УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских
студија
Српска књижевност и језик

Завршни рад
Аутобиографски дискурс у делима Цинк, Мамац и Снежни човек
Давида Албахарија
Autobiographical discourse in Tsing, Bait and Snow man written by
David Albahari

Студенткиња: Ментор:
Анђелија Драшко проф. др Ђорђе Деспић
27000/2018

Нови Сад, 2019.

 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских студија
Српска књижевност и језик

Анђелија Драшко
Завршни рад
Аутобиографски дискурс у делима Цинк, Мамац и Снежни човек
Давида Албахарија

Autobiographical discourse in Tsing, Bait and Snow man written by

David Albahari

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора. Овај
рад не сме бити предмет незаконитог присвајaња или злоупотребе од стране
других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other author’s
works This thesis must not be an object of illegl appropriation or abuse by other authors.

Нови Сад, 2019. Потпис студенткиње

2
Садржај

 Уводна реч..................................................................................5

 Портрет и аутопортрет – Давид Албахари..............................8

 Аутобиографија и аутобиографски дискурс – када наука

прелази у књижевност.............................................................16

 Аутобиографско памћење.......................................................22

 Аутобиографија Давида Албахарија као показатељ развоја

идентитета................................................................................25

 Потрага за правим значењем себе у романима Цинк, Мамац

и Снежни човек Давида Албахарија .....................................30

 Закључак...................................................................................41

 Литература................................................................................44

3
Сажетак: Рад ће кроз анализу романа Цинк, Мамац и Снежни човек тежити да одговори на
питања о аутобиографским одликама прозе Давида Албахарија, као и о феномену самоспознаје.
У том смислу, рад ће разматрати у којој мери описани доживљаји из пишчевог живота имају
утицај на формирање његове поетике, слике о себи, али и слике о свету. Због тога ће се у том
проучавању поћи од памћења, као мозаика успомена, које утиче на формирање идентитета. Циљ
рада јесте да повеже романескна дела Албахарија са његовом Аутобиографијом и покаже утицај
памћења на развој човековог самства, осветљавајући тиме на посебан начин везу између
психологије и књижевности. Метод који се користи представља приступ који у себи подразумева
и укршта интерпретативне, историографске, психолошке, социолошке и антрополошке аспекте,
не би ли што обухватније дао увид у аутобиографске специфичности наведених романа Давида
Албахарија.

Кључне речи: Давид Албахари, аутобиографија, памћење, идентитет, интерпретација, самство,

породица, усамљеност, слика о себи, прича

Abstract: This study aspires to analyse the novels Tsing, Bait and Snow man written by David
Albahari, in order to answer the questions considering autobiographical characteristics of his
prose, as well as the ones considering self-knowledge. In that sense, the study will be
considering the influence that described experiences from writer's life have on forming poetics,
his inner and outer world. That's the reason the analysis begins with the memory, described as
a mosaic of memories, which influences the way identity is being formed throughout life. The
aim of this study is to associate the elements of David Albahari's Autobiography with his
romanesque novels, and present the influence of memory on self, which indicates the infinite
bond between psychology and literature. The method used in this study represents the synthesis
of interpretative, historical, psychological, sociological and anthropological aspects, combined
and analysed to create a wider insight in the labelled novels.

Key words: David Albahari, autobiography, memory, identity, interpretation, self, family,
loneliness, self-awareness, feature

4
Уводна реч

Кроз интересовање за самоспознају и развијање сопствених потенцијала, човек

се неретко нађе пред огледалом, где му особа чији одраз види, али не нужно и разуме,
поставља егзистенцијално питање и захтева одговор. Ко сам ја? – остаје питање у
ваздуху, а најчешће бива постављано у адолесценцији и средњим годинама, када се
појављују бројна преиспитивања и кризе, узроковане човековим настојањима да спозна
своје место у свету.
Памћење које појединац има о догађајима из сопственог живота и његова улога у
стварању сопственог идентитета, истичу значај аутобиографског памћења на коме се
заснива писање о преломним животним тренуцима појединца. За Албахарија, ови
преломни тренуци тичу се породичног порекла, потраге за идентитетом изван граница
сопствене државе и сазнање да су границе одавно избрисани појмови. Кроз
самопосматрање властитог бића и сагледавање породичних и историјских прилика у
којима је живео, писац тежи да открије примарна осећања и потребе појединца. На
разумевање ових појмова, пресудно утиче пишчев боравак у егзилу, ван граница земље
у којој је до тада живео. Због тога књижевност настала у егзилу и пишчева
аутобиографија постају неодвојиви појмови јер се појмом егзила истовремено означава
како физичко, тако и психичко изгнанство.1
У време када Давид Албахари ступа на српску књижевну сцену, „уметнички
поступак модерниста, који егзистенцијално искуство уздижу на универзалну раван,
достиже пун замах“ (Лазовић, 2018: 2). Распад Југославије, ратни сукоби и живот у
другој држави од 1994. године, нагоне овог писца да се у својим делима бави утицајем
који политика и историја имају на појединца. Његов стваралачки опус чини тринаест
збирки прича, петнаест романа, четири збирке есеја и више књига за децу. Дела Давида
Албахарија су преведена на осамнаест светских језика, при чему се и сам писац истакао
као преводилац2, антологичар и уредник.
Владислава Рибникар у својој студији „Историја и траума у романима Давида
Албахарија” издвојила је два периода његовог стваралаштва. Први обухвата „романе и
приповедачке збирке написане пре његовог одласка у Канаду, између 1973. и 1993.

