајући
зашто увек иде у црнини, она каже: „Носим црнину за животом; несрећна сам." Њу воли Медведенко, честит
човек, али она може само да му каже: „Ваша љубав је дирљива, али не могу да одговорим на њу и то је
све." Ову реплику би могао да понови Трепљов, јер не воли Машу већ Нину; и Нина Трепљову, јер је
неодољиво покорава осећање према Тригорину. Овакви односи откривају и ауторову концепдију људске
личности; нико не поступа разумно; нико не може да заволи оног ко њега воли, већ прима муку чежње за
оним ко не може да узврати љубав. Чеховљев третман љубави сугерира још један закључак: У томе су сви
људи подједнако егоисти. Нико не мисли да ли је својим поступком повредио другог. Чак и веома
уравнотежени Тригорин поступа неконтролисано, чак аморално: тражи од Аркадине сагласност да се
зближи са Нином Заречном!
Свим главним јунацима уметност је животни позив. Тригорин и Трепљов су писци, а Аркадина и
Заречна глумице. У схватањима уметности нису јединствени. Аутор је то искористио као један од извора
конфликтности. Њихов сукоб дао је уметнику могућност да изрази и своју концепцију о односу уметности
према стварности, и уметника према стваралаштву. Трепљов је протагониста декадентних праваца
деведесетих година и ствара у очевидном отпору према традицији. За стару сцену иронично говори: „соба
са три зида" и сматра себе новатором. „Потребне су нове форме, а ако њих нема, онда ништа није
потребно" — то је његов кредо. У складу са овом концепцијом, он сцену за своју драму из ентеријера
преноси у природу: уместо кулиса, фон чине језеро и околни пејзаж. У томе има симболике: враћања сцене
природи, ослобаёање драме од традиционалне условности, враћања драме битним људским проблемима,
природи ствари. Али, као што увек бива у ватри полемике, Трепљов губи осећање мере. У отпору нормама

критичког реализма, који је драмске конфликте градио на друштвеној проблематици, тражио ангажованост и
актуелност, његова драма изазовно тематски није везана ни за прошлост, ни за садашњост, ни за будућност,
а ситуирана је у време „када ће се охладити земља" и када ће „јадни месец узалуд палити свој фењер".
Основни мотив комада је борба духа и материје, а главни јунаци светска душа и ёаво, који тугује за
човеком. То одговара његовој концепцији уметности, по којој „треба сликати живот не онакав какав је, ни
онакав какав би требало да буде, већ онакав какав нам се јавља у сновима". Очевидно је максимално
удаљавање од класичног реализма и исповедање поетике символизма. Меёутим, доводећи животне
феномене до симбола, Трепљов се утапа у апстракционизам. Зато Заречна, која тумачи лик светске душе у
његовом комаду, каже: „У вашој драми је тешко играти; у њој нема живих личности."
Тригорин је уметник традиционалних схватања. Истина, он се експлицитно не декларише, али се
његова схватања откривају у стваралачком поступку. За њега је живот извор инспирације и сижеа, зато се
не одваја од бележнице. Свака животна појава за њега има значаја само уколико може постати књижевна
тема! Или бар материјал за ткиво приче. „Ето, ја се са вама узбуёујем — каже он Заречној — а сваког
тренутка мислим да ме чека незавршена приповетка. Ено видим облак налик на клавир. Мислим: треба
негде у приповеци споменути да је пловио облак сличан клавиру. Мирише цвеће. Одмах кажем себи: мирис
треба употреби™ при опису летње вечери. Хватам себе и вас на свакој речи и журим да све то стрпам у свој
књижевни амбар..." У даљем разговору, он успутно открива своје концепције позива уметника. Највише воли
да слика природу, али „ја нисам само пејзажист, ја сам и граёанин, волим отаџбину, народ, осећам: ако сам
писац, онда сам обавезан да пишем о народу, о његовим патњама, о његовој будућности, о правима
човека... и ја о свему томе пишем, са свих страна ме терају и ја јурим тамоамо, као лисица коју гоне хртови;.
Из Тригориновог исказа упадљива је разлика његових схватања места писца у друштву од схватања
Трепљова, који не признаје никакве обавезе не само према друштву већ ни према реалном свету, који није
његова тема. То не ствара само конфликт у глобалном плану драме, већ и у самом Тригорину, раздвојеном
измеёу личне вокације и друштвених обавеза.
На исти начин ће аутор развити конфликт и у Трепљову, који у четвртом чину, после две године,
доживљава тренутке очајања, зато што је престао да верује у своја ранија схватања уметности. „Ја све
више долазим до уверења да суштина није у старим и новим формама, већ у томе да човек пише не
мислећи ни о каквим формама, пише зато што се то слободно излива из његове душе!" Тако аутор
успоставља дистанцу према оба табора у спору. Нове форме Трепљова нису афирмисале, као што старе
форме писања нису довеле до пораза Тригорина, који није новатор, али је даровит. Суштина стваралаштва
је у таленту! Меёутим, управо на Тригориновој судбини Чехов показује да таленат није све за уметника, који
има претензија да буде „лесник и граёанин". Иако је по проседеу узоран реалист, Тригоринова тематска
везаност за стварност не гарантује хуманистичку уметност. Управо тиме што су за Тригорина све људске
судбине „сиже за причу", аутор говори о његовом отуёењу. Два пута га упореёује са Тургењевом и Толстојем
и оба пута на његову штету. Он исто тако лепо пише, али у његовој орнаменталној прози нема бола за
човека, зато ће читалац рећи: „Лепо, даровито, али се не може поредити са Толстојем" или „Дивна ствар,
али су Тургењевљеви Очеви и деца бољи".
Главни недостатак Тригоринове позиције јесте несклад измеёу писања и живљења. Долазећи из
Москве, он говори Трепљову: „Поздрављају вас ваши поштоваоци... У Москви и Петрограду се уопште
интересују за вас." Ми поверујемо том суду, док касније Трепљов не примети: „Своју приповетку је прочитао,
а моју не, чак није ни разрезао стране часописа!" Ова неискреност према људима ће се даље вишеструко
потврёивати. Такс он своје зближавање са Заречном мотивише потребом да упозна девојку њених година,
како би избегао неуверљивост сликања деветнаестогодишње јунакиње. У ствари, и читалац и гледалац
осећају да се њему Нина допада, и тако примећују његову неискреност. У Галебу се напоредо развијају
његови односи са Заречном и замисао да напише кратку причу о девојци „слободној као галеб". Обе сижејне
линије осветљавају једна другу и заједно — личност Тригорина.
У другом чину сретамо сцену у којој Трепљов убија галеба и ставља га пред ноге Заречној. У
следећој сцени Тригорин је видео мртвог галеба и записао у бележницу: „Сиже за малу причу: на обали
језера живи млада девојка, воли језеро као галеб, срећна је и слободна као галеб. Али случајно је дошао
човек, видео ју је и из досаде упропастио, као овог галеба." У првим сценама четвртог чина Трепљов прича
Дорну даљу судбину Заречне: „Побегла је од куће и живела са Тригорином. Имала је дете. Дете је умрло.
Тригорин је престао да је воли и вратио се старим љубавима..." У завршној сцени последњег чина сама
Заречна допуњава причу о Тригориновом односу према себи: он није веровао у њен таленат, исмевао ју је,
и она је такоёе престала да верује у себе: „Ви не схватате то стање, када осећаш да играш ужасно... Ја сам
галеб. Не, није то, сећате ли се, ви сте убили галеба? Случајно је дошао човек, видео га је и од досаде
упропастио... Сиже за малу причу."
Тригорин је дошао да обнови спомене на место где је настала замисао овог сижеа. Могло би се
очекивати да је проговорила савест и да ће прича бити — самоосуда. Меёутим, када му Шамрајев доноси
препарираног галеба, од кога потиче замисао, Тригорин га уверава да се ничег не сећа! Упадљиво је да
уопште Нину не спомиње. Од њене љубави, њене патње, чији је он виновник, остао је само „сиже за малу
причу". А то је сведочанство о степену дехуманизације уметникове, и чак психичке девијације!
И Аркадинину личност карактерише несклад измеёу глуме и живљења. Син каже за њу: „Неоспорно
је талентована, паметна, може да плаче над књигом, зна напамет целог Њекрасова ... али покушај само да

пред њом похвалит Елеонору Дузе!" Шта је, меёутим, позориште за ову „неоспорно талентовану" глумицу?
У четвртом чину она прича: „Људи моји, како су ме дочекали у Харкову! Студента су ми приредили овације
... Три корпе цвећа, два венца ... Ја сам имала диван костим..." Запажамо да она не говори ни о делу које је
извоёено, ни о успеху представе, већ само о себи! И како себе види? У спољашњим реквизитама: број
венаца, корпи цвећа, брош. Не каже чак ни како је сама играла, већ како је била одевена. Цео низ података
сугерира мисао о спољашњем, површном прилазу сцени и уметности. А све то дискредитује овакав тип
„жреца" уметности, који у позоришту види само трибину за личну славу и, у ствари, не види суштину од
спољњих реквизита.
Још више дискредитује Аркадину однос према сину и брату. Обојица су у тешком положају и траже
од ње помоћ, али не за себе лично, већ један за другог. Она је богата, али одбија да да новац. Када је брат,
после разговора са њом, пао у несвест, она каже: „Ах, како ме је уплашио!" Не каже сестра: „Како сам се
уплатила за њега"! Када Трепљов говори да може заплакати над књигом, ми тај податак примамо као знак
осећајности и душевности уметнице. После сазнања о њеним односима према сину и брату, овај податак
добија друго значење: знак су заната и афектације, пример несклада измеёу играња улога на сцени и
понашања у животу. И то према најближима! Тако се Аркадина и Тригорин своде на заједнички именитељ.
Ипак треба рећи да је Чехов остварио у њима два комплексна лика, и створио их по принципу: ни анёели,
ни подлаци.
Окосница Чеховљеве драме, њен психолошки план, настаје од стања јунака, тачније од њихових
траума и понашања у меёусобним односима. Анормативност поступака Аркадининих евидентна је у односу
према сину. Трагање за мотивима таквог односа доводи до закључка да ова личност носи у себи два
комплекса: страх од старења и страх да не изгуби Тригорина. За глумицу кој а перманентно иступа на сцени
од пресудне је важности да буде лепа. А старост отима лепоту. Отуда њена стална битка да изгледа
младалачки. То се открива у начину одевања. Шамрајев јој тим поводом говори: „Ми сви старимо ... а ви,
много поштована, ви сте још млади .. . светла блуза, грациозност ..." у реплипи се осећа иронична нота:
младост њену он везује за боју одела, и држање, наиме, за привид. Аркадиаи је изузетно стало да у
средини стално потврёује утисак о својој младости. Већ на почетку другог чина она стаје поред Маше —
којој је двадесет две године — и пита Дорна: „Јевгеније Сергејичу, ко од нас млаёе изгледа?" И добија
одговор: „Наравно, ви." Она зна да је „готово двапут старија" од Маше, али жели да провери утисак. Сина,
кад није нервозна, назива „мој малишан", и та ситница треба да сугерира утисак да је мати млада. А њој је
то потребно да би Тригорина везала за себе. Трепљов осећа да материн однос према њему зависи од два
комплекса и да га мати не воли. У тренутку искрености он се жали: „Мене моја мати не воли. А и како би!
Она хоће да живи, да воли, да носи светле блузе, а мени је већ двадесет пет година и ја је стално
опомињем да више није млада."
Извесни Тригоринови поступци откривају сложеност и девијантност његове личности. Жеё за
насладом је најразумљивија, јер се јавља као израз потребе за компензацијом незадовољених жеља у
младости, када је био сиромах. Занимљивије је његово понашање са ореолом славног писца. У драми нема
ниједног тренутка када би он казао о себи нешто у Аркадинином стилу — „Људи моји, како су ме дочекали у
Харкову". Напротив, он се понаша изразито једноставно. Али под упадљивом скромношћу и бекством од
славе ипак се осећа притајена сујета. У дијалогу са Заречном он говори о труду, о наличју славе, о
неразумевању, о опседнутости мотивима. А чезне да је освоји! Смисао оваквог понашања је у настојању да
избегне стандардност, да не буде као други. Са својом скромношћу он постаје необичнији и привлачнији
него када би се разметао славом. Као Аркадина. Овако он јаче плени Заречну, а истовремено тежња за
важењем нашла је сублимнију сатисфакцију.
На психолошком плану је посебно занимљив факат: зашто је заборавио мртвог галеба? То може
бити тумачено на више начина. Пре свега, њему је непријатно што Шамрајев почиње разговор о галебу, јер
то подсећа на Заречну, на њихове односе, који су познати присутним; можда посебно због Трепљова жели
да избегне разговор, и зато понавља: „Не сећам се". Далеко је, меёутим, психоаналитички понорније
тумачити јунаково понашање у даном тренутку као знак оптерећене савести. Јер „сиже за малу причу"
подсећа на дивну девојку коју је он, да се разоноди, упропастио. Под претпоставком да је јунак замишљене
приче нормалан, одсуство мотива за почињени преступ не даје му никакву тачку ослонца! (Раскољников је,
на пример, имао идеју и мржњу према „злом пауку" зеленашици). Управо одсуство мотива одузима
могућност алибија. И зато оно што га најтеже морално терети најдубље је потиснуто у подсвест, у забораs,
да би се ослободио осећаља кривице и самоказне.
Најзад, могло би се Тригориново понашање тумачити и на следећи начин. На медаљону који је
Заречна поклонила славном писцу угравирана је порука: „Ако ти некад затреба мој живот, доёи и узми га."
На основу овог податка може се резоновати да је он, по цену жртве коју је сама понудила, пружио Нини
жељену срећу да осети чар његове близине и славе. То би могао бити аргуменат да Заречна нема права на
оптужбу, а Тригорин разлога за кајање. Истина, овакво резоновање није у складу са Чеховљевим схватањем
и сликањем људске личности: ни анёео, ни подлац.
Трепљов је сав у протесту и одрицању старе уметности. Психолошки мотиви његове побуне, у
ствари другачије осветљавају његово понашање; он носи у себи дубоко осећање инфериорности. Он је без
одреёеног места у животу, а окружен знаменитим личностима. Осећање да је он само син познате глумице
постаје мовенс његове агресивности, потребе да се афирмише управо на одмеравању и обрачуну са тим

величинама.
А у суштини то и јесте вид компензације комплекса ниже вредности.
Нина Заречна је занимљив пример у којој мери снови и омашке откривају личност. У сусрету са
Трепљовим она признаје да је желела да га види зато што је прогони један сан: „Сваке ноћи сањам да ме
гледате и не познајете ме." Сан и поред енигматичности, сведочи о осећању кривице. То што је Трепљов не
препознаје, а гледа је, она доживљава као одмазду за то што пије препознала лепоту његове љубави, већ је
прошла мимо њега — Тригорину. Сан доживљава као освету зато што осећа потребу да је се неко сећа,
пошто ју је Тригорин напустио. Истовремено сан може бити симболичан израз неостварене жеље за
славом. Јер она је отишла у авантуру са нескривеном жељом да постане славна глумица: „За такву срећу
претрпела бих мржњу блиских, немаштину, разочарења, јела бих ражани хлеб ... али бих тражила праву,
бучну славу..." Живот такву славу није дао: она се враћа као незнана, прозинцијална глумица. Уместо да је
по фотографијама зна цела Русија, њу не познаје ни човек који ју је волео! У томе је смисао сна.
У дијалогу са Трепљовом, у четвртом чину, осећају се две супротне тенденције: да призна пораз, и
да делује оптимистички. Отуда се у њеним репликама јављају два лајтмотива: ја, сам галеб и ја сам
глулица, Од тога коме се лајтмотиву да примат зависи да ли је Нина трагичан лик или није. Јермилов тврди
да суштину њеног душевног стања изражава други лајтмотив. Његово тумачење има своје разлоге, али му
се могу ставити озбиљни приговори. Пре свега, ако је друга синтагма суштина њених душевних стања,
настаје питање: укида ли се тиме прошлост, претрпљено разочарење и патња, смрт детета, неуспеси у
љубави и на сцени? Може ли све то ишчезнути? Друго, у чему је смисао њене реплике: „Лепо је овде,
топло, удобно, чујете ли ветар!" А затим сећање на Руёина. Човек који је успео и испуњен оптимизмом неће
приметити топлу собу, и поготову неће то понављати и, напротив, таква опсервација је природна за човека
који нема свог кутка. Зашто се баш сећа Руёина? Поред толиких ликова из драма! Зато што у том
бескућнику и сањару, чији су снови доживели пораз, има нешто од њене судбине.
Најзад, шта је права садржина исказа ја сам глумица? Зашто би он био аргуменат оптимизма?
Треба га размотрити у контексту осталих реплика. Она каже Трепљову: „Дакле, постали сте писац... Ви
писац а ја глумица ..." Први део тврдње је само формално тачан. Јер Трепљов није постао писац, није се
родио да буде писац. Нема талента. У томе је његова трагика и примарни разлог за самоубиство. Други део
исказа такоёе је услован. Јер да је постала права гљумица, добила би ангажман у неком од великих
градова Русије, а не у Јелцу! Конкретно, она сама открива свој положај: „Сутра рано морам путовати у
Јелец, у вагону треће класе, са сељацима, а у Јелцу ће трговци досаёивати са комплиментима. Груб је
живот!..." У целом исказу нема ни једне оптимистичке ноте. Напротив, ако би и било искрено њено
признање да „игра са насладом, са одушевљењем, да је игра опија на сцени" тиме се ништа не мења у
њеном положају у „грубом животу". Значајан је крај ове реплике, којим се тврди да у уметничком позиву
„није главно слава, већ умети трпети. Умеј носити свој крст и веруј". Ако игра са насладом, онда се то не
може ускладити са уверењем да је у позиву уметника главно умети трпети. Јер усхићење, опијање на сцени,
и крст не иду заједно. Према томе, други део исказа је у ствари омашка која дезавуише оптимистички
интонирану тираду.
Пред растанак са Трепљовом, Нина се још једном жали: „Већ је касно. Једва стојим на ногама...
Исцрпена сам, јела бих..." У овом исказу постоји упадљиво сродство са претходним: уморна, просто гладна,
не дозвољава Трепљову да је отпрати да не би видео да је не чека фијакер, да је дошла пешке, зато је тако
уморна да једва стоји, глумица коју чека провинцијална сцена и у којој сваки трговац гледа потенцијалну
метресу, — таква судбина доиста и јесте крст и једино спасење јесте умети носити свој крст.
У суштини, цео њен дијалог у четвртом чину одаје не само несрећну, већ девојку померене свести,
која не може да држи под контролем своје изјаве. И управо у тим тренуцима, када се оно што сведочи о
њеном бродолому и што би она желела да сакрије отима у виду омашки открива се право њено душевно
стање: тужни неспокој човека који је у глуми нашао ухљебије и смисао постојања, горак као патња и крст,
али који ипак спасава од бесмисла.
Чехов понекад мотивише понашање јунака интуицијом. Тако Маша свој однос према лекару Дорну
објашњава: „Ја не волим оца, али ви ми лежите на срцу. По нечему свом душом осећам да сте ми блиски."
Из реплика њеие мајке може се закључити да је Маша лекарева ванбрачна кћи. И интуитивно девојка то
слути. Исто тако, Чехов открива односе увоёењем уметничких текстова који асоцијативним низовима,
подводним током, остварују адекватну атмосферу и воде потребном закључку. У драми је упадљиво често
присуство стихова Жуковског, Пушкина, Фета: њима се алудира на односе меёу актерима. Дорн је, на
пример, потајно заљубљен у Аркадину и певушење стихова романеи, љубавних песама, има тај смисаони
подтекст. Типичан пример оваквог поступка представља увоёење реплика из Шекспировог Хамлета, које
понављају Аркадина и Трепљов. Сретамо то већ у првој сцени првог чина, али му тада не откривамо прави
смисао. У току развоја драмских збивања смисаони подтекст се разоткрива: односи измеёу сина и мајке су
слични, анормални, прожети мржњом. И разлог је хамлетовски: мржња због оца и љубавника. Оваквим
паралелама Чехов ствара средство израза. Смисао подтекста, који носи ауторски суд, разоткрива се по
сродности са познатим.
Значај психолошког плана је у томе што богати драму конфликтним потенцијалом. Разоткривене
изнутра, личности делују несрећније и квалитативно мењају комад. Јер сам заплет на љубавним односима,
који је централни, у почетку делује као да је преузет из водвиља: коло волине воли! Понашање јунака

мотивисано њиховим психичким стањима чини да се Галеб преображава у драму о „различитим судбинама
људским", са изразитим акцентом трагизма.
Драмско казиваше у Галебу карактерише одрицање од театралности. И најдраматичније ствари се
саопштавају наглашено једноставно и тихо. Пример за то су два факта: најбурнију секвенцу живота
Заречне, две године са Тригорином, уметник је потиснуо иза сцене, иако је богатством конфликата и
драматичним доживљајем давала изванредне могућности интензивирању драматике. Чехов то очевидно
није хтео, зато је све препричано у тридесетак редака. Још очевиднији пример је финална сцена драме. За
разлику од Иванова, самоубиство главног јунака се не дешава на сцени, и оно је удаљено од очију
гледаоца. Поред тога, вест да се Трепљов убио Дорн саопштава готово шапатом, у чему је јасна тенденција
да се не искористи драматски набој вести. И реплика је тако срочена: „Одведите Ирину Николајевну. Ствар
је у томе што се Константин Гаврилович убио ..." Нема чак ни ускличника, већ тачкице. Живот се наставља
после спуштања завесе. То је утисак који аутор жели да сугерира гледаоцу, за разлику од класичне драме
чији је идеал ефектан финале.
У казивању има доста симболике. Нина је у првом чину сва у белом, а у четвртом — у црном
шепiиру и пелерини. Симболична је функција сцене у почетном и завршном чину: она повезује трагизмом и
аутора комада, и глумицу главне улоге, — као што је и њихов почетак био заједнички на тој сцени.
Најзанимљивије је настајање и функција симбола галеба. Наслов драме не мора имати за нас такво
значење. Нећемо га осетити ни у реплици Заречне: „Мене привлачи овамо, језеру, као галеба", казаној у
првој сцени. Тек касније ће ово пореёење добити други смисао. Симболику осећамо тек у другом чину, када
Трепљов убијеног галеба стазља пред ноге Заречној. Истина, његов коментар — „ускоро ћу овако убити
себе" — ствара утисак да симболика није повезана са ликом Заречне. Меёутим, смисао геста и мртвог
галеба потпуно се разоткривају у трећем и четвртом чину. Прво, у записаном Тригориновом „сижеу за малу
причу" лик Нинин и убијени галеб прожимају се наслућеном трагиком, која се још није десила. Да се десила,
сазнајемо у последњем чину, из Трепљовљеве приче Дорну, и из Нининог монолога. Сазнајемо да је писма
потписивала са галеб, уместо имена. То и лајтмотив у монологу потврёују да је убwјени галеб амблем њене
судбине. Постаје јасан и трагични смисао символа. И у повратном дејетву и наслов постаје симбол, који
прожима и држи на окупу цело ткиво драме.
Композиција Галеба има неколико особености. Прво, Трешбовљева драма је уграёена у Чеховљеву.
Друго, сцене су замењене континуираним сликама, одвојеним само паузама. Треће, иако има четири чина,
две фармално испуштене године главних актера — Нина—Тригорин—Аркадина — преко нарације, алузија,
слутњи, подводним током се инкорпорирају у ткиво драме, као чии који и не постоји и постоји. Он је иза
сцене, али је присутан у судбинама јунака, а преко тога у свести читаоца и гледаоца.
„Сав смисао и сва драма човекова је унутра, а не у спољашњим манифестацијама", говорио је
Чехов глумици Буровој, поводом извоёења Ујка Вање. Овим ауторским исказом је формулисан један од
основних принципа Чеховљеве драме: разоткривање света и човека не збивањима, већ доживљавањем,
осветљавањем изнутри. Поред тога, исказ сугерира приступ и начин анализе "Ујка Вање, као драмско-
сценске структуре: смисао казивања, сваке компоненте у систему средстава је у иманентној вредности и
дијалектичкој вези.
Из ауторове преписке знамо да је Ујка Вања написан 1890, и да је настао прерадом комада Шумар,
који је Чехов завргпио годину дана раније. Објављена је 1897. у књизи Драме А. Чехова. Критика је
залазила две особености дела: слику живота без хероике, и драму свакодневног живота. Новембра 1898.
Горки пише Чехову да је „Ујка Вања нова врста драмске уметности, у којој се реализам уздиже до
продуховљеног симбола..." Први пут је изведена у МХАТу октобра 1899. године. И до данас се одржала на
позоришном репертоару у целом свету.
Као и остале Чеховљеве драме, Ујка Вања. има сложену, вишеплану структуру. Иванов је учешћем
главног јунака у народњачком покрету повезан са традиционалном руском реалистичком драмом. У Галебу
једну од доминантних компонената чини конфликт двеју концепција уметности. А како уметност увек има
друштвену функцију, и схватање уметности је вид идејног опредељења, то се друштвени план драме
наслаша на традицију критичког реализма. У УјкаВањv. дошло је до израза Чеховљево трагање за новим
изворима драматизма. У овој драми Чехов не поставља друштвене проблеме номинално. Али из исказа
актера и њихових односа настаје иманентна присутност људских проблема трајног значења. Проблеми се
не излажу у гро плану, већ из саопштених факата израста визија живота Русије с краја пропiлог века.
Већ у првој сцени Астров се исповеда да објасни зашто пије: „Треће недеље великог поста отишао
сам у Малицко, где је била епидемија ... Пегавац... У кућама све лежи... Прљавштина, смрад, дим, телад на
поду заједно са болеснима... ту су и свиње. Цео дан сам радио, нисам сео, нисам ништа окусио, а кад сам
дошао кући — довезли су са пруге скретничара. Ставио сам га на сто да га оперишем, а он ми умре под
опојем..." Бизарност слике не настаје толико од изузетне атмосфере, епидемије, већ од константних
елемената описа сеоске куће: што су стока и људи заједно. Други моменат је важнији: умрли скретничар
оптерећује Астровљеву савест и чини га несрећним. Од присутних чињеница мисао се окреће закључцима:
да је постојала болница, обе л,удске судбине би се другачије одвијале, обе трагедије биле би избегнуте.
У атмосфери угрожености, сељаштво се понаша као рушилачка стихија, „када озебли, гладни човек,
да би остао у животу, да би спасао своју децу, да би се огрејао, граби све чиме се може утолити глад, и
руши све не мислећи о сутрашњици". Ова реплика има значење суда, који је истовремено и протест што

већина народа живи животом Малицког. Проблем је стари, али је Чеховљев третман нов: њему је довољна
једна реплика за проблем коме су други посвећивали целу драму.
У таквој животној атмосфери није чудно што они малобројни који имају несрећу да не мисле само о
себи већ и о свету, постају чудаци. Астров о томе говори два пута, са дадиљом и са Јеленом када даје
мотивацију човековом отуёењу. Наиме, малограёанска средина сваки покушај личности да наёе смисао
изван круга њених норми квалификује чудаштвом. Истовремено, у разговору са ујка Вањом Астров
формулише став да је у таквом животу немогуће остати нормалан; тако живот сакати најбоље: ,,У целом
срезу била су два добра, интелигентна човека, ја и ти. Али за неких десет година презрени малограёански
живот је и нас повукао ... и ми смо постали исто тако банални као и сви остали." Поводом Астрова, Јелена
говори Соњи о судбини талента у Русији: „Схвати, драга моја, он је таленат... Он пије, груб је, али шта мари?
Талентован човек у Русији не може бити чистунац. Помисли само какав је живот тог доктора!" Ова реплика
са сцене звучала је као ссуда света у коме је таленат био осуёен на овакву судбину. Тако из ових реплика
израста проблем судбине руске интелигенције.
Трећи проблем социјалног плана драме је брак Серебрјакова. На њему се осећа разлика измеёу Че-
хова и његових претходника. Тема брака је инспирисала за романе, — трагедије Пушкина, Тургењева,
Толстоја. Трагизам је настајао из неслободе избора, било да су родитељи бирали вереника, или су
сиромаштво и друге околности терале у брак без љубави. Јелена, меёутим, каже Соњи: ,,Ако верујеш
клетви, кунем ти се удала сам се за њега из љубави." Али њена драма није мања него да се удала од беде
или против своје воље. Чак њена драма делује теже, јер нема ореола жртве. Јелена нема кога да криви, ни
против кога да диже буну. Меёутим, иако није условљена објективним узроцима, драма Јелениног брака
постаје друштвени проблем јер лична драма је и друштвена драма, јер не може бити срећно друштво ако су
у њему људи несрећни, макар и због субјективних разлога. Отуда се драма Јеленина поравнава са
несрећама Татјане Ларине и Ане Карењине.
У овом контексту треба посматрати и сукоб ујкаВаљин са Серебрјаковом. Овде не гони са имања
спахија управпика, већ зет планираном продајом имања угрожава егзистенцију шурака. Није, дакле, реч о
класном сукобу, већ о породичној сваёи, али ипак драма људска од тога не губи ништа од свог бола, нити
драмски конфликт од интензитета.
У драми су присутни и етички проблеми. Везују се за поступке Серебрјакова, за ауторов став у
схватању лепоте, за Соњин монолог у финалној сцени.
Серебрјакова морално квалификује одлука да прода имање. Са његовог становишта одлука има
своје разлоге: стар је, као научник навикао на престонички живот, кабинет, библиотеку, а сада мора да живи
на селу. „Мени је немогуће да и даље живим на селу. За село ми нисмо створени", каже он правдајући свој
план. Али његова егоистичност долази до свести читаоца из ујкаВањиног питања: „А куда ћу ја са старом
мајком и са Соњом?" После ове реплике, гледалац стоји на страни ујкаВањиној, као и аутор, што се осећа
из чињенице да ниједна реплика Серебрјакова не делује убедљиво, и крајње је конфузно формулисана.
Када би било речи о људима који га нису задужили, и у том случају би предлог о продаји компромитовао
Серебрјакова. Поготову га такав поступак оптужује после сазнања да су ујка Вања, мати и Соња много
жртвовали помажући му у научном раду. Када би Серебрјаков био човек друге професије, онда би његов
поступак мање чудио, али он је као професор уметности, тумачећи је, говорио не само о лепоти већ и о
етичким вредностима. И то га у очима гледалаца обавезује на другачије понашање, а утврёује и мишљење
Да научна истина, као и свака истина, нису независне од морала!
На овакво схватање се надовезује и Астровљева мисао о Јелени Андрејевној: „У човеку све треба
да буде лепо: и лице, и одело, и душа и мисли. Она Је лепа, нема говора, али она само једе, спава, шета,
очаРава нас својом лепотом — и ништа више. Она нема никаквих обавеза, за њу раде други... А живот без
посла не може бити чист!" Астров сугерира закључак да лепота, ако није морална, није права лепота.
Уметника занима питање односа лепоте и среће и односа етичког принципа и концепције човекове
личности. То се везује за Соњин лик. Њена драма је посебне врете, тежа од неравноправности у
друштвеним односима. Јер поробљени су се у историји ослобаёали од тираније, враћали отето, узимали
кормило власти. Али ружна девојка је у сваком систему људских односа имала мање шанси на срећу од
лепе! Чехов је у драми конфронтирао лепоту лица и лепоту душе. Јелена сем лепог лица и стаса нема
ништа лепо у себи: није даровита — сама за себе каже да је у свему, и у музици, и у браку, била епизодно
лице — изразито је лења, себична је. Соња је душевна, вредна, паметна, предана, — само је ружна.
Астров, који овде представља мушки род, понаша се нормативно, и перед свих лоших сазнања о Јелени,
заљубио се у њу, а не у Соњу. Овде није реч само о Астрову, већ о концепцији човекове личности: зашто
лепота тела има такву власт над човеком? Шта говори о нама Астровљево опредељење? Каква је наша
морална вредност ако само због лепог лица бирамо све горе а одбацујемо све боље само због ружног
лица? Какве су шансе за мењање услова остварења л,удске среће у оваквој датости људске природе?
Може ли се она битно мењати" Чехов то није показао јер најдаровитији, најпоетичнији, најпаметнији јунак
понаша се као и свака осредњост: лепота лица га више привлачи од лепоте душе!
Астров је људски противречан. Сам је поставив захтев да у човеку све треба да буде лепо, а Јелену
наводи на искушење и у жељи насладе понаша се као телесник, сладострасник. Речи које Јелена упућује
ујкаВањи, у већој мери се односе на Астрова: .....И ускоро, захваљујући вама, на земљи неће остати ни вер-
ности, ни чистоте, ни способности пожртвовања. Зашто не можете равнодушно гледати жену ако није ваша?

Зато што сви носите у себи рушилачког демона." Не може бити сумње да су побројане вредности — лепота.
Мамећи Јелену на неверство, Астров је доводи у искушење да осиромаши своју људскост. И,
неприметно, далеко више сиромаши сам своју лепоту!
Ујка Вања је у највећој мери психолошка драма. Основни конфликт и сума драматизма остварују се
на психолошком плану. Сви главни јунаци су занимљиви као варијанте животног понашања и видови
психичке оптерећености. Поред разноврсности, која је резултат животних реалија и уметничке индивиду а
лизације, они имају једну заједничку црту: сви носе осећање промашености. У другом чину Соња пита
Јелену: „Реци ми као пријатељ ... Јеси ли срећна?" Јелена категорички одговара: „Не." На ово питање сви
јунаци би могли да одговоре овако. Заправо, са далеко више разлога, јер Јелену сматрају срећном зато што
је лепа. Ако је и она несрећна, онда је јасно да су остали, који јој завиде, далеко несрећнији. Из збира
индивидуалних несрећа настаје глобална драматика дела. Она почиње од тренутка сазнања своје
промашености. Долазак Серебрјакова и Јелене је, као нека буктиња, осветлио животе осталих и учинио да
виде како су њихове судбине далеко од среће.
Већ у првој сцени првог чина ујка Вања говори о Серебрјакову: „Врућина је, загушљиво, а наш
велики научник је у капуту и каљачама, са кишобраном и у рукавицама.. ." Из његовог исказа осећа се
поразна сличност лика са „човеком у футроли". Интонација реплике одаје тенденцију да омаловажи, а то
сведочи да не воли Серебрјакова. Зашто се ујка Вања тако понаша? Нека је Серебрјаков и лош научник,
ујка Вања у научним питањима не може бити арбитар, према томе за овакво понашање не могу бити
разлози његово уверење да је „он нула" у науци и да је „заузимао туёе место". Меёутим, у истом тренутку
он каже о Јелени: „А како је она лепа! Како је лепа! Целог века нисам видео лепшу жену." Ова друга
реплика даје могућност да се открију скривени мотиви нетолерантног односа према Серебрјакову. Дивљење
према Јелени није објективно суёење њене лепоте. Оно је казано тоном заљубљеног човека. Према томе,
он завиди Серебрјакову. Потајна љубав према његовој жени изазива мржњу према њему.
УјкаВањин однос према Јелени има две фазе. У почетку, док је имао неке наде на узајамност, он не
очајава, и настоји да ласкањем и својом тугом наведе Јелену на кршење патријархалних моралних норми.
Али она одговара: „Када ми говорите о својој љубави, ја некако отупим и не знам шта да кажем." Нешто
касније, она ће ипак одреёено рећи: „Оставите ме. То је, најзад, одвратно!" После ове реплике и сазнања да
узајамности не може бити, почиње његова драма свести о промашености. Он размишља нiта је могао имати
и шта је заувек изгубио — љубав, породицу, децу.
Постоји, меёутим, још један разлог за драму: јунак је изгубио идеал. „О, како сам преварен! Ја сам
обожавао овог професора, овог јадног подагрика!" Психолошка мотивација је у томе што идеал мора бити
далеко. Серебрјаков, који мора да живи на имању своје покојне жене, да буде свакодневно пред ујка Вањим
очима, када се виде све склоности, недостачи, ситнице, — не може остати идеал. Са растојања он је видео
професора универзитета, објављене радове, признања. Сада види само саможивог старца, увреёеног што
га мање поштују и, што је важније, љубоморног. У сваком случају, изгубљени идеал појачава осећање
пустоши и бесмисла живљења. Тако наступа фаза самоубилачких расположена. Она се наслућује већ у
другом чину, када ујка Вања говори Соњи о њеној мајци: „Сестра моја ... драга сестра моја ... где је она
сада? Када би она знала! Ах, када би она знала!" На Соњино питање: „Када би шта знала, ујко?" он, у
ствари, не одговара: „Тешко ми је, лоше ... Ништа, ништа ... Идем ја ..."
Ову ујкаВањину реплику аутор је чак и графички истакао. А то значи да је хтео да нагласи њен
значај. Значај се може открити анализом јунакових стања када је изговорио реплику. У сваёи он говори
мајци: „Ја ноћима не славам од беса што сам тако глупо проћердао време, када сам могао имати све што
ми сада онемогућава моја старост." На Јеленину опаску да је дивно време, Вања одговара: „Кад је овакво
време, добро би се било обесити." Обе реплике говоре о безнаёу и очајању. УјкаВањи се учинило да је
боље не живети, и тада је позавидео мртвој сестра. Али тешко је саопштавати такве мисли, зато он прекида
разговор са Соњом и одлази.
Са психолошког становишта, Соњино понашање је најопортуније посматрати у односима према
Астрову и према Јелени. И то у најужој вези. Астров је њена чежња. Са његовом личношћу повезани су
њени девојачки снови. Срећа — то је постати Астровљева жена. Она се нада да може пробудити у њему
љубав и својим понашањем настоји да му сугерира шта осећа према њему и шта чека од њега. Већ у првом
разговору са Астровом и Јеленом у шуми, у њеним репликама назире се разоткривање осећања:
обожавања свега што Астров ради и нота отпора према Јелени. Јелена признаје ујка Вањи: „Соња се љути
на мене, већ две недеље не разговара са њом." Очевидно је да она у маћехи осећа опасност за своје наде,
јер интуитивно слути оно што ће јој Астров нетактично признати на крају другог чина: „Када би Јелена
Андрејевна хтела, могла би ми завртети памет за један дан." Љутња на маћеху је мотивисана тиме.
Истовремено, Соња настоји да што пре одреди Астровљев однос према себи, и претвори га у извесну
моралну обавезу. Она жели да се стара о њему, моли га да не пије, говори му да је диван, и све то чини са
таквом топлином, из које није тешко наслутити њена осећања и очекивања. Астров, меёутим, ставља јој до
знања да је не може заволети, истина у виду опште констатације: „Ја никог не волим и нећу више заволети."
У тренутку када се сетио мртвог скретничара и од бола покрио рукама лице, Соња је поставила последње
питање: „Када бих имала сестру или другарицу и када бисте сазнали да вас воли, како бисте то примили?"
И добија одговор: „Не знам. Вероватно, никако... Дао бих јој до знања да је не могу заволети..."
Цео дијалог се ипак одвија у алузијама: она низом наговештаја говори о својој љубави, Астров, исто

тако, о немогућности да је заволи.

После Астровљевог одласка, Соња изговара монолог у коме су значајна три факта: тврдња „он ме
није разумео"; осећање среће; патња од свести да је ружна.
Монолог говори о степену њене љубави. Чак и то што су тренутак били сами, поразговарали, за њу
је разлог да буде срећна. Мада би требало да буде разочарана. Јер управо та сцена, која у почетку ствара
штимунг да гледалац очекује изјаву љубави, завршава се неиспуњеним очекивањем. Драма њена је драма
добре, паметне и ружне девојке. Да није добра, не би било свести о вредности; да није паметна, не би
могло бити трезвеног „погледа са стране." Утолико необичније делује њено тврёење — „Он ме није
разумео". Она је толико паметна да схвати суштину Астровљевих алузија. Али то не чини. Не чини зато што
подсвесно не жели да се коначно лиши наде на срећу. То се потврёује у каснијем разговору са Јеленом: она
и жели да сазна Астровљеву одлуку, и боји се да сазна. Намучила ју је неодреёеност, али је и она боља од
коначног сазнања о неуспеху. Зато на Јеленине речи: „Истина није страшна као неизвесност", одговара: „Не,
неизвесност је боља ... Ипак постоји нада."
Цело Соњино понашање од средине трећег чина сведочи да је обузета безнаёем. Астровљев
алегорични исказ о путнику који ноћу иде шумом, грање га шиба по лицу, али он не осећа јер види пред
собом светлост у даљини, и признање да је његова несрећа у томе „што нема светлости" односи се и на
Соњу. Она би све поднела када би имала бар далеку наду. Али ње нема. И тако њена интимна драма
досеже до правог трагизма, нарочито присутног у финалном монологу. Њиме се показује природа Соњине
религиозности. Већ у трећем чину она говори о својој љубави, коју Астров „не примећује": „То је тако
болно... (У очајању) О боже, пошаљи ми снаге ... Сву ноћ сам се молила ..." Ово није религиозност
примитивца, нити фанатика, већ несрећне девојке која малаксава под бременем личне драме. Аутор је
ремарком нагласио да јунакиња говори у очајању, које је разумљиво, па према томе и њено тражење
потпоре тамо где га увек очајни траже. Понашање има уверљиву психолошку мотивацију: „Кад нема правог
живота, онда човек живи у обманама. Ипак је боље него ништа."
Јеленина драма се слаже из више елемената, од којих су доминантни осећање инфериорности,
несрећан брак и одсуство снаге за одлучан корак. Комплекс инфериорности она открива признањем да је „у
свим романима, свуда, била епизодна личност". У студијама музике није показала дар и остала је један од
оних музичара који имају диплому, али немају позива ни успеха. То осећање условило је да „у свим
романима" остане на маргини партнеровог доживљаја. А то је и довело да брака са Серебрјаковом:
осећање несигурности гонило ју је да се уда за неког ко јој сводим друштвеним положајем може бити
сигуран ослонац у животу. Меёутим, у таквом браку није могло бити среће, што још продубљује њено
душевно незадовољство. Разлог је једноставан: постала је предмет сажаљења — „несрећница, има старог
мужа". Занимљиво је да Јелени чак ни лепота не помаже да савлада осећање инфериорности и да се
извуче из незавидне ситуације. Потајно она жели да промени живот и то признаје у два маха. На Соњино
питање да ли би желела да има младог мужа, одговара без ограде: „Наравне, желела бих (Смеје се)". Још
јасније се потајна жеља манифестује у признању себи да јој се Астров допада: „Да, мени је досадно без
њега... Ја се, ево, осмехујем кад мислим на њега ... Али ја сам плашљива, стидљива ... Намучиће ме
савест."
Зашто не оствари бекство са ујка Вањом, јасно је: он је не привлачи. Поред тога, и он је стар.
Најзад, после таквог поступка не би могла живети са Соњом под истим кровом. Али зашто не одговори на
Астровљев позив? Она узима његову оловку за успомену, признаје му да се „мало занела" и најзад, нашла
се у његовом загрљају. Из одговора Вањи, могло би се закључити да су морални разлози у питању. У
ствари, она узвишену преданост моралним нормама користи као штит према ујкаВањи, зато што је не
привлачи. Те норме јој не сметају да се према Астрову понаша другачије. Разговор са Астровом због Соње,
она је сама смислила и предложила. После његовог признања да му се Соња не свиёа, Јелена говори да ју
је „непријатни разговор узбудио": „Чак сам сва поцрвенела". И узбуёење и руменило одају њене потајне
мисли: Наиме, ако не воли Соњу, онда њена морална одговорност због кокетовања са њим није таква као
да је одговорио са „да". Поред тога, она се обрадовала том „не" и зато поруменела. Ако је све овако, онда
се намеће питање зашто је захтевала од Астрова да не долази? У ствари, она жели да он долази („Да, мени
је без њега досадно"), и сада хоће да провери колика је снага уплива њене лепоте на Астрова. Ако он не
одржи реч и опет доёе, онда је то потврда неодољивости њеног чара. Меёутим, десило се оно од чега је
она стрепела: Астров је назива „грабљивицом", „лукавим створењем" и води разговор дрско, баналним
тоном, не бирајући речи, што је имплицитно откривало да је не поштује.
Њено реаговање: „Полудели сте... О, ја сам боља и узвишенија него што мислите! Кунем вам се!" у
ствари разоткрива њене мотиве. Наиме, она зна да јој природа, сем физичке лепоте, друго није дала. Отуда
из искуства зна да је код људи могла да буди страст, зли не праву љубав. То је изазвала и код Астрова. А
она је чезнула да у њој не гледају само лепу жену, и зато се брани клетвама да је боља и суптилнија. А то
што је нудио Астров доиста није могло бити утеха њеној чежњи. Зато није ни пристала на његов позив.
Најзад, аутор није желео да банализује овај лик „романом" са Астровом, већ да покаже један вид људске
драме, мотивисан и објективним и субјективним факторима. И непоправљиву драму, која због тога и добија
размере трагике.
Астровљево понашање је егземпларан вид отуёења. Он из своје професије бежи у шумарство, а из
незадовољства стварношћу — у пијанство. Корени су јасни: и он је човек који се разуверио у идеал. Када он

Соњи говори да је његова несрећа у томе што нема свог „пламичка", то сугерира мисао да је некад имао
пред собом „светлост". Да је млади лекар имао своју мисију, која му је била духовни ослонац. Меёутим, иде-
ал — народ и идеал — херој који чини радни подвиг, типично уверење демократски настројеног руског
интелектуалца, нису издржали пробу. Тако је „пламичак" згаснуо. И рад се свео на рутину и терет. Меёутим,
тешко је мирити се са мишљу да ниси вредан и користаи. Зато се Астров у извесним тренуцима враћа на
стања која је иживео, — истина кад је пијан, „тада не изгледам себи чудак и верујем да доносим
човечанству огромну корист, огромну... Тада имам своју посебну филозофију, и сви ви, браћо, личите ми на
неке бубе ..." Управо завршна реченица исказа представља рецидив свести која је људе делила на хероје и
масу. Али када је трезан, он је далеко од ове утопије и зато пун безнаёа. Бекством у бригу о шуми он
иживљава људски стваралачки нагон, који се манифестује не само у корисном већ и у додиру са лепотом. И
што је необично, у природи он интервенише и брани лепоту, а истовремено Јелену и себе мами на баналан
пут. Драма, меёутим, и јесте у томе што је човек коме је лепота била идеал и вјерују, постао баналан.
Соњин монолог у епилогу драме у потпуности се односи и на Астрова. Ни он нема шта да очекује од
живота. И њему је рад дрога, да се одбрани од очајања бесмисла живљења. Тако се интимне драме
главних јунака сабирају у свеукупну драму. Једини који не примећује своју несрећу је јадни Тељегин. Али
управо његова функција у делу и јесте у томе да, остварујући контраст, имплицитно изрази ауторову
позицију. Ако човек који живи на туёем хлебу, коме други чак ни име не памте, осећа „блаженство", док око
њега добри, лепи, мудри пате, то даје драми јунака ореол људског достојанства, јер у том животу само
нишчи духом живе без драме.
Ујка Вања има примерну структуру психолошке, лирске драме. Особености је најопортуније
утврдити упореёивањем са класичном руском драмом. Основу конфликта драмског Невоље од памети,
Бориса Годунова, Ревизора, Банкрота и Олује чини друштвена проблематика. У УјкаВањи конфликт нема ни
класни карактер, нити је сукоб идеја, већ се гради на личном плану: љубави, старости, среће и несреће, а
само извесни аспекта тог плана чине присутном и друштвену проблематику. Истина, Чехов личну драму
сматра и третира као драму људске заједнице.
Чехов је другачије решавао и заплет, и ток сценских збивања, и расплет. За класике је
карактеристична брига за ефектним почетком и брзим отварањем драмске радње. Као узор се узима
Гогољев Ревизор, где се ствара заплет и радња почиње без експозиције, првом репликом: Градоначелник
говори окугtљеним чиновницима: „Позвао сам вас, господо, да вам саопштим врло непријатну вест. Долази
нам ревизор." По Аристотеловој естетици, почетак је оно чему ништа не претходи, чиме нешто ново почиње.
Почетак Ревизора је такав: то је тренутак када животни ток средине напушта свој нормативни колосек. О
томе сведочи реаговање чиновника: „Како ревизор" — питају истовремено двојица јунака; Лука Лукич виче:
„Господе боже! И још са тајним инструкцијама." Овако се може реаговати на нешто неочекивано,
несвакидашње, што ремети свакодневни ток ствари и изазива шок код људи. Вест је пала као бомба!
Ово се срета и у Борису Годунову. Прва сцена је датирана 20. фебруара 1598, даном избора Бориса
за цара. Тај датум већ сам по себи представља историјску прекретницу: гаси се једна династија, цар не
долази по наследству, већ се бира. Дух те прекретнице осећа се у првој реплици, и потогову у првој сцени
— дијалогу Воротинског и Шујског:
„Одређени смо да заједно чувамо град,
али изгледа немамо кога да пазимо:
Москва је опустела; за патријархом
ка манастиру је отишао сав народ.
Шта мислиш, чиме ће се завршити немир? .."
Прва сцена Олује почиње репликом Кулигина: „Чудо, доиста треба рећи чудо једно! Ево, драги мој,
педесет година сваки дан гледам Волгу и не могу се нагледати... Необичан видик! Лепота! Душа се радује.
Самоуки механичар, необични јунак Кулигин, почиње драмско казивање речима о необичном, о чудесноj
лепоти, и то значи да је напустио сферу својих обичних занимања и обичних речи.
И насупрот традицији, не може се ништа замислити обичшце, као прва реплика, од баналне дадите
фразе: „Пиј, баћушка" и Астровљевoг одговора “Нешто ми се не пије." Од самог почетна казивање драмско
уроњава у свакодневност. Томе доприноси и амбијент прве сцене — сто са самоваром и прибором за чаj
Првом рештаком и првом сценом, дакле, не почиње ништа. Као да се завеса изненада дигла и ми застајемо
јунаке у свакодневном, обичном, разговору. Прва реплика, меёутим, иницира у каквој ће се атмосфери
одвијати све од заплета до финала — у сеакодневности. Чак је и ритам назначен почетном: после свега
четири изговорене реплике долази пауза — знак нединамичности.
И финале драме представља узорно решење. Класици су се старали да завршна сцена остави
трајан утисак. Последња реплика Бориса Годунова — вест да су побијена Годуновљева деца — поражава
гледаоца као и масу народа, када је први пут изговорена. Зато запрепашћен „народ ћути". И Гогољев
Ревизор се завршава немом сценом, јер су сви актери занемели од запањујуће вести да долази прави
инспектор. У финалној сцени Олује на сцени је леш мртве Катарине.
Чехов је у финалу применив нов поступак: расплет без решења проблема из којих је
резултирала конфликтное? драме. Привидно, све остаје по старом. Перед тога, атмосфера је исто онако
једноставна и прозаична као и у почетку: уметник је свесно избегао свако средство које би водило

ефектности. Та сцена ипак по интензитету драматизма краја, без расплета, доводи сценско казивање до
трагизма. Јер завршна сцена у којој би се ујка Вања убио деловала би као понављање краја Галеба, а
понављање решења није врлина већ недостатак. Завршни Соњин монолог прожет свешћу о
настављању таворења осуёених на живот без смисла делује импресивније од било ког чина који би њихову
патњу скратио. Он звучи као реквијем живима, и зато остаје незаборавнији од призора смрти на сцени.
Текст је права лирска исповест, организована по музичким принципима, те звучање помаже
преображавање семантике у емоцију.
Мајсторски је организовано драмско казивање измеёу почетка и финала. Већ у другој сцени првог
чина ујкаВањини искази о Серебрјакову откривају нетолерантност која наговештава конфликт. Истовремено
се оценом Јелениног брака открива друго жариште драме. Из дијалога Соњиног са Астровом сазнајемо две
чињенице: да је Соња заљубљена у њега, а њему се допада Јелена. То одреёује њихове односе које
карактерише конфликтна ситуација и драматизам. Тако је у првом чину извршено трасирање основних
сижејних линија, откривени су извори драме и конфликата. Остварено је оно што ће на почетку другог чина
формулисати Јелена: „Несрећа је у овој кући. Ваша мати мрзи све сем својих брошура и професора;
професор је нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се љути на оца, љути се и на мене, и већ две
недеље не говори са ином; ви мрзите мог мужа... Ја сам нервозна и данас сам двадесетак пута почињала
да плачем... Несрећа је у овој кући." Овим је експлиците исказана свеопшта конфликтна ситуација, богата
по броју уплетених актера и по природи узрока сукоба: љубав, љубомора, завист, осећање промашености.
У другом чину постаје јасно да се љубавни заплет неће развити на сижејним линијама ујка Вања —
Јелена, Соња — Астров, док се истовремено назире могућност таквих односа измеёу Астрова и Јелене. У
односу на први чин, овде конфликти сазревају и нараста драматизам. Трећи чин делује као бродолом: сви
су поражени. Пропала Серебрјаковљев план; ујка Вања пуца у Серебрјакова и — не погаёа; тренутак
зближења Јелениног са Астровом истовремено је и раскид; Соња коначно губи наду и на брак са Астровом.
Драматизам кулминира овде: у пуцњу, у растанцима, у нестанку илузија, у осећању промашености и
бесциљности живота. Четврти чин је „тих и млитав", по ауторовој оцени. После буре настаје тишина осеке, а
они КОЈИ су преживели бродолом су исцрпени и безвољни. Судећи према двема репликама, очекивали
бисмо да ће се живот у кући вратити у свакодневни колосек. Стара дадиља каже: „Опет ћемо живети по
староме." А колосек је ужасно прозаичан: „Ујутро, после седам — чаj, после дванаест — ручак, увече ћемо
вечерати; све по реду, као код осталог света... Одавна ја грешна нисам јела кашу."
Као што почиње чајем, у финалу се разговара о каши, да се нагласи проза и баналност. Али ако
нема среће, има бар неког реда, који подсећа на хармонију. На повратак на старо упућује и ујкаВањино
обећање Серебрјакову: „Све ће бити по старом." Мећутим, управо у овом чину се може осетити новина
Чеховљевог поступка. Наиме, под привидом да све остаје као што је и било, да се ништа није ни десило,
показује се да се све неповратно изменило и да су се тихо одиграле многе судбоносне ствари за све јунаке
драме. Никада више ујка Вања не само да неће обожавати већ ни волети Серебрјакова; никада више неће
имати не само идеала већ ни обичног смисла за живот; никада се више Соња неће понадати да ће је
заволети Астров, или бар да ће се удати за њега; никада више Астров неће срести Јелену. Никада раније
јунаци драме нису били тако далеки, тако отуёени. И нису се изменили само њихови односи већ су се сви
изменили сами. Многи су открили и дошли до сазнања шта су могли имати у животу и чега никада неће
имати: сви су осетили своју промашеиост. И не само што нико не може почети нов живот већ се не може ни
вратити у стање са почетка првог чина! Неизвесности су постале извесне, пламичци наде се угасили,
остало је да се живи у безнаёу и чека смрт. Ето зашто реплике: „Све ће бити по старом" звуче као: ништа
више не може бити по старом! У овом тихом али суштинском мењању односа и људи у самим себи јесте
особеност Чеховљевог начина драмског казивања, које је Станиславски назвао подводни ток. Ако на
површини изгледа да се ништа не мења, јасно се открива да се суштина изменила и река живота се не
враћа у старо корито.
Иако се има утисак да је ритам збивања код Чехова нединамичан, ток казивања има своју динамику.
Њу остварује, пре свега, време драме. Истина, оно није експлицитно одреёено, али се може одредити на
основу иманентних података. У првом чину ујка Вања говори да је „врућина и запара", што сугерира
закључак да драма почиње у најтоплијем летњем месецу — августу. У трећем чину Јелена каже: „Ево већ и
септембар." А четврти чин се дешава увече истог дана када и трећи. У ствари, сценско време драме, без
пауза, траје веома кратко: први чин почиње у три сата по подне, а други у пола један после поноћи. Трећи
— у један сат по подне, а четврти тог дана увече. Тако све траје два дана и две ноћи. Други и трећи чин
дели пауза. Меёутим, Соња каже Јелени: „Ја га волим већ шест година", тако се у орбиту драмске радње
укључује и то време и има своју функцију: без сазнања о том протеклом времену не би било јасно све што
се десило за два дана. Ипак, сценско време својом краткоћом сугерира утисак о динамичном дешавању.
Традиционална драма је сматрала иајпозитивнијим квалитетом — богатство радње. Чеховљеве
драме се одликују, према оцени критике, сиромаштвом драмске радње. У суштини, Чехов је богатство
збивања заменио богатством доживљавања, емоција, расположења, и то преношење тежишта на интимни
човеков свет чини драму лирском. Типичан пример имамо у другој сцени четвртог чина — дијалог ујкаВањин
са Астровом. По спољашњим особеностима, сцена jе крајње статична: дијалог је дуг, а актери чак и не
ходају, већ седе. Ујка Вања прво осећа кајање због пуцња, затим изражава гнев и завист према
Серебрјакову; завиди и Астрову, јер је видео Јелену у његовом загрљају; затим осућује себе и признаје да

се стиди; потом запада у очајање: како да проживи преостале године живота? На крају се неочекивано
јавља сан о немогућем: пробудити се и осетити да поново почињеш да живиш!
За неколико минута, дакле, смењују се кајање, гнев, завист, самоосуда, стид, очајање, безумии сан.
Њима одговарају и Астровљеве реакције. Аутор је чак ремаркама нагласио смењивање расположена:
срдито, топлије, уздахнув, живахно. Док изговори петнаестак редова текста, Астров од заповедног тона
прелази на филозофски ламент: шта ће о њиховом нараштају мислити потомци, затим изражава безнаёе,
после тога самосажаљење, и у последшој реплици брз заокрет: опет заповедни тон (захтев да ујка Вања
врати флашицу морфијума). Цитирани примери имају типско значеше. Чехов је богатство сценске радње:
брзом отварању заплета, неочекиваним сусретима, изменама у развоју сижеа, оштрим сукобима, промени
декора, супротставио богатство и динамику психичких стања, у складу са основним принципом: „Драма је у
човеку, а не у спољним манифестацијама."
Када се тако посматрају и читају текстови Чеховљевих драма, онда и сцене сасвим нединамичне, са
традиционалног аспекта, добијају други вид и значење. Тако, на пример, у трећем чину Соња не чује очево
питање поновљено два пута. Настала пауза очевидно „кочи радњу", али Чехова не занима то већ психички
план. Њему је потребна управо таква пауза у којој се Соња искључује из конкретне сцене, да би гледаоцу
сугерирао утисак какву драму преживљава јунакиња после сазнања да је Астров не може заволети! Тај
тренутак подиже драматизам комада и богати суму доживљавања. Да је реч о принципу, показује следећа
сцена: у најконфликтнијем тренутку трећег чина ујка Вања се обраћа мајци. „Мама, ја сам очајан! Мајко!...
Мајко! Шта да радим?" Ова реплика скреће збивање са главног тока — сукоба са Серебрјаковом. Са
традиционалног гледишта, та дигресија представља недостатак. Меёутим, ако се прате интимна
преживљавања јунакова, ова сцена има изванредан значај. И поред тога што није са мајком у добрим
односима, у тренутку очајања он се обраћа њој за помоћ и савет! Инстинктивно, детиње, пробило је све
слојеве свести и постало фактор који одреёује понашање. И управо тај најнеочекиванији, детињи гест,
максимално открива јунаково душевно стање: беспомоћност и тражење заштите. Ако то и угрожава
динамику казивања, оно изванредно богати садржину казивања.
У суштини, сва средства казивања служе томе циљу. Чехов то постиже разнообразном употребом
средстава, и то од фундаменталних до секундарних. Нормативне функције дијалога су у сценском казивању
познате. Чехов их богати на тај начин што се дијалог може одвијати на два плана. У дијалогу са Астровом, у
другом чину, Соња све своје исказе ситуира у љубавни план. Када Астров каже: „Одавно не волим никога",
а она припита: „Никога?" они не говоре о истој ствари зато што не мисле у истој равни. За Астрова ова
реплика извире из његовог разочарења, из безизлазности, јер нема светлости у ноћи", зато његов исказ има
мисаони подтекст. Соња, меёутим, ту реплику разуме само у једном смислу: не воли ниједну жену! Тако се
разговор одвија на неподударпим плановима, симболизујући немогућиост зближења актера.
Карактеристично је у каквим све функцијама Чехов употребљава паузу. Она је композициони
елеменат који замењује сцене у класичној драми. Том новином чин постаје компактнији, добија јединствен и
перманентан ток. Друго, када жели да нагласи сцену или реплику, аутор користи паузу, која даје резонанс
казаном у нама. Паузом се психолошки мотивише неспремност актера да адекватно реагује, или
изненаёење. Често има фунцију предаха у дужем монологу, да би ублажила моторички ритам казивања.
Може да значи границу измеёу два мотива; или промену у току мисли јунака. Увек је онај предах потребан
актеру пре но што изговори нешто значајно.
Чехов је говорио: Ако пушка у првом чину виси на зиду, она у следећем треба да опали. Тиме је
инаугурисан принцип свеопште функционалности и везе свих елемената драмског текста. Тако и ствари у
његовим драмама постају средство казивања. Ујка Вања, на пример, спава у кабинету, иако кућа има 26
соба! На његовом радном столу је перед, налазе се и предмета којима ту није место. Овим подацима
уметник жели да имплицитно каже да јунак нема свог кута, нити личног живота, да се све и у њему
испретурало и изгубило ред! Најбољи пример, меёутим, предмета у функцији средства уметничког
саопштавања јесте географска карта у ујкаВањином кабинету. У ремарци се каже: „На зиду карта Африке,
очевидно овде непотребна." Квалификатив „непотребна" можда је дат да изазове учинак превареног
очекивања. Јер карта има смисао и у сцени, и у четвртом чину као целини. Извесно је да Астров у тој сцени
преживљава тежак тренутак. Пометња душевна се осећа у смени мотива разговора без логичке везе: опис
атмосфере у соби, речи опроштаја, о поткивању коња и, најзад, о Африци. Али о Африци није почео да
говори што му се карта случајно нашла пред очима. Напротив, она је осмишљена. Астров мора да напусти
дом Соњин, где је „топло и пријатно", где је био окружен љубављу. Спрема се у евој самотни кутак нежење,
а напољу је ледена јесења ноћ. После Јелениног одласка и сазнања да овамо више не може долазити, у
њему се умножава осећање усамљености, пустоши, ледене атмосфере и око себе и у себи. И одједном је
карта измамила мисао о топлини, илузију сунчаности, контрастне ноћној тами, „без пламичка". Афричка
врелина одражава притајену жељу бекства из реалних околности, а истовремено се трансформише у
симболични знак оног чега нема, за чим чезне, али што неће бити остварено.
Тако безначајни предмет оправдава своје постојање и показује Чеховљев начин да малим казује
много и трагично значајно. Зато је Горки био у праву када му је писао: „Када је Астров почео да говори о
жеги у Африци, ја сам задрхтао од усхићења пред снагом вашег талента."
Као и у осталим драмама, музика је значајна компонента у структури УјкаВање. И то је новина, јер у
класичној руској драми нема музике у оваквој функцији. Да је аутор придавао значај музици у извоёењу

драме, сведочи његов савет: „За улогу Тељегина потребан је добар гитариста." Иако и музика уроњава у
прозаично (гитара је на столици, напоредо са самоваром; Тељегин свира, а дадиља ваби пилиће), она
остварује контрапункт општој интонацији драмског казивања. Јер не може бити ништа даље од прозе
свакодневности и музике. Занимљиво је, меёутим, да музика ни у једном тренутку не звучи дуже. Лепоти
није суёено да потраје. И њу вребају баналност и неслобода: или дадиља ваби пилиће, или фабрички
радник упада и пита за лекара, или Серебрјаков забрањује Јелени да свира. Само у финалној сцени
Тељегин свира без принуде и прати трагично звучање Соњиног монолога.
Од инструменталке и вокалне музике далеко је значајније, и за Чехова типичније, организована тек-
ста по музичким принципима. Запажамо да су извесне реплике симетричне структуре. И то не само једне
личности, што би се могло схватити као средство индивидуализације, већ многих јунака. То сугерира две
ствари: да је посебном структуром текста уметник хтео да нагласи извесне исказе, и друго, да је у таквим
репликама еуфонија равнозначна семантици. То је особеност стиха и поезије, посебно лирике. Присуство
таквих елемената у сценском казивању и јесте један од типичних квалитета лирске драме.
Јелена говори Војњицком: „Неблагополучно в зтом доме. Ваша мать ненавидит все кроме своих
брошюр и профессора; профессор раздражен, мне не верит, вас боится; Соня злится на отца, злится на
меня и не говорит со мню уже две недели; вы ненавидите мужа и презираете свою мать; я раздраженна и
сегодня раз двадцать принималась плакатв... Неблагополучно в зтом доме." Пре свега примећујемо да је
реплика уоквирена истим склопом у функцији акцентирања основног исказа. Од 39 употребљених речи 31 је
поновљена, или је у сазвучју са другима. Чехов је писао Хлопову: „Интерпункција служи као ноте при
читању." Ако су знаци интерпункције — ноте, онда је читање — мелодија. И доиста откривамо више
елемената који остварују мелодијски ефекат. Пре свега таутологију: почетна фраза, речи матп и профессор,
глаголски облици раздражен, злитса, ненеавидите. Затим унутрашњу риму — боитсн: злитса; презираете:
ненавидите; говорит: верит. Парадигма л, менл, мне, со мноm, звучи као варијација једног мотива.
Паралелно са њим: вtл, вас, незавршен ради разнообразности. Реч профессор фигурира у фигури
палимогије, а облик злится у функцији анафоре. Цела реплика је остварена интонацијом асиндетона, и таj
задихани ритам открива душевно стање јунакиње. Истовремено има квалитете градације: јер почетна и
завршна фраза, иако лексички истоветне, интонацијски су различие. Зато што завршна носи у себи и
свеукупну семантику казаног.
Да наведемо још један пример. Соња говори оцу: „Надо быть милосердним, папа! Я и дядя Ваня так
несчастиы! Надо быть, милосердным! Вспомни, когда ты был помоложе, дядя Ваня и бабушка по ночам
переводили для тебл книги, переписывали твои бумаги все ночи, все ночи! Я и дядя Ваня работали без
отдыху, бояись потратить на себя копеику и все посылали тебе'. Мы не ели даром хлеба! Я говорю не то, не
то я говорю, но ты должен нас понять, папа. Надо быгь милосерднымl"
Цела реплика је апострофа, по суштини, чија је интонација одреёена бројем ускличника. Почетна
фраза се понавља три пута, дели текст на извесне интервале и добија функцију лајтмотива. Тај лајтмотив
сваки пут звучи убедљивије и болније, јер га семантичко окружење све више богати смислом, који
оправдава захтев: треба бити милостив. Поново се јавља парадигма личне заменице у функцији тоналној.
Исто тако, таутолошке фигуре и леонинске риме: Я и дядя Ваня.; все ночи; переводили: переписывали:
работали: посылали. Поред тога, у реплици има неколико обрта: работать без отдьха; не есть даром хлеб;
потратить на себя копеику, који својим пословичним звучањем такоёе интензивирају експресивност текста.
Најзад, реплика је интерпункцијом и свезама подељена у одреёене целине, чији слоговни однос говори о
симетрији из које резултира ритам: 9:10:9: 10:11:10:11:пауза + 6:14:12:8:8:12:9:9. Симетрија је упадљива на
почетку и на крају, док у средини има неуједначености. Али за утисак о симетрији релевантни су управо
почетак и крај. Одступање од ње у средини реплике може бити мотивисано тежњом да се избегне
поистовећивање са стиховним казивањем.
Из аспекта музичке структуре текста, најинтересантнија је за анализу завршна Соњина реплика —
монолог; али због дужине текста и неопходности подробне, минуциозне анализе, његова интерпретација
мора изостати. Цил, наведених примера је да покаже како Чеховљев текст обједињује најсуштаственије
компоненте језика: експресију речи и музику речи, ближећи се тиме оптимално најсавршенијем виду
уметничког саопштавања — стиху и лирици.
Своју последњу драму Вишњик Чехов је писао 1903. године. Објављена је 1904, два пута, у
зборнику „Знање", и у посебном издању А. Ф. Маркса. Премијера је била 17. јануара 1904.
Вишњик има посебно место у Чеховљевом драмском стваралаштву. Она делује као уметниково
враћање друштвеној драми критичког реализма. Јер основа њеног сижеа је коначно пропадање племићког
гнезда. Из тога израста питање даље судбине спахија и сељака — слугу, појаве преласка племићких поседа
у власништво трговаца — капиталиста. Руска интелигенција одреёује свој став према тим питањима; преко
њеног односа према збивањима уводи се у драму идеја револуције. Све је то проблематика критичког реа-
лизма. Ипак, Вишњик остаје нова драма. Чехов у њој не тражи нове изворе драме, већ даје нову сценску
интерпретацију старих „проклетих питања". Ако се максимално приближио сижејнотематски класичној
драми, у граёењу драмске ситуације, сценске атмосфере, примени система средстава, остао је на свои
становишту. Док су Галеб и Ујка Вања стваралачки експерименат базиран на превазилажењу класике,
Вишњик је остварена синтеза класичне и нове драме. Њоме је остварена још једна синтеза: драме изразито
трагичних акцената и — комедије.

Структуру Вишњика карактерише многопланост. За разлику од ранијих Чеховљевих комада, овде

социјални план има готово доминантан значај. У суштини он се своди на три проблема: пропадање
племићког гнезда; судбине неплемићких сталежа; питања револуције. О првом проблему руска књижевност
говорила је већ од Мртвих душа. Чехов показује свеопшти крах у том процесу пропадања: имање Гајева и
Рањевске продаје се на добош због дугова. За уметника је готово битнији други вид краха: духовни.
Последњи власници имања су инфантилне личности. Оба вида су резултат система друштвених односа, у
коме су племићка деца, према дивној формулацији Доброљубова, „почињала неумењем да се обују, а
завршавала неумењем да живе". Вишњева башта пропада због законитости историјског развоја. И
инфантилност је вид законитости. Јер кад би изданци старог били способни за живот, свет се не би мењао!
Инфантилност јунака аутор показује и самоисказима и сумом података који формирају наш утисак и
сазнање о њима. Гајев каже о себи: „Говоре да сам ја цело своје имање проћердао на бомбоне." У овом
самоисказу је и суд средине: „говоре..." У његовој иронији је презир средине према ништавном бићу. Јер
имање се може проћердати због велике страсти, или због љубави. То би већ говорило о човеку, позитивном
или негативном, у зависности од природе страсти и циља, а ли ипак о човеку. Податак који аутор даје о
Гајеву формира утисак о детињастој особи, којој су и у педесетој години највеће задовољство — бомбоне!
Податак је истовремено и дијагноза инфантилиости.
И Гајев има свог Захарку, слугу Фирса. Њему је скоро 90 година, посенилио је и болестан, али
Гајеву, који је млаёи од њега 40 година, не смета да му Фирс служи! Критика која је говорила да су Гајев и
Рањевска „симпатична господа" није тумачила дух Чеховљеве концепције ликова. Треба нагласити да они
не пропадају од доброте, већ од крајње неспособности.
Ако је Гајев проћердао имање на бомбоне, Рањевска је томе допринела својим авантурама. У
другом чину, у тренутку искрености, она говори о својим „греховима": удавала се за пијанице, коцкаре,
женскароше. Ако она даје келнеру бакшиш или скитници — златник, из тога се не може изводити закључак о
њеној доброти. Из два разлога: прво, она се после тих поступака каје и извињава, а ако човек помаже
другима из уверења, или од доброте, онда нема разлога за кајање. Друго, њене поступке је природно
објаснити господском навиком да расипа новац. „Ја сам увек расипала новац као луда", признаје Рањевска
сама. Према томе, она се понаша као човек који не зна цену новцу, а не зна зато што су га други
зараёивали да би га она могла расипати. Јер у томе је чар господства — да се расипа. Најзад, она је
детињаста и њене детињарије не треба мешати са добротом.
Чехов даје још један податак који јунакињу морално квалификује: Гајев о њој каже Варји: „Она је
добра, мила, ја је много волим, али ма колико измишљао олакшавајуће околности. мора се признати: она је
порочна." Занимљиво је да Варја не опонира. Зашто је Чехов изабрао Гајева да ово каже? Прво, он је њој
брат, најближи човек, који ће бити и најблажи у суёењу, а друго, он у инфантилности својој не уме да скрива
оно што мисли и што о Рањевској мисле и други, али ћуте.
Основни проблем око кога се групише социјални план драме постављен је у првим сценама првог
чина. На Анино питање, Варја одговара да менице нису отплаћене и „у августу ће имање бити продато".
Власници се, меёутим, понашају као да нису угрожени, не одричући се старих навика, чак ни приреёивања
бала. Лопахинов предлог да се имање уступи за плацеве вила и прима рента Рањевска одбија са
аристократском аверзијом: „Виле и њихови власници, то је тако банално." И тако је вишњева башта продата
на лицитацији. Значаj тог факта је у томе што Чехов показује њиме историјску неминовност да феудализам
пропадне.
Уметник то показује на више начина: репликама Фирсовим, исказима Пеће Трофимова, поступком
Лопахиновим. Фирс, који најдуже памти летопис овог дома, каже поводом приреёеног бала: „Некада су код
нас на баловима играли генерали, барони, адмирали, а сада шаљемо по поштанског чиновника и шефа
железничке станице, па и они нерадо долазе." Ово пореёење очигледно показује до које се мере срозало
племићко гнездо. Друга реплика Фирсова је још значајнија: „Раније, пре четрдесетпедесет година, вишње су
сушили, правили водницу, слатко... и сушену вишњу су одвозили у Москву, у Харков. Пара је било! Тада су
знали начин ..." Стари слуга у овом опису у ствари помиње време феудалне економије, када је вишњева
башта била рентабилна јер су вишње брале, сушиле, продавале и новац доносиле сељачке руке. А сада
више нема кметова, и имање без њиховог рада мора да пропадне.
Историјска неминовност пропадања је много јаснија из речи студента Трофимова. Као
интелектуалац, КОЈИ је због својих револуционарних уверења неколико пута искључиван са универзитета,
Трофимов је најквалификованији јунак да искаже ссуду кметства. Меёутим, његов циљ није био да буде
само адвокат историје, већ да Ању, млади нараштај племићког гнезда, одвоји од старине, од привилегија и
предрасуда. Да је увери у неправедност тог света и да је тако спасе. У томе је смисао његових речи у
последњој сцени другог чина. Убедљивост његове оцене варварске природе феудализма је тако очевидна
да Ања престаје да воли своје гнездо: „Шта сте ви учинили од мене, Пећа, зашто ја више не волим вишњеву
башту као раније?" Пећина је заслуга што је она одлучила да напусти кућу и да оде да учи.
Извршитељ историјске пресуде је Лопахин: он на лицитацији купује имање Гајева. Факат је
двоструко значајан. Прво, он је потомак кметова на том имању. Друго, вишњеву башту купује човек који има
намеру да је посече до корена. У томе је симболика краја једног света. Има у томе и неке освете, и
релативне правде, али највише историјске логике.
Иако су два израза осуде племићког гнезда, Трофимов и Лопахин су по схватањима исто тако

далеко, као и према Рањевској. Разлика је у томе што Лопахин сечу вишњика сматра залогом новог живота,
који је за њега еквиваленат среће. Трофимов, меёутим, види неминовност да нестане вишњева башта, али
нема илузија да ће Лопахин остварити срећу за људе. Од самог почетна у њиховим односима се осећа
нетрпељивост. На Лопахинов захтев да му каже шта мисли о њему, Трофимов одговара: „Ја, Јермолаје
Алексејичу, овако мислим: ви сте богат човек, бићете ускоро милионер. Као што је за размену материје
потребан грабљиви звер, који прождире све на шта наиёе, тако си и ти потребан." Трофимов је, у ствари,
овом репликом одредио грабљиву природу капитализма. Али и поред негативке оцене у реплици је
присутна свеет о законитости његове појаве и корисности: да прогута феудалну лешину. Значајнији је њихов
дијалог у последњем чину. Лопахин би желео зближење, које Трофимов не прихвата. Уместо тога дао му је
савет: „Не размахуј рукама", који је мање везан за његову ману у понашању, а више за његове планове, за
размах експлоатације. У том
савету као да је ауторова вера да ће Трофимови, тј. револуционарни покрет, стати на пут Лопахину и везати
му руке.
Чињеница да је Чехов сликао племићку средину у оваквом тренутку иницира представу о значају
психолошког плана Вишњика. Први проблем је однос Лопахинов према Рањевској. Иако су класни
непријатељи, код њих нема ни конфликта, ни мржње, на којима би се градили сукоби драме. Код Гајева
постоји само презир према бившем свои робу, и тај презир изражава у надимку „простак". Меёутим, Лопахин
као да настоји да очува неку блискост са Рањевском: „Мој отац је био кмет код вашег оца и деде, али ви сте
некада учинили за мене тако много да сам ја све заборавио и волим вас као роёену." Реплика је значајна и
заслужује да се испита да ли се његова душевна стања подударају са овим исказом?
Пре свега, примећујемо да измеёу ове изјаве и поступака Лопахинових постоји упадљиви несклад.
Како да се, на пример, објасни податак iнто је уместо да дочека на станици Рањевску — заспао? Зашто су
сви остали, чак и стари и болесни Фирс, отишли да је дочекају, а он, који је „специјално допутовао да је
дочека" — преспавао? Најлакше је ово објаснити случајношћу. Али тада не би било богатства психичког
доживљавања, у чему је суштина Чеховљеве драме — „Драма је у човеку..." — зато смо дужни да
потражимо друге мотиве овом случају. Уопште узев, сан иницира подсвесну стрепњу од сусрета, и
подсвесну жељу да се сусрет одгоди. Ако је сан вид бекства, онда значи да Лопахин није тај очекивани
сусрет доживљавао као нешто пријатно. Чега се он сећа у очекивању Рањевске? Сећа се како га је пијани
отац зверски истукао, како му је крв текла из носа а Рашевска му је помогла да се умије и рекла: „Не мари,
сељачићу, зарашће до свадбе!" Сећање, очевидно, није пријатно. Речи које памти имају очевидан
подсмешљив смисао.
Можда он жели да се сретне са њом, не на станици, већ у истој соби где му је некад одрпаном и
увреёеном прала крвави нос како би разлика била упадљивија и према томе, остварена извесна
компензација. Одласком на станицу он би се изједначио са осталима, па тако и свој животни успех учинио
неупадљивијим. Сан, према томе, може бити израз подсвесне жеље да се издвоји од осталих, об слугу, да
се искаже независан положај!
Други мотив, и свакако важнији, је у томе што он већ потајно носи у себи један план. Наиме, врхунац
његовог животног успеха није у милиону већ у томе да милион буде средство остварења једног сна: да
постане власник имања на коме су његови преци били робови! Наравне, остварење тог сна је немогуће ако
се стари господари не истисну. Њихово пропадање ј едино може пружити прилику да Лопахин оствари свој
сан. Зато испод његовог предлога лежи притајена нада да га Рањевска неће прихватити. Када тога не би
било, Лопахин би могао уместо предлога, који је за Рањевску неприхватљив, понудити зајам, или сам
отплатити менице. Али он не чини ни једно, ни друго! У ствари, његов предлог, који делује као покушај
помоћи, само је начин да се уз што мање отпора оствари циљ. Он слути да када би предложив да купи
имање, власници не би пристали. За њих је безболније да имање купи неки непознат богаташ. А страхота
пораза јесте у томе што их из родне куће истискује бивши роб, као што је за бившег роба највећа
афирмација да постане газда тамо где су његови преци вековима били слуге. Он говори: „Ја сам све
заборавио...", у суштини, негде у дну бића, ништа није заборављено: ни детињство, ни преци! То потврёује
његов исказ у трећем чину, после куповине имања: тон ликовања и посебан нагласак — „Када би отац и
деда из гроба могли видети да је њихов Јермолашка, боси и неписмени, постао власник имања, где њих
нису чак ни у кухињу пуштали".
Тако се може радовати само човек који је остварио животни сан. Да то није у питању, Лопахин се не
би неразумно на лицитацији такмичио са познатим богаташем Деригановом. Дериганов је богатији, али
одустаје, jер за њега вишњева башта није била оно што за Лопахина. Лопахин даје више него богатији од
њега зато што је поседовање вишњеве баште за њега — остварени животни циљ. Она вероватно толико не
вреди, што Дериганов види, али за Лопахина вреди, јер за њега значи нешто друга.
Сада је јасно зашто се човек са оваквим потајним жељама и планом понаша онако у почетноj сцени
драме. Меёутим, Лопахин није само звер који треба да поједе жртву, већ и човек, он има и извесно
саосећање према људима који пропадају, и та чињеница такоёе утиче на његово понашање. Али је жеља да
оствари сан јача! То се нарочито осећа у трећем чину: Он се није могао уздржати од ликовања; поготову би
могао знати да је музика у том тренутку неумесна, јер не треба много памети да се схвати да његова радост
њима задаје бол. Али осећање успеха је јаче од људских обзира, и зато он нареёује: „Еј, музичари, свирајте,
ја хоћу да вас слушам ... Иде нови власник ..." И он хоће да све буде по његовој вољи јер „све може да

плати". Свест о моћи новца у том свету ствара самосвест о својој моћи и вредности, и такоёе одреёује
понашање.
У понашању Рањевске и Гајева је занимљиво како везаност за традицију постаје у психи људској
сила, која им смета да живе. Чак и њима, и поред инфантилности, јасно је да је имање презадужено и да
немају другог излаза сем продаје плацева. Меёутим, они не пристају и — пропадају. У првом чину опажамо
да су све реплике Рањевске изразито елоциопалне. У сусрету са „дечјом собом" она узвикује: „Ја сам овде
спавала кад сам била мала (плаче). Ја сам и сад као дете..." Поред узбуёења, реплике откривају извесно
враћање у детињство. И понашање је детињасто. Зар има смисла говорити прву фразу када сви који је
слушају то знају? Зар не би било природније да се мати у сусрету са „дечјом собом" сети покојног синчића?
Уместо тога, она љуби присутне, и по неколико пута. Тим поновљеним гестом Чехов дискретно подвлачи
детињасто понашање. Истовремено ово понашање одаје степен везаности душевне за вишњеву башту. У
ствари, Рањевска нема разлога да каже „Нећу преживети ову радост", јер је највише разлога за бригу. Али
неадекватност реалне ситуације и њеног понаишња оцртава тип сангвиника, детињасто егзалтиране особе.
Њена халуцинантна визија мајке, на крају првог чина, такоёе је израз потребе враћања у детињство, „када
се срећа сваког јутра будила заједно са њом". Психолошка мотивација је у томе што је у свести детињство
неодвојиво од спомена на мајку, а поред тога, за личност која се у овом тренутку понаша недорасло, као
дете, визија мајке је неминовна.
Везаност за своје гнездо се експлицитно разоткрива у трећем чину, када на савет Трофимова да се
не треба заваравати, већ „бар једном у животу погледати истини право у очи", Рањевска одговара: .....Ви
сте смелији, честитији, паметнији од нас, али размислите, будите великодушии... поштедите ме. Јер ја сам
се родила овде, овде су живели моји отац и мати, мој деда, ја волим овај дом, без вишњеве баште не могу
да замислим свој живот, и ако се мора продавати, онда ме продајте заједно са баштом... (плаче)." Пошто се
не може замислити живот изван тог миљеа, онда је, поред непрактичности и неспособности, и подсвесна
жеља да се, ако не избегне, оно бар одложи судбоносни тренутак, условила паралисаност у њеном
понашању. Сила везаности за кућу, имање, предање, детињство, све је то тако освојило Рањевску да се
претворило у сметњу да било како другачије организује живот. Меёутим, Чехов показује да они нису кадри
ни за велику тугу. У четвртом чину Гајев каже да су се после продаје имања „сви умирили, чак постали
веселији". И Рањевска признаје: „Да, са нервима је боље. Ја добро спавам." Све ово значи и да је везаност
за живот јача од љубави према вишњевој башти.
Чехов је инсистирао на суду да је његово дело ближе комедији него правој драми и тврдио да
Станиславски и Данченко „нису пажљиво прочитали његов текст". У ствари, овде није реч само о
квантитативном односу комичног и тужног (мада и тај однос представља један проблем драме), већ о
уметниковој концепцији историјског развитка. Чехов је желео да сугерира закључак: нема трагике у томе
што одживело силази са жизотне сцене, јер је толико преживело да је изгубило право на драму. И то је нека
законитост историје -да се човек најлакше растаје са оним што је већ постало смешно.
Вишњева башта не одражава само један тренутак у развоју Русије. Њен је резонанс већи и трајнији.
Одржала се на сцени зато што носи у себи нешто од вечне драме краја. У томе је и смисао реплике
Симеонова-Пишчика: „Свему на овом свету бива крај." Чеховљев комад показује оно „коло судбине" —
уздизања и падања друштвених сталежа и вредности. Показује дијалектику развоја, у коме се извесни
феномени преображавају у своје супротности. Тако, на пример, нормативно гледано, богатство је циљ
људског стварања, богатство као еквиваленат благостања. Њему теже и појединац и друштво. Текст
Вишњика, тачније судбине њених главних јунака, наводи на мисао о негативним ефектима постигнутог
циља: последњи господари су аргуменат да богатство упропаштава. Оно ствара услове у којима они који га
поседују не морају радити. А човек и његове руке су створене за рад. Историја је повеет човекових облика
рада у освајању услова егзистенције у природи. Човек је и постао човек — радом. Зато је људска јединка
одвојена од рада већ осуёена на пораз у животу, јер је то неприродна позиција. Нерад води непознавању
живота, а то незнање неминовно изазива неадекватност понашања. За свет који не уме да размиiшва о
законитостима историје, то добија вид етичке одмазде: богатство стечено туёим трудом свети се тиме што
постаје узрок неспособности и пропасти.
Значај Лопахиновог лика је. поред осталог, и у томе што је показао да је смисао рада не само у томе
да победи немаштину већ и да докаже да је рад човекова историјска шанса да потврди своју вредност.
Радом је Лопахин од роба постао господар вишњеве баште. Рад је Архимедова полуга којом човек
преображава свет.
Као све Чеховљеве драме, Вишњик има четири чина. Време и простор драме имају символично
значење и функцију. Три чина се одигравају у спахијском дому, а само други — у пољу, Први и четврти у
дечјој соби. Символика је у томе што у дечјој соби нема деце, у њој су старци, „завршио се живот у овом
дому". Истовремено иницира мисао да су јунаци људи који су остали деца, иако су већ седи! У ремарки
четвртог чина се каже: „декорације из првог чина". У овом враћању на први чин је затеарање круга.
Други чин се дешава у пољу, али је на сцени толико објеката који сугерирају пропаст: стара, давно
запуштена капела, камење — старе надгробие плоче, стара клупа. Види се пут за имање Гајева. Уметник
очевидно инсистира на старости свега што се види, и на гробљанској атмосфери. А то предсказује
одумирање. Зато се пут не доживи нормативно, већ као да одживели спахилук тим путем треба да се
пресели на гробље!