1
Овде није реч о присилном одуству из домовине, већ о „добровољном изгнанству“ како га назива
Албахари.
2
За Албахарија преводилац је човек који „отвара пролаз у друге светове“ (Албахари, 2012: 24).

5
године” (Рибникар, 2006: 613). Према истој ауторки, „друга фаза почиње кратким
романом Снежни човек (1995) и укључује све од тада објављене књиге” (Рибникар, 2006:
613–614). Међутим, ова ауторка наводи и да „рез који запажамо у његовом стваралаштву
не искључује присуство континуитета“ (Рибникар, 2006: 614), па би се он могао
објаснити променама историјског и културног контекста у којима је стварао.
Појам идентитета и његова онтолошка димензија у извесном су смислу
проблематични. Немачки психолог Ерик Ериксон, творац теорије о кризи идентитета,
објашњава да идентитет, иако подразумева континуитет и стабилност, није нешто
непромељиво и статично, већ се развија са узрастом, животним искуством као и
друштвено-историјским тренутком. У данашње време, сматра се да на обликовање
идентитета утичу припадност породичном, професионалном, културном и другим
круговима са којима се појединац поистовећује (Лазовић, 2013: 160). Промена средине
неизоставно води до промена у властитом начину размишљања и покушајима да
постанемо „неко други“. Ти покушаји код Албахарија заснивају се на тежњи за изградњи
новог и разградњи јеврејског, југословенског и језичког идентитета. Како наводи Сања
Шакић у својој студији „Смрт у изгнанству“, писац и песник увек су у егзилу јер они у
писање улазе губитком идентитета, док Жак Дерида тврди да то што смо покренути на
испитивање идентитета упућује на његово постојање (Бојанић, 2005: 35). У том смислу,
писање код Албахарија постаје средство трагања за идентитетом, проналажења смисла
и потврда његовог постојања.
Заинтересованост за ову тему због тога проистиче из питања о самоспознаји,
сигурности, самоприхватању и немогућности да свој лик у огледалу повежемо са
сопственим животом: „Био сам копија копије, у најбољем случају: одраз у огледалу;
нестварност у мору измаштане стварности“ (Албахари, 1996: 29). Управо ова питања
поставља Албахари пишући своје романе, у намери да реорганизује сопствени осећај
самства и своје биће доведе у склад.
Као доминантне теме намећу се писање, породица и јеврејство, а тиме и трагична
историја овог народа. Анализом свих ових тема може се наћи још једна и то заједничка
– смрт. Тема смрти јесте оно што заправо доминира у романима који су одабрани за
анализу, па тако Цинк тематизује смрт оца, Мамац говори о смрти мајке, док је Снежни
човек дело о смрти народа. Према томе, сва дела истовремено су показатељ како човек
прихвата смрт својих вољених и на који начин се суочава са урођеним страхом од смрти.
Распад породице и распад државе, неизоставно воде до преиспитивања сопственог
порекла, а поновљени догађаји постају реконструисане слике прошлих догађаја. Због

6
тога Албахари, пишући о бекству, истовремено пише и о прогону Јевреја, о селидби
мајке и коначно о сопственом бекству, чија се суштина може видети кроз његову
Аутобиографију у којој је садржан „скоро цео“ живот овог писца.
Управо из тог разлога, на основу Аутобиографије и поменутих романескних
дела, можемо говорити о аутобиографском дискурсу, при чему се у овом раду под
појмом дискурса пре свега подразумева излагање у коме писац производи верзије о себи
и другима, пропитујући се о свету у коме живи. Због тога су догађаји које Албахари
издваја у својој Аутобиографији кључни показатељ његовог памћења које се у раду
анализира и са психолошког аспекта.
Аутобиографско памћење представља облик памћења који нам помаже да
формирамо идентитет и сачуване успомене реконструишемо на основу свог искуства.
Како Албахари пише причу о својим родитељима и народу кроз филтер емоција и
искуства, јасно је да је реч о реконструкцијама памћења.
Због свега тога, писањем аутобиографије и дела која се заснивају на
аутобиографским елементима, Давид Албахари представља пример како се књижевност
и психологија, као наука о души, допуњују, залазећи у оно најинтимније, сагледавајући
на тај начин све оно што смо били, што јесмо и што тежимо да постанемо.

7
Портрет и аутопортрет – Давид Албахари

Књижевни опус Давида Албахарија (1948) обележева и карактерише српску

књиженост друге половине 20. и почетка 21. века. Генерација која почиње своје писање
крајем 20. века, свој стваралачки поступак супротставља писцима тзв. стварносне прозе,
а њихов поетички поступак варира између естетике младе српске прозе и приповедача
тзв. високог модернизма3. Увођење нових прозних поступака, нарушавање и напуштање
основних одлика традиционалне реалистичке прозе, трагање за новим облицима
текстуалне организације, употреба метапрозног дискурса, одбацивање линеарне
нарације – то су само неке од поетичких константи које су прихватили најмлађи
прозаисти. Предраг Палавестра ће литературу друге половине 20. века посматрати као
литературу са „јасном свешћу о реалном”, али и уочавајући да се појам реалног
„изменио: постао шири и богатији, истовремено реализам човековог унутрашњег и
спољашњег света, а не само миметичко огледало стварности“ (Палавестра, интернет).
Тако се и Албахари, као припадник ове генерације, већ у раним причама окреће
немиметичком и фрагментарном приповедању. Кључна одлика његове поетике је
присуство и сажимање разнородних појава у којима спаја два оквира – национални и
глобални. Милица Лазовић његову поетику његову подељену идентетску и стваралачку
позицију објашњава мешањем „јеврејског идентитета и кабале као изворно источњачких
феномена са западњачком филозофијом и културом“.(Лазовић, 2018: 31). Његов
поступак супротстављен је новостилистима који локалне теме уобличавају
традиционалним средствима приповедања, а Албахари о поетици писаца седамдесетих
година 20. века каже:

Тада смо дошли ми. Дохватили смо сваки појединачан прозни модел и разложили га на
најситније делове. Ископали смо велико гробље прозе, уредили парцеле, поставили спомен-
обележја. Неко нам је рекао да се то зове деконструкција, а ми смо се само смејали, пљували у
дланове и забијали ашове у меку земљу. А када смо завршили и осмотрили уредан низ хумки,
схватили смо да посао тек почиње. Ова прича је признање да више ништа не знамо. Уништили
смо постојеће приповедачке форме, али нисмо створили нове (Албахари, 1997: 97).

Постмодернизам који га привалачи због форме, Албахари види као поље које је
и даље отворено за многе могућности стварања. Према мишљењу Саве Дамјанова,

3
Представници високог модернизма у првом реду су Данило Киш, Борислав Пекић, Милорад Павића,
Мирко Ковач.
Албахаријев прозни израз тежи „покушају проналажења изгубљене форме, а одликује га
и „унутрашње порицање и надвладавање континуираног прозног дискурса“ (Дамјанов:
2012: 42). Управо из тог разлога, Албахари, коме Палавестра додељује водеће место међу
ствараоцима друге половине 20. века (Палавестра, 1998), поставља темеље на коме се
развија српска књижевна проза његове генерације и на основу које се повезује са
западњачком. Постмодернистичка проза „истицањем противречности између своје
тежње ка естетичкој аутономији и свести о властитој историјској условљености, говори
нам да свако уметничко дело има идеолошки подтекст који одређује услове саме
могућности да оно поседује или производи значење“ (Хачион, 1988: 12). Због тога у
Албахаријевим делима, можемо уочити разна значења, а једно од њих тиче се
аутобиографског у његовим делима, које је сакривено кроз специфичан начин
приповедања4.
Међутим, Албахари се није од самог почетка представио као прозаиста. Након
што је одустао од поезије у којој се као млад аутор опробао, тек од седамдесетих година
прошлог века, почиње да објављује кратке приче. Александар Тишма, ондашњи уредник
Летописа Матице српске, штампао је његове прве прозне текстове и преводе.
Истовремено, давао му је смернице око припреме и објављивања књига Породично
време (1973) и Судија Димитријевић5 (1978).
Од објављивања прве збирке приповедака Породично време, у којој описује
године проведене у Ћуприји 6, па до данас, Давид Албахари не престаје да се суочава са
светом и својом унутрашњошћу. Овај писац јеврејског порекла, покушава да одговори
на егзистенцијална питања која непрекидно прате савременог човека у свету који се
мења из дана у дан, али који носи трагове своје историје. Због свог „нетипичног“
(Албахари, Пантић, 2005: 12) начина писања и писања кратких прича, овај аутор има
резервисани круг читалаца. Међутим, након НИН-ове награде и објављивања романа
Мамац, за који каже да га је дубоко променио, Албахари постаје писац кога прихвата
све већи број рецепцијената. Навикнутост читалаца на постмодерни поступак, као и теме
о људској егзистенцији и историји, али и искуство у егзилу, доприносе да се рецепција

4
У својој студији „Од модернизма до постмодерне“ (1991) Александр Јерков истиче значај и улогу
приповедне инстанце за развој постмодерних облика приповедања и тиме поставља оквир за тумачење
дела генерације стваралаца која заговара постмодерну естетику у српспској прози.
5
Писац наводи да је тек након објављивања овог романа-у-причама, почео да се осећа као писац
(Албахари, 2012: 161).
6
Боравак у Ћуприји у првим годинама његовог живота за писца постају изузетно важне, а за њих он каже:
„Успомене из Ћуприје су толико детаљне, толико важне, да понекад помислим да нисмо тамо провели
шест година већ свих шездесет“ (Албахари, 2012: 14).