Трећи чин је лоциран у соби за госте. Он је простором и атмосфером у прошлости. Зато је сада „све
у невреме", нарочито бал. У оквир простора драме улазе и железничка станица и воз. У првој сцени јунаци
долазе са станице, у завршној одлазе на станицу. Мотив воза је овде симбол нестабилности и пролазности:
сав живот људски је измеёу доласка и одласка. Историјска судбина класа је иста: Рањевска и Гајев одлазе,
а Лопахин долази. Дијалектички моменат је у томе што Је крај једне епохе истовремено и почетак друге.
И време је у функцији симболичног смисла збивања. Први чин се дешава у мају, а четврти у октобру.
Време има две усмерености: од пролећњег цветања ка јесењем венењу. Први чин почиње у свитање
(„скоро ће изаћи сунце"), други — о заласку сунца („скоро ће заћи сунце"); трећи — ноћу, и завршава се у
поноћ. Четврти чин нема тачно одреёено време, и то није случајно. У ствари, драма вишњеве баiпте се
завршава са трећим чином — купопродајом и доживљавањем те купопродаје. То је и крај племићког гнезда.
Четврти чин се дешава после тога и изван тога, али је логичка последица ранијих збивања. Временски
циклус драмске радње је усмерен од свитања ка заласку. Симболика је у сумраку племства и њихових
гнезда.
Драмски ток се од првог чина зачиње око два мотива: судбине вишњеве баште и мотива љубави.
Атмосфера катастрофе нараста у другом чину, када Рањевска изговара реплику: „Ја стално чекам нешто,
као да ће се кућа на нас срушити." Све то очекивано, страшно, дешава се у трећем чину. Лопахиново
саопштење да је купио имање и његов монолог представљају кулминацију драматике. После тога се више
ништа битно не збива, тачније све се само расштаће по инерцији. Други мотив добија свој замах тек у
другом чину, на сижејној линији Трофимов — Ања. Она је једини знак оптимизма у драми. Трофимов, који
изговара пресуду старом свету изговара и поздрав новом: „Здраво нови животе!" Тај нови живот се
сагледава као живот рада. Последњи изданак племићког гнезда, који је раскинуо са традицијом, изговара
значајне речи: „Ја ћу радити!"
За одреёивање структуре драме оптимистички тон, везан за ову сижејну линију, важан је као
контраст песимизму судбине вишњеве баште. Такс се поларитети још једном уравнотежавају, као и комично
и трагично.
Поред типова и средстава драмског казивања, које сматрамо стандардним за Чехова, у Вишњику
сретамо и неке иновације. Прва је типизирање јунака репликом, која се понавља. Тако се за Јепиходова
неотуёиво везује реплика „двадесет две несреће...", за Гајева — фразе из билијарске игре. Друга, упадљиво
честа варијанта казивања је реплика — рекапитулација. То су, у суштини, мале исповести, које најчешће у
драмско збивање уводе прошлост. Као, на пример, реплика Рањевске, која почиње кајањем: „О моја мла-
дости, о моји грехови..." Типична је Лопахинова реплика — монолог у трећем чину, у коме се нови власник
вишњеве баште сећа сиротињског детињства. Иако се све дешава изван епицентра драме, све ипак
мотивише финале драме. Можда Чехов толико пута у драмско казивање уводи прошлост зато што је
вишњева башта ирошлост, која мора да проёе јер се не ложе уградити у будућност.
Трећа новина је укидање реплике, као средство да се изрази душевно стање јунака. Пример за то је
Рањевска, која у трећем чину, после Лопахинових речи „Ја сам купио...", до краја чина не изговара ниједну
реч. Одсуством реплике уметник боље изражава њену тугу, кад занеми од очајања, него да је почела да го-
вори о свом очајању. Исто тако, Чехов за изражавање атмосфере користи празну сцену. По нормама
класичне драме, сцена је функционална кад се на њој одвија радња, кад се на њој чује реч. Без присуства
глумца и његове реплике, сцена као да не постоји. Чехов је, меёутим, и празну сцену натерао да буде
речита. Ауторова ремарка: „Сцена је пуста", у суштини говори о судбинама јунака: о пустоши у душама.
Истовремено, аутор оставља гледаоца очи у очи са том пустоши, да би је и визуелно и душевно доживео.
Тако пула реплике и неангажованост сцене постају средства драмског казивања.
Чехов са лакоћом запоставља уобичајене методе класичне драме и ствара нове. На пример, он није
искористио могућпост конфликта измеёу Лопахина и Гајевих. Драматика комада не резултира из класног
сукоба, чак ни из личног, већ из историјске неминовности: „Свему на свету бива крај." Исто тако, он у
сценски арсенал средстава уводи боје, остварујући њиховом симболиком атмосферу, као и заплетем,
ситуацијом, репликом. Уводи наглашено музику, инструменталну, вокалну, оркестрацију текста, која је
првенствено песничко средство, посебно у лирици. Симетрична рима, фреквенција понављања речи,
присуство тропа у реплици, све то драмско казивање ближи стиховном. Тако музика постаје једна од
типских облика лирске драме.
Као и у осталим Чеховљевим драмама, у Вишњику музика је присутна у разним видовима. За улогу
Јепиходова вреди исто што за Тељегина: она захтева доброг гитаристу. То исто важи и за јеврејски
оркестар. Музика звучи више пута колоришући атмосферу на начин који одговара тренутку. Тако, на пример,
оркестар се чује три пута, и сваки пут са посебном функцијом. У другом чину, његова музика се чује
издалека, после исповести Рањевске о својим греховима, и тако тихо да се мора ослушкивати. Тај факат,
као и питање Рањевске: „Зар он (оркестар) још постоји?" даје му печат гласа прошлости, нечег далеког и
одживелог, отуда кохерентно звучи са казаним репликама и њиховим смислом.
У трећем чину оркестар звучи два пута: на балу и у тренутку Лопахиновог саопштења да је купио
иман.е. Слушајући Варјину реплику: „Ангажовали смо музичаре, а немамо чиме да платимо", весело
звучање оркестра претвара бал у трагикомедију. У тренутку Лопахиновог саопштења, звучање оркестра се
доживљава на два начина: за Рањевску оно је тужно, као погребна музика — за Лопахина ведро и радосно.
И слушалац га доживљава као истовремено звучање реквијела вишњевој башти, и као химпу победи једног

новог света.
И звучање музике има свој распоред, коме треба открити смисао. Први чин се завршава ремарком:
„Далеко, за баштом, пастир свира на фрули." Звук свирале у општој оркестрацији драме делује наивно и
бедно. Ипак, он је у духу смисла првог чина. Свирала значи пасторалност, наивност, дечју радост. А то је
управо карактеристично за понашање власника вишњеве баште.
Пред крај другог чина, када Гајев говори: „Господо, сунце је зашло", док сви седе „замишљени", у
„тишини": „Одједном се зачуо далеки звук, управо као с неба, звук прекинуте струне, тужан и који замире."
Он је изазвао узбуёење и коментаре, али му нико није открио порекло нити смисао. Најближе је истини
Фирс, који каже: „Тако исто се чуло пред несрећу." У следећем чину одиграће се финале несреће Гајевих.
Прави смисао овог звука ми схватамо тек на крају драме: када се понавља. Звук прекинуте струне значи
прекид нечега, неког континуитета, крај егзистирања старог света. Према томе, у првом звучању он је
предсказиsање тог краја. Оно се продужује и утапа у аритмичну лупу секире по стаблима: извршење
историјске пресуде је у визији Чехова амузикално, симболизујући рушење једног система ствари. Тако звук
не ствара само атмосферу већ постаје тумач духа драме. И музика добија функцију тумача суштине дела.
Готово пола века Чехов је, посмртно, постојао у сенци великих руских лесника и романсијера.
Критици и читалачкој публици је требало дуже времена да у писцу кратких прича и драма „сиромашних
радњом" открију генијалног уметника. Али суштина талента је, поред осталог, и у томе што надживи
предрасуде савременика и дочека праведну оцену своје снаге и вредности. У наше време, интересовање за
Чеховљево стваралаштво је необично интензивно и у осетном порасту. Краткоћа приповедања је призната
као сестра талента; а „несценични" комади — проглашени за нов вид драмске уметности. Аутор Камелеона,
Јаруге, Степе и Туге, УјкаВање и Вишњика с правом се убраја у најдаровитије уметнике које је руска
књижевност дала свету — стоји уз Пушкина, Гогоља, Достојевског и Толстоја.
Др Милосав БАБОВИЋ
* * *
ПРИПОВЕТКЕ
ПИСМО УЧЕНОМЕ СУСЕДУ (1)
Драги комшија!
Максим... (заборавио сам како вам беше име по оцу, извин'те великодушно!) Извин'те и опростите
мени, чичи староме и глупој души човечјој за то што се усуёујем да Вас узнемирим својим ништавним
писменим брбљањем. Већ је прошла цела година како сте изволели да се населите у нашој страни света —
у суседству са мном — сићушним човечуљком — а ја Вас још не познајем, а ни Ви мене — јадног црва — не
познајете. Дозволите, драгоцени комшија, да се макар помоћу ових старачких хијероглифа упознам с Вама,
да Вам у мислима стегнем учену руку и да Вам честитам долазак из Санкт Петербурга у наш недостојни
континент, насељен сељацима и тежачким народом, односно плебејским елементом. Ја сам одавно тражио
прилику да се упознам с Вама, жудео сам зато што је наука у, извесном смислу, мајка наша роёена, исто
као и цивилизација, и зато што искрено поштујем оне људе чије име и звање овенчано ореолом популарне
славе, ловорикама, признањима, ордењем, лентама и сведоџбама грми као гром и муња у свим частима
овог света, видљивог и невидљивог, то јест под Сунцем и Месецом. Ја ватрено волим астрономе, песнике,
метафизичаре, приватне доценте, хемичаре и друге жреце науке, у које Ви себе убрајате због својих
мудрих дела и научних достигнућа, то јест због продуката и плодова Ваших. Кажу да сте много књига
штампали док сте капали над цевима, топломерима и гомилом страних књига с примамљивим цртежима.
Недавно је у мој мизерни посед, у руине и развалине моје, свратио мој сусед Герасимов и са својственим
му фанатизмом грдио и порицао Ваше мисли и идеје, што се тичу порекла човекова и других појава
видљивог света, и бунио се и жестио против сфере Вашег ума и хоризонта Ваших мисли, покривеног
звездама и репатицама. Не слажем се с Герасимовом у погледу идеја Вашега ума, зато што живим за науку
и она ми је једина храна, коју је провиёење дало роду људскоме да из недара света видљивог и
невидљивог ископа драгоцене метале, металоиде и брилијанте, али ипак, опростите мени, једва видљивој
бубици, ако се усудим да старачки оповргнем неке Ваше идеје у погледу суштине природе. Герасимов ми је
рекао да сте Ви наводно написали дело у коме сте изволели изнети не баш важне идеје у погледу људи и
њиховог првобитног стања и живота пре потопа. Изволели сте измислити да је човек постао од мајмунског
племена, од мајмуна орангутана и томе слично. Извин'те мене старца, али ја се с Вама у погледу те важне
ствари не слажем и могу да Вас исправим. Јер, да је човек, господар света, најпаметнији од свих живих
бића, постао од глугдах незналица мајмуна, имао би реп и рикао би. Да смо ми постали од мајмуна, нас би
онда данас Цигани водили из места у место да играмо и ми бисмо давали паре да гледамо један другога
како играмо по наредби Циганина или бисмо седели иза решетака у зверињаку. Зар смо ми скрознаскроз
покривени длаком? Зар ми не носимо одећу које мајмуни немају. Зар бисмо ми волели жену, и зар је не
бисмо презирали кад би она бар мало заударала на мајмуницу коју сваког уторка виёамо код Предводника

Племства. Да су наши прародитељи постали од мајмуна, онда их не бисмо сахрањивали на хришћанском

гробљу; на пример, мој прапрадеда Амвросије, који је у оно време живео у Пољском царству, није
сахрањен као мајмун, него поред опата католичког Јоакима Шостака, чији се записи о умереној клими и
неумереној употреби жестоких напитака и данас чувају код мога брата Ивана (Мајора). Опат значи
католички поп. Извин'те мене неуког због тога што се мешам у Ваше учене ствари и тумачим их по своме,
старачки, и натурам Вам своје глупе и некакве незграпне идеје, које у учених и цивилизованих људи пре у
трбуху смештене бивају него у глави. Не могу да прећутим и не подносим кад научници у своме уму
неисправне мисли имају и не могу да Вам не противуречим. Герасимов ми је саопштио да имате погрешне
мисли о Месецу, који нам Сунце замењује у часовима мрака и таме, кад људи спавају, а Ви спроводите
електрику с места на место и фантазирате. Не подсмевајте се мени старцу што овако глупо пишем. Ви
пишете да на Месецу живе и бораве људи и племена. То никако не може бити, јер када би људи живели на
Месецу, онда би заклонили магичну и чаробну светлост његову својим кућама и бујним пашњацима. Људи
без кишице не могу живети, а киша пада наниже на Земљу, а не навише на Месец. Кад би људи живели на
Месецу, падали би доле на Земљу, а то не бива. Нечистоћа и помије би се с насељеног Месеца сливале на
наш континент. Могу ли људи да живе на Месецу кад он постоји само ноћу, а дању га нема? И владе не
могу дозволити да се на Месецу живи, јер се због недоступности његове веома лако може сакривати од
одговорности. Ви сте мало погрешили. Измислили сте и одштампали у Вашем мудром делу, као што је
рекао Герасимов, како, тобоже, на највећој звезди, на Сунцу, постоје тамне пеге. Тако не може бити зато
што то не може бити никада. Како сте Ви могли видети пеге на Сунцу када се у Сунце не може гледати
голим човечјим очима и шта ће на њему пеге кад се лепо може и без њих? Од каквог су влажног тела
направљене те пеге кад оне не изгоре? Можда, по вашем мишљењу, на Сунцу живе и рибе? Извин'те мене
будалу заједљиву што сам се тако глупо нашалио! Страшно сам ја науци сдан. И ова рубља што је барјак
деветнаестог века, за мене никакву цену нема, наука ју је својим далеким крилима потамнила пред мојим
очима. Свако ми откриће мира не да као чивијица у леёима. Иако сам ја незналица и старовремски спахија,
ипак се ја, стари враг, бави науком и открићима, које сам, у зноју лица свога стварам и пуним своју тупаву
главу, своју ћупу мислима, и комплетима највећих знања. Мајчица природа је књига коју треба читати и
видети. Много сам открића извршио сопственом памећу, таквих открића које још ниједан реформатор није
измислио. Рећи ћу Вам, а да се не хвалим, да нисам меёу последњима у погледу образовања стеченог у
зноју лица свога, а не од богатих родитеља, то јест оца, мајке или тутора, који често децу своју упропашћују
богатством, раскоши или петоспратним кућама с робовима и електричним звонцима. И ево шта је мој убоги
ум открио. Открио сам да се велики огњени зракасти плашт Сунце ј едком годишње занимљиво и сликовито
игра разнобојним бојама и своје дивно варљиво треперење изводи. Друго откриће. Зашто је зими дан
кратак, а ноћ дуга и обратно? Дан је зими због тога кратак што се као и сви предмета, видљиви и
невидљиви, од хладноће скупља и што Сунце рано залази, а ноћ се шири јер се загрева од паљења
светиљки и фењера. Затим сам још открио да пси у пролеће једу траву као овце и да је кафа за пунокрвне
људе штетна зато што им се од ње у глави врти, очи им се замуте и друге сличне ствари. Много сам ја
открића направив иако и немам дипломе и сведоџбе. Доёите, комшија, код мене, тако вам бога. Открићемо
нешто заједно, књига ћемо се латити и Ви ћете мене разним израчунавањима поучити.
Ја сам ту скоро читао код једног француског паучника да лавља њушка нимало није слична
човечјем лику као што то мисле научници. И о томе ћемо разговарати. Доёите, учините ми ту милост.
Доёите макар сутра, на пример. Ми сад постимо, али за Вас ћемо мрсно направити. Моја ћерка Наташењка
молила Вас је да јој неке паметне књиге донесете. Она ми је еманципована, за њу су сви будале, а једино
је она паметна. Младеж Вам сад, кажем Вам, даже главу. Нека им Бог да! Кроз недељу дана доћи ће ми
брат Иван (Мајор), добар човек, али меёу нама речено, не воли Бурбоне и науке. Ово писмо треба да Вам
достави мој кључар Трофим, тачно у 8 сати увече. Ако га донесе касније, ишамарајте га онако
професорски, са том сортом нема се рашта бита фини. Ако га достави касније, значи проклетник је у крчму
свраћао. Обичај да суседи иду једни другима нисмо ми измислили и нећемо га ми ни укинути, зато свакако
доёите са справицама и књигама. Ја бих сам к Вама дошао, али сам много стидљив и немам смелости.
Извин'те мене, дрзника, за узнемиравање.
С поштовањем
остајем подофицир Донске војске у пензији
Ваш сусед
Басилиј СемиБулатов
КО ДВА ЗЕЦА ГОНИ НИ ЈЕДНОГ НЕ УЛОВИ (2)
Кад је сат откуцао подне, мајор Шчелколобов, власник хиљаде десетина земље и младе жене,
изувуче своју ћелаву главу испод цицаног јоргана и гласно опсова. Јуче, док је пролазио поред хладњака у
парку, чуо је како је његова млада жена, мајорица Каролина Карловна, више него љубазно разговарала са
својим роёаком који је допутовао, називала свога мужа, мајора Шчелколобова, овном и са женском
лакомисленошћу доказивала како свога мужа није волела, како га ни сад не воли, нити ће га моћи волети
због његове умне ограничености, сељачких манира, склоности ка пићу и лудилу.
Такав женин поступак запрепастио је, узбунио и страховито наљутио мајора. Сву ноћ и цело јутро
није ока склопио. У глави му је врило, лице горело и било црвеније од куваног рака. Стално је стезао

песнице, а у грудима му је срце тако лупало како мајор не памти да је лупало ни у јуришу на тврёаву Карса.
Пошто је извирео испод јоргана и погледао на свет божји, скочио је с кревета и, замахујући
песницама, почео да шета по соби.
— Еј, цепанице — повикао је.
Врата зашкрипаше и пред мајора се појави његов собар, берберин и судопера Пантелеј, одевен у
старо господиново одело и са штенетом под пазухом.
Он се наслони на довратак и с поштовањем затрепта очима.
— Слушај, Пантелеј — поче мајор — хоћу да поразговарам са тобом као човек с човеком,
отворено.
Стани пристојно. Ето тако. Хоћеш ли ми одговорити искрено, из дубине душе, или нећеш?
— Хоћу, господине.
— Не гледај ме тако зачуёено. На свог господара не треба гледати са чуёењем. Затвори уста.
Какво си ти говедо, брате мој! Не знаш како се треба држати у мом присуству. Одговарај ми одмах, без
отезања. Млатиш ли ти своју жену, или не?
Пантелеј затвори уста и глупо се осмехну:
— Сваког уторка, ваше благо... — промуца он и закикота се.
— Врло добро. А што се смејеш? Са тим се не треба шалити! Затвори уста! Не чеши се у мом при-
суству: ја то не подносим. (Мајор се замисли.) Ја сматрам, брате, да не кажњавају жене само сељаци. А
шта ти мислиш о томе?
— И други млате, ваше . . .
— На пример?
— Има у граду неки Петар Иванич, судија... Можда га знате? Ја сам код њега пре једно десетак
година служио као вратар. Одличан човек, једном речју, тај Петар Иванич, то јест... а кад мало попије, онда
се чувај. Дешавало се кад доёе пијан, почне госпоёу песницама. Дабогда ме земља на овом месту
прогутала ако лажем! Па и мене, да јој чиним друштво, без икаквог разлога тек удари у слабину. Млати
госпоёу и каже: „Ти ме, вели, будало не волиш и обузима ме жеља да те зато убијем, да ти прекратим
живот..."
— А шта она ради?
— „Опрости ми", вели.
— Је ли могуће? Бога ти? Ето, то је сјајно! — и мајор од задовољства поче да трља руке.
— Сушта истина, ваше прева ...! А како и да не бије човек, ваше прева . . .! Ево, на пример, моја .. .
како да је не бијем! Хармонику нагазила и сломила, господске колаче појела... Зар се то сме тако? Хм!
— Ти, цепаницо, немој да ми мудрујеш! ... Шта ти мудрујеш. Ништа паметно нећеш рећи! Не ради
оно за шта ниси! Шта ради госпоёа?
— Спавају.
— Е сад ћемо да видимо шта ће бити! Иди кажи Марији да пробуди госпоёу и замоли је да доёе код
мене. .. Чекај? Шта ти мислиш? Личим ли ја на сељака?
— Откуд да ви личите на сељака, ваше прева...? Ко је то чуо да господин личи на сељака? Уопште
не личите!
Пантелеј слеже раменима, врата опет шкрипнуше и он изаёе, а мајор брижна лица поче да се обла-
чи и умива.
— Душице! — рече одевени мајор најзлурадијим тоном лепој двадесетогодишњој мајорици, кад је
ушла — можеш ли ми уделити сат твог за све нас тако драгоценог времена?
— Са задовољством, пријатељу мој! — одговори мајорица и поднесе му чело да пољуби.
— Ја сам, душице, желео да се прошетам, да се провозам по језеру. Да ли би ваша дивна особа
могла да ми чини пријатно друштво?
— А да не буде врућина? Уосталом, извини, татице, врло радо. Ти ћеш веслати, а ја крманити. Како
би било да понесемо нешто за јело? Ја сам страшно гладна...
— Ја сам већ понео — одговори мајор и опипа канцију у џепу.
Пола сата после овог разговора мајор и његова жена возили су се чамцем ка средини језера. Мајор
се знојио веслајући, а мајорица је крманила. Глети ње? Гле ти ње, само! — мрмљао је мајор бесно
погледајући жену утонулу у сањарење и горео је од нестрпљења.
— Стој! — викнуо је кад је чамац стигао на средину. Чамац се заустави. Мајор поцрвене у лицу и
сав задрхта.
— Шта ти је, Аполоша? — упита жена зачуёено гледајући мужа.
— И ја сам, значи, ован! — промуца он. — Ја сам, значи.. . Шта сам? Ја сам, значи, умно ограни-
чен? Ти ме, значи, ниси волела нити ме волиш? Ти ме, значи ... ја ...
Мајор заурла, диже обе руке и замахну канџијом, и у чамцу... о tempoгa, о moгes! настаде таква
гужва, коју је немогуће не само описати већ ни замислити. Десило се нешто што није у стању да наслика ни
уметник који је био у Италији и има најживљу машту ...
Мајор није стигао да осети како нема косе на глави, нити је мајорица стигла да искористи канџију
отету из руку свог супруга. — Чамац се преврнуо ...
У то време шетао се обалом језера бивши мајоров кључар, а сада општински писар Иван Павлович,

и чекајући блажени час кад ће сеоске девојке доћи на језеро да се купају, звиждукао, пушио и размишљао о
циљу своје шетње.
Одједном је зачуо крик који је кидао душу. У том крику је препознао глас својих бивших господара.
— Упомоћ! — викали су мајор и мајорица.
Не размишљајући дуго, писар збаци са себе капут, панталоне и ципеле, трипут се прекрсти и
заплива ка средини језера да помогне дављеницима.
Пливао је боље него што је писао и разумевао написано, и зато је после дватри минута био већ
поред дављеника.
Иван Павлович је стигао до њих и нашао се у чуду од недоумице. „Кога да спасава?" помисли. „Ето
ти сад ёавола!" Да спасава двоје — уопште није имао снаге. Доста му је било и једно. Лице му се згрчи у
гримасу тоталне недоумице и поче да хвата час мајора, час мајорицу.
— Само једно од вас! — рече писар. — Откуд могу обоје? Нисам ја кит!
— Вања, мили, спаси мене — завапи цвокоћући мајорица, држећи се за скут мајору — мене спаси!
Ако ме спасиш. . . удаћу се за тебе! Кунем ти се свим на свету! Јаој, јаој, давим се!
— Иване! Иване Павловичу. Буди витез! Авај — забрунда мајор и загрцну се од воде. — Спаси ме,
брате! Даћу ти рубљу напојнице! Не дај, добротворе, да погинем у цвету младости . .. Усрећићу те ... Хајде
спасавај ме. Гле, какав си! Оженићу се твојом сестром Маријом ... Оженићу се, кунем ти се! Лепа ти је
сестра ... Не спасавај моју жену ... нека је ёаво носи! Ако ме не спасеш. . убићу те! Живота ти нећу дати!
Иван Павлович осети вртоглавицу и замало не оде на дно. Обећања с обе стране изгледала су му
подједнако привлачна — није знао које је боље, шта да одабере? А време не чека! „Да их спасем обоје"
одлучи. „Већи је добитак од двојице него од једнога. Богами је тако. А смрти нема без суёеног дана. Помози
боже!"
Иван Павлович се прекрсти, зграби десном руком мајорицу, а кажипрстом деснице закачи мајора за
кравату и заплива према обали.
— Машите ногама! — командовао је пливајући левом руком и сањајући о својој сјајној будућности
... „Госпоёа — моја жена, а мајор — зет ... Сјајно! Уживај, Вања! Ох, што ћемо да једемо колача и пушимо
скупоцене цигарете! Слава теби, господи!"
Тешко је било Ивану Павловичу да вуче једном руком двоструки терет и плива против ветра, али му
је мисао о сјајној будућности давала снагу. Смејући се од среће, извео је мајора и мајорицу на обалу.
Велика је била његова радост. Али кад је видео како се мајор и мајорица потукоше, одједном побледе,
удари се песницом по челу, зајеца, и не обрати пажњу на девојке које су изашле из воде, у гомили
опколиле мајора и мајорицу и са дивљењем гледале храброг писара.
Захваљујући мајоровим интригана и настојању, Иван Павлович је сутрадан отпуштен из општинске
службе а мајорица је истерала из својих апартмана Марију и наредила јој да иде „своме драгом господину".
— О, људи, људи! Шта ви називате захвалношћу! — викао је Иван Павлович шетајући обалом
фаталног рибњака.
СЕОСКИ ЕСКУЛАПИ (3)
Самоуправна болница. Јутро.
У одсуству доктора, који је са старешином полиције отишао у лов, болеснике примају лекарски
помоћници: Кузма Јегорич и Гљеб Гљебич. Болесника има тридесетак. Чекају да их попишу. Кузма Јегорич
седи у ординацији и пије цикорију. Гљеб Гљебич, који се није умивао ни чешљао од роёења, налегао је
грудима и стомаком на сто, љути се и записује болеснике. Уписивање се обавља ради статистике. Записује
име, име по оцу, презиме, звање, место становања, да ли је писмен, колико има година и, касније, после
пријема, врсту болести и издати лек.
— Ђаво би знао каква су ова пера! — љути се Гљеб Гљебич везући на малим цедуљама у великој
књизи чудовишне емове и азе. — Какво је ово мастило? Ово није мастило, већ катран! Чудим се нашој
самоуправи! Тера да се болесници уписују, а за мастило даје годишње две копејке! — Прилази! — виче он.
Прилази сељак увијеног лица, „бас" Михајло.
— Како ти је име?
— Иван Микулов.
— А? Како? Говори руски!
— Иван Микулов.
— Иван Микулов! Не питам тебе! Одбиј! Еј, ти! Како се зовеш?
Михајло се смешка.
— А зар не знаш? — пита он.
— Шта се смејеш? Ђаво би вас знао. Овде се жури, време је скупо, а они терају шале! Како се
зовеш?
— Зар не знаш? Да ниси бунован?
— Знам, али морам да питам, зато што је пропис такав ... А бунован немам од чега да будем ...
Нисам такав пијаница као ваша милост. Не пијемо даноноћно . .. Име и презиме?
— Зашто да ти казујем кад сам знаш? Већ пет година знаш... Да ниси у шестој заборавио?
— Нисам заборавио, али пропис је такав! Разумеш ли? Разумеш ли ти кад ти се каже руски?

Пропис!
— Е па кад је пропис, нека те ёаво носи! Пиши! Михајло Федотич Измученко . ..
— Није Измученко, већ Измученков.
— Нека буде и Измученков .. . Како хоћеш, само ме излечи .. Макар Враг Иванич . .. Свеједно ми је
. ..
— Шта си по занимању?
— „Бас".
— Колико имаш година?
— А ко ће га знати! На крштењу нисам био, не знам.
— Имаш ли четрдесет?
— Можда имам, а можда и немам. Пиши како знаш.
Гљеб Гљебич посматра извесно време Михајла, мисли и пише 37. Затим, пошто промисли,
прецртава 37 и пише 41.
— Јеси ли писмен?
— А зар појац може бити неписмен? Тикво!
— Пред светом мене мораш ословљавати са „ви", а не да говориш тако! Следећи! Како се зовеш?
Како ти је име?
— Микифор Пугалов из Хаплова.
— Хапловљане не лечимо. Следећи!
— Молим вас ко бога ... Ваше благородство ... Скоро двадесет врста сам пропешачио ...
— Хапловљане не лечимо! Следећи! Одлази! Не пушите овде!
— Ја не пушим, Гљебе Гљебичу!
— А шта ти је то у руци? ...
— Ово ми је прст замотан, Гљебе Гљебичу!
— А зар није цигарета? Хапловљане не лечимо! Следећи!...
Гљеб Гљебич завршава уписивање. Кузма Јегорич се напио кафе и почиње преглед. Први узима на
себе апотекарску дужност и иде у апотеку, а други — терапеутску — и навлачи кецељу од непромочивог
платна.
— Марија Заплаксина! — прозива по књизи Кузма Јегорич.
— Овде сам, баћушка!
У ординацију улази мала, страшно наборана и као злом судбином утучене старица. Она се крсти и с
поштовањем клања ескулапу ...
— Ехм ... Затвори врата!... Шта те боли?
— Глава, баћушка.
— Тако ... Цела или само половина?
— Цела баћушка ... баш цела ...
— Не замотавај тако главу... Скини ту крпу! Главу треба држати у хладном, ноге у топлом, а тело у
умереној температури... Боли ли те стомак?
— Боли, баћушка ...
— Тако ... А деде повуци свој доњи капак! Добро, доста. Ти си малокрвна. Даћу ти капљице ... По
десет ујутру, о ручку и увече.
Кузма Јегорич седе и пише рецепт.
„Гp. Liquoг feггi 3 gг оног што стоји на прозору, а оно што је на полици Иван Јаковљич нису одобрили да се
без њега начиње, по десетак капљица три пута дневно Марији Заплаксиној."
Старица пита са чиме да узима капљице, клања се и одлази.
Кроз прозорче пробијено у зиду Кузма Јегорич убацује рецепт у апотеку и прозива следећег
болесника.
— Тимофеј Стукатеј!
— Овде сам!
У ординацију улази Стукатеј, мршав и висок, велике главе, издалека сасвим налик на штап са
оковом при врху.
— Шта те боли?
— Срце, Кузма Јегоричу.
— А где?
Стукатеј показује на лажичицу.
— Тако .. . Боли ли те одавно?
— Од самог Ускрса . .. Малопре сам ишао пешке и једно десет пута седао.. . Језа ме хвата, Кузма
Јегоричу .. . Имам ватру, Кузма Јегоричу.
— Хм . . . Шта те још боли?
— Право да вам кажем, Кузма Јегоричу, све ме боли, али ви лечите само срце, а за друго се ништа
не брините ... Друго нека жене лече ... Ви ми даj те неког шпирита да ме унутра бол не гризе. Јер све ме
нешто за срце чупа, чупа, и то над ме ухвати, значи, баш на то место почне да чупа ... онда ... данути не
могу... Као да ми неко леёа струже ... а глава ми тешка као камен... И кашаљ ме исто тако ухватио...

— Имаш ли апетит?
— Нимало!...
Кузма Јегорич прилази Стукатеј у, нагиње га и упире му песницу под лажичицу.
— Боли ли те овако?
— Авв . .. страшно боли!!
Кузма Јегорич му поставља још неколико питања, мисли и зове у помоћ Гљеба Гљебича. Почиње
конзилијум.
— Покажи језик! — каже Гљеб Гљебич болеснику.
Болесник широко отвара уста и плази језик.
— Исплази више!
— Више се не може, Гљебе Гљебичу.
— На овом свету све се може.
Гљеб Гљебич посматра извесно време болесника, тегобно о нечему размишља, слеже раменима и
ћутке излази из ординације.
— Вероватно катар — довикује из апотеке.
— Дајте му olei гicini I ammonii caustici — виче Кузма Јегорич. — Масирати трбух ујутру и увече!
Следећи!
Болесник излази из ординације и одлази прозорчету које повезује ходник с апотеком. Гљеб Гљебич
налива трећину шоље за чај рицинусовог уља и пружа Стукатеју. Он испија полако, облизује се зажмури и
таре прст о прст, то јест тражи нетто да презалогаји.
— А ово ти је шпиритус! — виче Гљеб Гљебич пружајући му флашицу шпиритуса с растворении
нишадором. — Масирај стомак сукненом крпом ујутру и увече . . . Флашицу врати! Не наслањај се! Одлази!
Покривајући уста марамом и смешкајући се, прозорчету прилази Пелагеја, куварица оца Григорија.
— Шта желите? — пита је Гљеб Гљебич.
— Поздравила вас, Гљебе Гљебичу, Лизавета Григорјевна и молила да јој пошаљете колачиће од
нане.
— С највећим задовољством... За лепе особе женског пола на све сам спреман.
Гљеб Гљебич узима са полице теглу с наниним пилулама и пола тегле изручи Пелагеји у мараму.
— Реците им — рече он — да се Гљеб Гљебич смешкао од љубави кад је лекове давао. Јесу ли
примили моје писмо?
— Добили и поцепали. Лизавета Григорјевна не води љубав.
— Ала је она лења! Реците јој да је ленчуга!
— Михајло Измученков! — прозива Кузма Јегорич.
У ординацију улази „бас" Михајло.
— Михајлу Федотичу наше најдубље поштовање! Шта вас боли?
— Грло, Кузма Јегоричу! Дошао сам код вас, право речено, да ви, што се тиче мог здравља.. . овај
... Не боли ме толико колико ми наноси штету . . . Због болести не могу да певам, а регент за сваку
литургију четрдесет копејки одбија. За вечерњу је одбио јуче двадесет пет. Данас је код госпоёе био
парастос и појцима су дали три рубље, а ја због болести нисам добио ништа! И дозволите да вам кажем,
што се тиче грла, могу вам рећи да ме много гребе и промукао сам. Баш као да ми је у гуши неки мачак и
шапама .. . греб . . . греб .. .
— Од љутих пића, значи.
— Не могу рећи од чега је моја болест настала, али могу вам, ако дозволите, казати да љута пића
делују на теноре, а на басове баш нимало . .. Бас од пића, Кузма Јегоричу, постаје дубљи и лепши... На бас
више делује назеб.
Кроз прозор провирује глава Гљеба Гљебича.
— Шта ћу дати старици? — пита он. — Гвожёе које је стајало на прозору потрошено је. Да отворим
оно на поду?
— Не, не! Иван Јаковљич није рекао! Љутиће се!
— Па шта да јој дам?
— Дај нешто.
„Дати нешто" у језику Гљеба Гљебича значило је „дати соду".
— Љута пића не треба пити.
— Па ја ионако већ три дана не пијем. .. Мени је ово од назеба . . . Стварно, ракија даје басу
промуклост, али од промуклости је, Кузма Кузмичу, октава, као што знате, боља ... Без ракије ми не можемо
... Какав ми је то појац ако не пије ракију! То није појац, већ, ако дозволите, иронија! Да немам овакво
занимање, ја ту проклету ракију не бих ни омирисао. Ракија је ёаволска крв . . .
— Знате шта. .. даћу вам прашак ... Ви га растворите у флаши и испирајте грло ујутру и увече.
— Може ли се прогутати?
— Може.
— Врло добро. . .Криво ми је кад се не сме прогутати. Испираш, испираш и испљунеш... штета!
Него, знате, нешто сам, у ствари, хтео да вас питам. .. Пошто имам слаб стомак и, осим тога, ако смем
рећи, сваки месец крв пуштам и пијем траву, могу ли ја да ступим у законити брак?

Кузма Јегорич размишља извесно време и каже:

— Не, не саветујем вам!
— Од срца вам захваљујем . . . Силан сте ви видар наш, Кузма Јегоричу! Бољи од сваког доктора!
Богами! Колико се људи за вас богу моли Ии! Страшно много!
Кузма Јегорич смирено обара поглед и храбро преписује Natгi bicaгbonaci, наиме соду!
КОЈИ ОД ТРОЈИЦЕ (4)
На тераси раскошне старинске виле Марије Ивановне Лангер, стајали су њена кћи Наёа и син
познатог московског гросисте, Иван Гаврилович.
Вече је било дивно. Да сам мајстор у сликању природе, описао бих месец који је умиљато вирио иза
облака и својом дивном светлошћу обливао шуму, вилу, Наёино лице... Описао бих и тихи шапат дрвећа, и
славујеву песму, и једва чујни жубор мале фонтане...
Наёа се опирала коленом о фотељу и држала рукама за ограду терасе. Њене чежњиве,
баршунасте, дубоке очи гледале су нетремице тамнозелену шуму... На њеном бледом лицу обасјаном
месечином трепериле су тамне пеге: руменило јој је обливало образе.
Иван Гаврилович је стајао позади ње и нервозно, дрхтавом руком чупкао своју ретку брадицу. Кад
му је досадило да чупка брадицу, почео је другом руком да глади и гужва ситне наборе своје кошуље. Иван
Гаврилович је ружан човек. Личио је на мајку која је изгледала као сељанкакуварица. Чело му је било мало
и уско, баш као да је пригњечено; нос прћаст, шопав и упадљиво седласт. Коса као у јежа. Очи ситне,
жмиркаве, баш као у мачета, упитно су гледале Наёу.
— Опростите ми — говорио је муцајући, грозничаво уздишући и понављајући речи — опростите ми
што вам . . . причам.. о својим осећањима... Али ја сам вас тако заволео да чак не знам да ли сам при чистој
свести или не... У мојим грудима тињају према вама таква осећања да је то немогуће описати.. . Чим сам
вас видео, Надежда Петровна, одмах сам се зацопао, то јест заволео вас ... Ви ми опростите, али. ..
(Пауза). Што је ноћас лепа природа!
— Да, време је дивно . . .
— И знате како је пријатно у тако дивно време волети тако лепу особу као што сте ви ... Али ја сам
несрећан човек!
Иван Гаврилович уздахну и чупну своју брадицу. — И те како сам несрећан! Ја вас волим, патим,
а... ви? Зар ви можете осећати нешто према мени? Ви сте образовани, учени... Све је код вас племенито и
лепо. .. А ја? Ја сам трговац и ништа више! Баш ништа! Пара имам много, али каква корист од тих пара, ако
немам праве среће? Без среће су ти новци право проклетство и... човек је некако јалов. Једеш добро . . .
пешке не идеш . .. празан живот ... Надежда Петровна!
— А?
— Ни... ништа! Хтео сам, додуше, да вас узнемирим...
— А шта се хтели?
— Можете ли ви мене заволети? (Пауза.) Ја сам нудио вашој мамици... то јест мајци, своју руку и
срце за вас, а она је казала да све од вас зависи... Ви можете, каже, и мимо родитељске воље ... Хоћете ли
ми одговорити?
Наёа је ћутала. Она је погледала тамни зелени нестар, где су се једва оцртавала стабла и чипкасте
круне ... Занимале су је немирне, тамне сенке дрвећа које се својим врховима лагано њихало на ветру.
Њено ћутање је гушило Ивана Гавриловича.
На очи су му навирале сузе. Патио је. Шта ће бити ако га одбије, мислио је, и од те невеселе мисли
обузимала је ледена језа његова широка леёа. ..
Смилујте се, Надежда Петровна — рече оп — не кидајте ми душу ... Јер ако се ја намећем ... ја то
чиним из љубави ... Зато ... (Пауза.) Ако он (Пауза.) Ако ми не одговорите, најбоље је да умрем.
Наёа се окрену према Ивану Гавриловичу и насмеја се. Она му пружи руку и проговори, а њен глас
је звучао у ушима московског трговца као песма морске сирене.
— Веома сам вам захвална, Иване Гавриловичу .. . Ја већ одавно знам да ме волите, и знам колико
ме волите . . . Али ја. . . ја . .. И ја вас исто тако волим. Жан.. . вас човек мора заволети због вашег доброг
срца и ваше оданости...
Иван Гаврилович зину, насмеја се и сав срећан преёе руком преко лица. „Да не сањам?" помисли.
— Ја знам, ако се удам за вас — настави Наёа — бићу најсрећнија жена . . . Али, знате шта,
Иване Гавриловичу? Причекајте мало одговор. .. Ја сада не могу дати пристанак... О том кораку морам до-
бро промислити ... Треба промислити... Стрпите се мало.
— А хоћу ли дуго чекати?
— Не, нећете много ... Дан, највише два ...
— Толико се може...
—. Ви сад путујте за Москву, а ја ћу вам одговорити писмом... Идите сада кући, а ја ћу промислити
... Збогом ... за један дан. ..
Наёа му пружи руку. Иван Гаврилович је зграби и пољуби. Наёа му климну главом, цмокну уснама,
стрча с доксата и нестаде...
Иван Гаврилович је постојао дватри минута и пошао преко мале цветне алеје и шумице ка својим

кочијама које су стајале на пропланку. Сав је малаксао од среће, баш као да су га цео дан држали у врелом
купатилу. Ишао је и смејао се од среће.
— Трофиме! — разбудио је заспалог кочијаша. — Устај! Крећемо! Добићеш за чај пет рубаља! Јеси
ли разумео? Хахаха!
Наёа је, меёутим, шмугнула кроз собе на другу терасу, спустила се са терасе и провлачећи се кроз
дрвеће и жбуње, потрчала ка другом пропланку. На том пропланку чекао је Наёу друг из детињства, младић
од двадесет шест година — барон Владимир Штраљ. Штраљ је био омален, дебељушкаст Швабатрбушан,
са већ упадљивом ћелом. Те године је завршио студије, путовао је на имање у харковској губернији и
дошао последњи пут да се опрости.
Био је мало поднапит и, изваљен на клупи, звиждукао. Наёа је притрчала и тешко дишући од
заморног трчања, обиснула му око врата. Уз звонак смех, милујући га по врату, мрсећи му косу и вукући га
за оковратник, Наёа обасу његово задригло и знојаво лице пољупцима . ..
— Ја те већ цео сат чекам — рече барон грлећи је око паса.
— Па како си ... како здравље?
— Здраво сам ...
— Сутра путујеш?
— Путујем ...
— Стид те било... А хоћеш ли се скоро вратити?
— Не знам .. .
Барон пољуби Наёу у образ, и скиде је с крила на клупу.
— Е, доста је љубљења — рече Наёа. — То ћемо после... Има још много времена. А сад да
поразговарамо озбиљно. (Пауза.) Јеси ли промислио, Волоёа?
— Јесам ...
— И шта си решио? Кад ће бити свадба? Барон се намршти.
— Ти опет стару песму! — рече он. — Па ја сам ти јуче дао коначан одговор ... Ни о каквој свадби не
може бити говора!... Ја сам ти још јуче рекао ... Зашто почињеш разговор о нечему што је хиљаду пута већ
препричано?
— Али, Волоёа, наши се односи морају нечим свршити. Како ти то не схваташ? Зар не треба?
— Треба, али не свадбом... Ти си, Наёа, понављам већ стоти пут, наивна као трогодишње дете...
Наивност лепо пристоји лепим женама, али у овом случају је, душо моја, неумесна ...
— Значи, нећеш да се жениш! Нећеш? Говори отворено, бездушниче, кажи отворено: нећеш?
— Нећу... Зашто бих кварио каријеру? Ја те волим, али ако се тобом оженим. . . ти ћеш ме
упропастити. . .Ти ми нећеш донети ни имање ни име. Женидба је, пријатељу мој, половина каријере, а ти.
. . Нема потребе да плачеш . . . Треба трезвено резоновати . .. Бракови из љубави нису никад срећни и увек
се завршавају крахом. . .
— Лажеш... Ти лажеш. И то је све!
— Ожени се, а после цркавај од глади.. раёај просјаке ... Треба трезвено мислити ...
— А зашто онда ниси трезвено мислио... сећаш ли се? Ти си ми онда дао часну реч да ћеш се
оженити са ином. Зар ниси дао?
— Дао сам, али сад су се планови изменили Зар би се ти удала за сиромашног човека? А зашто
онда мене тераш да се оженим сиромашном девојком? Ја немам права да поступим према себи као свиња
... Преда мном је будућност за коју ја одговарам пред својом савешћу.
Наёа обриса сузе и опет, неочекивано, обисну о врат православном Немцу. И опет га поче
обасипати пољупцима.
— Ожени се! — поче да тепа она. — Жени се, мили мој. Јер ја те водим! Ја без тебе не могу
живети, лепото мој а! Ти ћеш ме убити ако ме напустиш! Хоћеш ли да се жениш? Хоћеш?
Шваба промисли и одлучним тоном рече: — Не могу! Љубав је лепа ствар, али на овом свету она
није најважнија.
— Значи нећеш?
— Не ... Не могу ...
— Нећеш? Стварно нећеш?
— Не могу, Наёа.
— Хуљо! Подлаче!...Ниткове! Швабурино! Очима те не могу видети! Мрзим те и презирем! Ти си
одвратан! Никад те нисам ни волела! Ако сам и била твоја оне ноћи, то само зато што сам те сматрала
поштеним човеком... мислила сам оженићеш се са мном ... И тада те нисам подносила! Хтела сам да се
удам за тебе само зато што си барон и богаташ!
Наёа замаха рукама и пошто се одмакла неколико корака од Штрал.а, упутила му је још неколико
отровних речи и отишла кући.
„Залуд сам ишла к њему", мислила је идући кући. „Знала сам да неће да се жени. Хуља једна. Ах,
каква сам будала била оне ноћи!"
Кад је стигла у двориште, Наёа није ушла у кућу. Прошетала се по дворишту и зауставила пред
једним слабо осветљеним прозором — прозором собе у којој је проводила летњи распуст млада, „прва
виолина" — Митја Гусев, који је тек завршио конзерваторијум. Наёа поче да гледа у прозор. Снажно

граёени и лепушкасти Митја, плаве таласасте косе, био је у соби. Лежао је без капута и прслука на кревету
и читао роман. Наёа постоја, промисли и закуца на прозор.
„Прва виолина" диже главу:
— Ко је то?
— Ја сам, Димитрије Иваничу ... Отворите прозор један тренутак.
Митја брзо обуче капут и отвори прозор.
— Ходите овамо .. . провуците се ... — рече Наёа.
Митја се показао на прозору, и тренутак касније био је већ покрај Наёе.
— Шта желите?
— Хајдемо — рече Наёа и узе Митју под руку.
— Знате шта, Димитрије Иваничу — рече она. — Не пишите ми, драги мој, љубавна писма! Молим
вас, не пишите! Немојте да ме водите и не говорите ми да ме волите!
Сузе ударише Наёи на очи и потекоше низ образе, по рукама.
Сузе су биле праве, вреле, крупне ...
— Немојте да ме волите, Димитрије! Не свирајте за мене ни у виолину! Ја сам гадна, одвратна,
рёава ... Мене треба презирати, мрзети, тући ...
Наёа зајеца и наслони главу Митји на груди.
— И ја сам одвратна, и срце и мисли моје су одвратни...
Митја се збуни, замуца неке бесмислице и пољуби Наёу у косу ...
— Ви сте добри, лепи. . . Ја вас, часна реч, волим... А ви мене немојте волети! Ја највише на свету
волим новац, накит, хаљине и кочије ... Ја умирем кад помислим да немам новаца. .. Ја сам одвратно,
егоистично створење . . . Не волите ме, душо моја... Димитрије Иваничу! Не пишите ми писма! Удајем се
за... Гаврилича . . . Видите каква сам! А ви ме ... још волите! Збогом! Волећу вас и после удаје! Збогом,
Митја!
Наёа брзо загрли Гусева, пољуби га у врат и потрча улазним вратима.
Кад је стигла у своју собу, Наёа седе за сто и неутешно плачући, написа следеће писмо:
„Драги Иване Гавриличу! Ја сам ваша. Волим вас и желим да будем ваша жена... Ваша Наёа."
Писмо је запечатила и дала собарици да га упути.
„Сутра ће ... нешто донети . .." помисли Наёа и дубоко уздахну.
Овај уздах био је крај њеног плача.
Пошто је мало поседела поред прозора и умирила се, Наёа се брзо скинула и тачно у поноћ њен
скупоцени покривач са монограмом и везом грејао је заспало и устрептало тело младе, лепе и развратив
девојке.
У поноћ је Иван Гаврилович шетао по свои кабинету и гласно сањарио.
У кабинету су седели родитељи и слушали његово сањарење ... Они су се радовали и били срећни од
синовљеве среће ...
— Она је добра и племенита девојка — говорио је отац. — Саветникова кћи, и уз то лепотица. Само
једно не ваља: презиме јој швапско! Помислиће људи да си се Швабицом оженио .. .
ЖИВА РОБА (5)
I
Посвећено ф. Ф. Попудоглоу
Грохољски загрли Лизу, изљуби јој све прсте с изгриженим ружичастим ноктима и посади је на
диванчић, тапациран јефтиним сомотом. Лиза намести ногу преко ноге, стави руке под главу и леже.
Грохољски седе на столицу поред ње и нагну се према њој. Сав се претворио у очи.
Како му је она, осветљена зрацима јесењег сунца, изгледала лепа!
Сунце на заласку, златно, с благим пурпурним преливом — цело целцато се видело кроз прозор.
Читав салон, заједно с Лизом, сунце је осветлило јаком светлошћу, која није бола очи, и накратко
све позлатило.
Грохољски беше очаран. Лиза није богзна каква лепотица. Истина, њено мало мачје лице, са
смеёим очима и прћастим носићем, свеже је, чак пикантно, њена ретка коса је црна као угаљ и коврџава,
малено тело грациозно, живахно и цравилно као тело у јегуље, али уопште узев ... Уосталом, на страну мој
укус, Грохољски, кога су жене размазиле, који се у животу заљубљивао и престајао да воли стотине пута,
видео је у њој лепотицу. Он ју је волео, а слепа љубав свуда налази идеалну лепоту.
— Чуј — поче он гледајући је право у очи. — Дошао сам да поразговарам с тобом, лепото моја.
Љубав не подноси ништа неодреёено, безоблично.. Знаш, неодреёени односи... Јуче сам ти говорив,
Лизо... Данас ћемо се потрудити да окончамо питање које смо јуче покренули. Хајде да заједно одлучимо ...
Шта да радимо?
Лиза зевну и мрштећи се јако, извуче испод главе десну руку.
— Шта да радимо? — понови она једва чујно за Грохољским.
— Па да, шта да радимо? Хајде, решавај, мудра главице .. . Ја те волим, а онај ко воли није
спреман да дели. Он је више него егоиста. Немам снаге да те делим с твојим мужем. У мислима га кидам на

комаде над помислим на то да те и он воли. А друго, и ти мене волиш... Неопходан услов за љубав је
потпуна слобода ...А зар си ти слободна? Зар тебе не мучи мисао да над твојом душом вечито стражари тај
човек? Човек кога ти не волиш, него вероватно, што је сасвим природно, и мрзиш... То као друго ... А као
треће ... Шта је то треће? А ево шта. Ми га варамо, а то је ... непоштено. Истина пре света, Лизо. Одбацимо
лаж.
— Па шта да радимо?
— Можеш да се досетиш ... Налазим да му треба рећи за нашу везу и оставити га па почети живот
на слободи. И једно и друго је неопходно учинити што је могућно пре. Ето, на пример, ти се довече објасни
с њим... Треба свршити ... Зар ти није досадило да волиш као лопов?
— Да се објасним? С Вањом?
— Па да!
— То је немогуће, и јуче сам ти говорила да је то немогуће.
— А зашто?
— Он ће се увредити, разгаламиће се, настаће разне непријатности ... Зар не знаш какав је? Да те
бог сачува! Не треба се објашњавати! Шта ти пада на памет!
Грохољски превуче руком преко чела и уздахну.
— Да — рече он. — И више него да ће се увредити. Па ја му отимам срећу. Воли ли он тебе?
— Воли. Много.
— Е, утолико горе! Не знаш с ког краја да почнеш. Крити од њега је подло, а објашњавати се значи
убити га... ёаво би га знао! Па шта ћемо?
Грохољски се замисли. Његово бледо лице се намршти.
— Ништа, као и досад — рече Лиза — нека сам сазна ако хоће.
— Ама, то је ... то је грешно и... На крају крајева, ти си моја и нико нема право да мисли како ти не
припадаш мени него другоме! Ти си моја! Никому те нећу уступити!... Мени га је жао, бог ми је сведок да ми
га је жао, Лизо! Кад га видим, постане ми тешко! Али, најзад, шта да радимо. Па ти га не волиш? И због
чега да се с њим бакћеш? Треба се објаснити! Објаснићемо се с њим и отићи ћемо к мени. Ти си моја жена,
а не његова... Нека ради шта зна. Некако ће претрпети своје јаде .. . Није он ни први ни последњи ... Хоћеш
да бежимо? А? Реци брже! Хоћеш да бежимо?
Лиза се подиже и упитно погледа Грохољског.
— Да бежимо?
— Па да ... На моје имање. А после на Крим... Објаснићемо се с њим писмено ...Можемо ноћу.
Имамо воз у пола два. А? Добро?
Лиза се лењо почеша по носу и замисли се.
— Добро — рече она и ... заплака.
Образи јој се заруменеше, очи се надуше и потекоше јој сузе низ мачје лице ...
— Зашто плачеш? — узнемири се Грохољски... — Лизо! Зашто? Но? Зашто плачеш? Па зашто?
Због чега? Голубице! Мамице?
Лиза испружи руке према Грохољском и обисну му се око врата. Зачуше се јецаји.
— Мени га је жао... — промрмља Лиза. — Ах, како ми га је жао!
— Кога?
— Ва ... Вању.
— А мислиш да мени није? Па шта да радимо. Нанећемо му бол ... Он ће патити, проклињати ...
Али шта смо ми криви што волимо једно друго?
Кад је то рекао, Грохољски одскочи од Лизе као опарен и седе у фотељу. Лиза одлепрша с његовог
врата и брзо, за трен, спусти се на диван.
Обоје страшно поцрвенеше, оборише очи и стадоше кашљати.
У салон је ушао висок човек широких рамена, од тридесетак година, у чиновничком вицмудиру.
Ушао је неосетно. Тек ударац о сто, за који је запео крај врата, љубавницима је скренуо пажњу на његов
долазак и приморао их да се окрену. То је био муж.
Касно су се осврнули. Он је видео како је Грохољски обрглио Лизу око струка и како се Лиза
обесила о бели аристократски врат Грохољског.
„Видео је!" помислише истовремено Лиза и Грохољски, трудећи се да што боље сакрију своје
отежале руке и постиёене очи ...
Ружичасто лице запрепашћеног мужа побледе.
Мучно, чудновато ћутање, које је уносило тежак немир у душу, трајало је три минута. О, та три
минута! Грохољски их се и данданас сећа.
Први се покренуо и прекинуо ћутање муж. Закорачио је према Грохољском и са бесмисленом
гримасом на лицу, која је личила на осмех, пружио му руку. Грохољски овлаш стеже меку, знојаву руку и сам
уздрхта као да је у шаци згњечио ледену жабу.
— Добар дан — промрси он.
— Здрави били? — једва чујно и промукло изговори муж и седе наспрам Грохољског, поправљајући
оковратник позади на врату.
Опет је наступило мучно ћутање... Али то ћутање сад више није било тако глупо . . . Прошао је први налет,

најтежи и најопаснији.
Остало је сад да се неко од њих двојице маши за шибицу или неку другу ситницу. Обојица су силно
желели да оду. Они су седели и не гледаЈући један другог, чупкали браде и у својим узнемиреним
мозговима тражили излаз из ужасно неугодне ситуације. Обојица су се ознојили. Обојица су неподношљиво
патили и обојицу је прождирала мржња.
Желели су да се сукобе, али како почети, ко први да почне? Кад би, бар, она изишла!
— Видео сам вас јуче у клубу — промрмља Бугров (такс се звао муж).
— Био сам тамо ... био ... Играли сте?
— Хм ... да. Са оном ... С млаёом Љукоцком ... Лоше игра ... Немогуће игра. За брбљање је
мајстор. (Пауза) Брбља неуморно.
— Да... било је досадно. И ја сам вас видео ... Грохољски нехотице погледа Бугрова... Очи му
се сретоше с блудећим погледом превареног мужа и он не издржа. На брзину устаде, на брзину шчепа руку
Бугрову, стеже је, дохвати шешир и поёе према вратима. Чинило му се да му у леёа гледа хиљаду очију.
Исто тако се осећа извиждани глумац док напушта сцену, исто осећа и сујетни кицош кад добије по шији и
кад га спроводи полиција.
Чим су се кораци Грохољског утишали и зачула шкрипа врата у предсобљу, Бугров скочи и,
направивши неколико корака по салону, закорачи према жени. Мачје лице се најежи, затрепта очима баш
као да очекује ударац. Муж јој приёе и, нагазивши јој на хаљину, гурајући својим коленима у њена,
изобличеног бледог лица, стаде махати главом, рукама и раменима.
— Ако га ти, ёубре једно — поче да говори муклим плачним гласом — још једном пустиш овамо, ја
ћу тебе ... Не сме ни закорачити! Убићу! Разумеш? Ааа ... Скоте неваљали! Дрхтиш! Гадост!
Бугров је шчепа за лакат, продрма и ћушну је као гумену лопту према прозору.
— Ђубре! Покваренице! Немаш стида ни срама. Она полете према прозору, једва додирујући
ногама под, и рукама се ухвати за завесе.
— Ћути! — дрекну супруг прилазећи јој и, севајући очима, лупну ногом.
Она је ћутала. Гледала је у таваницу и јецала с изразом девојчице која се каје док очекује казну. А
ти тако? А? С кицошем? Лепо! А пред олтаром? Ко? Добра жена и мајка! Ћути!
И он је удари по лепом, нежном рамену.
Ћути! Ђубре! Још те нисам како је требало! Ако се тај пробисвет усуди да промоли свој нос макар
још једном, ако ја тебе макар још једном (слушај!) видим с тим гадом, ти. . . не моли за милост! Убићу те па
нека одем у Сибир! И њега! То за мене није ништа! Губи се! Да те нисам видео!
Бугров рукама обриса чело и очи и поче да шета по салону, а Лиза јецајући све гласније, док су јој се
тресла рамена и прћасти носић, поче да разгледа чипку на завесама.
— Правиш лудости — викну супруг. — Глупача има много будалаштина у глави! Све су то хирови!
Ја, брате, Лизавета, то ... не то! Да ми ниси писнула! Не трпим! Хоћеш да правиш свињарије, онда ... пут под
ноге. У мојој кући нема места за тебе! Марш, ако само... Удала си се; онда заборави, избаци из своје
будаласте главе те кицоше! Све саме глупости! Други пут да ти се то не деси! Само ми проговори! Воли
мужа! Мужу си дата, мужа имаш и да волиш! Тако! Мало ти је један? Губи се, док... Да ћутиш!
Бугров мало поћута, па викну:
— Губи се, кад ти кажем! Иди у дечју собу! Шта урлаш? Сама си крива, а урлаш! Пази је! Прошле
године си се вешала на Пећку Тошкова, сада опрости ми, господе, за овога се ёавола закачила... Фуј! Време
је да схватиш ко си? Жена! Мајка! Прошле године је било неспоразума, сад ће их опет бити. ФУЈ!
Бугров је гласно уздахнуо, и у ваздуху се осетио мирис вина. Вратио се са ручка и био је мало
припит...
— Не знаш ли своју дужност? ... Не! Треба вас учити! Ви још нисте научене? И мајке су вам
уличарке, па сте и ви. Урлај! Да! Ето, урлај!
Бугров приёе жени и истрже јој завесу из руку.
— Не стој крај прозора. . . Људи виде како урлаш. .. Други пут то да ти се не деси. Загрљај ће те у
невољу увалити. . . Заглибићеш. Као да је мени пријатно да носим рогове. А ако наставиш да се петљаш с
њима, с битангама, ти ћеш... Де, Доста .. . Други пут ти . .. не онај ... Па ја . . . Лизо . . . Прекини . . .
Бугров уздахну и Лизу запахну мирис вина.
— Ти си млада, будаласта, ништа не знаш. . . Ја никада нисам код куће ... Е, то они и користе.
Треба да будеш паметна, разборита. Подвалиће ти! А тад ја нећу моћи да поднесем . . . Тада сам ја
спреман.. .Свршено! Тада, макар умро. Због преваре сам ја, мајчице, на све спреман. Могу да пребијем
намртво и... истераћу. Иди онда код својих ниткова.
*
И Бугров својим великим, меким дланом (hoгible dictu) * обриса мокро, уплакано лице невернице
Лизе. Са својом двадесетогодишњом женом он се опходи као са дететом.
— Де, доста ... Опраштам, само да други пут ... ни поменути. Опраштам пети пут, али шести ти нећу
опростити. То ти је као што је бог на небу. За такве ствари ни бог теби и твојим другама не прашта.
Бугров се наже и своје сјајне усне примаче Лизиној глави.
*
Страшно је и казати (лат.).

Али није успео да је пољуби.

У предсобљу, трпезарији, сали стадоше да лупају врата и у салон као вихор улете Грохољски. Био је
блед и дрхтао је. Махао је рукама, гужвао свој скупоцени шешир. Капут је на њему млатарао као на
вешалици. Сав се био претворио у силну грозницу. Кад га виде, Бугров се удаљи од жене и поче гледати
кроз други прозор. Грохољски му притрча и, машући рукама, не гледајући никога, стаде говорити дрхтавим
гласом:
— Иване Петровичу! Прекинимо ову комедију! Доста смо варали један другога! Доста је! Ја немам
снаге! Радите шта хоћете, али ја не могу. На крају крајева, то је одвратно и подло! Огавно! Схватите
да је то огавно!
Грохољски је грцао и гушио се.
— То је супротно мојим начелима. И ви сте частан човек. Ја је волим! Волим је највише на свету! Ви
сте то приметили и ... ја сам дужан да то кажем!
„Шта да му кажем?" помисли Иван Петрович
— Треба завршити. Та комедија не може тако дуго да траје! Све се мора некако окончати.
Грохољски удахну већу количину ваздуха и настави:
— Ја не могу да живим без ње. Ни она без мене. Ви сте учен човек, ви ћете схватити да је под
таквим условима ваш породични живот немогућ. Ова жена није ваша. Па, дабоме.. . Једном речју, ја вас
молим да на то погледате с разумевањем... с хуманог гледишта. Иване Петровичу! Схватите најзад да је ја
волим, волим више од себе, више од свега на свету и одупирање тој љубави превазилази моје снаге!
— А она, господине? — упита туробним, помало подсмешљивим тоном Бугров.
— Упитајте је! Па, ето, питајте је! Да живи са човеком кога не воли, да живи с вама, док воли
другога, то ... то ... за њу значи да пати.
— А она! — понови сад више не подсмешљивим тоном Бугров.
— Она ... она воли мене! Ми смо се заволели ... Иване Петровичу! Убијте нас, презирите,
прогањајте, радите шта хоћете . .. али ми више немамо снаге да то скривамо од вас! Обоје смо отворени!
Судите нам са свом строгошћу човека коме смо ми ... судбина отела срећу!
Бугров је поцрвенео као рак и једним оком погледао Лизу. Он поче да трепће. Прети, усне, очни
капци му задрхташе. Јадан он! Очи уплакане Лизе говориле су му да је Грохољски у праву, да је ствар
озбиљна. ..
— Па шта? — поче да мрмља. — Ако ви. .. У данашње време ... Ви сте све тако ...
— Бог ми је сведок — завришта високим тенором Грохољски — да вас ми разумемо! Зар ми не
схватамо, не осећамо? Ја знам какав вам бол наносим. Бог је сведок! Али будите попустљиви! Преклињем
вас! Ми нисмо криви! Љубав није кривица. Нема те воље која јој се може противити. .. Даjте ми је, Иване
Петровичу! Пустите је са ином! Узмите од мене шта год хоћете за ваше муке, узмите ми живот, али ми дајте
Лизу! Ја сам спреман на спо... Хајде, кажите ми чиме вам је бар донекле могу падокнадити. Уместо ове
изгубљене среће, могу нам дати другу срећу. Могу, Иване Петровичу! Ја пристајем на све! Било би подло с
моје стране да вас оставим без задовољства... У овом тренутку јa Вас разумем.
Бугров махну руком као да каже: „Идите, кумим вас богом". Очи му се овлажише, а то одаје... Сад ће
видети да је плачљивко.
— Ја вас разумем, Иване Петровичу! Ја ћу вам дати другу срећу, коју ви досад нисте опробали. Шта
бисте желели? Ја сам богат, син сам утицајног човека .. . Хоћете? Хајде, колико хоћете?
Бугрову одједном залупа срце ... Обема рукама се ухвати за завесе на прозору.
Хоћете ... педесет хиљада? Иване Петровичу, преклињем . .. То није поткупљивање, није куповина..
.Ја само хоћу да жртвом са своје стране ублажим ваш непроцењиви губитак ... Хоћети ли сто хиљада?
Јасам спреман! Сто хиљада, хоћете ли.
Боже мој! Два огромна чекића почеше тући по ознојеним слепоочницама несрећног Ивана Петро-
вича ... У ушима му почеше звонити звонца и прапорци руске тројке ...
— Примите ову жртву од мене! — настављао је Грохољски. — Преклињем вас! Скинућете терет сз
моје савести. Молим вас!
Боже мој, мимо прозора кроз који су гледале Бугровљеве влажне очи, по калдрми, што ју је овлаш
овлажила плаха мајска кишица, протутњала је елегантна кочија са четири седишта. Коњи брзи, бесни,
сјајни, расни. У кочији су седели људи у сламним шеширима, задовољних лица, с дугам штаповима за
пецање и са мрежама . .. Гимназијалац у белој капи са штитом држао је у рукама пушку. Они су ишли на
село да пецају рибу, да лове, да пију чај на свежем ваздуху. Ишли су на она блажена места где је у она
времена трчао по пољима, шумама и обалама бос и преплануо, али хиљаду пута срећнији син сеоског
ёакона, дечак Бугров. О како врашки наводи на грех овај мај! Како су срећни они који могу да скину своје
тешке вицмундире и седну у кочију па да полете у поље где пућпуричу препелице и мирише младо сено.
Бугрову се срце стеже од пријатног осећања које расхлаёује . .. Сто хиљада! Заједно с кочијом, испред њега
пролетеше сви његови најдражи снови којима је волео да чашћава себе у току свог чиновничког
животарења, седећи у губернијској управи у свои злехудом кабинету ... Река, дубока, пуна рибе, пространа
башта с узаним алејама, малим водоскоцима, хладовином, цвећем, сеницима, раскошна вила с терасама и
кулом с Еоловом харфом и сребрним звончићима (из немачких романа је сазнао за постојање Еолове
харфе). Небо чисто, плаво, ваздух провидан, чист, пун мириса који су га подсећали на његово босо, гладно

и бедно детињство ... У пет сати да устаје, у девет да леже; дању да пеца рибу, лови, разговара са
сељацима ... Лепо!
— Иване Петровичу! Не мучите ме! Хоћете ли сто хиљада?
— Хм . . .Сто педесет хиљада! — промрмља Бугров муклим гласом, гласом промуклог бика.
Промрмљао је и сагнуо се, стидећи се својих речи и очекујући одговор ...
— Добро — рече Грохољски. — Пристајем! Хвала, Иване Петровичу . . . Одмах ћу ја ... Нећу вас
оставити да чекате . . .
Грохољски подскочи, стави шешир и натрашке истрча из салона.
Бугров се чвршће ухвати за завесе на прозору. Било га је срамота. У души подло, глупо, али зато,
какве су лепе, блиставе наде почеле да се роје у његовој глави, док му је тако куцало у слепоочницама!
Богат је!
Лиза, која ништа није схватала и бојала се да не приёе њеном прозору и да је не одгурне, дрхтећи
целим телом, ишчезла је кроз полуотворена врата. Отишла је у дечју собу, легла на дадиљин кревет и
савила се у клупко. Тресла ју је грозница.
Бугров је остао сам. Било му је загушљиво па је отворио прозор. Какав му је диван ваздух дунуо у
лице и врат! Такав ваздух је лепо удисати заваљен на јастуке у кочији. . . Тамо, далеко ван града, у близини
села и летњиковаца, ваздух је још бољи. Бугров се чак осмехнуо мислећи о ваздуху у коме ће се купати над
изаёе на терасу своје виле и стане уживати у погледу. . . Дуго је сањарио... И сунце је зашло, а он је још
стајао и маштао, трудећи се свим силама да из главе избаци Лизин лик, који је у свим његовим сновима
непрекидно био уз њега.
— Донео сам, Иване Петровичу! — прошапта над његовим ухом Грохољски над је ушао. — Донео
сам... Узмите...Ево овде, у овом свежњу је четрдесет хиљада. Помоћу ове признанице потрудите се да
добијете прекосутра код Валентинова двадесет ...Ево признаница ... Чек ... Осталих тридесет ових дана. Мој
управитељ ће вам донети.
Сав румен, узбуёен, дрхтећи целим телом Грохољски изручи пред Бугрова свежњеве новца,
вредносних хартија, пакета. Гомила беше велика, разнобојна, шарена. Никад у животу Бугров није видео
такву гомилу! Он рашири своје дебеле прете и, не гледајући Грохољског, поче да преврће свежњеве
новчаница и чекова...
Грохољски је изручио сав новац и ужурбано се усходао по соби, тражећи купљену и продату
Дулчинеју.
Кад је напунио џепове и новчаник, Бугров спреми чекове у сто, испи пола чашице вотке и истрча на
улицу.
— Фијакер! — викну он неприродним гласом. Ноћу, у пола дванаест, он се довезе до улаза у
хотел „Париз". Бучно се попео степеницама и закуцао на врата собе у којој је становао Грохољски. Увели су
га унутра. Грохољски је паковао своје ствари у кофере. Лиза је седела за столом и пробавала наруквице.
Обоје се уплашише кад уёе Бугров. Учинило им се да је дошао по Лизу и донео да врати новац који се
залетео да узме а да није промислио. Али Бугров није дошао по Лизу. Стидећи се својег новог одела,
осећајући се у њему врло неугодно, он се поклонно и стао крај врата у лакејској пози. . . Нова одећа је била
дивна. Бугрова је у томе било тешко препознати. Одело ново новцато, као саливено, од француског
жерсеја, супермодерно, покривало је његово велико тело, које досад није носило ништа осим обичног
вицмундира. На ногама су му сијале високе јахаће чизме са сјајним копчама. Он је стајао, стидео се свог
новог изгледа и десном руком скривао украсе на ланцу које је пре једног сата платно триста рубаља.
— Ја сам дошао, ево због чега... — поче он. — Споразум је бољи од новца. Мишутку нећу дати...
— Каквог Мишутку? — упита Грохољски.
— Сина.
Грохољски и Лиза се згледаше. Лизи се очи надуше, образи се заруменеше и усне задрхташе...
— Добро — рече она.
Сетила се топле Мишуткине постеље. СУРОВО би било тај топли креветац заменити тврдим
диваном у хотелској соби, па је пристала.
— Ја ћу се с њим виёати — рече.
Бугров се поклони, изаёе и, сав сијајући, потрча низа степенице, секући ваздух скупоценим штапом.
— Кући — рече фијакеристу. — Сутра ујутро у пет крећем... Доёи! Ако будем спавао, пробудићеш
ме. Идемо ван града.
II
Било је дивно августовско вече. Сунце оперважено златном позадином, овлаш превучено
пурпурним руменилом, лебдело је над западним хоризонтом, спремно да се спусти иза далеких брегова. У
вртовима су већ ишчезле сенке и полусенке, ваздух је постао влажан, али је на врховима дрвећа још
треперила позлата. . . Било је топло. Малопре је падала киша и још више освежила ионако свеж прозиран и
мирисан ваздух.
Ја не описујем август у престоници: магловит, плачљив, мрачан с његовим хладним, немогуће
влажним праскозорјима и смирајима. Боже сачувај! Ја не описујем наш северни, опори август. Замолићу
читаоца да се пренесе на Крим, на једну од његових обала ближе Федосији, управо у оно место где је вила

једнога од мојих јунака. Вила је љупка, чиста, окружена цвећњацима и поткресаним жбуњем. Сто корака иза
ње, плави се воћњак, по коме шетају становници виле ... Грохољски скупо плаћа ту вилу; хиљаду рубаља
годишње, чини ми се ... Вила није вредна да се за њу толико плаћа, али је пријатна... Висока, танка, танких
зидова, с веома танким оградама на степеништу, крхка, нежна, обојена светлоплаво, са танким и дебелим
завесама и драперјима подсећала је на љупку, крхку госпоёицу у муслину.
Те вечери на тераси ове виле седели су Грохољски и Лиза. Грохољски је читао „Ново време" и пио
млеко из зелене шоље. На столу пред њим стајао је сифон са киселом водом. Грохољски је уображавао да
болује од катара плућа и по савету доктора Дмитријева таманио је огромне количине грожёа, млека и
киселе воде. Лиза је седела далеко од стола, на мекој фотељи. Налактивши се на наслон и подупревши
своје мало лице песницама, гледала је вилу преко пута ... у прозорима виле преламали су се сунчеви зраци
и њихов одсјај је заслепљивао Лизу... Преко баштице пред кућом и ретког дрвећа што је окруживало вилу
видело се море са својим таласима, плаветнилом, бескрајем и катаркама које су се белеле...Било је тако
2
лепо! Грохољски је читао фељтон Незнанца и после сваких десетак редака скретао поглед својих плавих
очију на Лизина леёа ... Иста она љубав, страсна, ватрена, блистала је у њеновим очима...Он је био
безгранично срећан, без обзира на катар плућа, од кога је уображавао да болује . . . Лиза је осећала његов
поглед на својим леёима и мислила на сјајну Мишуткину будућност. У души јој беше спокој и милина.
Њу није тако заокупљало море и заслепљујуће светлуцање прозора на кући преко пута, колико низ
теретних кола — која су једна за другима милела према тој вили.
Кола су била пуна намештаја и разних домаћих потрепштина. Лиза је видела како се отварају
решеткаста капија и велика стаклена врата виле, како су се узмували возачи, непрестано се расправљајући
око посла. Кроз стаклена врата унели су велике фотеље и диван, пресвучене сомотом у боји тамне малине,
столове за салу, салон и трпезарију, велики кревет за две особе, дечји креветац. .. Унели су и нешто велико,
увезано у асуре, тешко . ..
„Клавир", помисли Лиза и срце јој залупа.
Већ одавно није чула звуке клавира, а она је то тако волела. У њиховој вили није било ниједног
музичког инструмента. Она и Грохољски су имали музикалну само душу и ништа више.
После клавира унесоше много сандука и бала, на којима је писало „пажљиво".
То су били сандуци с огледалима и посуёем. Кроз капију увезоше богате блиставе кочије и уведоше
два бела коња, слична лабудима.
„Боже мој! Какво богатство?", помисли Лиза, сетивши се свог старог понија кога је за сто рубаља
купио Грохољски, који није волео ни јахање ни коње. У пореёењу с овим коњима лабудима, њен пони јој је
личио на стеницу. Грохољски, који се плашио брзог јахања, намерно је за Лизу купио рёавог коња.
„Какво богатство?" мислила је и шапутала Лиза, посматрајући бучне возаче.
Сунце се скрило за брегове, ваздух је почео да губи своју прозирност и сувоћу, а намештај су још
довозили и уносили. Најзад се толико смрачило да је Грохољски прекинуо читање новина, а Лиза је и даље
гледала и гледала.
— Не бисмо ли упалили лампу? — упита Грохољски, који се плашио да у млеко не упадне мува, па
да је он у мраку не прогута. — Лизо! Да упалимо лампу? Да поседимо у мраку, анёеле мој?
Лиза није одговарала. Њу су заинтересовале чезе довезене до капије виле преко пута... Какав је леп
коњић довезао те чезе! Средњи, омањи, грациозан... У чезама је седео господин у цилиндру. На коленима
му је седело дете од три године, по свој прилици, дечачић...Он је махао ручицама и подврискивао од среће
.. .
Лиза одједном крикну, подиже се и наже се целим телом напред.
— Шта ти је? — упита Грохољски ...
— Ништа ... Тек онако ... Учинило ми се ... Високи господин, широких рамена и у цилиндру скочи са
чеза, узе у наручје дечачића и поскакујући весело, потрча према стакленим вратима.
Врата се бучно отворише и он се изгуби у тамним одајама виле.
Двојица слугу притрчаше коњу и чезама, и с највећим уважавањем уведоше га кроз капију. Убрзо се
у вили преко пута упалише светла и зачу се звецкање тањира, ножева и виљушака. Господин у цилиндру је
сео да вечера и, судећи по дугом звецкању посуёа, дуго је вечерао. Лизи се учинило да је замирисало на
чорбу од купуса с кокошком и на печену патку. После вечере из виле су одјекнули безвезни звуци клавира.
Вероватно је господин у цилиндру хтео да нечим забави дете и дозволио му да позврнда.
Грохољски приёе Лизи и обгрли је око струка.
— Какво дивно време! — рече он — Какав ваздух! Осећаш ли? Ја сам, Лизо, срећан, чак веома
срећан. Моја срећа је тако велика да се бојим да се не сруши. Велике ствари се обично руше... А, знаш ли,
Лизо? Без обзира на ту моју срећу, ја ипак нисам савршено спокојан... Мучи ме једна мисао и не могу је се
отрести.. . Ужасно ме мучи. Она ми не да мира ни дању ни ноћу . . .
— Каква мисао?
— Каква? Ужасна, душо. Прогања ме помисао на... твога мужа. Досад сам ћутао, бојећи се да не
переметим твој унутрашњи мир. Али ја немам више снаге да ћутим... Где је он? Шта је с њим? Куд се део са
2
Псеудоним А. С. Суворина, уредника „Новог времена'.

својим новцем? Ужасно! Сваке ноћи ми се привиёа његово лице испијено, паћеничко, преклињуће... Хајде,
размисли, анёеле мој! Па ми смому отели срећу! Срушили, смрвили! Своју срећу смо саградили на
рушевинама његове среће... Зар му новац који је великодушно примио, може заменити тебе? Та он је тебе
много волео?
— Много!
— Ето, видиш! Или се пропио или је ... Бојим се за њега! Ах, како се бојим! Да му пишемо? Треба га
утешити ... Лепа реч ... Знаш ли?
Грохољски дубоко уздахну, одмахну главом и, исцрпен од тешких мисли, ували се у фотељу.
Подупревши главу песницама, стаде да размишља. Судећи по његовом лицу, мисли су му биле тешке.
— Идем да спавам — рече Лиза — Време је .. . Лиза оде у своју собу, свуче се и прхну под по
кривач. Легала је у десет и устајала у девет часова. Волела је да ужива у лепотама удобне постеље и сна.
Ускоро ју је Морфеј узео под своје окриље. У току целе ноћи сањала је најзаносније снове ...
Сањала је читаве романе, приповетке, арапске бајке ... Јунак свих тих снова био је господин у цилиндру,
који ју је синоћ натерао да крикне.
Господин у цилиндру отимао ју је од Грохољског, певао, тукао Грохољског и њу, шибао под прозором
дечака, изјављивао јој љубав, возио је у чезама...О, снови! За једну ноћ, лежећи затворених очију, понекад
се може проживети више од једне десетине срећних година... Лиза је за ту ноћ проживела много и срећно,
без обзира и на батине.
Кад се у осам часова пробудила, она је обукла хаљину, брзо поправила косу и не навукавши чак ни
своје татарске папуче с кљуном, стуштила се на терасу. Заклањајући једном руком очи од сунца и
придржавајући другом хаљину да јој не спадне, погледала је на вилу преко пута ... Лице јој сину.
Више се није могло сумњати. То је био он.
Испод терасе виле преко пута, пред стакленим вратима био је сто. На столу је сијао, пресијавао се,
блистао сервис за чај, са сребрним самоваром. За столом је седео Иван Петрович. У рукама је држао
сребрни држач за чашу и пио чај. Пио је с великим апетитом. То се дало закључити по гласном мљацкању
које је допирало до Лизиних ушију. Био је одевен у смеёи кућни капут с црним цветовима. Масивне кићанке
су му падале до земље. Лиза је први пут видела свога мужа у домаћем капуту, па још у тако скупоценом. . .
На колену му је седео Мишутка и сметао му да пије чај. Он је поскакивао и трудио се да свога татицу ухвати
за сјајну усну. Татица се после свака тричетири гутљаја сагињао према њему и љубио га у теме. О ногу
стола чешао се сиви мачак и жалостивим маукањем изражавао своју жељу да једе.
Лиза се сакрила иза дебеле штофане завесе и приковала поглед за чланове своје бивше породице.
На лицу јој је заблистала радост.
— Мишел! — поче шапутати. — Мишо! Ти си овде, Мишо! Мили мој! А како он воли Вању! Боже!
И Лиза се зацени од смеха кад је Мишутка промешао кашичицом очев чај.
— А како Вања воли Мишела! Мили моји! Лизи од радости и среће поче лупати срце и заврте јој се
у глави. Она се спусти у фотељу и из фотеље стаде да посматра.
„Како су доспели овамо?" питала се, шаљући Мишутки пољупце. „Ко их је научно да доёу овамо?
Господе! Зар је све то богатство њихово? Зар они коњи — лабудови, које су јуче увели кроз капију,
припадају Ивану Петровичу? Ах!"
Кад се напио чаја, Иван Петрович оде у кућу. После десет минута појавио се на доксату и
запрепастио Лизу. Он, младић кога су тек пре седам година престали да зову Вањка и Вањушка, који је био
готов да за десет копејки искрене вилицу, целу кућу преврне наопако, био је одевен врашки лепо. Био је у
сламеном шеширу широког обода, у дивним сјајним и високим коњичким чизмама, пикетском прслуку • • •
На хиљаде великих и малих сунаца пресијавало се на привесцима његовог ланца за сат. У десној руци је
отмене држао рукавице и корбач.
А колико охолости и амбициозности беше у његовој гломазној фигури кад је грациозним покретом
руке заповедно лакеју да доведе коња!
Сав важан сео је у чезе и наредио да му додају Мишутку и удице, које су поред чеза држали лакеји.
Чим је поред себе посадио Мишутку и обгрлио га левом руком, он затеже дизгине и крену.
— Ноооо! — викну Мишутка.
Лиза махну за њима марамицом а да то ни сама није приметила. Да се погледала у огледало,
видела би зарумењено, насмејано а истовремено и уплакано лице. Било јој је криво што није поред
раздраганог Мишутке и што из неких разлога сад не може да га изљуби.
Из неких разлога! . . . Идите бестрага, скрупулозна осећања!
— Гриша, Гриша! — стаде Лиза да буди Грохољског, утрчавши у спаваћу собу. — Устај! Допутовали
су! Мили моји.
— Ко је допутовао? — упита Грохољски кад се пробудио.
— Наши ...Вања и Миша ... Допутовали! У вили преко пута. Гледам, а тамо они ...Пили су чај .. И
Миша је пио. Какав анёелак је постао наш Миша, само да га видиш! Мајко божја.
— Кога? Ма кога си ти ...? Ко је дошао? Где?
— Вања с Мишом... Гледам ја у вилу преко пута, а они седе и пију чај. Миша већ уме сам да пије.. .
Видео си како су се јуче досељавали? То су они допутовали!
Грохољски се намршти, протрља чело и побледе.

— Допутовао? Муж? — упита он.

— Јесте.
— Зашто?
— Вероватно ће овде да живе... Они не знају да смо ми овде. Да знају, гледали би у нашу вилу, а
они су пили чај и нису обраћали нимало пажње ...
— Где је он сад? Само, побогу, говори јасно! Ах! Ама где је он?
— Отишао је с Мишом да пеца рибе... Чезама. Јеси јуче видео коње? То су њихови коњи... Вањини...
Они Вању возе. Знаш шта, Гриша? Ми ћемо Мишу позвати у госте. Да га позовемо? Он је тако сладак дечко!
Тако диван!
Грохољски се замисли, а Лиза је стално говорила, говорила.. .
— Баш неочекиван сусрет... — рече Грохољски после дугог и по обичају мучног размишљања. —
Али ко је могао очекивати да ћемо се овде срести. Па ... нек тако буде!.. . Нека! Значи, тако хоће
судбина. Могу да замислим како ће то бити неугодна ситуација кад се сретне с нама!
— Позваћемо Мишу у госте?
— Мишу ћемо позвати ... Него незгодно је срести се с њим. О чему ћу ја с њим разговарати? О
чему? Биће и њему непријатно и мени непријатно... Нема смисла срести се. Преговараћемо, ако затреба
преко послуге...Мене, Лизо, ужасно боли глава. Руке и ноге... Све ме ломи. Глава ми је врела?
Лиза му додирну чело дланом и наёе да му је глава врела.
— Целе ноћи страшни снови . . . Данас нећу устајати из постеље, одлежаћу. . . Мораћу да узмем
кинина. Послаћеш ми овамо чај, мамице.
Грохољски је попио кинин и цео дан провес у постељи. Пио је топлу воду, јечао, мењао рубље,
кењкао, мучио своју околину и досаёивао јој. Био је неподношљив кад би уобразио да се прехладио. Лиза је
сваки час морала да прекида своје занимљиво осматрање и да с терасе трчи у његову собу. За време ручка
је била принуёена да му стави слачицу. Како би то, читаоче, било досадно да моја јунакиња није имала на
располагању вилу преко пута. . .
Лиза је цео дан посматрала вилу и загрцњавала се од среће.
У десет часова Иван Петрович и Мишутка су се вратили из риболова и доручковали. У два часа су
ручали и у четири се одвезли некуда у кочији. Бели коњи су их понели брзином муње. У седам часова су им
дошли гости, мушкарци. До саме поноћи су играли карте на два стола. Један од мушкараца је прекрасно
свирао у клавир. Гости су играли карте, пили, јели, смејали се. Иван Петрович, смејући се из свег гласа,
причао им је виц из јерменског живота, испричао га ј е на сав глас, тако да се чуло у свим осталим вилама.
Било је врло весело. И Мишутка је седео с њима до поноћи.
„Миша је весео, не плаче", помисли Лиза, „значи, не сећа се своје маме. Заборавио ме је, значи!"
И у души јој је било чемерно ... Проплакала је целу ноћ. Помало ју је мучила савест и било јој је
криво, прогонила ју је жеља да поразговара са Мишутком, да га пољуби... Ујутро се дигла из постеље с
главобољом и уплаканих очију. Грохољски је помислио да она због њега плаче.
— Не плачи, мила! — рече јој он — данас сам већ здрав . .. Мало ме болуцкају груди, али то није
ништа.
Кад су они пили чај, у вили преко пута су доручковали. Иван Петрович је гледао у тањир и није
видео ништа осим парчета гушчетине са кога је цурила маст.
— Веома сам задовољан — шапутао је Грохољски, гледајући искоса Бугрова. — Врло сам задово-
љан што живи тако добро! Нека бар пристојним смештајем умањи своју невољу. Склони се, Лизо! Видеће
нас ... Сад нисам расположен за разговор с њим ... Нека иде с милим богом! Зашто да пореметимо његов
мир?
Због свега тога ручак није прошао тако спокојно. Завреме ручка дошло је до те „неугодне ситуације",
које се тако плашио Грохољски. Кад су на сто изнети дивље патке, најомиљеније јело Грохољског, Лиза се
одједном збуни и Грохољски поче брисати лице убрусом. На тераси виле преко пута видели су Бугрова. Он
је стајао ослонивши се рукама на ограду терасе и исколачених очију гледао право у њих.
— Одлази, Лизо... Одлази... — поче шапутати Грохољски. — Та говорио сам ти да ручамо у соби!
Каква си, стварно, ти ...
Бугров их је гледао, гледао, па се наједном продера. Грохољски га погледа и виде веома
изненаёено лице.
— То сте ви?! — продера се Иван Петрович. — Ви?! И ви сте овде? Добар дан!
Грохољски показа прстима на једно и друго раме. Груди су му слабе, па не може да виче на таквом
растојању. Лизи залупа срце и замути јој се пред очима ... Бугров стрча са своје терасе, претрча преко пута
и за неколико секунди је већ стајао под терасом на којој су ручали Грохољски и Лиза. Пропадоше дивље
патке!
— Добар дан — поче он црвенећи и гурајући своје дуге руке у џепове. — Ви сте овде?
— Да и ми смо ту ...
— Па како то да сте овде?
— А ви, како сте ви овамо дошли?
— Ја! Читава је то прича! Читава балада, брате мој! Ама не узнемиравајте се, једите! Знате, живео
сам од онда како ... у орловској губернији. Узео сам под закуп имање. Дивно имање! Ама, једите! Тамо сам

провео од краја маја, па сам сад напустио ... Тамо је хладно, а и доктор ми је саветовао да доёем на Крим.
— Зар болујете од нечега? — упита Грохољски.
— Па онако ... ту као да ме све нешто ... врти... И на реч „ту" Иван Петрович показа руком од
врата до средине трбуха.
— Тако, и ви сте овде ... Таако . . То ми је веома драго. Одавно сте овде?
— Од јуна.
— А ти, Лизо, како си? Јеси ли здрава?
— Здрава сам одговори Лиза и збуни се.
— Мора да си се Мишутке зажелела? А? А он је овде, са мном ...Сад ћу вам га са Никифором
послати. То је веома пријатно! Па, збогом! Морам сад да идем...Јуче сам се упознао с кнезом Тер
Хајмазовим... Душа од човека, иако је Јерменин! Данас је код њега партија крикета . .. Играћемо крикет . . .
Збогом! Коњ ме већ чека.
3
Иван Петрович се окрете у месту, заврте главом и махнувши руном за „аdieu" потрча кући.
— Несрећник! — рече Грохољски, испративши га погледом и уздахну дубоко.
— Зашто је несрећник? — упита Лиза.
— Види тебе, а нема права да каже да си његова!
„Будала!" осмели се да помисли Лиза. „Пачавра."
Пред вече је Лиза грлила и љубила Мишутку, кога је донео Никифор. Мишутка се из почетка
расплакао, а над су му понудили слатко од дрењина, почео је да се умиљато осмехује.
Три дана Грохољски и Лиза нису видели Бугрова. Негде се губио и само ноћу био код куће. Али
четвртог дана појавио се код њих опет за време ручка... Дошао је, обома пружио руку и сео за сто. Лице му
је било озбиљно.
— Дошао сам послом — рече. — Прочитајте! И даде Грохољском писмо.
Грохољски наглас прочита следеће:
— Љубазни и незаборавни сине Јоване, утехо моја! Добио сам твоје поштовано и љубављу крцато
писмо, у коме позиваш свог престарелог оца на дивни и за одмор погодни Крим да се надише пријатног
ваздуха и види непознате крајеве. На ово твоје писмо одговарам да ћу, кад узмем одсуство, доћи к теби, али
не надуго. Мој колега, отац Герасим, болешљив је и слабуњав човек па не може дуже времена остати сам.
Много ме дира што не заборављаш своје родитеље, оца и мајку своју. Оца пазиш, а мајку спомињеш у
молитвама својим, јер то се тако и приличи. Дочекај ме у Федосији... Какав је град Федосија? Колики је?
Биће ми веома драго да га видим. Твоја кума која те на крштењу држала зове се Федосија. Ти пишеш да ти
је бог помогао да добијеш 200.000. То је примамљиво! Али ми није мило што си, пошто си у служби догурао
тек до малог чина, напустио службу. Заувек. И богати треба да службују. Благосиљам те увек, сада и вечно.
Поздравља те Андронов Иља и Серјошка. Добро би било да им пошаљеш по десетицу. Сиротују! Воли те
твој отац, свештеник Петар Бугров.
Грохољски је наглас прочитав оно писмо и заједно с Лизом упитно погледао Бугрова.
— Видите у чему је ствар — поче, муцајући Иван Петрович. — Молио бих те, Лизо, док он буде
овде, да му не излазиш на очи, да се сакријеш. Писао сам му да си болесна и да си отпутовала на Кавказ
да се лечиш. Ако би те сусрео, онда . .. знаш и сама ... Незгодно ... Хм...
— Добро — рече Лиза.
„Може", помисли Грохољски. „Ако се он жртвује, зашто да се не жртвујемо и ми?"
— Молим те ... Ако те он види .. . биће невоље... Он је човек строгих начела. Проклеће нас у седам
цркава. Ти, Лизо, немој излазити из собе, и ништа више . .. Он овде неће бити дуго. Не брини...
Отац Петар није дозволио да га дуго чекају. Једног јутра дотрча Иван Петрович и тајанственим тоном
прошишта:
— Стигао је! Сад спава! Онда, молим вас!
И Лиза је остала да седи измеёу четири зида. Није дозвољавала себи да изаёе ни у двориште ни на
терасу. Могла је да види небо само кроз завесе на прозорима ... На њену несрећу, татица Ивана Петровича
је стално био под ведрим небом, па је чаки спавао на тераси. Обично је отац Петар, мали поп у смеёој
мантији и цилиндру с подигнутим ивицама, полагано шеткао око вила и радознало гледао кроз своје
старачке наочаре „незнане крајеве". Пратио га је Иван Петрович са „Станиславом" на грудима. Он орден
обично није носио, али је пред родбином волео да се похвали. Кад би био у друштву роёака, увек је
стављао орден Станислава.
Лиза је умирала од досаде. И Грохољски је патио. Морао је да шета сам, без друштва. Само што
није плакао, али морао се покоравати судбини. Поред тога би још сваког јутра дотрчао Бугров и шиштећи
саопштавао билтен о здрављу малог оца Петра, а то никога није интересовало. Дојадио им је с тим
билтенима.
— Ноћас је добро спавао! — саопштавао би он.__
А јуче се љутио што нема киселих краставаца.. . Мишутку је заволео. Стално га глади по глави. ..
Најзад, после две недеље по прилици, мали отац Петар је прошетао последњи пут око вила и, на
3
Збогом (франц.).

велику срећу Грохољског, отпутовао. Нашетао се и отпутовао веома задовољан. Грохољски и Лиза су опет
почели да живе по старом. Грохољски је опет почео да благосиља своју судбину... Али његова срећа није
била дугог века... Наишла је нова невоља, гора од оца Петра.
Иван Петрович се навадио да им долази сваки дан. Иван Петрович је, отворено говорећи, силан —
али веома тежак човек. Он је долазио к њима у време ручка, ручао код њих и седео врло дуго. То још не би
било страшно. Али се њему уз ручак морала куповати вотка, коју Грохољски није подносио. Испијао је по
пет чашица и говорио стално за време ручка. Па ни то не би било страшно. Али знао је да седи код њих до
два сата ноћу и није им дао да спавају ... А што је најважније, дозвољавао је себи да говори оно о чему би
требало ћутати . . . Кад би се око два сата ноћу напио вотке и шампањца, узимао би у руке Мишутку и
плачући му говорио пред Грохољским и Лизом:
— Сине мој, Михаиле! Шта сам ја? Ко сам? Ја сам ... подлац! Продао сам твоју мајку! Продао за
тридесет сребрњака. .. Нека ме бог казни! Михаиле Иваничу! Прасенце! Где је твоја мајка? Фуј! Нема је!
Продата у ропство! Па шта онда? Подлац сам ја. .. Дакле.. .
Од ових суза и речи Грохољском се превртала утроба. Бојажљиво би погледао у пребледелу Лизу и
кршио руке.
— Идите да спавате, Иване Петровичу! — говорио би бојажљиво.
— И отићи ћу... Хајдемо, Мишутка! Бог нека нам суди! Не могу ни да помишљам на сан кад знам да
је моја жена робиња. .. Али Грохољски није крив . . . Моја роба, његов новац . .. Слободном слобода,
спасеном рај ...
Ни дању Иван Петрович није Грохољском био ништа мање неподношљив. Он се, на велики ужас
Грохољског, није одвајао од Лизе. Пецао је с њом рибу, причао јој вицеве, шетао с њом. Чак ју је једном,
користећи се прехладом Грохољског, возио у својој кочији бог те пита куда до мркле ноћи...
„То је одвратно! Нечовечно!" мислио је Грохољски, гризући усне.
Грохољски је волео да сваког тренутка љуби Лизу. Без тих сладуњавих пољубаца он није могао да
живи, а љубити се пред Иваном Петровичем било је ипак некако неугодно ... Мучење! Сиромашак се осећао
усамљен. Али се убрзо судбина сажалила над њим. Иван Петрович је одједном некуда ишчезао целу
недељу дана. Дошли су му гости и одвукли га са собом. Повели су и Мишутку.
Једног јутра Грохољски је дошао у своју вилу из шетње весео, сав је сијао.
— Дошао је — рече он Лизи, трљајући руке... Веома ми је драго што је дошао .. . Хахаха!
— Што се смејеш?
— С њим су жене . . .
— Какве жене?
— Не знам ... То је добро што је почео са женама ...Чак одлично ...Још је тако млад, тако свеж...
Доёи овамо! Погледај . ..
Грохољски поведе Лизу на терасу и показа јој на вилу преко пута. Обоје се ухватише за стомак и
закикоташе. Било им је смешно. На тераси виле преко пута стајао је Иван Петрович и осмехивао се. Доле,
испод терасе, стајале су неке две смеёе даме и Мишутка. Даме су нешто гласно говориле на француском и
смејале се.
— Францускиње — примети Грохољски. — Она, ближа нама, чак је врло згодна, лака роба, али то не
мари... И меёу таквима има добрих жена.. Ипак, како су оне . . . насртљиве.
Смешно је било што се Иван Петрович савио преко терасе и својим дугим рукама обујмио рамена
једне од тих Францускиња и, док се она кикотала, подигнуо ју је и спустио на терасу.
Пошто је подигао обе даме на терасу, он подиже и Мишутку. Даме поново стрчаше доле и опет поче
исто подизање ...
— Добре мишиће ...има! — мрмљао је Грохољски гледајући ову сцену.
Подизање се понављало шест пута. Даме су биле тако љупке да се нимало нису стиделе што јак
ветар располаже њиховим хаљинама које су се вијориле. Грохољски би стидљиво обарао поглед кад би
даме, дошавши до балкона, пребацивале ноге преко ограде. А Лиза је гледала и смејала се! А што и не би?
Нису се непристојно понашали мушкарци којих је она, жена, требало да се стиди — већ даме!
Увече дотрча Иван Петрович и стидљиво изјави да је он сад породичан човек.
— Немојте помислити да су оне било ко — рече. — Истина, оне су Францускиње, стално вичу, пију
вино.. . али зна се! Такво је француско васпитање! Шта се ту може. . . Мени их је... — додаде Иван Петрович
— уступио кнез... Готово бесплатно... .,Узми, па узми..." Мораћу вас негде упознати са кнезом. Културан
човек! Стално пише, пише ... А знате како се оне зову? Једна Фани, друга Изабела ... Европа! Хахаха ...
Запад! Збогом!
Иван Петрович је оставио на миру Лизу и Грохољског и прилепио се за своје даме. По цео дан се из
његове виле чуо говор, смех, звецкање посуёа. Светла се нису гасила до дубоко у ноћ. Грохољски је уживао
у миру. Најзад се после дуге мучне паузе, опет осећао срећан и спокојан. Иван Петрович са две није
доживљавао такву срећу какву је он уживао са једном. Али, авај! Судбина нема срце. Она се поиграва са
Грохољскима, Лизама, Иванима, Мишуткама као с пионима. Грохољски је опет изгубио мир.
Једном (после недељу и по дана), пошто се касно пробудио, он изаёе на терасу и виде слику која га
је запањила, озлоједила и огорчила. Под терасом виле преко пута стајале су Францускиње и меёу њима
Лиза. Она је разговарала и искоса бацала погледе на своју вилу: да се није пробудио онај тирании, деспот?

(Тако је Грохољски себи објаснио те погледе). Иван Петрович, који је стајао на тераси засуканих рукава
подиже увис Изабелу, па Фани па ... Лизу. Кад је подизао Лизу, Грохољском се учинило да ју привукао к
себи... И Лиза је пребацила једну ногу преко ограде... О, те жене! Све до једне су сфинге.
Кад се Лиза вратила од мужа кући и, као да ништа није било, на прстима ушла у спаваћу собу,
Грохољски је лежао блед с црвеним печатима на образима, у пози потпуно изнемоглог човека, и јечао.
Кад виде Лизу, он скочи с кревета и стаде корачати по спаваћој соби.
— И ви тако? — зацича он високим тенором. — И ви тако? Веома сам вам захвалан! То је гнусно,
милостива госпоёо! На крају крајева, неморално! Схватите то!
Лиза побледе и, разуме се, заплака. Жене, над осећају да су у праву, грде и плачу, а кад су свесне
своје кривице, онда само плачу.
— Заједно с тим развратницама?! То ... Ово ... ово . . . то је испод сваке критике! Па ви знате ко су
оне? То су жене које се продају! Кокоте! И ви, поштена жена, кренули сте као и оне?! А онај . .. онај! Шта он
хоће? Шта још хоће од мене?! Не схватам! Дао сам му половину свог иметка, дао сам му и више. Сами
знате! Дао сам му оно што ја немам... Готово све сам му дао ... А он! Ја сам подносио ,,ти" измеёу вас и
њега, на што он више нема никаквог права, подносио ваше шетње, пољупце после ручка... све сам
подносио, али ово нећу.. . Ја или он! Више нисам у стању да овако живим...нисам! Ти то и сама схваташ. ..
Или ја или он... Доста је! Чаша је већ пуна .. . Ја сам и овако много препатио .. . Сад идем да с њим
поразговарам... Овог часа! Шта је он У ствари? Пази какав је! Е, не! Залуд он тако много мисли о себи . . .
Грохољски је напричао још врло много храбрих и оштрих ствари, али „одмах" није отишао: уплашио
се и постидео. После три дана пошао је к Ивану Петровичу.
Када је ушао у његове одаје, зинуо је од чуда. Запањили су га раскош и богатство којим је себе
окружио Бугров. Пресвлаке од сомота, ужасно скупе столице...да ти је непријатно ући. Грохољскн је у свом
веку видео много богатих људи, али ни код једног није видео такав бес и раскош. А какав је тек русвај видео
кад је несхватљиво узнемирен ушао у салу? На клавиру су биле разбацане тацне с комадићима хлеба, на
столици чаша, под столицом корпа с некаквим крпетинама. На прозорима разбацане љуске од ораха. И сам
Бугров, кад је ушао Грохољски, није био баш уредан. Корачао је по сали црвен, неочешљан, у доњем рубљу
и говорио сам са собом... Очигледно је због нечег био јако изнервиран. Ту, у сали, на дивану седео је
Мишутка и раздирао ваздух својом продорном вриском.
— Ово је ужасно, Григорије Васиљичу! — поче Бугров кад је видео Грохољског. — Такав неред,
такав неред... Седите, молим вас. Извините што сам ја у костиму Адама и Еве ... Та ништа ... Свуда
ужасан неред! Не схватамо како ти људи могу овде живети? Не разумем. Послуга је непослушна, клима
грозна, све је скупо... Ућути! — викну Бугров, заставши испред Мишутке. — Ућути! Теби се говори! Стоко!
Нећеш да ућутиш?
И Бугров повуче Мишутку за уво. То је гнусно, Иване Петровичу! — поче Грохољски плачним
гласом. — Зар се смеју тући тако мала деца? Какав сте ви, збиља ...
— А он нека не урла ... Ућути! Ишибаћу те!
— Не плачи, Мишо, душо моја ... Тата те више неће такнути. Не туците га, Иване Петровичу! Па он
је још дете . . . Деде . . . Хоћеш коњића? Ја ћу ти послати коњића ...Како сте ви, збиља, тврдог срца...
Грохољски поћута, па упита:
— А како су ваше даме, Иване Петровичу?
— Никако . . . Отерао сам ... Без пардона. Још би их задржао, али није згодно: дечко расте . . . Очев
пример... Да сам сам, било би друго ... А и што да их држим? Пф! Права комедија! Ја њима руски, оне мени
француски... Ништа не разумеју, па да их убијеш.
— А ја до вас послом, Иване Петровичу, да поразговарамо. Хм. . . Није нешто нарочито, него тако ...
две три речи ... У суштини имам молбу на вас.
— Какву?
— Не налазите ли ви да треба да одете... одавде? Нама је веома драго, али, знате, неугодно је...
Схватићете ме. Некако је неугодно... Неки неодреёени односи, вечито непријатно осећање у односима меёу
нама... Морамо се растати...Чак је то неопходно. Опростите ми, али... Ви сами, наравне, схватате да у
сличним случајевима заједнички живот наводи на ...размишљања ...Односно, не ... на размишљања, него
се појављује неко непријатно осећање...
— Да ... То је тако. Ја сам о томе мислио. Добро, отпутоваћу.
— Ми ћемо вам бити веома захвални. Верујте, Иване Петровичу, да ћемо сачувати најлепшу
успомену на вас! Жртва коју ...
— Добро ... Само куда да денем све ово? Чујте купите од мене овај намештај! Хоћете ли! Није скуп
... Осам ... десет хиљада ... Намештај, кочија, клавир...
— Добро... Даћу вам десет ...
— Е, одлично! Сутра идем... Отићи ћу у Москву. А овде је немогуће живети! Све је скупо! Стра-
ховито скупо! Новац само иде . .. Направит корак, оде хиљадарка... Ја овако не могу ... Ја имам породицу ...
И хвала богу, што купујете мој намештај. Ипак ће бити више новаца, иначе сам сасвим банкротирао.. .
Грохољски устаде, опрости се са Бугровом и ликујући оде кући. Увече му је послао десет хиљада.
Сутрадан ујутру рано Бугров и Мишутка су већ били у Федосији.

III
Прошло је неколико месеци. Дошло је пролеће.
С пролећа су дошли и ведри, светли дани, када живот није мрзак и досадан и кад земља прекрасно
изгледа ... С мора и поља дувају топли ветрови... Земљу прекрива свежа трава, на дрвећу се зелени ново
лишће. Природа је ускрснула и појавила се у новом руху.
Чини се да би и у човеку требало да бујају нове наде и нове жеље кад је у природи све обновлено,
младо, свеже. Али човека је тешко препородити.
Грохољски је још живео у истој оној вили. Његове наде и жеље, мале, без много захтева, још су
биле концентрисане на Лизу, само на њу и ни на шта друго! Он, као и пре, није ока одвајао од ње и сладио
се мишљу: „Како сам срећан?" Јадник је, у ствари, и имао осећање да је силно срећан. Лиза је, као и раније,
седела на тераси и с досадом, без разумевања гледала у вилу преко пута и дрвеће око ње, кроз које се
видело плаво море. Она је, као и пре, све више ћутала, често плакала и покаткад стављала облоге од
слачице Грохољском. Уосталом, можемо јој честитати на нечем новом. У њу се усадио црвтуга. Она је много
туговала, туговала за сином, туговала за преёашњим животом, за веселошћу. Ранији живот није био баш
нарочито весео, али ипак веселији од садашњег... Док је живела с мужем, каткад је ишла у позориште, у
клуб, код познаника. А овде с Грохољским? Овде је пусто, тихо ... Поред ње је само један човек, а и тај, са
својим болестима и сладуњавим пољупцима, сваког часа личи на старог, мирног дедицу који вечно плаче од
радости. Досадно! Овде нема Михеја Сергејича, који је волео да с њом игра мазурку, нема ни Спиридона
Николајича, сина главног уредника „Губернијских новости!" Спиридон Николајич дивно пева и чита стихове.
Нема стола са запуском ни гостију, нема Герасимове, дадиље која је стално фрчала на њу што је јела много
слатког . . . Никога нема! Просто да умреш од туге. Грохољски се радовао својој усамљености, али... залуд
се радовао. Пре времена је платно за свој егоизам. Почетном маја кад је изгледало да је и сам ваздух у
нешто заљубљен и да замире од среће, Грохољски је изгубио све: и вољену жену, и...
Бугров је и ове године допутовао на Крим. Није изнајмио вилу преко пута, већ се с Мишутком
потуцао по кримским градовима. У градовима је јео, пио, спавао и играо карте. На риболов, лов, на
Францускиње, које су га, меёу нама буди речено, опљачкале, он је сасвим изгубио вољу. Смршао је,
престао да блиста и да се широко осмехује, обукао се у дебело грубо платно. Иван Петрович је с времена
на време посећивао и вилу Грохољског. Доносио је Лизи слатко, бомбоне, воће и као да се трудно да јој
разбије досаду. Грохољског те песете нису узнемиравале, тим пре што су биле ретке, кратке и, по свој
прилици, више због Мишутке, који се ни због чега и ни због кога није могао лишити права да се виёа с
мајком. Бугров је(долазио, предавав поклоне и пошто би рекао неколико речи, одлазио. И тих неколико речи
он није говорио Лизи него Грохољском. Лизи се није обраћао. И Грохољски је био спокојан.. . Али постоји
руска пословица коју Грохољски не би требало да сметне с ума „Не бој се пса који лаје, него оног коју ћути
..." Пословица пакосна, али у практичном животу понекад веома неопходна.
Једном, шетајући по врту, Грохољски је чуо два гласа. Један је био мушки, други женски. Први је био
Бугровљев, други Лизин. Грохољски је прислушкивао и, побледевши као смрт, закорачио према
саговорницима. Застао је иза жбуна јоргована и стао да посматра и слуша. И руке и ноге су му се охладиле.
По челу му избио хладан зној. Да не затетура или не падне, ухватио се рукама за гране јоргована. Све је
свршено!
Бугров је држао Лизу око струка и говорио јој:
— Мила моја! Шта можемо? Тако је, значи, бог хтео. Подлац сам ја ... Продао сам те. Полакомио сам
се на Иродово богатство, пусто му остало ... А шта имам од тог богатства? Само немир и разметање! Ни
мира, ни среће, ни положаја.. . Седиш као ёутурум на једном месту и ни корак напред... Чула си? Андрујшка
Маркузин је унапреёен за шефа одсека. . . Андрјушка, она будала! А ја седим.. . Господе, господе! Тебе сам
се лишио, среће се лишио. Ја сам подлац! Гад! Мислиш ли да ће ми лепо бити на страшном суду?
— Отидимо одавде, Вања! — заплака Лиза. — Досадно ми је ... Умирем од туге.
— Немогуће . . . новац је узет.
— Па врати га!
— Радо бих га дао, али немам. Све сам проћердао! Треба се покорити, роёена ... То нас кажњава
бог. Мене због користољубља, а тебе због лакомислености. Шта ћемо? Кидаћемо се... На оном свету
биће лакше.
И под најездом религиозник осећања Бугров диже очи према небу.
— Али ја овде не могу да живим! Досадно ми је!
— Шта да радимо? А мени није досадно? Зар ми је без тебе весело? Сав сам изнурен, исцрпљен! И
груди су почеле да ме боле!... Ти си ми законита жена, тело мога тела, једно тело... Живи, трпи! А ја, а ја ћу
путовати, посећиваћу те.
И нагнувши се према Лизи Бугров прошапута, али ипак тако гласно да се чуло на неколико корака.
— Ја ћу к теби Лизањка и ноћу доћи... Не брини ... Ја сам у Федосији, близу ... Живећу овде поред
тебе док све не профућкам... А профућкаћу ускоро све до копејке! Ееех! И какав ми је ово живот? Досада,
сав сам болестан... и груди ме боле и стомак боли ...
Бугров ућута. Дошао је ред на Лизу... Боже мој, како је та жена сурова! Почела је да плаче, да се
жали, да набраја све мане свога љубавника, своје муке... Грохољски се, слушајући је, осећао као разбојник,

зликовац, упропаститељ . . .
— Он ме је измучио! — заврши Лиза. Пољубивши се на растанку с Лизом и излазиће кроз вратанца,
Бугров налете на Грохољског, који је стајао поред врата и чекао њега.
— Иване Петровичу! — рече Грохољски тоном самртника. — Све сам чуо и видео ... То је нечасно с
ваше стране, али ја вас не кривим ... И ви је волите... Али схватите да је она моја! Моја! Ја не могу да живим
без ње! Како ви то не разумете? Па, рецимо, ви је волите, патите, али зар вам ја нисам платио бар
делимично за ваше патње? Отпутујте, кумим вас богом! Отпутујте одавде заувек. Преклињем вас. Иначе
ћете ме убити.
— Немам куда да отпутујем — мукло изговори Бугров.
— Хм. Ви сте већ све потрошили ... Ви сте човек који се лако занесе ... Па, добро ... Путујте на моје
имање у черниговску губернију ... Хоћете? Поклањам вам то имање ,.. Оно је мало, али лепо. Часна реч,
лепо је!
Бугров се широко осмехну. Одједном осети као да је на седмом небу.
— Ја вам поклањам ... Данас ћу писати управнику имања и послаћу му пуномоћ за пренос тапије.
Свуда причајте да сте га купили... Идите! Преклињем вас.
— Добро .. . Отпутоваћу .. . Ја схватам.
— Хајдемо код бележника... Одмах — рече сад већ весело Грохољски и поёе да нареди да се
упрегну коњи.
Сутрадан увече кад је Лиза седела на клупи на којој је обично имала рандеву с Иваном Петровичем,
тихо јој приёе Грохољски. Он седе поред ње и узе је за руку.
— Досадно ти је, Лизо? — поче после краћег ћутања. — Досаёујеш се? Зашто не одемо некуд? Због
чега стално седимо код куће? Треба путовати, веселити се, стварати познанства . . .Треба, треба?
— Мени ништа не треба — рече Лиза и, бледа, мршава, погледа пут стазе којом јој је обично
долазио Бугров.
Грохољски се замисли. Он је знао кога она чека и ко јој је потребан.
— Хајдемо кући, Лизо, — рече он. — Овде је влажно...
— Иди ... ја ћу сада доћи. Грохољски се опет замисли.
— Ти чекаш њега? — упита је и направи гримасу као да му је неко усијаним гвозденим клештима
шчепао срце.
— Да ... Хтела бих да пошаљем Миши чарапице.
— Он неће доћи.
— Како знаш?
— Отпутовао је . . . Лиза разрогачи очи.
— Отпутовао је . . . Отпутовао у черниговску губернију. Ја сам му поклонно своје имање ...
Лиза страшно побледе и, да не би пала, ухвати се за раме Грохољског.
— Ја сам га испратио на брод ... У три сата.. . Лиза се одједном ухвати за главу, заљуља се,
паде на клупу и поче сва да се тресе.
— Вања! — поче да дозива. — Вања! Идем и ја, Вања! .. . Мили мој!
И доби хистеричан иапад . ..
И од те вечери све до јула, у врту по коме су шетали становници вила могле су се видети две сенке.
Сенке су се шетале од јутра до мрака и квариле расположење становницима вила. За Лизином сенком
непрекидно је корачала сенка Грохољског. Ја их називам сенкама зато што су обоје изгубили свој
преёашњи лик.
Обоје су смршали, побледели, згрчили се и више подсећали на сенке него на живе људе ... Обоје су
се сушили као бува у класичном вицу о Јеврејину који је продавао прашак против бува.
Почетком јула Лиза је побегла од Грохољског, оставивши му цедуљу у којој је написала да иде код
„сина" на извесно време. На извесно време! Побегла је ноћу док је Грохољски спавао.
Пошто је прочитао њено писмо, Грохољски се цела недеље мувао око виле као луд, није јео ни
спавао. У августу је преболео повратни тифус, а у септембру Отпутовао у иностранство. У иностранству се
пропио. Мислио је да ће наћи смирење у вину и разврату... Проћердао је сав иметак, али му јаднику није
успело да из главе избаци лик вољене жене с мачјом њушкицом. Од среће се не умире, не умире се ни од
несреће. Грохољски је поседео, али није умро. И до сада је жив. Из иностранства је кренуо да „једним оком"
погледа Лизу. Бугров га је дочекао раширених руку и задржао га у гостима на неодреёено време. Он све до
сада гостује код Бугрова.
Ове године сам морао да проёем кроз Гроховљевку, имање Бугрова. Домаћине сам затекао за ве-
чером. Иван Петрович ми се страшно обрадовао и навалио да ме служи. Угојио се и нешто мало
омлитавио. Лице му је као и раније сито, масно и ружичасто. Још није оћелавио. И Лиза се угојила.
Гојазност јој у лицу није добро стајала. Њено лице је почело да губи мачји израз и да се, авај, приближава
изразу фоке. Образи јој се гоје и горе и напгред и лево и десно. Бугрови живе изврсно. Свега имају много.
Пуна кућа послуге и намирница.
Кад смо вечерали, повео се разговор. Заборавивши да Лиза не свира, замолио сам је да нешто
одсвира на клавиру.
— Она не свира! — рече Бугров. — Она ми није свирачица ... Еј! Које то? Иване! Позови овамо

Григорија Васиљевича! Шта он тамо ради? — И обративши се мени, Бугров додаде: — Сад ће доћи
свирач...Свира на гитари. А клавир држимо због Мишутке, он учи . . .
После отприлике пет минута у собу уёе Грохољски, послан, неочешљан, необријан ...Он уёе,
поклони ми се и седе по страни.
— Ама, ко тако рано леже да спава? — обрати му се Бугров. — Какав си ти, братац! Само спаваш,
само спаваш.. . Спавалица. Хајде, одсвирај нам нешто весело...
Грохољски наштимова гитару, удари по жицама и запева:
„Јуче сам чекала друга . .."
Ја сам слушао песму, гледао ситу Бугровљеву њушку и мислио: „Гадна њушка". Плакало ми се.
Кад је завршио певање, Грохољски нам се поклони па изаёе.
— И шта да радим с њим? — обрати ми се, по његовом одласку, Бугров. — Мука жива ми је с њим!
Дању само размишља...а ноћу јечи...Спава, а јечи и јауче ...То је нека болеет... Нисам наметан шта да радим
с њим! Не да нам спавати. .. Бојим се да не помери памећу. Помислиће се да лоше живи код мене... А
зашто лоше? И једе с нама, и пије с нама...Само му новац не дајемо. Пропиће или ће разбацати. Још једна
беда на моју главу! Господе, опрости мени грешнику.
Задржали су ме да преноћим. Кад сам се сутрадан ујутро пробудио, у суседној соби Бугров је не-
коме држао придику.
— Реци будали да се богу моли, а он ће и чело разлупати! Ама, ко весла боји зеленом бојом?!
Промисли, луда главо! Размисли! Што ћутиш.
— Ја... ја ... погрешио сам — прав дао се промукли тенор.
Тај тенор је припадао Грохољском. На станицу ме је пратио Грохољски.
— Он је деспот, тирании — шапутао ми је целим путем. — Он је племенит човек, али је тирании! Код
њега ни срце ни мозак нису развијени... Мучи ме! Да није ове племените жене, ја бих давно отишао од њега.
Жао ми је да је оставим. Удвоје се некако лакше трпи.
Грохољски уздахну, па настави:
— Она је трудна. — Видели сте? То је, у ствари, моје дете ...Моје ...Она је врло брзо схватила своју
грешку и дала се мени. Она њега не подноси...
— Млакоња сте ви! — нисам могао да се уздржим и да не кажем Грохољском.
— Да, ја сам слабић . . . Све је то тачно. Такав сам се родио. Знате како је дошло до мог роёења?
Мој покојни отац је много злостављао једног ситног чиновника. Страховито га је злостављао! Живот му је
тровао! А покојна мајчица је била болећива срца, била је из народа, граёанка...Из сажаљења лепо узме, па
се с њим зближи. Тако, господине...И родих се ја... Од злостављања... Па откуд ту може бити карактера.
Откуда? Друго звоно звони...Збогом! Навратите опет к нама, али немојте рећи Ивану Петровичу oво што сам
вам о њему говорио.
Ја се руковах с Грохољским и ускочих у вагон. Он се поклони моме вагону и поёе према бачви с
водом. Припило му се изгледа ...
ПРЕРУШЕНИ (6)
Вече. Улицом иде шаролика гомила, у њој пијани кожуси и гуњеви. Смех, жагор и скакутање. Испред
гомиле поскакује малени војник у старом шињелу и нахереној капи.
У сусрет гомили иде „унтер".
— Зашто ме не поздрављаш? — окомљује се „унтер" на маленог војника. — Дела? Зашто? Чекај!
Ко си ти? Зашто?
— Драги мој, ма ми смо прерушени — вели женским гласом војник, и гомила се заједно с „унтером"
кикоће громким смехом ...
* * *
У ложи седи лепа, пуначка госпоёа; тешко јој је одредити године, али је још млада, и још дуго ће
бити млада ... Одевена је раскошно. На белим рукама има по масивну гривну, на грудима брилијантски
брош. Крај ње лежи бунда од хиљаду рубаља. У ходнику је чека лакеј са ширитима, а на улици пар вранаца
и саонице с покривачем за ноге од медвеёег крзна... Сито, лепо лице и све око ње казује: „Ја сам срећна и
богата". Али не верујте, читаоче!
„Ја сам прерушена — мисли она. — Сутра или прекосутра барон ће се спанёати с Nadine и скинуће
с мене све ово ..."
* * *
За карташким столом седи дебељко у фраку, с троструким подвољком и белим рукама. Крај његових
руку је гомила новца. Он губи, али није потишен. Напротив, осмехује се. Та за њега не представља ништа
да изгуби хиљаду, две. У трпезарији неколико слугу припрема за њега остриге, шампањац и фазане. Он
воли добро да вечера. После вечере одвешће се каруцама к њоj. Она га чека. Зар не, он лепо живи? Он је
срећан! Али погледајте каква се бесмислица врзма по његовој у сало огрезлој глави!

„Ја сам прерушен. Наићи ће ревизија, и сви ће сазнати да сам ја само прерушен! . . ."
* * *
На суду адвокат брани оптужену. То је лепушкаста жена бескрајно тужног лица, невинашце! Бог
види да је она невина! Адвокатове очи пламте, образи му горе, у гласу се осећају сузе... Он пати због
оптужене, и ако је осуде, пресвиснуће од туге!... Публика га слуша, обамире од задовољства и стрепи да он
не пресвисне. „Он је песник" — шапућу слушаоци. Али се он само претвара да је песник!
„Дај ми, тужиоче, коју стотку више, ја бих је отпремио где јој је место! — мисли он. — У улози тужиоца био
бих ефикаснији!"
* * *
Селом иде пијани сељак, пева ирастеже хармонику. На лицу му пијано блаженство. Он се кикоће и
поиграва. Весело живи, зар не? Не, он је прерушен.
„Ја бих да ждерем", мисли он.
* * *
Млади професорлекар држи приступив предавање. Он уверава да нема веће среће доли служити
науци. „Наука је све! — каже он — она је живот.
И њему верују.. . Али би за њега казали да је прерушен кад би чули шта је рекао својој жени после
предавања. Рекао јој је:
— Сада сам ја, драга моја, професор. Професор има десет пута већу праксу од обичног лекара.
Сада рачунам да ћу имати двадесет пет хиљада рубаља годишње.
* * *
Шест улаза, море светлости, мноштво света, жандарми, мешетари. То је позориште. Изнад тих
врата, као у Ермитажу поред Лентовског, стоји натпис: „Сатира и поука!" Овде много плаћају, пишу дуже
рецензије, много аплаудирају и ретко ућуткују... Храм!
Али тај је храм прерушен. Ако здерете „сатиру и поуку", неће вам бити тешко да прочитате:
— Канкан и изругивање.
РАДОСТ (7)
Била је поноћ. Узбуёен и разбарушене косе, Мића Кулдаров улете у стан својих родитеља и поче
јурити кроз све собе. Родитељи се већ спремаху да легну. Сестра је лежала у кревету и довршавала читање
последње странице неког романа. Браћа, гимназисти, су спавали.
— Откуд ти сад? — зачудише се родитељи. — Шта ти је?
— Ох, не питајте! То уопште нисам очекивао! Не, нисам се надао! Па то је ... то је просто
невероватно!
Мића поче да се смеје и седе у наслоњачу, јер од среће није могао да се држи на ногама.
— То је невероватно! Не можете ни замислити! Погледајте!
Сестра скочи из кревета, и огрнута покривачем приёе брату. Гимназисти се пробудише.
— Шта је теби? Страшно си пребледео!
— То је од радости, мама! Јер за мене зна цела Русија! Ево! Пре сте само ви знали да постоји неки
Мића Кулдаров, а сад то зна цела Русија! Мама! Ох, боже!
Мића скочи, пројури кроз све собе, и опет седе.
— Ама, шта се десило? Говори!
— Ви живите као неки дивљаци, новине не читате, не обраћате пажњу на штампу, а у новинама има
толико занимљивих ствари! Ако се нешто деси, одмах се јавља, ништа се не може сакрити! Како сам
срећан! О, боже! Јер у новинама се пише само о знаменитом људима, а ето и о мени пишу!...
— Шта кажеш! Где!
Отац пребледе. Мама погледа на икону, па се прекрсти. Гимназисти скочише, и онако у кратким
ноћним кошуљама приёоше најстаријем брату.
— Да, да! Објавили чланак о мени! Сад цела Русија зна за мене! Ви, мама, сачувајте овај број за
успомену! Читаћемо понекад! Ево, погледајте!
Мића извади из џепа новине, пружи их оцу и показа прстом место окружено плавом оловком.
— Читајте!
Отац намести наочаре.
— Читајте само!
Мама погледа на икону и прекрати се. Тата се накашље и поче да чита:
„29-ог децембра, у једанаест часова увече, чиновник Димитрије Кулдаров ..."
— Видите ли, видите? Читајте даље!

„ ...чиновник Димитрије Кулдаров, излазећи из пивнице која се налазила на Малој Броној улици, у
кући Козахина, и будући у пијаном стању ..."
— То сам са Семјоном Петровичем ... Описано је све до детаља! Наставите! Даље! Слушајте!
„ ... и будући у пијаном стању, спотакао се и пао под коња кочијаша Ивана Дротова, сељака из села
Дурикина, среза јухновскога, који је ту стајао. Пошто је прескочио преко Кулдарова и прегазио га саоницама
у којима се налазио московски трговац друге гилде, Степан Луков, преплашени коњ је појурио улицом док га
нису ухватили неки вратари. Налазећи се у почетку у несвести, Кулдаров је пренет у оближњи кварт и
подвргнут лекарском прегледу. Удар који је добио по потиљку . . ."
— То сам се ја о рукуницу ударно, тата. Даље! Читајте даље!
„ ... који је добио по потиљку, лекар сматра лаким. О догаёају је састављен записник. Кулдарову је
указана лекарска помоћ ..."
— Рекли су ми да мећем хладне облоге на потиљак. Јесте ли прочитали? А! Ето видите? Сад је то
обишло целу Русију! Дајте ми те новине!
Мића узе новине, пресави их и стави у џеп.
— Отрчаћу до Макарових, да им покажем ... Треба и Ивањицкима да покажем, Наталији Ивановној
и Анисиму Иљичу ... Идем! Збогом!
Мића стави на главу качкет с кокардом, па сав срећан и радостан истрча на улицу.
ДВОЈИЦА У ЈЕДНОМ (8)
Не верујте тим јудама, камелеонима! Данас је лакше изгубити веру него стару рукавицу — и jа сам
је изгубио!
Било је вече. Возио сам се коњским трамвајем. Мени, као личности на високом положају, не
приличи да се возим коњским трамвајем, али овога пута сам био у великој бунди и могао сам да се сакријем
у оковратник од куне. А, знате, и јефтиније је... Без обзира на то што је било касно и хладно, вагон је био
дупке пун. Мене нико није препознао. Кунин оковратник је учинио да будем incognito; возио сам се, дремао и
посматрао ове мале људе...
„Не то није он!" мислио сам гледајући једног малог човечуљка у бунди од зечјег крзна. „Ово није он!
Не, није он! Он!
Мислио сам, веровао и нисам веровао својим очима...
Човечуљак у зечјој бундици страшно је лично на Ивана Капитонича, једног од мојих службеника...
Иван Капитонич је мало, кукавно, угњетено биће, које живи само за то да подиже испуштене марамице и
честита празнике! Он је млад, али су му леёа погрбљена, колена вечито клецава, руке умрљане и на готовс
... Лице му је као да су га врата приштинула или мокра крпа изударала. Оно је кисело и јадно; кад га
гледаш, пева ти се „Лучинушка" и плаче ти се. Кад мене види, он дрхти, бледи, црвени, као да ћу га појести
или заклати, а кад га саветујем, он цепти и тресу му се сви удови.
Ја не знам никога понизнијег, ћутљивијег и безначајнијег од њега. Чак не знам ни животињу коjа би била
тиша од њега ...
Човечуљак у зечјој бундици ме је страшно подсећао на њега: прави правцати он! Само човечуљак
није био тако повијен, као он, није изгледао као приштинут, понашао се сувише слободио и, што је
најодвратније, разговарао је са суседом о политици. Слушао га је цео трамвај.
— Гамбета је умро! — говорио је мувајући се и машући рукама. — То иде наруку Бизмарку. Јер
Гамбета зна шта ради! Он би и ратовао с Немцима и узео би им ратну одштету, Иване Матвејичу! Он је био
прави геније! Био је Француз, али је имао руску душу. То је био таленат!
Ах, ти, шљаме један!
Кад му приёе кондуктер с картама, он остави Бизмарка на миру.
— Зашто вам је у колима тако мрачно? — наврзе се на кондуктера. — Шта је, немате свећа? Какав
је то хаос? Нема ко да вас научи намети. У иностранству би вам показали! Није публика овде ради вас, него
ви ради публике! До ёавола! Не разумем шта ради та власт!
Минут касније захтевао је од свих нас да се померимо.
— Померите се! Вама говорим! Дајте госпоёи место! Будите уљуднији? Кондуктеру! Доёите овамо,
кондуктеру! Ви паре узимате, пронаёите место! То је безобразно!
— Овде је забрањено пушење! — викну му кондуктер.
— Ко је то забранио? Ко има то право? То је ускраћивање слободе! Никоме нећу дозволити да
посегне на моју слободу! Ја сам Слободан човек!
Ах, ти, гаде један! Гледао сам му њушку и нисам веровао својим очима. — Не није то он! Немогуће!
Ономе нису познате такве речи, као „слобода" и „Гамбета".
— Нема шта, баш је ред! — рече он бацајући цигарету. — Па живи с таквом господом! Они су
поремећени на бази форме и снова! Формалисти! Филистри! Гњаве!
Ја не издржах и гласно се насмејах. Кад је чуо мој смех, он ме на трен погледа и глас му задрхта.
Препознао је мој смех и вероватно моју бунду. Тренутно му се повише леёа, лице доби кисео израз, глас му
замре, руке се спустите у став мирно, ноге клецнуше. Зачас се изменив. Више нисам сумњао: то је био
Иван Капитонич, мој службеник! Сео је и сакрио нос у зечје крзно.
Сад сам га погледао у лице.

„Зар", помислих, „ова кукавна, угњетена прилика уме да говори такве речи, као што су „филистар" и
„Слободан"? А? Зар? Да, уме. То је невероватно, али тачно ... Ах, ти, шљаме ниједан!"
Па после тога веруј јадним физиономијама тих камелеона!
Ја им више не веруј ем. Доста, неће ми подвалити!
ИСПОВЕСТ (9)
Био је ведар и хладан дан. Осећао сам лакоћу и милину у души, као кочијаш коме су грешком,
уместо бакарног новчића, дали златник. И плакао бих, и смејао се, и молио бих се: мене, обичног слугу, пре-
творили су у благајника. Нисам се радовао што ми је омогућено да крадем. Тада ја још нисам био лопов и
смрвио бих онога ко би ми рекао да ћу с временем завући руку у туё џеп. Ја сам се другоме радовао:
напредовању у служби и безначајној повишици плате, и ничему више.
Мене је, уосталом, радовала и друга околност. Кад сам постао благајник, одмах сам на својим очима
осетио нетто попут ружичастих наочара. Одједном ми се почело чинити да су се људи променили. Часна
реч! Сви као да су некако постали бољи. Наказе постале лепотани, зли се претворили у добре, горди у
смерне, мизантропи у филантропе. И ја као да сам синуо. Видео сам у човеку тако дивне особине какве
раније нисам ни наслућивао. „Чудно" говорив сам посматрајући људе и трљајући очи. Или се с њима нешто
догодило или сам ја раније био глуп и нисам запажао све те особине. „Што су људи дивни!"
На дан мога постављања за благајника и 3. Н. Казусов, један од чланова наше управе, човек горд,
уображен, човек који ниподаштава ситну рибу, дошао је к мени и — шта му би: умилно се смешкајући, почео
је да ме лупка по рамену.
— Превише сте горди за своје године, драги мој, — рекао ми је он. — Није лепо! Зашто никад не
навратите? Грехота је, господине! А код мене се окупља омладина, јако је весело. Кћери ме стално питају;
„Због чега, ви татице не позовете Григорија Кузмича? Па он је тако симпатичан!" А зар могу да га довучем?
Уосталом, кажем, покушаћу, позваћу га Не нећкајте се, пријатељу, него доёите!
Запањујуће! Шта му је? Да није сишао с ума? Био човек људождер и сад одједном.. . ето ти.
Кад сам тога дана дошао кући, био сам забринут. Моја мајка није за ручак изнела два јела, као увек, већ
четири. Увече је, уз чај, изнела слатко и колач с млеком. Сутрадан, опет четири јела, опет слатко. Долазили
су гости и пила се чоколада. Трећег дана опет исто.
— Мамице — рекао сам. — Шта вам је? Због чега сте постали тако издашни, драга? Па моју плату
нису удвостручили. Повишица је незнатна.
Мамица ме је зачуёено погледала.
— Хм, а куд ћеш с новцем? — упитала је. — Да нећеш да слажеш?
Враг би их знао! Татица је наручио бунду, купио нову капу, почео да се лечи минералним водама и
грожёем (у зиму?!?). А после неких пет дана добио сам писмо од брата. Тај ме брат није подносио. Он и ја
смо се разишли због убеёења: њему се чинило да сам ја егоиста, готован, да не умем да се жртвујем, и он
ме је због тога мрзео. У писму сам прочитао следеће: „Драги брате. Ја те волим и ти не можеш замислити
какве паклене муке ми причињава наша сваёа. Хајде да се помиримо! Пружимо руку један другоме и нека
завлада мир! Преклињем те! У очекивању одговора воли те, љуби и грли твој брат Јевлампије." О, мили
брате! Ја сам му одговорио да га љубим и да се радујем. После недељу дана добио сам од њега телеграм:
„Хвала, срећан. Пошаљи сто рубаља. Много потребно. Грли те Ј." Послао сам му сто рубаља.
Променила се и она. Она ме није волела. Кад сам се једном дрзнуо да јој узгред споменем да у
моме срцу нешто нијекако треба, она ме назвала насртљивцем и фркнула ми у лице. А кад ме је срела
недељу дана после мог постављења, она се осмехнула, направила јамице на образима, збунила се ...
Шта је то с вама — упитала је, гледајући ме. — Ви сте се тако пролепшали. Кад пре? Хајдемо да
играмо...
Душица! Већ кроз месец дана њена мајка је постала моја ташта: толико сам се ја пролепшао! За
свадбу је био потребан новац, па сам узео из касе триста рубаља. Што да не узмем кад се зна да ћу их
вратити кад примим плату? Узео сам узгред и за Казусова сто рубаља ... Тражио је на зајам ... не може се
њему не дати. Он је код нас велика зверка и сваког те тренутка може избацити ... (Уредник, закључивши да
је прича помало дугачка, избрисао је на штету ауторског хонорара на овом овде месту осамдесет три,
реда)...
Недељу дана пре хапшења, на њихову молбу, приредио сам им вечеринку. Ђаво их однео, нека
пошљокају и пождеру ако то толико желе. Ја нисам бројао колико је људи било на том пријему код мене,
али се сећам да је мојих девет соба било крцато народа. Било је и старијих и младих... Било је и таквих
пред којима се чак и сам Казусов савијао као гудало. Казусовљеве кћери (најстарија — моја драгана)
заслепљивале су својим хаљинама ... Само цвеће на њима стајало ме је више од хиљаду рубаља! Било је
врло весело ... Трештала је музика, пресијавали се лустери, точно се шампањац... Држани су дуги говори и
кратке здравице. Један човек из новина поклонио ми је оду, а друга баладу ...
— У нас у Русији не умеју да цене такве људе као што је Григорије Кузмич! — викнуо је за вечером
Казусов. — Врло ми је жао! Жао Русије!
И сви ти људи што су викали, давали поклоне, љубили ме, кад бих им окренуо леёа, показивали су
ми шипак.. . Ја сам видео осмехе, шипкове, слушао уздахе...
— Украо је, подлац — шапутали су, злурадо се смешкајући.

Ипак, ни уздаси ни шипкови нису их омели у јелу, пићу и уживању.

Вукови и дијабетичари не једу толико колико су они јели. . . Моја жена, на којој су блистали
брилијанти и злато, приближила ми се и шапнула.
— Тамо се прича да си ти ...украо. Ако је то истина ...чувај се. Ја не могу да живим с лоповом! .. . Ја
ћу отићи!
Она је то говорила и намештала своју хаљину од пет хиљадарки... Враг би се с њима снашао. Исте
те вечери Казусов је узео од мене пет хиљада ... Толико је узео на зајам и Јевлампије ...
— Ако је истина оно што тамо шапућу — рекао ми је принципијелни брат, стављајући новац у џеп —
онда ... чувај се! Ја не могу да будем брат лопова.
После бала сам их све на тројкама одвезао у град.. .
Било је већ скоро шест ујутро кад смо завршили... Онемоћали од вина и жена, они су легли у санке
да се врате ... Кад су санке кренуле, довикнули су ми на растанку.
Сутра је ревизија! — Мега!
Милостива господо и милостиве госпоёе! Заглавио сам! Заглавие сам, или да се изразим дуже: јуче
сам био пристојан, частан, свестрано омиљен, данас сам лупеж, преварант, лопов .. . Вичите сад, грдите,
ударајте на сва звона, згражавајте се, судите, прогањајте, пишите уводнике, бацајте се камењем, али само,
молим вас, не сви! Не сви!
НА ХИПНОТИЗЕРСКОЈ ПРИРЕДБИ (10)
Велика дворана била је осветљена и врвела од света. У њој је господарио хипнотизер. Упркос својој
физичкој беди и ружноћи, сијао је и блистао као ватромет. Смејали су се, аплаудирали и покоравали му се ..
. Људи су бледели пред њим.
А он је, буквално, стварао чуда. Једног је успавао, другог укочио, трећег поставио потиљком на
једну, а петог на другу столицу. Мршавог и високог новинара савио је у спиралу. Нарочито снажан утицај
имао је на даме.
Оне су падале од његовог погледа као муве. Ох, женски нерви! Кад не би њих било, досадно би се
живело на овом свету!
Када је испробавао своју демонску уметност на свима, хипнотизер приёе мени.
— Чини ми се да сте врло поводљиве природе — рече ми. — Ви сте тако осетљиви, подложни
утисцима ... Желите ли да заспите?
— Зашто да не? Изволи, пријатељу, опробај. — Сео сам на столицу насред дворане. Хипнотизер
седе на столицу према мени, узе ме за руке и својим змијским очима упи се у моје јадне очи.
Око нас је била публика.
— Пссст, господо! Псссст ... Тише!
Умирише се људи... Седимо, гледамо један другом у зенице .. . Пролази минут, два .. . Жмарци ми
пролазе низ леёа, срце ми лупа, али не могу да заспим ...
Седимо ... Пролази пет минута, седам ...
— Овај се не да! — рече неко! — Браво! јунак човек!
Седимо и гледамо се... Не спава ми се, чак и не дремам ... Од деловодног протокола општинске или
самоуправне канцеларије ја бих већ давно спавао.. . Публика почиње да шапуће, да се смеје... Хипнотизер
почиње да се снебива и трепће ... Сиромах! Ником није пријатно да доживи фијаско. Спасите га, духови,
пошаљите сан на моје очи!
— Не да се! — рече онај исти глас. — Доста је, престаните! Говорио сам ја да су све ово
махинације!
И гле, у тренутку када сам, послушао пријатељев глас и кренуо да устанем, моја рука је осетила на
длану неки предмет .. . Помоћу чула пипања, ја сам у њему препознао новчаницу. Мој отац је био лекар, а
лекари већ гошањем познају вредност банкноте! По Дарвиновој теорији, ја сам поред многих других
особина, наследие од оца и ову лепу способност. Препознао сам да је банкнота од пет рубаља. И — одмах
сам заспао.
— Браво, хипнотизеру!
Лекари који су били присутни у дворани, пришли су ми, промували се, помирисали и рекли:
— Нда ... успаван је ...
Задовољан својим успехом, хипнотизер је махнуо неколико пута руком изнад моје главе, и ја сам,
онако успаван, почео да ходам по дворани.
— Укочите му руку! — предложи неко.
— Можете ли? Нека му се укочи рука ... Хипнотизер (доста храбар човек) испружи моју руку и поче
да изводи над њом своје махинације: протрља је, дуну, потаглпа. А моја се рука није покоравала! Висила је
млитаво као крпа и није ни мислила да се укочи.
— Нема кочења! Пробудите човека, штетно је .. Он је слаб и нервозан . ..
У том тренутку моја лева рука осети на длану пет рубаља ... Надражај је путем рефлекса прешао на
десну и она се одмах укочила!
— Браво! Погледајте како је тврда и хладна! Као у мртваца!
— Потпуна анестезија, опадање температуре и слабљење пулса — рече хипнотизер. Лекари

почеше да пипају мој у руку.

— Да, пулс је слабији — примети један од њих.
— Потпуно кочење. Температура је много нижа . . .
— Како то објашњавате? — упита једна дама. Лекар слеже раменима, уздахну и рече:
— Ми констатујемо само чињенице. А протумачити, на жалост, не можемо . . .
Ви констатујете чињенице, а ја имам десет рубаља. Моја факта више вреде...Хвала хипнотизму и на
томе, и никаква ми тумачења и објашњења нису потребна . . .
Јадни хипнотизеру! Који те је само ёаво навео да мене, проклетињу једну, узмеш за медијума!
Пост скриптум: зар то није проклетство? И свињарија?
Тек сад сам дознао да ми новац у руку није гурао хипнотизер, већ мој старешина Петар Фјодорич . . .
— Ја сам то — вели — урадио да испробам твоје поштење . . .
— Ах, ёаво да га носи?
— Срамота, брате . . . Није лепо . . . Нисам се надао . . .
— Али ја имам дечицу, ваше превасходство . . . Жену . . . Мајку ... И на данашњој скупоћи . . .
— Није лепо... А, тобоже, хоћеш да издајеш своје новине... Плачеш haben sei над на свечаним
ручковима читаш поздравне говоре . . . Срамота . . . Мислио сам да си поштен човек, а оно испаде да си ...
haben sei gevesen…….
Морао сам да му вратим десет рубаља. Шта да радим? Углед је вреднији од пара.
— Не љутим се ја на тебе! — рече ми старешина — ёаво да те носи, таква ти је природа . . . Али
она! Она! Чудновато! Она! Смиреност, невиност, бламанже и остало! А? И она се полакомила на новац! И
она је заспала!
Под тим „она" мој претпостављени подразумева своју супругу, Матрјону Николајевну . . .
ОТИШЛА ЈЕ (11)
Ручали су. На оној страни где им је желудац, осећали су мало блаженство, почели су да зевају, а очи
им се стадоше скупљати од пријатног дремежа. Муж је запалио цигару, протегао се и извалио на диван.
Жена му је села крај узглавља и почела да преде ... Обоје су били срећни.
— Причај нешто... — зевну муж.
— Шта да ти причам? Хм ... Ах да! Јеси ли чуо? Софија Окуркова удала се за онога... како се зваше
... за фон Трамба! Скандал?
— По чему је то скандал?
— Ама фон Трамб је подлац! То је такав нитков ... човек без савести! Без икаквих принципа!
Морална наказа! Био је управитељ код грофа и обогатио се, сад ради на железници и краде... Сестру је
опљачкао .. . Једном речју, нитков и лопов. И удати се за таквог човека! Живети с њим?! Дивим се! Тако
поштена девојка и... ето ти! Нипошто се не бих удала за таквог типа! Па макар био милионер! И кад би био
не знам како леп, пљунула бих на њега. Ма не могу ни да замислим мужа подлаца!
Жена скочи и сва зајапурена, негодујући, прошета по соби. У очима јој је пламтео гнев ... Њена
искреност је била очигледна . . .
— Тај Трамб је такав скот! По хиљаду пута су глупе и покварене оне жене које се удају за такву
господу!
— Тако значи ... Ти се, разуме се, не би удала... Мда... Али, кад би тек сада сазнала да сам и ја исто
тако нитков? Шта би ти урадила?
— Ја? Напустила бих те, Ни секунду не бих с тобом остала! Ја могу да волим само поштеног
човека! Само над бих сазнала да си ти урадио и стоти део онога што је учинио Трамб, ја... бих истог трена!
— adieu.
— Тако ... Хм ...Таква си ти ...А ја писам ни знао ...Хихихи ...Лаже женица па ни да поцрвени!
— Ја никада не лажем! Пробај, учини неку подлост, па ћеш видети!
— Зашто да пробам? Знаш и сама... Биће да сам ја још јачи од твог фон Трамба!... Трамб је ситна
риба у пореёењу са ином. Што ме гледаш тако? Чудиш се!... (Пауза) Колика је моја плата?
— Три хиљаде годишње.
— А колико стаје огрлица коју сам ти купио пре недељу дана? Две хиљаде... Није ли тако? Па
јучерашња хаљина пет стотина ... Летњиковац две хиљаде... Хихихи! Јуче је твој рара искамчио од мене
хиљаду.
— Али, Пјер, а ванредни приходи ...
— Коњи ... Кућни доктор ... рачуни код модисткиња. Прекјуче си изгубила на коцки сто рубаља...
Муж се придиже, подупре главу песницама и изрече читаву оптужницу. Приёе писаћем столу, па
показа жени неколико материјалних доказа...
— Сад видиш... роёена моја, да је твој фон Трамб — ситна риба, џепарош у пореёењу са мном...
adieu! Иди и убудуће никога не осуёуј!
Ја сам завршио. Можда ће читалац још упитати:
— И она је отишла од мужа? Да, отишла је ... у другу собу.
НА ЕКСЕРУ (12)

Гомила нижих чиновника вукла се Невским проспектом враћајући се с посла. Водио их је кући на
свој имендан слављеник Стручков.
— Ала ћемо се сад најести, браћо — гласно је сањарио слављеник. — Боговски ћемо се најести!
Жена је питу спремила. Сам сам јуче ишао да купим брашно. И коњака имам ... воронцовског ... Биће се
жена начекала!
Стручков је становао богу иза леёа. Ишли су, ишли и најзад су слигли. Уёоше у предсобље.
Осетише мирис пите и печене гуске.
— Осећате ли? — упита Стручков и закикота се од задовољства. — Раскомотите се, господо!
Ставите бунде на сандук! А где је Каћа? Хеј, Каћа! Сви смо стигли! Акулина, хајде помози господи да се
свуку!
— А шта је оно? — упита неко из друштва показујући на зид.
Из зида је штрчао повећи ексер на коме је висила службена капа са сјајним штитом и кокардом.
Чиновници се згледаше и пребледеше.
— То је његова капа — промуцаше они. — Он . .. ту!?
— Да, он је ту — промуца Стручков. — Код Каће... Изаёимо, господо! Дајте да поседимо негде у
крчми и сачекамо док он оде.
Друштво закопча бунде, изиёе и лењо поёе према крчми.
— Код тебе гусан мирише, па ти зато гусан и седи у кући — направи слободну шалу архиварев
помоћник. — Који га враг нанесе! Хоће ли скоро отићи?
— Скоро. Никад не седи дуже од два сата. Гладан сам! Најпре ћемо вотку попити и мезнути укљеве
Па ћемо и другу туру, браћо . . . После тога одмах прелазимо на питу. Иначе ћемо изгубити апетит Моја
женица лепе пите прави. Биће и шчи .. .
— А јеси ли купио сардине!
— Две кутије. Четири врете саламе... И жена је сигурно гладна ... Куд се увалио тај ёаво!
Око сат и по поседеше у крчми, попише по чај, да им време проёе и опет кретоше Стручкову. Уёоше
у предсобље. Мирисало је још јаче него раније. Кроз полуотворена кухињска врата чиновници видеше
гусана и теглу с краставцима. Акулина је нешто вадила из пећнице.
— Опет, браћо немамо среће!
— Шта је било?
Од туге се згрчише желудци чиновницима; глад није шала, а на ексеру покварењаку висила је
шубара од куне.
— То је Прокатиловљева шубара — рече Стручков. — Изиёимо господо! Причекаћемо негде ... Овај
дуго не седи . ..
— И та ништарија да има тако лепу жену! — чу се промукли бас из салона.
— Будале имају среће, ваше превасходство! — пратио га је женски глас.
— Изиёимо! — јекну Стручков. Опет поёоше у крчму. Наручише пиво.
— Прокатилов је сила — поче друштво да теши Стручкова. — Поседеће код твоје жене један сат,
али ће то за тебе бити десет година блаженства. Срећа, брате! Зашто да се љутиш? Не треба се љутити.
— Знам и сам, да ми не кажете, да не треба. Није у томе ствар. Криво ми је јер сам гладан!
Сат и по касније поёоше код Стручкова. Шубара од куне и даље је висила на ексеру. Морали су се опет
повући.
Тек после седам увече ексер је био слободан и могли су се прихватити пите! Пита је била сува, шчи
топао, гусан препечен — све је Стручковљева каријера покварила! Ипак су јели с апетитом.
У БЕРБЕРНИЦИ (13)
Јутро је. Још нема ни седам сати, а берберница Макара Кузмича је већ отворена. Власник, младић
од једно двадесет три године, неумивен, умазан, али кицошки обучен, заузет је спремањем. У ствари, нема
шта да се спрема, али он се ипак ознојио радећи. Час нешто крпом обрише, час ноктом нешто скида, или
наёе стеницу па је опаја са зида.
Берберница је мала, тесна, ружна. Зидови од брвана облепљени су тапетама које подсећају на
изношену кочијашку кошуљу. Измеёу два мутна и плачна прозора стоје танка, слабачка вратанца која
шкрипе, а изнад њих зелено од влаге звонце које без икаквих узрока подрхтава и жалосно звечи. А
погледате ли у огледало које виси о зиду, ваше лице ће се немилосрдно искривити!
Пред тим се огледалом и брије и шиша. На сточићу, исто онако неопрано и умазано као и сам Макар
Кузмич, стоји све: чешљеви, маказе, бријачи, фиксатив за копејку и јако разводњена колоњска вода за
копејку. А уопште узев, цела берберница не вреди више од петнаест копејки.
Изнад врата одјекује звецкање болесног звонцета, и у берберницу улази старији човек у кожној
бундици и сукненим чизмама. Глава и врат су му умотани женским шалом.
То је Ераст Иванич Јагодов, кум Макара Кузмича. Некада је служио у конзисторији као вратар, а сад
живи у близини Црвеног рибњака и бави се браварским занатом.
— Макарушка, здраво, синко! — говори он Макару Кузмичу који се занео спремањем.
Љубе се. Јагодов скиде с главе шал, крсти се и седа.
— Далеко, брате! — рече он уздишући. — Није шала! Чак од Црвеног рибњака па до Калушке

капије...
— Па како сте, куме?
— Рёаво, синко, грозницу сам боловао.
— Шта кажете? Грозницу!
— Грозницу. Месец дана сам лежао. Мислио сам да ћу умрети! Масло су ми свештали! Сад ми коса
спада. Рекао ми доктор да се ошишам. Коса ће, вели, да ми израсте нова, јача. И ја помислих: идем до
Макара. Уместо да идем неком другом, боље да одем својти. И боље ће да уради, и бесплатно. Истина,
далеко је, али не мари. Прошетао сам се.
— Драге воље. Извол'те само.
Макар Кузмич му уз реверанс показује столицу. Јагодов седе и погледа се у огледалу пред собом. И
очевидно је задовољан сликом: у огледалу се види искривљена њушка с калмичким уснама, затубастим и
широким носом и очима на челу.
Макар Кузмич покри рамена свог клијента белим чаршавом са жутим мрљама, па почиње да звецка
маказама.
— Хоћемо ли до главе? — пита.
— Природно. Да личим на Татарина, на бомбу. Гушћа ће ми коса израсти.
— А шта ради кума?
— Па, добро Је. Прекјуче је ишла мајорици на пороёај и зарадила рубљу.
— Хмм ... рубљу! ... Придржите ово!
— Држим. Пази да ме не посечеш. Ајој ... боли ме! Чупаш ме за косу?
— Не мари то ништа. Без тога не може у нашем занату. А како је Ана Ерастовна?
— Кћерчица? Добро је, скакуће по кући. Прошле недеље, у среду, верила се за Шејкина. Што
ниси дошао?
Маказе престају да звецкају. Макару Кузмичу клонуле руке, и он уплашено упита:
— Ко се ... верно?
— Ана.
— Па како то? За кога?
— За Шејкина, Прокофија Петрова. У Златоустској улици живи му тетка као економка. Добра жена.
Природно, сви смо се обрадовали, хвала богу. За недељу дана биће свадба. Доёи да се провеселимо.
— Ана, како то, Ерасте Иваничу? — пита Макар Кузмич, блед, зачуёен и слеже раменима. — Како је
то могуће? То... то уопште није могуће! Јер Ана Ерастовна... јер ја ... јер ја сам према њој гајио осећања,
имао сам намеру да је запросим ... Како то?
— Па ето, тако! Просто дали девојку за добра човека.
Лице Макара Кузмича облива хладан зној. Он оставља маказе на сто и почиње да трља нос
песницом.
— Ја сам имао намеру да је просим — говори он. — То је немогуће, Ерасте Иваничу! Ја ... ја сам
заљубљен у њу, и љубав сам изјавио ... И кума ми је обећала. Ја сам вас увек поштовао као родитеље...
Увек вас бесплатно шишао. Увек сам вам чинио услуге, кад ми је отац умро, узели сте од мене канабе и
десет рубаља, а још ми их нисте вратили. Сећате ли се?
— Како да се не сећам! Сећам се, само Макаре, какав си ми ти младожења? Зар си ти неки
младожења? Ни новаца, ни положаја, а од тог заката... слаба корист ...
— А је ли Шејкин богат?
— Шејкин је радник! Има уштеёевине хиљаду и пет сто рубаља. Да, синко, сад причај шта хоћеш!
Учињеном послу мане нема. Сад се не може поправити, Макарушка. Тражи ти себи другу девојку... Широк је
свет. Хајд шишај! Шта си стао?
Макар Кузмич ћути и стоји непомично. Затим вади из џепа марамицу и почиње да плаче.
— Ама шта ти је? — теши га Ераст Иванич. — Престани! Гле ти њега, плаче као стрина! Ти најпре
сврши моју главу, па онда плачи, узми те маказе!
Макар Кузмич узима маказе, гледа их тренутак бесмислено и спушта на сто. Руке му дрхте.
— Не могу! — рече он. — Не могу сад, немам снаге. Е баш сам несрећан! А и она! Болели смо се,
обећали једно другом, али нас, ето, пакосни људи немилосрдно раставише. Одлазите, Ерасте Иваничу! Не
могу очима да вас видим!
— Онда сутра да доёем? Сутра ћеш довршити.
— Добро.
— Ти се, Макарушка, мало умири, а ја ћу сутра пораније доћи.
Ерасту Иваничу је половина косе ошишана до главе, те сад личи на робијаша. Незгодно му је да остане
тако недошишан. Али не може ништа. Он умотава главу и врат шалом, па излази из бербернице.
Кад остаде сам, Макар Кузмич седе и наставља тихо да плаче.
Сутрадан рано опет долази Ераст Иванич!
— Шта желите? — хладно га упита Макар Кузмич.
— Ошишај ме, Макарушка . .. Још пола главе је остало.
— Молим, платите унапред! Бесплатно, господине, више не шишам!
Ераст Иванич без речи одлази. Коса му је још и сада на половини главе дуга, а на другој — кратка.

Шишање за новац он сматра за луксуз и чека да му на ошишаној половини израсте коса.

Тако се на свадби веселио!
ЖЕНА БЕЗ ПРЕДРАСУДА (14)
Ро ма н
Максим Кузмич Саљутов је висок, у раменима развијен и кршан. Његова телесна граёа се смело
може назвати атлетском. Изванредно је снажан. Он савија новчиће, чупа с корењем младо дрвеће, зубима
подиже тегове и куне се да на земљи нема човека који би се усудио да се порве с њим. Он је храбар и смео.
Није виёено да се он било када било чега бојао. Напротив, њега се боје и бледе пред њим кад је љутит.
Мушкарци и жене циче и црвене кад им он стеже руке: боли их! Његов дивни баритон је немогуће слушати,
јер од њега заглухну уши... Силан човек! Не знам другог човека сличног њему.
И та чудовишна нељудска, волујска снага ни на шта није личила, личила је на цркнутог пацова, кад
је Максим Кузмич изјављивао љубав Јелени Гавриловној! Максим Кузмич је бледео, црвенео дрхтао и није
имао снаге ни столицу да подигне, кад је требало да преко својих великих усана превали: „Ја вас волим."
Снагу као да је нешто збрисало, а његово велико тело претворило се у велику празну мешину.
Он је изјављивао љубав на клизалишту. Она је летела као птичица по леду, лака као перце, а он
јурећи за њом, дрхтао је, губио дах и шапутао. Са лица му се читала патња ... Веште, чврсте ноге клецале
су и заплитале се кад је требало на леду урезивати некакав компликовани монограм... Ви мислите да се он
плашио одбијања? Не, Јелена Гавриловна га је волела и жудела за тим да јој он понуди руку и срце ... Она,
мала, слатка, смеёа, била је готова да сваког тренутка сагори од нестрпљења. Њему је већ тридесет
година, нема богзна какав положај, новаца нема баш много, али зато је тако леп духовит, вешт! Он одлично
игра, одличан је стрелац... Нико не јаше боље од њега. Једном, кад су заједно јахали, прескочио је такав
јарак преко кога би се замислио да ли да скочи сваки енглески јахач!...
Не може се не волети такав човек!
И сам је знао да је вољен. Био је убеёен у то. Али га је мучила једна мисао ... Та мисао му је
притискивала мозак, изазивала у њему бес, натеривала га да плаче, није му дала ни да пије, ни да једе, ни
да спава ... Тровала му је живот. Он се заклињао на љубав а истовремено му је та мисао рила по мозгу и
ударала у слепоочнице.
— Будите моја жена! — говорио је Јелени Гавриловној. — Ја вас волим! Лудо, страшно!
А сам је истовремено мислио:
„Имам ли ја право да будем њен муж? Не, немам! Кад би она знала каквог сам порекла, кад би јој
неко испричао моју прошлост, она би ме ошамарила! Срамна, несрећна прошлост! Она, из познате
породице, богата, образована, пљунула би ме кад би знала каква сам ја птичица!"
Кад му је Јелена Гавриловна обиснула око врата и заклела му се да га воли, он није био срећан.
Та мисао му је све отровала ... Враћајући се са клизалишта кући, гризао је усне и мислио: „Ја сам
подлац! Кад бих био частан човек, ја бих јој испричао све ... све! Био сам дужан, пре него што сам јој изјавио
љубав, да јој откријем своју тајну! Али ја то нисам учинио и, ја сам, значи, нитков, подлац!"
Родитељи Јелене Гавриловне дали су свој пристанак на њен брак с Максимом Кузмичом. Атлета им
се свиёао: умео је да поштује и као чиновник много је обећавао. Јелена Гавриловна се осећала као да је на
седмом небу. Била је срећна. Зато је јадни атлета био далеко од среће! До саме свадбе растрзала га је иста
мисао као и кад је изјављивао љубав ...
Кињио га је и један пријатељ, који је познавао његову прошлост као својих пет прстију... Био је
принуёен да томе пријатељу даје готово целу своју плату.
— Почасти ме ручком у „Ермитажу"! — говорио је пријатељ. — Иначе ћу свима испричати ... И још
ми дај двадесет пет рубаља на зајам!
Јадни Максим Кузмич је ослабио, пропао . . . Образи су му упали, на песницама му искочише жиле.
Разболео се од мисли. Да није вољене жене, убио би се ...
„Ја сам подлац, нитков!" мислио је. „Морао сам јој све открити пре свадбе! Нека, нека ме пљуне!"
Али пре свадбе јој није испричао: недостајало му је храбрости.
А и помисао да ће после објашњења морати да се растане с вољеном женом била је за њега
ужаснија од свих других мисли! . . .
Дошла је свадбена свечаност и младенце су венчали, честитали им и сви су се дивили њиховој
срећи. Сироти Максим Кузмич примао је честитања, пио, играо, смејао се, али је био страшно несрећан. „Ја
ћу себе, стоку, присилити да јој све објасним! Ми смо венчани, али још није касно! Можемо се и растати!"
И он јој је испричао . . .
Кад је дошао одреёени час и кад су младенце испратили у спаваћу собу, преовладали су савест и
поштење. .. Дрхтећи сав, једва дишући, не знајући за себе, блед, Максим Кузмич јој бојажљиво приёе и
узевши је за руку рече:
— Пре него што припаднемо... једно другоме, ја морам . . . морам да ти откријем .. .
— Шта ти је, Макс? Ти си блед! Свих ових дана си блед, ћутљив ... јеси ли болестан?
— Ја ... морам да ти све испричам, Љеља .. . Седнимо . .. Морам те поразити, отровати твоју срећу
... али шта да се ради? Дужност, пре свега .. Испричаћу ти све о својој прошлости.
Љеља разрогачи очи и кисело се осмехну

— Хајде, причај .. . Само брже, молим те. И немој тако дрхтати.

— Ја сам се ро .. . родио у Там ... там ... бову. Моји родитељи су били мали људи и страшно
сиромашни.. . Испричаћу ти каква сам птичица. Бићеш ужаснута. Причекај!... Видећеш ... Био сам просјак
... Кад сам био дечак, продавао сам јабуке ... крушке. ..
— Ти?!
— Ужасаваш се? Али, мила, то још није тако страшно. О, мене несрећника! Проклећете ме ако
сазнате.
— Ама шта?
— Кад сам имао двадесет година .. . био сам ... био . .. опростите ми! Не терајте ме! Био сам . ..
кловн у циркусу!
— Ти!? Кловн!
Саљутов, у ишчекивању шамара, покри рукама своје бледо лице... Био је готов да се онесвести...
— Ти .. . кловн?
И Љеља се стропоштала с дивана. . . поскочила . .. стала трчати . . .
Шта јој је? Ухватила се за стомак... Спаваћом собом је одјекивао, разлегао се смех, сличан
хистеричном...
— Хахаха ... Ти си био кловн? Ти? Максим ... Мили мој! Изведи ми нешто! Докажи да си то био! Хаха
ха! Мили мој!
Она прискочи Саљутову и загрли га...
— Изведи нешто! Драги! Мили!
— Ти се смејеш, несрећнице? Презиреш ме?
— Изведи нешто! Умеш ли да идеш и по конопцу? Хајде!
Обасула је мужа пољупцима, приљубила се уз њега, почела да тепа... Није се примећивало да се
љути... Он, ништа не схватајући, срећан, удовољи жениној молби.
Приёе кревету, изброја до три и заустави се с ногама увис, наслањајући се челом на ивицу кревета..
,
— Браво, Макс! Бис! Хаха! Мили! Јоош! Макс се заљуљао, скочио у истом положају с кревета и
почео да хода на рукама...
Ујутру су Љељини родитељи били запањени.
— Ко то тамо горе лупа? — питали су они једно друго. — Младенци још спавају... Сигурно се послуга
лудира .. . Како лупају! Гадови једни!
Татица се попео горе, али послугу није тамо нашао.
На његово велико чуёење бука је долазила из собе младенаца. Он је мало постајао пред вратима,
слегао раменима и одшкринуо их... Кад је завирио у спаваћу собу, најежио се и замало није умро од чуёења:
насред спаваће собе стајао је Максим Кузмич и изводио у ваздуху највратоломнији салто мортале; поред
њега је стајала Љеља и аплаудирала. Обома су лица сијала од среће.
МЕКУШАЦ (15)
Пре неки дан позвао сам у свој кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој
платим.
— Седите, Јулија Васиљевна! — рекох јој. — Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно,
потребан, а ви сте тако фини па нећете сами да тражите ...Договорили смо се по тридесет рубаља
месечно...
— По четрдесет ...
— Не, по тридесет!... Имам записано ... Увек сам гувернантама плаћао по тридесет... Код нас сте
провели два месеца ...
— Два месеца и пет дана ...
— Тачно два месеца... Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља... Одузме се девет
недеља.. . недељом нисте с Кољом учили, него само шетали ... И три празника...
Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чулка карнер, али ... ни речи! . . .
— Три празника. .. Према томе, мање дванаест рубаља... Четири дана је Коља био болестан и није
било часова... Радили сте само са Варјом. Три дана су вас болели зуби и моја жена вам је дозволила да не
држите часове поподне... Дванаест и седам су деветнаест. Одузмемо ... остаје ... хм .. . четрдесет једна
рубља. Тачно?
Лево око Јулије Владимировне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља,
зашмркта, али — ни речи! ...
— Уочи Нове године разбили сте шољу за чај са тањирићем. Мање две рубље .. . Шоља је скупља,
породична је ... али, бог с вама! Шта нам све није пропало! Затим се због ваше немарности Коља попео на
дрво и исцепао капутић ... Десет мање Због ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате
о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет мање ... Десетог јануара од мене
сте узели десет рубаља
— Нисам узимала! — прошапта Јулија Васиљевна.
— Али имам записано!

— Па, нека ... добро.

— Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам, остаје четрнаест ...
Оба ока се напунише сузама... На дугом лепом носићу појави се зној. Јадна девојчица!
— Узела сам само једном — рече она дрхтавим гласом. — Од ваше супруге сам узела три рубље...
Више нисам узимала ...
— Је л'? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест ... Ево
вам ваш новац, драга! Три ... три, три... један и један. Изволите!
И ја јој дадох једанаест рубаља . .. Она их узе и дрхтавим прстићима гурну их у џеп.
— Meгcie! — прошапта.
Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.
— На чему meгcie!? — упитах.
— На новцу ...
— Па ја сам вас покрао, до ёавола, опљачкао! Ама, украо сам вам! На чему онда meгcie?
— На другим местима ми уопште нису ни плаћали ...
— Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с вама, дао сам вам сурову лекцију ... Даћу вам свих
ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за вас. Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се нe
буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав
мекушац?
Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!"
Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуёење, свих осамдесет.
Бојажљиво се захвалила и изашла... Погледах за њом и помислих: лако ли је бити силан у овоме свету!
ПОБЕДНИКОВ ТРИЈУМФ (16)
4
(Прича пензионисапог колешког регистратора)
У петак о покладама сви одоше на блинове код Алексеја Иванича Козуљина. Козуљина ви не знате;
за вас је он можда нико и ништа, нула, а за мене, који не летим високо под облаке, велики је, свемогућ,
узвишен. Одоше к њему сви који представљаху његову узданицу. Поёем и ја са татицом.
Блинови су били тако дивни да се ни описати не може, мој господине: сочни, мекани, руменкасти.
Узмеш један, до ёавола, умочиш га у врео бутер, поједеш — а други сам у уста ускаче. Детаљи, орнаменти
и коментари били су: павлака, свежи кавијар, лосос, струган качкаваљ. Вина и вотке читаво море. После
блинова јели смо чорбу од јесетре, а после чорбе јаребице у сосу. Тако смо се набокали да је мој татица
кришом раскопчао дугмад на стомаку и, да се не би приметно овај либерализам, покрио се сервијетом.
Алексеј Иванич, као наш шеф, коме је све дозвољено, откопчао је проник и кошуљу. После ручка, не
дижући се од стола, запалише цигаре, пошто шеф дозволи, и отпочеше да разговарају. Ми смо слушали, а
његово превасходство Алексеј Иванич је причао. Мотиви су сви били вишемање хумористичког карактера,
покладни... Шеф је причао и, по свој прилици, желео да изгледа духовит. Не знам да ли је рекао нешто
смешно, али памтим само да ме је тата непрестано гурао у слабину и говорио:
— Смеј се!
Ја сам отварао широко уста и смејао се. Једном сам чак и вриснуо од смеха, чиме обратих на себе
општу пажњу.
— Тако, тако! — прошапута татица. — Браво! Он гледа у тебе и смешка се ... То је добро; може те,
заиста, поставити за помоћника деловоёе!
— Дабоме! — рече измеёу осталог Козуљин, шеф наш, шмркајући и тешко дишући. — Сад ми
блинове једемо, најбољим кавијаром се служимо, жену беле пути милујемо. А и моје кћери су праве
лепотице, да не само наша братија кротка већ и кнежеви и грофови пиље у њих и уздишу. А какав је само
стан? Охо . . . Према томе, ето! Не ропћите, не јадикујте ни ви, док крај не доживите? Све се догаёа на
овоме свету па се дешавају и разни преокрети... Ти си сад, рецимо, нико и ништа, нула, трунчица... маково
зрнце ... а ко зна? Можда ћеш временем ... и судбину људску узети у руке! Све се догаёа!
Алексеј Иванич поћута, климну главом и настави:
— А некада, шта је некада било? А? Боже мој! Да ти памет стане. Без ципела, у поцепаним
панталонама, са страхом и ужасом ... За рубљу, некад, радиш по две недеље. Па ти и ту рубљу не даду,
не, већ је згужвају и баце ти у лице: ето ти па ждери! И сваки те може газити, убости, секиром млатнути...
Сваки те може збунити... Идеш на реферат, над тамо, а крај врата псетанце стоји. Приёеш том кученцету,
па за шапицу, за шапицу. Извините, кажеш, што сам поред вас прошао. Добро јутро желим! А псетанце на
тебе: рррр ... А вратар ће те лактом... туп! а ти њему: ситнине немам, Иване Потапичу, извините, молим
лепо! А највише сам се намучио и увреда разних нагутао од, ево, овог овде, рака куваног, од овог ево . . .
крокодила! Ето од овог истог смиреног човека, од Курицина!
И Алексеј Иванич показа у малог, погрбљеног старца, који је седео до мога татице. Старчић је
4
1 Чиновник 14. класе у Русији пре револуције. — (Прим. прев.)

трептао уморним очицама и са гаёењем пушио цигару.

Он обично никад не пуши, али кад му претпостављени понуди цигару, онда сматра за непристојност
да је одбије. Кад угледа управљени прет у њега страшно се збуни и узврпољи на столици.
— Много сам издржао по милости овог смиреног човека! — настави Козул.ин. — Ја сам био њему
прво потчињен. Доведоше ме код њега, тог смиреног, натуштеног, безначајног човека и посадише за његов
сто. И поче ме јести ... Свака му је реч ... оштар нож, сваки му поглед — стрела у срце. Сад он као црвић
изгледа, као убог, а некад шта беше! Нептун! Небеса је парао! Дуго ме је мучио! И преписивао сам му, и
трчао му по пирошке, и пера сам му поправљао, и водио му ташту стару у позориште. И све сам му угаёао.
Научно сам и бурмут да шмрчем! Дабоме ... А све због њега .. Шта могу, мислим, потребно је, па сам и
табакеру стално носио уза се, за сваки случај, ако затражи. Курицине, сећаш ли се? Доёе код њега једном
моја покојна мајка и поче молити овог старкељу да синчића, то јест мене, на два дана пусти код тетке,
наследство да делимо. Кад је сукнуо на нању, кад је избуљио беоњаче, кад је дрекнуо: „Ама, он ти је, каже,
таква ленчу га, он ти је таква нерадничина, шта је, вели, шта гледаш, лудо једна!... Он ће, каже, и под суд
отићи!" Оде старица кући па просто се скљока, разболе се од страха и замало тада не умре.
Алексеј Иванич избриса очи марамицом и наискап попи чашу вина.
— Хтео је и да ме ожени роёаком, али ја се у то време ... на срећу разболех од врућице и пола годи-
не сам лежао у болници. Ето, како је некад било! Ето, како се живело! А сад? Пих! А сад сам ја... ја изнад
њега... Он моју ташту у позориште води, он ми табакеру нуди и, ево, цигару пуши. Оох... Забиберио сам му у
животу... забиберио! Курицине!.
— Шта желите, молим лепо? — упита Курицин устајући и стаде мирно.
— Изведи трагичну улогу!
— Разумем!
Курицин се протеже, намршти, диже увис руку, згрчи лице и отпева промуклим, дрхтавим гласом:
— Умри, невернице! Крррви сам жедан!! Ваљали смо се од смеха.
— Курицине! Поједи сад ово парче хлеба са бибером!
Сити Курицин дохвати велику кришку хлеба од ражи посу је бибером и жвакао је уз општи смех.
— Разноразне промене се догаёају — настави Козуљин. — Седи, Курицине! Кад устанемо,
отпеваћеш нешто ... Некад ти, а сад ја ... Дабоме ... Па и умре тако старица... Дабоме...Козуљин устаде
и заљуља се...
— А ја — настави шеф — ни да писнем, зато што сам мали, неугледан ... Тирани једни!... Варвари...
А сад сам зато ја... Охо ... А сад, де, ти тамо! Ти! Теби говорим, ћосо!
И Козуљин упре прстом у татицу.
— Трчи око стола и кукуричи!
Татица се мој осмехну, љубазно поцрвене и затутња око стола. А ја за њим.
— Кукуреку! — повикасмо обојица и потрчасмо још брже.
Ја сам трчао и размишљао:
„Постаћеш помоћник деловоёе!"
БРАТ (17)
Крај прозора је стајала млада девојка и замишљено гледала блатњаву калдрму. Иза ње је стајао
младић у чиновничком вицмундиру. Чупкао је бркове и говорив издрхталим гласом:
— Освети се, сестро! Још није касно! Учини ми то. Одбиј тог трбушатог брашнарског трговца, тога
5
кацапа. Пљуни ти тог проклетника дебеле њушке, нигде мира немамо! Хајде, учини ми то!
— Не могу, брацо! Дала сам му реч.
— Преклињем те! Сажали се на наше име! Ти си племенита рода, права племићкиња, образована,
а он продаје јефтино пиће, сељачина, простачина! Простачина! Схвати то, неразумнице! Продаје смрдљиви
квас и труле харинге! Лупеж је! Ти си му јуче дала реч, а он је јутрос нашој куварици укаишарио пет копејки!
Кажу, гули са јадног народа! Шта је с оним о чему си сањала? А? Господе, боже мој! Па чуј: ти волиш Мишку
Трјохвостова из наше установе, ти о њему сањаш! И он тебе воли ...
Сестра плану. Брада јој задрхта, очи се напунише сузама. Видело се да је брат погодио у
најосетљивију „тачку".
— И себе упропашћујеш, и Мишку упропашћујеш... Пропио се момак! Ех, сестро, сестро! Пола-
комила си се на простаков капитал, на минёуше и гривне! Удајеш се из рачуна за некакву будалу, за свињу
... За незналицу се удајеш ... Не уме честито ни своје презиме да напише! „Митриј Неколајев" „Не" ... чујеш
ли? ... Неколајев ...! Стока!
Стар, суров, медвед... Ама, смилуј се! — Братов глас задрхта, постаде промукао. Брат се закашља и
обпи са очи. И брада му заигра.
— Дала сам реч, брацо. ..Аи додијало ми је наше сиромаштво.
— Кад је већ дотле дошло, рећи ћу ти! Нисам хтео да себе прљам у твојим очима, али рећи ћу ти.
Боље да изгубим реноме него да роёену сестру видим да пропада.. . Чуј, Каћа, ја о твом бакалину знам
5
Кацап — подругљев назив за Руса, употребљаван У Украјини — (Прим. прев).