9
овог писца нагло повећа. У литератури назив избеглички циклус најчешће се односи на
романе Кратка књига, Снежни човек и Мамац, а њима Тихомир Брајовић додаје и роман
Светски путник (Брајовић 1997). На тај начин, Мамац постаје роман о смрти мајке, али
истовремено и роман о егзилу. Ову врсту егзила сам Албахари не тумачи само као
последицу „декрета и спољне принуде“ (Брајовић, 2012: 272), већ и као унутрашњег
налога и избора:

Политичке промене с краја осамдесетих [...] омогућиле су писцима, који су се одлучили

на одлазак, нешто што раније није било могуће [...] да живе, ако желе далеко од ужаса рата [...] а
да притом, ако желе, остану активно присутни у књижевности. То је нека врста луксуза која те
„нове изгнинике“ ставља у повлашћени положај, омогућавајући им да у исто време буду
посматрачи и учесници, „домаћи“ и „туђи (Албахари, 2004: 43).

Егзил у смислу у коме га види Албахари представља „добровољни пут у

анонимност“ (Угрежић, 2002: 146). Тако долази до изједначавања појмова емигранство
и егзиланство, који су „доведени у исту раван захваљујући опредељењу за маргину и
непознатост, макар у тренутку одлуке и одласка“ (Брајовић, 2012: 272).
Одсуство из земље, доводи до отварања нових тема, због чега ће Михајло Пантић
овог писца видети као неког ко је постао „отворен за цео један егзистенцијални
хоризонт“ (Албахари, Пантић, 2005: 20), непознат у његовим ранијим књигама. Сам
писац ће у једном од својих интервјуа, рећи да му је управо даљина указала на оне
комадиће историје и света које живећи у Србији није могао да види. Тако настоји и
успева да историју сагледа из личне перспективе, да споји два простра, спољашњи и
унутрашњи, са непрестаним освртом на прошлост из перспективе садашњости.
Албахари у својим романима изграђује однос између стварности и сопствене
личности, због чега је предмет истраживања усмерен на развој личности и
аутобиографског које се свесно или несвесно нађе на страницама његових дела. Кроз
дела Давида Албахарија откривамо нова значења и односе аутобиографског и
фикционалног дискурса, при чему се његова дела налазе на пресеку ових дистинкција.
Аутобиографско је код њега дубоко повезано са аутопоетичким, а његови књижевни
узори уједно су и његови пријатељи или писци које је читао кроз своје сазревање и
основно и гимназијско школовање у Земуну, а касније и на англистичкој катедри у
Београду. Ту везу он и сам потврђује исказом:

10
 Ако би неко био јако упоран и тражио да своју духовну аутобиографију сведем на једну
реченицу, онда би се та реченица претворила у следећи списак: „Вилијем Фокнер, Раша Ливада,
Петар Вујичић, Битлси, Џемс Тејлор, Боб Марли и свеколики реге, Доналд Бартелми, Ји Ђинг,
зен будизам и Томас Бернхард (Албахари, 2005: 27).

О својим књижевним утицајима Албахари говори и у својој Аутобиографији, где

посебно издваја Томаса Бернхарда који представља модел онога што би желео да
постигне, Кафку, Бекета и Вилијема Фокнера захваљујући коме је „постао човек“
(Албахари, 2012: 21), али и писац: „Убрзо су Фокнерова техника тока свести, његове
маестрално дугачке реченице, његови наизглед непотребни дијалози и његове труле
аристократске породице постали главни утицаји моје почетничке прозе“ (Албахари,
2012: 21).
Од домаћих писаца издваја пријатељство и књижевну сарадњу са песником
Рашом Ливадом „који га је стрпљиво уобличавао“ (Албахари, 2012: 23) и Петром
Вујичићем који га је инспирисао да крене да пише „о својој породици и њиховим
животима“ (Албахари, Пантић, 2005: 7). Кроз породичне теме, Албахари почиње да
посматра себе из другачије перспективе, а стварност око себе обликује на фокнеровски
начин.
Како су његова дела између аутобиографског и стварносног „жанр постаје
немоћан да контролише и ограничава игриву страст писања“ (Негришорац, 1996: 271), а
категорија жанра постаје усложњена. Албахари током последње деценије прошлог века
пише дуже романе у којима се поиграва са елементима популарних и тривијалних
жанрова попут трилера, детективског, еротског и крими романа. Овоме додаје и културу
филмске уметности, кроз примену технике монтаже, а „пред очима читаоца, као у некој
врсти филма, тече густ, значењима засићен текст, текст који на неки начин представља
постмодерну варијанту романа тока свести“ (Павковић, 1997: 135). Због тога су
догађаји и представљени онако како су запамћени, не и како су се одиграли.
Промена која је последица Албахаријеве селидбе у Канаду, 1994. године, прати и
промену тематике његових дела, а он се окреће писању о историјским приликама и
животу у другој култури. Хтели или не, „отаџбина даје грађу, са својим моралним
осећањем, са својим унутрашњим проблемима и релацијама, својим неспокојством, а
језик даје форму, инструменте израза“ (Деретић, 2016: 33). Његово физичко одсуство од
домовине због тога прати и недоумица у погледу стварања на нематерњем језику. Како
је језик део идентитета сваког човека, промена средине, културолошке и језичке,