једну тајну. Ако ти сазнаш ту тајну, одмах ћеш га се одрећи. . . Ево каква је та тајна. Знаш ли на касвом сам
га поганом месту једном срео? Знаш ли? А?
— На каквом?
Брат отвори уста да одговори, али га ометоше. У собу уёе момак у дугом капуту у струк, прљавим
чизмама и са врећицом у рукама. Он се прекрсти и стаде поред врата.
— Поздравио вас је Митриј Терентии — обрати се брату — и казао да вам честитам празник... А ово
овде да предам вама у руке.
Брат се намршти, узе врећицу, погледа у њу и презриво се насмеши.
— Шта има ту? Глупости, сигурно ... Хм . .. Некаква глава шећера ...
Брат извуче из врећице главу шећера, скиде са ње поклопац и куцну прстом по њој.
— Хм... Из чије фабрике је шећер? Бобринског? Да, Да ... А ово је чај? Смрди на нешто ... Некакве
сардине ... Шта ће ту помада?... Суво грожёе с труњем ... Хоће да ме одобровољи, улизује ми се. .. Нема,
пријатељу драги! Нећеш ме одобровољити! А што ли је убацио цикорију? Кафу је штетно пити! Делује на
нерве . . . Добро, иди! Поздрави тамо!
Момак изаёе. Сестра прискочи брату, шчепа га за руку... Братовљеве речи су снажно деловале на
њу. Само још једна реч и црно би се писало бакалину.
— Ма говори! Говори! Где си га видео?
— Нигде. Шалио сам се... Ради шта знаш — рече брат и још једном куцну прстом по шећеру.
СЛУЧАЈ ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ (18)
Догодило се то у нском окружном суду на једном од његових последњих заседања
На оптуженичкој клупи седео је нски граёанин Сидор Шељмецов, момак тридесетих година,
живахног циганског лица и лупешких очију. Оптуживали су га за краёу с провалом, превару и лажно
представљање. Последње кршење закона било је отежано и присвајањем титула које му не припадају.
Оптуживао га је заменик јавног тужиоца. Заменик каквих има на стотине. Истакнутих знакова и одлика које
доносе популарност и солидан хонорар он није имао; сличан себи сличнима. Говори кроз нос, слово к не
изговара, сваки час чисти нос.
Оптуженога је бранио познати адвокат. Тога адвоката зна цео свет. Његове дивне беседе се
цитирају, његово се презиме изговара са страхопоштовањем.
Он игра не малу улогу у лошим романима који се завршавају потпуним оггравдавањем главног
јунака и аплаузима публике. У тим романима презиме му се изговара као муња, гром и друге појаве које
уливају страх.
Кад је заменик тужиоца успео да докаже да је Шељмецов крив и да не заслужује благост, кад је
објаснио, убедио и рекао: „Завршио сам", дигао се бранилац. Сви начуљише уши: завладела је мукла
тишина. Адвокат поче да говори, а нерви нске публике почете да тренере. Он истегну свој црнпурасти врат,
наже главу на страну, очи му севнуше, подиже руку увис и необјашњива милина запљусну начуљене уши.
Његов језик засвира на нервима као на балалајци.. . Већ после прве дветри фразе неко из публике гласно
изговори „ах" и из суднице изнеше неку бледу даму. После три минута председник је већ био принуёен да
пружи руку према звону и да зазвони три пута. Судски извршитељ, црвеног носа, почео се вртети на својој
столици и бацати претеће погледе на очарану публику. Све зенице се раширише, лица побледеше у
страсном ишчекивашу следећих реченица, сви су седели у ставу ишчекивања... А шта је тек било са
њиховим срцима.
— Ми смо људи, господо поротници, па ћемо и судити као људи! — рече, измеёу осталог, бранилац.
— Пре него што је изашао пред вас, овај човек је издржао шестомосечни истражни затвор. У току шест
месеци жена је била лишена супруга кога жарко воли. Очи деце нису се сушиле од суза на помисао да
њиховог драгог оца нема поред њих! О, кад бисте само видели ту децу! Она су гладна зато што нема ко да
их храни, она плачу зато што су дубоко несрећна. .. Ама, само погледајте! Она пружају своје ручице према
вама, молећи вас да им вратите оца. Она нису овде, али ви можете замислити како изгледају. (Пауза.)
Затвор... Хм... Затворили су га поред лопова и убица... Њега. (Пауза.) Треба само замислити његове
душевне патње у овом затвору, далеко од жене и деце, да би... Ама шта ту има да се прича?!
У публици су се чули јецаји ... Заплака некаква девојка са великим брошем на грудима. За њом поче
да слини старица, њена сусетка ...
Бранилац је говорио и говорио ... чињенице је заобишао, али зато је нагласак ставио на психологију.
— Познавати његову душу значи познавати нрочити, посебан свет, пун кретања. Ја сам проучио тај
свет ... Проучавајући га, ја сам, признајем, први пут проучио човека. Ја сам схватио човека ... Сваки покрет
његове душе говори у прилог томе да ја у своме клијенту имам част видети идеалног човека ...
Судски извршитељ престаде да гледа претећи и завуче руку у џеп по марамицу. Из сале изнесоше
још две даме. Председник остави звоно на миру и намести наочаре да се не примете сузе које су му
грунуле на десно око. Тужилац, тај камен, тај комад леда, најнеосетљивији од свих живих организама,
немирно се врпољио у фотељи, процрвенео је и стао гледати под сто ... Кроз његове наочари сијале су
сузе.
„Да сам се бар одрекао оптужбе!" помисли он. „Претрпети такав фијаско! А?"
— Погледајте његове очи! — наставио је бранилац (брада му је дрхтала, глас подрхтавао и из очију

провиривала паћеничка душа). — Зар те кротке нежне очи могу равнодушно гледати на злочин?! О, не, те
очи плачу. Под тим калмичким јагодицама скривају се танани нерви! У овим грубим наказним грудима куца
срце далеко од преступничког! И ви се, људи, усуёујете да кажете да је он крив?!
Ту не издржа ни сам окривљени. Дошло је време да и он заплаче. Он поче да трепће, заплака и
узнемирено поче да се мешкољи.
— Крив сам! — поче он да говори, прекидајући браниоца. — Крив сам! Свестан сам своје кривице!
Украо сам и варао! Проклетиња сам ја! Узео сам новац из сандука, а украдену бунду наредио свастици да
сакрије... Кајем се. За све сам крив!
И окривљени исприча све како је било, и осудите га.
ЗАГОНЕТНА ПРИРОДА (19)
Купе прве класе.
На дивану, пресвученом бордо сомотом, опружила се, налакћена, лепа дама. Скупа лепеза са
ресама крцка у њеној грчевито стиснутој руци, цвикер јој сваки час спада с лепог носића, брош на грудима
се час диже, час спушта, баш као лаёа на таласима. Узбуёена је .. .
На дивану према њој седи губернаторов чиновник за поверљиве послове, млад човек и почетник у
књижевности, који у провинцијским новинама објављује краће приче или, како их он сам назива, новеле —
из живота виших кругова ...
Он је гледа у лице, гледа нетремице, зналачки. Он посматра, изучава, хвата ту ексцентричну,
загонетну природу, разумева је, схвата... Њену душу и целу њену психологију види као на длану.
— О, ја вас одлично разумем! — каже чиновник за поверљиве послове, љубећи јој руку око гривне.
— Ваша осетљива и добра душа тражи излаз из лавиринта ...Да. Борба је страшна, чудовишна, али... не
клоните духом! Ви ћете победити! Да!
— Опишите ме, Валдемаре! — говори дамица и сетно се смеши. — Живот је мој тако пун, тако
разноврсан, тако шарен... А што је најглавније... ја сам нестећна! Ја сам патница у стилу Достојевскога...
Покажите свету моју душу, Валдемаре, покажите ту јадну душу! Ви сте психолог. Није прошао, ето, ни сат
како седимо у купеу, а ви сте ме већ схватили сасвим, до дна душе.
— Пвичајте! Молим вас, причајте!
— Слушајте! Родила сам се у сиромашној чиновничкој породици. Отац ми је био добар човек,
паметан али... дух времена и средина... vois compгenez, ја не кривим свог јадног оца. Он је пио, картао се ...
примао мито ... А мати ... Али чему говорити! Оскудица, борба за парче хлеба, осећање ништавила... Ах, не
терајте ме да се свега тога сећам! Ја сам морала сама себи да крчим пут ... Наказно институтско
васпитање, читање глупих романа, грешке младости, прва бојажљива љубав ... А борба са средином?
Страшно! А сумње? А муке које настају од неверице према животу, према самој себи? ... Ах! Ви сте писац и
знате нас жене. Ви ћете разумети... Ја сам, по несрећи, обдарена широком природом Чекала сам срећу.
Жудела сам да будем човек... у томе сам видела своју срећу!
— Лепотице! — шапутао је писац љубећи руку око гривне. — Ја не љубим вас, лепојко, него патње
човечанске! Сећате се Раскољникова? Он је тако љубио.
— О, Валдемаре! Мени су били потребни слава... глас, сјај, као и свакој ... зашто се правити
скроман? ... необичној природи. Ја сам жудела за нечим необичним ...не женским! И ето ...И ето ... на моме
путу појавио се богат старацгенерал... Разумете ме, Валдемаре! Па то је било самопожртвовање,
самоодрицање, разумете! Ја нисам могла друкчије да поступим. Обогатила сам своју породицу, почела да
путујем и чиним добро ... Ох, како сам патила, како су ми били несносни, банални загрљаји тог генерала,
иако му треба одати признање, у своје време се храбро борио. Бивало је тренутака... страшних тренутака!
Али мене је храбрила мисао да ће старац данассутра умрети, да ћу почети живети како сам ја желела да ћу
припасти вољеном човеку, да ћу бити срећна... А ја имам таквог човека, Балдемаве! Бог ми је сведок да га
имам!
Дамица убрзано маше лепезом. Лице јој добија плачан израз.
— И, ето, старац је умро... Мени је оставио нешто, слободна сам, као птица. И сад ми се мили
живети ... Зар није тако, Валдемаре? Срећа ми куца на прозор. Треба је само пустити унутра, али.. не.
Валдемаре, слушајте, преклињем вас! Сад треба припасти вољеном човеку, постати му другарица,
помоћница, носилац његових идеала, бити срећна одахнути душом... Али како је све банално, гадно и глупо
на овом свету! Како је све подло, Валдемаре! Ја сам несрећна, несрећна, несрећна! На мом путу се опет
појавила препрека! Опет осећам да је моја срећа далеко, далеко! Ах, колико мука, кад бисте ви знали!
Колико мука!
— А шта је сад? Каква је то сметња? Молим вас, реците ми! Шта је?
— Други богат старац ...
Изломљена лепеза покрива лепушкасто лице. Писац подупире своју мудру главу песницом, уздише
са изразом зналцапсихолога и замислио се. Локомотива звижди и шишти, прозорске завесе се румене од
сунца на смирају .. .
ЛОПОВ (20)

Откуцало је дванаест сати. Фјодор Степанич навуче бунду и изаёе у двориште. Дочекала га је ноћна
влага . .. Дувао је влажан и хладан ветар, а из мрачног неба ромињала је ситна киша. Фјодор Степанич
прекорачи полусрушену ограду и тихо се упути низ улицу. А улица широка, прави трг; у европској Русији су
ретке такве улице. Ни осветљења, ни плочника . .. чак ни трага таквој раскоши.
Поред ограде и кућних зидова промицале су тамне силуете граёана који су журили у цркву. Испред
Фјодора Степанича гацале су по блату две прилике. У једној од њих, малој и погрбљеној, он препознаде
овдашњег доктора, јединог „образованог човека" у целом срезу. Старацдоктор није се либио познанства с
њим и увек би дружељубиво уздисао гледајући га. Овога пута старац је био у службеној старомодној
тророгој капи, те му је глава личила на две пачје главе прилепљене потиљцима једна уз другу. Испод
његове бундице клопарала је сабљица. Поред њега је ишао висок и мршав човек, такоёе у тророгој капи.
— ХРИСТОС воскресе, Гурије Иваничу! — заустави доктора Фјодор Степанич.
Доктор му ћутке пружи руку и отвори мало бунду да се пред прогнаником похвали орденом „Ста-
нислава", који му је висио на грудима.
— А ја, докторе, после јутрења хоћу да доёем к вама — рече Фјодор Степанич. — Молим вас..
Изволите ми допустити да се код вас омрсим. Около бих се ја ове ноћи увек у породици омрсио. Сећаћу
се...
— Тешко да би то било згодно ... — спетљао се доктор. — Ја имам породицу, знате ли... жену Мада
сте ви, овај ... али ипак не, овај ... Ипак постоје предрасуде! Ја, уосталом, ништа... Хи Кашаљ ...
— А Барабајев? — промрси Фјодор Степанич, кривећи уста и јетко се смешкајући. — Барабајеву и
мени су заједно судили, заједно нас послали у прогонство, а он је, меёутим, сваког дана у вашој кући на
ручку и на чају. Он је више украо, ето шта је!.. .
Фјодор Степанич застаде и наслони се на мокру ограду: нека проёу. Далеко испред њега светлуцале
су светлости. Час гасећи се, час разгоревајући се, кретале су се истим правцем.
„Свако свој крст носи", помисли прогнаник. „Као и тамо код нас ..."
Од светлости је допирала звоњава. Звонатенори громко су се разлагала и брзо звонила као да се
некуд журе.
„Први Ускрс овде, у овој хладноћи", помисли Фјодор Степанич, „а није ни последња. Гадно! А тамо
сад, можда ..."
И он поче да мисли о „тамо" ... Тамо сад под ногама није прљави снег, нису хладне баре, већ младо
зеленило; тамо ветар не шиба по лицу као мокра крпа, већ доноси дах пролећа ... Небо је тамо тамно али
звездано, с белом пругом на истоку... Уместо ове прљаве ограде зелена живица и његова кућа са три
прозора. Иза прозора светле, топле собе. У једној од њих сто прекривен белим столњаком, с ускршњим
колачем, јестивима, пићима.
„Лепо би било сад гуцнути тамошње вотке! Овде је вотка никаква, не може се пити."
Изјутра дубок, добар сан, а после тога посете, пијанка... Сетио се он, разуме се, и Оље, с њеним
мачјим, плачним лепушкастим лишцем. Сад она, сигурно, спава и не сања њега. Такве жене се брзо утеше.
А да није било Оље, ни он не би био овде. Она га је, глупака, на то навела. Њој је био потреоан новац,
имала је ужасну болесну потребу за њим, као и свака помодарка. Без новаца није могла ни да живи, ни
да воли, ни да пати .. .
— А ако ме у Сибир протерају? — упитао ју је. — Хоћеш ли поћи са мном?
— Разуме се! Макар на крај света!
Он је украо, ухватили су га, и пошао је у овај Сибир, а Оља је клонула духом; није пошла, разуме се.
Сад њена глупа главица тоне у чипкасти јастук, а ноге су јој далеко од прљавог снега.
„На суд је дошла у свечаној хаљини и није га чак ниједном погледала ... Смејала се кад је бранилац
сипао духовитости. . . Мало би било њу убити."
И та сећања су силно заморила Фјодора Степанича. Заморио се, као разболео, баш као да је целим
телом размишљао. Онемоћале су му ноге, одсекле се, и није имао снаге да оде у цркву на своје јутрење ...
Вратио се кући и стровалио у постељу, не скидајући ни бунду ни чизме.
Изнад његовог кревета висио је кавез са птицом. Обоје је припадало газди. Птица некаква
чудновата, с дугам кљуном, мршава, Фјодору непозната. Крила јој подсечена а на глави почупано перје.
Хране је некаквим киселишом од кога смрди цела соба. Птица се немирно вртела по кавезу, ударала
кљуном у конзерву с водом и певала час као чворак, час као вуга...
„Не да ми да спавам!" помисли Фјодор Степанич. — „Ђаво ..."
Он се подиже и задрма руном кавез. Птица ућута, прогнаник леже и о крај кревета смаче чизме с
ногу. Минут касније птица се опет узвртела, а на главу му паде комадић киселиша и остаде у коси.
— Нећеш да престанеш? Нећеш да умукнеш? Још ти није доста!
Фјодор Степанич скочи, крвнички повуче кавез и баци га у угао. Птица умуче.
Али, како му се учинило, десетак минута касније птица изиёе из угла на сред собе и поче да кљуном
буши земљани под ... Кљун као бургија ... Вртела је вртела и нигде краја њеном кљуну. Залупаше крила и
прогнанику се учини да он лежи на поду и да га по слепоочницама ударају крила ... Кљун се најзад сломио,
и све се изгубило у перју. .. Прогнаник више није знао шта се око њега дешава, заспао је.
— Зашто си тог створа убио, крвниче? — чуо је пред зору.
Фјодор Степанич је отворио очи и пред собом угледао газду раскољника, старог полулудог

богомољца. Газдино лице је дрхтало од гнева и било све у сузама.

— Зашто си, проклетниче, убио моје птиче? Моју певачицу, зашто си убио, ёаволе ёаволски? Кога то
ти? Зашто, море? Имаш образа да ме у очи гледаш, псино опака! Одлази из моје куће, и да те моје очи
више не виде! Овог трена одлази! Одмах!
Фјодор Иванич навуче бунду и изаёе на улицу. Јутро је било тмурно, суморно ... Док је гледао
оловно небо, није могао да верује да високо изнад њега може сијати сунце. Киша је још увек ромињала. . .
— Бонжур1 Срећан празник, моншер2 — чуо је прогнаник кад је изишао на капију.
Поред капије у новим лаким колима пројурио је његов земљак Барабајев. Земљак је био у цилиндру
и под кишобраном.
„Прави песете!" помисли Фјодор Степанич. „И овде се скот умео да додвори ... Има познанике ...
Требало је да и ја више украдем!"
Кад је прилазио цркви, Фјодор Степанич чу други глас, али овога пута женски. У сусрет су му
долазила лака поштанска кола дупке пуна кофера. Иза кофера извиривала је женска главица.
— Где је ту... Господе, Фјодоре Степаничу! Јесте ли ви то? — запита главица.
Прогнаник притрча колима, упиљи очима у главицу, препознаде је, ухвати за руку .. .
— Ама да ја не спавам?! Шта је ово? Код мене?! Решила се, Оља?
— Где овде станује Барабајев?
— А што ће ти Барабајев?
— Он ми писао да доёем. .. Замисли само, две хиљаде рубаља ми је послао ... Поред тога ћу
добијати три стотине месечно. Има ли овде позориште?...
До вечери је луњао прогнаник по граду и тражио стан. Киша је лила цео дан и сунце се није
појавило.
„Зар ове звери могу живети без сунца?" мислио је месећи ногом влажни снег. „Весели су, задовољни
без сунца!. . . Уосталом, они имају свој укус."
1 Добар дан (франц. Bon jouг). г Драги мој (франц. Mon sheг).
РЕЧИ, РЕЧИ И РЕЧИ (21)

На великом дивану у хотелској соби лежао је телеграфиста Груздјев. Подупревши песницама своју
плавокосу главу, гледао је младу девојку риёе косе и уздисао.
— Каћа, шта те је приморало да тако ниско паднеш? Реци ми — уздахнуо је, измеёу осталог, Груз-
дјев. — Како си се смрзла, уосталом.
Напољу је била једна од најгорих мартовских вечери. Пригушене светлости уличних фењера једва
су осветљавале прљави, растопљени снег. Све је било мокро, прљаво, сиво... Ветар је певушио тихо,
бојажљиво, баш као да се платно да му неко не забрани да пева. Чуло се шљапкање по блату... Природи се
смучило.
— Каћа, шта те је натерало да тако посрнеш? — још једном упита Груздјев.
Каћа бојажљиво погледа Груздјева у очи. Очи поштене, топле, искрене — тако јој се чинило. А те
поштене очи тако привлаче посрнула створења, привлаче их, те налећу као лептири на светиљку. Не дај им
ни да једу, само их погледај топлије. Каћа, гужвајући ресе столњака, смушено исприча Груздјеву своју тужну
причу. Прича је обична, али одвратна: он, обећање, превара и остало.
— Какав је то подлац! — промрси Груздјев негодујући. — Има таквих ниткова, нек их ёаво занавек
однесе! Је ли богат?
— Да, богат је . . .
— Знао сам... И ви сте ми цвећке, нема говора... Зашто ви жене толико волите новац! Шта ће
вам новац?
— Богом се заклињао да ће ме за цео живот обезбедити — прошапута Каћа. — А зар је то лоше?
На то сам се и полакомила ... Имам стару мајку.
— Хм ... Несрећне сте ви, несрећне! А све из глупости и од празноглавости ... Све сте ви жене ма-
лодушне! ... Несрећне, јадне ... Чујеш, Каћа! То није моја ствар, не волим да се мешам у туёе послове али
ти је изглед тако несрећан па немам снаге да се не мешам! Каћа, Каћа, зашто се не поправши? Како те није
срамота? По свему се види да ти ниси сасвим пропала, теби још има повратка.. . Зашто се не постараш да
кренеш правим путем? Ти би могла, Каћа! Лице ти је тако лепо, очи племените, тужне ... И осмехујеш се
некако посебно симпатично ...
Груздјев је узео Каћу за обе руке и, загледајући јој кроз очи право у душу, изговорио много лепих
речи. Говорио је тихо, дрхтавим тенором, сузних очију... Његов врели дах палио јој је цело лице, врат...
— Можеш се поправити, Каћа! Ти си још тако млада ... Покушај!
— Већ сам покушавала, али ... ништа није вредело. Свашта је било ... Једном сам чак отишла за
собарицу, иако сам племићког рода! Мислила сам да се вратим на прави пут. Бољи је и најгрубљи посао
него наш занат. Почела сам да радим код једног трговца. Била сам код њега месец дана и било је доста
добро, могло се живети... Али газдарица постаде љубоморна на мене, мада ја газду никад ни погледала
нисам; постаде љубоморна и избаци ме. Нисам могла да наёем место и опет је кренуло по староме . . .
Опет!

Каћа је разрогачила очи, побледела и цикнула. У суседној соби неко је нешто испустио, мора бити
да се уплашио. Хистерични испрекидани плач разлеже се кроз танке преграде измеёу соба. Груздјев потрча
по воду. Десетак минута касније Каћа је лежала на дивану и јецала:
— Покварена сам ја и одвратна! Најгора на све ту! Никада се нећу поправити, никада нећу постати
поштена! Зар ја то могу?
— Покварена! Стидиш се, боли те? Тако ти и треба, гадуро!
Каћа је врло мало говорила, мање од Груздјева али се из тога могло много закључити. Хтела је да
исприча читаву исповест тако добро познату свакоме „часном развратнику", али од њеног говора није
испало ништа осим моралног шамарања саме себе. Сву је своју душу раздерала!
— Већ сам покушала, али од тога ништа није испало! Ништа! Свеједно ћу пропасти! — заврши она с
уздахом и поправи косу.
Младић погледа на сат.
— Ништа од мене! А вама хвала . . . Први пут у животу чујем љубазне речи. Ви сте се ј едини према
мени понели људски, иако сам ја неморална, одвратна...
И Каћа одједном престаде да говори. Кроз мозак јој као муња пролете један мали роман који је
некада негде прочитала. Јунак тога романа одводи код себе посрнулу жену и напричавши јој свашта,
обраћа је на прави пут, и пошто ју је преобратио — она му је постала љубазница. Каћа се замисли. Није ли
овај плавокоси Груздјев јунак сличног романа? Има сличности... Чак много сличности. Док јој је срце
ударало, она му се загледала у лице. И одједанпут јој грунуше сузе.
— Де, Каћа, доста, смири се! — уздахну Груздјев, погледавши на сат. — Вратићеш се ти на прави
пут, даће бог, само ако будеш хтела.
Расплакана Каћа полагано раскопча три горња дугмета бундице. Роман са слаткоречивим јунаком
ишчезе јој из главе.
Кроз вентилатор очајно звизну ветар, баш као да је први пут у животу видео насиље, које понекад
може донети насушни комад хлеба. Горе негде над таваницом задрндаше на лошој гитари. Јефтина музика!
ЗАКУСКА (22)
(Пријатна успомена)
Било је Бадње вече. Сат пре јутрења моји пријатељи су свратили по мене. Били су у фраковима и с
белим краватама.
— Стигли сте као поручени, господо! — рекао сам. — Помоћи ћете ми да спремим сто ... Ја сам
човек нежења, па не приличи да држим женскадију, и зато ... пријатељска помоћ. Плумбов, хајде да
наместимо сто!
Пријатељи су пришли столу и за неких пет минута мој сто је представљао слику која изазива апетит.
Шунка, кобасице, вотке, вина, прасе у умаку.
Кад смо наместили сто, латисмо се цилиндара: време је! Али није било суёено ... Неко је зазвонио.
— Је ли код куће? — чули смо нечији промукли глас. — Уёи, Иља, не бој се!
Ушао је Прекрасновкусов. За њим бојажљиво мали, мршави, кржљави човечуљак. Обојица су под
мишком имали кожне торбе . ..
— Пссст!... — рекох пријатељима. — Језик за зубе!
— Препоручујем вам! — рече Прекрасновкусов, показујући на кржљавог човечуљка. — Иља
Дробискулов! Ових дана нам је приступив и уврстио се у наш хор... Ма не снебивај се, Иљуша! Време је да
се навикнеш! А ми смо, знате, ишли, ишли, па решисмо и свратисмо. Дај, мислим, да свратимо, да нам дају
бакшиш за празник, да их сутра не узнемиравамо.
Ћушнух им обојици по пет рубаља. Дробискулов се постиде.
— Тако, дакле — настави Прекрасновкусов, звирнувши у своду песницу — ви већ одлазите? Да вам
није рано? Дајте да поседимо тренутак... да се одморимо. Седи, Иља, не бој се! Навикавај се! Колико је
јела, ёаконија! А? Ђаконија! Шунка ме је подсетила на једну анегдоту ...
И Прекрасновкусов нам исприча мастан виц, прождирући очима моје ёаконије. Проёе четврт сата и
ја послах свог Андрјушку напоље да викне „упомоћ"! Андрјушка је изашао напоље и викао пет минута, али
моји гости ни абера... нису ни обратили пажњу као да их се „упомоћ" уопште не тиче ...
— Дуго још треба чекати да се омрсимо! — рече Прекрасновкусов. — Још је грех, иначе би ми,
Иљуша... по једну... А што, господо, да не гуцнемо по једну? Па вотка је поена! А? Дајте!
Идеја се свидела мојим пријатељима. Приёоше столу сипаше и испише. Мезетили су харинге, а на
мрсна јела само бацише поглед. Прекрасновкусов похвали вотку и желећи да сазна ко је произвоёач, испи
другу. Иљуша се постиде и исто тако пожеле да сазна ... Испише, али не открише.
— Дивна вотка! — рече Прекрасновкусов. — Мој ујак је имао своју фабрику алкохолних пића. Тако
је, ето, ујак имао, да кажем ...
И гост нам је испричао како је са ујаковом драганом у пожарној кули имао састанак. Моји пријатељи
га окружише и замолише га да им још нешто исприча... Испили су још по једну. Дробискулов је врло вешто
рукавом покупио парче кобасице, смотао га у марамицу и, чистећи нос, неприметно стрпау уста.
Прекрасновкусов је појео парче божићног колача од сира.
Заборавио сам да је мрсан! — рече гутајући. — Треба га залити.

Кажу да је у поноћ звонило за јутрење, али ми нисмо чули звона. У поноћ смо ишли око стола и пи-
тали се: шта би још попили... онако? Дробискулов је седео у углу и гледао прасенце. Прекрасновкусов је
песницом ударао по својој торби и говорио:
— Ви ме не волите, а ја, ето, вас .. . волим! Часна реч, волим! Ја сам кокошар, вук, јастреб, птица
грабљивица, али ипак у мени има толико осећања и памети да схватам како мене не треба волети. Ја сам,
на пример, ето, добио бакшиш за празник. Примио сам га... А сутра ћу доћи и рећи да га нисам добио . . .
Зар ме после тога неко може волети?
Пошто је завршио са прасетом, Дробискулов је победно своју бојажљивост и рекао:
— А ја? Мене је још могуће волети... Ја сам културан човек. . . Само што сам почео да се бавим
6
послом који није за мене! Никакве склоности немам за њега .. .Тек онако, пур манже! Ја сам ... стихотворац
. . . Дабоме ... Па да ... У пијаном стању састављам записнике у стиховима. Ја волим и штампу. Код новина
ми се не свиёа само то што у њима нема објективности. Не бих ја то раздвајао ко је конзервативац, ко
либерал. Објективност пре свега! Конзервативац је направио свињарију, удари га по губици; либерал
забрљао, лупи га по њушци. Удри по свима! Сан ми је да издајем новине. Седео бих у својој редакцији,
надуо њушку и отварао коверте. А у ковертицама свега има . .. свега и свачега ... Хехехе . . . Ја бих отворио,
прочитао и.. . дај овамо сарадника! Зар није интересантно.
У три сата моји гости узеше своје торбе и одоше у крчму да траже гужву. Од моје закуске остали су
само ножеви, виљушке и две кашике. Осталих шест кашика је ишчезло.
СЛУЧАЈ С КЛАСИКОМ (23)
Спремајући се да иде на испит из грчког језика, Вања Отепељев је целивао све иконе. У стомаку му
се превртало, било му је хладно око срца, а само срце му је час лупарало, час готово престајало да куца од
страха пред неизвесношћу. Шта ће добити данас? Двојку или тројку. Шест пута је прилазио мајци да га
благослови, а кад је одлазио, замолио је тетку да се помоли за њега. Уз пут, док је ишао у гимназију, дао је
просјаку две копејке, рачунајући на то да ће те две копејке бити откуп за његово незнање и да ће му бог
7
дати да му не падну бројеви с овим тесароконта и октокајдека.
Кући се вратио касно, после четири. Дошао је и нечујно легао. Његово мршаво лице било је бледо.
Око закрвављених очију модри колутови.
— Па шта је било? Како си прошао? Колико си добио? — упита га мајка пригнавши кревету.
Вања поче да трепће, искриви уста и заплака. Мајка пребледе, зину и пљесну рукама. Из руку јој
испадоше панталонице које је крпила.
— Зашто плачеш? Ниси положиo, значи? — упита она.
— Трес. . . треснуо сам . . . Добио сам двојку ...
— Знала сам. То сам и предосећала! — поче мајка. — Ох, боже! Како то да ниси положио? Зашто?
Који предмет?
— Из грчког.. . Ја, мамице ... Питали су ме како је будуће време од „феро", а ја сам. .. уместо да
кажем „ојсомај" рекао „опсомај". Онда ... Онда ... акценат се не ставља ако је последњи слог дуг, а ја ...
ја сам се препао ... заборавио да је ту алфа дуго... па узмем и ставим акценат. После ми је Артаксерксов
тражио да набројим енклитике, и ја сам нехотице упетљао заменицу ... Погреших, и он ми даде двојку ...
Несрећник сам ја... Сву ноћ сам учио ... Целе ове недеље сам у четири сата устајао.
— Не, ниси ти, него сам ти ја несрећница, гаде мали! Ја сам ти несрећница! Искомада ме ти,
Ироде, мучитељу, зла судбино моја! Плаћам за тебе, за ёубре распуштено, савијам грбачу, мучим се, и
могу да кажем злопатим, а како ми ти враћаш? Како УЧИШ?
— Ја ... ја учим. По целу ноћ . . . Видели сте .. .
— Молила сам бога да ме узме, али ни он ме неће грешницу... Мучитељу мој! Код других, деца као
деца, а ја имам једног јединог, и ништа од њега. Да те бијем? Била бих те, али немам снаге? А како, мајко
божја, да је наёем?
Мајка је покрила лице крајем блузе и зајецала. Вањи се завртело од јада и наслони се челом на зид.
Уёе тетка.
— Ето ти ... Моје предосећање... — поче она, бледећи и пљескајући рукама; одмах се досетила о
чему је реч. — Цело јутро нека... Ето ти, мислим, биће неке невоље ... Па је тако и испало . ..
— Разбојниче мој, мучитељу — рече мајка.
— А што га грдиш? — навали тетка на њу, узнемирено скидајући с главе мараму кафене боје. — Зар је он
крив? Ти си крива? Зашто си га дала у гимназију? Каква си ми ти то племкиња? Хоћеш у племиће? А-а-а-а...
Као да никако немају друга посла него да од вас племиће направе! А да је било онако као што сам ја
говорила, да смо га дали у трговину ... у канцеларију, као мој Кузја ... А Кузја сад, ето, прима пет стотина
годишње. Пет стотина, је ли то шала? И себе си измучила и дете си измучила због те науке, пуста остала.
Мршав је, кашље... погледај има тринаест година, а изгледа као десетогодишњак.
— Не, Настјењка, не мила! Мало сам га ја била, мучитеља мога! Требало га је бити, то би требало!
6
Због парчета хлеба (франц. Pour manger — да би јео!
7
Тесароконта — четрдесет; октокајдека — осамнаест.

У-У-У …језуито, Турчине, мучитељу мој — замахну она пут њега. — Тући би тебе требало, али
немам снаге. Говорили су ми раније, кад је био мали: „Удри, удри" ... Нисам послушала, грешна ја. И, ето,
сад се мучим. Причекај само! Излемаћу те! Причекај
Мајка му је запретила мокром песницом и плачући отишла у собу свог станара. Њен станар,
Јевтихије Кузмич Купоросов, седео је за својим столом и читао „Унбеник за самоуке плесаче". Јевтихије
Кузмич је наметан и образован човек. Говори кроз нос, умива се сапуном од кога сви у кући кијају, за време
поста једе мрсно и тражи образовану девојку за жену, па га зато сматрају најпаметнијим станаром. Он пева
тенор.
— Господине! — обратила му се мајка, гушећи се у сузама. — Будите толико племенити, измлатите
мога. . . Учините ми милост! Није положио, јади моји! Верујете ли, није положио! Ја не могу да га
кажњавам због изнемоглости, због моје слабости... Излемајте га уместо мене, будите тако племенити и
деликатни, Јевтихије Кузмичу! Учините по вољи болесној жени!
Купоросов се намршти и дубоко уздахну кроз нос. Промисли мало, задобова прстима по столу и, још
једном уздахнувши, поёе код Вање.
— Вас, тако рећи, уче! — поче он. — Школују, пружају вам могућност да напредујете, одвратни
младићу! Зашто сте?
Дуго је причао, држао читав говор. Поменуо је науку, светлост, таму.
— Па, да, младићу!
Кад је завршио говор, скиде каиш и повуче Вању за руку.
— С вама се не може друкчије! — рече. Вања се покорно наже и увуче главу меёу његова колена.
Румене клемпаве уши заиграше на новим трико-панталонама са смеёим лампасима ..
Вања није испустио ни гласа. Увече је породични савет одлучио да га дају у трговину.
ЛЕТЕЋА ОСТРВА (24)

ДЕЛО ЖИЛА ВЕРНА
ПАРОДИЈА
Глава1
ГОВОР
— Ja сам завршио, центлмени! — рече Џон Лунд, млади члан Кральевског географског друштва, и
уморан се свали у фотељу. У сали за седнице одјекнуо je најбешњи аплауз, узвици „браво", и сала се
затресла. Центлмени почеше један за другим прилазити Цону Лунду и руковати се с њим. Седамнаест
џентлмена, у знак свог запрепашћења, сломило je седамнаест столица и угануло осам дугих вратова који су
припадали осморици центлмена, од којих je један био капетан „Катавасиј'е" — jaxтe од 100.009 тона.
— Џентлмени! — проговори потресени мистер Лунд. — Сматрам за нajcветијy дужност да вам за-
хвалим на пакленом стрпљењу с којим сте одслушали мој говор који je тpajao 40 сати, 32 минута и 14
секунди! Томе Бекасе — обрати се он своме старом слузи — пробудите ме за пет минута. Ja ћy cпaвати за
време док ми господа буду опраштала што се ycyёyjeм да спавам у њиховом присуству!!
— Разумем, сер! — рече стари Том Бекас. Цон Лунд забаци главу и одмах заспа. Џон Лунд je био
родом Шкотланёанин. Нигде се није школовао, ништа није учио, али je све знао. Припадао je бpojy оних
cpeћних природа кoje до сазнавања свега што je лепо и велико долазе помоћу свога ума. Одушевљење кoje
je изазвао својим говором било je потпуно заслужено. У току 40 сати он je господи предлагао да размотре
велики пројект који je касније донео велику славу Енглеској и показао колико далеко може досегнути људски
ум! Бушење Месеца огромном бургијом — ето шта je било предмет излагања мистера Лунда.
Глава2
ТАЈАНСТВЕНИ НЕЗНАНАЦ
Сер Лунд није одспавао ни три минута. Нечија тешка рука му се спустила на раме и он се пробудио.
Пред њим је стајао џентлмен висок 48 и по стопа, танак као копље и мршав као осушена змија. Био је
потпуно ћелав. Сав одевен у црно, на носу је имао четири пара наочара, а на грудима и леёима по
термометар.
— Хајдете за мном — загробним гласом изговори ћелави џентлмен.
— Куда?
— Поёите за мном, Џоне Лунде!
— А ако не поёем?
— Тада ћу бити принуёен да пробушим Месец пре вас.
— У том случају, сер, стављам вам се на располагање.
— Ваш слуга ће нас пратити!
Мистер Лунд, ћелави џентлмен и Том Бекас напустише салу за седнице, и сва тројица кренуше
осветљеним лондонским улицама. Они су ишли врло дуго.

— Сер — обрати се Бекас мистер Лунду — ако је наш пут дугачак колико и овај џентлмен, ми ћемо
онда, на основу закона трења, остати без својих ёонова.
Џентлмени су почели да размишљају и пошто су кроз десет минута закључили да су Бекасове речи
духовите, наглас се насмејаше.
— С ким имам част да се смејем, сер? — упита Лунд ћелавог џентлмена.
— Имате част да идете, смејете се и говорите са чланом свих географских, археолошких и
етнограф-ских друштава, магистром свих наука које су постојале или постоје, чланом Московског
артистичког кружока, покровитељем школе за кравље бабице у Саутемптону, претплатником Илустрованог
ёавола, професором жуто-зелене магије и гастрономије на будућем Новозеландском универзитету,
директором Безимене опсерваторије, Вилијамом Болванијусом. Ја вас водим, сер, у ...
Џон Лунд и Том Бекас се поклонише пред великим човеком, о коме су тако много слушали и у знак
поштовања оборише главе . . .
— Ја вас водим, сер, у своју опсерваторију која се налази двадесет миља одавде. Сер! Ђутање
краси човека. Потребан ми је друг у моме подухвату, чији сте значај у стању схватити само двема
полулоптама вашег мозга. Мој избор је пао на вас. .. После вашег четрдесеточасовног говора тешко да ћете
зажелети да ступите са мном у било какве разговоре, а ја, сер, ништа не волим толико колико свој телескоп
и дуготрајно ћутање. Надам се да ће ваша наредба завезати језик вашем слузи, сер. Живела пауза!!! Ја вас
водим ... Ви немате ништа против тога.
— Ништа, сер! Преостаје ми једино да пожалим што нисмо хитрији и што под стопалима имамо
ёонове који стају новаца и ...
— Ја ћу вам купити нове чизме.
— Захваљујем вам, сер.
Ко од читалаца буде горео од жеље да се ближе упозна са мистером Вилијамом Болванијусом, тај
нека прочита његово изврсно дело „Је ли Месец постојао пре потопа? Ако је постојао, како то да и он није
потонуо?" Уз дело је приложена и забрањена брошура „Начин на који се васиона може самлети у прах и
истовремено не пропасти", коју је Болванијус написао годину дана пре смрти. У тим се делима личност овог
изванредног човека огледа на најбољи могући начин.
У њима се, измеёу осталог, описује, како је он проживео две године у аустралијским тршћацима где
се хранио раковима, жабокречином, јајима крокодила, и за те две године ниједном није видео ватру. Док је
био у тршћацима, он је изумео микроскоп, сасвим сличан нашим обичним микроспопима и открио кичмени
стуб у риба из врсте „Риба". Пошто се вратио са свог дугог корисног путовања, настанио се на неколико
миља од Лондона и потпуно се посветио астрономији. Како је био поприличан женомрзац (три пута се
женио, па је зато и имао три пара најдивнијих разгранатих рогова) и не желећи да буде откривен, док не
доёе време, живео је као аскета. Поседујући префињени ум дипломате, досетио се да учини да његова
опсерваторија и његови радови буду познати једино њему. На жалост, и на несрећу свих добронамерних
Енглеза, тај велики човек није доживео до наших дана. Прошле године је преминуо тихо; док се купао у
Нилу, прогутала су га три крокодила.
Глава3
ТАЈАНСТВЕНЕ ПЕГЕ
Опсерваторија у коју је он увео Лунда и старог Тома Бекаса (следи најдужи и најдосаднији опис
опсерваторије, који је преводилац, економишући местом, и временам, нашао за потребно да не преведе ...
стајао је телескоп, који је Болванијус усавршио. Мистер Лунд приёе телескопу и поче да гледа у Месец.
— Шта ви тамо видите, сер?
— Месец, сер.
— А покрај Месеца шта видите, мистер Лунд.
— Имам част да видим само Месец.
— А не видите ли бледе пеге, које се крећу око Месеца?
— До ёавола, сер! Назовите ме магарцем ако не видим те пеге! Какве су то пеге?
— То су пеге које се виде само кроз мој телескоп. Доста! Оставите телескоп! Мистер Лунд и Томе
Бекасе! Ја морам, ја хоћу да знам какве су то пеге! Ја ћу ускоро бити тамо! Идем према тим пегама. Ви ме
следите!
— Ура! Живеле пеге! — викнуше Џон Лунд и Том Бекас.
Глава4
СКАНДАЛ НА НЕБУ
Већ после пола сата мистер Вилијам Болванијус, Џон Лунд и Шкотланёанин Том Бекас летели су према
тајанственим пегама помоћу осамнаест балона. Они су седели у херметичким затвореној коцки у којој се
8
налазио компримирани ваздух и препарати за произвоёење кисеоника. Овај грандиозни, досад неизведени
8
Гас који су измислили хемичари. Кажу да је без њега немогуће живети. Глупости. Само је без новца немогуће живети.

лет почео је ноћу уочи 13. марта 1870. године. Дувао је југозападни ветар. Магнетна игла је показивала
NWW (следи, најдосаднији опис коцке и 18 балона) ... У коцки је царовало дубоко ћутање. Џентлмени су се
умотавали у огртаче и пушили цигаре. Том Бекас, испружен на под, спавао је као код своје куће.
9
Термометар је показивао температупу испод 0. У току првих 20 часова није била изречена ниједна реч и
није се догодило ништа нарочито. Балони су продрли у област облака. Неколико муња појурило је за
балонима, али их нису достигле зато што су они припадали Енглезу. Трећег дана Џон Лунд се разболео од
дифтерије, а Тома Бекаса је обузео сплин. Коцка се сударила с балоном и претрпела снажан потрес.
Термометар је показивао -76
— Како се осећате, сер? — најзад прекиде ћутање Болванијус, обративши се петог дана сер Лунду
— Захваљујем вам, сер — одговорио је дирнути Лунд. — Ваша пажња ме дира. Ужасно се мучим А
где је мој верни Том?
— Он седи у углу, жваће дуван и труди се да личи на човека који се одједном оженио са десет
жена.
— Ха, ха-ха, сер Болванијусе!
— Захваљујем вам, сер!
Мистер Болванијус није ни стигао да стегне руку младоме Лунду кад се догодило нешто ужасно.
Одјекнуо је страшан тресак. Нешто је лупило, одјекнуло као хиљаду топовских пуцњава, зачула се бука,
бесно фијукање. Запавши у простор с разреёеним ваздухом, бакарна коцка није издржала унутрашњи
притисак и пукла је, а њени остаци су полетели у бескрајно пространство.
То је био ужасни, у историји васионе јединствен тренутак!!
Мистер Болванијус се ухвати за ноге Тома Бекаса, а овај за ноге Џона Лунда, и сва тројица су
брзином муње јурнула у непознату провалију. Балони су се одвајали од њих и ослобоёени терета завртели
и уз тресак пуцали.
— А где смо ми, сер?
— У етеру ...
— Хм. Ако смо у етеру, како ћемо дисати?
— А где је снага ваше воље, сер Лунд?
— Мистери! — викну Бекас. — Имам част да вам саопштим да ми, из неких разлога, не летимо
наниже, већ навише!
— Хм... До сто ёавола! Значи, ми се више не налазимо у области Земљине теже . .. Нас привлачи к
себи наш циљ! Ура-а! Сер Лунде, како се осећате.
— Захваљујем вам, сер! Ја горе видим Земљу!
— То није Земља, већ једна од наших пега. Сад ћемо се разбити о њу.
Трарас!!!!
Глава5
ОСТРВО ЈОВАНА ХОФА
Први се освестио Том Бекас. Протрљао је очи и почео да разгледа простор у коме су лежали он,
Болванијус и Лунд. Он свуче чарапу и стаде њоме трљати џентлмене. Џентлмени нису оклевали да се
освесте.
— Где смо? — упита Лунд.
— Ви сте на острву које припада групи летећих! Урааа!
— Ураа! Погледајте горе, сер. Помрачили смо Колумбову славу.
Над острвом је летело још неколико острва ... (следи опис слике коју могу разумети само Енглези)
... Поёоше да разгледају острво. Оно је било широко... дугачко ... (бројке и бројке, нека иду с милим богом!).
Тому Бекасу је пошло за руком да пронаёе дрво чији је сок подсећао на руску вотку. Чудно је што је дрвеће
овде било ниже од траве? Острво је било пусто. Ниједно живо биће до сада није дотакло његово тло.
— Сер, погледајте шта је ово? — обратно се мистер Лунд сер Болванијусу, подигнувши некакав
замотуљак.
— Чудно ... Запањујуће ... Поражавајуће ...! — поче мрмљати Болванијус.
Испоставило се да је замотуљак — саопштење некаквог Јована Хофа, написано на једном од вар-
варских језика, чини се на руском.
Како су овамо доспела та саопштења?
— Пррроклетство! — повика Болванијус. — Овде је неко био пре нас! Ко је могао бити овде?
Пррроклетство! Оооо! Смождите, громови небески, мој велики мозак! Дајте ми га овамо! Дајте ми га!
Прогутаћу га заједно са његовим ...
И мистер Болванијус, подигавши руке навише, страшно се насмеја. У његовим очима је засијао
сумњиви пламен. Он је полудео.
9
Такав инструмент постоји. — (Прим. прев.). 8 и 9 напомене А. П. Чехова

Глава6
ПОВРАТАК
— Урааа — викали су становници Авра, преплавивши све његове кејове. Ваздух је брујао од
њихових радосних узвика, звоњаве и музике. Црна маса, која им је свима претила смрћу, није се спуштала
на град, него у залив. Бродови су пожурили да се склоне на отворено море. Црна маса, која им је толико
дана заклањала сунце, уз тријумфално клицање народа и трештање музике, пљуснула је у залив и
попрскала цео кеј. Чим је пала у залив, она је потонула. Минут касније залив је већ био откривен. Таласи су
га браздали у свим правцима... На средини залива копрцала су се три човека. То су били луди Болванијус,
Џон Лунд и Том Бекас. Пожурили су да их прихвате у чамце.
— Ми педесет седам дана нисмо јели! — промрмља, мршав као гладни сликар, мистер Лунд и
исприча им све.
Острво Јохана Хофа сада више не постоји. Оно је, примивши три одважна човека, постало теже и
изашло из неутралне зоне, Земља га је привукла и потонуло је у Аврски залив.
ЕПИЛОГ
Џон Лунд се сада бави проблемом бушења Месеца. Већ је близу време кад ће Месец красити рупа.
Рупа ће припадати Енглезима. Том Бекас сада живи у Ирској и бави се пољопривредом. Он гаји кокоши и
шиба своју једину кћер, коју спартански васпитава. Њему нису туёи ни научни проблеми: он се страшно
љути на себе због тога што је заборавио да са летећег острва понесе семе дрвећа чији сок подсећа на
руску вотку.
КАКО САМ СТУПИО У ЗАКОНИТИ БРАК (25)
Кад су попили пунч, родитељи се шапатом договорише и оставите нас.
— Навали! — шапну ми тата одлазећи. — Упорно!
— Ама како ја њој могу рећи да је волим -прошапутах — ако је не волим?
— То није твој посао. . . Ти, будало, ништа не разумеш...
Отац то рече, одмери ме љутитим погледом и изаёе из вењака. Нека старачка рука показа се кроз
одшкринута врата и однесе свећу.
Ми остадосмо у тами.
„Што је суёено, то не можеш избећи!" помислио сам, кашљуцнуо и рекао бодро:
— Околности ми иду наруку, Зоја Андрејевна, најзад смо сами, и тама ми помаже, јер скрива стид
на мом лицу ... Тај стид је плод осећања од којих гори моја душа ...
Али ту сам стао. Чуо сам како је срце Зоје Желвакове куцало и како јој цвокоћу зуби. Дрхтало Је
цело њено тело и то дрхтање се осећало по подрхтавању клупе. Несрећна девојка ме није волела. Она ме
је мрзела као псето батину и презирала, ако се само може поверовати да су глупи људи способни да мрзе.
Ја сам и сад сличан орангутану, ружан, мада ме красе чин и ордење, а тада сам лично на звер: дебеле
њушке, бубуљичав, чупав ... Од вечите кијавице у алкохола нос ми је био црвен и натечен. Мојој окретности
не би ни медведи могли позавидети. Да и не говоримо о духовним особинама. А од ње сам, то јест од Зоје,
док још није била моја вереница, узео неправедни данак. Зауставио сам се зато што ми је било жао ње.
— Да изаёемо у парк — рекао сам. — Овде је загушљиво...
Изашли смо и пошли алејом. Родитељи, који су прислушкивали иза врата, побегоше у жбуње кад се
ми појависмо. По Зојином лицу затрепта месечева светлост. Био сам глуп тада, а ипак сам умео да
прочитам на том лицу сву сласт ропства!
Уздахнуо сам и наставив:
— Славуј пева . . . женку своју забавља . . . А кога ја самотан могу забавити?
Зоја је поцрвенела и оборила очи. Било јој је нареёено да тако одглуми. Сели смо на клупу,
окренути реци. Преко реке се белела црква, а иза цркве се уздизао дом господина грофа Кудларова, дом у
коме је живео писар Бољницин кога је Зоја волела. Како је села на клупу, Зоја се упила погледом у тај дом...
Срце ми се стегло од жалости. Боже мој, боже мој! Нека бог да царство небеско нашим
родитељима, али. . . кад би бар недељу дана у паклу поседели!
— Од једне особе зависи сва моја срећа — наставих. — Ја према тој особи осећам посебну
љубав... Ја њу волим, и ако она мене не воли, ја сам, значи, пропао ... Та особа сте ви. Можете ли ви мене
волети? А? Волите ли ме?
— Волим — прошапута она.
Ја сам, признајем, обамро од те њене речи. Мислио сам раније да ће се заинатити и одбити ме,
пошто другог много воли. Много сам се уздао у то, а испало је обрнуто . . . Није имала снаге да иде против
родитељске воље.
— Волим — понови и заплака.
— То не може бити! — рекох ни сам не знајући шта говорим и дрхтећи целим телом. — Зар је то
могуће? Зоја Андрејевна, драга моја, не верујте! Не верујте, тако вам бога! Не волим ја вас! Дабогда трипут
био проклет ако те волим! А и ви мене не волите! Све је то просто бесмислица . ..

Скочио сам и узмувао се око клупе.

— Не треба! Све је то обична комедија! На силу нас жене и удају, Зоја Андрејевна, због имовинских
интереса. Каква ту може бити љубав! Мени би било лакше да ми камен о врат обесе него да вас узмем ето
тако! Кога врага! Какво право имају они? Шта смо ми за њих? Кметови? Псине? Нећемо поћи једно за друго!
Њима упркос! Гадови једни! Доста смо им попуштали! Сад ћу отићи и казати да нећу да се оженим вама, и
готово!
Зојино лице одједном престаде да плаче и за трен ока се осуши.
— Отићи ћу и рећи! — наставио сам. — И ви ћете рећи. Казаћете им да ме уопште не водите, а да
волите Бољницина. И ја ћу Бољницину ићи наруку . .. Ја знам како га ви страсно волите!
Зоја се насмеја од среће и поёе поред мене.
— Па и ви волите другу — рече она трљајући руке. — Ви волите мадмоазел Дебе.
— Да, мадмоазел Дебе. Иако није православие вере, ни богата, ја је волим због памети и душевних
особина... Нека ме куну колико хоће, ја ћу се ипак њоме оженити. Ја је волим, можда више од живота! Без
ње не могу да живим! Ако се не оженим њоме, ништа ми живот не треба. Овог трена идем... Хајдемо да
кажемо оним комедијашима ... Хвала вам, драга ... Како сте ме утешили!
Душу ми је запљуснула срећа, и ја сам почео да захваљујем Зоји, а Зоја мени. И обоје смо срећни и
захвални почели једно другом љубити руке и називати једно друго племенитим створењима.
Ја њој љубим руке, а она мене у главу, у моју чекињу. Чини ми се да сам је, заборављајући
етикецију, чак и загрлио. И могу вам рећи да је ово признање да се не волимо било срећније од било које
љубавне изјаве. Пошли смо радосни, румени и устрептали кући, да саопштимо своју вољу родитељима.
Идемо и једно другог храбримо.
— Нека нас изгрде — рекао сам — истуку, нек истерају из куће, ми ћемо бити срећни!
Улазимо у кућу, а тамо на вратима стоје родитељи и чекају. Гледају нас, виде да смо срећни и
махнуше руком лакеју. Лакеј долази са шампањцем. Ја почињем да протестујем, машем рукама лупам .. .
Зоја плаче, вришти ... Подиже се граја, галама, и нису успели да испију шампањац.
Али су нас итак натерали да ступимо у брак.
Данас празнујемо сребрну свадбу. Четврт века смо проживели заједно! У почетку је било страшно.
Грдио сам је, тукао, настојао да је волим од невоље... И децу смо од невоље изродили... А после смо...
навикли. А овог тренутка моја Зоја ми стоји иза леёа и наслоњена рукама на моја рамена, љуби ме у ћелу .
..
ЧИНОВНИКОВА СМРТ (26)
Једне дивне вечери исто тако дивни економ, Иван Димитрич Червјаков, седео је у другом реду
фотеља и гледао помоћу догледа „Корневиљска звона". Гледао је и осећао се на врхунцу среће. Кад
одједном... У приповеткама се често среће ово „над одједном". Писци имају право: живот је тако пун
изненаёења! Одједном му се лице намршти, очи се упола склопише, дисање се заустави.. . скинуо је доглед
с очију, нагнуо се и... а-пхи!!! Као што видите, кинуо је.
Кијање није забрањено никоме и нигде. Кијају и сељаци и шефови полиције, а понекад чак и тајни
саветници. Сви кијају. Червјаков се није нимало збунио, обрисао се марамицом и као лепо васпитан човек
погледао око себе: да није кога случајно узнемирио својим кијањем? Али се тек сад морао збунити. Видео је
како старчић, који је седео испред њега у првом реду фотеља, брижљиво брише рукавицом своју ћелу и
врат и нешто гунёа. Червјаков је у старчићу препознао високог чиновника Брижалова који је имао ранг
генерала и служио у дирекцији саобраћаја.
„Упрскао сам га пљувачком!" помисли Червјаков. „Није мој старешина, али је ипак непријатно. Треба
се извинити."
Червјаков се накашља, наже се напред и рече шапатом генералу на уво:
— Извините, ваше превасходство, ја сам вас попрскао пљувачком .. . Сасвим случајно сам . .
— Молим, молим . . .
— Тако вам бога, опростите. Верујте. . . нисам хтео.
— Та седите, молим вас! Пустите ме да слушам! Червјаков се збуни, глупо се осмехну и поче да
гледа сцену. Гледао је, али више није осећао блаженство. Почело га је мучити неспокојство. За време паузе
пришао је Брижалову, повртео се око њега, и над је савладао страх, промрмљао:
— Ја сам вас попрскао, ваше превасходство Извините ... јер сам ... сасвим нехотице ...
— Маните, молим вас ... Ја сам већ и заборавио, а ви све исту песму! — рече генерал, а доња му
усна задрхта од љутине.
„Заборавио, а очи му пуне злобе," помисли Червјаков подозриво погледајући генерала. „Неће ни да
говори. Треба му објаснити да ја уопште нисам хтео... да је природни закон, јер може помислити како сам
хтео да га пљунем. Ако сад не мисли, касније ће помислити!...
Кад је дошао кући, Червјаков исприча жени шта му се десило. Учини му се да је жена и сувише
лакомислено гледала да целу ствар; била је мало уплашена, а кад је чула да је Брижалов из друге
установе, умирила се.
— Па ипак, отиди и извини се — рече. — Помислиће ... не умеш да се понашаш у друштву!
— У томе и јесте невоља! Извињавао сам се, а он некако чудно... ниједне речи људске да каже.

Додуше, није ни било времена за разговор.

Сутрадан Червјаков обуче нову униформу, подшиша се у поёе Брижалову да му објасни... Кад је
ушао у Генералову собу за примање странака, угледа много молилаца, а меёу њима и самог генерала, који
је већ почео да прима молбе. Пошто је саслушао неколико молилаца, генерал погледа на Червјакова.
— Синоћ у „Аркадији", ако се сећате, ваше превасходство — поче да рапортира економ — кинуо сам
и ... нехотице вас попрскао ... Извин ...
— Којешта...шта вам пада на памет! Шта ви желите? — обрати се генерал следећем молиоцу.
„Неће ни да чује!" помисли Червјаков и пребледе. „Значи, љути се ... Не, ово се не сме тако оставити
... Објаснићу му ... ”
Кад је генерал завршио разговор и с последњим молиоцем и пошао у свој кабинет, Червјаков
коракну за њим и промрмља:
— Ваше превасходство! Усуёујем се да узнемирим ваше превасходство, али то чиним, могу рећи,
једино из осећања кајања!... Нисам намерно, и сами изволите знати!
Генерал зловољно искриви лице и одмахну руком.
— Па ви се просто подсмевате, поштовани господине — рече и нестаде иза врата.
„Какво подсмевање?" помисли Червјаков. „Нема ту никаквог подсмевања! Генерал, па не може да
схвати! Кад је тако, нећу више ни да се извињавам овом фанфарону! Нека иде до ёавола! Написаћу му
писмо, али долазити нећу! Богами нећу!"
Тако је мислио Червјаков идући кући. Али писмо генералу није написао. Мислио је, мислио, али
никако није могао да смисли то писмо. Морао је сутрадан опет отићи да објасни ствар.
— Ја сам долазио јуче и узнемирио ваше превасходство — промрмља кад га генерал мало
зачуёено погледа — не зато да неког исмевам, као што сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што
сам кинуо и попрскао вас... а није ми било ни накрај памети да неког исмевам... Откуд ја смем да исмевам?
Кад бисмо се ми подсмевали, онда, значи, никаквог поштовања према личностима . . . не би било . ..
— Напоље!! — дрекну генерал изненада сав помодрео и уздрхтао од беса.
— Шта? — запита шапатом Червјаков, сав премро од ужаса.
— Напоље!! — понови генерал и залупа ногама. Червјакову се у утроби нешто прекиде. Обневидео
и оглувео, он устукну према вратима, изиёе на улицу и оде посрћући.. . Кад је махинално дошао кући легао
је, не скидајући униформу, на диван и... умро.
МАЛИ НЕВАЉАЛАЦ (27)
Иван Иванич Лапкин, младић пријатне спољашности, и Ана Семјоновна Замбљицка, млада девојка
прћаста носића, стрчаше низ стрму обалу и седоше на малу клупу. Клупица се налазила крај саме воде,
меёу густим жбуњем младог врбака. Дивно местанце! Кад седне човек ту, онда је скривен од света
— виде га само рибе и пауци-пливачи, који као муње јуре по води! Младић и девојка су били
наоружани удицама, ручним мрежама, теглама с глистама и осталим рибарским прибором. Чим су сели,
одмах су почели да пецају.
— Драго ми је што смо већ једном насамо — поче Лепкин осврћући се. — Имам много да вам
причам, Ана Семјоновна... Кад сам вас први пут видео... риба вам трза... тек тада сам схватио зашто живим,
схватио сам ко је мој идол коме треба да посветим свој часни живот испуњен радом. . . Мора да велика
риба трза. . . Кад сам вас видео, први пут сам заволео, страсно заволео! Не вуците одмах ... Нека мало
боље загризе... Реците ми, драга моја, преклињем вас, могу ли рачунати — не на вашу љубав, не!
— тога нисам достојан, ја не смем на то ни да помислим — могу ли се надати да ... Вуците!
Ана Семјоновна је тргла увис удицу и узвикнула. У ваздуху блесну сребрнастозелена рибица.
— Боже мој, гргеч! Ах ... ах ... Брже! Откиде се! Гргеч се откиде са удице, поче да скаче по трави ка
својој драгој стихији — и. .. бућ у воду!
У потери за рибом Лапкин, уместо рибе, некако случајно ухвати руку Ане Семјоновне и случајно је
притиште на своје усне . . . Она оте руку, али већ је било доцкан: уста се случајно слише у пољубац.
Све се десило некако неочекивано. После првог пољупца дошао је други, затим заклетве,
уверавања ... Срећни часови!
Истина у овом земаљском животу нема ничега апсолутно срећног. Срећа обично већ у самој себи
носи отров, или је трује нешто споља. Тако је било и овога пута. Док су се младић и девојка љубили,
наједном се зачу смех. Они погледаше према реци и претрнуше: у води до појаса стајао је голишав дечко.
То је био гимназист Коља, брат Ане Семјоновне. Стајао је у води, гледао на младе љубавнике и злурадо се
смешно.
— А-а-а. .. љубите се? — рече он. — Добро, добро! Казаћу вас мами.
— Ја се надам да ћете ви, као поштен човек... — замуца Лапкин црвенећи. — Подло је уходити, а
тужакати ниско, гнусно и одвратно ... Ја сматрам да ви, као поштен и племенит човек ...
— Дајте ми рубљу, па вас нећу одати! — рече племенит човек. — Ако не дате, казаћу.
Лапкин извади из џепа рубљу и даде је Кољи. Овај стиште рубљу у мокру песницу, звизну и отплива.
А младић и девојка се овог пута нису више љубили.
Сутрадан Лапкин донесе из града Кољи бојице и лопту, а сестра му поклони све своје кутијице од
пилула. Затим су му морали поклонити и дугмад са псећим њушкицама. Неваљалом дечаку се, очевидно,

све то веома свидело, и да би искамчио што више, он поче да их вреба. Куд год Лапкин макне с Аном
Семјоновном, тамо и он! Ниједног тренутка није их остављао насамо!
— Гад један! — шкргутао је зубима Лапкин. — Тако мали, а већ такав нитков! Шта ли ће тек касније
бити од њега?!
Целог јуна Коља је загорчавао живот сиротим љубавницима. Претио је да ће их тужити, уходио их,
изнуёавао поклоне, и увек му је било мало; најзад је почео да говори и о — џепном часовнику. И шта да се
ради! Морали су да му и часовник обећа]у.
Једном, за време ручка, кад су изнели колаче на сто, он изненада прште у смех, намигну Лапкину и
запита га:
— Да кажем? А?
Лапкин страшно поцрвене и поче место колача да жваће салвет. Ана Семјоновна нагло устаде од
стола и побеже у другу собу.
Ето, у таквом су положају проживали младић и девојка до краја августа, све до оног дана када је
најзад Лапкин запросио Ану Семјоновну. О, ала је то био срећан дан! Пошто је поразговарао с девојчиним
родитељима и добио пристанак, Лапкин пре свега отрча у парк и поче да тражи Кољу. Кад га наёе, умало не
заплака од радости, и зграби малог неваљалца за уво. Требало је само видети какво се уживање огледало
на лицима заљубљених, док је Коља плакао и молио их:
— Мили моји, драги моји, драги, нећу никад више! Јао, јао, опростите ми!
Касније су обоје признавали да за све време љубавног заноса нису никад били тако срећни, нису
ниједном осетили такво неописиво блаженство, као у тренутку кад су вукли за уши малог неваљалца!
МИРАЗ (28)
У своме животу сам видео много кућа, великих и малих, камених и дрвених, старих и нових, али
једна ми се кућа нарочито урезала у сећање. А то, меёутим, и није кућа него кућица. Она је мала, приземна,
са три прозора, и страшно личи на малу грбаву старицу у ноћној капици. Бело окречена, са кровом од црепа
и огуљеним димњаком, сва утонула у зеленило дудова, багрема и топола, које су посадили дедови и
прадедови садашњих власника. Није се видела од зеленила. Али то мноштво зеленила јој ипак не смета да
буде градска кућа. Њено пространо двориште је са другим пространим зеленим двориштима и улази у
састав Московске улице. Том улицом се нико не вози, а ретко ко и иде.
Капци на кући су стално затворени; њеним становницима није потребна светлост. Она им није неопходна.
Прозори се никада не отварају, јер они који у њој живе не воле свеж ваздух. Људи који непрестано живе
меёу дудовима, багремима и коровом равнодушии су према природи. Само оне који летују у природи бог је
обдарио способношћу да разумеју природне лепоте, остали припадници људског рода у погледу тих лепота
чаме у дубоком незнању. Људи не цене оно чега имају у изобиљу. „Не умемо да чувамо оно што имамо",
штавише — ми и не волимо оно што имамо. Око куће рај земаљски, зеленило; ту су веселе птице. А у кући
— авај! Лети је у њој спарно и загушљиво, зими вруће, као у парном купатилу, задимљено и досадно,
досадно ...
Први пут сам посетио ту кућу још давно, послом, донео сам поклон од домаћина, пуковника
Чикамасова, његовој жени и ћерци. Врло добро се сећам свог првог доласка. А и немогуће је не сећати га се
Замислите малу, нездраво угојену жену четрдесетих година, која вас гледа ужаснуто и запањено док из
предсобља улазите у хол. Ви сте „туёин", гост, „младић" — и то је већ довољно да изазовѐ запрепашћење и
ужас. Ви немате у рукама ни топуз, ни секиру, ни револвер, ви се пријатељски осмехујете, а опет вас
дочекују са страхом.
— Кога имам част и задовољство да видим — пита вас уздрхталим гласом жена у годинама, у
којој ви препознајете домаћицу Чикамасову.
Ви се представљате и објашњавате зашто сте дошли. Ужас и запрепашћење смењује једно
продорно весело „ах!" и превртање очима. То „ах" се као ехо преноси из предсобља у хол, из хола у салон,
из салона у кухињу... и тако све до подрума. Убрзо целу кућу испуњавају весела „ах" из разних грла. После
пет минута ви седите у салону на великом, меком, непријатно топлом дивану и чујете како аха цела
Московска улица.
Мирисало је на прашак против мољаца и на нове ципеле од козје коже, које су, замотане у мараму,
лежале на столици поред мене. На прозорима геранијум, прозирне завесице. На завесицама силне муве.
На зиду портрет неког архијереја, насликан масним бојама и покривен стаклом, разбијеним у једном ћошку.
Од њега иде низ предака са као лимун жутим циганским физиономијама. На столу напрстак, калем конца и
недовршена чарапа, на поду кројеви и црна уфирцана блуза. У суседној соби две узнемирене и збуњене
старице скупљају с пода кројеве и комаде материјала.
— Извините, у нас је страшан неред! — каже Чикамасова.
Она је разговарала са мном и, снебивајући се, искоса бацала погледе на врата, иза којих су још увек
скупљали искројене делове. Врата су се, такоёе, некако са снебивањем, час одшкринула, час затворила.
— Ама, шта хоћеш? — обрати се Чикамасова према вратима.

10
— Où est mon cravatte, lequel mon père m'avait envoyé de Koursk? — упита женски гласић иза
врата.
11
- Ah, est ce que, Marie, que . . ... Ах, како можеш ... . . . Nous avons donc chez nous un homme très peu connu
12
par nous .. . . Питај Лукерју . . .
„Али како ми лепо говоримо француски!" прочитах ја у очима Чикамасове, која је поцрвенела од
задовољства.
У скоро се отворите врата, и ја видех високу мршаву девојку, од око деветнаест година, у дугој
муслинској хаљини, са златним појасом, на коме је, памтим, висила седефна лепеза. Она уёе, поклони се и
поцрвене. Најпре је поцрвенео њен дуги, помало пегави нос, а од носа се румен разлила према очима и
слепоочницама.
— Моја кћи! — отпева Чикамасова. — А ово је, Мањечка, младић који ...
Ја се упознадох и изразих своје чуёење поводом великог броја кројева. Мајка и кћи оборише очи.
— Код нас је на Спасовдан био вашар — рече мајка. — Ми увек на вашару накупујемо материјале,
па онда шијемо целу годину до следећег вашара. Никада не дајемо другима да нам шију. Мој Петар
Семјонич не зараёује баш нарочито много, и ми не смемо себи дозволити раскош. Морамо сами да шијемо.
— Али ко носи толико ствари? Па вас сте само две.
— Ах, зар се то носи? То није за ношење! То је мираз!
— Али, maman, шта вам је? — рече кћи и зарумени се. — Па, господин то може озбиљно схватити...
Ја се никада нећу удавати! Никада!
То рече, а кад је поменула реч „удавати", очи јој засијаше.
Донели су чај, бисквите, слатко, маслац, затим су ме нахранили малинама с павлаком. У седам
увече била је вечера са шест јела, и док смо вечерали, чух гласно зевање; неко је гласно зевнуо у суседној
соби. Са чуёењем погледах у врата, тако може зевати само мушкарац.
— То је брат Петра Семјонича, Јегор Семјонич. — објасни ми Чикамасова, приметивши моје
чуёење. — Он код нас живи од прошле године. Опростите му, он не може да изиёе. Диваљ је. .. стиди се
страних особа... Спрема се да иде у манастир... На послу су га озлоједили... Па, ето, од јада...
После вечере Чикамасова нам је показала епитрахиљ који је својеручно извезао Јегор Семјонич, да
би га касније приложио цркви. Мањечка се на тренутак ослободила своје бојажљивости и показала ми
дуванкесу коју је сама извезла за оца. Кад сам се ја направив да сам задивљен њеним радом, она поцрвене
и шапну нешто мајци на ухо. Ова сину и предложи ми да поёем с њом у оставу. У остави сам видео пет
великих ковчега и мноштво ковчежића и сандучића.
— Ово је ... мираз! — шапну ми мајка. — Сами смо све сашили.
Пошто сам погледао суморне ковчеге, почех да се опраштам с гостољубивим домаћицама.
Натераше ме да им обећам да ћу опет некад навратити.
Пружила ми се прилика да одржим обећање седам година после моје прве песете, кад сам био по-
слан у варошицу у својству експерта поводом једног судског процеса. Кад сам свратио у кућицу, чуо сам оне
исте узвике „ах" ... Препознали су ме... А како и не би! Моја прва песета је била за њих читав догаёај, а
догаёаји се, тамо где их је мало, дуго памте. Кад уёох у салон, мајка, још угојенија и већ поседела, пузила је
по поду и кројила некакав плав материјал; кћи је седела на дивану и везла. Опет кројеви, опет онај исти
мирис прашка против мољаца, исти портрет с разбијеним углом. Али ипак је било промена. Поред
архијерејева портрета висио је портрет Петра Семјонича, и даме су биле у црнини. Петар Семјонич је умро
недељу дана после унапреёења у чин генерала.
Почеше сећања . .. Генералица заплака.
— Снашла нас је велика несрећа! — рече она.__
Петра Семјонича, знате ли? више нема. Нас две смо сад самохране и морамо се саме о себи
бринути. А Јегор Семјонич је жив, али о њему ништа лепо не можемо рећи. У манастир га нису примили
због због пића. И он сад од јада још више пије. Спремам се да одем код предводника племства да се
жалим. Замислите он је неколико пута отварао ковчеге и... крао Мањечкин мираз и поклањао га
намерницима. Из два ковчега је све поизвлачио! Ако се то настави онда ће моја Мањечка сасвим остати без
мираза...
— Шта то говорите, maman! — рече Мањечка и постиде се. — Господин може стварно богзна шта
помислити ... Ја се никада, никада нећу удавати!
Мањечка је надахнуто и с надом гледала у таваницу и очигледно није веровала у оно што је гово-
рила.
У ходнику искрсну мала мушка прилика с великом ћелом, у смеёем капуту и каљачама уместо
чизама, и шмугну као миш.
„Мора да је то Јегор Семјонич", помислих.
Гледао сам мајку и кћерку истовремено; обе су страшно остареле и промениле се. Мајчина глава се
10
Где је моја кравата коју ми је отац послао из Курска?
11
Ах, како, Марија ...
12
Код нас је човек кога врло слабо познајемо...

преливала као сребро, а кћи је прецветала и увела, изгледало је да је мајка старија од кћери највише пет
година.
— Спремам се да одем предводнику — рече старица, заборавивши да је већ говорила о томе. —
Хоћу да се жалим! Јегор Семјонич нам отима све што посашивамо и прилаже негде за спас душе. Моја
Мањечка је остала без мираза!
Мањечку обли румен, али не рече више ни речи.
— Морамо све поново да шијемо, а нисмо богзна какве богаташице! Ми смо сироте!
— Ми смо сироте! — понови Мањечка. Прошле године судбина ме је поново одвела у ову кућу. Кад
сам ушао у салон, видех старицу Чикамасову. Она је сва у црнини седела на дивану и
нешто шила. Поред ње је седео чичица у смеёем капуту и каљачама уместо чизама. Кад ме је видео,
чичица скочи и истрча из салона.
Одговарајући на мој поздрав, старица се осмехну и рече:
13
— Je suis chramée de vous revoir, monsieur.
— Шта то шијете? — упитах је нешто касније.
— Ово је кошуљица. Сашићу је и однети попу да је сакријем, иначе ће је Јегор Семјонич однети. Сад
све кријем код попа — рече шапатом.
И, погледавши кћерин портрет који је стајао пред »ом на столу, уздахну и рече:
— Па ми смо сироте!
А где је кћи? Где ли је Мањечка? Нисам се распитивао, нисам желео да испитујем старицу у дубокој
црнини, ни док сам седео у кућици ни кад сам одлазио, Мањечка се није појавила, нисам чуо ни њен глас ни
њене тихе, бојажљиве кораке... Све ми је било јасно и било ми је тако тешко у души.
КЋИ АЛБИОНА (29)
Пред кућу спахије Грјабова стигоше дивне кочије са гуменим точковима, сомотским седиштем и
дебелим кочијашем. Из кочија искочи представник племства у срезу Фјодор Андрејич Атцов. У предсобљу га
дочека сањиви лакеј.
— Јесу ли господа код куће? — улита представник племства.
— Не, господине. Госпоёа је с децом отишла у госте, а господин с мамзел-гувернантом пеца рибу.
Још од јутрос.
Атцов постоја, размисли мало и поёе на реку да тражи Грјабова. Када је дошао до реке, нашао га
јенаједно два километра од куће. Кад погледадоле са стрме обале и угледа Грјабова, Атцов прште у смех...
Грјабов, велик, дебео човек, врло крупне главе, седео је на песку прекрштених ногу, по турски, и пецао.
Шешир му је био на потиљку, кравата се искривила. Поред њега је стајала висока, мршава Енглескиња
избуљених очију, као у рака, и великог птичјег носа, који је пре личио на удицу него на нос. На себи је имала
белу муслинску хаљину, кроз коју су се јасно видела мршава жута рамена. На златном појасу висио је
златан сатић. Пецала је. Око њих је владала гробна тишина. Обоје су били непомични као река на којој су
лебдели њихова пловци.
— Срећан лов — насмеја се Атцов. — Здраво, Иване Кузмичу!
— Ах... то си ти? — рече Грјабов не скидајући погледа са воде. — Допутовао?
— Као што видиш... А ти се још увек бавиш беспослицом? Још се ниси одучио?
— До ёавола ... Цео дан пецам, од саме зоре Нешто слабо данас иде. Ништа нисам упецао ни ја ни
оно страшило. Седимо, седимо, и да смо бар неког ёавола упецали! Просто ми доёе да запомажем!
— Море, пљуни на све то. Хајде да попијемо по чашицу ракије!
— Чекај ... Можда ћемо нешто уловити. Пред вече се риба увек боље хвата... Седим, брате, овде од
самог јутра! Тако ми је досадило да ти не могу описати. Ухвати ме ёаво да се навикнем на пецање! Знам да
је глупост, а ипак седим! Седим као нека будала, као робијаш, и буљим у воду! Треба ићи до косача, а ја
пецам рибу. Јуче је у Хопоњеву преосвећени служио, а ја нисам отишао, него сам цео божји дан преседео
овде са овом сарагом... са том вештицом...
— Еј . .. јеси ли полудео? — запита Атцов збуњено гледајући Енглескињу. — Псујеш пред дамом ...
И то њу саму .. .
— Море, нек иде до ёавола! Не зна она руски ни да бекне. Можеш је и хвалити и псовати . . . њој је
то свеједно! Погледај само тај нос! Да паднеш у несвест само од тог носа! Ето, седимо данима заједно, и
макар једну реч да проговоримо. Стоји као страшило и буљи у воду .. .
Енглескиња зевну, промени црва и опет баци удицу.
— Е, много се, брате, чудим — настави Грјабов. — Ето, живи, будала, већ десет година у Русији, и
да је бар једну руску реч научила!.. Неки наш аристокрачић оде код њих, и научи брзо да лапара њиховски,
а они .. . ёаво их знао! Погледај само, молим те, нос! Нос јој погледај!
— Е, престани већ једном! Незгодно је .. . Шта си напао жену?
— Није жена, девојка је .. . Сигурно сања младожењу, ёавоља лутка. А и заудара на некакву буё ...
Омрзнуо сам је, брате! Не могу равнодушно да је гледам. Кад избуљи те очетине на мене, смучи ми се као
13
Драго ми је што вас опет видим, господине

да сам лактом о дирек ударно ... А и она воли да пеца. Погледај је само: пеца као да чинодејствује! На све
гледа с презрењем... Стоји, хуља једна ... и свесна је да је човек, и да је, према томе цар природе. А знаш
како се зове? Уилка Чарлсовна Тфајс! Пих! Језик да сломиш док изговориш!
Кад чу своје име, Енглескиња полако окрете нос према Грјабову, па га презриво одмери. Са Грјабова
преёе погледом на Атцова, па и њега поли презрењем. И све то ћутке, достојанствено и полако.
— Јеси ли видео? — запита Грјабов смејући се на сав глас. — Ето вам, каже! Ах, наказа једна! Са-
мо због деце држим тог тритона. Да није деце, не бих је ни на десет врста близу куће пустио ... Нос јој
сасвим као јастребов кљун ... А струк? Та лутка ми личи на дугачак клин. Тако бих је, знаш, радо у земљу
забио. Чекај, изгледа ми трза ...
Грјабов скочи, па повуче удило. Канап се зате-же... Грјабов трже још једном, али не извуче удину.
— Закачила се! — рече он и намршти се. — Ве-роватно за камен . .. Ђаво да га носи... Лице му се
сневесели. Он се, уздишући и проклињући тихо, узврпољи и поче да вуче канап. То му ништа ни поможе.
Грјабов побледе.
— Ето ти невоље! Морам у воду.
— Ама остави се тога!
— Не могу ... Пред вече се добро лови. Куд ме ова невоља снаёе, боже ме прости! Мораћу у воду. А
кад би само знао како ме мрзи да се свлачим! И Енглескињу некуд треба отерати... Незгодно ми је да се
пред њом свлачим. Ипак је... жена!
Грјабов скиде шешир и махну.
— Мис... ова-а-ај — обрати се Енглескињи. — Мис Тфајс! Же-ву-при... Ама, како да јој кажем? Како
да ти кажем да разумеш... Тамо! Идите тамо! Чујеш ли?
Мис Тфајс одмери Грјабова презриво и зачу се некакав носни звук.
— Како, молим? Не разумете? Бежи одавде, кад ти се лепо каже! Ја морам да се свучем, ёавоља
сорто! Бежи онамо!
Грјабов повуче мис за рукав, показа јој жбуње у чучну: — Иди — вели — тамо иза жбуња, и сакриј се
тамо ...
Енергично мрштећи обрве, Енглескиња брзо изговори дугу енглеску реченицу, Прснуше у смех.
— Први пут у животу чујем њен глас .. Нема шта, гласић и по! Не разуме! Па шта да радим с њом?
— Остави се лова! Хајдемо на ракију!
— Не могу, сад тек настаје време за пецање Сутон.. . Него, шта да радим? Ево ти невоље? Мораћу
пред њом да се свучем . ..
Грјабов скиде капут и прслук и седе на песак да изује ципеле.
— Слушај, Иване Кузмичу — рече представник племства смејући се у шаку. — Па то је, пријатељу,
ругање, шиканирање!
— Нико је није молио да не разуме! Ово нека им буде поука, тим странцима!
Грјабов изу ципеле, скиде панталоне, збаци са себе рубље и остаде го као од мајке роёен. Атцов се
ухвати за трбух. Поцрвене — и од смеха и од збуњености. Енглескиња поче да мрда обрвама и да трепће...
Преко њеног жутог лица прелете охол осмех.
— Морам да се охладим — рече Грјабов тапшући се по бедрима. — Е, види, молим те, Фјодоре
Андрејичу, зашто ја сваког лета добијем оспе по грудима?
— Ма улази брже у воду, или се бар нечим покриј! Животињо!
— И да се бар збунила, гад један! — рече Грјабов улазећи у воду и крстећи се. — Бррр... Хладна
је вода .. . Погледај је само како мрда обрвама! А неће да се склони ... Она је изнад гомиле! Хе-хе-хе ...
Просто нас и не сматра људима!
Кад загази у воду до колена, он се исправи колико је дуг, намигну и рече:
— Ово јој, брате, није Енглеска!
Мис Тфајс хладнокрвно промени глисту, зевну и баци удицу. Атцов окрете главу. Грјабов откачи
удицу, зарони и дувајући изаёе из воде... Два минута доцније он је већ седео на песку и опет пецао рибу.
ПРОТЕКЦИЈА (30)
Невским проспектом ишао је мали, изборани старчић с орденом о врату. Следио га је скакућући
ситан млад човек, с кокардом и модроцрвеним носом. Старац је био намрштен и замишљен, а младић је
забринуто жмиркао и изгледао је као да ће заплакати. Обојица су ишли Јевлампију Степановичу.
— Нисам крив, ујкице! — говорио је младић једва сустижући старчића. — Неоправдано су ме от-
пустили. Дрјањковски више од мене пије, па га ипак нису отпустили. Сваки дан је у канцеларију долазио
пијан, а ја не баш сваки дан. То је тако неправедно од његовог превасходства, ујкице, да вам то описати не
могу!
— Ћути .. . Свињо!
— Хм... Па нек будем и свиња, иако и ја имам поноса. Нису ме због пијанства отпустили него због
фотографије. Наши су Јевлампију Степановичу показали албум с фотографијама. Сви су се
фотографисали. Фотографисао сам се и ја, али моја фотографија није ваљала, ујкице. Очи су ми на њој
испале буљаве, а руке изокренуте. Нос ми никад није био тако дугачак као што је испао на фотографији, па
ме је било срамота да ставим своју фотографију у албум. Та, код његовог превасходства даме долазе, раз

гледају слике, и ја не желим да се пред дамама компромитујем. Немам лепу спољашност, нисам привлачан,
али на фотографији сам испао као нека дворска будала. А Јевлампије Степанович се увредио што у албуму
нема моје слике. Помислио је да ја то из гордости или слободоумља... А откуд мели слободоумље. Идем у
цркву, постим и не дижем нос, као Дрјањковски. Заузмите се за мене, ујкице! Доживотно ћу се за вас богу
молити! Боље да сам мртав него да се потуцам без службе.
Старчић и његов сапутник су скренули за угао, прошли још три уличице и најзад зазвонили на
вратима Јевлампија Степановича.
— Ти поседи овде — рече старчић кад је с младићем ушао у чекаоницу — а ја идем к њему. Због
тебе само секирације. Тикване! Стани и стој ту... Ћубре...
Старац се усекнуо, поправив орден на врату и пошао у кабинет. Младић остаде у чекаоници. Срце
му је лупало.
„О чему они тамо разговарају?" помисли, охладивши се од муке и премештајући се с ноге на ногу,
када је из кабинета до њега допрло мрмљање два старачка гласа. „Слуша ли он, Јевлампије Степанович,
ујака?"
Како није могао да поднесе неизвесност, он приёе вратима и наслони на њих своје велико ухо.
— Не могу! — зачу он глас Јевлампија Степановича. — Тако ми бога, не могу. Ја вас поштујем,
пријатељ сам вам, Прохоре Михајличу, за вас сам спреман све да учиним, али ... не могу! И немојте ме
молити!
— Ја се слажем са вама, ваше превасходство, то је искварено дериште. Не поричем то и рећи ћу
вам, као пријатељу и добротвору, да он није само пијаница. То и не би било страшно. Он је нитков. И
украшће ако му се само пружи повољна прилика, и мајстор је да опљачка, и спреман да оклевета. Описати
вам не могу какав је он гад. Ви му данас чините услугу, а он сутра пише доставу против вас. Шљам од
човека... Њега ми нимало није жао. Кад би до мене било, ја бих га бестрага послао ... Али мени је, ваше
превасходство, жао његове мајке. Само због мајке и молим. Опљачкао је мајку, подлац, све је пропио...
Младић се удаљи од врата и прошета по чекаоници. После пет минута опет приёе вратима и на-
слони ухо на њих.
— Због старице учините, ваше благородство — говорив је ујак. — Она умире од јада што је њен
подлац без посла.
— Па добро, нека вам буде. Само под условом: чим нешто најмање ... одмах напоље!
— Одмах га и најурите, подлаца ниједног. Младић се удаљи од врата и поче ходати по чекаоници.
— Сила је ујак! — прошапута трљајући руке од одушевљења. — Дирљиво он то приказује.
Необразован човек, а како он то паметно изводи.
Ујак се појави из кабинета.
— Примљен си — рече он суморно. — Ђубре... Хајдемо.
— Хвала вам, ујкице! — с уздахом рече младић, жмиркајући очима пуним захвалности и љубећи га у
руку — Без ваше протекције ја бих одавно пропао.
Обојица изаёоше на улицу и кренуше кући. Старчић је био натмурен и замишљен, а младић је сав
сијао и био весео.
У ЈЕСЕН (31)
Било је то пред саму ноћ.
У чика-Тихоновој крчми седела је трупа кочијаша и богомољаца. У крчму их је сатерала јесења
провала облака и оштар и влажан јесењи ветар, који је као бич шибао по лицу. Прокисли и уморни путници
седели су на клупама поред зидова и дремали, ослушкујући фијук ветра. Са лица им се читала досада. У
једног малог фијакериста, рошавог изгребаног лица, на коленима је лежала мокра хармоника, свирао је и
нехотице престао.
Око замућеног и замашћеног фењера изнад врата пљускале су кишне капи. Ветар је завијао као
вук, фијукао, и очигледно се трудно да врата од крчме стргне са шарки. Из дворишта се чуло фрктање коња
и шљапкање по блату. Било је влажно и хладно.
За шанком је седео само чика Тихон, висок мушкарац великог носа и уста, сањивих отечених очију.
Испред њега, с ову страну шанка, стајао је човек четрдесетих година, у прљавом, јефтином оделу, али
оделу интелектуалца. На њему је био згужван, блатњав летњи мантил, памучне панталоне и гумене каљаче
на голим ногама. Глава, руке, завучене у џепове, и мршави оштри лактови тресли су се као у грозници.
Покаткад целим измршавелим телом, почев од страшно испијеног лица, све до гумених каљача, прострујао
би лагани грч.
— Дај, Христа ради! — молио је он Тихона дрхтавим звонким тенором. — Чашицу . . . ево ову, малу.
Ма на вересију!
— Лепо ... Много се вас пробисвета мува овуда!
Пробисвет је гледао Тихона с презрењем, с мржњом. Он би га убио, само кад би могао!
— Схвати ти, будало ниједна, простачино! Не молим те ја, већ те утроба моја, да се на твој начин
сељачки изразим, моли! Моја бољка моли! Схвати!
— Нема шта ту да схватам ... Одбиј!...
— Ама, ако је одмах не попијем, схвати ти то, ако не задовољим своју страст, могу извршити

злочин! Бог свети зна шта могу учинити! Видео си ти, изроде, у свом веку у крчми много разног пијаног
народа; зар ни досад још ниси начисто с тим какав је то свет? То су болесници! Вежи их ланцима, удри,
сеци, само им вотке дај! Хајде, најлепше те молим! Смилуј се! Понижавам се ... Боже мој, како се понижав
ам!
Пробисвет махну главом и полако отпљуну.
— Дај паре, па ће бити вотке! — рече Тихон.
— А откуд ми паре? Све сам пропио! Све до голе коже! Само ми је мантил остао. А њега не могу да
ти дам зато што је на голом телу... Хоћеш капу?
Пробисвет даде Тихону своју чохану капу, из које је посвуда извиривала вата. Тихон узе капу,
осмотри је и одмахну главом.
— И џабе ми не треба ... — рече он. — Ђубре ...
— Не свиёа ти се? Е, па дај на дуг, ако ти се не свиёа. Кад се будем из града враћао, донећу ти твој
грош. Задави се тада својим грошем! Задави се!
— Какав си ти, бре, муфљуз? Какав си то човек? Што си дошао?
— Пије ми се. Не пије се мени, него мојој бољци. Схвати!
— Шта ме узнемираваш? Много вас је шљама што се по друму скита! Губи се напоље и тражи
милостињу од православних, нека ти уделе Христа ради, ако хоће, а ја као милостињу само хлеб дајем.
Гољо!
— Гули их ти, јаднике, а ја... извини! Није за мене да их пљачкам! Није то за мене!
Пробисвет одједном прекиде причу, поцрвене и обрати се богомољцима:
— Па то је идеја, православии! Жртвујте грошић! Утроба моли! Болестан сам!
— Воде попиј — наруга се малиша рошавог лица.
Пробисвет се постиде. Закашља се и ућута. Минут касније опет је преклињао Тихона. На крају
крајева се заплакао и почео да нуди свој мокри мантил за чашицу вотке. У мраку му се нису виделе сузе, а
мантил нису примили зато што је у крчми било богомољки које не би желеле да виде мушку голотињу.
— Шта сад да радим? — тихо упита пробисвет гласом пуним очајања. — Ама шта да радим? Не
могу да не попијем. Иначе ћу извршити злочин или ћу се решити на самоубиство ... Ама шта да радим?
Он прошета по крчми.
Са звоњавом стигоше поштанска кола. Мокар поштар уёе у крчму, попи чашу вотке и изаёе. Пошта
настави пут.
— Ја ћу ти дати једну златну ствар — обрати се пробисвет Тихону и одједном пребледе као крпа.
— Изволи, даћу ти. Нема друге .. . Мада је то са моје стране подло, одвратно, али узми... И на суду би ме
оправдали. . . Узми, али само под условом да ми вратиш после, кад свратим на повратку. Дајем ти пред
сведоцима ...
Пробисвет завуче мокру руку себи у недра и отуда извуче мали златни медаљон. Он га отвори и
баци брз поглед на портрет.
— Требало би да извадим портрет, али немам где да га ставим, сав сам мокар. Ђаво те однео,
швачкај с портретом. Само под условом ... Драги, мили мој ... ја те молим ... Не додируј прстима то лице...
Преклињем те, драги мој! Извини ме за моје грубости, за то што сам с тобом грубо разговарао ... Ја сам
глуп... Не дирај прстима и не гледај ово лице својим очима ...
Тихон узе медаљон, опроба злато ... и стави га у џеп.
— Украдени сатић — рече пунећи чашу. — добро! . .. Пиј!...
Пијаница узе чашу, очи му севнуше на њу, колико су снаге имале да севну његове пијане, мутне очи,
и испи ... испи са уживањем у грчевитим размацима. Кад је пропио медаљон с портретом, он срамежљиво
обори очи и поёе у угао. Тамо се сместио на клупу поред богомољке, најежио се и затворко очи.
Проёе пола сата у муклој тишини. Чуо се само ветар који је у димњаку певушио своју јесењу
рапсодију. Богомољке се почеше молити богу и нечујно смештати под клупе да ту преноће. Тихон отвори
медаљон и загледа се у главу жене која се из златног оквира осмехивала крчми, Тихону, боцама.
Напољу зашкрипаше кола. Чуло се „тпррр!" и шљапкање по блату ... У крчму утрча мали сељак у
дугачком гуњу и оштре браде. Био је мокар и прљав.
— Дедер! — викну он лупајући грошем о шанк. — Чашу праве мадере! Сипај!
И, обрнувши се шеретски на једној нози, баци поглед на цело друштво.
— Истопили сте се, да нисте од шећера, и тетка вам је покисла кокош! Уплашили се од кише.
Свилени сте! А какав вам је ово бисер?
Сељачић прискочи пробисвету и загледа му се у лице.
— Ето ти! Господин! — рече он. — Семјон Сергејич. Наш господар! А? А откуд се ви у овој крчми
мрзнете? Зар је вама овде место? Ех, мучениче несрећни!
Господин погледа сељачића, па се заклони рукавом. Сељачић уздахну, заврте главом, очајнички
одмахну обема рукама и поёе према шанку да пије вотку.
— То је наш господар — шапну он Тихону, махнувши главом према пробисвету. — Наш спахија Сем-
јон Сергејич. Јеси (видео какав је? На каквог човека сад личи? А? Ето, до чега ти доведе пијанство ..
Пошто је испио вотку, сељачић обриса уста рукавом и настави:
— Ја сам из његовог села. Четиристо врста одавде, из Ахтиловке ... Били смо кметови његовог оца...

Жалост ти је то, брате! Још каква жалост! Силан ти је то господин био ... Ено, онај коњић у
дворишту! Видиш ли? То ми је он за овог коњића дао! Ха-ха! Судбина!
После десет минута око сељака су седели кочијаши и богомољци. Тихим нервозним тенорчићем уз
шумове јесени, причао им је он причу. Семјон Сергејич је седео у истом углу затворених очију мрмљајући. И
он је такоёе слушао.
— До свега ти је тога због чисте малодушности дошло — причао је сељак, покрећући се и
измахујући рукама. — Од беса... Био је он богат, велики господин за читаву, богме, губернију ... Имао је и
птичјег млека. Мора да сте га и сами виёали ... Колико је пута у кочији баш поред ове крчме пролазио. Богат
је био ... Сећам се, пре пет година прелази Микишкинском скелом и уместо гроша рубљу даје ... А због
ситнице је почео да пропада. Прва ствар — због жене. Заволео он искрено једну из града... Заволео је више
од живота. Заволео свраку више од сокола .. . Марја Јегоровна су је, гадуру, звали, а презиме тако чудно да
га не можеш изговорити. Заволео и запросио, дакле, како то већ иде по божјем реду и закону. А она је, и те
како, пристала, зато што он није било какав господин, него трезвен човек и парајлија... Пролазим ја једне
вечери, сећам се, кроз њихову башту, и видим, они седе на клупици и љубе се. Он њу једном, а она, змија,
њега двапут. Он њу узе за белу ручицу, а она се успали па се приби уз њега, нека је ёаво однесе. Волим те,
вели, Сења... А Сења као омаёијан човек свуда куд крене хвали се срећом својом из глупости ... Ономе руб-
љу, ономе две... Мени је, ето, дао да коња купим... Свима нам је у радости дугове опростио. Доёе и до
свадбе. . . Венчаше се како то већ иде... И баш када је требало да господа седну за вечеру она ни мање ни
више, него побеже у кочији ... У град је побегла, своме љубавнику, адвокату. После венца, змија! А. У
правом тренутку! А? А он пошашави, пропи се... Ето, овако као што видиш. Иде као суманут, и о њој, кучки
мисли. Воли је! И сад, сигурно, пешице иде у град да је макар из прикрајка погледа... А друга вам је ствар,
браћо, због које је пропао — зет, сестрин муж. .. Пало му на памет да за зета гарантује код банке ... на
тридесет хиљада... Зет, зна се, гледа своју корист, и ни прстом да мрдне, а од нашег господина узеше свих
тридесет хиљада.. Глупак! Због своје глупости сад и испашта... Жена је са својим адвокатом децу изродила,
зет крај Полтаве имање купио, док се овај наш, као будала, по крчмама и код нас сељака јада: „Изгубио сам
ја, браћо, веру! То је оно, што немам у кога да верујем!" Малодушност! Сваки човек има своју невољу, па,
значи, треба да пије. Ето, да узмемо пример кмета у нашем селу. Његова жена усред бела дана себи
учитеља доводи, мужевљев новац на пијанке расипа, а он иде с осмехом на лицу... Само се малко усукао...
— Није бог свакоме исту снагу дао... — уздахну Тихон.
— Нема свако исту снагу, имаш право.
Дуго је сељак причао ... Кад је завршио, завладдла је тишина у крчми.
— Еј, ти ... како вас зову? ... несрећниче! Доёи да попијеш! — рече Тихон обраћајући се господину.
Господин приёе шанку и с уживањем испи милостињу.
— Дај ми на трен медаљон! — шапну он Тихону. — Само да га погледам... па га враћам ...
Тихон се намршти и ћутке му даде медаљон. Малиша с рошавим лицем уздахну, заврте глазом и затражи
вотке.
— Испиј, господине! Ех! Без вотке је добро, а с вотком још боље! Ко пије, зло не мисли! Терај само.
Пошто је испио пет чаша, господин је отишао у ћошак, отворио медаљон и пијаним мутним очима
почео да тражи драго лице.. . Али лица више било ... Ишчупали га нокти честитог Тихона.
Фењер плану и угаси се. У ћошку је брзоплето причала богомољка. Малиша рошавог лица се наглас
помоли богу и пружи по клупи. Дошао је још неко... А киша је лила и лила... Хладноћа постајала све јача и
јача, и чинило се да неће бити краја овој подлој, мрачној јесени. Господин је буљио у медаљон и стално
тражио женско лице ... Свећа се гасила.
Где си, пролеће?
ДЕБЕЛИ И МРШАВИ (32)
На станици Николајевске железнице срела се два пријатеља: један дебео, други мршав. Дебели тек
што беше ручао у станичном ресторану, и његове масне усне руменеле су се као зреле вишње. Мирисао је
на херес и флердоранж. А мршави тек што беше изашао из вагона — сав претрпан коферима, завежљајима
и картонским кутијама. Мирисао је на шунку и црну кафу. Иза леёа му је вирила мршава жена дугачке браде
— његова супруга, и високи гимназист жмиркавог ока — његов син.
— Порфирије! — викну дебели кад угледа мршавог. — Ама јеси ли ти то? Драги мој! Откад се,
човече, нисмо видели!
— Господе! — зачуди се мршави. — Миша! Друже мој! Откуд ти?
Пријатељи се трипут пољубише и погледаше један другог очима пуним суза. Обојица су били
пријатно изненаёени.
— Драги мој! — поче мршави после пољубаца. — Ко би се томе надао! Е баш си ме изненадио! Дај
да те погледам лепо! Леп си као што си и пре био! Исти онај кицош и миришљавко! Ах, боже мој! Па како си!
Јеси ли богат? Јеси ли се оженио? Ја сам већ ожењен, као што видиш ... Ово је моја жена. Лујза, роёена
Ванценбах ... лутеранка ... А ово ми је син, Натанаило, ёак трећег разреда. Ово је, Натања, мој друг из
детињства! Заједно смо учили гимназију.
Натанаило мало промисли па скиде капу.
— Гимназију смо заједно учили! — настави мршави. — Сећаш се како су те задиркивали? Звали су

те Херострат зато што си ёачку књижицу прогорео цигаретом, а мене Ефијалт, што сам волео да
сплеткарим Хо... хо. Шта ћеш, деца! Не бој се, Натања! Приёи му ближе ... А ово је моја жена, роёена
Ванценбах ... лутеранка.
Натанаило мало промисли па се сакри иза очевих леёа.
— Па како ми живиш, пријатељу? — запита дебели, усхићено гледајући друга. — Где служит? Докле
си дотерао?
— Служим, драги мој! Већ две године сам у осмој групи и имам орден „Станислава". Плата слаба ...
али шта се може. Жена даје часове музике, а ја у слободно време правим табакере од дрвета. Одличне
табакере! По рубљу комад продајем. Ако неко узме десет и више, њему, наравно, и јевтиније. Живи се
некако. Служио сам, знаш, у министерству, а сад сам овамо премештен за шефа одсека у истом одељењу
... Овде ћу служити. А како ти? Можда си већ и државни саветник? А?
— Не, драги мој, терај још више — рече дебели — ја сам догурао већ до тајног... Две звезде имам.
Мршави наједном пребледе, скамени се, али му се лице брзо искриви у широк осмех, изгледало је
да му из лица и очију врцају искре. Он се згрчи, погури, смањи се. Његови кофери, завежљаји и кутије се
такоёе згрчише ... Дугачка женина брада још више се издужи. Натанаило стаде „мирно" и закопча дугмад
свог шињела .. .
— Ја, ваше превасходство... Врло ми је драго! Друг, може се рећи, из детињства, и наједном
постали таква величина! Хи-хи-хи ...
— Та окани се! — намршти се дебели. — Чему тај тон? Нас двојица смо другови из детињства... и
чему титулисање!
— Али, забога... Шта ви то ... — поче се кикотати мршави, и још се више згрчи... — Милостива
пажња вашег превасходства ... као нека животворна вода... Ево, ово је, ваше превасходство, мој син На-
танаило ... жена Лујза, лутеранка, донекле ...
Дебели хтеде нешто да одговори, да опонира, али на лицу мршавог било је толико страхопоштовања,
сладуњавости и понизности да се тајном саветнику смучи ... Он окрену главу од мршавог и пружи му руку.
Мршави стеже три прста, поклони се до појаса и закикота се као Кинез: „Хи-хи-хи." Жена се на-
смеши. Натанаило изведе реверанс и испусти капу.
Све троје су били пријатно запрепашћени.
ТРАГИЧАР (33)
Била је прослава трагичара Феногенова.
Даван је „Сребрни кнез". Сам слављеник играо је Вјаземскога, а Дружина Марозова — управник
путујућег позоришта Лимонадов, госпоёа Беобахтова — Јелену... Представа је испала изванредна. Трагичар
је формално правио чуда. Кад је прелазио преко сцене, отимао је Јелену једном руком и држао је изнад
главе. Он се дерао, шиштао, лупао ногама, цепао себи на грудима кафтан. Одричући се двобоја са
Марозовим, дрхтао је целим телом како се у животу никад не дрхти, и уз хуктање тешко је дисао.
Позориште се тресло од аплауза. Изазивањима на сцени није било краја. Феногенову су предали сребрну
табакеру и букет цвећа са дугачким пантљикама. Даме су махале марамицама, натеривале мушкарце да
аплаудирају, многи су плакали... Али највише од свих одушевила се игром и узбудула кћи шефа полиције
Сидорецког, Маша. Она је седела у првом реду фотеља, заједно са својим татицом, није одвајала очи од
сцене чак ни за време пауза и била је необично усхићена. Њене танане руке и ноге су дрхтале, а очи су
биле пуне суза, а лице је постајало све блеёе и блеёе. па није ни чудо: она је у позоришту први пут у
животу!
— Како лепо изводе! Како је дивно! — говорила је она своме татици — шефу полиције, увек кад се
спуштала завеса. — Како је добар Феногенов:
И да је татица могао читати физиономије, прочитао би на бледом лицу своје кћери усхићење које се
граничило са патњом. Она је патила и због игре, и због комада, и због средине. Кад је за време паузе
пуковски оркестар почео да свира свој програм, она је од клонулости затварала очи.
— Татице! — обрати се она оцу за време последње паузе. — Иди на бину и реци им свима да сутра
доёу код нас на ручак!
Шеф полиције оде на бину, похвали тамо све за добру игру и направи госпоёи Беобахтовој ком-
плимент:
— Ваше дивно лице тражи да буде на платну. О, зашто не владам кичицом!
И лупнувши ногом о ногу, поклони се, затим позва глумце на ручак.
— Сви доёите, сем женског пола — шапну он. — Глумице немојте, зато што имам кћер.
Сутрадан су код шефа полиције ручали глумци. Дошли су само управник позоришта Лимонадов,
трагичар Феногенов и комичар Водолазов; остали су се извинили да немају времена и нису дошли. Ручак је
протекао досадно. Лимонадов је за све време уверавао шефа полиције да га он цени и да уопште поштује
сваку власт, Водолазов је имитирао пијане трговце и Јермене, док је Феногенов, високи, снажни Малорус (у
пасошу је стајало Книш), са црним очима и натуштеним челом, одрецитовао „Пред главним улазом" и „Бити
ил' не бити?" Лимунадов са сузама у очима испричао је о своме сусрету са бившим губернатором
генералом Кањучином. Шеф полиције је слушао, досаёивао се и добродушно се смешкао. И без обзира на
то што је Лимунадов јако мирисао на изгорело перје, и што је на Феногенову био туё фрак и ципеле са

кривим потпетицама, био је задовољан. Они су се допали његовој кћери, развеселили је, и то му је било
доста! А Маша је гледала у глумце не скидајући с њих очију ни за тренутак. Никад пре тога она није видела
тако паметне, тако необичне људе!
Увече шеф полиције и Маша су опет били у позоришту. Кроз недељу дана глумци су опет ручали код
представника власти, и од тада су почели готово сваки дан долазити у кућу шефа полиције, час на ручак,
час на вечеру, и Маша се још јаче везала за позориште и почела га посећивати из дана у дан.
Она се заљубила у трагичара Феногенова. Једног лепог јутра, над је шеф полиције отишао да
дочека владику, она је побегла са трупом Лимонадова и на путу се венчала са својим вољеним човеком.
Кад прославише свадбу, глумци саставише дугачко, дирљиво писмо и послаше га шефу полиције.
Састављали су га сви заједно.
— Ти му изнеси мотиве, мотиве ти њему! — говорио је Лимонадов диктирајући Водолазову.
Подлиј му мало ... Они су титулаши, воле то. Додај му и нешто онако ... да пусти сузу ...
Одговор на писмо био је најнеповољнији. Шеф полиције се одрицао кћери, која је пошла, како је он
писао, „за глупог бадаваџију Малоруса, који нема одреёеног занимања".
А сутрадан после овог одговора Маша је писала своме оцу:
„Татице, он ме туче! Опрости нам!"
Он ју је тукао, тукао је иза кулиса у присуству Лимонадова, праље и двојице лампаџија! Он се сетио
како је на четири дана пре свадбе седео увече са својом трупом у крчми „Лондон"; сви су говорили о Маши,
трупа му саветовала да „рескира", док га је Лимонадов убеёивао са сузама у очима:
— Глупо је и нерационално одрећи се овакве прилике! Па за овакве новце не само да ће се човек
оженити, него можеш и у Сибир отићи! Ожениш се, сазидаш своје властито позориште и узмеш је тада у
своју трупу. Али ниси ти онда господар, већ она.
Феногенов се сети тога и сад је мрмљао стежући песнице:
— Ако он не пошаље паре, онда ћу ја њу изрецкати на резанце. Ја не дозвољавам да ме лажу, ёаво
да ме носи!
Из једне губернијске вароши трупа је хтела да отпутује кришом од Маше, а ли Маша дознаде и
дотрча на станицу после другог звона, кад су глумци већ седели у вагонима.
— Мене је увредио ваш отац! — рече јој трагичар. — Меёу нама је све свршено!
А она, без обзира на то што у вагону беше света, сави своје мале ноге, клече испред њега и склопи
молећиво руке.
— Ја вас волим! — молила је она. — Не терајте ме, Кондрате Иваничу! Ја не могу живети без вас.
Схватите њену молбу и, пошто су се посаветовали, примише је у трупу, с тим да игра улоге „сталних
грофица" — тако су звали мале глумице које су се појављивале на сцени обично у гомилама и које су
играле улоге без речи... Маша је у почетку играла собарице и пажеве, али после, кад је госпоёа Беобахтова,
звезда Лимонадовљеве трупе, побегла, направите од ingenue.14 Играла је рёаво: врискала, збуњивала се.
Убрзо се, најзад, снаёе и поче се допадати публици. Феногенов је био врло незадовољан.
— Зар је то глумица? — говорио је он. — Ни стаса, ни манира, већ само ... глупост једна ...
У једној губернијској вароши трупа Лимонадова давала је Шилерове „Разбојнике". Феногенов је
играо Франца, Маша — Амалију. Трагичар се драо и тресао, Маша је изговорила своју улогу као добро
научену лекцију и комад би се свршио као што се свршавају комади уопште, да се не деси мали скандал.
Све је ишло срећно до оног места у комаду кад Франц изјављује Амалији љубав, док она хвата његов мач.
Малорус се дерао колико га грло носи, одшишта, затресе се и стеже Машу у своја гвоздена наручја. А Маша
уместо да га одгурне, да врисне „марш!", задрхта у његовом наручју као птица, и не помаче се ... Као да се
следила.
— Смилујте се на мене! — шапну му она на уво. — О, смилујте се! Ја сам тако несрећна!
— Улогу не знаш! Суфлера слушај! — зашишта и стрпа јој мач у руке.
После представе Лимонадов и Феногенов су седели у благајни и разговарали.
— Твоја жена не учи улоге, то ти је тачно ... — говорио је управник. — Не разуме шта јој је дужност...
А сваки човек има своју дужност. Дакле, она баш то не разуме ...
Феногенов је слушао, уздисао и мрштио се, мрштио...
А сутрадан ујутру Маша је седела у бакалници и писала:
„Татице, он ме туче! Опрости нам! Пошаљи нам паре!"
ЗНАМЕЊЕ ВРЕМЕНА (34)
У салону са светлоплавим тапетама младић је признавао девојци да је воли.
Младић пријатне спољашњости клечао је на једном колену пред девојком и клео се.
— Не могу без вас да живим, мила моја! Кунем вам се! — једва је дисао. — Откако сам вас видео,
изгубио сам мир! Драга моја, реците ми ... реците ... Да, или не?
Девојка отвори усташца да одговори, али у тон тренутку се на вратима показа глава њеног брата.
14
Глумица која игра наивке (франц.).

— Лили, доёи на часак! — рече брат.

— Шта хоћеш? — упита Лили и изаёе.
— Извини, драга моја, што сам вам сметао, али... ја сам ти брат и моја је света дужност да те
упозорим ... Буди обазрива с овим господином. Држи језик за зубе . .. Чувај се да не кажеш нешто што не
треба.
— Али он мене проси!
— То је твоја ствар .. . Саслушај његове изјаве љубави, удај се за њега, али, за милог бога, буди
опрезна ... Ја знам тог типа. Нитков великог стила! Одмах ће доставити, само ако нешто . . .
— Mercie, Максе ... Ја то нисам знала! Девојка се врати у салон. Одговорила је младићу — „да»,
љубила се с њим, грлила се, клела, али је била обазрива: разговарала је само о љубави.
У МОСКВИ НА ТРУБНОЈ ПИЈАЦИ (35)
Мала пијаца близу Рождественског манастира, коју зову Трубна, или просто Труба; недељом је ту
пазаран дан. Гамижу, као ракови у решету, стотине кожуха, долама, крзнених качкета, цилиндера. Чује се
разноврсно цвркутање птица које подсећа на пролеће. Ако сија сунце и на небу нема облака, онда се
певање и мирис сена јаче осећају, и то сећање на пролеће изазива мисао и односи је далеко-далеко. На
једном крају пијаце пружа се низ кола. На колима није ни сено, ни купус, ни боб, већ штиглици, зебе, крџице,
шеве, црни и сиви косови, сенице, зимовке, Све то скакуће у ружним, невешто склепаним кавезима,
завидљиво гледа у слободне врапце и цвркуће. Штиглици су по пет копејака, зебе су скупље, остале птице
имају веома неодреёену цену.
— Пошто шева?
Продавац и сам не зна шта стаје његова шева. Он се чеше по потиљку и тражи колико је богу право
— или рубљу, или три копејке, према купцу. Има и скупих птица. На прљавој пречаги седи олињали старац-
кос са очупаним репом. Он је учтив, званичан и непомичан као генерал у пензији. Одавно се већ помирио са
својом несрећном судбином и у плаво небо већ дуго гледа равнодушно. Мора бити да се због те његове
равнодушности и сматра за разбориту птицу. Њега не треба продати јевтиније од четрдесет копејки. Око
птица гурају се, шљапкају по блату, гимназиста, занатлије, младићи у модерним капутима, љубитељи птица
у качкетима баш сасвим изношеним, са подвијеним панталонама, искрзаним, као да су их мишеви
изгрицкали. Младићима и занатлијама продају женке уместо мужјака, младе уместо стариh... Они се мало
разумеју у птице. Зато љубитеља не можеш преварити. Он издалека види и разуме птицу.
— Ова птица нема вредности — вели љубитељ загледајући зебу у уста и бројећи перје на њеном
репу. — Она сад пева, то је тачно, али шта то вреди? И ја у друштву певам. Не, брајко, ти мени без друштва,
брајко, запевај; запевај сама, ако можеш... Него дај ти мени оног тамо што седи и ћути! Ћутљивка ми дај!
Тај ћути, мора бити да зна шта вреди.
Измеёу кола са птицама налазе се кола и с другим врстама животиња. Видећете ту дивље и питоме
зечеве, јежеве, морску прасад, творове. Седи зец и од туге грицка сламу. Морска прасад дрхте од хладноће,
а јежеви радознало гледају публику испод својих бодљи.
— Ја сам негде читао — вели чиновник поштанске струке, у излизаном капуту, не обраћајући се
никоме и заљубљено загледајући у зеца — ја сам читао да код неког научника мачка, миш, кобац и врабац
заједно једу из исте зделе.
— То је врло могућно, господине. Јер је мачка ваљда дресирана, а копцу је, вероватно, сав реп
почупан. Нема ту никакве учености, господине. Мој кум је имао мачку која је, да извините, краставце јела.
Две недеље ју је лемао бичем, док је научно. Зец, ако га тучеш, и шибице може палити. Шта се чудите?
Проста ствар! Узме у уста шибицу па... крес! Животињка је исто што и човек. И човек од батина постаје
паметнији, тако и живинче.
Кроз гомилу промичу пилићари са петловима и паткама под пазухом. Све мршава живина, гладна,
Из кавеза промаљају своје ружне, олињале главе пилићи и кљују нешто по блату. Дечаци са голубовима
загледају вам у лице и труде се да препознају у вама љубитеља голубова.
— Јесте! Нећу ни да разговарам! — виче неко љутито. — Прво видите, па после реците! Зар то није
голуб? То је орао, а не голуб.
Високи, суви господин са залисцима и обријаним брковима, по спољашности лакеј, болестан и пијан
продаје белу као снег пудлицу. Старица-пудлица плаче.
— Наредила ми да продам ову беду — вели лакеј смешкајући се презриво. — Банкротирала под
старост, нема шта да једе, па сад ето кучиће и мачке продаје. Плаче, љуби им смрдљиве њушке, па ипак их
продаје због немаштине. Богами, факат! Купите, господо! За кафу су јој паре потребне.
Али нико се не смеје. Дечак стоји крај њега и жмирећи на једно око гледа у њ озбиљно, сажаљиво.
Најинтересантнији је рибљи део пијаце. Десетак сељака седи у реду. Пред сваким од њих је
ведрица, а у ведрицама је мали, али страшан пакао. Ту у зеленкастој, мутној води праћакају се караши,
чикови, рибице, пужеви, жабе-крекетуше, тритони. Велике водене бубе са поломљеним ногама круже по
малој површини, пентрају се на караше и прескачу жабе. Жабе се опет пењу на бубе, а тритони на жабе. А
ипак све живи! Тамнозелени лињаци, као много скупље рибе, имају привилегију: њих држе у нарочитим
теглама, где се не може пливати, али ипак није тако тесно ...
— Значајна је риба караш! Изванредан караш, да га бог убије, ваше благородство! Њих макар го-

дину дана држао у ведрици, па опет су живи! Недеља је већ како сам ухватио све ове рибице. Похватао сам
их, мој господине, у Перерви, па отуд све пешице. Караши су две копејке десет комада, чикови три, а
рибице девет, убио их бог дабогда! Вама дајем рибице за пет копејки. Хоћете ли глисте за пецање?
Продавац завлачи руку у ведрицу и вади отуд својим грубим, храпавим прстима фину рибицу или
карашчића, ситног као нокат. Око ведрице пореёани су канап, удице, струкови за штуке и преливају се на
сунцу језерске глисте као црвене варнице.
Око кола са птицама и око ведрица са рибом шетка и старац-љубитељ у крзненом качкету,
наочарима са металним оквиром и са каљачама налик на две оклопњаче. То је, како га овде зову, „тип" Он
нема ни паре у непу, али без обзира на то погаёа се, узрујава, досаёује купцима својим саветима. За непуни
сат он стигне да прегледа све зечеве, голубове и рибе, и то до детаља, да одреди свима и сваком од тих
живих бића врсту, узраст и вредност. Њега, као дете, интересују штиглици, карашчићи и рибице. Отпочнете
ли, на пример, с њим разговор о косовима, и особењак ће вам исиричати такве ствари које нећете наћи ни у
једној књизи. Испричаће вам одушевљено, страсно, и на крају пребациће вам још да сте незналица. О
штиглицима и зимовкама спреман је да прича без краја, избечивши очи и јако млатарајући рукама. Овде на
Труби може се срести само кад је хладно време, лети он је негде више Москве, где на пиштаљку хвата
препелице и пеца рибу.
А ево и другог „типа" — врло је висок, врло мршав господин са црним наочарима, избријан, у качкету
са кокардом, налик на старовремског практиканта. То је љубитељ; он заузима не мали положај, наставник је
гимназије, и то знају сви стални посетиоци Трубе и понашају се према њему с поштовањем, дочекују га с
поздравима и чак су измислили за њега нарочиту титулу: „гос'н заменица". Испод Сухаревке он претура
књиге, а на Труби тражи лепе голубове.
— Изволите! — довикују му продавци голубова. — Господине професоре, гос'н заменице,
обратите пажњу на превртаче! Гос'н заменице! Гос'н заменице!
— Гос'н заменице! — довикују му са разних страна.
— Гос'н заменице! — понавља негде на булевару дечко.
А „гос'н заменица", по свој прилици давно већ навикнут на ову свој у титулу, озбиљан и строг, узима
у обе руке голуба и, подигнувши га изнад главе, почиње разгледати и уз то мрштити се и постајати још
озбиљнији, као завереник.
И Труба, тај мали крајичак Москве, где животиње воле тако нежно и у исто време где их тако
мрцваре, живи својим мајушним животом, бруји и узбуёује се, и они пословни и побожни људи који пролазе
булеваром не схватају зашто се скупила ова гомила људи, ова шарена мешавина капа, качкета, и
цилиндера, о чему ли ту говоре и шта продају.
КЛЕВЕТА (36)
Наставник краснописа Сергеј Капитонич Ахинејев удавао је своју кћер Наталију за наставника
историје и географије Ивана Петровича Лошадиних. Свадбено весеље је ишло као подмазано. У сали се
певало, свирало, играло. По собама, као ошамућени, мували су се тамо-амо лакеји у црним фраковима и
белим умрљаним оковратницима, за ту прилику из клуба узети. Чула се галама и разговор. Наставник
математике Тарантулов, Француз Падекоа и млаёи ревизор главне контроле Јегор Бенедиктин Мзда седели
су један поред другог на дивану и журно, прекидајући један другог, причали гостима о случајевима
сахрањивања живих људи и износили своја мишљења о спиритизму. Они нису веровали у спиритизам, али
су допуштали да на овом месту има много ствари које ће заувек остати несхватљиве за људски ум. У другој
соби наставник књижевности Додонски објашњавао је гостима случајеве када стражар има право да пуца
на пролазнике. Разговори су, као што видите, били страшни, али, сасвим пријатни. Споља, кроз прозоре,
вирили су људи који, због свог друштвеног положаја, нису имали право да уёу.
Тачно у поноћ домаћин Ахинејев отишао је у кухињу да погледа је ли све готово за вечеру. Кухиња је
од пода до таванице била пуна паре од гушчјег и пачјег печења и других мириса. На два стола су били
наслагани и размештени у уметничком нереду додаци разних јела и пића. Око столова се мувала куварица
Марфа, румена жена с двоструким затегнутим трбухом.
— Де, голубице, покажи ми јесетру! — рече Ахинејев, трљајући руке и облизујући се. — Ох, какав
мирис, какав миомирис! Просто да поједеш целу кухињу! Дедер, покажи ми јесетру.
Марфа приёе једној од клупица и пажљиво задиже умашћену новинску хартију. Под том хартијом, на
огромном тањиру, лежала је велика јесетра у аспику и све се шаренила од маслинки и шаргарепе. Ахинејев
је погледао јесетру и ахнуо. Лице му сину и он ужагри очима, па се саже и устима цијукну као неподмазан
точак. Пошто је мало постајао, од задовољства пуцну прстима и још једном цокну устима.
— Ба! Какав ватрени пољубац... С киме се ти то овде љубиш, Марфушка? — чу се из суседне собе
и на вратима се појави ошишана глава помоћног наставника Вањкина — с ким ти то? А-а-а... мило ми је! Са
Сергејем Капитоничем! Добар је деда, нема шта! Са женским светом тет-а-тет.15
— Уопште се не љубим — збунио се Ахинејев — ко ти је то рекао, будало једна? То сам ја, овај ...
цокнуо устима због ... размишљајући о задовољству ... Кад сам видео рибу ...
15
У четири ока (франц. )

— Причај ти, причај!

Вањкинова глава се широко насмејала и ишчезла иза врата. Ахинејев је поцрвенео.
„Ђаво би га знао шта му је" помисли. „Сад ће кренути гад и почеће да сплеткари. Обрукаће ме у
целом граду, скот ..."
Ахинејев бојажљиво уёе у салу и искоса погледа наоколо: где је Вањкин? Вањкин је стајао поред
пијанина и мангупски заваљен шапутао нешто инспекторовој свастици која се смејала.
„То он о мени" помисли Ахинејев, „о мени, пукао дабогда! А она му верује ... и верује! Смеје се! Боже
мој! Не, то не смем тако оставити ... не ... Мораћу нешто учинити да му се не поверује... Ја ћу поразговарати
са свима њима, па ћу га, сплеткароша насамарити."
Ахинејев се почеша и непрестано збуњен приёе Падекоау.
— Сад сам био у кухињи да наредим око вечере — рече он Французу. — Знам да волите рибу, а ја
имам јесетру, ама ах! Два аршина дугачку. Хе-хе--хе... Да, кад смо већ на томе ... замало да заборавим ... А
у кухињи је малопре с том јесетром била права смејурија. Уёем ја малопре у кухињу: хоћу да пробам јела...
Гледам јесетру и од задовољства, од пикантности цмокнем устима! У тај мах она будала Вањкин улази и
каже... ха-ха-ха... и каже: „Ааа... ви се овде љубите? С Марфом куварицом!" Ала је измислио, глупак! Жена
ни кука ни струка, права ругоба, а он ... љубе се! Чудак!
— Ко је чудак? — упита прилазећи Тарантулов.
— Ама, ено, онај Вањкин! Улазим вам ја у кухињу ...
И исприча о Вањкину.
— Насмејао ме чудак! А мени би пријатније било да се са пукелом љубим него са Марфом —
додаде Ахинејев, осврте се и иза себе угледа Мзду.
— Ми о Вањкину — рече овоме — чудак! Улази у кухињу, види мене поред Марфе и одмах почне
свашта да измишља. „Шта је, каже, ви се љубите?" Пијан па му се свашта привиёа. А ја бих се, кажем, пре с
ћураном пољубио него с Марфом. Па ја имам жену, кажем, будало ниједна. Насмејао ме.
— Ко вас је насмејао? — упита, прилазећи му, вероучитељ.
— Вањкин. Стојим, знате, ја у кухињи и гледам јесетру ...
И такс даље. За неких пола сата сви гости су знали причу о јесетри и Вањкину.
„Нека га сад, нека им прича", мислио је Ахинејев трљајући руке. „Нека га! Он ће почети да прича, а
одмах ће му: „Прекини, будало, да лупаш глупости! Ми све знамо!"
И Ахинејев се тако смирио да је попио четири чаше одвише. Пошто је по вечери отправив младенце
до њихове спаваће собе, отишао је у своју собу и заспао као мало дете, а већ сутрадан се није ни сећао
догаёаја с јесетером. Али, авај! Човек каже, а бог располаже. Зли језици су учинили своје и Ахинејеву није
помогло његово лукавство! Тачно кроз недељу дана, а управо у среду после трећег часа, кад је Ахинејев
стајао усред зборнице и објашњавао негативне склоности ученика Висекина, приёе му директор и позва га
на страну.
— Знате шта, Сергеје Капитоничу — рече директор. — Извините ... То се мене не тиче, али ипак
морам да вам ставим до знања. Моја дужност... Видите, прича се да ви живите са том... с куварицом... То
није моја ствар, али... Живите с њом, љубите се, само, молим вас, не тако јавно! Молим вас! Не
заборављајте да сте педагог!
Ахинејев се следи и пренерази се. Као да га је одједном изуједао рој пчела или као да је преливен
кључалом водом, он поёе кући. Ишао је кући, а чинило му се као да је намазан катраном, па цео град гледа
у њега.. . Код куће га је очекивала нова невоља.
— А зашто ти ништа не гукнеш? — упитала га је жена за ручком. — Што си се замислио? Мислиш о
љубави? Зажелео си се Марфушке? Све ја знам, Турчине! Добри људи су ми отворили очи! Ууу.. .
варварине!
И пљус по образу! .. . Он се диже од стола и, не осећајући земљу под собом, без капе и капута,
упути се Вањкину. Вањкина је затекао код куће.
— Ти си подлац! — обрати се Ахинејев Вањкину! — Зашто си се на мене бацио блатом пред целим
светом? Зашто си ми испрео сплетку.
— Какву сплетку? Шта измишљате?
— А ко је раширио сплетку да сам се ја, тобоже љубио са Марфом? Хоћеш да кажеш како ниси Ти
ниси, разбојниче?
Вањкин поче да жмирка и заиграше му сви дамари на свелом лицу, диже очи према икони и рече
— Бог ме убио! Очи ми испале, црко дабогда ако сам иједну реч о вама рекао? Немао ни куће ни
кућишта! Зар ми је... мало моје муке!...
Вањкинова искреност није допуштала сумњу. Очигледно, није он раширио сплетку.
„Аликоје? Ко?" замислио се Ахинејев, претресајући у сећању све своје познанике и лупајући се по
грудима. „Али ко?"
— Ко ли је? — упитаћемо и ми читаоца...
СХВАТИО ЈЕ (37)
Спарно јунско јутро. Од врелог ваздуха је лишће клонуло и земља пуца. Све вапи за олујом. У свему
се осећа жеља да природа започне и кишном сузом растера своју тугу.

Вероватно ће и бити олује. На западу натуштена модра пруга. Добродошла.

Ивицом шуме се прикрада мали повијени сељачић, висок аршин и по, у огромним сивосмеёим
чизмама и плавим панталонама с белим пругама. Саре чизама срозале - се допола. Претерано изношене,
искрпљене панталоне на коленима висе као вреће и мотају се око ногу као пешеви. Умашћени појас од
канапа клизнуо с трбуха на бокове, а кошуља му затеже навише према лопатицама.
У рукама сељака пушка. Аршин дугачка зарёала цев с нишаном који подсећа на обућарски ексер,
углављена у бели кундак домаће израде, вешто издељан од јеловине, с урезании пругама и цветовима. Да
није тог кундака, ова пушка не би ни личила на пушку, а и овако пре подсећа на нешто средњовековно, а не
данашње... Ороз, тамносмеё од рёе, сав је омотан жицом и концима. Од свега је најсмешнија шипка за
набијање, тек издељана од врбе. Она је сирова, свежа и много дужа од пушчане цеви.
Сељачић је блед. Његове косе упаљене очи немирно се окрећу навише и у страну. Ретка, као у
јарца, брадица подрхтава као крпица, заједно са доњом усном. Он корача растављених ногу, трупа
повијеног напред и очевидно се жури. За њим, исплазивши свој дуги од прашине сив језик, трчи велика
џукела, мршава као костур пса, с накострешеном длаком. На боковима и на репу висе јој велики праменови
старе олињале длаке. Задња јој је нога увезана крпицом: сигурно је боли. Сељак се сваки час осврће према
своме сапутнику.
— Ајде! — говори он уплашено.
Џукела одскаче уназад, осврће се и, пошто је мало застала, наставља да иде за својим газдом.
Ловац би желео да шмугне у страну, у шуму, али се не може: са стране се као зид протеже густи
боцкави трњак, а иза трњака висока, загушљива кукута с копривом. Али ево најзад и стазе. Сељак још
једном махну псу и појури стазицом према жбуњу. Под ногама се тло угиба; овде се још није сасушило.
Мирише на влагу и мање је спарно. Са стране је жбуње, клека, а до прве шуме има још готово триста
корака.
Са стране нешто шкрипну као неподмазан точак. Сељачић уздрхта и гледа испод ока младу јову. На
јови спази црну покретну мрљу, приёе ближе и у мрљи распознаде младог чворка. Чворак чучи на грани и
нешто гледа под подигнутим крилом. Сељачић тапка у месту, забаци капу, наслони кундак на раме и поче
да нишани. Кад је нанишанио, затеже ороз, придржавајући га да не шкљоцне пре времена. Федер је
покварен, обарач не ради, а ороз не слуша: само шета. Чворак спушта крило и поче подозриво да гледа
стрелца. Још само секунд и одлетеће. Стрелац још једном нанишани и одвоји руку од обарача. Обарач
преко очекивања не пада. Сељак ноктом кида некакав кончић, савија жичицу и притиска обарач. Чује се
шкљоцање па пуцањ. Кундак јако лупи стрелца у раме. Види се да овај није штедео барута. Бацивши пушку
на земљу, он потрча према јови и поче да тражи у трави. Поред труле, плесниве гранчице наёе крваву мрљу
и перце, а кад је још мало потражио — у малом, још топлом лешу, што је лежао поред самог стабла,
препознаде своју жртву.
— У главу сам га погодио! — одушевљено рече џукели.
Џукела њуши чворка и види да га газда није погодио само у главу. На грудима зјапи рана, једна нога
пробијена, на кљуну велика кап крви . . . Сељак брзо завлачи руку у џеп по нови набој и из џепа му испадају
на траву крпице, папирићи, кончићи. Он пуни пушку и, спреман да настави свој лов, креће даље.
Као из земље искрсне пред њим Пољак Кржевецки, управник имања. Сељак види његов надмени и
строг риёи лик и следи се од страха. Капа му сама падне са главе.
— А шта ви то? Пуцате? — каже Пољак подсмешљивим тоном. — Врло ми је мило!
Ловац бојажљиво испод ока гледа у страну и види кола сувог грања и поред њих сељаке. Лутајући,
занет ловом, није ни приметно да је наишао на људе.
— А како ви смете да пуцате? — пита га Кржевецки, подижући глас. — Да није то, дакле, ваша
шума? Или је, можда, по вашем, Петровдан већ прошао? Ко сте ви?
— Павле Хроми — једва изговара сељак стежући уза се пушку. — Из Кашиловке.
— Из Кашиловке вас је ёаво нанес! Ко вам је дозволио да пуцате? — трудећи се да не наглашава
претпоследњи слог наставља Пољак. — Дајте овамо пушку.
Хроми даје пушку и мисли:
„Боље да ме распали по њушци него што је викао . . ."
— И капу дајте . .. Хроми даје и капу.
— Сад ћу вам ја показати како се пуца! Ђаво вас однео! Хајдемо!
Крижевецки му окреће леёа и корача за колима која су почела да шкрипе. Павле Хроми, напипавши,
у џепу свој улов, иде за њим.
Сат касније Крижевецки и Хроми улазе у велику собу с ниском таваницом и плавим, огуљеним
зидовима. То је канцеларија спахијског имања. У канцеларији никога нема, али се по мирису осећа да је и
те како настањена. Насред канцеларије — велики храстов сто. На столу две-три обрачунске књиге,
мастионица, посуда с песком и крњави чајник. Све је то покривено сивим слојем прашине. У углу стоји ве-
лики орман чија је боја давно избледела. На орману кантица од петролеја и велика боца с некаквом
смешом. У другом углу мала икона прекривена паучином . ..
— Треба саставити акт — каже Крижевецки. — Сад ћу реферисати господару и послаћу по полициј-
ског старешину. Скидајте чизме.
Хроми седе на под и, ћутећи, дрхтавим рукама свлачи чизме.

— Да ми не одете — каже управник зевајући. — А ако баш одете боси, тим горе по вас ... Седите
овде и чекајте док доёе полицајац ...
Пољак закључава у орман чизме и пушку и излази кз канцеларије,
По одласку Крижевецког, Хроми дуго и полако чеше свој мали потиљак, као да решава проблем —
где се он то налази. Уздише и преплашено се осврће. Орман, сто, крњи чајник и икона гледају га прекорно,
тужно ... Муве, којима тако обилују канцеларије на имањима, зује му над главом тако жалосно да га спопада
страва.
— Ззз... — зује муве. — Готов си! Готов си! По прозору гмиже велика оса. Она би хтела да излети
напоље, али јој стакло не да. Покрети су јој пуни досаде, туге ... Хроми иде натрашке према вратима, стаје
код довратка и, спустивши руке уз тело, замисли се...
Пролази сат-два, а он стоји код довратка и млели.
Испод ока гледа осу.
„А што она, будала једна, не лети кроз врата?" мисли он.
Пролазе још два сата, унаоколо је све тихо, бешумно, мртво ... Хроми почиње да мисли како су га
заборавили и да се неће скоро извући одавде, као ни оса која је сваки час падала са прозора. Оса ће до
ноћи заспати — а шта ли ће он?
— Ето тако и људи — филозофира Хроми гледајући осу. — Тако, значи, и човек ... Постоји место
куда може на слободу изаћи, а он, незналица, не може да погоди где је то право место . . .
Најзад су негде залупила врата. Чују се нечији ужурбани кораци и минут касније у канцеларију улази
мали дебељушкасти човечуљак у прешироким панталонама са нараменицама. Нема на себи ни капута ни
прслука. По леёима у висини лопатица пруга од зноја и на грудима исто тако. То је главом господар Петар
Јегорич Волчков, потпуковник у оставци. По дебелом црвеном лицу и ознојеној ћели види се да би он скупо
платио да уместо ове врућине удари светојовански мраз. Мучи га жега и Опарина. По надувеним сањивим
очима види се да је тек малопре устао из своје претерано меке и спарне перине.
Пошто је ушао, он се неколико пута прошета по соби, као да не примећује Хромога, затим застане
пред затвореником и дуго и упорно га гледа у лице. Пиљи у њега, с презиром који му се у почетку огледао у
очима, а онда се постелено разливао по читавом угојеном лицу. Хроми не може да издржи тај поглед и
обара очи. Срамота га је ...
— Де, покажи ми шта си убио — шапуће Волчков. — Хајде, покажи, јуначино, Виљеме Теле! Пока-
жи, типчино!
Хроми се маши за џеп и отуда извади несрећног чворка. Чворак је већ изгубио свој птичији лик.
Изобличен је и почео је да се суши. Волчков се презриво смешка и слеже раменима.
— Будало! — каже он. — Будалина си ти! Будалина празноглава! И није ти грехота? Није те
срамота?
— Срамота ме је, господару Петре Јегоричу! — каже Хроми, трудећи се да савлада кнедлу што
му је стајала у грлу и сметала му да говори ...
— Није ти доста, разбојниче, Јудо, што у мојој шуми ловиш без питања, него се још супротстављаш
и државним законима! Зар ти не знаш за закон који забрањује лов у невреме. У закону је речено да нико не
сме ловити до Петровдана. Није ти то познато? Приёи овамо ближе!
Волчков прилази столу, за њим, исто према столу, иде и Хроми. Господин отвара књигу, дуго је
прелистава и почиње да чита високим отегнутим тенором члан закона који забрањује лов до Петровдана.
— Ти то, значи, не знаш? — пита господин кад је завршио са читањем.
— Како да не знам? Знамо, ваше високоблагородство. Али откуд ми то разумемо. Зар ми имамо
појма?
— А? Шта ту имаш да разумеш кад без икакве потребе уништаваш божјег створа? Ево, ову птицу си
убио. Зашто си је убио? Можеш ли је можда васкрснути? Можеш ли, питам те?
— Не могу, господару!
— А убио си је ... А какву корист имаш од те птице, не схватам! Чворак. Ни меса, ни перја... Та-ко ...
Запео, па је из лудости убио . ..
Волчков жмирка и почиње да исправља пребијену чворкову ногу. Нога се откине и падне на босу
ногу Хромога.
— Проклетиња си ти, проклетиња! — наставља Волчков. — Ала си ти несита! Из похлепе си то
урадио. Види птиче па му криво што то птиче у слободи лети и бога хвали! Дај, убићу је и... прождераћу је...
Похлепност људска! Не могу да те гледам! Немој ни ти мене да гледаш тим својим очима! Зрикава лопужо,
зрикава! Ти си га, ето, убио, а он је, можда, имао дечицу . . . Па сад пиште ...
Волчков је направио плачну гримасу и, спустивши руку до земље, показао како мала могу бити та
деца . . .
— Нисам то из похлепе урадио, Петре Јегоричу — правда се дрхтавим гласом Хроми.
— Па онда због чега? Зна се, из похлепе!
— Не, Петре Јегоричу ... Кад сам већ огрешио душу, нисам ни из похлепе ни ради користи, Петре
Јегоричу! Нечастиви ме завео . ..
— Аи јеси ми такав да би те нечастиви завео. Пре ти можеш нечастивог завести! Сви сте ви из
Кашиловке разбојници!

Брекћући Волчков, испусти из груди струју ваздуха, увуче у себе нову порцију и настави смиривши
тон:
— Шта сад да радим с тобом? А? Ако узмем у обзир сиромаштво твог духа, требало би те пустити,
а кад се процени твој поступак и твоја дрскост, треба ти показати... Неизоставно треба... Доста смо вас
мазили ... Доста! Послао сам по полицајца Одмах ћемо саставити акт... Послао сам. Доказ је ту ... Самог
себе криви... не кажњавам те ја, него те твој грех кажњава... Кад си знао да грешиш, сад знај и да казну
истрпиш ... Охо — хохх ... Господе, опрости нама грешницима! Мука је с овима . . . Добро, како су вам јари
усеви? . . .
— Нису лоши . . . хвала Господу.
— А што жмиркаш очима?
Хроми стидљиво кашље у шаку и поправља појас.
— Што жмиркаш очима? — понавља Волчков.
— Ти си убио чворка па се спремаш и да плачеш?
— Ваше високоблагородство — каже хроми звучним фалзетом, гласно као да је прикупио снагу.
— Ваше човекољубље вреёа то што сам птичицу убио, рецимо . . . И ви ме, дакле, не корите зато
што сте господар, него што то ваше човекољубље вреёа. А зар мени није криво. Ја сам човек глуп, па иако
не разумем, и мени је криво... Згроми ме, Господе...
— А зашто си онда пуцао кад ти је криво?
— Нечастиви ме завео. Дозволите да вам испричам, Петре Јегоричу. Истинску ћу истину, као пред
богом ... Нека доёе полицајац ... Згрешио сам, па ћу и одговарати пред богом и судом, а вама ћу истинску
истину, као на исповести . . . Дозволите, ваше високоблагородство!
— Ма шта ја да ти дозвољавам? Дозволио ти или не дозволио, исто ми се хвата, нећеш рећи ништа
паметно. Шта се то мене тиче! Нећу ти ја састављати оптужбу. Говори! Што ћутиш? Говори, Виљеме Теле!
Хроми преёе рукавом преко уздрхталих усана. Очи му постају зрикавије и ситније . . .
— Никакие фајде нисам имао од тог чворка — каже он. — Нека их има, тих чворака, макар хиљаду,
каква корист од њих? Ни да продаш ни да поједеш него само тако ситниш. Сами можете схватити.
— Не, не говори тако, ловац си, а не разумеш се... Чворак, па ако је још пропржен, добар је у каши.
А може се и сос... Као лештарка, готово да им је исти укус ...
И као да се тргао због свог равнодушног тона, Волчков се мршти и додаје.
— Сад ћеш сазнати какав му је укус... Видећеш. . .
— Не разумемо се ми у укусе ... Само да је хлеба, Петре Јегоричу. . . Лично вам то није непозна-то
... А чворка сам убио од туге ... Туга ме притисла...
— Каква туга?
— А враг би га знао каква? Дозволите да вам објасним. Почела она да ме мучи од саме свете
недеље, ето баш та туга ... Дозволите да вам објасним ... Излазим ја, дакле, после јутрења, чим смо
ускршње колаче осветили, и идем тако ... Наше су жене пошле напред, а ја идем за њима. Ишао сам, па
сам стао на брани... Стој им и гледам овај божји свет, како то све у њему бива, како сваки створ и свака
травка, може се рећи, зна своје место... Раздавило се и сунце излази. Гледам све то и радујем се, птичице
гледам, Петре Јегоричу. Одједном ми у срцу нешто: луп! Залупарало, значи ...
— А од чега то?
— Од тога што сам птичице видео. И одмах ми доёе мисао у главу. Лепо би било, мислим, да их
поубијам, а закон не дозвољава. А ту ти још под небом две патке пролетеше, па шљука запишта негде
преко реке. Ужас један како сам лов пожелео! С таквим сам сањаријама и кући дошао. Седнем да се
одморим са женама, а пред очима ми само птичице. Једем и чујем како шума шуми и птице вичу. цврк,
цврк! Ах, Господе боже! Иде ми се у лов, па макар црко! А кад сам још, мрсећи се, вотку попио, сасвим сам
се помамио. Почео сам да чујем гласове.
Чујем лепо неки танак, као анёеоски, гласић звони у уху и прича: ајде, Пошка, пуцај! Напаст! Могу да
претпоставим, ваше високоблагородство, Петре Јегоричу, да је то сами ёаволчић и нико други. А тако
слатко и танано пева, баш као дете. И од тога јутра мене је то шчепало, та туга. Седим пред кућом
опуштених руку, као нездрав, па само мислим... Мислим, мислим... И само замишљам вашег покојног брата,
Сергеја, значи, Јегорича, нека му је лака црна земља. И тако сам се ја, глупак, сетио како сам с њим,
покојником, ишао у лов. Њега је увек занимало и у срце дирало како сам ја, разрок у оба ока, био мајстор у
пуцању. Хтео је вазда да ме води у град, докторима, да им показује како сам способан и поред наказности.
Чудно је то било и лепо, Петре Јегоричу. Изаёемо ми, дешавало се у цик зоре, дозовемо псе Кару и Летку,
па ах, По тридесет врста на дан преёемо! А шта да причам? Петре Јегоричу! Господару племенити! Истину
вам кажем да осим вашег брата у целом свету нема и није било правог човека! Суров је то човек био,
страшан, јогунаст, али што се тиче лова, нема му равног? Његова светлост гроф Тирборк покушавао је да га
у лову премаши, али је умро завидећи му. А откуд је он могао! И лепоте такве није било, ни таква пушка ми
није долазила у руке као што је имао ваш брат. Двоцевка марсељска из фабрике Лапеље и комп. На
двадесет корака, господине! Патку! Ко од шале!
Хроми брзо обриса уста рукавом, па настави жмиркајући разроким очима.
— Од вашег брата је на мене прешла та жудња. Чим пуцњаве нема, ето ти невоље: у срцу ме гуши.
— Хир!

— Ама не, Петре Јегоричу! Читаву недељу сам ишао као суманут; нит сам пио, нит сам јео. На
Томину недељу сам очистио пушку, поправив је, малко ми је лакнуло. На мироносну ме опет мука спопала.
Вуче ме, вуче нешто у лов, па макар пукао на месту. Ишао сам и вотку да пијем, не помаже, још ми је горе.
Није хир! После свећења водице напио сам се ... Сутрадан још горе ... Све ме ломи и тера из куће . . . Само
тера, па тера. Сила нека! Узео сам пушку, изишао с њом из баште и кренуо да пуцам у чавке! Побио сам их
десетак и ништа ми не би боље само ме у шуму вуче ... у мочвару. А и баба ме моја почела да грди: „Зар се
сме у чавке пуцати? То је погана птица, а и од бога је грех: биће неродица ако чавку убијеш." А ја ти узмем
па разлупам пушку, Петре Јегоричу ... Ајде с ёаволом! Лакну ми
-Хир!
- Није хир! Истину вам кажем да није хир, Петре Јегоричу! Дозволите да објасним . . . Будим се
прошле ноћи. Лежим и мислим . . . Моја баба спава и немам с ким ни реч да проговорим. „Могу ли сад да
пушку поправим или не могу?" мислим. Устанем и станем је поправљати.
— Па?
— Па, ништа ... Поправим је и изаёем с њом као прозван. И тако сам, ето, ухваћен... Тако ми и
треба. .. Треба ту птицу узети, па ме њоме по њушци да ми уёе у главу.
— Сад ће доћи полицајац. . . Иди на трем!
— Отићи ћу ... И исповедно сам се ... Отац Петар исто каже да је хир ... А моја глупа ћупа мисли,
како ја то схватам, то није хир, него болест ... Исто као и пијанчење . .. Исти ёаво ... Ти сам нећеш, али те
срце вуче. Хтео би да не пијеш, заричеш се, пред иконом, а нешто те нагони: попиј! попиј! Знам то, пио сам
...
Црвени нос Волчкова постаје тамноцрвен.
— Пијанство је нешто друго — каже он.
— Потпуно исто! Убио ме бог ако није исто! Истину вам кажем!
Ћутање ... Ћуте пет минута и гледају се. Тамноцрвени нос Волчкова постаје модар.
— Исто је то, исто што и пијанство ... Човеко-љубиви сте, па ћете схватити каква је то слабост.
Потпуковник није то схватио због човекољубља, него због искуства.
— Губи се — каже он Хромоме. Хроми не схвата.
— Губи се и немој да те опет ухвате!
— Молим вас, моје чизме, господине! — каже сељак који је сад схватио, па сав синуо.
— А где су ти?
— У орману...
Хроми добија своју обућу, капу и пушку. Лака срца излази из канцеларије, испод ока гледа навише, а
на небу се већ појави црни тешки облак. Ветар насташно пирка по трави и дрвећу. Прве су капи већ
задобовале по врелом крову. И спарни ваздух постаје све лакши и лакши.
Волчков изнутра гурну прозор, он се бучно отвори, и Хроми види осу која излеће напоље.
Ваздух, Хроми и оса славе своју слободу.
ШВЕДСКА ШИБИЦА (38)
(Криминална прича)
Шестог октобра 1885. године изјутра у канцеларију старешине полиције друге испоставе с-ског среза
уёе пристојно одевен млад човек и изјави да је његов газда, резервни коњички-гардијски потпоручник Марк
Иванович Кљаузов убијен. Изјављујући ово, младић је био блед и веома узбуёен. Руке су му дрхтале и очи
биле пуне ужаса.
— С ким имам част да говорим? — упита га старешина полиције.
— Псјеков, управник имања Кљаузова. Агроном и механичар.
Кад су старешина и сведоци дошли заједно с Псјековим на место догаёаја, затекли су ово: у оном
крилу куће у коме је живео Кљаузов гурала се маса света. Вест о догаёају муњевито се проширила по
околини и, пошто је био празник, свет се скупио око куће из свих околних села. Разлегала се вика и галама.
Понегде су се сретала бледа уплакана лица. Врата Кљаузовљеве спаваће собе наёена су закључана.
Изнутра је вирио кључ.
— Очевидно су се злочинци увукли код њега кроз прозор — примети Псјеков при прегледу врата.
Отишли су у врт у који је гледао прозор из спаваће собе. Прозор је изгледао мрачан, злослутан. Био
је застрт зеленом похабаном завесицом. Један крај те завесице био је мало задигнут те се могло завирити у
спаваћу собу.
— Је ли ко од вас гледао кроз прозор? — упита старешина полиције.
— Није нико, ваше благородство — рече баштован Јефрем, ситан седокос старчић, с лицеи
демобилисаног подофицира. — Није ту ником до гледања када се човеку коса диже на глави!
— Еј, Марк Иваничу, Марк Иваничу — уздахну старешина гледајући у прозор. — Говорио сам ја теби
да ћеш рёаво завршити! Говорио сам ја теби, драги мој, али ме ниси послушао! Распустан живот не води
добру!
— Хвала Јефрему — рече Псјеков — да није било њега, ми се не бисмо ни сетили. Њему се првом
учинило да овде није све као што треба. Дошао јутрос код мене и каже: „А зашто се то наш господин тако
дуго не буди? Читаву недељу дана не излази из спаваће собе!" Кад ми то рече, као да ме неко ушицама

удари.. . Одмах ми сину у глави. .. Он се није појављивао од прошле суботе, а ето данас је недеља! Седам
дана ... то није шала.
— Да, јадник... — уздахну још једном старешина.
— Паметан човек, образован и тако добар. У друштву, може се рећи, најугледнији. Али распустан,
бог да му душу прости! Очекивао сам ја овако нешто! Степане — обрати се једном од присутних — иди
одмах мојој кући и пошаљи Андрјушу среском начелнику, нека га обавести! Кажи: убили Марка Иванича!
Затим отрчи до жандармеријског наредника ... шта се он тамо скањера. Нека доёе одмах овамо! А ти лично
отрчи што брже можеш до иследника Николаја Јермолаича, и реци му да доёе овамо. Чекај, написаћу му
писмо.
Старешина полиције постави око куће стражу, написа иследнику писмо и поёе управнику имања на
чај. После десетак минута седео је на столичици, полако грицкао шећер и гутао чај врео као жеравицу.
— Ето ти — говорио је Псјекову. — Ето ... Племић, богат човек... љубимац богова, може се рећи као
што је казао Пушкин, а шта је испало од њега.
Ништа! Пијанчио, живео раскалашно и ... ето!... Убили га! ...
После два сата стиже иследник Николај Јермолаич Чубиков (тако су звали иследника), висок, крепак
старац од шездесет година. Марљиво је радио на свом послу већ четрдесет година. Познат је у целом срезу
као поштен, наметан и енергичан човек, који воли свој посао. На место догаёаја дошао је са њим и његов
стални сапутник, помоћник и писар Ђуковски, млад човек од својих двадесет шест година.
— Је ли могуће, господине? — поче Чубиков улазећи у Псјековљеву собу и журно се рукујући са
свима. — Је ли могуће? Марка Иванича? Убили? Не, то није могуће! Није могуће!
— Па ето видите ... — уздахну старешина.
— Господе боже! Па ја сам га прошлог петка видео на вашару у Тарабањкову! С њим сам, молим
вас, и ракију пио!
— Ето видите ... — уздахну још једном старешина полиције.
Поуздисали су, почудили се, испили по шољу чаја и пошли према кући.
— Дајте пролаз! — викну жандарм народу. Кад доёе у кућу, иследник се пре свега позабави
прегледом врата спаваће собе. Врата су била од боровине, обојена жутом бојом и неоштећена. Није се
нашло ништа нарочито што би могло да послужи истрази. Приступили су обијању.
— Господо, молим да се удаљи ко нема посла! — рече иследник кад врата после дуге лупе и треска
попустише под длетом и секиром. — Молим вас у интересу истраге... Наредниче, никога не пуштајте!
Чубиков, његов помоћник и старешина полиције отворише врата и неодлучно, један за другим,
одоше у спаваћу собу. Пред њиховим очима указа се следећи призор: поред једног прозора налазио се
велики дрвени кревет са огромном перином. На изгњеченој перини лежао је изгужван покривач. Јастук у
цицаној навлаци, такоёе јако изгужван, лежао је на поду. На сточићу поред кревета налазио се сребрни
часовник и сребри новац од двадесет копејки. Ту су лежале и сумпорне шибице. Осим кревета, сточића и
једне једине столице, у спаваћој соби није било другог намештаја. Кад је завирио под кревет, старешина
полиције угледа једно двадесет празних флаша, стари сламни шешир и полић ракије. Под сточићем је
лежала једна чизма покривена прашином. Пошто прелете погледом собу, иследник се намршти и поцрвене.
— Гадови! — промрмља стежући песнице.
— А где је Марк Иванич? — тихо упита Ђуковски.
— Молим вас, не мешајте се! — рече му грубо Чубиков. — Изволите прегледати под! Ово је други
овакав случај у мојој пракси, Јефграфе Кузмичу — обрати се старешини тишим гласом. — Године 1870.
имао сам исти овакав случај. Па ви се, сигурно, сећате. . . Убиство трговца Портретова. Тамо је било исто
овако. Убили, гадови, и изнели леш кроз прозор ...
Чубиков приёе прозору, повуче у страну завесицу и пажљиво гурну прозор. Прозор се отвори.
— Отвара се; дакле, није био затворен... Хм, трагови на прозорској дасци... Видите ли? Ево трагова
од колена ... Неко је ушао отуда ... Требаће добро разгледати прозор.
— На поду се не види ништа нарочито — рече Ђуковски. — Ни мрља ни огреботина. Нашао сам
само једну изгорелу шведску шибицу! И ово. Колико се сећам, Марк Иванич није пушио, за свакодневне
потребе употребљавао је сумпорне шибице, а не шведске. Та шибица може да послужи као доказ...
— Ах, ућутите, молим вас! — одмахну руком иследник. — Трпа се ту са својом шибицом. Не трпим
усијане главе! Боље би било да прегледате постељу него што тражите шибице!
Пошто је прегледао постељу, Ђуковски рапортира:
— Ни крвавих, ни било каквих других мрља... Свежих подеротина такоёе нема. На јастуку трагови
зуба. Покривач исполиван неком течношћу која има мирис пива и укус такоёе ... Општи изглед постеље
доводи на помисао да се на њој водила борба.
— Знам и без вас да је била борба! Нико вас не пита за борбу! Уместо борбе боље би било ...
— Једна чизма је овде, друге нема.
— Па шта онда?
— Па то да су га удавили када је скидао чизме, Није успео да скине другу чизму, кад...
— Трућање! ... А откуд ви знате да су га удавили?
— На јастуку су трагови зуба. И јастук је много изњечен и одбачен с кревета на два и по аршина.
— Ала меље, наклапало! Хајдемо боље у парк. Боље ће бити да мало погледате по парку него што

овде претурате . . . То ћу ја и без вас урадити!

Кад доёоше у башту, истрага се најпре позабави прегледањем траве. Трава под прозором била је
изгажена. Жбун чкаља под прозором, уза сам зид, такоёе изгажен. Буковском је пошло за руком да наёе на
њему неколико поломљених гранчица и прамичак вате. На највишим чичковима наёени су танки конци
тамноплаве вуне.
— Које је боје било његово последње одело? — запита Ђуковски Псјекова.
— Жуто, од ланеног платна.
— Одлчино. Они су, значи, били у плавом оделу.
Неколико чичкова чкаља су одрезали и брижљиво завили у хартију.
Тада су стигли срески начелник Арцибашев-Свистаковски и доктор Тјутујев. Начелник се поздрави и
одмах поче да задовољава своју радозналост. А доктор, висок, страшно мршав човек, упалих очију, танког
носа и шиљате браде, не поздрави се ни са ким, не запита ни за шта, већ седе на пањ, уздахну и рече:
— А Срби се опет побунили! Не разумем, шта им то треба! Ах, Аустријо, Аустријо! Све је то твоје
масло!
Преглед прозора споља није дао истрази апсолутно ништа; а преглед траве и жбунова најближих
прозору дао је иследнику много корисних података. Ђуковском је, на пример, пошло за руком да на крају
пронаёе дугачку тамну пругу, која се протезала од прозора на неколико хвати у дубину парка. Пруга се
завршавала великом тамном мрљом испод једног жбуна јоргована. Под тим је жбуном наёена и чизма, за
коју се испоставило да је пар наёене чизме у спаваћој соби.
— Ово је давнашња крв! — рече Ђуковски разгледајући мрље.
Кад зачу реч „крв", доктор се подиже лењо и летимично погледа мрљу.
— Јесте, крв — промрмља он.
— Значи, није удављен, кад је крв! — рече Чубиков заједљиво погледајући Ђуковског.
— У спаваћој соби су га удавили, а овде, бојећи се да не оживи, ударали га неким оштрим предме-
том. Локва под жбуњем показује да је ту лежао релативно дуго времена, док су они тражили начина како и
на чему да га изнесу из баште.
— Добро, а чизма?
— Та чизма још више потврёује моју мисао да су га убили кад је пред спавање скидао чизме. Једну
је чизму скинуо, а другу, то јест ову, стигао је да скине само допола. Напола скинута чизма сама се скинула
за време дрмусања и пада...
— Види ти разборитог резоновања! — подсмехну се Чубиков. — Све одсеца као на пању! И кад ћете
се једном одлучити да се не утрпавате са својим закључцима? Боље би било да узмете за анализу мало
траве с крвљу него што изводите закључке!
По завршеном увиёају и скицирању места догаёаја, иследници се упутише управнику имања да
саставе записник и доручкују. За доручком се водно разговор.
— Часовник, новац и остало ... све нетакнуто - поче разговор Чубиков. — Јасно је као дан да
убиство није извршено из користољубља.
— Извршио га је неки интелигентан човек — додаде Ђуковски.
— По чему ви то закључујете?
— Моме мишљењу иде у прилог шведска шибица, коју још не употребљавају овдашњи сељаци.
Такве шибице употребљавају само спахије, па и то не сви. И није га, узгред буди речено, убио један, већ
најмање троје: двојица су га држали, а трећи давио. Кљаузов је био снажан човек и убице су то морале
знати.
— А чему је могла да му користи снага ако је, претпоставимо, спавао?
— Убице су га затекле кад је скидао чизму. Скидао је чизме, а то значи, није спавао.
— Не измишљајте! Боље једите!
— А по моме мишљењу, ваше високоблагородство — рече баштован Јефрем стављајући самовар
на сто — овај злочин није извршио нико други до Николашка.
— Сасвим је могуће — рече Псјеков.
— А ко је тај Николашка?
— Господинов собар, ваше благородство — одговори Јефрем. — Ко ће други, ако не он! Разбојник
је то, ваше високоблагородство! Таква је пијаница и развратник, сачувај, мајко божја! Он је господину увек
доносио ракију и смештао га у кревет... Ко ће, ако не он? А поред тога, усуёујем се да кажем вашем
високоблагородству, хвалио се, хуља, једном у крчми да ће убити господина. Све се то десило због
Акуљке, због жене ... Имао је Николашка солдатушу Акуљку ... Господину се она допала, па су је
приближили себи, а он... Зна се, побеснео од љутине... Сад лежи пијан у кухињи. Плаче ... лаже да му је
жао господина.
— А због Акуљке се стварно може побеснети од љутње — рече Псјеков. — Она је солдатуша,
свакојака женска, али... није је залуд Марк Иванич прозвао Наном. У њој има нечег што подсећа на Нану . ..
Привлачност ...
— Видео сам је .. . Знам .. . — рече иследник бришући нос црвеном марамицом.
Ђуковски поцрвене и обори очи. Старешина полиције поче добовати прстом по тацни. Срески
начелник се накашља и поче тражити нешто у ташни. Једино, изгледа, на доктора ово спомињање Акуљке и

Нане није учинило никакав утисак. Иследник нареди да доведу Николашку. Николашка, висок момак,
великог рошавог носа и упалих груди, у капуту који је некада носио његов господар, уёе у Псјековљеву собу
и поклони се до земље иследнику. Лице му је било сањиво и уплашено. Био је пијан, и једва се држао на
ногама.
— Где ти је господин? — упита га Чубиков.
— Убили су га, ваше високоблагородство. Кад то рече, Николашка затрепта очима и заплака.
— Знамо да су га убили. А где је он сад? Где је његов леш?
— Причају да су га изнели кроз прозор и закопали у башти.
— Хм... Резултати истраге су већ познати у кухињи... То је гадно. Драги мој, где си ти био те ноћи
кад су убили господина, то јест у суботу?
Николашка подиже увис главу, искриви врат и замисли се.
— Ништа не знам, ваше високоблагородство, био сам пијан и не сећам се.
— Алиби! — шапну Ђуковски, осмехну се и протрља руке.
— Тако, значи. А откуд под господиновим прозором крв?
Николашка диже главу увис и размишљаше.
— Брже мисли! — рече иследник.
— Ево сад ћу. Та је крв од ситнице, ваше високоблагородство. Кокошку сам клао. Клао сам је онако
просто, ко и обично, а она ми се отме из руку и побегне . . . Ето, од чега је крв ...
Јефрем је посведочио да Николашка заиста сваке вечери коље кокошке на разним местима, али
нико није видео да је недоклана кокош бежала по парку, што се, уосталом, безусловно не може ни порећи.
— Алиби — осмехну се Ђуковски — и какав глупачки алиби!
— Јеси ли се знао с Акуљком?
— Знао сам је!
— А господин ти је преотео?
— Низе. Мени су Акуљку преотели они, господин Псјеков, Иван Михаилич, а од Ивана Михаилича
је преотео господин. Тако је било.
Псјеков се збуни и поче да чеше лево око.
Ђуковски се упиљи у њега, опази збуњеност и уздрхта. На управнику имања угледа плаве
панталоне, на које раније није обратно пажњу. Панталоне су га подсетиле на плава влакна наёена на
чкаљу. И Чибуков такоёе подозриво погледа Псјекова.
— Одлази! — рече он Николашки. — А сад дозволите да вам поставим једно питање, господине
Псјеков. Ви сте, наравно, у суботу увече били овде?
— Да, у десет сати вечерао сам с Марком Иваничем.
— А затим?
Псјеков се збуни и у стаде од стола.
— Затим ... затим ... Збиља, не сећам се — промрмља. — Пио сам много тада... Не сећам се где
сам и кад заспао ... Зашто ме ви тако нетремице гледате? Ваш као да сам га ја убио!
— Где сте се пробудили?
— Пробудио сам се у кухињи за послугу, на пећи. Сви могу да посведоче. А како сам доспео на пећ,
не знам ...
— Немојте се узбуёивати ... Јесте ли познавали Акуљку?
— То ништа не значи...
— Од вас је она прешла Кљаузову...
— Да... Јефреме, донеси још печурака! Хоћете ли чаја, Јефграфе Кузмичу?
Наступила је тегоба, мучно ћутање, које потраја читавих пет минута. Ђуковски је ћутао и својим
оштрим очима нетремице гледао пребледелог Псјекова. Иследник прекиде ћутање.
— Мораћемо — рече он — да одемо у кућу и поразговарамо мало с покојниковом сестром Маријом
Ивановном. Можда ће нам она дати неке податке за истрагу.
Чубиков и његов помоћник захвалите на доручку и упутише се у спахијски дом. Кљаузовљеву сестру
Марију Ивановну, уседелицу од четрдесет пет година, затекоше како се моли богу пред високим породичним
иконостасом. Видећи у рукама гостију ташне с актима и капе с кокардама, она пребледе.
— Извињавам се, пре свега, због нарушавања, како да кажем, вашег молитвеног расположења —
поче уз реверансе галантни Чубиков. — Дошли смо до вас с једном молбом. Ви сте, наравне, већ чули...
Постоји сумња да је ваш брат, на неки начин, убијен. Знате, божја воља ... Смрт нико неће избећи, ни цар ни
орач. Да ли ви можете да нам помогнете каквим било податком, објашњењем? . . .
— Ах, не питајте ме!... — рече Марија Ивановна бледећи још више и покривајући лице рукама. —
Ништа ја не могу да вам кажем. Ништа! Преклињем вас! Ја ништа ... Шта ја могу? Ах, не, не... ни речи о
брату. Ни на самртном часу нећу проговорити.
Марија Ивановна заплака и оде у другу собу. Иследници се згледаше, слегоше раменима и одоше.
— Ђавоља жена! — опсова Ђуковски кад изаёоше из куће. — Види се нешто зна, а крије! А и
собарици се види по лицу да нешто зна. Чекајте само, ёаволи једни. Све ћемо расправити!
Увече су се Чубиков и његов помоћник, обасјани бледом месечином, враћали кући, седели су у
фијакеру и у мислима резимирали резултате минулог дана. Обојица су били уморни и ћутали су. Чубиков

није волео уопште да разговара уз пут, а брбљиви Ђуковски је ћутао за љубав старцу. На крају пута
помоћник ипак не издржа и проговори:
— Да је Николашка умешан у овај злочин —рече — non dubitandum est. Нема сумње. И по њушци
му се види да је мустра. .. Алиби га потпуно одаје. Исто тако, нема сумње да он у том злочину није
иницијатор. Он је био само глупо, најмљено оруёе. Слажете ли се? И скромни Псјеков не игра баш
последњу улогу у злочину. Плаве панталоне збуњеност, лежање на пећи после убиства, алиби и Акуљка.
— Жив ми Тодор да се чини говор! По вашем мишљењу убица је онај ко је познавао Акуљку? Ах ви
усијана главо! Треба још да сисате, а не да расветљавате злочине. Ви сте се удварали Акуљки значи, и ви
сте саучесник у том злочину?
— Па и код вас је Акуљка читав месец дана била куварица, али ... Ја ништа не кажем. Увече, уочи
те недеље, ја сам играо с вама карте, видео сам вас, иначе бих ја и вас закачио. Није узрок, брајко мој,
жена. Узрок је подло, гадно и одвратно осећање. Скромном, младом човеку није се, знате, свидело што он
није победно. Сујета, знате ... видите... и пожелео је да се освети. Затим ... његове дебеле усне јасно
сведоче о сензуалности. Сећате ли се како је све цмакао уснама када је Акуљку упореёивао с Наном? Да
он, покварењак, сагорева од страсти, то је несумњиво! Према томе: увреёено самољубље и незадовољене
страсти. То је довољно да се изврши убиство. Двојица су у нашим рукама, али ко је трећи? Николашка и
Псјеков су држали. Ко је давно? Псјеков је плашљив, сметен, уопште кукавица. Николашка не уме да дави
јастуком. Такви као он, раде секиром, ушицама... Давно је неко трећи, али ко зна?
Ђуковски натуче капу на очи и утону у мисли. Ћутао је све док фијакер није стигао до иследникове
куће.
— Еурека — рече он улазећи у кућицу и скидајући капут. — Еурека, Николаје Јермолаичу! Не знам
како ми само раније није пало на памет. Знате ли ко је трећи?
— Оканите се, молим вас! Ево, готова је вечера. Седите да вечерамо!
Иследник и Ђуковски седоше за вечеру. Ђуковски нали себи чашицу ракије, устаде, испрси се и
севајући очима, рече:
— Дакле, знајте да је треће лице, које је радило заједно са оном хуљом Псјековим и давило, била
жена! Јесте! Ја говорим о сестри убијенога, Марији Ивановној!
Чубиков се загрцну ракијом и избуљи очи у Ђуковског.
— Да ви нисте? Глава ... овај? Да вас не боли?
— Ја сам здрав. Добро, де, узмимо да сам чак и полудео, али како ви објашњавате њену збуњеност
кад смо дошли? Како ви објашњавате чињеницу што није хтела ништа да каже? Рецимо да су то све
ситнице, добро, у реду! Али сетите се њихових односа. Она је мрзела свог брата. Она је староверка, а он
развратник, безбожник ... Ето где је корен мржње. Причају да је он успео чак да је убеди како је он сотонин
слуга. Пред њом је приреёивао спиритистичке сеансе!
— Добро, па шта онда?
— Зар ви не схватате? Она је староверка, и убила га је из фанатизма! Не само да је убила
отпадника већ је ослободила свет од антихриста... и у томе је, мисли она, њена заслуга, њен религиозни
подвиг! О, не познајете ви те уседелице староверке! Прочитајте мало Достојевског! А шта тек пишу Љесков
и Печерски! Она, и нико други, то запамтите! Она је давила! О, пакосне ли жене! Зар није само зато стајала
пред иконом када смо ушли да би нас заварала? Дај да се молим, клекнућу и молићу се, а они ће
помислити да сам мирна, да их не очекујем! То је метод свих злочинаца-новајлија. Драги мој, Николаје
Јермолаичу! Роёени мој! Уступите мени овај предмет! Дајте да га ја лично расветлим до краја! Мили мој! Ја
сам га почео, ја ћу га довести до краја!
Чубиков одмахну главом и намршти се.
— Ми и сами учимо да ислеёујемо тешке предмете — рече он. — А ваш је посао да се не трпате где
вам није место, него да пишете диктандо кад вам се диктира . .. ето то је ваш посао.
Ђуковски плану, залупи вратима и изаёе.
— Паметан је, ёаво! — промрмља Чубиков гледајући за њим. — Много паметан! Само је ватрен
више него што треба. Морам да му купим на вашару табакеру на поклон . . .
Сутрадан изјутра иследнику доведете из Кљаузовке једног момка велике главе и зечјих усана, који
рече да је пастир Данилка и даде врло интересантне податке.
— Био сам при пићу — рече он. — До поноћи сам преседео код кума. Идући кући, паде ми на памет
онако пијаном да се окупам у реци. Купам се ја... И гле! Иду насипом два човека и носе нешто црно.
— „Хеј ви!" викнем ја на њих. Они се уплашише и побегоше брже-боље ка Макаријевским
баштама. Убио ме бог ако то нису вукли господина!
Истог дана пред вече били су ухапшени Псјеков и Николашка и упућени под стражом у град. У граду
су их затворили у тамницу.
II
Прошло је двадесет дана.
Било је јутро. Иследник Николај Јермолаич седео је у својој соби за зеленим столом и прелиставао
„кљаузовски предмет"; Ђуковски је немирно, као вук у кавезу, ишао из угла у угао.
— Ви сте убеёени да су Николашка и Псјеков кривци — говорио је нервозно чупкајући своју

брадицу. — А зашто се не дате убедити у кривицу Марије Ивановне? Имате мало доказа, шта ли?
— Ја не кажем да нисам убеёен. Ја сам убеёен, али некако не могу да поверујем... Поузданих до-
каза нема, већ све некаква филозофија ... Фанатизам, те ово, те око ...
— А ви обавезно хоћете секиру и окрвављене чаршаве! И то ми је неки правник! Ја ћу вам
доказати! Нећете ви тако багателисати психолошку страну злочина. Заглавиће ваша Марија Ивановна у
Сибиру. Доказаћу ја! Није вам довољна филозофија, имам ја и нешто стварније ... То ће вам доказати да је
моја филозофија у праву! Чекајте само док мало пропутујем.
— О чему ви то говорите?
— О шведској шибици ... Зар сте заборавили? А ја нисам заборавио! Ја ћу дознати ко ју је упалио у
соби убијенога! Нису њу упалили ни Николашка ни Псјеков, код којих се при претресу није нашла шибица,
већ неко трећи, то јест Марија Ивановна. И ја ћу доказати!... Чекајте само да обиёем срез и да се распитам
...
— Па добро, де седите ... Дајте да обавимо саслушање ...
Ђуковски седе за сто и заби свој дуги нос у акта.
— Доведите Николаја Тетехова! - викну иследник.
Уведоше Николашку. Николашка је био блед и сув као прут. Дрхтао је.
— Тетехове! — поче Чубиков. — Године 1879. ви сте одговарали код судије првог кварта за краёу и
били осуёени на затвор. Године 1882. понова сте одговарали за краёу и опет лежали у тамници. Нама је све
познато ...
Николашкино лице изражавало је чуёење. Иследниково свезнање запрепастило га је. Али ускоро
чуёење замени израз крајње туге. Он заплака и замоли да изаёе да се умири. Изведоше га.
— Доведите Псјекова! — нареди иследник. Уведоше Псјекова. У току последњих дана он се веома
много променио у лицу. Омршавио је, побледо и потамнео, у очима му се читала апатија. - Седите, Псјекове
— рече Чубиков. — Надам се да ћете овога пута бити разумни и нећете лагати као раније. Ви сте ових дана
одрицали учешће у убиству Кљаузова, упркос маси доказа која говори против вас. То је неразумно.
Признање олакшава кривицу. Данас ја разговарам с вама последњи пут. Ако данас не признате, сутра ће
вам бити касно. Хајде, причајте нам...
— Ништа ја не знам. . . Ни ваше доказе не знам — прошапута Псјеков.
— Утолико горе! Е, онда дозволите да ја вама испричам како се одиграла ствар. У суботу увече ви
сте седели у спаваћој соби Кљаузова и пили с њим ракију и пиво (Ђуковски се упио погледом у лице
Псјекову и гледао га нетремице у току овог монолога). Николај вас је послуживао. У један сат Марк Иванич
је изјавио жељу да хоће да спава. Он је увек легао у један сат. Када је скидао чизме и издавао налоге за
рад на имању, ви и Николај сте на дати знак зграбили пијаног газду и оборили га на постељу. Један од вас
сео му је на ноге, а други на главу. У том тренутку ушла је из ходника вама позната жена у црном оделу,
која се раније с вама договорила о свом учешћу у том злочиначком подухвату. Онда је зграбила јастук и
почела да га гуши њиме. За време борбе угасила се свећа. Жена је извадила из џепа кутију са шведским
шибицама и упалила свећу. Зар није тако? Ја видим по вашем лицу да је истина све што говорим. Али
даље... Пошто сте га угушили и уверили се да не дише, ви и Николај сте га извукли кроз прозор и положили
поред чкаља. Бојећи се да не оживи, ударили сте га неким оштрим предметом. Затим сте га понели и спу-
стили за извесно време под жбун јоргована. Пошто сте предахнули и смислили шта ћете, понели сте га.
Пренели сте га преко плота... Затим пошли путем ... Даље долази насип. Тамо вас је уплашио неки сељак.
Али шта је вама?
Блед као крпа, Псјеков устаде и посрну.
— Гушим се! — рече он. — Добро ... нека је и тако ... Само да изаёем ... молим вас.
Псјекова изведоше.
— Најзад је ипак признав! — пријатно се протегли Чубиков. — Одао се! Како сам га вешто! Просто
сам га засуо доказима . . .
— Не одриче ни жену у црном! ... — насмеја се Ђуковски. — Али, ипак, мене страшно мучи шведска
шибица! Не могу више да издржим. Збогом! Идем!
Ђуковски стави капу и оде. Чубиков поче да испитује Акуљку. Акуљка је изјавила да ништа не зна...
— Само сам с вама живела и више ни са ким! — изјави она.
У шест сати увече врати се Ђуковски. Био је узбуёен као никад раније. Руке су му дрхтале толико да
није био у стању да раскопча капут. Образи су му горели. Видело се да се није вратио без новости.
— Veni, vidi, vici! — рече улетевши у Чубиковљеву собу и заваљујући се у наслоњачу. — Кунем вам
се чашћу, ја почињем да верујем у своју генијалност! Слушајте, ёаво вас однео! Слушајте и дивите се,
старино! Смешно и тужно! Ви имате у својим рукама већ троје... Је ли тако? Ја сам нашао четвртог, или
тачније, четврту, пошто је и то жена! И то каква жена! За један додир њених рамена дао бих десет година
живота! Али ... Слушајте ... Отишао сам у Кљаузовку и око ње обилазио све укруг. Улазио уз пут у све
бакалнице, крчме, подрумчиће, и свуда тражио шведске шибице. Свуда одговарају „нема"". Обилазио сам
тако све досад... Двадесет пута сам изгубио наду и исто толико пута се враћала. Петљао сам се целог
дана, и тек пре једног сата натрапам на оно што сам тражио ... На три врсте одавде, дадоше ми паклу од
десет кутија. Једне кутије нема, па нема. А ја одмах: „Ко је купио ту кутију?" Та и та... Допало јој се... што
шиште. Драги мој! Николаје Јермолаичу! Шта све може да учини човек кога су истерали из богословије и

који се начитао Габоријевих криминалних романа, то се просто не да замислити! Од данашњег дана

почињем да ценим самога себе!... Уфф!... Али, хајдемо!
— Куда то?
— К њој, четвртој ... Треба пожурити, иначе ... иначе ћу ја умрети од нестрпљења. Знате ли ко је? Не
можете погодити! Млада жена нашег старешине полиције, старца Јефграфа Кузмича, Олга Петровна... ето
ко је! Она је купила ту кутију шибица!
— Ви .. ти ... ви ... си полудео?
— Сасвим јасно! Прво, она пуши. Друго, она те до ушију била заљубљена у Кљаузова. Он је
одбацио њену љубав због некакве Акуљке. Освета. Сад се сећам како сам их једном затекао у кухињи иза
преграде. Она му се заклињала, а он је пушио њену цигарету и дувао јој дим у лице. Али, хајдемо Брже,
већ се смркава ... Хајдемо!
— Ја још нисам полудео да по наговору неког дериштета узнемирујем ноћу племениту и поштену
жену.
— Племенита, поштена ... Слабић сте ви кад то кажете, а не иследник. Никад досад нисам се
усудио да вас грдим, а сад ме ви на то приморавате! Слабић! Баба! Али, драги мој Николаје Јермолаичу!
Молим вас!
Иследник одмахну руком и пљуну.
— Молим вас! Молим вас, не ради себе, већ у интересу правосуёа! Најзад, преклињем вас! Учи-
ните ми за љубав бар једном у животу.
Ђуковски паде на колена.
— Николаје Јермолаичу! Та будите тако добри! Назовите ме нитковом, хуљом, ако се варам што се
тиче те жене. Какав предмет! Изванредан предмет! Роман, а не предмет! По целој Русији ћемо се
прославити! Постаћемо иследници за нарочито важне ггреступе. Схватите, неразумии старче!
Иследник се намршти и неодлучно пружи руку према шеширу.
— Нека те ёаво носи! — рече. — Хајдемо! Био је већ мрак када је иследников фијакер дојурио пред
капију старешине полиције.
— Баш смо свиње! — рече Чубиков почињући да звони. — Узнемиравамо људе.
— Ништа, ништа... Не бојте се ... рећи ћемо да нам је пукао федер на колима.
Чубикова и Буковског дочека на прагу висока, пуна жена од својих двадесет три године, црних као
зифт обрва и пуних румених усана. То је била лично Олга Петровна.
— Ах, врло ми је драго! — рече она и осмехну се целим лицем. — Управо сте стигли на вечеру. Мог
Јефграфа Кузмича нема код куће ... Заседео се код попа ... Него, моћи ћемо и без њега ... Седите! Долазите
с ислеёења? ...
— Да... пукао нам федер - поче Чубиков улазећи у гостинску собу и седајући у наслоњачу.
— Ви њу одмах ... запањите! — шапну му Ђуковски. — Запрепастите!
— Федер ... И ... да ... и ми, ето свратили.
— Запањите је изненада, кажем вам. Досетиће се ако ту ваз да отежемо!
— Е па онда ради како знаш, а мене поштеди! — промрмља Чубиков, устаде и приёе прозору. — Не
могу! Ти си закувао кашу, ти и кусај!
— Да, федер ... — поче Ђуковски прилазећи Олги Петровној и мрштећи свој дугачки нос. — Ми
нисмо дошли ради ... е... е... е... вечере и Јефграфа Кузмича. Дошли смо зато да вас упитамо, милостива
госпоёо, где се налази Марк Иванич, кога сте ви убили.
— Шта? Какав Марк Иванич! — замуца полицајчева жена, и њено широко лице изненада и за трен
ока обли црвенило.
— Ја ... не разумем.
— Питам вас у име закона! Где је Кљаузов? Нама је све познато!
— Ко вам је казао? — упита тихо полицајчева жена, не издржавши више поглед Ђуковског.
— Изволите покажите нам где је он!
— Али како сте сазнали? Ко вам је причао?
— Нама је све познато? Ја тражим у име закона!
Иследник, охрабрен забуном Олге Петровне, приёе јој и рече:
— Покажите нам, и ми ћемо отићи. У противном случају, ми .. .
— А шта ће вам он?
— Чему та питања, госпоёо. Ми вас молимо да нам покажете! Ви дрхтите, збуњени сте... Да, он је
убијен, ако хоћете, ви сте га убили! Саучесници су вас издали!
Она пребледе.
— Хајдемо — рече она тихо, ломећи руке.
Он је скривен код мене у купатилу. Само, тако вам бога, не говорите моме мужу. Молим вас. Он то
не би преживео.
Полицајчева жена скиде са зида велики кључ и поведе своје госте кроз кухињу и ходник у двориште.
У дворишту је било мрачно. Ромињала је ситна киша. Она поёе напред. Чубиков и Ђуковски корачали су за
њом по високој трави удишући мирис дивље конопље и помија по којој су шљапкали. Двориште је било
велико. Ускоро нестаде помија и ноге осетише под собом узорану земљу. У мраку се указа силуета дрвећа,

а меёу дрвећем кућица с накривљеним димњаком.