11
Албахарију доноси и испитивање свог јеврејског порекла, онога што је био и што ће
постати.
Постепени губитак југословенског идентитета инспирише овог писца да велике
историјске трагедије, попут холокауста, прикаже кроз призму породичне и
индивидуалне несреће. Јеврејска породица о којој говори у причама, налик његовој,
окружена је другим културама, а на тај начин он приказује појединца, али и цело једно
доба. Због тога Гојко Божовић истиче његов истраживачки дух: „Оно што су у свом
времену за српску књижевност значили Данило Киш и Борислав Пекић, то данас за
српску књижевност значи Давид Албахари: висока мера, елеганција стила, самосвест у
којој се огледа једно књижевно и људско доба“ (Божовић, 2013: 42).
Управо та самосвест присутна у делима Давида Албахарија јесте разлог да Цинк,
Мамац и Снежни човек постану предмет проучавања овог рада. Иако „прича живота
припада живљењу, а не приповедању” (према: Аврамовић, 2014: 530), Албахари
реконструише причу онако како је се сећа, због чега је она изграђена од делића
стварности. Он у поетичким исказима тврди да су човек и свет састављени од крхотина
идеалног света и идеалног бића. Живот, по његовом мишљењу, протиче у низу
фрагмената, због чега ту фрагментарност покушава да представи кроз своја дела. Док
приповедач Цинка закључује да није остало ништа од приче, осим њених делова, а
приповедач Снежног човека одлази из земље у којој је рођен под притиском друштвених
околности јер се све, па и он сам, претворило у низ фрагмената, приповедач Мамца не
може да чита постмодернисте у авиону којим одлази јер га раздражују њихове
фрагментарне структуре. На овај начин, Албахари разговара са својом некадашњом
поетиком, али и једним делом себе који је прошао.
У том освешћивању сопственог начина писања, сопственог постојања у својој,
али и у некој другој земљи, лежи његова способност да открије пуноћу свог бића. Сва
ова дела, међутим, тематизују породичне приче, без којих се ни индивидуалне не могу
замислити. Због тога су Цинк, Мамац и Снежни човек написани на основу
реконструкције истог сећања, али у различитим животним околностима:

Тематски Мамац се може читати као својеврсна алтернација Снежном човеку, као
искушавање другачије могућности уобличења повести о ситуацији странствовања под притиском
актуелног дешавања историје, а истовремено и као наставак ауторове повести породичног
времена, започете у Цинку (Брајовић, 1997: 227).

12
 У роману Цинк, објављеном 1988. године, огледају се принципи на којима је
Албахари у првој фази стваралаштва заснивао своје приповедање: сажет израз,
композиција мозаика, жанровска хибридност, интертекстуалност, елементи популарне
културе, метанаративност, субјективна иронија. То је лирски роман настао у сусрету
породичних и интимних догађаја, у чијем је средишту очева болест и смрт, а „причу о
очевој смрти треба да читамо као аутобиографију“ (Микић, 2013: 32). Овај
фрагментарни роман истовремено, кроз текст написан курзивом, представља дијалог са
две могућности приповедања – приповедање у првом и трећем лицу. Међутим, он
пародира приповедање у трећем лицу, што можемо видети и кроз начин на који је
представљен отац. Овим писац доказује да се стварност не може довољно описати овим
типом приповедања јер долази до њеног искривљења, па стога и заговара приповедање
у првом лицу.
Деведесетих година 20. века, Албахари пише кратке романе, који задржавају
поетичка начела прве фазе стваралаштва, али у којима почиње да се уплиће тематика
историјске стварности која свакодневно прати породичну. Роман Мамац излази 1996.
године, а Албахари ће и сам говорити о значају овог романа за његово стваралаштво,
тврдећи у једном интервјуу да се само паралелним читањем Цинка и Мамца може
увидети приповедни ток његове поетике:

У Цинку сам вероватно још успевао да се носим са историјом, отуда фрагментарност и

заокруживање малих целина, док тога нема у Мамцу. Ту је историја бујица, непрекидни пасус из
којег, када се једном у њега уђе, нема излаза (Албахари, Пантић, 2005: 16).

Средишња дела ауторовог породичног циклуса, романи Цинк и Мамац, заузимају

супротне стране према историјској стварности: „Отац симболизује прошлост за коју је
приповедач Цинка убеђен да је остала неповратно иза, док је мајка симбол живе
историје, која се у земљи приповедачевог порекла у Мамцу управо одвија” (Аврамовић,
2014: 535). Због тога романи Цинк и Мамац постају огледала пишчевог живота и
показатељи његовог суочавања са прошлошћу.
У Снежном човеку, ипак, иако објављеном годину дана пре Мамца, 1995. године,
представљено је искуство појединца обликовано на темељу историјске стварности.
Боравећи на другом континенту јунак размишља о чиниоцима свог идентитета, па су
предмет његовог интересовања прилике у земљи у којој је рођен.