— То је купатило — рече Олга Петровна. — Али, молим вас, не говорите никоме!
Кад доёоше до купатила, Чубиков и Ђуковски опазише на вратима огроман катанац.
— Спремите свећу и шибице! — шапну иследник свом помоћнику.
Жена старешине полиције откључа катанац и пусти госте у купатило. Ђуковски кресну шибицу и
осветли предсобље купатила. Насред предсобља стајао је сто. На столу, поред малог трбушастог самовара,
чинија с остацима чорбе од купуса и здела са остацима неког соса.
— Даље!
Ушли су у следећу собу у купатилу. Тамо је такоёе био сто. На столу велика чинија са шунком,
флаша ракије, тањири, ножеви, виљушке.
— Али где је он? Где је убијени? — упита иследник.
— Он је на горњој полици! — прошапута полицајчева жена још увек бледећи и дрхтећи.
Ђуковски узе у руке свећу и поёе ка горњој полици. Тамо угледа дуго човечје тело, које је лежало
непомично на великом перјаном душеку. Тело је тихо хркало.
— До сто ёавола, она нас вуче за нос! — узвикну Ђуковски. — То није он! Овде лежи неки живи
тикван. Еј, ко сте ви, ёаво вас однео?
Тело удахну ваздух шиштећи и поче се мицати Ђуковски га гурну лактом. Он подиже увис руке
протеже се и мало подиже главу.
— Ко је то? — упита промукли дубоки бас — Шта хоћеш?
Ђуковски принесе свећу лицу непознатог и врисну. По црвеном носу, разбарушеној нечешљаној
коси, по црним као зифт брковима, од којих један беше кицошки уфитиљен те је врх изазивачки био уперен
у таваницу, он познаде потпоручника Кљаузова.
— Ви ... Марк ... Иваничу! Не може бити! Иследник погледа горе и пренерази се ...
— Ја сам, да ... А ко сте ви? Ђуковски! Кога ёавола ви тражите овде? А каква је оно њушка доле?
Господе боже, иследник! Откуд ви овде?
Кљаузов стрча доле и загрли Чубикова. Олга Петровна шмугну на врата.
— Како сте само дошли? Да попијемо, ёаво да га носи! Тра-та-ти-том . .. Пијмо! Збиља, ко вас ова-
мо доведе? Откуд сте дознали да сам ја овде? Уосталом, свеједно! Пијмо!
Кљаузов упали лампу и нали три чашице ракије.
— То јест, ја те не разумем — рече иследник и рашири руке. — Јеси ли ти то или ниси?
— Доста!... Хоћеш да ми читаш лекцију? Не мучи се! Младићу Ђуковски, испиј своју чашицу! Да
проведемо, другови, ову... Шта ме гледате? Пијте!
— Па ипак ја никако не могу да схватим — рече иследник и махинално испи чашицу ракије. —
Зашто си ти овде?
— А зашто да не будем, ако ми је овде добро? Кљаузов испи и замезети шунку.
— Живим код полицајчеве жене, као што видиш. У забити и дивљини, као неки домаћи дух! I Било
ми је жао ње, брате! Сажалио сам се, и живим овде у напуштеном купатилу као испосник. Товим се ... Идуће
недеље мислим да бежим одавде. Већ ми је досадило . . .
— Несхватљиво! — рече Ђуковски.
— А шта има ту несхватљиво?
— Несхватљиво! Побогу, како је доспела ваша чизма у башту?
— Каква чизма?
— Нашли смо једну чизму у спаваћој соби, другу у башти.
— А шта се то вас тиче? То није ваша ствар Ама, пијте, ёаво нек вас носи! Кад сте ме пробудили,
онда пијте! Интересантна ствар, братац мој, с том чизмом! Ја нисам хтео да идем код Оље. Био сам нешто
нерасположен, знаш, био сам мало повукао ... Она дошла под прозор и почела да грди... Знаш какве су
жене ... уопште ... Ја, онако пијан, потегнем и гаёам је чизмом... Ха-ха! Да не псује! Она уёе кроз прозор,
упали лампу и поче да ме гњави онако пијаног. Измлатила ме, довукла овамо и закључала. Сад уживам.
Љубав, ракија и мезе. Али, куд ћете више! Чубикове, куда ћеш?
Иследник пљуну, и изаёе из купатила. За њим је оборене главе ишао и Ђуковски. Обојица су ћутке
сели у кочије и пошли. Никада им раније пут није изгледао тако досадан и дуг као сада. Обојица су ћутала.
Чубиков је целим путем дрхтао од беса. А Ђуковски је крио лице под јаку на капуту, као да се бојао да мрак
и киша која је ромињала не прочитају стид на њему.
Кад доёе кући, иследник затече доктора Тјутујева. Доктор је седео за столом и дубоко уздишући
прелиставао „Њиву".
— Шта се не дешава на белом свету! — рече он пресретајући иследника тужним осмехом. —
Аустрија опет нешто! А и Гледстон такоёе на свој начин...
— Костуре ёаволски! Остави ме на миру! Хиљаду пута сам ти говорио да ми не досаёујеш с том
својом политиком. Није ми сад до политике! А теби — окрете се Чубиков Ђуковском и припрети песницом —
теби ... во вјеки вјекова ово нећу заборавити.
— Али... шведска шибица! Зар сам ја могао знати?
— У гркљану ти запела та твоја шибица! Одлази и не љути ме, иначе ћу сад триста чуда направити
од тебе. Да ми твоја нога праг не преёе! Ђуковски уздахну, узе капу и изаёе.

— Идем да се напијем! — одлучи он кад изаёе из капије, и упути се тужно у крчму.

Жена старешине полиције, кад доёе из купатила кући, затече мужа у гостинској соби.
— Зашто је долазио иследник? — упита муж.
— Дошао је да каже како су нашли Кљаузова. Замисли, нашли га код туёе жене!
— Ех, Марк Иваничу, Марк Иваничу! — уздахну полицајац и подиже очи увис. — Говорио сам ја
теби, а ти нећеш да слушаш!
НОЋ УОЧИ БОЖИЋА (39)
Млада жена од двадесет три године, страшно бледог лица, стајала је на морској обали и гледала у
даљину. Од њених малих ногу, обувених у ниске сомотске чизмице, водиле су нанизке, према мору, узане
степенице, ограёене само с једне стране климавом оградом.
Жена је гледала у даљину, где је зјапило пространство, застрто дубоким, непробојним мраком. Нису
се виделе ни звезде, ни море, покривено снегом, ни светлеет. Падала је јака киша.
„Како ли је тамо?" мислила је жена, упирући поглед у даљину и умотавајући се због ветра у бундицу
и шал.
Тамо негде, у тој непрозирној тами, на пет, десет или чак и више врста у то време треба да се
налазио њен муж, спахија Литвинов, са својим рибарима. Ако вејавица за последња два дана није на мору
завејала Литвинова и његове рибаре, они сада журе према обали. Море се узбуркало и ускоро ће, кажу,
почети да ломи лед. Лед не може издржати овакав ветар. Хоће ли рибарске санке, са својим накарадним
крилима, тешке и непокретне, стићи до обале пре него што бледа жена зачује урлик пробуёеног мора?
Жена је страсно зажелела да се спусти доле. Ограда степеница се заљуљала под њеном руном и,
мокра и клиска исклизнула јој је из руку као риба. Она је клекнула на степеник и почела да силази
четвороношке, чврсто се држећи рукама за хладне прљаве степенике. Грунуо је ветар и раскопчао јој бунду.
До груди јој допре влага.
— Свети Никола, чудотворче, овим степеницама краја нема — шапутала је млада жена,
напипавајући степенике.
Степенице су имале тачно деведесет степеника. Нису биле завојите, него су се спуштале правом
линијом и чиниле прав угао с литицом. Ветар их је љутито љуљао час на једну, час на другу страну, па су
шкрипале као даска готова да прсне.
После десет минута жена је већ била доле, крај самог мора. И овде доле било је исто тако мрачно.
Ветар је био још бешњи него горе... Киша је лила и изгледало је да јој неће бити краја.
— Ко иде? — зачу се мушки глас.
— Ја сам, Денисе . ..
Денис, високи, кршан старац дуге, седе браде, стајао је на обали, с великим штапом, и исто тако
гледао у даљину, у коју се не може погледом продрети. Он је стајао и тражио на својој одећи суво место да
на њему кресне пгибицу и запали лулу.
— То сте ви, госпоёо Наталија Сергејевна? — упита с неверицом у гласу. — По оваквом
невремену?! И шта ћете ви овде? За ваше стање после пороёаја прехлада је пропаст. Идите, роёена, кући!
Зачу се плач старице. Плакала је мајка рибара Јевсеја, који је пошао у риболов с Литвиновом. Де-
нис уздахну и одмахну руком.
— Ти си, стара, на овом свету проживела седамдесет година, а ништа не знаш, као мало дете. Па,
лудо једна, све је од божје воље. За тебе и твоју старачку немоћ је да лежиш на пећи, а не да седиш на
влази. Иди одавде с милим богом!
— Али Јевсеј мој, Јевсеј! Он ми је једини, Денису шка!
— Божја воља! Ако му није суёено да умре на мору, па макар море ударало сто пута јаче, он ће
остати жив. А ако му је, мајко, суёено да овога пута умре, није наше да о томе судимо. Не плачи, старице!
Није Јевсеј сам на мору! Тамо је и господар Андреј Петрович. Тамо су и Феёка, Кузма и Аљо-шка
Тарасенков.
— А јесу ли живи, Денисушка? — упита Наталија Сергејевна дрхтавим гласом.
— А ко то зна, госпоёо? Ако их јуче или прекјуче није завејала мећава, онда су живи. А ако море не
разбије лед, онда ће сви преживети. Ух, бре, какав ветар! Као да се зарекао, бог с њим!
— Неко иде по леду! — рече одједном млада жена неприродно муклим гласом, као да се
препала, и коракну уназад.
Денис зачкиљи очима и ослушну.
— Не, госпоёо, нико не иде — рече он. — То луди Петруша седи у чамцу и млати веслима.
Петруша! — викну Денис. — Седиш ли?
— Седим, деда — чуо се слаби, болесни глас.
— Боли те?
— Боли, деда? Више немам снаге да трпим! На обали, на самом леду, стајао је чамац. На дну
чамца седео је висок момак наказно дугих руку и ногу. То је био луди Петруша. Стегнувши зубе и дрхтећи
целим телом, гледао је у мрачну даљину; и он се трудно да у њој нетто назре. И он је нешто очекивао од
мора. Држао се за весла својим дугам рукама, а леву ногу је подавно и седео на њој.
— Болестан је наш лудачић! Нога га боли, јадничка. И разум је момак од болова изгубио. Ти, Пет-

руша, боље да одеш у топло! Овде ћеш се још горе прехладити ...
Петруша је ћутао. Дрхтао је и мрштио се од бола. Болела га је лева бутина, и то позади, управо на
оном месту где пролази живац.
— Хајде, Петруша — рече Денис благим, очинским гласом. — Прилегни на пећ и даће бог: до
јутрења ће ти бол уминути!
— Осећам! — прормља Петруша и разјапи вилице.
— Шта осећаш, лудаче?
— Лед је разбијен.
— Како то осећаш?
— Чујем како шуми. Један је шум од ветра, а другачији од воде. И ветар је другачији, постао је
блажи. На десет врста одавде већ пуца.
Старац ослушкује. Дуго је слушао, али у општој галами ништа није разазнао осим урликања ветра и
уједначеног шума кише.
Прошло је пола сата у ишчекивању и ћутању. Ветар је терао по своме! Беснео је све више и чинило
се као да је одлучио да по сваку цену разбије лед и старици отме сина Јевсеја, а бледој жени мужа. А киша
је постајала све слабија и слабија. Ускоро се тако проредила да су се у тами могле разликовати људске
прилике, силуета чамца и белина снега. Кроз урлик ветра могла се чути звоњава: то су звонили на трошном
звонику горе, у рибарском сеоцету. Требало је да се људи које је на мору задесила вејавица, по киши крећу
према звуку звона — дављеник се и за сламку хвата.
— Деда, вода је већ близу! Чујеш?
Деда је ослушкивао. Овога пута чуо је тутањ који није личио ни на урлик ветра ни на шуштање
дрвећа. Луди Петруша је био у праву. Било је несумњиво да се Литвинов са својим рибарима неће вратити
на копно да празнују Божић.
— Свршено је — рече Денис. — Ломи се! Старица је цикнула и скљокала се на земљу.
Покисла господарица, дрхтећи од хладноће, приближила се чамцу и почела да слуша. И она је чула
кобну тутњаву.
— Можда је то ветар — рече она. — Јеси ли сигуран, Денисе, да се то лед ломи?
— Воља божја! Због грехова наших, госпоёо ... Денис уздахну и додаде нежним гласом:
— Изволите горе, госпоёо! И тако сте скроз мокри...
И људи који су стајали на обали зачуше тихи смех, детињаст, срећан смех ... Смејала се бледа
жена. Денис се накашља. Увек се искашљавао кад му се плакало.
— Сишла је с ума! — шапну он тамној силуети сељака.
У ваздуху постаде светлије. Извирао је месец. Сад се све видело: и море с напола отопленим
сметовима снега, и госпоёа, и Денис, и луди Петруша, који се мрштио од неподношљивог бола. По страни
су стајали сељаци и због нечега држали у рукама конопце.
Недалеко од обале одјекнуо је први разговетни тресак. Убрзо је одјекнуо други, па трећи и кроз ваз-
дух се проломила стравична тутњава. Бела, бескрајна громада се заљуљала и потамнела. Чудовиште се
пробудило и почело свој бурни живот. Урлик ветра, шум дрвећа, Петрушини јауци и звоњава — све је то
нестало у урлику мора.
— Треба отићи горе! — узвикну Денис. — Сад ће преплавити обалу и затрпати је сантама. А и
јутрење ће сад почети, момци! Хајте, мила госпоёо! Тако бог хоће.
Денис приёе Наталији Сергејевној и пажљиво је ухвати за лакат ...
— Хајдемо, госпоёо — рече јој нежно, гласом пуним саучешћа.
Госпоёа руком одстрани Дениса и чило, уздигнуте главе, крену према степеницама. Она више није
била онако самртнички бледа, на образима се појавило здраво руменило, баш као да јој је у организам
уливена свежа крв; очи јој нису више биле плачне и руке, које су на грудима придржавале шал, нису
дрхтале као раније ... Сад је осећала да ће сама, без ичије помоћи, моћи да преёе дугачке степенице.
Кад је стала на трећи степеник, застаде као укопана. Пред њом стасит мушкарац у дубоким
чизмама и краткој бунди.
— Ја сам, Наташа... Не бој се! — рече мушкарац.
Наталија Сергејевна се затетура. По високој јагњећој шубари, црним брцима и црним очима, она је
познала свога мужа, спахију Литвинова. Муж ју је узео у руке и пољубио у образ, па су је запахнули мириси
вина и коњака. Он је био малчице поднапит.
— Радуј се, Наташа! — рече он. — Нисам нестао у снегу, и нисам се удавио. За време вејавице са
момцима сам доспео до Таганрога, па сам отуда, ето, и дошао к теби ... и дошао . . .
Он је мрмљао, а она опет, бледа и уздрхтала, гледала га је очима пуним неверице и страха. Није
веровала...
— Ти си скроз мокра, како дрхтиш! — прошапута он, стежући је на груди.
И преко његовог лица, пијаног од среће и вина, разлио се благ, као у детета доброћудан осмех.
Чекала га је на овој хладноћи у ово доба ноћи! Па није ли то љубав? И он се насмејао од среће.
Продоран, јаук да срце цепа, био је одговор на овај тихи срећни смех. Ни урлик мора, ни ветар,
ништа није могло да заглуши тај јаук. Лица изобличеног од очајања, млада жена није била у стању да
савлада тај јаук и он је излетео. У њему се чуло све: и присилна удаја, и неодољива антипатија према мужу

и усамљеничка туга, и, најзад, срушена нада на слободу удовице. Читав њен живот с њеним невољама,
сузама и болом испољио се кроз тај јаук, који није пригушила ни тутњава санти што пуцају. Муж је схватио
тај вапај, а и немогуће је било не схватити га.
— Тешко ти је што ме није завејао снег или што нисам погинуо од санти? — промрси он.
Задрхта му доња усна а по лицу се разли чемеран осмех. Он сиёе са степеница и спусти жену на
земљу.
— Нека буде како ти хоћеш! — рече. И окренувши леёа жени, упути се према чамцу. Тамо је луди
Петруша стегнутих зуба, дрхтећи и скакућући на једној нози, гурао чамац у воду.
— Куда ћеш — упита га Литвинов.
— Боли ме, ваше високоблагородство! Хоћу да се утопим. Покојнике ништа не боли... Литвинов
ускочи у чамац, Петруша поёе за њим.
— Збогом, Наташа? — викну спахија. — Нека буде по твоме. Ево ти оно што си чекала, стојећи
овде на хладноћи! Збогом!
Петруша размахну веслима и чамац, пошто је ударно у велику санту, заплови у сусрет високим
таласима.
— Веслај, Петруша, веслај — говорио је Литвинов. — Даље, даље!
Држећи се за ивицу чамца, Литвинов се клатио и гледао назад. Ишчезла је његова Наташа, ишчезао
жар лула, најзад је ишчезла и обала...
— Врати се! — чуо је изнурени женски глас.
И њему се чинило да се у том гласу осећа очајање.
— Врати се!
Почело је да му лупа срце ... Жена га је звала, а тог часа је на обали у цркви зазвонило за божићно
јутрење.
— Врати се! — молећиво је понављао исти глас. Ехо је поновио ту реч. Санте су је поновиле у
својој тутњави, ветар у фијукању, па су и божићна звона говорила: „Врати се".
— Хајдемо натраг! — рече Литвинов, повукавши за рукав Петрушу.
Али луди Петруша га није чуо. Стегнувши зубе од болова и с надом гледајући у даљину, размахивав
је својим дугам рукама.. . Њему нико није викао „врати се", а бол у нерву који га је мучио још од детињства,
постајао је све јачи и неподношљивији. .. Литвинов га шчепа за руке и повуче их уназад. Али руке беху
чврсте као стена и није их било лако отргнути од весала. А и било је већ касно. У сусрет чамцу јурила је
огромна санта. Та санта ће Петрушу избавити од болова ...
Бледа жена је до јутра стајала на обали мора. Кад су је полусмрзнуту и изнемоглу од душевних
патњи однели кући и ставили у постељу, њене усне су и тада шапутале: „Врати се!"
Те ноћи уочи Божића она је заволела свога мужа.
ЛИБЕРАЛ (40)
(Новогодишња прича)
Дивна и нежна је била слика људског рода првог дана Нове године. Сви су се радовали, ликовали,
честитали једни друтима. Кроз ваздух су одјекивале најискреније и најсрдачније жеље. Сви су били срећни
и задовољни.
Само је губернијски секретар Понимајев био незадовољан. У подне, на дан Нове године, он је стајао
на једној од престоничких улица и протестовао. Десном руком је загрлио стуб уличне светиљке, а левом се
бранно ко зна од чега и мрмљао неке неопростиве и далековиде ствари... Крај њега је стајала његова жена
и вукла га за рукав. Лице јој је било уплакано и чемерно.
— Букване један! — говорила је. — Мучитељу мој! Како имаш образа да ме гледаш, Турчине! Иди,
теби говорим! Иди, док није касно, и потпиши се.
— Ни у ком случају! Ја сам културан човек и не желим да се покоравам простаклуку! Иди па се
сама потписуј ако хоћеш, а мене остави на миру!... Не желим да будем роб.
— Иди! Ако не одеш и не потпишеш се, тешко теби! Истераће те као једног ниткова. А онда ја,
значи, треба да умрем од глади? Иди, псето!
— Добро... И погинућу... За правду? Ако треба овог трена!
Понимајев је подигао руку да се одбрани од жене и описао њоме полукруг у ваздуху.. . Улични
позорник, који је туда пролазио у новом шињелу, застаде на тренутак и, обративши се Понимајеву, рече:
— Срам вас било. У понашању се угледајте на друге!
Понимајеву је било непријатно. Стидљиво затрепта очима и одвоји руку од стуба. Жена искористи
тај тренутак и повуче га за рукав низ улицу, брижљиво заобилазећи све за шта би се могао ухватити. Не
више од десетак минута касније она је довукла мужа до улаза у шефову кућу.
— Хајде иди, Аљоша! — рекла је нежно, водећи мужа на доксат. — Иди, Аљошице! Само се
потпиши и одмах враћај. А ја ћу ти зато купити коњака уз чај. Нећу те псовати кад се напијеш ... Не
упропашћуј ме, сиротицу!
— А-а-а ... хм ... То је, значи, његова кућа? Одлично! Врло лепо! Да се потпишем, ёаво га однео.
Тако ћу му честитати да ће се дуго сећати! Све ћу му написати на тој хартији! Написаћу му шта ја мислим!
Нека ме онда гони! А ако ме истера, онда си ти крива! Ти!

Понимајев се заљуљао, грунуо раменом у врата и бучно ушао кроз улаз. Ту је поред улаза стајао
вратар Јегор са свеже избријаним новогодишњим лицем. Поред стола с табаком хартије стајали су
Везувијев и Черносвински, колеге Понимајева. Висок и мршав Везувијев је писао, а Черносвински, мали
рошави човечуљак, чекао је на ред. Обојици им се читало с лица: „Срећна Нова година!" Видело се да су се
изјашњавали не само физички него и морално. Кад их је видео, Понимајев се презриво осмехнуо и с
негодовањем се утуткао у бунду.
— Па наравне! — поче он. — Наравно! Како да се не честита његовом превасходству? Мора се че-
ститати! Ха-ха! Треба изразити своја ропска осећања!
Везувијев и Черносвински га зачуёено погледаше. У свом веку нису чули такве речи!
— Зар то није простаклук, зар није сервилност? — настављао је Понимајев. — Остави, не потписуј.
Изрази свој протест!
Он удари песницом по хартији и размаза потпис Везувијева.
— Дижеш буну, ваше благородство! — рече
Јегор, прискочи столу и подиже хартију изнад главе. — За ово, ваше благородство, вас чиновнике
знаш, како?
Тада се отворите врата и уёе висок средовечан мушкарац у медвеёој бунди и златној тророгој капи.
То је био Понимајевљев шеф Велелептов. — Док је он улазио, Јегор, Везувијев и Черносвински исправише
се и укрутише као да прогуташе оклагију. Понимајев се такоёе исправно, али се смешкао и сукао брк.
— А! — рече Велелептов кад је видео чиновнике. — Ви сте ... ту? М-да ... пријатељи ... Разумем...
(очигледно да је његово превасходство било помало наћефлејисано). Разумем ... И ја вама такоёе ...
Хвала што сте се сетили ... Хвала... М-да ... Драго ми је што вас видим ... Желим вам ... А ти си се,
Понимајеве, већ накресао? Не мари, не снебивај се... Пиј, али води рачуна шта радиш. Пијте и веселите се
...
— Свака је травчица корисна човеку, ваша светлости! — одважи се да убаци Везувијев.
— Па да, разумљиво . . . Како ти рече? Где је травчица? Па идите збогом ... Или не ... Јесте ли већ
били код Никите Прохорича? Још нисте? Одлично. Даћу вам књиге ... однећете му. .. Дао ми је да читам
„Луталицу" на две године... И сад треба вратити. Хајдемо да вам дам... Скините бунде!
Чиновници су скинули бунде и пошли за Велелептовом. Најпре су ушли у чекаоницу, а онда у
велику, раскошно намештену салу, где је за округлим столом седела генералица. Са обе стране до ње
седеле су две младе даме, једна с белим, а друга с црним рукавицама. Велелептов је оставио у сали
чиновнике и отишао у свој кабинет. Чиновници су били збуњени.
Десетак минута стајали су ћутке, не мичући се и не знајући куд ће с рукама. Даме су разговарале и
сваки час бацале погледе на чиновнике ... Мука жива! Најзад се из кабинета појавио Велелептов, држећи у
рукама повелик нарамак књига.
— Ево — рече он. — Дајте му и захвалите се. Ово је „Луталица". Читао сам понекад увече А хвала
вам што ме нисте заборавили и што сте дошли да ми изразите поштовање ... Гледате моје чиновнике? —
обратно се Велелептов дамама. — Ха-ха... Гледајте, гледајте... Ево ово вам је Везувијев, а ово
Черносвински ... а ово је мој Понимајев. Улазим ја једном у собу дежурног, а овај вам Понимајев имитира
машину. А тек како? Пш! Пш! пш! Звижди и трупка ногама ... Као права машина! М-да ... Деде покажи! Хајде
... представљај нам.
Даме упреше погледе у Понимајева и насмешише се. Овај се накашља.
— Не умем... заборавио сам ваша светлости — промрмља. — Не могу и не желим.
— Не желиш? — запањи се Велелептов. — А? Жао ми је ... Жао ми је што нећеш да учиниш на
вољу старцу ... Збогом! Увредио си ме . .. Иди ...
Везувијев и Черносвински почеше да гуркају Понимајева. А и сам се уплашио што је одрекао шефу.
Пред очима му се замаглило ... Црне рукавице се измешаше са белим, лица се накривила, намештај почео
да скаче, а Велелептов се претворио у велики претећи прет. Понимајев мало постоја и промрмља нешто, па
притисну на груди „Луталицу" и изаёе на улицу. Ту виде своју жену, бледу, како дрхти од хладноће и страха.
Везувијев и Черносвински су већ стајали поред ње и, размахујући рукама, на оба ува одједном јој говорили
нешто ужасно. „Шта ће сад бити?!" говорила су и њихова лица и њихови покрети. Пошто је безнадежно
погледао жену, Понимајев с књигама тромо крену за пријатељима.
Кад се вратио кући, није ни ручао ни попио .. Ноћу га пробуди кошмар.
Подиже се и погледа у мрак. Црне и беле рукавице, зулуфи Велелептова — све је то почело да му
игра пред очима, завртело се. И он се сети минулог догаёаја.
— Стока сам ја, стока! — промрмља. — Протестуј ти, магарче, ако хоћеш, али не усуёуј се да не
указујеш поштовање старима! Шта те коштало да имитираш машину?
Више није могао да заспи. Целе ноћи, до самог јутра, мучили су га грижа савести, туга и женини
јецаји. А над се ујутро погледао у огледало, није видео себе, већ нечије туёе лице, бледо, омршавело,
тужно ...
— Нећу да идем на посао! — одлучи он. — Исто ми се хвата. На исто се своди!
Цео други дан Нове године провео је шетајући по соби.
Ишао је, уздисао и размишљао:
„Код кога да набавим револвер? Од чега да живим, онда боље . .. баш тако ... Метак у чело, и крај..."

Трећи дан од муке оде на посао.

„Нешто ће се десити?!" мислили су сви чиновници, бацајући на њега погледе иза мастионица.
Исто то је мислио и Понимајев.
— Па шта? — шапнуо је Везувијеву. — Нека ме истера! Њему неће бити лако ако дигнем руку на
себе.
У једанаест је дошао Велелептов. Кад је пролазио поред Понимајева и видео његово бледо, јако
измршавело, уплашено лице, он застаде, поче да врти главом и рече:
— А јуначки си, брате, онога дана повукао! Ни досад ти њушка није повратила изглед. Треба,
пријатељу, бити мало умеренији ... Не ваља ... Зар много треба да се здравље изгуби?
И потапшавши Понимајева по рамену, Велелептов продужи.
„Само то?" помислише сви присутни.
Понимајев се насмеја од задовољства. Чак звизну као птица, тако му је све било лепо. Али убрзо му
се лице измени . . . Он се намршти и искези се презриво.
— Срећа твоја што сам био попио — прогунёа гласно за Велептовом. — Срећа твоја, иначе... Сећаш
се, Везувијеве, како сам му одбрусио?
Кад се вратио с посла кући, Понимајев је ручао с великим апетитом.
ОРДЕН (41)
Наставник ниже војне школе, Лав Пустјаков, становао је поред свог пријатеља поручника
Леденцова. Њему се он и упути на Нову годину изјутра.
— Знаш у чему је ствар, Гриша — рече поручнику после уобичајеног честитања Нове године. — Ја те не бих
узнемиравао да ме није крајња нужда натерала. Позајми ми, драги мој, за данас твога „Станислава". Данас,
знаш, ручам код трговца Спичкина. А ти познајеш тог никтова Спичкина: он страшно воли ордење, и готово
сматра подлацима људе којима ништа не виси о врату или у рупици капута. А поред тога, има две кћерке ...
Настју и Зину ... говорим ти као пријатељу... Ти ме разумеш, мили мој! Буди добар, дај ми!
Све ово изговорио је Пустјаков муцајући, црвенећи и плашљиво се осврћући према вратима.
Поручник опсова, али даде орден.
У два сата по подне Пустјаков се возио Спичкину и, раскопчавши мало бунду, гледао своје груди. На
грудима је блистао туёи „Станислав" у злату и преливале се боје емајла.
„Човек осећа некако више поштовања према самом себи!" мислио је наставник искашљујући се.
„Мала стварчица, не вреди више од пет рубаља, а какво одушевљење изазива."
Када је стигао пред Спичникову кућу, он раскопча бунду и поче натенане да исплаћује кочијаша.
Учини му се да се кочијаш, кад угледа његове еполете, дугмад и „Станислава", просто скамени. Пустјаков
се само задовољно накашља и уёе у кућу. Скидајући бунду у предсобљу, он погледа у салон. Тамо је за
дугим столом за ручавање већ седело око петнаест особа и ручало. Чуо се разговор и звекет посуёа.
— Ко је то звонио — чуо се домаћинов глас.__
О, Лаве Николајевичу! Изволите! Мало сте закаснили, али не мари ... Тек што смо сели за сто.
Пустјаков се испрси, подиже главу и трљајући руке уёе у дворану. — Али тада угледа нешто ужасно.
За столом, поред Зине, седео је његов колега из гимназије, наставник француског језика — Транблан.
Показати Французу орден значило би изазвати масу веома непријатних питања, значило би осрамотити се
заувек, обрукати се... Пустјакову најпре сину мисао да скине орден или да побегне — али орден је био
чврсто пришивен, а одступање је већ било немогуће. Брзо је сакрио десном руком орден, погурио се,
невешто се поклонио свима, и не пружајући ником руку, стропоштао се на слободну столицу управо према
колеги Французу.
„Мора да је пијан!" помисли Спичкин гледајући његово збуњено лице.
Пред Пустјакова ставише тањир супе. Он узе левом руком кашику, али се сети да није пристојно
јести левом руком у отменом друштву и рече да је већ ручао и да неће јести.
— Ја сам већ јео... Мегсi... — промрмља он. — Био сам у посети код деде, протојереја Јемељова, и
он је замолио .., овај ... да ручам.
Пустјаковљеву душу испуни тешка туга и пакосни јед: супа је укусно мирисала, а кувана јесетра
пушила се необично привлачно. Наставник покуша да ослободи десну руку и да сакрије орден левом, али
се показа незгодно.
„Приметиће... и рука би била пружена преко целих груди, као да се спремам да певам. Господе,
само да се овај ручак што пре сврши. Јешћу у гостионици."
После трећег јела он бојажљиво, једним оком, поглед Француза. Због нечега врло збуњен, Транблан
је гледао у њега и такоће није јео ништа. Кад им се погледи сусретоше, обојица се још више збунише и
оборише очи у празне тањире.
„Приметно је нитков!" мисли Пустјаков. „По њушци му видим да је приметно. Он је гад, сплеткарош.
Сутра ће испричати директору!"
Домаћин и гости поједоше четврто јело, поједоше, хвала богу, и пето ...
У стаде неки високи господин широких, длакама обраслих ноздрва, кукаста носа и од природе
шкиљавих очију. Он се поглади по глави и објави:
— Е, е-е . . . еп . . . еп .. . епредлажем да се испије у здравље наших дама. — Гости бучно устадоше

и узеше чаше. Громко „ура" одјекну по свим собама. Даме су се осмехивале и пружале руке да се куцну.
Пустјаков је устао и узео своју чашу у леву руку.
— Лаве Николајичу, будите добри и додајте ову чашу Настасји Тимофејевној — рече неки мушкарац
пружајући му чашу. — Натерајте је да испије!
Сада је Пустјаков, на свој велики ужас, морао да упосли и своју десну руку. „Станислав" са
изгужваном црвеном лентом угледа најзад свет и засија. Наставник пребледе, обори главу и уплашено
погледа према Французу. Овај га гледаше зачуёеним и упитним погледом. Усне су му се лукаво смешиле и с
лица лагано нестајало збуњености...
— Јулије Августовичу! — обрати се домаћин Французу. — Дајте ову флашу коме треба!
Транблан неодлучно пружи десну руку према флаши и... о среће! Пустјаков угледа на његовим
грудима орден. И то не „Станислава", већ „Ану"! Француз је, значи, варао. Пустјаков се насмеја од
задовољства, седе на столицу и испружи се... Сада више није било потребно скривати „Станислава"!
Обојица су упали у исти грех, и према томе, нико неће достављати и исмејавати. ..
— А-а-а-.. . Хм! — мукну Спичкин кад угледа орден на грудима наставника.
— Да — рече Пустјаков. — Чудна ствар, Јулије Августовичу! Како је мало било код нас одликовања
пред празнике! Колико нас има, а добили смо само ви и ја. Чудна ствар!
Транблан весело климну главом и истури напред леви ревер на коме се шепурила „Ана" 3-ћег степена.
После ручка Пустјаков је ишао по свима собама и показивао госпоёицама орден. У души му је било
лако, пријатно, мада га је испод лажичице тиштало од глади.
„Да сам само знао", мислио је он, завидљиво гледајући Транблана који је разговарао са Спичкином
о орденима, „ја бих ,Владимира обесио. Ех, нисам се сетио!"
Једино га је та мисао мучила. Иначе је био потпуно срећан.
КОМИЧАР (42)
Комичар Иван Акимович Воробјов-Соколов ставио је руке у џепове својих широких панталона,
окренуо се прозору и упро поглед својих лењих очију у прозоре куће преко пута.
— Досадно! — зевнула је ingenue16 Марја Андрејевна. — Зашто ћутите, Иване Акимичу? Кад сте
већ дошли и омели ме да бубам улогу, онда бар разговарајте! Несносни сте, стварно ...
— Хм... Спремам се да вам кажем једну ствар, али ми је некако неугодно ... Ако вам се каже
једноставно, без финеса ... сељачки, ви ћете ми одмах замерити, исмејати ме ... Не, боље да вам не кажем!
Сачуваћу свој језик од напасти . ..
„А о чему се он то спрема да говори?" помислила је ingenue. „Узбуёен је, некако чудно гледа,
премешта се с ноге на ногу... Ама да неће да ми изјави љубав? Мука жива с тим обешењацима! Јуче ми је
изјавила љубав прва виолина, данас је на проби читаво време резонер уздисао... Сви су побеснели од
досаде!"
Комичар се одмаче од прозора па приёе комоди и поче да разгледа маказе и кутијицу са кармином.
— Хтео бих да вам кажем, али се бојим. .. неугодно ми је ... Ако вам човек каже једноставно, руски,
ви одмах: простак! Сељачина! те ово, те оно... Знам ја вас ... Боље да ћутим ...
„А шта да му кажем ако стварно почне с изјавом љубави?-' настављала је да размишља ingenue.
„Он је добар, тако симпатичан, талентован, али ...мени се не свиёа. Превише је ружан. Иде погрбљено, а на
лицу некакве бубуљице ... Глас промукао Поред тога још и ти манири ... Не, никада."
Комичар је ћутке прошетао кроз собу, тешко се спустио у фотељу и бучно привукао новине са стола.
Очи су му прелетале по новинама, као да нетто траже, па су се зауставиле на једном слову и задремале.
— Господе ... над би бар било мува! — прогунёа он. — Ипак би било веселије.
„А очи му нису ружне", наставила је да размишља ingenue. „Али оно што је у њега најлепше, то је
његов карактер, а у мушкарца лепота није важна, важни су душа и памет ... Удати се за њега то је, рецимо,
још могуће, али овако живети с њим... нипошто! Како ме је ипак сада погледао ... Опекао ме! И што се тако
устеже, не схватам!"
Комичар дубоко уздахну и накашља се. Видело се да га је сопствено ћутање скупо стајало.
Поцрвенео је као рак, и искривио уста.. . Лице му је изражавало патњу ...
„Па, може се с њим и овако живети", није престајала да размишља ingenue. „Имућан је. У сваком
случају, боље је живети с њим него са неким капетаном-гољом. Заиста ћу му рећи да пристајем. Зашто да
га сиромаха вреёам својим одбијањем? И овако му је живот горак!"
— Не, не могу! — застења комичар уставши и бацивши новине. — Проклета моја природа! Не могу
да се савладам! Удрите, грдите, а ипак ћу рећи, Марја Андрејевна!
— Ама говорите, говорите. Доста! Не правите више будалу од себе .. .
— Мајчице! Голубице! Будите великодушии и опростите ... препокорно вам љубим руку ...
У очима му се појавише сузе, крупне као зрно грашка.
— Ама говорите ... не будите одвратни! О чему је реч?
— Да немате, голубице ... чашицу вотке? Душа ми гори! Синоћ сам толико препио да се никакав
16
Глумица чија је специјалност улога наивке.

хемичар не би снашао у оксидима, субоксидима и супероксидима у мојим устима. Верујте ми! Душа ми се
кида? Не могу да живим!
Ingenue поцрвене, намршти се, али се затим снаёе и даде комичару чашицу вотке ... Овај испи, живну и
поче да прича анегдоте.
ЖЕНСКА ОСВЕТА (43)
Неко је снажно зазвонио.
Надежда Петровна, газдарица стана у којем се десио описани догаёај, скочила је с дивана и
потрчала да отвори врата.
„Мора да је муж," помислила је.
Али када је отворила врата — није угледала мужа.
Пред њом је стајао висок и леп мушкарац у скупоценој ракуновој бунди и са златним наочарима.
Чело му је било намрштено, а поспане очи су посматрале равнодушно и лено божји свет.
— Шта желите? — улита Надежда Петровна.
— Ја сам лекар, госпоёо. Позвали су ме неки... е-е-е ... Челобитјеви. Јесте ли ви Челобитјеви?
— Ми смо Челобитјеви, али... опростите, докторе, тако вам бога. Мом мужу је од фистуле натекао
зуб; грозница га тресе. Послао вам је писмо, али пошто вас тако дуго није било, изгубио је стрпљење и
отишао зубном лекару.
— Хм .. . Он је могао да оде зубном лекару и да мене не узнемирава...
Лекар се намршти. Проёе минут ћутања.
— Опростите, докторе, што смо вас узнемирили и учинили да без потребе долазите ... Да је мој муж
знао да ћете доћи, верујте, не би ишао зубару. Опростите. . .
Проёе још минут ћутања. Надежда Петровна почеша затиљак. „Не схватам шта чека?" помислила
је гледајући попреко врата.
— Дозволите да идем, госпоёо! — промуца лекар. — Не задржавајте ме. Време је, знате, тако
скупо да...
— То јест... ја, значи... Ја вас не задржавам...
— Али ја не могу отићи, госпоёо, док ми не платите за труд!
— Труд? Ах да ... — замуца Надежда Петровна и јако поцрвене. — Имате право ... За песету лекару
треба платити ... то је тачно ... Ви сте се потрудили и дошли... Али, докторе, мене је срамота да кажем...
муж је отишао и однео са собом сав наш новац... Немам у кући сада ни копејке ...
— Хм ... Чудновато. Шта да радим? Нећу, ваљда, чекати вашег мужа! Потражите, можда ћете наћи
... То је ништавна сума ...
— Уверавам вас да је муж све однео ... Срамота ме је... Зар бих иначе дозволила да се због
неколико рубаља наёем у овом ... глупом положају . ..
— Ви пацијенти чудновато схватате лекарев труд... доиста чудновато ... Као да ми нисмо људи... и
као да наш посао није никакав труд. А ја сам се возио до вас, губио време, трудно се...
— Све ја то одлично разумем, али признаћете да гсе дешавају такви случајеви кад човек нема у
кући ни пребијене паре.
— А шта се мене тичу такви случајеви? Ви сте, госпоёо, просто... наивни ... Не платити човеку ... то
је просто непоштено... Искоришћавате околност што не могу да вас тужим суду... и тако безобзирно... заиста
то је више него чудно!
Лекар се збуни и ућута. Било га је стид што су људи такви.
Надежда Петровна плану. Смучило јој се...
— Добро! — рече оштро. — Причекајте... Послаћу у бакалницу и тамо ће ми можда дати новаца ...
Платићу вам.
Надежда Петровна је отишла у гостинску собу и села да напише бакалину. Лекар је скинуо бунду,
ушао у собу и наместио се у фотељи. Чекајући одговор од бакалина, седели су и ћутали. После једно пет
минута стигао је одговор. Надежда Петровна извади из цедуљице рубљу и тутну је доктору.
— Ви се шегачите, госпоёо — рече он и остави рубљу на сто. — Мој слуга ће можда примити
рубљу, али ја, извините, нећу!
— А колико треба?
— Ја обично наплаћујем десет ... Од вас ћу, ето, узети пет.
— Е, пет рубаља од мене нећете добити!... Немам за вас новаца . . .
— Пошаљите бакалину. Ако вам је могао дати рубљу, зашто да вам не да пет? Зар то није
свеједно?! Ја вас молим, госпоёо, да ме не задржавате... Ја немам времена.
— Чујте, господине докторе ... Ви сте нељубазни... да не кажем дреки! Не, ви сте груби и нечовечни!
Разумете ли? Ви сте ... одвратни!
Надежда Петровна се окрену прозору и угризе за усну. На очи јој навреше крупне сузе.
„Хуља! Гад!" мислила је. „Животиња! И он се усуёује ... Не може да схвати у каквом сам страшном
положају! Ах, чекај ти. .. сатано!"
И пошто мало промисли, окрену се доктору. На њеном лицу читала се патња и молба.
— Докторе! — рече она тихим, молећивим гласом. — Докторе! Кад бисте ви имали срца, и кад

бисте хтели да схватите ... ви ме не бисте мучили због тих новаца. И без тога је много мука и страдања.
Надежда Петровна се ухвати за слепоочнице, и као да је притисла федер — коса јој паде по
раменима...
— Патиш од мужа-грубијана... подносиш ову одвратну, несносну средину, и ево, још образован
човек дозвољава себи да вреёа људе! Господе боже! То је неиздржљиво!
— Али схватите, госпоёо, да специјални положај нашег сталежа ...
Меёутим, доктор је морао прекинути своју тираду. Надежда Петровна је посрнула и онесвесла пала
на његове испружене руке ... Глава јој клону на његово раме.
— Овамо, ближе камину, докторе... — шапутала је тренутак касније. — Ближе ... Ја ћу вам све
испричати ... све...
Сат касније доктор је излазио из стана Челобитјевих. Било му је криво, стидео се — и осећао
пријатно ...
„Ђаво да га носи ..." мислио је седајући у своје санке. „Никад не треба носити са собом од куће
много новаца! Иначе ћеш настрадати!"
КОЧИЈАШ (44)
Било је два сата после поноћи.
Трговачки саветник17 Иван Васиљевич Котлов изашао је из ресторана „Славјански базар" и полако
крену о низ Николајевску, према Кремљу. Ноћ је била лепа, звездана ... Измеёу искиданих и распуклих
облака весело су трепериле звезде, као да им је било драго да гледају на земљу. Ваздух је био тих и
прозрачан.
„Крај ресторана кочијаши су скупи", мислио је Котлов, „треба се мало удаљити... Тамо даље су
јефтинији.. . А уз то треба да се прошетам: прејео сам се и пијан сам."
Поред Кремља изнајми ноћног кочијаша.
— На Јакиманку! — нареди он.
Кочијаш, младић од двадесет пет година, цокну уснама и лено пребаци дизгине. Коњ нагло крену и
закаска ситним, лошим касом.. . Котлов је наишао на правог, типичног кочијаша... Баци ли човек поглед на
његово послано, дебелокожасто, бубуљичаво лице намах ће у њему препознати кочијаша.
Прошли су поред Кремља.
— Колико је сада сати? — упита кочијаш.
— Два — одговори трговачки саветник.
— Тако, господине... Отоплило је! Било је хладно, а сада је поново отоплило ... Храмаш, ниткове!
Е-е-е ... муко моја клета!
Кочијаш се придиже и замахну корбачем преко коњских леёа.
— Зима! — настави он, смештајући се боље и окрећући се према путнику. — Не волим је! Страшно
сам зимогрожљив! Стој им на мразу и сав се ледим, дрхтим. .. Дуне ли хладан ветар, а мени и лице отекне.
. . Така ми је конституција! Нисам навикао!
— Навикавај се ... Такав ти је, драги мој, посао да се мораш навикавати ...
— Човек се на све може навићи, то је тачно, ваше благородство ... Али доклен се привикнеш,
двадесетак пута се смрзнеш... Нежан сам ја човех, размажен, ваше благородство... Мене су отац и мајка
размазили. Нису мислили да ћу бити кочијаш. Нежношћу се ме обасули. Нека им је царство небеско! Како
су ме донели на свет на топлој пећи, тако ме отуда до десете године нису скидали. Лежао сам на пећи и
ждрао колаче, као каква брљива свиња. Био сам њихов љубимац. . . Одевали су ме што се боље може,
учили ме писмености, из милоште. Нису ми давали да изаёем бос: „озепшћеш, роёени". Као да нисам
сељак, већ господин. Истуче ли ме отац, мајка плаче... Истуче ли ме мајка, оцу жао. Поёем с оцем у шуму
по суварке, а мајка ме тако натронта као да се спремам у Москву, или у Кијев.. .
— Зар сте богато живели?
— Обично смо живели, сељачки... Прегрми се дан... и хвала богу. Нисмо били богати, али ни од
глади, хвала богу, нисмо умирали. Живели смо, господине, у задрузи ... задругом је, дакле ... Деда мој је
тада био жив, а са њиме су два сина живела. Један син, мој роёени отац, био је жењен, други је био
нежењен. А ја сам био једини дечак, на радост целој породици, па су ме и мазили. И деда ме је мазио...
Знаш, деда је имао сакривене паре, и он је себи увртео у главу да ја нећу бити сељак... „Теби ћу, вели,
Петруха, отворити дућан. Стасај!" Обасули су ме нежношћу, обасули, угаёали, угаёали, затим је настала
таква прпа да никои није било до нежности... Мој стриц, дедин син, а очев брат, дигне ти од деде његове
паре. Било је две „иљаде... Откако је украо, од тога часа је дом почео да се распада ... Продали су коње,
краве ... Отац и деда су кренули у најам... Зна се, како то код нас сељака бива ... А мене, божију душу,
дали у чобане ... Ето ти нежности!
— А твој стриц? Шта је с њим?
— Он је сасвим добро... дивота божја... Отворио је на главном путу гостионицу и живео ко бубрег у
17
Титула која се у царској Русији давала трговцима — (Прим прев.).

лоју... После пет година оженио се богатом серпуховском мештанком. Добио је уз њу седамосам хиљада ...
После свадбе, гостионица је изгорела ... А што и не би изгорела када је била осигурана код осигуравајућег
друштва? Дивота божја. А после пожара је отпутовао у Москву и тамо отворио бакалницу... Сада је, веле,
постао богат, и до њега се не може доћи... Наши сељаци, хабаровски, видели су га овде, причали су... Ја га
нисам видео ... Презива се Котлов, а име и очево име му је Иван Васиљев ... Да га не познајете?
— Не, али вози брже!
— Пропиштали смо због тебе, Иване Васиљеву, ух, пропиштали смо мајчино млеко! Упропастио си
нас и послао да просјачимо... Да није било њега, зар бих се ја овде смрзавао са оваквом конституцијом, са
оваквом слабошћу? Животарио бих у свои селу... Еххх! Већ звоне за јутрење ... Желео бих да се помолим
господу богу, да га казни за сву моју муку... Ма, нека иде с милим богом! Нека му бог опрости! Издржаћемо!
— Десно, према улазу!
— Разумем . . . Па, ево, довезли смо се ... А за причицу могло би пасти пет копејки ...
Котлов извади из џепа петнаест копејки и даде их кочијашу.
— Требало би додати још! Како сам возио! А и за сефте.
— Доста ти је!
Господин повуче звоно и кроз часак нестаде иза резбарених, храстових врата.
А кочијаш скочи на предње седиште и потера полако натраг ... Дуну хладан ветар ... Кочијаш се
намршти и стаде да гура зимогрожљиве руке у поцепане рукаве.
Он није навикао на хладноћу . .. Размазили су га...
О, ЖЕНЕ, ЖЕНЕ (45)
Сергеј Кузмич Почитајев, уредник провинцијских новина „Роткве стругане", вратио се из редакције
кући, преморен и измучен, и извалио се на диван.
— Хвала богу! Најзад сам код куће ... Овде ћу дахнути душом... Крај домаћег огњишта, поред своје
жене ... Моја Маша је једини човек који ме може схватити, искрено саосећати са мном.
— Што си данас тако блед? — упитала је Марја Денисовна.
— Онако, у души ми гадно ... Дошао сам к теби па ми је драго, душу ћу одморити.
— А шта се десило?
— Све је уопште одвратно, а данас нарочито. Петров неће више да даје хартију на кредит.
Секретар се запио ... Али све су то ситнице, све ће се то некако средити... А ево у чему је невоља,
Мањечка... Седим ја данас у редакцији и читам коректуру свог уводника. Одједном, знаш, отварају се врата
и улази кнез Прочуханцев, мој давнашњи друг и пријатељ, знаш, онај што у представама аматера игра
главке љубавнике и што је глумици Зрјакиној за један пољубац дао свог белог коња... „Што ли га је, мислим,
ёаво донео? Није дошао тек онако... Дошао је, мислим, да прави рекламу Зрјакиној Развезли смо причу ...
Те ово, те оно, пето, десето ... Испоставило се да није дошао због рекламе. Донео је стихове да му се
штампају ...
— Осетио сам, каже, у својим грудима пламени оган, и... огњени пламен. Хоћу да опробам сласти
писања.
Вади из џепа ружичасту намирисану хартију и даје ми ...
— Стихови, каже ... Ја сам, каже, помало субјективан у њима, али ипак ... И Њекрасов је био
субјективан... Узмем ти ја те субјективне стихове и читам . . . Најнемогућније глупости! Читаш и осећаш како
те очи сврбе. Под грудима ме гуши као да сам прогутао воденични камен ... Стихове је посветио Зрјакиној.
Да је мени посветио, ја бих га тужио суду! У једној песми пет пута реч „стрмоглавце". А рима! Ђурёевака
уместо ёурёеѐвака! Реч „коњ" са речју „терет'!
— Не, кажем, ви сте ми пријатељ и друг, али ја не могу да ставим у новине ваше стихове ...
— А зашто?
— Зато ... због околности које не зависе од редакције ... Не спадају у програм листа ...
Ја сам поцрвенео, почео да трљам очи, слагао сам да све пуца... Али како да му кажем да његови
стихови нису ни за шта? Он је приметно моју збуњеност и надуо се као ћуран.
— Ви сте, каже, љути на Зрјакину па зато нећете да штампате моје песме. Разумем ... Разумем,
милостиви господине!
Прекорео ме да имам личан став, назвао ме филистром, клерикалцем и још којекаквим ... Пуна два
сата ми је држао придику. На крају крајева ми је обећао да ће интригирати против моје личности ... Отишао
је без поздрава ... Тако ти, мила моја, ствари стоје! Четвртог децембра, на дан свете Варваре, Зрјакина
слави имендан и стихови се морају појавити у штампи по сваку цену ... Макар цркао, морам да их примим.
Немогуће их је штампати: обрукаћу новине у целој Русији. А да их не штампам, исто тако не смем —
Прочуханцев ће почети да интригира и пропашћу ни за шта. Изволи сад па смисли како да се извучем из те
глупе ситуације.
— А какве су му песме? О чему? — упитала је Марја Денисовна.
— Ни о чему.. . Глупости ... Хоћеш да ти прочитам? Почиње овако:
Кроз сањарски дим цигаре
Лебдела си у мојим сновима,

Доносећи са собом љубави ударе

С осмехом пламеним на уснама ...
А одмах после тога преокрет:
Опрости ми, анёеле мој, бели, снежни,
Другарице мојих дана, идеалу мој нежни,
Што заборавивши љубав, стрмоглавце
У загрљај смрти јурим... О, страшно се бојим!
И слично.. . Глупости . . .
— Шта кажеш? То су веома пријатни стихови! — пљеснула је рукама Марја Денисовна... — Чак
веома пријатни! Због чега то нису стихови? Ти, просто, цепидлачиш, Сергеј! „Кроз дим... с осмехом
пламеним..." Значи, ти ништа не разумеш! Ти не разумеш, Сергеј!
— Ти не разумеш, а не ја!
— Не, извини... Ја прозу не разумем, а стихове одлично разумем! Кнез је то изврсно написао!
Одлично! А ти га мрзиш па зато нећеш да му их штампаш!
Уредник уздахну и куцну прстом прво у сто па у чело.
— Зналци! — промрмља смешкајући се презриво.
И, узевши свој цилиндар, он, чемеран, машући главом, изаёе из куће.
„Идем да по свету тражим кутак за повреёено осећање... О, жене, жене! Уосталом, све жене су
једнаке!" мислио је он корачајући према ресторану „Лондон".
Имао је жељу да се напије.
ПОЈЦИ (46)
Заслугом месног судије, који је добио писмо из Петрограда, пронеше се гласови да ће у Јефремово
ускоро стићи спахија гроф Владимир Иванич. Кад ће доћи — не зна се.
— Ушуњаће се као лопов — каже отац Кузма, мали седи поп у љубичастој мантији. — А само ако
доёе, неће бити овде мира од племства и других из виших сталежа. Сви ће се суседи сјатити. А ти ми се
постарај, Алексеје Алексејичу ... Молим те ко брата...
— Ма није то ништа за мене! — каже Алексеј Алексејич мрштећи се. — Што је до мене, ја ћу
учинити. Само да мој непријатељ прочита сложно са мном јектеније. А он може за инат ...
— Де, де умолићу ја ёакона... умолићу. Алексеј Алексејич је црквени појац у цркви.
Три јерарха у Јефремову. Истовремено он учи ёаке и црквеном и световном певању и зато добија од
грофове канцеларије шездесет рубаља годишње. А ёаци су заузврат дужни да певају у цркви. Алексеј
Алексејич је висок, стасит човек, енергичног хода, избријаног масног лица, које личи на виме у краве.
Својом стаситошћу и двоструким подвољкрм он више личи на човека који у светској хијерархији не стоји на
доњим лествицама него на црквењака. Чудноват је призор био кад се он, стасит, крупан мушкарац, до
земље клањао владици или кад је једном због сувише бучне расправе с ёаконом, по наредби светог оца,
клечао два сата на коленима. Његовој је појави више приличило величање него понижавање.
Због гласова о грофовом доласку он одржава пробе сваког дана ујутро и увече. Пробе се изводе у
школи. То много не омета рад у школи. За време вежбања хора учитељ Сергеј Макарич задаје краснопис
ёацима, а сам се прикључује тенорима као аматер.
Ево како се врше пробе у разреду, лупајући вратима, шмркћући, улази Алексеј Алексејич. Из ёачких
клупа бучно се извлаче сопрани и алтови. Из дворишта, лупајући ногама као коњи, улазе тенори и басови,
који већ одавно чекају... Сви стају на своја места, Алексеј Алексејич стаје мирно, даје знак за тишину и
почиње палицом.
— То-то-ти-то-том ... До-ми-се-до
— А-а-а-а-мин!
— Адаёо ... Адаёо ... Још једном ...
После „амин" следи „Господи помилуј" великог јектенија. Све је већ давно научено, хиљаду пута
отпевано, прежвакано и пева се тек форме ради. Лева се лењо, несвесно. Алексеј Алексејич спокојно маше
руком и прати час тенором, час басом. Све је тихо, ништа се не догаёа... Али пре „Херувима" цео хор
одједном почиње да шмрче, кашље и убрзано прелистава ноте. Диригент окреће леёа хору и с тајанственим
изразом лица почиње да штимује виолину. Припреме трају два минута.
— Почните. Пажљивије гледајте у ноте ... Басови, не запињите, мало мекше ...
Бира се „Песма херувима" Боротњанског, бр. 7. Кад је дат знак, наступа тишина. Очи су уперене у
ноте и сопрани отварају уста. Алексеј Алексејич тихо спушта руку.
— Пијано ... пијано ... Ама тамо вам „пијано" пише. . . Лакше, лакше!
— ... ви-и-ми . . .
Кад треба да се пева пијано, по лицу Алексеја Алексејича разлива се благост, милина, баш као да
сања добро јело.
— Форте . . . форте! Груните!
А кад треба певати форте, масно лице диригента изражава велики страх, чак ужас.

„Песму херувима" певају лепо, тако лепо да ёаци остављају свој краснопис и прате покрете Алексеја
Алексејича. Под прозором застаје свет. У разред улази послужитељ Василије са ножем у руци и зането
слуша. Као из земље ниче отац Кузма забринутог лица. .. После „отложим попечение" Алексеј Алексејич
брише зној са чела и узбуёено прилази оцу Кузми.
— Све се питам, оче Кузма! — каже он слежући раменима — откуд то да овај руски народ баш
ништа не схвата. Све се питам, убио ме бог. Тако некултуран народ, да просто не можеш знати шта му је у
грлу, душник или нека друга изнутрица? — па се обраћа Генадију Семичеву, кафеџијином брату: — Шта ти
је, јеси ли се задавио?
— А што?
— Па на шта ти то глас личи? Тандрче као шерпа. Мора да си се јуче опет нашљемао? Па наравно!
Из уста као из бурета... Ех, сељачина си ти, брате! Простак! Какав си ти појац, кад са сељацима у крчми
другу јеш? Ах, ти си магарац, брате!
— Грех, брате, грех... — мрмља отац Кузма. - Бог све види . .. скроз-наскроз ...
— Теби је само вотка на памети, а не божја мисао, зато и не схваташ шта је то певање, будало
једна будаласта.
— Не жести се, не жести се... — каже отац Кузма. — Не љути се ... Ја ћу га замолити.
Отац Кузма приёе Генадију Семичеву и поче да га моли:
— Зашто ти тако? Узми се у памет! Човек који пева, мора да се уздржава, зато што му је грло, овај .
.. нежно.
Генадиј се чеше по врату и гледа у прозор, као да не говоре њему.
После „Песме херувима" певају „Вјерују", па онда „Достојно и праведно" певају с осећањем, глатко
— и тако до „Оче наш".
— А ја мислим, оче Кузма — каже диригент — просто „Оче наш" је боље од нотног... То би требало
да отпевамо пред грофом.
— Нека, нека ... Певај по нотама. Зато што гроф у престоницама, кад би на литургију ишао, ништа
без нота... А тамо ти, брате, ни ноте нису као наше!...
После „Оче наш" опет кашаљ, шмркање и прелиставање нота. Остаје још само извести најтеже:
концерт. Алексеј Алексејич спрема две ствари: „Кто бог велий" и „Всемирную славу". Оно што боље науче,
то ће и певати пред грофом. За време концерта хоровоёа пада у занос. Израз благости сваки час смењује
страх. Он маше рукама, миче прстима, тресе раменима...
— Форте! — гунёа он. — Анданте! Попуштајте... попуштајте! Певај, тикване! Тенори, не подваљујте!
То-то-ти-то-том ... Сол... си... сол, будаласта главо! Највиши! Басови, нај-ви-ши ...
Његово гудало шета по главама и раменима сопрана и алтова који греше. Лева рука сваки час вуче
за уши мале певаче. Једном се чак занео па је савијеним великим прстом стао да удара под грло баса
Генадија. Али певачи се не жале и не љуте због батина, они су свесни значаја задатка који извршавају.
После концерта у ћутању пролази читав минут. Алексеј Алексејич, ознојен, црвен, исцрпен, седа на
прозор па прелази преко присутних мутним, отежалим али победоносним погледом. У гомили слушалаца
спазио је, на своје велико незадовољство, ёакона Авдијесова. Ђакон, висок кршан мушкарац, црвеног
рохавог лица, са сламом у коси, стоји ослоњен на пећ и презриво се смешка.
— Певај ти, певај! Извијај ноте! — брунда он дубоким басом. — Много грофу треба твоје певање! С
нотама или без нота, њему ти је свеједно... Зато што је — атеиста ...
Отац Кузма се уплашено осврће и даје знак прстима.
— Нека, нека... — шапуће. — Ћути, ёаконе. Молим . ..
После концерта певају „да исполнятся уста наша" и проба се завршава. Певачи се разилазе да би се
увече састали ради следеће пробе.
Пролази један месец, други ...
Већ је и управник имања обавештен да ће гроф убрзо доћи. И ево, најзад, скидају се прашњави
капци са прозора властеоске куће, и Јефремово слуша звукове разлупаног и раштимованог клавира, отац
Кузма вене и ни сам не зна од чега да ли од одушевљења или од страха . . . Ђакон иде и смешка се.
У прву суботу увече отац Кузма улази у хоровоёин стан. Лице му је бледо, рамена погурена,
потамнео сјај љубичасте мантије.
— Сад сам био код његове светлости — каже замуцкујући хоровоёа. — Образовани господин с
деликатним схватањима... Али, брате ... увредљиво он то .... „У колико сати, велим, ваша светлости,
заповедате да сутра за литургију звонимо?" А они мени: „Кад год хоћете ... Само може ли то некако што
брже, краће . .. без појаца." Без појаца! Разумеш ли ти то ... Без појаца. ..
Алексеју Алексејичу крв навре у лице. Лакше би му било да још једном отклечи два сата него да
слуша тако нешто! Целе ноћи не спава. Не вреёа га то што му је пропао труд, колико то што му Авдијесов
неће дати мира својим подсмевањем. Авдијесов се радује његовој невољи. Сутрадан ёакон у току целе
литургије презриво гледа на певницу, где Алексије Алексејич басира сам. Пролазећи с кандилем поред
певнице, он мрмља:
— Извијај ноте, извијај! Труди се! Гроф ће ти дати црвендаћа за хор!
После литургије хоровоёа, урнисан и болестан од увреде поёе, кући. Код капије га сустиже Авдије-
сов сав црвен.

— Стани, Аљоша — каже ёакон. — Стани, лудо једна, не љути се! Ниси само ти, него сам и ја, бра-
те, испао грбав! Сад после литургије прилази отац Кузма грофу и пита: „А какво је ваше мишљење о
ёаконову гласу, ваша светлости? Зар не да је најсавршенија октава?" А знаш како се гроф изразио?
Комплимент! „Да виче, вели, свако може. Није, вели, у човека важан глас колико памет." Петроградски
лисац! Атеиста и јесте атеиста! Хајдемо, брате сиротане, да тргнемо по једну због увреде.
И непријатељи, узевши се испод руке, излазе кроз капију ....
КЊИГА ЖАЛБИ (47)
Лежи та књига у специјално за њу направљеном пулту на железничкој станици. Кључ од пулта
„налази се код станичног жандарма", али у отвари, никакав кључ и није потребан, јер је пулт увек отворен.
Отворите само књигу па читајте:
„Поштовани господине! Пробао сам перце!" Испод тога је нацртана некаква њушка дугачког носа и с
роговима. Испод њушке је неко написао:
„Ти си слика — ја — портре, Ти си стока, а ја — не, Ја сам — твоја њушка."
А доле:
„Приближавајући се овој станици и посматрајући природу кроз прозор, одлетео ми је шешир. И.
Јармонкин!"
„Ко је писао, не знам, А ја, будала, читам!"
„Оставив спомен начелник надлештва за увреде Коловројев."
„Подносим управи станице своју жалбу на кондуктера Кучкина због његове грубости односно моје
жене. Моја жена уопште није лармала, него је, напротив, настојала да све буде мирно. А исто и односно
жандарма Кљатвина који ме грубо дохватио за раме. Живим на имању Андреја Ивановича Ишчејева, који
зна моје владање. Писар Сомолучшев."
„Никандров, социјалист."
„Налазећи се под свежим утиском недопустивог поступка ... (прецртано). Пролазећи кроз ову стани-
цу, био сам увреёен до дна душе следећим... (прецртано). На моје очи се десио следећи одвратан догаёај
који грубим бојама слика наше железничарске прилике... (даље је све прецртано, осим потписа). Ученик 7-
ог разреда Курске гимназије Алексеј Зудјев."
„У очекивању поласка воза посматрао сам физиономију шефа ове станице и она ми се уопште није
свидела.. . Јављам о томе свима. Весели излетник."
„Ја знам ко је то писао. То је писао М. Д."
„Господо! Тељцовски је коцкар."
„Жандаруша се јуче извезла с келнером Костом преко реке. Желимо јој све најбоље! Не тугуј, жацо!"
„Пролазећи, и будући гладан, у размишљању шта бих јео, на овој станици нисам могао добити посна
јела. Ђакон Духов."
„Кркај, море, шта добијеш!"
„Ко наёе кожну кутију за цигарете, нека је преда на каси Андреји Јегоричу."
„Пошто су ме истерали из службе што сам се, тобоже, пропио, изјављујем да сте сви ви хуље и
лопови. Телеграфист Кузмодемјански."
„Нека вас врлина краси!"
„Катинка, ја вас лудо волим!"
„Молим да се у књигу жалби не пишу ствари које се не тичу саобраћаја. За шефа станице Иванов 7-
ми."
„Ако си и седми, будала си!"
PERPETUUM MOBILE18 (48)
Судски иследник Гришуткин, старац, који је отпочео службу још пре реформе, и лекар Свистицки,
меланхолични господин, путовали су на увиёај. Путовали су они с јесени споредним сеоским путем.
Помрчина је била страшна, лила је незапамћена киша.
— Е, баш је гадно — мрмљао је иследник. — Не само цивилизације и хуманости да нема, већ чак ни
честите климе. Баш ми је и земља! И то ми је Европа, заиста . . . Киша, па киша! Као да је поручена,
проклета била! А и ти, анатемо, брже терај, ако нећеш да и теби, хуљи једној, неваљалцу једном, све зубе
избијем! — викну он момку који је седео на боку.
— Чудновато, Агеје Алексеичу! —- рече лекар уздишући и завијајући се у влажну бунду. — Ја чак и
не примећујем то време. Мене мори нека чудна, тешка слутња. Чини ми се, сад ће се баш овог тренутка,
сручити на мене нека несрећа. А ја верујем у слутње и... чекам. Све се може догодити. Инфекција од леша
... смрт драгог створења ...
— Бар пред Мишком треба да вас је срамота да говорите о слутњама. Баш сте права жена. Горе од
овога што је, не може бити. Оволика киша — зар има нешто црње? Знате шта, Тимофеје Васиљичу? Ја
више нисам у стању да путујем овако. Макар ме убили, али не могу. Треба се зауставити негде да
18
Вечито кретање (лат).

преноћимо .. . Ко ли овде живи близу?

— Иван Иванич Јежов — рече Мишка. — Одмах иза шуме, чим се мост преёе.
— Јежов? Гурај Јежову! Узгред речено, давно нисам био код тог старог грешника.
Проёоше шуму и мост, скренуше лево, затим десно и уёоше колима у велико двориште председника
обласне скупштине, бригадног генерала у pензији, Јежова.
— Код куће је! — рече Гришуткин излазећи из затворених каруца и гледајући у прозоре куће, који су
се светлели. — То је добро што је код куће. И напићемо се, и најести, и испаваћемо се... Иако је лош
човечуљак, ипак је гостољубив, треба му признати.
У предсобљу их дочека сам Јежов, омален, смежурав старац, с лицем намотаним у бодљикаво
клупче.
— Баш сте потрефили, баш сте потрефили, господо ... — отпоче он. — А ми тек што смо сели да
вечерамо и једемо шунку, сто му Громова. А код мене је, знате, заменик државног тужиоца. Хвала му,
анёелу божјем, што је дошао по мене. Сутра с њим путујем на скупштину. Имамо сутра скупштину ... сто му
Громова.
Гришуткин и Свистицки уёоше у одају. Ту се налазио велики сто, постављен јелима и винима. За
једним прибором за јело седела је кћи домаћинова Надежда Ивановна, млада црнка у дубокој црнини за
скоро умрлим мужем; за другим, до ње, заменик државног тужиоца Тјуљпански, млад господин са
залисцима и безброј плавих жилица на лицу.
— Познајете ли се? — рече Јежов додирујући сваког прстом. — Ово је државни тужилац, ово је ...
моја кћи ...
Црнка се осмехну и, жмирећи очима, пружи новодошавшима руку.
— Дакле ... с пута, господо! — рече Јежов наливајући три чашице. — Не устручавајте се, људи,
побогу! И ја ћу попита у друштву, сто му Громова. Де, да сте ми здраво ...
Испише. Гришуткин се заложи краставцем и преёе на шунку. Доктор попи и уздахну. Тјуљпански
запали цигару, замоливши пре тога даму за дозволу, и том приликом заблисташе му зуби тако да је
изгледало као да има у устима бар сто зуба.
— Де, шта је, господо? Чашице не чекају? А? Тужиоче! Докторе! У част медицине! Волим медицину!
Уопште, волим омладину, сто му Громова. Како год хоћете, али омладина увек мора да иде напред. Де, да
смо здраво!
Запричаше се. Разговарали су сви, сем државног тужиоца Тјулшанског, који је седео, ћутао и
пропуштао кроз ноздрве дувански дим. Било је јасно да себе сматра за аристократу и да презире доктора и
иследника. После вечере Јежов, Гришуткин и заменик државног тужиоца сели су да играју винта, без
четвртог. Доктор и Надежда Ивановна седоше крај клавира и запричаше се.
— Ви путујете на увиёај? — отпоче лепа удовица. — Да секцирате мртваца? Ох! Ту треба имати
снагу воље, челичан карактер, па без мрштења, не трепнувши оком, бости ножем и гурати га до корица у
тело мртваца. Ја се, знате, клањам пред лекарима. То су изузетни људи, свети људи. Господине докторе,
зашто сте тако тужни? — упита она.
— Слутња нека ... Мори ме нека чудна тешка слутња. Као да ме очекује губитак драгог створења.
— Јесте ли ожењени, господине докторе? Имате ли роёака?
— Никога под богом. Сам сам и немам чак ни познаника. Реците, госпоёо, верујете ли ви у
предосећања?
— О, како да не, верујем у предосећања.
И док су доктор и удовица расправљали о слутњама, Јежов и иследник непрестано су устајали од
картања и прилазили столу са закускама. У два сата по поноћи, пошто је изгубио, Јежов се наједном сети
сутрашње скупштине и удари се по челу.
— Боже мој! Шта ми ово радимо? Ах, та ми смо грешници, грешници! Сутра, чим забели, треба
путовати на скупштину, а ми се коцкамо! На спавање, на спавање, сто му Громова! Наёка, одмах на
спавање! Објављујем да је седница закључена.
— Срећни сте, господине докторе, што можете спавати у оваквој ноћи! — рече Надежда Ивановна
поздрављајући се са доктором. — Ја не могу да спавам кад киша удара у прозоре и кад јаучу моји сироти
борови. Идем одмах и читаћу од досаде. Нисам у етању да спавам. Уопште, ако у ходнику на прозору према
мојим вратима гори лампа, онда то значи да не спавам и да умирем од досаде . ..
Доктор и Гришуткин у одреёеној соби за њих наёоше на поду два огромна лежаја, намештена од
душека. Доктор се свуче, леже и покри се преко главе. Иследник се свуче и леже, али дуго се превртао,
затим устаде и поче ходати тамо-амо по соби. То је био врло нервозан човек.
— Ја стално на газдаричицу мислим, на удовичицу — рече он. — Ала је сјајна! Да умреш! Очи,
рамена, ножице у љубичастим чарапама ... права огањ жена! Охо — женска и по! То се одмах види! И таква
лепота припада, ёаво би га знао коме — правнику, државном тужиоцу! Том жилавом клипану, који личи на
Енглеза! Не трпим, брате те правнике. Кад си ти с њом о слутњама говорио, он се ждрао од љубоморе!
Нема ту шта, елегантна жена! Изванредно фина! Чудо од природе!
— Да, изврсна жена — рече доктор промаљајући главу испод покривача. — Жена осетљива, сва од
нерава, саосећајна, некако деликатна. Ја и ви ћемо да заспимо, а она, сирота, не може ока склопити. Њени
нерви не могу да издрже овако немирну ноћ. Она ми рече да ће јој целе боговетне ноћи бити досадно и да

ће читати. Јадница! Сигурно да код ње сад гори лампица ...

— Каква лампица?
— Она је рекла да ако пред њеним вратима на прозору гори лампица, онда то значи да она не
спава.
— Тако ти рекла? Теби?
— Да, мени.
— Онда те ја не разумем! Па ако је она то теби рекла, онда значи да си ти најсрећнији меёу
смртницима! Браво, докторе! Браво! Честитам ти, пријатељу! Иако ти завидим, ипак ти честитам! Не
радујем се, брате, толико због тебе колико због оног тужиоца, због оног риёег ниткова! Пријатно ми је да му
рогове набијеш! Е, онда, облачи се! Напред марш!
Гришуткин, кад се опије, свима је говорио „ти".
— Шта ту измишљате, Агеје Алексеичу! Којешта, заиста... — стидљиво одговори лекар.
— Де, де ... не причај, докторе! Облачи се па гурај ... Како се оно, ама, пева у „Животу за цара"? И
на путу љубави уз лет ... кидамо ми по неки цвет ... Облачи се, срце моје. Ајде! Тимоша! Докторе! Ајде,
стоко једна!
— Извините, ја вас не разумем.
— Море, шта ту не разумеш! Ваљда је то астрономија? Облачи се па иди лампици, ето у чему је
свеколико разумевање.
— Чудновато да тако ружно мислите о овој особи и о мени.
— Море остави филозофирање! — наљути се Гришуткин. — Зар се можеш још двоумити? Та то је
цинизам.
Он је дуго уверавао доктора, љутио се, преклињао, чак клечао пред њим, и завршио тиме што је
гласно опсовао, пљунуо и прућио се на кревет. Али кроз четврт сата наједном скочи и пробуди доктора.
— Је л'те! Ви сте чврсто решени да не идете код ње? — упита он строго.
— Ма ... зашто да идем? Ала сте ви нервозан човек, Агеје Алексеичу! Са вама ићи на увиёај ... то је
страшно!
— Е па, нека вас ёаво носи, онда идем ја! Ја.. ја нисам гори од неког тужиоца, или такве жене —
доктора. Идем!
Он се брзо обуче и поёе вратима. Доктор запањено погледа у њега, као да не разуме, затим скочи.
— Ја мислим да се ви то шалите? — упита о! пресекавши Гришуткину пут.
— Немам ја кад да разговарам с тобом ... Пусти ме!
— Не, нећу вас пустити, Агеје Алексичу. Лезите и спавајте ... Ви сте пијани!
— По каквом то праву ме ти, Ескулапе, не пушташ?
— По праву човека који је дужан да заштити честиту жену. Агеје Алексеичу, освестите се, шта ви то
хоћете! Ви сте старац! Вама је шездесет седам година!
— Ја старац? — увреди се Гришуткин. — Која ти то хуља рече да сам ја старац?
— Ви сте, Агеје Алексеичу, пијани и узбуёени. То није лепо! Не заборављајте да сте човек, а не
животиња! Животињама приличи да се поводе за инстинктом, а ви сте цар природе, Агеје Алексеичу!
Цар природе помодре и завуче руке у џепове.
— Последњи пут те питам: хоћеш ли да ме пустиш или нећеш? — викну он наједном језивим гла-
сом, као да се драо у пољу на кочијаша. — Хуљо једна!
Али у том тренутку и сам се уплати од свога гласа и преёе од врата прозору. Он иако беше пијан,
ипак се стидео те своје језиве вике, која је по свој прилици пробудила све у кући. После извесног ћутања
приёе му доктор и додирну га за раме. Доктору су очи биле влажне и образи су горели.
— Агеје Алексеичу! — рече он дрхтавим гласом. — После овако оштрих речи, и пошто сте ви,
заборављајући на сваку пристојност, назвали ме хуљом, сами признајете да ми више не можемо остати под
истим кровом. Страшно сам увреёен ... Рецимо, да сам ја крив, али... у чему је стварно моја кривица?
Госпоёа је поштена, благородна и наједном ви дозвољавате себи да овако нешто говорите. Извините, ја и
ви више нисмо другари.
— Ваш добро! Мени и нису потребил такви другари.
— Ја путујем овога часа, више да останем с вама не могу, и... надам се, да се убудуће више никада
нећемо срести.
— А како ћете отпутовати?
— Својим колима.
— А како ћу ја? Шта ви мислите! Хоћете до краја да поступате ниско? Ви сте ме довезли вашим ко-
лима, па ме морате вашим колима и вратити.
— Ја ћу вас и вратити, ако желите. Само одмах ... Ја одмах идем. Тако сам узбуёен да више не могу
остати овде.
Затим се Гришуткин и Свистицки ћутке обукоше и изаёоше у двориште. Пробудили су Мишку, затим
сели у кочије и отпутовали . ..
— Циник... — мрмљао је целог пута иследник. — Кад не умеш да се понашаш према честитим
женама, онда седи код куће и не иди тамо где су жене.
Да ли је себе грдио или доктора, тешко је било схватити. Кад се каруце зауставише пред његовим

станом, он скочи и, кријући се иза врата, рече:

— Не желим више с вама ни да се познајем! Проёоше три дана. Доктор је по свршеном прегледу
лежао на своме дивану и од дуга времена читао из „Календара за лекаре" презимена петроградских и
московских доктора, трудећи се да наёе најзвучнија и најлепша. У души му је било тихо, добро, пријатно,
као на небу у чијем плаветнилу непомично лебди шева, и то захваљујући томе што је прошле ноћи сањао
пожар, што значи срећу. Наједном зачу шум саоница које стадоше (беше пао снег) и на прагу се појави
иследник Гришуткин. То беше неочекиван гост. Доктор устаде и погледа у њега збуњено и са страхом.
Гришуткин се накашља, обори очи и лагано се упути дивану.
— Дошао сам да се извиним, Тимофеје Васиљичу — отпоче он. — Ја сам био према вама мало
нељубазан и чак, чини ми се, рекао сам вам нешто непријатно. Ви ћете, наравне, схватити моје тадашње
узбуёено стање, због пића попијеног код оног старог ниткова, и извинићете . ..
Доктор подскочи с места и, са сузама у очима, стеже пружену руку.
— Ах . .. побогу! Марија, чаја!
— Не, не треба чаја... Немам кад. Уместо чаја, ако може, наредите да донесу квас. Да попијемо
квас па да идемо на секцирање леша.
— Каквог леша?
— Па оног истог поднаредника, због кога смо онда путовали на увиёај, али не стигосмо.
Гришуткин и Свистицки испише квас и поёоше на увиёај.
— Дабоме, извињавам се — рече уз пут иследник. — Ја сам онда пао у ватру, па ипак, знате, жао
ми је што нисте набили рогове оном државном тужиоцу .. . ннниткову.
Пролазећи кроз Аљимоново, они угледаше пред крчмом тројку Јежова.
— Ту је Јежов! — рече Гришуткин. — Његови су коњи. Свратимо, да се видимо ... Да попијемо по
селтерску воду и узгред да видимо болничарку. Ту је чувена болничарка! Женска и по! Чудо од природе!
Путници изаёоше из саоница и уёоше у крчму. Ту су седели Јежов и Туљпански и пили чај са соком
од боровница.
— Куда ви? Откуд? — зачуди се Јежов угледавши Гришуткина и доктора.
— Стално идемо на увиёај, али никако да стигнемо. Упали смо у зачарани круг. А ви куда?
— Па на скупштину, пријане!
— Зашто тако често? Пре три дана сте ишли!
— Ђавола смо ишли ... Тужиоца су зуби болели, па и ја се нешто нисам осећао најбоље за ово
време. Де, шта ћете да пијете? Седајте, сто му громова. Вотке или пива? Донесидер, болничарко, и једно
и друго. Ах, што је болничарка!
— Да, чувена болничарка — сложи се иследник. — Изванредна болничарка. Женска и по!
После два сата из крчме изаёе докторов Мишка и рече генераловом кочијашу да распрегне и да
прошета коње.
— Господин је рекао... За карте су засели; — рече он и одмахну руком. — Сад се до ујутру нећемо
извући одавде. П-па, и шеф полиције долази! Према томе, до прекосутра ћемо седети овде!
Пред крчму стиже шеф полиције. Познавши Јежовљеве коње, он се пријатно осмехну и потрча уз
степенице.
ЧИТАЊЕ (49)
(Прича старог врапца)
Једном, у кабинету нашег начелника Ивана Петровича Семипалатова, седео је управник позоришта
и с њиме разговарао о игри и лепоти наших глумица.
— Али ја се с вама не слажем — рече Иван Петрович потписујући новчане дознаке. — Софија
Јурјева је велики, оригинални таленат. Тако је мила, грациозна ... Тако дражесна ...
Иван Петрович хтеде да настави, али од раздраганости не могаде да каже више ни речи, и осмехну
се тако широко и сладуњаво да управник позоришта гледајући га осети сладост у устима ...
— Свиёа ми се код ње ... а-ха ... оно узбуёење и онај дрхтај младалачких груди кад изговара мо-
нологе ... Па како уздише, како уздише! Реците јој да сам у том тренутку агреман ... на све!
— Ваше превасходство, молим вас потпишите одговор на представку херсонске полицијске управе
у вези са...
Семипалатов окрену своје насмејано лице и угледа пред собом свог чиновника Мерёајева. Он је
стајао пред њим и избуљених очију подносио му акт на потпис. Семипалатов се мало намргоди: проза му
прекиде поезију, и то баш на најзанимљивијем месту.
— То се може оставити и за доцније — рече он. — Видите да разговарам! Баш је овде свет веома
неваспитан и нетактичан! Ево видите, господине Галамидове... Ви кажете да ми више немамо гогољевских
типова... Па ево! Зар ово није тип? Прљавко поцепаних лактова, косе . . . никад се не чешља... А погледајте
само како пише! Ђаво би га знао шта је ово! Пише неуко, неповезано . . . Као да је шустер! Погледајте!
— Н-да... — промумла Галамидов и погледа у акт. — Одиста... Ви, господине Мерёајеве, свакако
мало читате?
— Е, не може се овако, пријане! — настави начелник. — Мене је срамота због вас! Бар да књиге
читате, је ли ...