13
 Ово се лако може повезати са животом самог писца и његовом селидбом у
Канаду, због чега долази у сукоб са ранијим ставовима о писању, себи и свом народу.
Пишући о својим интимним односима, аутор гради аутсајдерску и елитистичку позицију
показујући заинтересованост за властити живот и стваралачко искуство. На ову промену
у његовом стваралаштву утиче и друштвена ситуација у Југославији која се након рата,
деведесетих година прошлог века распада, што оставља простор за сагледавање
историјске и политичке прошлости кроз сопствени живот. Прва књига након одласка у
Канаду управо носи овај симболичан назив о „снежном човеку“ који се бори да остави
траг у новом свету, уместо да се његово постојање постепено топи попут пахуље снега.
Из тих разлога се и може говорити о аутобиографском дискурсу у његовим
делима. Линија која повезује ове романе и живот једног од највећих писаца нашег века,
може се повући и на основу Аутобиографије, издате 2012. године, у којој писац издваја
оне догађаје који су утицали да кроз писање крене да трага за својим идентитетом:
„Писање је уобличавало мој идентитет, а тај поново нађени идентитет заузврат је
уобличаво моје писање“ (Албахари, Пантић, 2005: 11). Албахари зато представља
изузетан пример бића које проналази везу између свог списатељског и друштвеног
идентитета, а ова веза може се видети кроз мото његове прве збирке прича: „Подучавај
свој језик да говори“.7 Овом реченицом он се води док пише и живи јер како су „најбоље
приче оне којима се ништа не може додати или одузети“ (Албахари, 2012: 211), тако се
и у животу изговарањем само једне речи, може изрећи велика животна мудрост.
Дела Давида Албахарија садрже „висок удео аутобиографских елемената, и
погодни су за мистификације“ (Стамболић, 1986: 186) јер се у њима могу видети лични
утисци ствараоца о животу, историји, писању. Због тога предмет овог рада јесте да
издвојене догађаје из Аутобиографије повеже са аутобиографским дискурсом у
романима Цинк, Снежни човек и Мамац и објасни на који начин памћење пресудних,
али и свакодневних догађаја утиче на формирање идентитета и обликује Албахарија као
индивидуу и као писца. У својој Аутобиографији он говори о феномену памћења које је
за њега „сито којем се, како године одмичу, рупице све више увећавају“ (Албахари, 2012:
16).

7
Ову изреку он налази у Талмуду, најзначајнијој књизи јеврејске књижевности, и бира је за мото своје
збирке прича Породично време. Будући да „талмуд“ значи проучавање, и представља зборник предавања
и моралних закона, ова књига постаје подтекст за многа његова дела, између осталог и Цинка.

14
 Управо у тој реконструкцији приче на основу запамћеног искуства лежи веза
књижевности и психологије, а Албахаријево целокупно књижевно дело се на тај начин
потврђује као „затворен систем густо испреплетаних веза и међусобних утицаја живота
и литературе и показује колико су наведене категорије чврсто повезане и колико једна
другу допуњују“ (Лазовић, 2018: 20).

15
Аутобиографија и аутобиографски дискурс – када наука прелази у
књижевност

Све до средине 20. века теоријско проучавање аутобиографије готово је потпуно

занемарено, док се истраживање аутобиографског дискурса нагло развија у другој
половини истог века, те постаје једно од актуелнијих питања у проучавању
књижевности. У сржи аутобиографских текстова леже два супоротна начела – начело
фикционалности и истинитости, а захваљујући овој двострукости аутобиографски
текстови измичу јасном жанровском одређењу.
Јован Деретић аутобиографију посматра као засебан књижевни жанр који одваја
од осталих врста прозе на основу мањег присуства имагинативности у њој. Принцип на
којем почива аутобиографија јесте, по Деретићу, историчност, нефикционалност,
чињенична тачност и истинитост исказа (према: Деретић, 1996: 35). Према томе, праве
аутобиографије нема без целовитог приказа једног раздобља пишчевог живота, нити без
линеарне композиције и континуираног излагања личног доживљавања главног јунака.
Сасвим супротно од Јована Деретића, Никола Грдинић износи мишљење на
основу којег аутобиографија припада фикционалној прози, пре свега зато што се у њој,
при обликовању књижевне грађе, примењује начело фикционалности. За писца
аутобиографије карактеристична је тежња да проживљени живот накнадно осмишљава
и реконструише тако што ће збивања повезати у целину. Сопствени живот се посматра
уназад и тако се добија грађа за обликовање дела. Пишући аутобиографију, писац има
слободу да сам прави избор чињеница, па ће тако поједине епизоде сажимати, поједине
изостављати, измислити или поставити у другачији редослед. Због тога се „декласирани
однос према истини сукобљава са тежњом да се хаотичне чињенице из пишчевог живота
повежу у приповедну целину“ (Грдинић, 1993: 132).
Ситуација је тако додатно усложњена јер се писањем подразумева истовремено
„скидање“, али и „навлачење“ нових маски – било да их је аутор свесно одабрао, било
да су се у процесу настанка дискурса саме неочекивано обликовале и наметнуле.
Границе аутобиографског и неаутобиографског због тога постају још нестабилније.
Категорија фикционалности у аутобиографским текстовима добија вид
аутофикционалности, а доживљај појединца због тога има велику улогу: „Свет као
мозаик као и карневалски трик језика су два лица истог концепта или слике света која у
оба случаја зависе искључиво од доживљаја психичког улагања онога којих се тичу“