— Читање значи много! — рече Галамидов и уздахну без узрока. — Веома много! Читајте, па ћете
одмах видети како ће се ваш видик нагло изменити. А књиге можете набавити где год хоћете. Код мене, на
пример ... Даћу вам их са задовољством... Још сутра ћу их донети, само ако хоћете.
— Захвалите, пријане! — рече Семипалатов. Мерёајев се невешто поклони мрдајући уснама
и изаёе.
Сутрадан Галамидов доёе у наше надлештво и донесе читав свежањ књига. И тако, од тог момента
и почиње овај догаёај. Потомство никада неће опростити Семипалатову што је овде био овако лакомислен!
Ово би се, рецимо, и могло опростити младићу, али искусном чиновнику девете класе — никада! Кад
управник позоришта доёе, позваше Мерёајева у кабинет.
— Ево вам, па сад читајте, пријане! — рече Семипалатов пружајући му књигу. — Читајте
пажљиво.
Мерёајев уздрхталих руку узе књигу и изаёе из кабинета. Био је блед. Разроке очи су му летеле
неспокојно и изгледа као да су тражиле помоћ од свих предмета унаоколо. Узели смо књигу од њега и
пажљиво је разгледали.
То је био „Гроф Монте-Кристо".
— Против његове воље ништа се не може! — са уздахом рече Прохор Семјонич Будилда, наш
стари књиговоёа. — Потруди се некако, запни богме..
Читај помало, а после већ, даће бог, он ће и заборавити, па онда можеш то и да бациш. Не бој се...
А што је главно, не задубљуј се ... Читај, и не удубљуј се у ту мудрост.
Мерёајев уви књигу у хартију и седе да пише. Али му се овог пута није писало. Руке су му дрхтале а
очи су гледале искоса на разне стране: једно око у таваницу а друго у мастионицу. Сутрадан он уплакан
доёе на дужност.
— Већ сам четири пута почињао да читам, али ништа нисам разумео — рече он. — Све некакви
странци. ..
После пет дана Семипалатов, пролазећи поред наших столова, застаде код Мерёајева и упита га:
— Е, шта је? Јесте ли читали књигу?
— Читао сам, ваше превасходство.
— А шта сте читали, пријане? Дед', испричајте! Мерёајев подиже главу и поче мицати уснама.
— Заборавио сам, ваше превасходство — рече он после оклевања.
— Дакле, нисте ни читали, или, а-ха... нисте пажљиво читали! Већ аутоматски! Е, тако не иде!
Прочитајте ви то још једанпут. Уопште, господо, препоручујем вам да читате! Изволите! Сви читајте! Књиге
узимајте тамо, с прозора у мојој соби, и читајте. Парачонове, идите и узмите за себе једну! Падходцеве,
хајте и ви, пријане! Смирнове, и ви! Сви, господо! Изволите само!
Сви одоше и узеше по књигу. Једини се Будилда усуди да се успротиви. Он рашири руке, махну
главом неколико пута и рече:
— А мене извините, ваше превасходство ... Пре ћу дати оставку ... Ја знам шта бива од тих критика
и списа. Због њих је мој најстарији унук своју мајку у очи назвао будалом и целог се поста наливао млеком.
Извините, молим вас.
— Ви ништа не разумете — рече Семипалатов који је обично праштао старцу све његове грубости.
Али Семипалатов је погрешио: стари је све ра-зумео. За недељу дана сви смо видели резултат тога
читања. Падходцев, који је прочитао другу свеску „Вечитог Јуде" назвао је Будилду „језуитом", Смирнов је
бунован долазио на дужност. Али читање није ни на кога утицало тако као на Мерёајева. Он се осушио,
избечио и почео да пије.
— Прохоре Семјоничу! — замоли он Будилду. — Помозите ми, па да се за вас вечито молим богу!
Замолите његово превасходство да ми опросте Ја не могу да читам. Читам и дању и ноћу, не спавам, не
једем. .. Жена ми се жива намучила читајући наглас, али убио ме бог ако нешто разумем! Учините милост
божју!
Будилда се неколико пута усуёивао да то каже Семипалатову, али овај је само одмахнуо рукама, па
идући са Галамидовом од канцеларије до канцеларије све је редом прекоревао због незнања. Проёе тако
неких два месеца и цео се овај случај сврши на грозан начин.
Једанпут, над Мерёајев доёе на посао, он, уместо да седне за сто, клече насред собе пред свима, заплака
се и рече:
— Опростите ми, браћо православна, што ћу да потурим лажно сведочење!
Затим он уёе у кабинет Семипалатова, паде испред њега на колена и рече:
— Опростите ми, ваше превасходство: јуче сам бацио дете у бунар!
Он удари челом о под и зајеца ...
— У чему је ствар? — зачуди се Семипалатов.
— Па ствар је у томе, ваше превасходство — Рече Будилда, са сузама у очима и иступи напред —
остао је без памети. Изгубио је главу. Ето шта Је ваш Галамитка својим списима урадио! Бог све види, ваше
превасходство. А ако вам се мој говор не свиёа, онда изволите уважити мој у оставку! Боље је од глади
умрети него овако нешто под старое доживети!
Семипалатов пребледе и прошета тамо-амо по соби.
— Галамидова више не примам! — рече он муклим гласом. — А ви, господо, умирите се! Ја сад

видим своју погрешку. Хвала вам, стари!

И од тада код нас се није више ништа догаёало. Мерёајев је оздравио, али не сасвим. Он и дан-
дањи чим угледа књигу задрхти и окрене главу од ње.
ПОСВАЂАО СЕ СА ЖЕНОМ (50)
(Случај)
— До ёавола! Доёеш кући с посла гладан као пас, а оне те хране ёаво би знао чиме! Па још не смеш
ни примедбу да ставиш! Приметит ли нешто, онда одмах урликање, еузе! Нека сам трипут проклет што сам
се оженио!
Кад је то рекао, муж тресну кашиком по тањиру, скочи и бесно залупи вратима. Жена заплака, при-
тисну салвету на лице и исто тако изаёе. Ручак се завршио.
Муж је ушао у свој кабинет, прућио се на диван и загњурио лице у јастук.
„Ђаво те навео да се ожениш"! помислио је. „Леп је 'породични' живот, нема шта! Тек што си се
оженио, а већ ти доёе да се убијеш."
За четврт часа чули су се на вратима лагани кораци...
„Па, то је у природи ствари... Увреди те, испсује, а онда долази на врата, хоће да се мири... До сто
ёавола! Пре ћу се обесити него да се помирим!"
Врата се с тихом шкрипом отворите и не затворише се. Неко уёе и тихим бојажљивим корацима се
упути према дивану.
„Е па лепо! Моли за опроштај, куми, плачи... Добићеш меда испод језика! Црног ёавола ћеш добити.
Нећеш искамчити ни једну реч, макар цркла ... Спавам и не желим да разговарам!"
Муж зари главу дубље у јастук и тихо захрка. Али мушкарци су слаби исто као жене. Лако их је
раскравити и разнежити. Кад је иза себе осетио њено топло тело, муж се тврдоглаво приби уз наслон
дивана и помери ногу.
„Да, сад се прибијамо, умиљавамо се, улизујемо се ... Ускоро ћемо почети и у раме да љубимо, да
клечимо. Не подносим те нежности! . . . Ипак . . . мораћу да јој опростим. У оваквом стању она не сме да се
узбуёује. Мало ћу још ћутати, казнићу је, па ћу јој опростити ..."
Поред самог уха му пролете дубок уздисај. Па други, па трећи. Муж осети на рамену додир мале
руке.
„Нека иде с милим богом! Опростићу јој последњи пут. Доста сам је, јадницу мучио! Утолико пре што
сам сам крив! Због бесмислице сам дигао галаму ..." — Доста, малена моја!
Муж пружи руку иза себе и загрли топло тело.
Поред њега је лежала његова велика кучка Дијанка.
ЛУТАЊЕ УМОВА (51)
(Из летописа једнога града)
Земља се претворила у пакао. Поподневно сунце је пржило тако марљиво да се чак и Реомир, који је висио
у кабинету цариника, изгубио; дошао је до 35,8 и неодлучно стао ... Са граёана је зној лио као са
прекоморских коња, и ту се на њима сушио; мрзело их је да га бришу.
По великом пијачном тргу, испред кућа са чврсто затвореним капцима, ишла су два граёанина:
благајник Почешихин и правки заступник (истовремено давнашњи дописник престоничког листа „Син
отаџбине") Оптимов. Обојица су ишли и због врућине ћутали. Оптимов је желео да осуди в ласт због
прашине и нечистоће на пијачном тргу, али је, познавајући сапутникову мирољубиву нарав и умереност
његових погледа, ћутао.
Насред трга Почешихин се наједном заустави и стаде гледати у небо.
— Шта гледате, Евпле Серапионичу?
— Полетели су чворци. Гледам где ће се спустити. Читав облак! Ако бисмо, рецимо, опалили из
пушке, па их онда скупили... па ако бисмо... Они су се спустили у башту оца проте.
— Нису, Евпле Серапионичу! Нису у башту оца проте, него у башту оца ёакона Вратоадова. Ако
одавде пуцаш, ниједног нећеш убити. Сачма је ситна и док долети до циља, изгуби снагу. А промислите,
зашто би их и убијали. Та птица наноси штету плодовима, то је тачно, али је ипак живи створ. Чворак, да
кажемо, пева ... А питамо се зашто он пева. Пева да Господа хвали. Све што дише хвали Господа! Ох не!
Чини ми се да су се спустиле у башту оца проте!
Док су они тако разговарали, поред њих су тихо прошле три старе богомољке с торбама, у
опанцима од лике. Пошто су упитно погледале Почеши-хина и Оптимова, који су се из неких разлога
загледали у кућу оца проте, и мало од њих одмакле, застадоше и још једном погледаше двојицу пријатеља,
па и саме стадоше гледати кућу оца проте.
— Да, истина је оно што сте рекли, спустили су се у башту оца проте — настављао је Оптимов —
код њега су сазреле вишње, па су чворци зато и долетели да их кљуцају.
Кроз протину капију изаёоше отац прота Восмистишијев и с њим црквењак Јевстигнеј. Видевши да
на његову страну обраћају пажњу и не схватајући шта то људи гледају, прота застаде и са црквењаком поче
такоёе да гледа навише да би сазнао.

— Отац Пајсије мора бити иде на дужност у парохију — рече Почешихин. — Нека му бог помогне!
Измеёу пријатеља и оца проте проёоше радници из фабрике трговца Пурова, који тек што су се оку-
пали у реци. Кад видеше оца Пајсија како напрегнуто гледа у небеске висине, и богомољке, које су
непомично стајале и такоёе у висину гледале, они застадоше и тако исто стадоше горе гледати. То је
учинио и дечак који је водио слепог просјака, и сељак који је носио буренце покварених харинга да их
изручи на ёубриште на тргу.
— Нешто се десило, по свему судећи — рече Почешихин. — Пожар или тако нешто? Ма не, не види
се дим! Еј, Кузма! — викну сељак што беше застао. — Шта се тамо десило?
Сељак је нешто одговорио, али Почешихин и Оптимов ништа нису разумели. На вратима свих
дућана појавише се сањиве калфе. Зидари који су малтерисали трговчеву магазу, оставите своје мердевине
и прикључише се радницима. Ватрогасац који је босим ногама описивао кругове на ватрогасној кули,
застаде и, пошто је мало гледао, сиёе доле. Ватрогасна кула је опустела. То се свима учини сумњиво.
— Ама, да негде није пожар? Ма не гурајте се! Свиње ниједне!
— Где ви видите пожар? Какав пожар? Господо, разиёите се! Најлепше вас молим!
— Мора бити да је негде унутра букнуо!
— Лепо моли, а сам се гура. Не размахујте рукама! Иако сте господин из власти, ипак немате права
да пуштате на вољу рукама!
— На жуљ си ми стао! Дабогда те смлавили!
— Кога су смлавили? Момци, човека су задавили.
— Откуд оволика гомила? Каквим поводом?
— Човека је, ваше високоблагородство, неко задавио.
— Где, разиёите се! Господо, лепо вас молим! Лепо те моле, букване!
— Ћушкај сељаке, а људе племенита рода не смеш да такнеш! К себи руке!
— Откуд су то људи? Зар на те ёаволе утиче лепа реч! Сидорове, трчи позови Акима Данилича.
Хитро! Господо, за вас неће бити добро! Доћи ће Аким Данилич, и ви ћете за ово платити. И ти си ту,
Парфјоне?! А ту је и слепац, свети старац! Ништа не види, а иде куда и други људи, не слуша! Смирнове,
запиши Парфјона!
— На служби. Нареёујете ли да и Пуровљеве раднике запишем? Ено онај што му је отекао образ,
то је Пуровљев!
— Њих не записуј засад... Пурову је сутра имендан!
Из баште оца проте узлетеше чворци као црни облак, али Почешихин и Оптимов их више нису
примећивали; они су стајали и стално гледали навише упињући се да открију зашто се скупила толика
гомила и у шта се загледала. Појавио се Аким Данилич. Нешто жваћући и бришући уста, он заурла и улете у
гомилу.
— Ватрогасци, спремите се! Разилази се! Господине Оптимове, разиёите се, иначе тешко вама.
Боље да се ви сами лепше понашате, него што по новинама критикујете пристојне људе! Новине никога
добру нису научиле!
— Молим вас, да не дирате штампу! — плану Оптимов. — Ја сам човек од пера и нећу вам
дозволити да се дотичете штампе, иако вас, као граёанин, поштујем као оца и добротвора.
— Ватрогасци, прскајте!
— Нема воде, ваше високоблагородство!
— Нећу да разговарам! Идите по воду! Живо!
— Немамо на чему да идемо, ваше високоблагородство. Мајор се извезао на ватрогасним коњима
да испрати своју тетку.
— Разиёите се! Повуците се уназад да вас ёаво не однесе ... Јеси прогутао? Запиши га ёавола
једног!
— Загубио сам оловку ваше високоблагородство ...
Гомила је расла и расла ... Бог зна до којих би размера нарасла да у Грешкиновој крчми нису
смислили да испробају нове оргуље које су ових дана добили из Москве. Кад је чула „Стрелицу", гомила је
узвикнула и нагрнула према крчми. Такс нико није ни сазнао зашто се окупила гомила, а Оптимов и
Почешихин су заборавили на чворке, праве виновнике свега тога. Сат касније град је био непомичан и тих,
и видео се један ј едини човек — ватрогасац, који је корачао по ватрогасној кули...
Увече истог дана Аким Данилич је седео у Фертикулиновој бакалници, пио газирану лимунаду и писао:
„Осим званичног извештаја, смем да додам, Ваше-ство, и од себе известан додатак. Оче и добротворе!
Управо захваљујући само вашој врлој супрузи, која живи у дивној вили близу нашег града, ствар није дошла
до крајњих граница! Ја сам толико претрпео да то не могу ни описати. Умешност Крушенског и ватрогасног
мајора Портупејева тешко је назвати одговарајућим именем. Поносим се овим достојним слугама отаџбине!
А ја сам, пак, са своје стране, учинио све што може урадити слаби човек, који ништа не жели сем добра за
ближње, и, седећи сад крај домаћег огњишта, са сузама захваљујем ономе ко није дозволио да доёе до
крвопролића. Виновници, због недостатка доказа, седе сада у затвору, али мислим да их пустим за недељу
дана. Из незнања су прекршили заповест."
ВОДВИЉ (52)

Ручак се ближио крају. Куварици су наредили да што је могуће тише распреми сто и да не лупа
посуёем и ногама... Децу су на брзину одвели у шуму... Ствар је била у томе што се власник виле Осип
Фјодорич Клочков, сувоњав, јектичави човек с упалим очима и шиљатим носом, извлачећи из џепа свеску и
искашљавајући се припремао да чита водвиљ који је сам саставио. Суштина његовог водвиља није
компликована, прошла би сваку цензуру и кратка је. Ево је. Чиновник Јасносердцев истрчи на сцену и
саопштава својој жени да ће им сад доћи у госте његов шеф, активни државни саветник Клешчов, коме се
свидела Лиза, кћи Јасносердцевих. После тога следи дуги монолог Јасносердцевих на тему: како је
пријатно бити генералов тает! „Сав је у звездама... сав у црвеним лампасима ... а ти седиш поред њега — и
то ти је доста! Ваш као да и сам, у ствари, ниси последњи точак у светској машини!" Тако сањарећи, будући
тает наједном примећује да у собама страшно смрди на печену гуску. Незгодно је кад се прими важан гост
да у собама смрди, и Јасносердцев почиње да приговара жени. Жена нададе дреку речима: „Теби се не
може угодити." Будући таст се хвата за главу и захтева да жена престане плаката, јер се шефови не
дочекују с уплаканим очима. „Лудо! Обриши сузе... мумијо, крвопијо, простакушо!" Жена добија хистерични
напад. Кћи изјављује да није у стању да живи с тако напраситим родитељима, и облачи се да оде из куће.
Завршава се тим што главки гост затиче на сцени доктора, где на мужевљеву главу ставља облоге,
управника рејонске полиције како саставља записник о ремећењу јавног реда и мира. И то је све. Ту је
придодат Лизин вереник Грански, правник, један од „нових" људи, који говори о принципима и, по свој
прилици, у водвиљу заступа позитивне принципе.
Клочков је читао и искоса бацао погледедавиди смеју ли се? На његово задовољство гости су сваки
час песницама покривали уста и згледали се.
— Но? Шта кажете? — завршивши читање, Клочков подиже поглед према публици. — Како је?
Одговарајући на то, најстарији од гостију, Митрофан Николајич Замазурин, сед и ћелав као месец,
подиже се и сузних очију загрли Клочкова.
— Хвала роёени — рече он — задовољство си нам причинио. Ти си то тако добро написао да си
нам сузе измамио. Дај да те још једном загрлим.
— Одлично! Изврсно! — умеша се Полумраков. — Таленат, истински таленат. Знаш ли шта,
брате? Напусти службу и пиши. Пиши и пиши. Срамно је закопавати у земљу таленат!
Зареёаше честитања, одушевљење, загрљаји... Послаше по руски шампањац.
Клочков се збуни, поцрвене и од бујице осећања поче да се врти око стола.
— Ја већ одавно осећам тај таленат у себи — поче он кашљући и машући рукама. — Готово од
самог детињства. Начин излагања ми је литераран, имам духа... познајем сцену, десет година сам се као
аматер бактао ... И шта ми још треба? Само да још мало порадим на том пољу, да још мало учим... и зашто
бих ја био гори од других?
— Доиста, да још мало учиш! — рече Замазурин. — То ти је тачно ... Само, ево шта, драги мој... Ти
ми опрости, али ја ћу истину ... Истина пре свега... Ту је код тебе приказан Клешчов, активни државни
саветник ... То је, пријатељу, незгодно... У суштини не мари, али је ипак, знаш, некако незгодно .. . Генерал,
па ово, па оно ... Остави се тога, брате! Још ће се онај наш наљутити, помислиће да ти на њега ... Увредиће
се старац... А ми од њега сем добричинства ... Махни се ти тога!
— То је истина — узнемири се Клочков. __
Мораћу да изменим... Свуда ћу ставити „ваше високородство... Или не, онако просто без титуле..
Само Клешчов.
— И још нешто — примети Полумраков. — То су, уосталом, ситнице, али је исто тако незгодно боде
очи... Тамо код тебе онај младожења Грански, каже Лизи, да ако њени родитељи не буду желели да се она
уда за њега, он ће против њихове воље. Оно, то, можда, и не смета... можда стварно има родитеље који су
свиње и тирани, али да се у наше време тако изрази... Можеш због тога испаштати!
— Да, мало је оштро — сложи се Замазурин. — Ти некако заташкај то место... Избаци и ону тираду
о томе како је пријатно бити шефов таст. Пријатно, а теби смешно ... Тиме се, брате, није шалити... Наш се
генерал такоёе сиромашном девојком оженио, а из овога испада да је ружно поступио? Ти тако мислиш?
Зар то није за њега увредљиво? Но, рецимо, седи он у позоришту и ово гледа... Зар је то њему пријатно? А
он је био на твојој страни кад сте ти и Салалејев тражили помоћ! „Он је, рекао је, болестан човек, њему је,
каже, новац потребнији него Салалејеву" ... Видиш?
— А ти ипак, признај, овде алудираш на њега! — намигну Буљагин.
— Ни помислио нисам! — рече Клочков. — Бог ме убио ако сам и на кога алудирао?
— Де, де, добро ... махни се, молим те! Он заиста воли да трчи за сукњама ... То си ти код њега
тачно уочио ... Само ти онога... шефа рејонске полиције изостави ... Није нужан... Избаци и Гранског...
Некакав јунак, враг би га знао чиме се бави, а говори све у некаквим ребусима... Да га ти макар осуёујеш, а
ти га, напротив, симпатишеш... Можда је он и добар човек, али враг би се ту снашао. Свашта се може
помислити . . .
— А знате ли ко је Јасносердцев? То је наш Јењакин ... На њега Клочков алудира ... Титуларни
саветник, вечито се туче са женом, и кћерком. То је он .. . Хвала, пријатељу. Тако му, ниткову, и треба. Да
се не би правио важан!
— Мада је, на пример, овај Јењакин ... — с уздахом рече Замазурин — шљам, пропалица, а ипак те
увек позива к себи. Настицу ти је крстио... Није лепо, Осипе! Избаци! Ја мислим... боље да се ти тога

махнет... Да се тим послом не бавиш... богами, одмах ће почети приче: ко, како .. . зашто ... Па ти после
неће бити драго.
— То је тачно ... — потврди Полумраков. — Несташлук, а из тога несташлука се може изродити
нешто што за десет година не может исправити... Без потребе то започињеш, Осипе. То и није твој посао ...
Да се петљаш меёу Гогоље и Крилове ... Они су стварно били учени. А какво си ти образовање стекао?
Једва видљиви црвић! Тебе свака мува може да смрви... Остави се, брате! Ако наш сазна, онда ...
Остави се!
— Исцепај — шапну Буљагин. — Ми нећемо никоме рећи... Ако нас неко пита, ми ћемо казати како
си нам ти нешто читао, али ми нисмо разумели ...
— А зашто да причамо? Не треба причати — рече Замазурин. — Ако нас питају, е, онда нећемо
лагати ... Преча је кошуља од хаљине ... Ви лепо забрљајте, а онда ми да за вас вадимо кестење из ватре!
То ми је најгоре од свега! Ти си болестан, ти нећеш одговорити, али нас ће дограбити ... Не волим то,
богами.
— Мало тише, господе!... Неко иде ... Сакриј, Клочкове!
Клочков блед, брзо сакри свеску, почеша се по потиљку и замисли се.
— Да, то је истина ... — уздахну. — Почеће приче . .. различите ће се схватити. Можда чак у мом
водвиљу има нешто што ми не видимо, а други ће уочити ... Исцепаћу .. . А ви, браћо, молим вас, никоме не
причајте ...
Донесоше руски шампањац . .. Гости испише и разиёоше се ...
ИСПИТ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ (53)
— Наставник географије Галкин мене мрзи и верујте ми, ја данас код њега нећу положити испит —
говорио је, нервозно тарући руке и знојећи се, чиновник Х-тог поштанског одељења Јефим Захарич
Фендриков, сед, брадат човек с позамашном ћелом и приличним трбухом. — Нећу положити... То је јасно
као дан... А љути се на мене сасвим због ситница:
Долази једном мени на пошту с препоручении писмом, и навалио мимо осталог света да ја, знате,
најпре примим његово писмо, а затим она остала. А то не може... Иако је он, тамо, из образованог сталежа,
ипак, нека се придржава реда и чека. Ја сам му тада и рекао учтиво: „Чекајте, кажем, на ред, поштовани
господине!"
Он плану, и отада устаје против мене као Саул19 против Јехове. Сину мом, Јегорушки, даје јединице,
мени надева разна имена и шири их по граду.
Идем ја једном поред Кухтинове крчме, а он се појави с билијарским таком кроз прозор, и онако
пијан виче да сав трг одјекује:
— Погледајте, господо, ено иде поништена марка!
Наставник руског језика Пивомједов, који је заједно са Фендриковим стајао у предсобљу граёанске
школе и снисходљиво пушио цигарету, слеже раменима и умири га.
— Не узбућујте се! Код нас није било случала да такве, као ви, обарају на испиту. То је само
формалност!
Фендриков се умири, али не задуго. Кроз предсобље проёе Галкин, млад човек с ретком, као
очупаном брадицом, у ланеним панталонама и новом плавом фраку. Он строго погледа Фендрикова и оде
даље.
Затим се пронесе глас да иде инспектор. Фендриков се сав охлади и поче да чека с оним страхом
који је тако познат свим оптуженим кандидатима који први пут полажу испит. Кроз предсобље истрча на
улицу директор школе Хамов. За њим је журио у сусрет инспектору вероучитељ Змијежалов у камилавци и
с крстом на прсима. Тамо одјурише и остали наставници! Инспектор народних школа Ахахов гласно се
поздрави, изрази своје негодовање због прашине и уёе у школу. После пет минута почеше с испитима.
Испиташе два поповска сина који су полагали испит за сеоског учитеља. Један од њих положи, а
други паде. Овај што није положио, усекну се у црвену марамицу, постоја мало, промисли и оде. Испиташе и
два војника — добровољца треће класе. После тога куцну Фендриковљев час.
— Где ви служите? — упита га инспектор.
— Ја сам чиновник у овдашњој пошти, ваше благородство — одговори он и испрси се настојећи да
сакрије од публике дрхтање својих руку. — Одслужио сам двадесет једну годину, ваше благородство, а сада
се траже подаци ради предлога за унапреёење у звање чиновника четрнаесте трупе, и ради тога се и
усуёујем изаћи на испит за први наредни чин.
— Добро ... Пишите диктат.
Пивомједов устаде, накашља се и поче да диктира дубоким продорним гласом, трудећи се да
ухвати кандидата на речима које се не пишу онако како се изговарају.
Али ма колико се оштроуми Пивомједов упињао, дикат проёе срећно. Будући чиновник четрнаесте
трупе имао је мало грешака, иако је више водио рачуна о лепоти слова него о граматици.
Реч „изванредан" написао је без „н" — „изваредан", реч „боље" са „л", а речима „ново поприште"
19
Саул — први јеврејски цар. — (Прим. прев.)

изазвао је осмех на инспекторовом лицу, јер је написао: „ново подприште". Али све то нису трубе грешке.
— Писмени је задовољавајући — рече инспектор.
— Усуёујем се да ставим до знања вашем благородству — рече охрабрени Фендриков, погледајући
попреко свога душманина Галкина — усуёујем се да кажем да сам геометрију учио по књизи Давидова, а
делимично ме поучавао синовац Варсонофије, који је долазио о феријама из Тројице-Сергијевске, а такоёе
и Витанске богословије. И планиметрију сам учио, и стереометрију... Све како треба...
— Стереометрија се по програму не тражи.
— Не тражи се? А ја сам цели месец седео над њом ... Жалибоже! — уздахну Фендриков.
— Али да оставимо засад геометрију. Обратимо се науци коју ви, као поштански чиновник,
вероватно, волите. Јер географија је наука писмоноша.
Сви се наставници учтиво осмехнуше. Фендриков се није слагао да је географија наука писмоноша
(то нигде није било написано: ни у поштанским правилима ни у наредбама из округа), али из поштовања
рече: „Тако је." Он се нервозно накашља и престрављен поче да очекује питања. Његов непријатељ Галкин
наслони се на наслои од столице и, не гледајући у њега, запита га отегнуто.
— Е . . . реците ви мени, каква је државна управа у Турској?
— Па зна се каква .. . турска ...
— Хм!... турска... То је растегљив појам. Тамо је владавина уставна. А које притоке Ганга знате?
— Ја сам Смирновљеву географију учио и, извините, нисам је баш сасвим изучио ... А Ганг, то је
река која у Индији тече ... Та река тече у океан.
— Ја вас о томе не питам. Које притоке има Ганг? Не знате? А где тече Араке? Ни то не знате?
Чудно... У којој је губернији Житомир?
— Линија осамнаест, фах 121. Фендрикову изби по челу хладан зној. Он затрепта очима и тако
прогута пљувачку да је изгледало као да је прогутао свој језик:
— Као пред богом истинитим, ваше благородство — поче он да мрмља. — Чак и отац протојереј
могу потврдити. .. двадесет једну годину сам одслужио и сад, ето, баш то, које... Док сам жив, богу ћу се
молити .. .
— Добро, оставимо географију. А шта сте спремили из аритметике?
— Па ни аритметику нисам баш најбоље ... Чак и отац протојереј би вам могли потврдити.. . Вечно
ћу се за вас богу молити... Од саме Госпојине учим, учим и... никакве вајде. Остарио сам за умни рад ...
Будите тако милостиви, ваше благородство, задужите ме да се вечито за вас богу молим..
— Фендрикову на трепавицама засијаше сузе. — Одслужио сам часно и поштено... Постим и
причешћујем се сваке године ... То чак и отац протојереј могу потврдити... Будите великодушии, ваше
благородство.
— Дакле, ништа нисте спремили?
— Све сам спремао, али се ничега не сећам... Ускоро ће ми равно шездесет, ваше благородство, и
откуд ја могу с наукама да се носим. Будите милостиви!
— Већ је капу с кокардом наручио ... — рече протојереј Змијежалов и подсмехну се.
— Добро, де, идите! — рече инспектор.
Пола сата касније Фендриков је ишао с наставницима у Кухтинову крчму на чај, и ликовао је.
Лице му је сијало, из очију му зарила срећа, али непрестано чешкање по потиљку показивало је да
га је мучила некаква мисао.
— Жалибоже! — мрмљао је он. — Каква глупост с моје стране, молим вас!
— А шта то? — запита га Пивомједов.
— Зашто сам стереометрију учио кад је у програму нема? Читав сам се месец е њом, проклета да
је, знојио. Жалибоже!
РУСКИ УГАЉ (54)
(Истинита прича)
Једног красног априлског јутра руски le comte20 Тулупов путовао је немачким паробродом низ Рајну и
из доколице разговарао са „кобасичарем". Његов сабеседник, млади, сувоњави Немац, који је сав био
саздан од надмено учене физиономије, личног достојанства и круто уштирканог оковратника, представио му
се као рударски стручњак Артур Имбс, и упорно није скретао с теме руског каменог угља, о којој су почели
да разговарају, а која је грофу већ додијала.
— Судбина нашег угља је веома жалосна — рече, измеёу осталог, гроф, с уздахом ученог
познаваоца. — Ви не можете ни замислити: Петроград и Москва живе на енглеском угљу, Русија своје пећи
ложи раскошним исконским шумама, „док се меёутим, у недрима нашег југа крију неисцрпна богатства".
Имбс тужно одмахну главом, љутито се накашља и затражи карту Русије.
Кад је лакеј донео карту, гроф повуче ноктом малог прста дуж обале Азовског мора, истим ноктом
Загребе поред Харкова и рече:
— Ево овде ... уопште ... Схватате! Читав југ!
20
Гроф (франц.).

Имбс је желео да му се одреёеније покажу места где су налазишта нашег угља, али гроф није рекао
ништа одреёено; он је без реда куцкао својим ноктом по целој Русији и једном се чак, желећи да покаже
Донску облаsт, богату угљем, дотакао ставропољске губерније. Руски гроф је, по свој прилици, слабо знао
географију своје отаџбине. Страшно се зачудио и чак на лицу показао неверицу, када му је Имбс рекао да у
Русији постоје Карпатске планине.
— Ја, знате, имам у Донској области имање — рече гроф. — Осам хиљада десетина земље. Дивно
имање! Угља у њему има, замислите. .. ето eine zahllose…eineoceanische Menge.21 Милиони су закопани у
земљи . . . пропадају ... Одавно сањам о томе да се позабавим тим проблемом. .. Транши прилику. А у нас у
Русији нема стручњака. Потпуна је оскудица у људима!
Повели су разговор о стручњацима уопште. Говорили су много и дуго . . . Завршило се на томе што
је гроф одједном скочио као опарен, лупио се по челу и рекао:
— Знате шта? Много ми је мило што сам се срео с вама. Хоћете ли доћи на моје имање? А? Шта
можете да радите овде, у Немачкој? Овде и без вас има много учених Немаца, а код мене ћете обавити
посао. И то какав посао! Хоћете ли? Пристаните што пре!
Имбс се намрштио, прошетао с краја на крај кабине и, потто је размислио о предлогу и одмерио га,
пристаде.
Гроф му је стегну о руку и наручио шампањац.
— Е сад сам спокојан — рече. — Ја ћу имати угља.
Недељу дана касније Имбс је већ путовао у Русију натоварен књигама, цртежима и надом, с не баш
алтруистичким мислима о руским рубљама. У Москви му је гроф дао двеста рубаља, адресу имања и
наредио му да отпутује на југ.
— Путујте и почните ... Ја ћу, вероватно, на јесен доћи. Пишите како је и шта је.. .
Кад је стигао на имање Тулупова, Имбс се настанио у споредној згради и почео да се бави
„снабдевањем Русије угљем". После три недеље послао је грофу прво писмо. „Ја сам већ испитао угаљ у
вашој земљи", писао је после дугог, бојажљивог увода, „и нашао да га није вредно дирати због његовог
лошег квалитета. Поред квалитета угља запрепашћује ме, исто тако, и потпуно одсуство потражње. Ваш
сусед, власник рудника Аљапов, има припремљено петнаест милиона пудова, а, меёутим, нема никога ко
би дао макар по копејку за пуд. Доњецка пруга, која пролази преко вашег имања, саграёена је специјално за
превоз каменог угља, а њоме, откад постоји, није превезен још ни један пуд. Требало би бити непоштен или
сувише лакомислен па вам пружити макар трунчицу наде на успех. Усудићу се још да додам да је ваше
имање до те мере упропашћено и запуштено да ваёење угља или увоёење било каквих новаторија
представља праву раскош." На крају крајева, Немац је молио грофа да га препоручи другим руским „Fursten
oderGrafen"22 и да му пошаље „ein wenig"23 за повратак у Немачку. У очекивању милостивог одговора Имбс
се почео бавити пецањем караша и ловом препелица на свиралу.
Одговор на ово писмо није добио Имбс, већ управник имања, Пољак Ђержински. „А Немцу реците
да он ништа под милим богом не разуме", писао је гроф у пост скриптуму. „Ја сам показивао његово писмо
једном рударском инжењеру (тајном саветнику Млејеву) и оно је изазвало смех. Уосталом, ја га не држим.
Нека га, нека иде. А новаца за пут он има. Ја сам му дао 200 рубаља. Ако је за пут потрошио 50, опет му
остаје 150 рубаља. Кад је чуо за тај одговор, Имбс се страховито уплашио. Сео је и својим немачким
расплинутим рукописом исписао два листа. Молио је грофа да буде великодушан и да му опрости што је у
свои првом писму сакрио од њега многе „веома важне ствари". Са сузама у очима и грижом савести, он је
писао да је новац, који му је остао после пута од Москве био неопрезан да изгуби картајући се са
Ђержинским. „Касније сам од њега на картама добио 250 рубаља, али ми их он неда, иако сам му исплатио
све што сам изгубио, па се зато усуёујем да се ослоним на вашу моћ. Приморајте поштованог господина
Ђержинског да ми исплати бар половину, како бих могао да одем из Русије и џабе не једем ваш хлеб."
Много је воде протекло рекама и много је караша и препелица уловио Имбс док је добио одговор на то
друго писмо. Крајем јула дошао је једном у његову собу Пољак, сео на кревет и почео наглас да се присећа
свих псовки које постоје на немачком језику.
— Чудо једно какав је магарац тај гроф — рече лупајући капом о крај стола. — Пише ми да ових
дана путује у Италију, а у вези с вама не даје ми никаква упутства. Куд да вас денем? Да вас мезетим уз
вотку? Ког врага му је требао тај угаљ? Њему угаљ треба као мени ваша њушка, ёаво га однео! А и ви сте
ми цвећка, нема шта? Глупи, презасићени размаженко свашта вам напричао из досаде, а ви му поверовали!
— Гроф путује у Италију? — зачудио се Имбс, побледевши. — А је ли ми послао новаца? Није?! А
како ћу ја отићи одавде? Па ја ни копејке немам!... Чујте, поштовани господине Ђержински ... Ако већ не
можете да ми платите оно што ми дугујете, хоћете ли можда да купите моје књиге и цртеже? У Русији их
можете продати по скупе паре.
— У Русији нису потребив ваше књиге и цртежи.
Имбс је сео и замислио се. Док је Пољак изливао свој јед, Немац је решавао свој горући животни
проблем и осећао свим својим чулима како у том моменту у њему све ври. Омршавио је, пропао и израз
21
Небројена ... океанска маса (нем.).
22
Кнезовима или грофовима (нем.).
23
Нешто мало (нем.).

надмене учености на лицу уступио је место изразу бола, безнадежности ... Сазнање да је безизлазно
заробљен далеко од таласа Рајне и свој их другова рудара, натеривало му је сузе... Увече би седео крај
прозора и гледао у месец... Унаоколо је била тишина. Негде у даљини свируцкала је хармоника и цвилела
жалостива руска песма. Ти звуци су уједали за срце Имбса.. . Обузела га је таква туга за отаџбином да се,
без икакве пристрасности, може рећи да би дао живот само да се те ноћи наёе код куће...
„И овде исти месец сија, и тамо сија, а каква разлика!" мислио је он.
Читаве ноћи туга је морила Имбса. Пред свануће више није могао подносити тугу и одлучио је да
иде. Пошто је спаковао своје „у Русији непотребне" књиге и цртеже у завежљај, наште срце је попио воду и
тачно у четири сата изјутра кренуо пешице према северу. Одлучио је да иде баш у Харков, који је још
недавно гроф загребао својим ружичастим ноктом. Надао се да ће у Харкову срести Немце који би му могли
дати новаца за пут.
— Уз пут су ми, док сам спавао, украли чизме с ногу — причао је Имбс својим пријатељима месец
дана касније седећи у оном истом пароброду. — То је „руско поштење". Али, на крају крајева, дужан сам да
будем правичан; од Славјанска до Харкова кондуктер ме је превезао за четрдесет копејки, новац који сам
добио за моју лулу од морске пене. То није поштено, али је зато врло јефтино!
ХИРУРГИЈА (55)
Самоуправна болница. У одсуству лекара, који је отишао да се жени, болеснике прима лекарски
помоћник Курјатин, дебео човек од својих четрдесет година, у изношеној платненој блузи и излизаним
панталонама од трикоа. На лицу му израз осећања дужности и задовољства. Измеёу кажипрста и средњег
прста леве руке — цигарета, која шири смрад.
У ординацију улази црквењак Вонмигласов, висок, темељан старац у мркој мантији, опасан широким
кожним појасом. На десном полузатвореном оку има белу мрену, на носу брадавицу која је издалека налик
на велику муву. Црквењак један тренутак тражи икону и, кад је није нашао, крсти се према флаши с
раствором карбола, затим вади из црвене марамице поскурицу, поклони се и ставља је пред лекарског
помоћника.
— А-а-а, моје поштовање! — зева помоћник. — Због чега сте изволели доћи?
— Срећна вам света недеља, Сергије Кузмичу... Доёох вашој милости. Лепо је и тачно, да простите,
речено у псалтиру: „Пиће моје с плачем мешах." Седнем прекјуче с мојом бабом да пијем чај и ... не дај
боже, ни капљице, ни мрвице, просто да летнем и издахнем ... Сркнем мало ... и не могу да издржим! А не
само у самом зубу, већ и цела ова страна. . . Само сева и штрецка! Заболи и уво, да простит, као да је у
њему ексер или неки други предмет: само сева, сева! Сагрешисмо и учинисмо безакоње... Јер срамним
гресима окаљах душу своју и у лењости живот свој проведох . .. Због грехова је то, Сергије Кузмичу, због
грехова.. . Отац попа ме кори после литургије: „Омутавио си, Јефиме, и уњкаш. Певаш, а ништа се не
разуме." А какво ми је, помислите и сами, то појање, кад не могу да отворим уста, све отекло, да простите, и
целу ноћ нисам спавао...
— М-да ... Седите . . . Отворите уста! Вонмигласов седе и отвори уста.
Курјатин се мршти, гледа у уста, и меёу зубима, пожутелим од година и дувана, угледа један
украшен црном шупљином.
— Отац и ёакон су рекли да привијам ракију с реном ... није помогло. Гликерија Анисимовна, нека
им бог да здравље, дали су ми да носим око руке узицу из Свете Горе и рекли су да топлим млеком
испирам зуб, а ја сам, право да кажем, метнуо узицу, а што се тиче млека, нисам послушао: бојим се бога,
пост је . . .
— Предрасуда ... (Пауза.) Треба га извадити, Јефиме Михејичу.
— Ви боље знате, Сергије Кузмичу. Зато сте школу учили да ове отвари разумете онако како је,
шта треба вадити, а шта капљицама или неким другим ... Зато сте ви, добротвори, и постављени, нека вам
бог да здравља, да се ми за вас дан и ноћ молимо, оци роёени ... до гроба ...
— Ситнице... — изиграва помоћник скромност, прилази орману и претура по инструментима.
— Хирургија је ситница... Ту ти је све навика, чврстина руке ... Док пљунеш . . . Ето прекјуче, као и
ви, дошао у болницу спахија Александар Иванич Египатски ... такоёе због зуба ... Образован човек, за све
се распитује, у све се удубљује; како и зашто .. . Рукује се и назива по имену ... Живео је седам година у
Петрограду, све професоре универзитета обишао ... Дуго смо ми с њим овде ... Преклиње ме Христом
богом: извадите ми га, Сергије Кузмичу! Зашто да га не извадим? То се може. Само ту треба разумети
ствар, без разумевања нема ништа ... Има разних зуба. Један вадиш клештима, други „козјом ножицом",
трећи кључем... Како коме..-
Помоћник узима „козју ножицу", гледа је упитно један минут, затим је оставља и узима клешта.
— Де, отворите мало више уста ... — говори он и придази црквењаку с клештима. — Сад ћемо ми
њега ... зачас ... док пљунеш ... Само да расечем десни... да начиним тракцију по вертикалној оси и готово ...
(реже десни) и готово ...
— О, добротвори наши... Нама будалама ни на крај памети, а вас је господ прославио ...
— Не филозофирајте, сад су вам уста отворена... Овај се лако може извадити, али има и таквих од
којих је остала само шкрботина. Овај је готов ... док пљунеш... (намешта клешта). Станите, не мичите се ...
Седите мирно ... За трен ока ... (прави тракцију). Главно је да га што дубље захватим (вуче)... да се круница

не сломи ...
— Ах, оци наши ... Мајко пресвета ... Ввв ...
— Није баш ... није лако ... како да га? Не хватајте рукама! Пустите руке! (Буче.) Сад ће... Ево, ево
... није то баш лака ствар ...
— Родитељи ... старатељи ... (јауче). Анёели, јао-јао ... Ама чупај га, чупај! Зашто вучеш пет
година?
— Е, то није проста ствар ... то ти је хирургија... Не може то одједаред ... Ево ... ево ...
Вонмигласов диже колена до лаката, мрда прстима, буљи очи, испрекидано дише... На поцрвенелом
лицу избија зној, у очима сузе... Курјатин стење, тапка пред црквењаком и вуче... Пролази мучно пола
минута ... и клешта се оклизну са зуба. Црквењак скаче и трпа прсте у уста. У устима налази зуб на старом
месту.
— Зар се тако вуче! — говори он плачним и истовремено подсмешљивим гласом. — Дабогда тебе
тако вукли на оном свету. Хвала лепо! Кад не умеш да вадиш, онда немој ни да почињеш... Ништа не би.. .
Не видим . ..
— А ти, што хваташ рукама? — љути се болничар. — Ја вучем, а ти ми руку гураш и говорит разне
глупости .. . Будало!
— Сам си будала!
— Ти мислиш, гејаче, да је лако зуб извадити? Пробај само! Није то да се попнеш на звонару и да
звониш у звоно! (Подражава.) „Не умет, не умеш!" Ти ћеш да ме учиш! Гле, ти ... Вадио сам зуб ...
господину Египатском, Александру Иваничу, а он ништа, ни речи. Финији човек од тебе, па не хвата рукама..
. Седи! Седи, кад ти кажем!
— Ништа не видим... Пусти да дахнем душом ... Ох! (Седне.) Само не вуци, него вади ... Одмах!
— Учи пиле коку! Боже, боже, ала је ово необразован свет! Живи са таквима, па ћеш
пошашавити!... Отвори уста ... (намешта клешта). Хирургија, брате, није мала ... Није то певати за
певницом... (прави тракцију). Не мрдај ... То ти је неки стари зуб, пустио дубоко корен... (вуче). Не мичи ...
тако ... тако ... не мичи се ... тако ... тако... (чује се неко крцкање). Знао сам да ће тако бити.
Вонмигласов седи тренутак непомично, као без свести... Ошамућен је... Очи му тупо гледају у даљину, на
бледом лицу зној ...
— Требао сам „козју ножицу" ... — мрмља болничар. — Види ти невоље!
Кад доёе к себи, црквењак стрпа прете у уста и наместо оболелог зуба наёе два оштра окрњка.
— Ђаволи шугави ... — виче он. — Ко вас постави овде, Ироди једни, за нашу несрећу!
— Само ти псуј! ... — мрмља болничар остављајући клешта у орман. — Глупаче... Мало си ти
батина појео у богословији! Господин Египатски, Александар Иванич, живео је седам година у Петрограду ...
Образовање ... Само одело кошта сто рубаља... И он није псовао! А каква си ти зверка? Неће ти бити
ништа, нећеш црћи!
Црквењак узима са стола своју поскурицу и, држећи се руком за образ, одлази кући...
НЕВИЂЕНЕ СУЗЕ (56)
(Прича)
— Сад, господо, не би било лоше вечерати — рече командант гарнизона Ребротјосов, висок и
танак као телеграфски стуб, излазећи из клуба једне мрачне августовске ноћи. — У бољим градовима, на
пример, у Саратову, у клубовима се увек може добити вечера, а код нас, у нашем смрдљивом Червјанску,
осим вотке и чаја с мувама, ни мрвице, ничега не можеш добити. А ништа није горе него ако пијеш, а немаш
шта да презалогајиш.
— Да, сад не би било лоше нешто онако ... — сложно се инспектор духовне школе Иван Иванич
Двојеточијев, умотавајући се, због ветра, у риёи капут. — Сад је два сата и кафане су затворене, а не би
било лоше мало харинги, печуркица или нешто слично томе, знате ...
Инспектор је прошарао прстима по ваздуху и изразом лица представио неко веома укусно јело, тако
да су се облизивали сви који су му гледали у лице. Друштванце се зауставило и почело да размишља.
Мислио је, мислио, и ништа што би се могло појести, није смислио. Морали су се ограничити само на
маштање.
— Ала сам јуче јео добру ћурку код Голопјоеова! — уздахну помоћник шефа среске полиције
Пружина-Пружински. — Кад смо већ на томе... јесте ли ви, господо, некад били у Варшави? Тамо раде
овако... Узимају обичне караше, живе, док се још копрцају, па с њима у млеко ... Они, гадови, тако пливају
цео дан у млеку, па кад их после на врелом тигању у милераму испрже, онда ти, братац
мој, нису потребни твоји ананаси! Богами. . . Нарочито ако попијеш чашицу-две, једеш и не осећаш ... У
некаквом си трансу ... да умреш од самог мириса.
— Па ако је са киселим краставчићима — додаде Ребротјосов најискреније. — Кад смо били
стационирани у Пољској, дешавало се да тих прженица одједном стрпаш у себе око двеста комада. . .
Наслажеш их пун тањир, попаприш, поспеш мироёијом и першуном и... немам речи!
Ребротјосов одједном застаде и замисли се. Сетио се чорбе од кечиге коју је јео 1856. године у
манастиру Св. Тројице. Осетио је тако јак и пријатан укус од самог сећања да му је одједном замирисала
риба, па је несвесно почео да жваће и није ни осетио како су му се каљаче напуниле блатом.

— Не, не могу! — рече — Не могу више да издржим. Идем кући да утолим глад. Знате шта, господо,
хајте и ви к мени! Богами! Попићемо по чашицу и мезнућемо оно што је бог дао. Краставчића, кобасице... па
самовар ... А? Мезнућемо, поразговараћемо о овој напасти, сетићемо се старих времена... Жена спава, али
је ми нећемо будити ... Тихо ћемо ... Хајдемо!
Није потребно ни описивати одушевљење с којим је прихваћен његов позив. Рећи ћу вам само да
никада Ребротјосов није имао толико искрених пријатеља као те ноћи.
— Уши ћу ти ишчупати! — рече командант посилном, уводећи госте у мрачно предсобље. -Хиљаду
пута сам ти говорио, вуцибатино, да, кад спаваш у предсобљу, увек пушиш с миришљавим папиром! Иди,
будало, пристави самовар и реци Ирини да она овај .. . донесе из подрума краставаца и роткве ... И очисти
харинге ... Насецкај црног лука и поспи мироёијом онако .. . знаш, и кромпира исеци на кришке... И цвекле
такоёе. . . Све то са сирћетом и зејтином, знаш, стави и слачице. Одозго ћеш посути алевом паприком.. .
Гарнирунг, једном речју . . . Разумеш?
Ребротјосов показа прстима како све то треба промешати и мимиком додаде уз гарнир оно што није
могао да изрази речима.. . Гости свукоше каљаче и уёоше у мрачну трпезарију. Газда кресну шибицу,
засмрде сумпор и осветлите се зидови украшени додацима „Њиве", сликама Венеције, и два портрета:
писца Лажечникова и некаквог генерала запањених очију.
— Одмах ћемо ... — поче да шапуће домаћин, тихо расклапајући сто. — Изнећу на сто, па ћемо
сести... Моја Маша се данас нешто добро не осећа, па изволите ... Нека женска болеет ... Доктор Гусин каже
да јој је то од посне хране ... Врло вероватно! „Душице, кажем јој ја, није ствар у храни! Није важно шта у
уста улази већ шта из њих излази, кажем... Поено једеш, кажем јој ја, а једиш се по старом... Зашто да своје
тело мучиш, боље, кажем јој, да се не жестиш, да не изговараш речи ..." Неће ни да чује! „Од детињства
смо, каже, ми навикнути."
Уёе посилни и, истегнувши врат, шапну домаћину нешто на уво. Ребротјосов подиже обрве...
— М-да ... — промумла. — Хм, таако значи ... То су, меёутим, ситнице... Одмах ћу ја, за минут ...
Маша је, знате, због послуге закључала подрум и ормане и узела кључеве. Треба да одем и узмем.
Ребротјосов поёе на прстима, тихо отвори врата и уёе код жене ... Његова жена је спавала.
— Машењка! — рече он, опрезно прилазећи кревету. — Пробуди се, Машуња, на секунд!
— Ко је? Ти си? Шта ћеш?
— Ја, Машењка, ево због чега... Дај, анёелче, кључеве и не узнемиравај се. Само ти спавај ... Сам
ћу ја око њих.. . Даћу им по краставчић и ништа више нећу трошити. . . Убио ме бог. Двојеточијев знаш,
Пружина-Пружински и још неки ... Све дивни људи .. . цењени у друштву ... Пружински чак има орден
Владимира четвртог етепена ... Он тебе тако поштује.
— А где си се ти тако нацугао?
— Де, ето, ти се већ љутиш ... Каква си ... Даћу им по краставчић и квит ... И отићи ће... Сам ћу
се снаћи, а тебе нећемо узнемирити... Само ти лези, луткице. Па, како се осећаш? Је ли био Гусин док
мене није било ту? Ево, чак ћу ти и ручицу пољубити... А сви те тако поштују ... Двојеточијев је побожан
човек, знаш.. . Пружина, благајник, такоёе. Сви су они према теби тако ... „Марија, кажу, Петровна, то, кажу,
није жена, већ нешто несхватљиво ... звезда водиља нашег среза".
— Лези! Доста си измишљао? Нацуга се тамо у клубу са својим пајташима, па се после не смирује
целе ноћи! Није те срамота! Имаш децу!
— Ја... имам децу, а ли ти се не једи, Мањечка, не жалости се ... Ја тебе ценим и волим... И децу
ћу, даће бог, извести на пут. Ето, Мићу ћу дати у гимназију. Утолико пре што не могу да их отерам ...
Незгодно ми је ... Свратили су и затражили да једу. „Дајте нам, кажу, да заложимо" ... Двојеточијев,
Пружина—Пружински . .. Тако симпатични људи... Тебе разумеју и воле те. Да им дам по краставчић и по
чашицу и нека иду с милим богом ... Све ћу ја то сам уредити ...
— Казна божја! Јеси ли пошашавио? Шта ти је? Какви гости у ово доба? Није их срамота, ёаволе
дроњаве, да ноћу људе узнемиравају! Где је то било да се ноћу иде у госте? Јели им крчма ово, шта ли је?
Бићу будала ако дам кључеве! Нека се испавају, па сутра нека доёу!
— Хм. . . Требало је тако да кажем, па се не бих пред тобом понижавао ... Испада, значи, да ти
ниси мој животни друг ни утешитељка свога мужа, како је речено у Светом писму, него, не пристоји се да се
изразим .. . змија била, змија и остала. . .
— А хоћеш још и да псујеш, пакосниче! Супруга се придиже, и командант почеша образ па настави:
— Мерси.. . Истина је оно што сам читао у једном часопису: „Пред светом је анёео, а не жена, код
куће с мужем — сотона" .. . Истинска истина. . . Сотона си била и јеси сотона . ..
— Даћу ја теби!
— Туци, туци ... Удри јединог мужа! Хајде, на коленима те молим ... Преклињем ... Мањечка
Анёеле! Злицо, не брукај ме пред светом! Варварко ниједна, докле ли ћеш ме мучити? Туци ... Удри . Мерси
... Преклињем те, најзад.
Дуго су се тако супрузи разговарали.. . Ребротјосов је падао на колена, два пута плакао, грдио и
сваки час чешкао образ . . . Свршило се на томе што се супруга дигла, пљунула и рекла.
— Видим да мојим мукама неће бити краја! Дај ми моју хаљину са столице, Турчине!
Ребротјосов јој пажљиво додаде хаљину и загладивши косу поёе гостима. Гости су стајали пред
генераловом сликом, гледали његове запањене очи и решавали проблем: ко је старији — генерал или

писац Лажечников? Двојеточијев је држао страну Лажечникову, позивајући се на бесмртност, док је

Пружински говорио:
— Он је, рецимо, добар писац, нема спора ... пише и смешно и жалостиво, а пошаљи га у рат ни с
четом се неће снаћи; а генералу и корпус да даш, то за њега није ништа.
— Моја Маша ће одмах... — уёе домаћин и прекиде дискусију истог момента ...
— Ми вас стварно узнемиравамо ... Фјодоре Акимичу, шта вам је са образом? Драги мој, па ви и
под оком имате модрицу! Где сте се то почастили?
— Образ? Где је образ? — збунио се домаћин. — Ах, да! Прикрадам се ја малопре Мањечки, хоћу
да је уплатим, па ти се звекнем у мраку о кревет! Ха-ха ... Али ето и Мањечке ... Како си ми то разбарушена,
Мањушка? Права правцата Лујза Мише л!
У трпезарију уёе Марија Петровна, рашчупана, сањива, али весела и сва сија.
— Баш је то симпатично од вас што сте свратили! — поче она да говори. — Кад већ дању не
долазите, хвала мужу што вас је бар по ноћи довукао. Славам малопре и чујем гласове ... Ко би то могао
бити? Мислим... Феёа је од мене захтевао да лежим, да не излазим, али ја нисам могла да издржим ...
Супруга отрча у кухињу и отпоче вечера.
— Лепо је бити ожењен! — уздисао је Пружина-Пружински, излазећи сат касније из командантове
куће са друштвом. — И једеш над год хоћеш, и пијеш кад год хоћеш... Знаш да постоји биће које те воли.
.. Па ти и на клавиру одсвира нешто тако ... Срећан је Ребротјосов!
Двојеточијев је ћутао. Уздисао је и размишљао. Кад је дошао кући, док се свлачио, тако је гласно
уздисао да је пробудио своју жену.
— Не лупај ногом, кладо једна! — рече жена. — Не дат ми да спавам! Нацуга се у клубу, па после
буку прави безобразник!
— Ти ништа друго и не знаш осим да грдиш! — уздахну инспектор. — А да је само да видиш како
живе Ребротјосови! Гледаш па те обузму осећања и просто ти се плаче. Само сам ја тако несрећан да имам
тебе вештицу. Помери се! Инспектор се покри јорганом и, жалећи се у мислима на своју судбину, заспа.
КАМЕЛЕОН (57)
Преко пијаце иде полицијски надзорник Очумелов у новом пшњелу и с малим завежљајем у руци.
За њим корача риёи полицајац и носи решето пуно заплењеног огрозда. Наоколо тишина... На пијаци ни
живе душе ... Отворена врата радњи и крчми зуре на овај божји свет тужно, као гладне чељусти. Око љих
нема чак ни просјака.
— А, ти 'оћеш да једеш, проклетињо једна! — зачу одједном Очумелов. — Држ' те га, људи! У
данашње време уједање је забрањено! Држ' га! Уа-а!
Чује се псеће скичање. Очумелов се осврне и угледа: из дрваре трговца Пичугина, подскакујући на
три ноге и осврћући се, бежи псето. За њим јури човек у уштирканој платеној кошуљи и раскопчаном
прслуку. Он трчи за њим и, сав повијен напред, пада на земљу и хвата пса за задње ноге. Опет се чује
псеће скичање и повик: „Држ'те га." Из радњи се помаљају сањива лица и убрзо се код дрваре, скупља
гомила света као да је из земље израсла.
— Изгледа неки перед, ваше благородство!... — рече полицајац.
Очумелов се окрену полулево и поёе гомили. Крај самих врата дрваре виде да стоји поменути
човек, у раскопчаном прслуку и, подигавши увис десну руку, показуј е гомили окрвављевни прет. На
његовом полупијаном лицу као да је написано: „Платићеш ти мени, хуљо!" — аи сам прет изгледа као
знамење победе. У том човеку Очумелов познаде јувелира Хрјукина. А у средини гомиле, дрхтећи целим
телом, чучи раскречених предњих ногу и виновник скандала — бео, млад хрт, шиљате њушке и са жутом
пегом на леёима. У његовим сузним очима види се израз туге и смртног страха.
— Шта је то овде? — упита Очумелов упадајући у гомилу. — Зашто је овде? Зашто си ти тај прст?
,.. Ко је викао?
— Идем ја, ваше благородство, и никог не дирам... — почиње Хрјукин, искашљавајући се у песницу
— због дрва, знате, са Митричем, кад одједном овај гад, ни пет ни шест, па мене за прет!... Ви извините,
али ја сам човек радник... Радим ситне ствари. Нека ми се плати, јер ја овим прстом можда нећу моћи
недељу дана ни да макнем ... Тога, ваше благородство, нема у закону да човек од сваког живинчета страда
... Ако свако почне да уједа, онда је боље да човек не живи на овом свету . . .
— Хм!.. . Добро, де .. . — вели строго Очумелов, накашљавајући се и мрштећи обрве. — Добро
... Чије је то псето? Ја то нећу тако оставите! Показаћу ја вама за то пуштање паса! Време је већ да
обратимо пажњу на ту господу која не желе да се покоравају прописима! Кад га ребнем новчаном казном,
ниткова, упамтиће он мени шта значи псето и остале животиње-скитнице! Научићу ја њега памети! Јел
дирине — обрати се надзорник полицајцу — одмах да дознаш чије је псето и сачиниш записник! А псето
треба убити! И то одмах! Сигурно је бесно . . . Чије је ово псето, питам ја вас?
— То је, изгледа, генерала Жигалова — рече неко из гомиле.
— Генерала Жигалова? Хм... скини ми, Јелдирине, шињел.. Страшно је врућина! Мора бити пред
кишу ... Само једно не могу да разумем ... како је могло да те уједе? — обраћа се Очумелов Хрјукину. —
Откуд ће оно да досегне до твог прста? Ово је мало куче, а ти, гле, каква си људина! Мора да си прет
огребао, а онда ти је пало на ум да нас лажеш. Јер ти си позната сорта! Знам ја вас, сотоне једне!

— Он му је, ваше благородство, цигаретом њушку опекао, ради смејурије, а оно, не буди лењо, него
ћап за прет . . . Глуп и свадљив човек ваше благородство!
— Лажеш, Ћоро! Кад ниси видео, што онда лажеш? Њихово благородство је паметан господин и
зна ко лаже, а ко истину говори, као на исповести... Он има у закону написано . .. Сада смо сви једнаки
... И ја имам брата у жандармерији ... ако желите да знате.
— Без приче!
— Не, ово није генералово... — рече мудро полицајац. — Не држи генерал овакве. Он држи
већином птичаре.. .
— Знаш ли сигурно?
— Сигурно, ваше благородство . . .
— И ја то знам. Генерал има псе скупоцене расе, а ово... ёаво би га знао шта је! Нит' му је длака
лепа, нит' њушка... једном речју не вреди ни луле дувана... Зар такве псе да он држи?! Где вам је памет?
Да се наёе у Петрограду или Москви овакво псето, знате ли шта би било? Тамо не би ни погледали у закон,
него тренутно... камен о врат! Ти си, Хрјукине, страдао, па немој ту ствар тако да остављаш.. . Треба их
научити памети! Време је ...
— А можда је генералово... — гласно размишља полицајац. — На челу му ништа не пише... Ономад
сам у његовом дворишту видео овакво једно.
— Па наравне да је генералско! — рече глас из гомиле.
— Хм!... Огрни ми, брате Јелдирине шињел ... Нешто је захладнело ... Јежим се .... Одвешћеш пса
генералу и тамо ћеш питати. Казаћеш да сам га ја нашао и послао ... И реци да га не пушта на улицу ...
Псето је можда скупо, а ако му свака свиња буде пекла цигаретом њушку, МОЖЕ пас да крепа. Јер пас
ти је живинче нежно ... А ти, будало, спусти ту руку! Немој да нам показујеш.. -тај свој глупачки прст! Сам
си крив!...
— Ево иде генералов кувар, њега ћемо питати. . . Еј, Прохоре! Доёи, брате, овамо! Погледај ово
псето... Је ли ваше?
— Ваш си погодио! Оваквих никада нисмо имали!
— Ама не треба ни питати — рече Очумелов. — То је, очевидно, неко псето луталица! Шта има ту
да се прича ... Кад вам ја кажем да је луталица, Треба га убити, и тачка!
— То није наше — наставља Прохор — него генераловог брата што је ономад допутовао. Наш го-
сподин не воли хртове. То њихов брат воли . ..
— А зар је њихов брат допутовао? Владимир Иванич? — пита Очумелов, а лице му озари усхићен
осмех. — Гле ти, молим те! А ја нисам ни знао. Допутовали у госте? А!
— У госте ...
— Види ти, молим те ... Зажелели се брата ... А ја нисам ни знао! Дакле, ово је њихово псетанце?
Ваш ми је мило ... Узми га ... Лепо псетанце ... Живахно .. . Па овога хам за прет! Ха-ха-ха ... Де, шта ти је,
шта дрхтиш! Ррр ... Ррр ... љути се, обешењак ... куца мала ...
Прохор ваби пса и одлази с њим са дрваре... Свет се смеје Хрјукину.
— Пашћеш ти мени шака! — прети му Очумелов, увија се у шињел и наставља свој пут по пијаци.
СА ЗЛА НА ГОРЕ (58)
Код хоровоёе саборне цркве Градусова седео је адвокат Каљакин и, окрећући у рукама позив од
примирителног судијена име Градусова, говорив је:
— Ма шта рекли, Доситеје Петровичу, ипак сте криви. Ја поштујем и ценим ваше расположење, али
ипак, на своју велику жалост, морам вам рећи да ви нисте били у праву. Да, нисте у праву. Ви сте увредили
мога клијента Деревјашкина ... Дакле, зашто сте га увредили?
Ко га је, до ёавола, вреёао? — узрујавао се Градусов, стасит старац с ниским челом које не обећава
много, густих обрва, и са металном значком у рупици од капута. — Ја сам му само очитао моралну лекцију,
и ништа више! Будале треба учити! Ако будале не учимо, онда никакве вајде од њих.
— Али, Доситеје Петровичу, ви му нисте очитали лекцију. Ви сте га, као што изјављује он у својој
тужби, јавно напали, назвали га магарцем, покварењаком и слично томе... и чак сте једном руку дигли, као
желећи да му нанесете увреду и делом.
— Како да га човек не удари када је то заслужио? Не разумам!
— Али схватите једном да ви на то немате права!
— Ја немам права? Е онда да извините... Причајте ви то неком другом, а мени, молим лепо, не
солите памет. Он је после онога, кад су га из архијерејског хора главачке избацили, остао у моме хору десет
година. Ја сам његов добротвор, ако желите знати. А ако се љути што сам га из хора истерао, сам је крив.
Ја сам га због његове филозофије истерао. Филозофирати може само образован човек који је свршио
студије, а ти, кад си будала и немаш ништа у глави, онда седи у свои ћошку и ћути ... Ћути и слушај шта
паметни причају, а он, звекан један, понекад једва чека моменат да избаци неку своју глупост. Држи се
проба, или се служи служба, а он о Бизмарку и о разним тамо неким Гледстонима. Замислите, претплатио
се, хуља једна, на новине! А колико сам га пута због руско-турског рата по лабрњи млатнуо, ни замислити
не можете! Ту треба певати, а он се нагне тенорима на уво, па распали да прича о томе како су наши
динамитом разнели турску оклопњачу „Луфти-Џелил" . .. Зар је то ред? Оно, дабоме, лепо је то што су наши

победили, али из тога не излази да не треба певати. .. Разговарај после службе. Једном речи, свиња.
— Према томе, ви сте га и пре вреёали!
— Пре се није ни вреёао. Осећао је да ја то због њега чиним, разумевао је!... Знао је да је грех
старијима и добротворима противречити, а чим је ступио у полицију за практиканта — е, и тачка, направио
се важан и престао да разуме. „Ја, вели, сад нисам у хору, већ сам чиновник. Полагаћу испит, каже, за
колешког регистратора." Е, будало једна, кажем... Ти мање, кажем, филозофирај, и чешће нос бриши, боље
ће бити него да мислиш на чинове. Теби, кажем, не приличе чинови, већ сиротиња. А он ни да чује неће!
Узмимо, на пример, и овај случај, Зашто да ме тужи примирителном судији? Е па зар није багра једна
простачка? Седим ја тако у крчми код Самопљујева и са нашим црквеним тутором пијем чај. Света сијасет,
ниједног слободног места... Погледам, а он седи баш ту и шљема пиво са својим практикантима. Прави
фифирић, дигао нос, галами... рукама млатара... Начуљим уши ... о колери прича ... Е, па шта му можете?
Филозофира. Ја, знате, ћутим, уздржавам се... Брбљај, мислим, брбљај... Језик костију нема ... Наједном, на
жалост, крену машина пуном паром ... Разнежио се, пропалица једна, диже се па поче својим пријатељима:
„Испијмо, каже, у част прогреса! Ја сам, каже, син своје земље и словеновил своје отаџбине! И главу ћу
своју дати за то! Напоље, непријатељи, главачке! Да видим тога ко се са ином не слаже!" Па је јако треснуо
песницом о сто! Е, ја ту већ нисам могао да издржим. .. Приёем му и кажем пристојно: Чуј, Осипе... Ако си ти
свиња и ништа не разумеш, онда боље ћути и не причај. Школован човек може да умује, а ти умукни. Ти си
гњида, пухар један! Ја њему реч, он мени десет... Па кад отпоче, отпоче... Ја, наравно, за његово добро, а
он из глупости . .. Увредио се, и тужио ме, ето, примирителном судији...
— Да — уздахну Каљакин. — Не ваља... Због некаквих ситница, ёаво би га знао шта је испало. Ви
сте човек фамилијаран, цењен, па наједном, ето, суёење, разговори, препричавања, хапшење ... Треба
окончати ту ствар, Доситеје Петровичу. Имате само један излаз, на који пристаје и Деревјашкин. Да поёете
данас са мном у крчму Самопљујева у шест сати, кад се тамо скупљају практиканти, глумци, и остали свет
пред којим сте га увредили, и да му се извините пред њима. Онда ће он повући своју тужбу. Јесте ли
разумели? Ја мислим да се ви слажете, Доситеје Петровичу... Говорим вам као пријатељу... Ви сте увредили
Деревјашкина, осрамотили га и, што је најглавније, посумњали сте у његова најузвишенија осећааа и чак...
профанисали та осећања. У наше време, знате, не може то тако. Треба бити обазривији. Ваше речи добиле
су такав колорит, како да вам кажем, који данас, једном речју, не иде... Сад је четврт до шест... Желите ли
поћи са мном?
Градусов заврте главом, али кад му Каљакин у најживописнијим бојама наслика „колорит" који су
добиле његове речи и последние које могу настати због тог колорита, Градусов се уплаши и пристаде...
— Ви, пазите, и извините се као што треба, по пропису — учио га је адвокат уз пут до крчме. -
Приёите му, па на „ви" . . . „извините. . . враћам своје речи натраг", и тако у томе духу.
Кад доёоше у крчму, Градусов и Каљакин затекоше у њој читаво друштво. Ту су седели трговци,
глумци, полицијски писари — уопште сва „багра" која има обичај да се увече скупља у крчми на чај и пиво.
Меёу практикантима седео је и Деревјашкин, младић неодреёеног узраста, обријан, с крупним очима које не
трепћу, спљоштена носа и тако оштре косе да човек над погледа у њу пожели ципеле да чисти... Његово
лице тако је згодно удешено да над се погледа у њега, може се све дознати: и да је пијаница, и да пева бас,
и да је глуп, али не толико да не сматра себе за врло паметна човека. Кад угледа хоровоёу, при уласку, он
се мало подиже и као мачак заигра брковима. Друштво је, изгледа, унапред било обавештено да ће бити
јавно покајање и начуљило је уши.
— Дакле... Господин Градусов се сложно! — рече Каљакин улазећи
Хоровоёа се с неким од њих поздрави, јако се усекну, поцрвене и приёе Деревјашкину.
— Извините... — промрмља он не гледајући у њега и трпајући марамицу у џеп. — У присуству целог
друштва враћам своје речи.
— Извињавам! — грмну Деревјашкин из баса и, погледавши победоносно у све присутне, седе. —
Ја сам задовољан! Господине адвокате, молим да обуставите моју ствар!
— Ја се извињавам — настави Градусов. — Извините ... Не водим незадовољство . .. Хоћеш да ти
кажем „ви", молим, говорићу... Хоћеш да те сматрам за паметног, молим ... Ваш ме брига ... Ја, братац,
нисам злопамтило. Ђаво нек те носи!...
— Али дозволите, молим вас! Ви се извините, а не да грдите!
— Како још да се извинем? Ја се извињавам! А што те нисам „вивкао", то је просто из
заборавности. Нећу, ваљда, да клечим ... Извињавам се и чак захваљујем богу што си имао и толико памети
да ту ствар прекинеш. Ја немам кад да се по судовима мувам... Никада се у веку нисам судио, нити ћу се
судити, па ни теби не саветујем. .. вама, то јест ...
— Наравне! Хоћете ли да попијете у част санстефанског мира?
— Па и да попијем, могу. .. Само ти си, брајко Осипе, свиња... То ја не грдим, већ онако... Примера
ради. .. Свиња си, брајко. Памтиш ли како си ми се око ногу увијао кад су те из архијерејског хора најурили?
А? И ти смеш добротвора да тужиш? Њушко једна, њушко! И није те срамота? Господо присутни, зар га није
срамота?
— Дозволите, молим вас! Па то опет испада грдња!
— Каква грдња? Ја ти само говорим, поучавам те... Помирио сам се и последњи пут кажем да не
мислим да се сваёам... Сад ћу ја с тобом, нечастивим да се носим, пошто си ме, као свога добротвора,

тужио. Иди ти до ёавола! Не желим с тобом ни да разговарам! А ако сам те сад случајно и назвао свињом,
па ти и јеси свиња ... Уместо да се за свога добротвора вечно молиш богу, што те је десет година хранио и
научно те ноте, ти глупу тужбу подносиш и шаљеш разне адвокатске ёаволе.
— Пардон, Доситеје Петровичу — увреди се Каљакин. — Нису код вас били ёаволи, већ ја!... Молим
вас, будите пажљивији!
— Зар сам нешто и против вас казао? Долазите ако хоћете и сваки дан, извол'те. Само ми је чудно-
вато какве сте ви то студије свршили и образование добили, кад уместо да овог ћурана поучите, а ви га још
туткате. Да сам на вашем месту, ја бих њега на робију послао да труне! А затим, шта се ви љутите? Зар се
нисам извинио? Шта бисте још хтели од мене? Не разумем! Господо присутни, ви сте сведоци да сам се
извинио, а да се по двапут извињавам пред којекаквом будалом, немам намеру!
— Сами сте будала! — закркља Осип и од љутине удари се у груди.
— Ја будала? Ја? И ти то мени смеш да кажеш? — Градусов помодре и задрхта...
— И ти си се дрзнуо? Ево ти на... И осим тога што сам те, неваљалче један, сад ошамаоио, још ћу
те и примирителном судији тужити. Показаћу ја теби како се вреёа. Господо, будите сведоци! Госпо-
дине члане кварта, што ви тамо стојите и гледате? Мене вреёају, а ви гледате? Плату примате, а кад треба
пазити на ред, онда то није ваша ствар. А? Ви мислите да за вас нема суда?
Градусову приёе члан кварта и — тако отпоче цела ствар.
Кроз недељу дана Градусов је стајао пред судијом и одговарао за увреду нанесену Деревјашкину,
адвокату и члану кварта — при вршењу његове званичне дужности. У почетку он није разумевао да ли је
тужилац или оптужени, затим та је судија казнио „укупно" са два месеца затвора, и он се тада горко осмехну
и промрмља:
— Хм... Мене увредили, па још морам и да лежим ... Чудновато ... Треба, господине судија, по
закону судити, а не како коме падне на памет. Ваша покојна мамица Варвара Сергејевна, бог да јој душу
прости, нареёивала је да се овакви као што је Осип издеветају, а ви им још повлаёујете ... шта ће испасти од
тога? Ви браните те хуље, па и други их бране ... Коме, онда, човек да се жали?
— Жалбу на пресуду можете уложити у току две недеље... и молим да не причате. Можете ићи!
— Дабоме .., Данас се не може живети од плате — рече Градусов и намигну значајно. — На силу,
кад трбух тражи, и невиног ћеш у бајбокану стрпати ... Тако је то ... Ни тужити се не смеш ...
— Шта, молим?!
— Ништа, молим лепо ... Ја тек онако... о haben sie gewesen ... Ви мислите да вам је бог ујак што
сте на том месту, па за вас нема суда. Не брините... Извешћу ја све на чистину!
Отпоче да се зуцка о „увреди судије у званичној дужности", али се заузе протојереј саборне цркве и
ствар некако забашурише.
Кад се жалио првостепеном суду, Градусов је био уверен да ће га не само ослободити него да ће
Осипа стрпати у затвор. Тако је он мислио и за време самог суёења. Стојећи пред судијама понашао се
снисходљиво, резервисано, није говорио ништа сувишно. Једном само, кад му председник рече да седне,
увреди се и рече:
— Зар у законима пише да хоровоёа заједно са својим чланом хора седи?
А кад првостепени суд оснажи пресуду примирителног судије, он зажмуре очима. ..
— Како, молим? Шта, молим? — упита он. — Како ви то извољевате, молим лепо, тумачити? О
чему ви то, молим?
— Првостепени суд је оснажио пресуду примирителног судије. Ако сте незадовљни, можете се
жалити апелацији.
— Тако, молим! Најсрдачније вам захваљујем, ваше превасходство, на брзој и праведној пресуди.
Дабоме, не живи се само од плате, знам ја то врло добро, али извините, молим лепо, наћи ћемо ми и
неподмитљив суд.
Нећу да наводим све оно што је Градусов напричао у првостепеном суду... Сад га суде за „увреду
првостепеног суда", и неће ни да чује кад се пријатељи труде да му објасне да је он крив. Убеёен је у своју
невиност и верује да ће му пре или после казати хвала што је открио злоупотребе.
— Ништа се не може урадити с овом будалом! — вели старешина саборне цркве, очајно
одмахујући руком. — Ништа не схвата!
САНИТАРНА ИНСПЕКЦИЈА (59)
Мала забачена паланка коју, по речима месног тамничког надзорника, чак ни микороскопом не
можеш наћи на географској карти, обасјана је поподневним сунцем. Мир и тишина. Од општине према
трговачким радњама лагано се креће санитарна инспекција коју сачињавају градски лекар, полицијски
надзорник, два опуномоћена члана општинске управе и један трговачки представник. Иза њих, са дужним
поштовагвем корачају жандарми ...
Пут инспекције је, као пут у пакао, посут добрим намерама. Санитарци иду и размахујући рукама,
говоре о нечистоћи, о смраду, о потребним мерама и осталим колеричним проблемима. Разговори су тако
паметни да полицијски надзорник, који иде испред свих, одједном пада у усхићење, окреће се и говори:
— Ето, тако би, господо, требало почешће да се састајемо и разговарамо! И пријатно је, и наёеш се
с људима, иначе ништа друго и не знамо него да се сваёамо. Богами!

— Од кога да почнемо? — обраћа се трговачки представник лекару, тоном џелата који бира жртву.
— Да почнемо, Аникита Николајичу, са Ошејњиковом бакалницом? Прво и прво, варалица је, а друго, време
је већ једном да нам падне шака. Ономад ми донесу од њега просо, а у њему, да извинете, пуно мишјака . . .
Моја жена уопште није јела!
— Па добро. Кад кажете да од Ошејњикова почнемо, да почнемо! — рече равнодушно лекар.
Санитарци улазе у „Продавницу чаја, шећера, кафе и остале колонијалне робе А. М. Ошејњикова" и одмах,
без дугих увода, приступају ревизији.
— М-да... — рече лекар гледајући лепо сложене пирамиде од сапуна. — Види, какве си ти овде
куле вавилонске од сапуна поградио. Види ти проналаска! Е .. . е ... е ...! А Шта је ово? Погледајте, господо!
Демјан Гаврилич и сапун и хлеб једним те истим ножем сече!
— Па од тога се колера неће појавити, Аникита Николајичу — примећује домаћин разборито.
— Та оно, тако је, али је гадно! Јер и ја код тебе купујем хлеб.
— Кад је за неког од веће господе, ми посебан нож имамо. Будите без бриге ... Зар бих ја...
Полицијски инспектор жмирка својим кратковидим очима на шунку, дуго је копка ноктом, шмркће и мирише,
затим, лупкајући по шунки прстом, пита:
— А држиш ли ти ову робу без стрихнина?
— Та шта говорите!... Побогу! Зар је могуће тако нешто!
Инспектор се збуњује, одмиче се од шунке па се жмирећи загледа у ценовник Асмолова и Ко.
Трговачки представник завуче руку у буренце с просом и напипа тамо нешто меко, кадифасто ... Погледа у
буренце и по лицу му се разлива нежност.
— Маце... Мачкице! Цице моје! — тепа он. — Завукле се у просо и дигле њушкице ... мазе се... да
ми пошаљеш, Демјане Гавриличу, једно маченце.
— Драге воље ... А ово су, господо, хладна јела, ако желите да погледате ... Харинге ево, сир ...
јесетра, изволите погледати... Јесетру сам у четвртак добио, најбоља врста... Мишка, додајде ми тај нож!
Санитарци одсецају по залогај јесетре, омиришу је и пробају.
— Па могу и ја мало да мезетим... — рече као за себе бакалин Демјан Гаврилич. — Имао сам ту
негде и једну флашу. Да попијемо чашицу пре Јесетре . .. Укуснија је онда. .. Мишка, додај ми ту флашу
овамо.
Мишка, буцмастих образа и исколачених очију, отвара флату и с буком је ставља на тезгу.
— Да пијемо наште срца... — рече полицајац, неодлучно се чешкајући по потиљку. — Уосталом, ако
ћемо само по једну... Само пожури, Демјане Гавриличу, немамо ми времена да се око твоје вотке
задржавамо!
После четврт часа санитарци, бришући усне и чачкајући шибицом зубе, иду према Голорибенковој
радњи. Као за пакост, ту нису могли да уёу... Петорица кршних момака, црвених ознојених физиономија,
котрљају из радње буре зејтина.
— Држи десно!... Вуци за крај ... Вуци, вуци! Летву подметни... ах, до ёавола! Одмакните се, ваше
благородство, да вам не пребијемо ноге.
Буре се заглави у вратима и... ни маћи... Момци належу на њега и запињу из све снаге, громко
стењући и псујући један другог да се цела улица орила. После таквих напора, кад је од дугог стењања и
дувања ваз дух постао загушљив, буре најзад некако излази, па се однекуд, упркос природним законима,
откотрља назад и опет заглави врата. Стењање, дување опет.
— Пих, до ёавола! — пљуну полицајац. — Хајдете код Шибукина. Они ёаволи ће ту стењати до
ноћи.
Шибукинову радњу санитарци налазе закључану-
— Па малопре је била отворена! — чуде се санитарци згледајући се. — Кад смо улазили код
Ошејњикова, Шибукин је стајао на прагу и прао чајник. Где је газда? — питају они просјака што је стајао
пред затвореном радњом.
— Уделите мислостињу, бога ради — мољака промуклим гласом просјак — убогом богаљу,
милостиња ваша, господо добротвори ... родитељима вашим ...
Санитарци одмахују рукама и одлазе даље, изузев члана општинске управе Пљуњина. Он даје
просјаку копејку и као да се нечега уплашио, брзо се крсти и трчи да стигне друштво.
После једно два часа комисија се враћа. Санитарци изгледају уморни, измучени. А нису ишли
забадава: један од жандарма носи, победоносно корачајући, сандуче пуно трулих јабука.
— А сад, после поштених напора, не би било лоше и попити коју — рече полицајац гледајући
попреко на фирму „Рајнски подрум вина и ракије".
— Да се мало поткрепимо.
— М-да, није лоше. Да свратимо, ако хоћете. Санитарци се спуштају у подрум и седају за
округли сто искривљених ногу. Полицајац климне главом момку, и на столу се појави флаша.
— Штета што немамо ништа да мезнемо — рече трговачки представник пијући и мрштећи се. —
Кад би нам дао који краставчић, или тако нешто ... Уосталом ...
Он се окреће жандарму са сандучетом, бира најбоље очувану јабуку и ... мезети ...
— Охо ... па овде има и које нису много труле!
— чуди се некако надзорник. — Дај да и ја коју изаберем! Метни овде то сандуче... Изабраћемо

ове боље, и очистити, а остале можеш бацити. Аникита Николајичу, сипајте. Требало би чешће да се овако
састајемо, да поразговарамо. Овако, живиш, живиш у овој забити, никакве културе, ни клуба, ни друштва...
права Аустралија, и то ти је! Сипајте господо! Докторе, изволите јабучицу! Лично сам је за вас очистио!
— Ваше благородство, шта да радим с овим сандучетом? — пита жандарм надзорника који излази
с друштвом из подрума.
— Сан... сандуче? Какво сандуче? Рразумем! Па баци га заједно с јабукама ... зато што... зараза!
— Јабуке сте изволели појести.
— Аха... врло ми је драго! Ч-чуј ... Отиди до моје куће и реци Марији Власејевој да се не љути ... Ја
ћу само на часак ... код Њљуњина да мало одспавам ... Разумеш! Да спавам ... загрљај Морфејев. Шпрехен
зи дојч, Иване Андреичу.
И дижући очи небу, надзорник тужно маше главом, шири руке и каже:
— Такав ти је цео наш живот!
ВИНТ (60)
Једне ружне јесење ноћи Андреј Степанович Пересолин враћао се из позоришта. Возио се и
размишљао о користи коју би доносила позоришта кад би се у њима давали комади моралне садржине.
Пролазећи поред надлештва, он престаде да мисли о користи и поче гледати у прозоре куће у којој је он, да
се изразимо језиком лесника и морнара, управљао крмом. Два прозора дежурне собе била су јако
осветљена.
„Зар је могуће да се они досад петљају с извештајем? помисли Пересолин. „Тамо су њих четири
будале, и досад још нису свршили! Не лези враже, помислиће свет да им и ноћу не дам мира. Идем да их
пожурим ..." — Заустави, Гурије!
Пересолин изиёе из фијакера и поёе у надлештво. Главна врата била су закључана, а задњи улаз
који је имао само једну покварену резу, био је широм отворен. Пересолин то искористи, и већ је после једног
минута стајао пред вратима дежурне собе. Врата су била одшкринута. Пересолин завири унутра и угледа
нешто необично. За столом, претрпаним многим рачунским листовима, при светлости двеју лампи, седела
су четири чиновника и играла карте. Концентрисани, непомични, зеленкастих лица од боје абажура,
подсећали су на чаробнике из прича или, сачувај боже, на фалсификаторе новца. Још тајанственијим
чинила их је њихова игра. Судећи по начину игре и карташким терминима, које су понекад узвикивали, то је
био винт; судећи по свему ономе што је Пересолин чуо, та се игра није могла називати ни винтом нити
уопште игром карата. То је било нешто нечувено, чудно и тајанствено. У играчима
Пересолин познаде Серафима Звиздуљина, Степана Кулаковича, Јеремеја Недојехова и Ивана
Писуљина.
— Како то играш, сотоно холандска — љути се Звиздуљин и бесно погледа свога партнера. — Зар се може
тако играти? Ја држим у рукама Дорофејева, Шепељева са женом и Стјопку Јерлакова, а ти бацаш
Кофејкина. Изгубили смо и једног и другог. Требало је, букова главо, бацити Поганкина.
— Па шта би онда било? — продера се партнер. — Бацио би Поганкина, а Иван Андрејич има у
рукама Пересолина.
„Зашто су уплели моје име . . ." слеже раменима Пересолин. „Не разумен!"
Писуљин поново подели карте и чиновници наставшие:
— Државна банка . . .
— Два ... пореска управа...
— Без адута . . .
— Ти без адута?? Хм! губернијска управа... два... кад се пропада, нека се пропада, ёаво да га
носи! Пре сам остао без штиха на министарству просвете, сад сам платка на губернијској управи. Ваш ме
брига!
— Хус од министарства просвете! „Не разумем!" прошапута Пересолин.
— Полазим са саветником... Бацај, Вања, неког титуларног или губернијског.
— Зашто титуларног? Ми ћемо их Пересолином покрити!
— А ми ћемо твога Пересолина по њушци... Имамо Рибгвикова. Остаћете без три штиха! Бацајте
Пересолинку! Залуд кријете ту хуљу у рукав!
„Дирају и моју жену! ..." помисли Пересолин.
„Не разумем."
И не желећи да и даље остане у недоумици, Пересолин отвори врата и уёе у дежурну собу.
Да се пред чиновницима појавио сам ёаво с роговима и репом, не би их тако зачудио и уплашио као
што их је уплашио и зачудио управник. Да се пред њима појавио рачуновоёа који је умро прошле године и
проговорио им гробним гласом: „Поёите за ином, анёели, на место спремљено за лупеже", и да је дахнуо на
њих гробном хладноћом, они не би тако пребледели као што су пребледели када су угледали Пересолина.
Недојехову од страха чак и крв потече из носа, а Кулаковичу је почело да бубња у десном уху, и кравата му
се сама од себе одвезала. Чиновници побацаше карте, полако устадоше, погледаше се и оборише погледе
у под. Један тренутак владала је тишина у дежурној соби.
— Лепо ви преписујете извештај! — поче Пересолин. — Сада ми је јасно зашто ви толико волите да
се петљате с њим ... Шта сте сад урадили?

— Ми смо само часак, ваше благородство... -прошапта Звиздуљин — разгледали фотографије ... Да
предахнемо...
Пересолин приёе столу и лагано слеже раменима. На столу нису лежале карте, већ фотографије
уобичајеног формата, скинуте с картона и прилепљене на карте за играње. Слика је било много.
Разгледајући их, Пересолин спази себе, своју жену, много својих потчињених и познаника ...
— Ала је оно глупост!.. . Како ви то играте?
— Нисмо ми то измислили, ваше благородство ... Сачувај боже ... Само смо преузели пример.
— Де објасни, Звиздуљине! Како сте играли! Ја сам све видео и чуо како сте ме тукли
Рибњиковим... Шта се устежеш! Нећу те, ваљда, појести? Говори!
Звиздуљин се дуго устручавао и платно. Најзад, кад Пересолин поче да се љути, фркће и црвени од
нестршвења, он послуша. Пошто је скупио фотографије и промешао их, он их рашири по столу и поче да
објашњава.
— Свака слика, ваше благородство, као и свака карта има своју вредност... И значај ... Као и у
шпилу, тако су и овде педесет две карте и четири боје... Чиновници пореске управе ... каро, губернијске
управе ... треф, службеници министерств просвете... херц, а пикови су одељење државне банке. Е ...
чиновници четврте класе су код нас кечеви, пете класе ... краљеви, супруге лица четврте и пете класе ...
даме, чиновници шесте класе .., пубови, чиновници седме класе ... десетке и тако даље. Ја сам, на пример,
ево моје фотографије... тројка, као чиновник двадесете класе . . .
— Гле, ти ... ја сам кец!
— Трефовски, а њено превасходство .. . дама
— Хм! То је оригинално . . . Дај да одиграмо једну партију! Да видим ...
Пересолин скиде горњи капут и неповерљиво, смешећи се, седе за сто. Чиновници седоше, такоёе, по
његовој заповести и игра поче ...
Служитељ Назар, који је дошао у седам часова изјутоа да почисти дежурну собу, био је
запрепашћен. Слика коју је угледао када је ушао с метлом, била је тако поразна да је он памти чак и сада
кад мртав-пијан лежи без свести. Певесолин, блед, сањив и неочешљан, стајао је пред Недојеховим и,
држећи га за дугме, говорио:
— Разумеј једном да нисам могао да бацима Шепељева, кад си знао да има каро. Код Звиздуљина,
Рибњиков са женом, три. . наставник гимназије и моја жена, код Недојехова банкарски чиновници и три
ситна службеника из губернијске управе. Требало је да бациш Крушкина! Ти не гледај њих што почињу игру
пореским одељењем. Они знају шта раде.
— Ја сам, ваше благородство, почео чиновником девете класе, јер сам мислио да имају
саветника.. .
— Ах, драги мој, тако не може да се мисли! То није игра. Тако играју само шустери! А ти мислиш! .
.. Кад је Кулакович бацио секретара губернијске управе, требало је да ти бациш Ивана Ивановича
Гренландског, јер си знао да он има Наталију Димитријевну у херцу с Јегором Јегоричем.. Све си
покварио!... Сад ћу да ти докажем. Седите, господо, да одиграмо још једну партију!
И пошто отераше зачуёеног Назара, чиновници седоше и наставите игру.
ПОМРАЧЕЊЕ МЕСЕЦА (61)
(Из провинцијског живота)
Распис бр. 1032
Двадесет другог септембра у десет сати увече биће помрачење планете Месеца. Пошто сличне
појаве не само нису недопустиве већ, чак, делују поучно, у том смислу што показуј у да се чак и планете
често покоравају природним законима, то вам ради појачаног надзора предлажем, ваше благородство, да
наредите да се то вече у вашем кварту упале сви улични фењери, како ноћна тама не би сметала
старешинама и становништву да посматрају поменуто помрачење, а такоёе вас молим, поштовани
господине, да строго пазите да тим поводом на улицама не буде никаквих скупова, радосних узвика и
осталог. О лицима која буду нетачно тумачила поменуту природну појаву, ако таквих буде (али знајући
правилно мишљење граёана, ја се, додуше, томе не чудим), молим да ми доставите њихова имена.
Гњилодушин
Да је препис веран оригиналу, тврди: секретар
Трјасунов
У вези с актом вашег високоблагородства, бр. 1032, част ми је изјавити да у мом кварту уличних
фењера нема, те се због тога помрачење планете Месеца завршило у потпуној тами ваздуха, али, без
обзира на то, многи су га видели потпуно јасно. Нарушавања јавне тишине и мира, као ни нетачних
тумачења и израза незадовољства није било, изузев случаја да је учитељ Анфилахиј Бабемандепски,
ёаконов син, на питање једног граёанина у чему је узрок помрачења планете Месеца, почео давати дуго
објашњење које је очигледно циљало на рушење схватања здраве памети. Шта је значило његово
објашњење, ја нисам разумео, пошто је објашњавао по науци и употребљавао у говору много страних речи.
Укуси-Каланчевски.
У вези с расписом вашег високоблагородства, бр. 1032, част ми је поднети извештај да у повереном
ми кварту помрачења Месеца нкје било, мада је, додуше, на небу била нека природна појава која се

састојала у помрачењу месечине, али да ли је то било помрачење, то поуздано не могу да кажем. После
брижљивог претраживања у мом рејону наёена су само три улична фењера, и они су после прања стакла и
чишћења унутрашњости били упаљени, али од свих ових мера није било одговарајуће користи, пошто се
поменуто помрачење десило онда када су се фењери, услед дувања и продирања ветра кроз разбијена
стакла — угасили и, према томе, нису могли осветлити поменуту таму у акту вашег високоблагородства.
Скупова није било пошто су сви граёани спавали, изузев писара самоуправне канцеларије Ивана Авељева,
који је седео на плоту и гледајући кроз песницу помрачење, смешкао се двосмислено и говорив: што се
мене тиче, може уопште и да не буде Месеца... Ваш ме брига! Кад сам му скренуо пажњу на то да су
његове речи лакомислене, он је дрско одговорио: „А што ти, жацо, браниш Месец? Да ниси и њему честитао
празник!" И додао је неморалан израз у смислу простонародне псовке, о чему имам част да вас известим.
Глотилов
Да је препис веран оригиналу, тврди Човек без слезине.
МАСКА (62)
У Х-ом друштвеном клубу, у хумане сврхе, приреёивали су маскенбал или, како га зову овдашње
госпоёице, бал парова.
Било је дванаест часова ноћу. Интелектуалци без маске који нису играли — било их је петорица —
седели су у читаоници за великим столом и, забодених носева и браде у новине, читали су, дремали и, како
се изражавао месни дописник престоничних новина, врло либералан господин, „размишљали су".
Из опште дворане допирали су звуци кадрила „Вјушки". Поред врата, снажно трупкајући ногама и
звецкајући посуёем, непрестано су трчкарали лакеји. У самој читаоници владала је дубока тишина.
— Овде ће, чини ми се, згодније бити! — зачу се наједном ниски, пригушен глас, који као да је, како
је изгледало, излазио из пећи. — Гурајте овамо! Овамо, децо!
Врата се отворите, и у читаоницу уёе крупан, дежмекаст човек, обучен у кочијашку униформу и под
капом са пауновим перјем, маскиран. Одмах за њим уёоше и две даме под маском и лакеј са служавником.
На служавнику се налазила бокаста флаша с ликером, три боце црна вина и неколико чаша.
— Овамо! Овде ће бити и свежије — рече мушкарац. — Тури служавник на сто ... Седајте мамзелке!
А ви се, господо, помакните... шта ту!
Мушкарац се заљуља и гурну руком са стола неколико часописа.
— Тури овде! А ви, господo читаоци, помакните се; баталите новине и политику ... Баците то!
— Ја бих вас молио лакше — рече један од интелектуалаца, погледавши у маску преко наочара. —
Овде је читаоница, а не бифе.. . Овде није место да се пије.
— Зашто није место? Ваљда се сто љуља, или таваница може пасти? Чудновато! Али... немам кад
да разговарам са вама! Баците новине... Прочитали сте мало и доста вам је; ионако сте већ много паметни,
па и очи се кваре, а што је најглавније, ја то нећу, па квит.
Лакеј стави служавник на сто и, метнувши сервијету под мишку, стаде крај врата. Даме се одмах
прихватите црног вина.
— И како то да постоје тако паметни људи који више воле новине неголи пиће — отпоче мушкарац
с пауновим перјем наливајући себи ликер. — А ја мислим да ви, уважена господо, водите новине зато што
немате пара за пиће. Зар нисам у праву? А-ха!.. Читају! Де, а шта пише тамо? Господине у цвикерима! О
каквим ли ви стварима тамо читате? А-ха! Ма, батали! Шта се ту кочопериш! Боље тргни мало!
Мушкарац с пауновим перјем диже се и истрже новине из руку господину у цвикерима. Овај
пребледе, затим поцрвене и зачуёено погледа у остале интелектуалце, а ови у њега.
— Ви се заборављате, драги господине! — плану он. — Ви претварате читаоницу у крчму, ви
дозвољавате себи испад да истржете новине из руку! Ја то не дозвољавам! Ви не знате с ким имате посла,
драги господине! Ја сам директор банке Жестјаков.
— А баш ме брига што си ти Жестјаков! А, ево, како ја поштујем твоје новине ...
Мушкарац диже новине и исцепа их на листиће.
— Господо, шта је ово? — промрмља Жестјаков пренеражен. — То је чудновато, то је... то је чак
натприродно...
— Они се наљутили — прште у смех мушкарац. — Гле га сад, ех ти њега, баш се плашим! Чак ми и
срце сишло у пете. Знате шта, уважена господо! Шалу на страну, није ми до разговора с вама Зато што хоћу
да останем сам са мамзелкама, и што желим да приредим себи задовољство, молим вас да се не
противите и да се удаљите... Ја вас молим! Господине Белебухине, торњај се бестрага! Шта си намрштио
ту њушку? Кад кажем торњај се, онда се торњај! Брже, кад кажем, иначе, пази, можеш добити и по лабрњи!
— То јест, како то? — упита благајник масалног суда Белебухин, црвенећи и слежући раменима. —
Ја чак не разумем... Некакав настрљивац упада овамо и... наједном овакве ствари.
— Каква је то реч насртљивац? — викну мушкарац с пауновим перјем наљутивши се, и лупи
песницом о сто тако да на послужавнику заиграше чаше. — Шта ти то рече? Ти мислиш, ако сам маскиран,
онда можеш свашта да ми кажеш? Ех, ти, папричице једна! Излази, кад ти говорим! Директоре банке, чисти
се док си читав! Сви одлазите, нећу ниједну хуљу да видим овде! Хајде, торњајте се бестрага!
— Ама сад ћемо ми да видимо! — рече Жестјаков, коме се чак и цвикери замаглише од узбуёења.
— Показаћу ја вама! Хеј, позовидер овамо дежурног члана!

За тренутак уёе мали, риёи члан са плавом пантљиком на реверу, задуван од плеса.
— Молим вас да изаёете! — поче он. — Овде није место да се пије! Изволите у бифе!
— Откуд се ти створи? — упита мушкарац под маском. — Ко је тебе звао овамо?
— Молим вас да се не гурате, већ изволите изаћи!
— Знаш шта, драги пријатељу, дајем ти минут на располагање... Јер пошто си ти члан и главно
лице, онда ухвати под руку и избаци све ове комендијаше. Мамзелкама мојим се не допада кад је овде
неко од непознатих... Оне се женирају, а ја за своје паре хоћу да оне буду у свом елементу.
— Овај тврдоглавко, по свој прилици, не види да он није у свињцу! — викну Жестјаков. — Позовите
овамо Јевстрата Спиридонича.
— Јевстрат Спиридонич! — одјекну кроз клуб. — Где је Јевстрат Спиридонич?
Јевстрат Спиридонич, старац у полицијској униформи, није оклевао да стигне.
— Молим вас да изаёете одавде! — закркља он избечивши своје страшне очи и мрдајући
офарбаним брковима.
— Ала си ме уплашио! — рече мушкарац и закикота се од задовољства. — Богами, уплашио ме!
Има и таквих чуда на свету, црко дабогда ако није тако! Бркови као у мачка, очи избуљене... Ха--ха-ха!
— Молим да не разговарате! — викну из свег грла Јевстрат Спиридонич и задрхта. — Сместа
напоље! Наредићу да те избаце!
У читаоници се диже незапамћена дрека. Јевстрат Спиридонич, црвен као рак, викао је и лупао
ногама. Жестјаков се драо. Белебухин се драо. Драли су се сви интелектуалци, али све њихове гласове
надјачавао је ниски, дебели, пригушени бас мушкарца под маском. Игре, захваљујући општој гужви,
престадоше и публика појури из дворане у читаоницу.
Јевстрат Спиридонич ради утиска позва све полицајце који су били у клубу и седе да састави
реферат.
— Пиши, пиши — рече маска гурајући му прст под перо. — Шта ли ће сад бити са мном, јадником?
Сирота моја глава! Зашто ми упропашћујете ту јадницу? А-ха! Де, шта је? Је л' готов реферат? Хоћемо ли
СЕИ да се потпишемо? Е, а сад гледајте!.. Један ... два ... три!!..
Мушкарац се диже, исправи се колико је дуг и збаци са себе маску. Показавши своје пијано лице и
погледавши у све, дивећи се направљеном утиску, он паде у наслоњачу и радосно се закикота.
А утисак је заиста направив необичан. Сви се интелектуалци уплашено згледаше и пребледеше, а неки се и
почешаше по потиљку. Јевстрат Спиридонич крикну, као човек кад нехотице направи велику глупост.
У ларми сви угледаше тамошњег милионера, фабриканта, наследног почасног граёанина
Пјатигорова, познатог по својим изгредима, по своме доброчинству и, како се то не једанпут наводило у
месном гласнику — и љубави према просвети.
— Шта је, хоћете ли ићи или нећете? — улита Пјатигоров после тренутка ћутања.
Интелектуалци ћутке, не говорећи ни речи, изаёоше на прстима из читаонице, и Пјатигоров затвори
за њима врата.
— Па ти си знао да је то Пјатигоров! — кркљао је одмах затим Јевстрат Спиридонич полугласно,
дрмајући за раме лакеја који је уносио у читаоницу вино. — Зашто си ћутао?
— Забранили ми да кажем, молим лепо!
— Забранили ти да кажеш... Стрпаћу ја тебе, проклетника, на месец дана, па ћеш ти онда видети
шта значи „забранили ми да кажем". Напоље се вуци!! А ви сте ми добри, господо — обрати се он
интелектуалцима. — Дигли ларму! Нисте могли изаћи из читаонице на десетак минута! Ето вам сад па
кусајте. Ех, господо, господо... Није ми нимало пријатно, богами!
Интелектуалци кренуше по клубу туробно, изгубљено као кривци, шапућући и као предосећајући
нешто рёаво ... жене и кћери њихове дознавши да је Пјатигоров „увреёен" и да се љути умукоше и почеше
се разилазити кућама. Игре престадоше.
У два сата из читаонице изаёе Пјатигоров: беше трештен пијан и посртао је. Кад уёе у дворану, он
седе крај оркестра и уз музику задрема, затим тужно спусти главу и захрка.
— Не свирајте! — замахаше чланови клуба свирачима. — Пест . . Јегор Нилич спава ...
— Хоћете ли дозволити да вас испратим до куће, Јегоре Ниличу? — упита Белебухин нагнувши се
на уво милионеру.
Пјатигоров направи у сне тако као да је хтео да дуне муву с образа.
— Хоћете ли дозволити да вас испратим до куће — понови Белебухин — или да кажем да вам
екипаж пошаљу?
— А? Шта? Ти . . . шта хоћеш?
— Да испратим до куће ... Време је да пајките ...
— Ку-кући . . . хоћу ... Исспрати! Белебухин сину од задовољства и поче дизати Пјатигорова.
Прискочите и други интелектуалци и, љубазно смешкајући се, дигоше наследног почасног граёанина и
пажљиво га одведоше до екипажа.
—Е, овако да насамари читаво друштво може само глумац, таленат — весело рече Жестјаков,
помажући му да уёе у кола. — Ја сам формално запањен, Јегоре Ниличу! Још ми је смешно ... Ха-ха ... А ми
падамо у ватру, залажемо се! А-ха! Верујте, ни у позоришту се нисам тако смејао ... Страховито комично!
Целог живота памтићу ово незаборавно вече!

Испративши Пјатигорова, интелектуалци се развеселише и умирише!

— Са мном се руковао на растанку - рече Жесјаков веома задовољан. — Дакле, у реду, не љути се
...
— Дај боже! — уздахну Јевстрат Спиридонич. — Неваљалац, низак човек, али добротвор! ... Шта
ћеш! ..
И ЛЕПО МОРА ИМАТИ ГРАНИЦЕ (63)
У бележници једног колешког регистратора који је умео да мисли, а прошле године је умро од стра-
ха, наёено је следеће:
Поредак ствари захтева да и лепо, а не само рёаво, има границе. Објаснићу примерима.
Чак и најлепша храна, ако се прекомерно узима, изазива бол у желуцу, штуцање и поремећај у
цревима.
Коса је најбољи украс човечије главе. Али ко не зна да она, кад је дугачка (не мислим на жене),
постаје знак по коме се познају ветропирасте и плитке памети?
Једном чиновнику, сину побожних и смерних родитеља, велико задовољство је било да скида капу
пред старијима. Та дивна особина његове душе особито је падала у очи када је он намерно ишао градом и
тражио сусрет са старијима само зато да још који пут пред њима скине капу и испуни дуг. Био је тако пун
поштовања и уважавања да је скидао капу не само пред својим директним и индиректним
претпостављенима него и пред старијим особама уопште. Последица такве племенитости његове душе
било је једино то што је сваког тренутка морао откривати своју главу. И када се једног зимског јутра срео с
нећаком шефа рејонске полиције, скинуо је капу, прехладио главу и умро без покајања. Из тога произлази
да је неопходно изражавати поштовање, али у умереним границама.
Исто тако, не могу а да то не кажем и за науку. Наука има многе лепе и корисне особине, али сетите
се колико зла она доноси ако човек који јој се посвећује прелази границе које су поставили морал, природни
закон и остало? Тешко ономе који ... Али боље да прећутим.
Лекарски помоћник Јегор Никитич, који је лечио моју тетицу, волео је у свему прецизност, уредност и
исправност — особине достојне узвишене душе. За све што ради и за сваки корак имао је особита правила
установлена искуством, а у спровоёењу ових правила у дело одликовао се примерном постојаношћу. Када
сам једном дошао к њему у пет часова ујутро, пробудио га и са болом на лицу узвикнуо:
— Јегоре Никитичу, пожурите к нама! Тетица јако крвари!
Јегор Никитич устаде, навуче чизме и оде у кухињу да се умива. Пошто се умио сапуном и опрао
зубе, очешљао се пред огледалом и поче да навлачи панталоне, пошто их је претходно очистио и исправно
рукама. Затим је ишчеткао капут и прслук, навио сат и веома педантно наместио своју постељу. Кад је
завршио с постељом, он као да ми држи лекцију из педантерије, поче да пршпива откинуто дугме на капуту.
— Јако крвари! — понових ја исцрпен од схватљиве нестрпљивости.
— Овог тренутка ... Само да се помолим богу. Јегор Никитич стаде испред икона и поче да се
моли.
— Готов сам... Само још да изаёем на улицу и погледам какве каљаче да навучем, дубоке или
плитке?
Кад смо, најзад, изашли из његове куће, он закључа врата, побожно се помоли окренут истоку и
целим се путем, идући полако плочником, трудно да стане на глатко камење из страха да не поквари обућу.
Кад смо стигли нашој кући, тетице више није било меёу живима. Дакле, и педантност мора имати границе.
По свој прилици је дивно бавити се писањем. Оно обогаћује ум, увежбава руку и оплемењује срце.
Али није ред много писати. И књижевност мора имати границе, јер много писања може изазвати саблазан.
Ја, на пример, пишем ове редове, а домар Јевсевије прилази моме прозору и баца подозриве погледе на
оно што пишем. У душу сам му усадио сумњу. Журим да угасим лампу.
БРАК ИЗ РАЧУНА (64)
(Роман у два дела)
ПРВИ ДЕО
У кући удовице Мимрине, која се налази у Петопсећој уличици - свадбена вечера. Вечерају
двадесет три званице, од којих осам ништа не једу, већ кљују носом и жале се да им се повраћа. Свеће,
лампе и сакати лустер, изнајмљен из крчме, горе тако јако да један од гостију који седи за столом, по
занимању телеграфист, кокетно жмирка очима и сваки час почиње да прича о електричном осветљењу,
мада то нема никакве везе с дотадашњим разговором. Том осветљењу, и уопште електрици, он прориче
сјајну будућност, али гости га ипак слушају са извесним потцењивањем.
— Електрика... — мрмља кум буљећи тупо у свој тањир. — По моме мишљењу, електрично
осветљење је обична подвала. Гурну тамо парче ћумура и мисле тиме да нам очи замажу! А не, брајко, ако
ми ти дајеш осветљење, ти ми онда не дајеш ћумур, него нешто стварно, тако нешто што се пали, да ја
имам шта да опипам! Ватру ти мени дај .. разумеш? ... Ватру натуралну, а не умствену ..
— Кад бисте ви видели од чега је састављена електрична батерија — рече телеграфист правећи
се важан — ви бисте другачије говорили.

— Не желим ни да је погледам!... Подвала .. Вуку прост свет за нос ... Последње сокове из њега
цеде. Знамо ми њих, те твоје... А ви, господине младићу, немам част да знам ваше име, уместо што
подвалу браните, боље би било да нешто попишете и другима налијете.
— Ја се са вама, тата, потпуно слажем — говори промуклим тенором младожења Апломбов,
младић дуга врата и чекињасте косе. — Чему ти учени разговори? И ја нисам против тога да поразговарам
о разним проналасцима у научном смислу али за то има друго време. Како ти о томе мислиш, ма шер? —
пита младожења невесту која је седела поред њега.
Невеста Дашењка, којој су на лицу написане све врлине, осим једне једине: способности да мисли,
сва поцрвене и рече:
— Они оћеду своју образованост да покажу, па увек говоре о неразумљивом.
— Хвала богу, век смо проживели без образовања, и ево, богу хвала, већ и трећу кћер за добра
човека удајемо — рече, с другог краја стола, Дашењкина мати, уздишући и обраћајући се телеграфиста. —
А ако смо ми за вас необразовани, зашто онда долазите нама? Идите својима образованима!
Настаје ћутање. Телеграфист је збуњен. Он уопште није очекивао да ће разговор о електрици
добити такав чудан обрт. Настало ћутање има непријатељски карактер, изгледа ми као симптом свеопштег
незадовољства, и он налази за потребно да се оправда.
— Ја сам, Татјана Петровна, свагда поштовао вашу породицу — рече он — а што сам ја односно
електричног осветљења, то још не значи да је то из неке уображености. Могу чак, ево, и да пијем... Ја сам
увек од свега срца желео Дарји Ивановној доброг младожењу. У наше време, Татјана Петровна, тешко се
удати за добра човека. Данас вам свако гледа да се ожени из интереса, због пара...
— То је алузија! — рече младожења црвенећи и жмиркајући очима.
— Никакве алузије ту нема — одговори телеграфист, донекле уплашен. — Ја о присутнима не
говорим. То је онако ... уопште ... Ама, молим вас! Сви ми знамо да сте се ви из љубави... Мираз је
незнатан...
— Није истина да је незнатан! — наёе се увреёена Дашењкина мајка. — Ти говориш, господине, али
пази шта говориш! Поред хиљаде рубаља, ми дајемо три огртача, постељину и сав овај намештај! Деде,
наёи ти, на другом месту, такав мираз!
— Па ја нисам ништа... Намештај је, стварно, добар ... Него, ја у том смислу што се они, ето, нашли
увреёени, као да сам ја неком приговорив ...
— А ви ником не приговарајте — рече младина мати. — Ми вас због ваших родитеља поштујемо, и
на свадбу смо вас позвали, а ви ту разне речи. А ако сте знали да се Јегор Фјодорич због мираза жени,
зашто сте, онда, ћутали! Што нисте дошли и као роёак рекли: таква и таква ствар, на мираз се полакомио...
А теби је, синко, грехота! — обраћа се одједном невестина мати младожењи плачно трепћући очима. — Ја
сам њу одгајила, подигла, чувала је, чедо моје, као очи у глави... А ти... Теби зинуле очи на н>ен мираз!...
— А ви поверовали клевети? — рече Апломбов устајући од стола и нервозно мрсећи своју чекињасту косу.
— Најтоплије вам захваљујем! Мерси за такво мишљење! А ви, господине Блинчикове — обрати се
телеграфисти — иако сте ми познаник, нећу вам дозволити да у туёој кући приреёујете такве свињарије.
Изволите изаћи напоље!
— Шта кажете?
— Изволите изаће напоље! Желим вам да будете исто тако частан човек као што сам ја! Једном
речју, изволите изаћи напоље!
— Та мани! Доста, човече! — смирују младожењу пријатељи. — Зар има то смисла? Седи, брате!
Остави човека!
— Не, не, ја хоћу да покажем да он нема никаквог права. Ја сам из чисте љубави ступио у законити
брак. Зашто седите ... не разумен? Изволите изаћи напоље!
— Па ја нисам ништа ... Ја сам само ... — каже пренеражени телеграфист устајући од стола. — Чак
и не разумем ... Најзад, у реду, ја ћу отићи ... Само ми најпре вратите три рубље што сте од мене узајмили
да изнајмите тај пикетски прслук. Попићу још ову чашу и... отићи, само ми најпре вратите дуг.
Младожења се дуго сашаптава са својим пријатељима. Ови му некако накупе и даду три рубље,
ситниша, а он их љутито баци телеграфисту. А овај се, после дугог тражења свог поштанског качкета. клања
и одлази.
Тако се понекад може завршити невин разговор о електрици!
А, ево завршава се вечера . . . Наступа ноћ. Лепо васпитани писац чврсто зауздава своју уобразиљу
и преко осталих догаёаја навлачи таман вео тајанствености.
Аурора ружичастих прстију још је у Петопсећој улици затекла брачног бога Химена . . . Али, ево,
настаје сиво јутро и даје писцу богату граёу.
ДРУГИ И ПОСЛЕДЊИ ДЕО
Сиво је јесење јутро. Још нема ни осам часова, а у Петопсећој улици је необична живост. По
тротоарима трче узнемирени полицајци и чувари кућа; на улазној капији скупиле се озебле куварице са
изразом крајњег изненаёења на лицу. Са свих прозора вире станари. Кроз отворен прозор перионице,
наслоњене једна на другу слепоочницама и брадама, вире женске главе.
— Пада ли снег, шта ли је? .. . Не може се човек докрстити шта је — чују се гласови.

У ваздуху, од земље па до крова, вијори нешто бело, сасвим налик на снег. Калдрма бела, улични
фењери, кровови, вратарске клупе испред капија, рамена и капе пролазника — све је бело.
— Шта се то десило? — питају праље устумарале вратаре.
Ови у одговор само шире руке и јуре даље... Ни сами не знају у чему је ствар. Али ево, најзад,
полако пролази један вратар и, говорећи сам са собом, маше рукама. Очевидно је био на месту догаёаја и
зна све.
— Шта се то, чико, десило? — питају га праље с прозора.
— Незадовољство — одговара он. — У кући Мимрине, где је синоћ била свадба, младожењи под-
валили. Уместо хиљаде, дали му девет стотина.
— А шта је он урадио?
— Наљутио се. Ја ћу, каже, овај ... Распарао у љутњи перину па је сву кроз прозор истресао... Гле,
колико је перја. . . Као да је падао снег.
— Ено, воде га! — чују се гласови. — Воде га! Од куће удовице Мимрине иде поворка. Напред
корачају два жандарма забринута лица ... Иза њих иде младожења Апломбов у штофаном капуту и
цилиндру. На лицу му се чита: „Ја сам поштен човек, али да ми се подваљује — не дозвољавам!"
— Правосуёе ће вам већ показати ко сам ја! — мрмља он осврћући се непрестано.
За њим иду уплакане Татјана Петровна и Дашењка. Поворку завршавају вратар с књигом у рукама и
гомила дечурлије.
— Шта плачет, младице? — питају праље Дагпењку.
— Жао јој перине! — одговара уместо ње мати. — Читава три пуда, миле моје! И то какво перје ...
само паперје! Ниједне перушке. Казнио ме бог овако под старост!
Поворка скреће у други сокак, и Петопсећа улица се умирује.
А паперје лети до ноћи.
ГОВОР И КАИШ (65)
Он нас је окупио у свои кабинету и гласом који је подрхтавао од суза, потресним, нежним,
пријатељским, али гласом који није трпео поговора, одржао нам говор.
— Ја све знам — рече он. — Све! Да! Видим скроз-наскроз. Одавно сам приметио, овај, да кажем
е... е... е... дух, атмосферу... Ти, Цицуљски, читаш Шчедрина, ти, Спичкине, читаш такоёе тако нешто ... Све
ја знам. Ти, Тупоносове, пискараш, авај, разне чланке ... и слободно се понашаш. Господо! Молим вас! Не
молим вас као претпостављени него као човек... У наше време се тако не сме. Овај либерализам се мора
искоренити.
Говорив је веома дуго у том смислу. Претресао је све нас, претресао савремене тенденције,
похвалио науку и уметност, уз ограду о границама и оквирима које наука не би смела прелазити, па
споменуо и материнску љубав. Ми смо бледели, црвенели и слушали. Његове речи су нам блажиле душу.
Дошло нам да умремо од кајања. Имали смо жељу да га целивамо, да паднемо ничице пред њим.. да
заридамо. .. Ја сам гледао у архиварова леёа, и чинило ми се да та леёа не плачу само зато што се боје да
не перемете општу тишину.
— Идите! — заврши он. — Све сам заборавио. Ја нисам злопамтило ... Ја . . . ја . .. господо! Исто-
рија нас учи. . . Мени не верујте, верујте историји . . . Историја нас учи ...
Али авај! Нисмо сазнали чему нас то историја учи. Глас му задрхта, у очима синуше сузе,
замаглише се наочари. Тог истог тренутка зачуше се јецаји: то је је јецао Цицуљски. Спичкин је поцрвенео
као кувани рак. Сви смо завукли руке у џепове да извадимо марамице.
— Идите! — протепа плачним гласом. — Оставите ме! Остави ... те ... Ммда ...
Али авај! Извадите из часовника мали шрафчић или убаците у њега сићушно зрнце — сат ће стати.
Утисак који је оставив говор, ишчезао је као дим кад је био пред самим врхунцем. Апотеозаније успела... И
то захваљујући чему? Безначајности!
Он завуче руку у задњи џеп и с марамицом извуче отуда некакав каиш. Случајно, наравне. Каиш
мали, прљав, скорен, праћну се кроз ваздух као змија и паде пред архиварове ноге. Архивар га подиже
обема рукама и дрхтећи сав од страхопоштовања спусти га на сто.
— Каиш — прошапута он.
Цицуљски се осмехну. Кад сам уочио његов осмех, и ја сам се, мимо своје воље, стао церекати у
шаке... као будала, као дечак! За мном прсну у смех Спичкин, за њим Трјохкапитански — и све је пропало!
Срушила се кула.
— Шта се ти смејеш — чух громки глас. Боже свети! Видим, његове очи ме гледају, само у мене
гледају . . . пиље!
— Где се налазиш? А? Јеси ли у кафани? А? Заборављаш се? Поднеси оставку! Мени либерали
нису потребим.
ОСТРИГЕ (66)
Није ми потребно да се сувише напрежем да бих се до најситнијих детаља сетио кишног јесењег
сумрака, над сам са оцем стајао на једној од многобројних московских улица и осећао како ме постепено

обузима чудна болеет. Нисам имао никаквих болова, али су ми ноге клецале, речи застајале у грлу, глава
ми се онемоћало натаивала у страну... имао сам утисак да ћу одмах пасти и изгубити свеет.
Да сам се у тим моментима нашао у болници, доктори би на мојој листи морали написати Ратев24 —
болест која не постоји у медицинским уџбеницима.
Поред мене на плочнику стоји роёени отац у изношеном лаком мантилу и ватираној капици из које
штрчи бели прамен вате. На ногама су му велике тешке каљаче. Горди човек, из страха да људи не виде
како он носи каљаче на босу ногу, навукао је на ноге саре од старих чизама.
Овај сироти, приглупи чудак, кога ја све више волим уколико му лаки кицошки мантил постаје
дроњавији и прљавији, дошао је пре пет месеци У престоницу да потражи посао писара. Читавих пет
месеци лутао је по граду, молио за посао и тек данас се решио да изаёе на улицу да проси милостињу . ..
Преко пута је велика двоспратна кућа са плавом фирмом „Крчма". Глава ми је благо забачена
унатраг и у страху, и ја једза гледам увис, у осветљене прозоре крчме. Кроз прозоре се види како унутра
промичу људске прилике. Види се и десна страна подијума за оркестар, две уљане слике, висеће лампе...
Загледајући у један од прозора, спазим беличасту мрљу. Та је мрља непомична и својим праволинијским
обрисима се оштро оцртава на тамно-смеёој позадини. Напрежем поглед и у мрљи разазнајем бели натпис
на зиду. Ту нешто пише, али шта — не види се.
Пола сата не одвајам очи од натписа. Он ми својом белином привлачи поглед и као да ме
хипнотише. Трудим се да га прочитам, али ми је труд узалудан.
Најзад чудна болест ступа на сцену.
Од буке кола чини ми се да је грмљавина, у уличном смраду разликујем хиљаде мириса; лампе у
крчми и уличне светиљке изгледају ми као заслепљујуће муље. Свих пет мојих чула је напрегнуто и примају
преко норме. Ја почињем да видим оно што раније нисам видео.
— „Остриге..." — разазнајем натпис. Чудна реч! Проживео сам на земљи тачно осам година и три
месеца, али ниједном нисам чуо ту реч. Шта она значи? Није ли то презиме власника крчме? Али фирме са
презименима се вешају на врата, а не на зидове!
— Тата, шта значи остриге — питам промуклим гласом, присиљавајући се да окренем лице према
оцу.
Мој отац ме не чује. Он се загледао у кретање гомиле и сваког пролазника прати погледом... По
очима му видим како хоће да нешто каже пролазницима, али судбоносна реч као тешки тег виси на његовим
дрхтавим уснама и никако да се откине. Чак је коракнуо за једним пролазником и додирнуо му рукав, али
кад се овај окренуо, он рече: „Опростите!" збуни се и устукну.
— Тата, шта су то остриге? — понављам ја.
— То је једна животиња ... Живи у мору... Истога трена ја замишљам ту непознату морску животињу.
Она мора да је нека средина измеёу рибе и рака. Пошто је то морска животиња, од ње се, сигурно, спрема
веома укусна рибља чорба с миришљавом паприком и ловором, накисело јело с купусом, сое од ракова,
служи се хладна са хреном... Живо замишљам како доносе са пијаце ту животињу, брзо је чисте, брзо
стављају у лонац... брзо, брзо зато што су сви гладни... страховито гладки! Из кухиње се осећа мирис
пржене рибе и чорбе од ракова.
Осећам како ми тај мирис голица непце, ноздрве, како постепено осваја цело моје тело ... Крчма,
отац, бели натпис, моји рукави, све има тај мирис, тако снажно мирите да почињем да жваћем. Жваћем и
гутам као да је залогај морске животиње стварно у мојим устима.
Ноге ме издају од уживања које осећам, и ја да не бих пао, хватам оца за рукав и наслањам се на
његов мокри мантил. Отац дрхти и грчи се. хладно му је ...
— Тата, јесу ли остриге посне или мрсне? — питам ја.
— Њих живе једу ... — каже отац. — Оне су у шкољкама као корњаче, али са обе стране.
Укусни мирис у тренутку престаје да ме голица и илузије нестаје . . . Сада ми је све јасно.
„Како је то гадно", шапућем, „како је гадно!"
Тако, то су, значи, остриге! Замишљам животињу која личи на жабу. Жаба је у шкољци и отуда гледа
великим сјајним очима и покреће своје одвратне вилице. Замишљам како са пијаце доносе ту животињу у
шкољци са клештима рака, сјајним очима и љигавом кожом... Сва деца се крију, а куварица, мрштећи се
гадљиво, узима животињу за клешта, ставља је на тањир и носи у трпезарију. Одрасли узимају животињу и
једу... живу је једу, заједно са очима, зубима и шапама, а она скичи и покушава да их угризе за уста . . .
Мрштим се, али... зашто ипак моји зуби почињу да жваћу? Животиња је гадна, одвратна, страшна,
али ја је једем, једем халапљиво, бојећи се да не откријем њен укус и мирис. Једна је поједена, а ја већ
видим сјајне очи друге, треће. И њих једем... На крају једем салвет, ташир, очеве каљаче, бели натпис...
Једем све што ми доёе пред очи, зато што осећам да ће моја болеет проћи само од јела. Страшно гледају
очи острига и одвратне су, дрхтим од помисли на њих, али мени се једе! Једе ми се!
— Дајте остриге! Дајте ми остриге! — излеће крик из мојих уста и ја пружам руке напред.
— Помозите, господо! — чујем у тај мах мукли пригушени очев глас. — Срамота ме је да просим,
али, боже господе, више немам снаге.
— Дајте ми острига — вичем ја вукући оца за скуте.
24

— А зар ти једеш остриге! Тако мали! — чујем покрај себе смех.

Испред нас стоје два господина у цилиндрима и уз смех ме гледају у лице.
— Ти, малишане, једеш остриге? Стварно? То је занимљиво! А како их ти то једеш?
Сећам се, нечија снажна рука ме вуче према осветљеној крчми. И већ за минут око мене се окупља
гомила и гледа ме радознало и са смехом. Седим за столом и једем нешто љигаво, слано, што се осећа на
влагу и буё. Једем халапљиво, не жваћући, и не покушвајући да сазнам шта то једем. Чини ми се да ћу, ако
отворим очи, обавезно видети сјајне очи, клешта и оштре зубе . . .
И, одједном, почињем жвакати нешто тврдо. Чује се крцкање.
— Ха, ха, он једе шкољке! — смеје се гомила. — Будало мала, зар се то може јести?
После тога памтим страховиту жеё. Лежим на својој постељи и не могу да заспим од ватре и чудног
укуса који осећам у мојим врелим устима. Мој отац шета из једног угла собе у други и маше рукама.
— Чини ми се да «ам се прехладио — мрмља он — осећам у глави такс нешто као да ми неко седи
у њој ... А то може бити због тога што нисам. . . данас јео . .. заиста чудан сам, некако глуп ... Видим како
та господа плаћају за остриге десет рубаља, зашто да им не приёем и не потражим од њих нешто мало... на
зајам? Сигурно би ми дали.
Пред јутро сам заспао и сањам жабу која седи у шкољци и колута очима. У подне се будим од жеёи
и очима тражим оца: он још увек корача и маше рукама.
ГЕНЕРАЛ НА СВАДБИ (67)
Пензионисани контраадмирал Ревунов-Караулов, ситан, доста стар и изанёао, враћао се једном с
пијаце и носио живу штуку, држећи је за шкрге. За њим је ишла његова куварица Уљана, држећи под
мишком везу шаргарепе и свежак, листова дувана, које уважени генерал употребљава против стеница,
мољаца, биљних ваши (исто што и мољци) бубашваба и других инфузорија што живе на људском телу и у
његовом боравишту.
— Ујкице! Филипе Јермиличу! — чу он изненада кад је скретао у своју уличицу. — Управо сам био
код вас, читав сат сам лупао! Дивно је што се нисмо мимоишли!
Контраадмирал подиже поглед и виде испред себе свог сестрића Андрјушу Њуњина, младог човека,
који је радио у осигуравајућем друштву „Ђубре".
— Имам молбу на вас — наставив је нећак, стежући ујакову руку, с које је и на њега прешао јак
мирис рибе. — Седнимо на клупу, ујкице! ... Ето тако . . . Ево у чему је ствар ... Данас се венчава мој добри
друг и пријатељ извесни Љубимски ... меёу нама речено, диван човек ... Ама, ујко, спустите штуку! Зашто
да вам прља шињел?
— Не мари . .. Риба је гадна, не вреди ни гроша, а икра ти је дивота! Распори јој се трбух, извади
икра, помеша се, знаш, са презлом, луком, паприком, па — изволите да се осладимо.
— Предиван човек... Ради у кредитном заводу као процењивач, али немојте мислити да је он
некакав трапавко или жандармчина... Сада у кредитним заводима раде и даме племенита рода... Породица
му је, уверавам вас,... отац, маша и други... диван свет, тако простосрдачан, религиозен . . . Једном речју,
патријархална руска породица која ће вас одушевити... Љубимски се жени из љубави сиротом девојком...
Дивни људи! И, ето бисте ли ви могли, драги ујко, да учините част тој породици и да данас изволите доћи к
њима на свадбену вечеру?
— Али, па ја их, овај, не познајем! Како да одем?
— То ништа не значи! Па не идете код неких барона или грофова! То су једноставни људи, без
икакве етикеције ... Прави Руси: добродошли су им сви познати и непознати! И још уз то, бићу отворен,
патријархална породица, с разним предрасудама, прохтевима. То је чак смешно... Они силно желе да им на
свадби буде присутан један генерал! Хиљаду рубаља им не треба, само им посадите за сто генерала!
Слажем се, јефтина сујета, предрасуда, али што да им се не приреди то невино задовољство. Утолико пре
што тамо ни вама неће бити досадно... нарочито за вас су припремили боцу цимљанског вина и конзерву
јастога... Отворено говорећи, тамо ћете ви бљеснути. Сад ваш чин узалуд пропада, као да је у земљу
закопан, па нико и не осећа да ви такво звање имате, а тамо ће, у најмању руку, сви знати! Јесте, богами!
— Али приличи ли то мени, Андрјуша? упита контраадмирал, замишљено гледајући фијакеристу. —
Знаш, размислићу . ..
— Чудно, шта ту има да се мисли? Идете и готово! А што се тиче овога да ли се пристоји, то ме
чак вреёа ... Као да бих ја роёеног ујака могао одвести тамо где му не доликује.
— Па добро ... Како знаш ...
— Тако, ја ћу свратити по вас довече ... Око једанаест, касније, да стигнемо баш на вечеру..
аристократски...
У једанаест сати Њуњин сврати по ујака. Ревунов-Караулов навуче мундир и панталоне са златним
лампасима, стави ордење, па поёоше. Свадбена вечера је већ била почела када је лакеј, кога су изнајмили
из крчме, скидао адмиралу капут с капуљачом, а младожењина мајка, госпоёа Љубимски зачкиљи на њега
очима, дочекујући га у предсобљу.
— Генерал? - уздисала је, упитно гледајући Андрјушу, који је скидао капут и клањао се — Веома ми
је драго, ваше превасходство, али нешто ми нисте баш кршни и наочити. Хм, никакве строгости у изгледу,
чак ни еполета немате. Па свеједно, сад нећете натраг, таквог нам је бог дао . . . нека тако и буде, изволите,

ваше превасходство! Хвала богу, бар ордења има доста.

Контраадмирал подиже увис тек избријану браду, важно се накашља и уёе у салу... Ту му се указа
слика која би била у стању да омекша и у прах претвори чак и камен: насред сале био је велики сто,
претрпан ёаконијама и боцама... За столом, у зачељу, седео је младожења Љубимски, у фраку и белим
рукавицама. На његовом ознојеном лицу лебдео је осмех. Очигледно се топио од милине, не само због
принетих ёаконија него и од тога што је већ унапред уживао у предстојећим брачним задовољствима. Поред
њега је седела млада уплаканих очију, с изразом крајње безазлености. Контраадмирал је одмах схватио да
је она ваљана. Сва остала места за столом заузимали су гости оба пола.
— Контраадмирал Ревунов-Караулов! — узвикну Андрјуша.
Гости испод ока погледаше новодошле, с поштовањем обрисаше уста и придигоше се.
— Дозволите да вам представим, ваше превасходство! Младожења Епаминонда Савич Љубим-
ски, са супругом... Иван Иванич Јат, запослен на телеграфу ... Странац грчког порекла, који се бави
посластичарством, Харалампије Спиридонич Димба... Фјодор Јаковљевич Наполеонов и остали .. Седите,
ваше превасходство!
Контраадмирал је климнуо главом, сео и одмах привукао себи харинге.
— Како сте га оно представили? — обратил се домаћица шапатом Андрјуши, бацајући сумњичаве и
забринуте погледе на госта с високим чином — Ја сам тражила генерала, а не овога .. Како беше контра..
. контра ...
— Контраадмирал ... Али, ви не разумете Настасја Тимофејевна. Исто као што активни државни
саветник у граёанској хијерархији одговара по ранг-листи, генерал-мајору, тако контраадмирал одговара
државном саветнику ... Разлика је само у ресорима, суштина је исти ёаво... Иста цена.
— Да, да — потврдио је Наполеонов. — То је тачно . ..
Домаћица се умирила и пред контраадмирала ставила боцу цимљанског вина.
— Једите, вашество! Само, молим вас, извините. Ви сте код своје куће навикли на финоћу, а код
нас је тако просто ...
— Јесте ли давно ван службе, ваше — ... ство?
— Од хиљаду осамсто шездесет и пете године ... У стара времена све је било просто ... Али...
— Адмирал је рекао ,,али", предахнуо и истог тренутка спазио једног питомца војно-поморске
академије који је седео наспрам њега.
— Ви сте, овај, ... у морнарици, дакле? — упитао је.
— Баш тако, ваше благородство!...
— Аха... Тако... сад је све по новом, није онако као што је било у моје време... Сад су сви
постали нежни, кицоши ... Уосталом, служба у морнарици је увек била тешка. Није као у некакво пешадији
или, рецимо, коњици... У пешадији никаква памет не треба. Ту се чак и сељак у свету може снаћи. А у вашој
и мојој морнарици није тако.
Ту нема шале! Ми имамо над ним да се замислимо ... Свака безначајна реч, тако рећи, има
својствени смисао ... На пример: људи на кошеве на припоне, на предње горње једро и на главно једро. Шта
то значи? То значи да они који су распореёени да учвршћују горња једра, обавезно тада морају бити на
кошевима, иначе би требало командовати: људи с кошева на припоне. А то има већ други смисао ... Хе-хе
... То је прецизност! Каква математика! А ето, ако, док једримо под пуним ветром... дај ми боже да се сетим
... На горња једра и вршна једра! Ту су сви на кошевима који су постављени за попуштање кошњача и
вршних једара. Они из све снаге трче с једних кошева на друге и на вршне кошеве, затим ... дај ми боже да
се сетим ... дивергирају на крижеве и растежу означена једра, а истовремено,... људи који су на доњем делу
на горње вршне шкоте, подигаче и праће . . .
— За здравље многопоштованих гостију! — громко наздрави младожења.
— Да, господо — прекиде га контраадмирал, дижући се и куцајући се. — Као да је мало разно-
разних команди . .. Па ето да узмемо макар ове... дај ми боже да се сетим ... вршне шкоте вуци, подигаче
дижи!! Па лепо . .. Али шта то значи и какав смисао има? Врло једноставан! Вуку, знате, горње и вршне
шкоте и дижу подигаче ... све одједном! Уз то при дизању поравнавају вршне шкоте и вршне подигаче а
истовремено, према потреби, попуштају праће ових једара, а кад су већ, дакле, шкоте натегнуте и сви
подигачи дигнути на своје место, онда се горње и вршне праће истежу и крижеви праћају у правду ветра ...
— Ујко! — шапну Андрјуша — домаћица вас моли да причате нешто друго. Ово је неразумљиво и
досадно гостима . . .
— Причекај ... Драго ми је што сам срео овога младића ... Младићу! Увек сам желео и .. желим . . .
Од срца желим! Дај ми боже ... Пријатно ми је ... Да господо ... А ето ако брод десном уздом једри уз ветар
под свим једрима, изузев главног једра, како онда треба командовати? Врло просто... дај ми боже да се
сетим. . Сви гоооре! Кружи! Је л' тако? Хе-хе . . .
— Доста, ујко! — шапну Андрјуша.
Али ујак се није заустављао. Извикивао је команде једну за другом, и сваки свој промукли узвик
пратио дугим коментаром. .. Вечера се већ ближила крају а, благодарећи њему, није била изговорена
ниједна дужа здравица, ниједан говор Иван Иванович Јат, коме је одавно наврх језика стајао китњасти
говор, почео је да се узнемирено врпољи на столици, да се мршти и дошаптава са суседима. У једном
тренутку кад се адмирал загрцнуо вином и закашљао, он искористи паузу, скочи и поче:

— На данашњи, тако рећи, дан... Хм... На који смо се ми окупили да прославимо... нашем
драгом...
— Да, господо — прекиде га адмирал. — Па ето све то треба памтити! На пример, дај ми боже да се
сетим... хајмице крижа и клобучнице размакнути, повољан ветар с десна иза коша!
— Ми смо прости људи, ваше превасходство — рече домаћица — то баш ништа не разумемо, него
боље нам ви испричајте нешто што се тиче...
— Ви не разумете зато што су ... термини! Наравно! А млади човек разуме. . . Да, с њим сам се
подсетио на стара времена! Морем пловиш и за невољу не знаш.
Адмирал је засузио и проговорио дрхтавим гласом:
— На пример, дај ми боже да се сетим... Ди-жи пречку, крећи праће, предња горња једра, узде
главног једра; вуку шкоте и бирај снасти за затезање поруба једра.
— Генерал, а дрски сте! — плану домаћица. — Да се бар застидите својих година! Нисмо вам зато
дали новац да будете дрски.
— Какав новац? — избечи очи контраадмирал.
— Зна се какав... Као да нисте добили преко Андреја Иљича! А од вас је, Андреја Иљичу, грехота!
Нисмо вас молили да нам оваквог наёете.
Старац погледа Андрјушу, који је сав поцрвенео, па домаћицу, и све му би јасно. „Предрасуде
патријархалне породице о којима му је говорио Андрјуша показаше му се у свој својој гадости... трен се
отрезни, устаде од стола, па журним, ситним корацима оде у предсобље, обуче се и изаёе...
И више никада није ишао на свадбе.
ЛИБЕРАЛНА ДУШИЦА (68)
Сваке године по Божићу губернијске даме и чиновници губернијске управе у Чернопупеку дају
аматерску представу у добротворне сврхе. Прошлогодишња приредба није успела јер је организација била
у рукама старијег саветника Чушкина, „бурбона", који је комад скратио на половину и спутао приповедаче.
Ове године су учесници почели да протестују. Избор комада су даме узеле на себе а декор, избор
приповедача, певача и редитеља игара били су поверени чиновнику за изванредне послове Каскадову,
младом, универзитетски образовном и либералном човеку.
— Па кога да изаберемо, господо? — умовао је једног децембарског јутра Каскадов седећи
подбочен усред канцеларије. — Редитељи игара биће жандармеријски поручник Подлигајлов, де . .. и ја,
наравно. Од мушкараца певаће... ја па, рецимо, жандармеријски поручник Подлигајлов ... Он има красан
баритон, али, груб, меёу нама буди речено.. А ко ће у паузама причати?
— Одредите Тлетворског ... — рече Кисљајев, чистећи нокте шибицом. — Прошле године је он,
битанга, изврсно причао... Колико му само њушка вреди. Пије вуцибатина, али, ето, сви талентовани људи
пију! Кажу да је и Рафаел пио.
— Тлетворски? Ах, да, сећам се... Не прича лоше, али начин опхоёења . . . начин! Никифоре, позови
овамо Тлетворског.
Уёе висок и повијен смеёи човек, накострешене гриве и великих црвених руку, у панталонама боје
рёе.
— Седите, Тлетворски — обрати му се Каскадов, шмрћући у намирисану марамицу. — Видите, ми
опет припремамо приредбу ... Ма, седите! Махните се те непотребне кинеске учтивости према
претпостављенима. Будимо људи! А, ето, приповедача и читача код нас у Чернопупску уопште нема ... Ја
бих, рецимо, могао нешто да прочитам, па... и жандармеријски поручник Подлигајлов не чита лоше, али ми
апсолутно немамо времена! Морамо се опет обратити вама. . . Хоћете ли се ви тога прихватити, драги
пријатељу.
— Па може — саже главу Тлетворски — али ако Иван Матвејич почне да ме спутава као прошле
године, од тога ће испасти само смејурија.
— Никако, никако ... Потпуна слобода! Потпуна, брате мој! Читајте шта год хоћете и како хоћете!
Зато сам ја и узео на себе да руководим како бих вам дао пуну слободу! Другачије не бих пристао... Не
устручавајте се ни у изберу, и ни у чему, једном речју Ви ћете прочитати нешто . .. испричаћете неку
анегдоту . . . песмице, уопште ...
— Тако може ... Може нешто из јеврејског живота...
— Из јеврејског? Изврсно! Дивно, душо моја! Меёутим, хоће ли то бити згодно? У ствари, на
приредби ће бити Медхер са кћерима ... Покрштен је, али ипак је незгодно ... Увредиће се ... Дајте нешто
друго...
— Ти знаш лепо о Немцима — промрси Кисљајев.
— Може... — сложи се Каскадов. — Узмите из немачког живота... Само, овај ... и то готово да је
сасвим незгодно ... Њено превасходство је Немица, роёена бароница фон Риткарт... Нема смисла,
најдражи! Не треба себе, наравно, спутавати, али ипак не смета да је човек опрезан. Дошло је такво време,
меёу нама буди речено, када свако воли да схвати да се то на њега односи... Ви. сте, на пример, прошле
године, измеёу осталог, испричали виц о Јерменима, у коме, сећате ли се, становници Нахичевана кажу:
„Дајте нам ваше црево, а кад код вас, ако бог да, буде пожар, ми ћемо вам два црева дати." Шта ту има
увредљиво? А ето увредили се људи!

— Страшно су се увредили — потврди Кисљајев.

— „Знамо кажу, о ком Нахичевану он прича!" А госпоёице су на реч „црево" црвенеле. Па снаёите
се ви сад шта је пристојно, а шта није! Опрезност и опрезност! На пример, да се узме макар из руског
народног живота ... Нешто од Горбунова ... Величанствена ствар! Очаравајуће! Али немогуће: његово
превасходство сматра да је то „извргавање народа руглу"! Он је делимично у праву, али ужасно је време
дошло, меёу нама говорећи! Враг би га знао какво време!
— Може се, знате, прочитати нешто од Њекрасова. „И на челу судбоносне речи: продаје се на
лицитацији!" Од лично!
— Ни говора ... — рашири руке Каскадов. — То ће бити приредба за породични свет ... даме,
девојке, а ви: — судбоносне речи! Шта је вама, брате? И не мислите на то! Може се проћи и без крајности!
Наёите нешто тако не тенденциозно, неутрално... тако нешто лагано .. .
— Шта то лагано? Не, ваљда, Толстојеву „Грешницу"?
— То је прилично тешко, брате! — намршти се, Каскадов. — „Грешница", последњи монолог из
„Невоље због памети", све је то шаблонско, профанисано и ... делимично полемично ... Одаберите нешто
друго ... И, молим вас, не устручавајте се! Изаберите шта хоћете, шта год хоћете!
Тлетворски погледа навише и замисли се. Кисљајев га погледа, уздахну и поче презриво
одмахивати главом.
— Значи, ти си неморалан човек — промрси он — кад не можеш да смислиш нешто морално!..
— Није ту ствар у моралности, Захаре Иљичу! — умеша ке Каскадов. — Тлетворски је једностран.
Ту је истина!
Тлетворски поцрвене и протрља око.
— А зашто ме зовете кад сам неморалан и једностран? — рече он уставши и пошавши према
вратима. — Ја се не намећем.
По одласку Тлетворског Каскадов поче да корача.
— Не разумем ја такве људе, Захаре Иљичу! — поче он, мрсећи косу. — Тако ми бога, не разумем?
Ја сам нисам рутинер, нисам назадњак... чак сам либерал и страдам због свога мишљења, али не разумем
такве крајности, као што је овај господин. Ја па и... жандармеријски поручник Подлигајлов важимо као
слободоумни људи ... друштво нас попреко гледа... Његово превасходство сумња да сам ја наклоњен
идејама... И ја се не одричем својих убеёења! Ја сам либерал! Али такве људе као што је овај Тлетворски...
не разумем. То је већ крајност, а екстремне људе ја, грешан човек, не подносим! Ја нисам конзервативац,
али не подносим! Осуёујте ме, називајте ме рутинером, каквим год хоћете, али ја не могу да пружим
руку господи попут Тлетворског!
Исцрпен, Каскадов се ували у фотељу и замисли се ...
— Најурити, и квит! — прогунёа Кисљајев ударајући, из доколице, печат на манжетну ... Најурити
... и ... квит! ... и квит!
СТРАШНА НОЋ (69)
Иван Петрович Панихидим пребледе, уврну лампу и поче узбуёеним гласом:
Густа, непрозирна магла беше се спустила на земљу када сам се на Вадње вече хиљаду осамсто
седамдесет треће године враћао кући од сада већ покојног друга, код кога смо се сви тада заседели на
спиритистичкој сеанси. Сокаци кроз које сам пролазио, не знам зашто, беху неосветљени тако да сам морао
ићи готово пипајући. Живео сам у Москви, код Успења на Могиљцама, у кући чиновника Трупова, дакле, у
једном од најзабаченијих крајева Арбата. Док сам ишао, притискале су ме тешке мисли ...
„Твој живот се ближи крају ... Покај се ..."
Ту ми је мисао рекао Спинозин дух, који смо те вечери успели да призовемо. Замолих га да понови,
и тацна не само што је поновила него је још и додала: „Ноћас". Не верујем у спиритизам, али помисао на
смрт, чак алузија на њу, баца ме у очајање. Смрт је, господо, неизбежна, свакодневна појава, али је утолико
пре одвратна човековој природи ... А у том моменту кад ме је окружавао непрозирни мрак, кад око себе
нисам видео ни живе душе нити чуо људског гласа, душу ми је испуњавао неодреёени и неописиви страх.
Ја, човек слободан од предрасуда, журио сам се, плашећи се да се осврнем, да погледам у страну. Чинило
ми се да ћу, ако се осврнем, обавезно видети смрт у виду привиёења.
Панихидин одсечно уздахну, попи мало воде, и настави:
Овај неодреёени, али потпуно разумљиви страх није ме напустио ни онда када сам се попео на
четврти спрат Труповљеве куће, откључао врата и ушао у своју собу. У мом скромном гнезду беше тихо. У
пећи је цвилио ветар и баш као да моли да уёе у топлину, куцао је у доња врата на пећи.
„Ако је веровати Спинози," осмехнуо сам се, „ја ћу ноћас морати да умрем уз овај плач." Тихи плач
претвори се у злобни урлик. Негде доле лупао је напола одваљен прозорски капак, а враташца на мојој
пећи жалостиво су запомагала у помоћ...
„У таквој ноћи је страшно за оне који немају склоништа", помислих. Али нисам имао времена да се
упуштам у таква размишљања. Када се на мојој шибици сумпор распалио у плави пламичак и ја бацих
поглед по соби, указа ми се неочекиван и ужасан призор . .. Како ми је жао што налет ветра није угасио моју
шибицу! Тада, можда, ништа не бих видео и не би ми се дигла коса на глави. Крикнуо сам, коракнуо према
вратима и, ужаснут, очајан и избезумљен, затворио очи . ..

Насред собе стајао је мртвачки ковчег.

Модри пламичак је врло кратко горео, али сам ја успео да јасно видим контуре мртвачког сандука ...
Видео сам ружичасти, светлуцави, златом проткани брокат, видео златни крст од гајтана на поклопцу. Има
ствари, господо, које вам се урежу у сећање, без обзира на то што сте их видели само на трен. Тако је и с
овим сандуком. Ја сам га само на секунд видео, али се сећам и најситнијих детаља на њему. То је био
мртвачки ковчег за особу средњег раста и, судећи по ружичастој боји, за младу девојку. Скупоцени брокат,
ножице, бронзане ручке — све је говорило у прилог томе да је покојник био богат.
Главом без обзира излетех из своје собе и, не размишљајући, не мислећи, већ само осећајући
ужасан страх, јурнух низа степенице. У ходнику и на степеницама било је мрачно, ноге су ми се саплитале о
пешеве бунде, просто је чудно како се нисам стропоштао и сломио врат. Кад сам се нашао на улици,
наслонио сам се на стуб уличне светиљке и почео себе да умирујем. Срце ми је страшно лупало, застајао
ми је дах ...
Једна од слушатељки појача пламен у лампи, примаче се приповедачу, и овај настави:
Ја се не бих зачудио да сам у својој соби затекао пожар, лопова, бесног пса... Не бих се зачудио да
је пала таваница, провалио се под, да су се срушили зидови... Све је то природно и схватљиво. Али како је
у моју собу могао доспети мртвачки сандук? Откуда се он ту нашао. Скупоцен, женски, очигледно
направљен за младу аристократкињу како је тај сандук могао доспети у сиромашну собу ситног чиновника?
Је ли празан или је унутра леш? Ко је она, та богаташица која је прерано завршила свој живот и на тако
чудан и страшан начин ме посетила? Мучила ме та тајна!
,,Ако ово није чудо, онда је злочин," синуло ми је у глави.
Губио сам се у претпоставкама. У мом одсуству врата су била закључана, а за место на коме сам
држао кључ знали су само моји најближи пријатељи. Нису ми, ваљда, пријатељи оставили мртвачки сандук.
Могућа је била и претпоставка да су ми мртвачки сандук донели погребници грешком. Могли су се забунити
па погрешити спрат или врата, и тако оставити сандук тамо где не треба. Али сви знамо да наши
погреоници неће отићи пре него што добију штогод за свој посао или бар бакшиш?
„Духови су ми предсказали смрт", размишљао сам. „Нису ли се то они потрудили да ме снабдеју и
мртвачким сандуком?"
Ја, господо, не верујем, а нисам ни веровао у спиритизам, али таква подударност може бацити у
мистичко расположение чак и филозофа.
„Но све су то глупости, и ја сам плашљив као ёак", закључио сам. „То је била оптичка варка ништа
више! На повратку кући био сам у тако мрачном расположен^ да није никакво чудо што сам тако
надражених нерава видео мртвачки сандук ... Сигурно, оптичка варка! Шта би друго могло бита.
Киша ме је шибала по лицу, а ветар је љутито чупао пешеве мога капута. Прозебао сам и страшно
покиснуо. Морао сам ићи, али... куда? Вратити се кући, то би значило изложити се ризику да још једном
видим мртвачки сандук, а тај је призор превазилазио моје снаге. Да се наёем насамо са мртвачким
сандуком у коме је, можда, мртво тело, сам самцит; не видевши поред себе ни живе душе, не чујући
ниоткуда људског гласа, могао бих да полудим. А немогуће је било и да останем на улици на пљуску и
хладноћи.
Решио сам да одем и преноћим код свога пријатеља Упокојева, који се касније, као што вам је
познато, убио. Он је становао у намештеним собама трговца Черепова, у Мртвом сокаку.
Панихидин обриса хладан зној који му беше избио по бледом лицу и, уздахнувши дубоко, настави:
Свога пријатеља нисам затекао код куће. Пошто сам куцао на врата и уверио се да није код куће,
напипах на довратку кључ, откључах врата и уёох. Збацио сам на под мокру бунду и, напипавши у мраку
диван, сео сам да се одморим. Било је мрачно... у прозорској вентилацији тужно је цвилио ветар. У пећи је
цврчак монотоно цврчао своју једноличну песму. На Кремљу су почела да звоне звона за божићно јутрење.
Пожурио сам да запалим шибицу. Али светлост ме није спасла од мрачног расположења. Напротив. Поново
ме је обузео страшан, неизрецив ужас... Крикнуо сам, затегупао се и, незнајући за себе, истрчао из собе ...
У соби свога пријатеља видео сам исто што у својој — мртвачки сандук!
Пријатељев мртвачки ковчег био је двоструко већи од мога и то што је био пресвучен тамносмеёим
материјалом давао му је некакав изузетно мрачан тон. Како је доспео овамо? Више се није могло сумњати у
то да је посреди оптичка варка. Очигледно, то је била болеет мојих нерава, халуцинација. Куда год да сада
поёем, свуда бих пред собом видео страшну вечну кућу. Значи, луд сам; болујем од маније мртвачких
ковчега, а узрок лудила није требало дуго тражити; требало се само сетити спритистичке сеансе и
Спинозиних речи...
„Лудим!" помислио сам ужаснут, хватајући се за главу. „Боже господе, шта да радим?!"
Глава ми је пуцала, ноге ми се пресекле. Киша је лила као из кабла, ветар ме скроз пробијао, а на
себи нисам имао ни бунде ни капе. Да се по њих вратим у собу, било је немогуће, то је превазилазило моје
снаге.. . Страх ме је чврсто стезао у свој ледени загрљај. Коса ми се дигла увис, с лица се сливао хладан
зној, иако сам веровао да је то била халуцинација.
Шта сам могао и да радим, наставио је Панихидин. Лудео сам и излагао се ризику да се страшно
прехладим. На срећу, сетио сам се да недалеко од Мртвог сокака станује мој добар пријатељ Погостов, који
је тек недавно завршио за лекара, и који је те ноћи био са мном на спиритистичкој сеанси. Пожурио сам к
њему... Тада он још није био ожењен богатом трговкињом и становао је на четвртом спрату у кући државног

саветника Кладбишченског.
Мојим нервима је било суёено да код Погостова доживе још једно мучење. Док сам се пео на
четврти спрат, чуо сам страшну буку. Горе је неко трчао, јако лупајући ногама и трескајући вратима.
— Доёите! — чуо сам крик који је продирао до срца. — Доёите! Настојниче!
И тренутак касније низа степенице је јурила у сусрет мени тамна прилика у бунди и изгужваном
цилиндру.. .
— Погостове! — викнуо сам, препознавши свог пријатеља Погостова. — То сте ви? Шта вам је?
Кад је дошао до мене, Погостов је стао и грчевито ме ухватио за руку. Очи су му блуделе изгубљено,
тешко је дисао ...
— То сте ви Панихидине? — упита он пригушеним гласом. — Али јесте ли то ви. Бледи сте као да
сте се дигли из гроба ... Да нисте и ви халуцинација? ... Боже мој . .. страшни сте.
— Али шта је вама? Ужасно изгледате!
— Ох, драги мој, чекајте да се повратиш... Радујем се што вас видим, ако сте то стварно ви, а не
оптичка варка. Проклета спиритистичка сеанса... Тако ми је растројила нерве да сам, замислите, кад сам се
сад вратио кући, видео у својој соби ... мртвачки ковчег!
Нисам веровао својим ушима и замолих га да понови.
— Мртвачки сандук, прави правцати мртвачки сандук! — рече доктор седајући исцрпљен на
степеник. — Нисам кукавица, али и сам ёаво би се уплашио када би после спиритистичке сеансе у
помрчини налетео на мртвачки сандук!
Губећи се и муцајући, испричах доктору о мртвачким ковчезима које сам видео . . .
Ми смо се читав минут гледали исколачених очију, зинувши од запрепашћења. А затим смо почели
штипати један другог како бисмо се уверили да не халуцинирамо.
— Обојица смо болесни — рече доктор — значи, ми сада не спавамо и не сањамо један другога.
Дакле, наши мртвачки ковчези, и мој и оба ваша, нису оптичка варка, него нешто стварно. Шта сад радимо?
Пошто смо цео сат одстајали на хладним степеницама, губећи се у нагаёањима и претпоставкама,
страшно смо озебли и одлучили да се ослободимо малодушног страха, да пробудимо момка и с њим одемо
у докторову собу. Тако смо и учинили. Кад смо ушли у собу, упалисмо свећу и стварно видесмо мртвачки
ковчег, пресвучен белим брокатом са златним ресама и кићанкама. Момак се побожно прекрсти.
— Сад можемо погледати је ли овај ковчег празан или је ... настањен?
После дуге, сасвим разумљиве неодлучности доктор се саже и, стегавши зубе од страха и
ишчекивања, подиже поклопац ковчега. Ми погледасмо у ковчег и ...
Ковчег је био празан . . .
У њему није било покојника, али смо зато у њему нашли писмо следеће садржине:
„Драги Погостове! Ти знаш да су послови мога таста страшно пошли низбрдо. До гуше је запао у
дугове. Сутра или прекосутра ће доћи да му пописују имовину и то ће дефинитивно упропастити његову и
моју породицу, уништити нашу част, која је за мене драгоценија од свега. Јуче смо на породичном савету
одлучили да склонимо све вредне и скупе ствари. А како се сав иметак мога таста састоји од мртвачких
ковчега (као што ти је познато, он је погребник, најбољи у граду), решили смо да склонимо најбоље ковчеге.
Обраћам ти се као пријатељу, помози ми, спаси нашу имовину и нашу част. У нади да ћеш нам помоћи да
сачувамо нашу имовину, шаљем ти, роёени мој, један мртвачки ковчег и молим те да га сакријеш и чуваш
код себе до даљега. Без помоћи познаника и пријатеља ми ћемо пропасти. Надам се да ми ово нећегд
одрећи тим пре што ковчег неће остати код тебе дуже од недељу дана. Свакоме кога сматрам нашим
искрении при-јатељем послао сам по ковчег и надам се у њихову великодушност и племенитост. Воли те
Иван Чељустин."
После овога ја сам се три месеца лечио од нервног растројства, а наш пријатељ, погребников зет,
спасао је и своју част и своју имовину, и већ држи биро за погребне церемоније и продаје споменике и
надгробие плоче. Послови му не иду баш најбоље, и сада, сваке вечери над улазим у кућу, бојим се да ћу
поред свог кревета видети бели мермерни споменик или катафалк.
НЕРАСПОЛОЖЕН ЈЕ (70)
Полицијски комесар Семјон Иљич Прачкин је шетао по својој соби, из ћошка у ћошак, и упињао се
да у себи пригуши непријатно осећање. Јуче је послом свраћао код команданта гарнизона, случајно сео да
игра карте и изгубио осам рубаља. Безначајна сума, ситница, али ёаво тврдичлука и користољубља засео
је у комесарово ухо и прекоревао га због расипништва.
— Осам рубаља, врло важно! — ућуткивао је Прачкин тог ёавола у себи. — Људи губе и више, па
ништа. А поред тога, новац је зато да се заради и троши ... Довољно је да се једном оде у фабрику или
Риловљеву крчму и добиће се не само осам него и више!
— „Зима је .. . Сељак већ свечано" ... — монотоно је бубао у суседној соби комесаров син Вања. —
„Сељак већ свечано ... бразда пут."
— А може се то и игром повратити... Шта му је то тамо „свечано"?
— „Сељак већ свечано, бразда пут ... бразда."
— „Свечано ..." — настави да размишља Прачкин. — Треба му прилепити десетак врућих, па онда
не би много светковао. Боље би било да дажбине уредно плаћа него што светкује... Осам рубаља, врло

важно! Није осам хиљада, увек се може на картама повратити ...

— „Његов коњић, чим осети снег . . . осети снег, једва се вуче ..."
— Треба само још да галопом јурне! Види, молим те, и јест ми касач! Рага остаје рага ... Тупави
сељак воли кад је пијан да коња тера, а кад упадне у рупу или јаругу, онда се мора око њега петљати...
Само да ти ја дојашем, па ћу ти тако показати да нећеш за пет година заборавити!... А зашто сам ја заиграо
малом? Да сам заиграо кецом трефом, не бих остао без две ...
— »Ријући бразде сипког снега, одважно лети тројка с брега ... Ријући бразде ..."
— „Ријући . .. Бразде ријући . . . бразде ..." Па да ти тако нешто каже! Дозвољавају да се пише, боже
ме прости! А, у ствари, све ми је то десетка направила! Ђаволи су је довели у невреме?
— „Зауздавши ко коња себе, покућар деран, ено, вуче у саонама своје куче" ...
— Најео се, значи, чим трчи и несташлуке прави. . . А родитељима ни на памет не пада да га нечим
запосле. Уместо што деран псето вози, боље би било да цепа дрва или да Свето писмо чита... А и паса су
накотили ... да од њих проћи не можеш! Шта ми је било да седнем и играм после вечере, уместо да сам
само вечерао па отишао.
— „И боли га и смешно му је, а мати га кроз прозор псује ..."
— Псуј, псуј ... Мрзи је да изаёе у двориште и казни га... Уместо да му је заврнула бундицу, па
пљус, пљус! То је боље него да кроз прозор псује. — А овако ће постати пијаница ... Ко је то
написао? — гласно упита Прачкин.
— Пушкин, татице.
— Пушкин? Хм! . .. Мора да је некакав чудак. Пишу, пишу, а ни сами не разумеју оно што напишу.
Тек да се нешто напише!
— Татице, сељак је донео брашно! — викну Вања.
— Примите!
Али ни брашно није развеселило Прачкина. Уколико је више сам себе тешио, утолико га је в ше
мучио губитак. Толико му је било жао тих осам рубаља, као да је изгубио осам хиљада. Кад је Вања научно
лекцију и ућутао, Прачкин је стао крај прозора и, жалостан, уперио свој тужни поглед на снежне сметове .. .
Тај призор му је још више позледио срцу ране. Подсетило га је на његов јучерашњи одлазак команданту.
Разлила му се жуч, нешто га је пресекло .. . Потреба да на некоме искали свој јад достигла је стелен који
није подносио одлагање. Он није издржао . ..
— Вања — викнуо је. — Доёи да те ишибам зато што си јуче разбио стакло!
У ТУЂИНИ (71)
Недељно поподне. Спахија Камишов седи у својој трпезарији за раскошно постављеним столом и
полако доручкује. С њим за столом седи чист, глатко избријан старац — Француз м. Шампун. Тај Шампун
био је некада код Камишова васпитач, учио је његову децу лепом понашању, правилном изговору и игрању,
а касније, кад су Камишовљева деца порасла и постала поручници, Шампун је остао у својству боне мушког
пола. Дужност некадашњег васпитача била је проста. Имао је да се лепо одева, да буде намирисан, да
слуша Камишовљева празна наклапања, да једе, пије, спава и, изгледа, ништа више. Зато је добијао храну,
собу и плату неодреёене висине.
Камишов једе и, по свои обичају, наклапа.
— Јао, умрећу! — рече он бришући сузе што му потекоше после залогаја шунке, дебело намазаног
слачицом. — Ух! Ударило ми у главу и у све зглобове. А видите, од ваше француске слачице ми не би сузе
удариле, макар да сам и целу теглицу појео.
— Неко воли руску слачицу, а неко француску ... — смирено одговори Шампун.
— Не воли француску нико, осим, можда, ви Французи. А Французу што год даш, све ће појести: и
жабу, и пацова, и бубашвабе... пхи! Ето, вама се, на пример, ова шунка не свиёа што је руска, а да вам
човек донесе печену турпију и да вам каже да је француска, појешћете је у сласт, и прете олизати! ... По
вашем мишљењу, све што је руско ... не ваља.
— Ја то нисам рекао.
— Све је руско гадно, а француско... о, се тре жоли! По вашем мишљењу, нема лепше земље од
Француске, а ја мислим... па шта је Француска, да говоримо поштено? Комадић земље! Кад би послали
тамо нашег шефа среске полиције, он би већ кроз месец дана тражио премештај: било би му тесно! Ту
вашу Француску човек може целу на коњу за дан обићи, а код нас, изаёеш на градску капију... и краја нема!
Возиш се возиш ...
— Да, monsieur, Русија је огромна земља.
— Е, па то и кажем! По вашем мишљењу, од Француза нема бољег народа. Учеван, паметан народ!
Цивилизација! Слажем се, Французи су сви образовани, васпитани ... То је тачно ... Француз никад неће
испасти неваспитан: уступиће на време дами столицу, ракове неће јести виљушком, неће пљунути на под
али... Нема оног духа! Духа нема! Не могу само да вам објасним, али, како да вам кажем, Французу
недостаје нешто тако, овај ... (говорник мрда прстима) нешто онако ... правничко. Сећам се, читао сам
негде да сте ви стекли памет из књига, а ми смо паметни по роёењу. Ако Руса обучите науци како треба,
више ниједан професор универзитета неће моћи с њим да се мери!
— Може бити... — некако безвољно рече Шампун...

— Није то „може бити", него је сигурно! Немојте се ништа мрштити, ја истину говорим! Руска
памет... то је проналазачка памет! Само, разуме се, не дају јој да се размахне, а не уме ни да се хвали! ...
Наш човек измисли понешто, па или сам сломи или да деци да се играју, а ваш Француз измисли неку
глупост, па се разгалами да га цео свет чује. Пре неки дан, ето, кочијаш Јона направив човечуљка од
дрвета: потегнеш за конац, а он направи ... непристојан гест . . . Али Јона се не хвали ...
— Уопште узевши, Французи ми се не свиёају! Ја не говорим о вама лично, већ уопште...
Неморалан народ! По изгледу некако и личе на људе, а живе, брате, као пси. .. Ето, да узмемо, на пример,
брак. Код нас . . . ако си се оженио, прилепи се уз жену и нема ту никакве приче, а код вас је, ёаво би га
знао како. Муж по цели боговетни дан седи у кафани, а жена накупи пуну кућу Француза, па терај са њима
канкан!
— То није истина! — не отрпе Шампун и плану. — У Француској породични морал стоји врло
високо!
— Знамо ми тај морал! И срамота је да га ви браните! Треба бити непристрасан: свиње остају
свиње ... Хвала Немцима што су вас издеветали ... Ваш им хвала! Посветила им се рука! . . .
— У том случају, monsieur, ја не разумем — рече Француз, устајући и севајући очима — ако мрзите
Французе, зашто онда мене држите?
— А шта да радим с вама?
— Отпустите ме, и ја ћу се вратити у Француску!
— Шта-а-а? И ви мислите да би вас сада пустили у Француску? Па ви сте издајник своје отаџбине!
Час вам је Наполеон великан, час Гамбета ... Ни ёаво вас не би разумео!
— Моnsieur — рече Шампун француски, прскајући пљувачку и гужвајући салвет. — Тежу увреду
од ове коју сте сад нанели мојим осећањима, не би могао измислити ни мој најљући непријатељ! Меёу нама
је све свршено!!
И трагичним гестом Француз елегантно баци салвет на сто и изаёе достојанствено.
После једно три сата на столу је промењен прибор за јело и послуга је доносила ручак. Камишов
седа за сто сам. После чашице пред ручак, Камишов опет осећа жељу да наклапа. Ваш му се ћаска, али
нема слушаоца ...
— Шта ради Алфонс Лудвикович? — пита лакеја.
— Пакује ствари.
— Е, баш је будала, богами! — рече Камишов и оде Французу.
Шампун седи на поду у својој соби и дрхтавим рукама слаже у кофер рубље, флашице од мириса,
молитвенике, хозентрегере, кравате ... Цела његова пристојна појава, кофер, кревет и сто, све одише
отменошћу и женственошћу. Из великих плавих очију кашву у кофер крупне сузе.
— Куда се то спремате? — упита Камишов, пошто постоја извесно време.
Француз ћути.
— Значи, одлазите? — наставља Камишов. __
Добро, чините шта знате... Немам права да вас задржавам... Само је чудно... како ћете ви без
пасоша на пут? Чудим се, ви, ваљда, знате да сам изгубио ваш пасош. Стрпао сам га негде меёу хартије, и
тако се, ето, изгубио ... А код нас је у том погледу врло строго. Нећете одмаћи ни пет врста... зграбиће вас
за врат!
Шампун диже главу и с неверицом гледа Камишова.
— Да, да... Видећете! Познаће вам одмах по лицу да немате пасош, и одмах: ко си ти, бато?
Алфонс Шампун! Знамо ми те Алфонсе Шампуне, а је ли по вољи да вас стражарно спроведемо мало до
Сибира?
— Ви се то шалите!
— Море, каква шала! Много ми је до ње! Само упамтите што ћу вам рећи: немојте ми после кукати
ни писати писма. Ни малим прстом нећу мрднути кад вас окованог буду водили!
Шампун скочи, и блед, разрогачених очију поче да хода по соби.
— Шта ви то чините са мном?! — упита он хватајући се, сав очајан, за главу. — Боже мој! О, нека
је проклет час кад ми је пала на памет несрећна мисао да напустим отаџбину!
— Де, де, де... Шалио сам се! — рече Камишов спуштајући глас. — Ваш сте ви неки чудак, не
разумете шалу! Не сме човек ни речи да каже!
— Драги мој! — врисну Шампун, умирен Камишовљевим тоном. — Кунем вам се да сам се саживео
с Русијом, с вама и вашом децом... И растанак с вама за мене је тежак исто као смрт! Али свака ваша реч
мени срце кида!
— О, чудна ли човека! Зашто се ви вреёате, ако ја грдим Французе? Кога ми све не грдимо; онда би
требало сви да се наёу увреёени! Стварно сте чудни! Што се не угледате на арендатора Лазара
Исаковича.. . Ја њега на пасја кола изгрдим, назовем га Чивутом и шугом, свињско му уво од ревера
направим, и за бакенбарде га вучем... А он се не љути!
— Али, он је роб! Он је за копејку спреман на сваку нискост!
— Добро, де ... доста је било! Хајде да ручамо! Мир и слога!
Шампун пудерише своје уплакане образе и одлази с Камишовим у трпезарију. Прво јело једу ћутке,
а после другог почиње иста песма и тако Шампуновим мукама нема краја.

ПОДУШЈЕ (72)
Пре неки дан сахрањивали смо младу жену нашег старог поштара Слаткоперцова. Кад покопасмо
лепотицу, ми, по обичају наших дедова и отаца поёосмо у пошту да... учинимо помен — њеној души.
Кад изнесоше на сто палачинке, старац-удовац се неутешно заплака и рече:
— Палачинке су исто онако румене као и покојница. Исто тако топле! Исто... као две капи воде!
— Да — сложите се учесници помена — покојница је доиста била лепотица.. . Жена да јој пара
нема!
— Да ... Сви су се дивили кад би је видели ... Али, господо, нисам ја њу волео због њене лепоте
нити због добре нарави. Те две особине својствене су женској природи уопште и сретају се доста често у
овом свету под сунцем. Волео сам је због њене друге душевне особине. А, наиме: волео сам је, покојницу,
бог јој дао рајско насеље, зато што је и поред живог и несташног карактера своме мужу била верна. Била
ми је верна, без обзира на то што је имала само двадесет, а мени ће ускоро равно шездесет! Верна је била
мени, старцу! — Ђакон, који је био на подушју, значајно мукну и кашљуцну, и на тај начин изрази своју
сумњу.
— Ви значи, не верујете? — упита га удовац.
— Ама није да неверујем — збуни се ёакон — већ онако ... Данас су младе жене и сувише, знате...
Рандеву, соус провансал . . .
— Ви сумњате, а ја ћу вам доказати! Ја сам код ње подржавао верност према себи на разне на-
чине, тако рећи стратегијским методима, нешто слично фортификацији. С обзиром на моје држање и лукави
карактер, моја жена није могла ни у ком случају да ме превари. Јер ја сам лукавство употребљавао ради
чувања моралне чистоте своје брачне постеље. Ја знам извесне речи, сличне лозинки. Изговорим те речи
и... готово, могу мирно да спавам. Што се тиче верности ...
— А какве су то речи?
— Сасвим просте. Ја сам раширио по граду лажан глас. Ви га сигурно знате. Говорио сам сваком:
„Моја жена Аљона живи с нашим шефом полиције Иваном Алексејичем Залихватским." Било је довољно
само то рећи.
... Нико жив није имао смелости да се удвара Аљони, јер се свако бојао шефовог гнева. Кад би је
видели, одмах би се склањали да не би Залихватски нешто помислио. Хе-хе-хе! Јер ко би се закачио с тим
бркатим анатемњаком, рёаво би се провео ... пет пријава ће написати санитарној инспекцији. Ако, на
пример, види твоју мачку на улици, направиће записник да ти је стока лутала по граду.
— Значи, ваша жена није живела с Иваном Алексејичем? — отегосмо ми сви углас запањено.
— Не, то је било моје лукавство ... Хе-хе ... Шта кажете, зар вам нисам вешто подвалио, омладино?
Е, у томе и јесте вештина!
Проёоше једно три минута у ћутању. Седели смо и ћутали, осећали смо се увреёени и осрамоћени
што нас је тако лукаво насамарио овај дебели старац црвеног носа.
— Па, даће бог, оженићеш се ти и други пут! — прогунёа ёакон.
КРАЈ

Anton Pavlovic Cehov - Sabrana Dela - 01

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Anton Pavlovic Cehov - Sabrana Dela - 01

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 2

62. Маска (Превео: Миодраг М. Пешић)

ПРИПОВЕТКА И ДРАМА А. П. ЧЕХОВА

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 3

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 4

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 5

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 6

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 7

озбиљне и велике истине о човеку и свету.

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 8

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 9

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 10

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 11

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 12

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 13

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 14

не укида динамику пејзажа, а тиме ни илузију кретања преко степе.

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 15

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 16

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 17

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 18

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 19

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 20

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 21

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 22

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 23

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 24

тако, о немогућности да је заволи.

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 25

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 26

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 27

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 28

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 29

Структуру Вишњика карактерише многопланост. За разлику од ранијих Чеховљевих комада, овде

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 30

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 31

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 32

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 33

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 34

Племства. Да су наши прародитељи постали од мајмуна, онда их не бисмо сахрањивали на хришћанском

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 35

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 36

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 37

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 38

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 39

Кузма Јегорич размишља извесно време и каже:

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 40

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 41

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 42

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 43

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 44

Али није успео да је пољуби.

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 45

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 46

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 47

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 48

— Допутовао? Муж? — упита он.

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 49

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 50

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 51

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 52

А.П. Чехов Сабрана дела 1 страна 53