16
(Брајовић, 2012: 281). Аутобиографија се, према томе, може сматрати граничним
жанром, односно међутекстуалним простором јер се у њој меша приповедање о
стварним и измишљеним догађајима и ликовима, њихово претварање у предмет
приповедања. Проблематиком разликовања аутобиографије од аутобиографског романа
Жерар Женет бавио се у књизи Фикција и дикција, из позиције структуралистичке
наратологије. Упркос хибридним облицима аутобиографије, оно што је заједничко јесте
однос аутор – приповедач – лик, те Женет издваја следећу поделу:

1. АУТОБИОГРАФСКИ ТРОУГАО – идентитет аутора, приповедача и

лика;

2. ИСТОРИЈСКО или БИОГРАФСКО ПРИПОВЕДАЊЕ – постоји идентитет

између аутора и приповедача, али ниједан од њих није идентичан лику;

3. ХОМОДИЈЕГЕТИЧКА ФИКЦИЈА – аутор није идентичан ни лику ни

приповедачу, али су идентични приповедач и лик; то је случај романескног приповедања
у првом лицу, тзв. (псеудо)аутобиографског романа;

4. ХЕТЕРОДИЈЕГЕТИЧКА АУТОБИОГРАФИЈА – редак случај

аутобиографије писане у трећем лицу, постоји идентитет аутора и лика, али ниједан од
њих није идентичан приповедачу;

5. ХЕТЕРОДИЈЕГЕТИЧКА ФИКЦИЈА – ниједан елемент тријаде није

идентичан било којем од два преостала елемента; то је класично приповедање у трећем
лицу.

Из наведене типологије произлази да се за Женета разлика између „праве“

аутобиографије и аутобиографског романа налази у односу идентитета приповедача и
лика с аутором – код „праве“ аутобиографије тај идентитет присутан је у свим односима
(аутор = приповедач = лик), а код „правог“ романа ни у једном (аутор # приповедач #
лик).
Са гледишта структуралистичког учења, свеједно је да ли текст говори о
стварним или измишљеним догађајима, о стварним или измишљеним људима. У тој
тачки овог проблема структуралистичко учење се подудара са постструктуралистичким
које истиче тезу о немогућности субјекта да сам себе у потпуности представи.

17
 За постструктуралисте, сваки покушај разликовања аутобиографије од
фикционалне аутобиографије је бесмислен јер је представа о себи увек фикционална. И
Албахарија мучи ова недомица јер, како каже, неисигурност „ко је ко у приповести коју
конструишемо, деконструишемо и реконструишемо“ (Албахари, 2012: 26) може мучити
и писца, па се и сам пита да ли писцу треба веровати.
Међутим, проза Давида Албахарија несумњиво је заснована на његовој
биографији, о чему сведочи и сам писац. Будући да у његовој прози често долази до
преклапања улоге аутора, приповедача и јунака, можемо говорити о аутобиографском
дискурсу. Тако је на пример у Снежном човеку, глас јунака и глас аутора када каже:
„Свака моја реченица, помислио сам, требало је да буде изречена у првом лицу, без
обзира на то што је у некој књизи записано да је „ја“ најбоља маска, да „ја“, помислио
сам, не постоји“ (Албахари, 2015: 225).
То Ја, које се јавља из процепа између стварности и фикције, говори кроз све
књиге Давида Албахарија (према: Пантић, 1994: 69). Реч је о схватању писца да сваком
новом реченицом постаје неко други, због чега покушава да пронађе начин за
приказивање прошлог и садашњег Ја.
Како представити самога себе, какву слику понудити другима о свом спољашњем
и унутрашњем животу, али исто тако, како исказати друге чији су се животни токови у
одређеном тренутку укрстила са нашим властитим, питања су која су одувек била
провокативна, па је временом дошло и до развоја теоријског знања о аутобиографији и
аутобиографском дискурсу. Ова проучавања показала су да је реч о дискурсу који
поставља низ проблемских питања и тема које се нужно уз њега везују – индивидуално
искуство, унутрашњи живот појединца, лични идентитет, однос личне и друштвене
историје, свакодневица.
Све су то питања која улазе у оквире егзистенцијалних питања човека.
Заводљивост аутобиографског дискурса, између осталог, може лежати у слободи
субјекта да сам себе представи, при чему је потрага за властитим идентитетом
незаобилазни процес. У том процесу писци кроз памћење успостављају везу са
прошлошћу како би одредили своје право место у садашњости. Пoл де Ман сматра да је
аутобиографија заправо свуда и нигде до краја. Свака књига, уколико има читљиве
податке на насловној страници, по њему је у одређеној мери аутобиографска (према:
Велчић, 1991). То значи да аутобиографски дискурс има способност увлачења у све
говорне жанрове и може се наћи у било којој врсти текста.

18
 Међутим, термин аутобиографски дискурс, као апстрактни појам, и сам измиче
јасном одређењу. У Речнику књижевних термина под дискурсом се подразумева појам
којим се жели изразити „осмишљено повезивање разних рефлексија наше свести у
целовит текст“ (Живковић, 1992: 127).
У Наратолошком речнику Џералда Принса под истим појмом подразумева се
мишљење француског лингвисте Емила Бенвениста.

Дискурс је један од два различита, а комплементарна језичка подсистема, заједно с

повешћу или причом. У њему се веза успоставља између стања или догађања и ситуације у којој
се то стање или догађање језички евоцира. Дискурс онда подразумева и одређену референцу
према исказивању и подразумева и пошиљаоца и примаоца (Принс, 2011: 39).

У овом раду се аутобиографски дискурс посматра као дискурс „у којем писци

производе верзије о себи и другима, пропитујући се о својим животима и свету у којем
живе“ (Велчић, 1991:11). Смисао аутобиографског дискурса зависи од тога у којој је
мери субјекат, који подразумева аутобиографски однос према сопственом идентитету, у
складу са одређеним моделима за јавност или се од њих удаљава. Он аутоанализом
деконструише и конструише самога себе кроз ретроспекцију своје прошлости. Анализа
дискурса стога се односи на анализу текста, у овом случају самих романа, и њихове улоге
у социјалном и културном окружењу писца.
Насупрот традиционалном психолошком становишту, овде се такође наглашава
да ми немамо личност нити једно обједињено или интегрисано самство8, а основна идеја
била би да конструишемо свет и себе саме (према: Златановић, 2015: 480). Међутим, у
свакодневном искуству ми ипак осећамо да смо јединствена личност, а овај утисак
добијамо захваљујући нашој способности памћења. Памћење нам допушта да се
осврнемо на своја прошла искуства и начине понашања, да одаберемо она која се, како
нам се чини, „слажу“ у неком наративном оквиру – у причи нашег живота (према:
Златановић, 2015: 481).
Деретић у својој Поетици српске књижевности аутобиографију и биографију
види као блиску роману. Због тога аутобиографију дефинише као причу о животном
путу аутора, а наводи и постојање аутобиографског романа и романа на биографској
основи (Деретић, 1997). Како идентитет градимо неизоставно под утицајем других људи,
тако и приповедање о себи и својим догађајима увек подразумева и приповедање о

8
Психологија самства обухвата област личних виђења и доживљавања, самосазнавања и саморазумевања,
начина на који описујемо, поимамо и опажамо себе саме као особе у социјалном свету (Златановић, 2015).

19
другима. Унутар нечије аутобиографије због тога су увек смештене и биографије других
особа.
Осим што аутобиографија подразумева биографију, постоји и супротан процес –
причајући о другима, увек уједно говоримо нешто и о себи самима, откривамо се,
„скидамо маске“. У савременој социјалној психологији намеће се разматрања „маски“ у
међусобној интеракцији, а реч је о улогама које људи имају у различитим социјалним
околностима и различитим људима. У контексту науке о књижевности то, заправо, значи
да се биографија и аутобиографија међусобно прожимају и преплићу – прву можемо
пронаћи у другој, али и другу у првој. Такво вишегласје аутобиографског дискурса
можемо довести у везу с Бахтиновим учењем о полифоничности сваког дискурса – у
дискурсу је, сматра Михаил Бахтин, свака реч у дијалошком односу с другом речју.
Сваки субјекат, стога, настоји пронаћи свој глас како би се изградио.
Ако се у обзир узму дела Давида Албахарија Цинк, Снежни човек и Мамац,
писац, пишући ова постмодернистичка дела, наративизује властиту причу, па ће
причајући о другима, увек причати и о себи. Због тога се Цинк и Мамац могу сматрати
огледалима, како их назива Марко Аврамовић, али истовремено и огледалима стварног
Ја у потрази за сопственим идентитетом:

Увек то чиним, причам о неком другом, а у ствари причам о себи (Албахари, 1996: 77).
Увек то радим, рекао сам му, увек говорим о себи када желим да причам о неком другом
(Албахари, 1996: 58).

Пронаћи себе у мноштву људи и сећања јесте циљ писања аутобиографије и

аутобиографских дела. Писац преиспитује себе и свој живот, доследно се
поистовећујући са неким од кључних тема својих књижевних дела као што су одрастање,
породица и породични односи, усамљеност, сексуалност, љубав, самство и идентитет,
стварност и привид, књижевност и музика. Тако добијамо увид у разна „острва“ његове
личности: о поласку у школу, првим љубавима, о селидбама, првом сусрету са смрћу
вољених бића, циљу уметности, па и до разлога писања прича, где се јасно наслућује
веза књижевности и психологије самства: „То је била најбоља ствар која је могла да ми
се деси, да почнем да пишем приче, то јест, да почнем да трагам за правим значењем
себе, да почнем да копам по другима не бих ли у њима пронашао себе“ (Албахари, 2012:
22).

20
 Овакво уобличавање сећања у речи, не би било могуће без аутобиографског
памћења које је памћење догађаја, тема и информација од пресудне важности за нас као
особе, лична архива посебних животних искустава проистеклих из учествовања особе у
активностима или ситуацијама које су у извесној мери локализоване у времену и
простору (Робинсон, 1976: 578). Кључни појам који би спојио аутобиографију, као део
књижевне науке, и психологију јесте сећање, а о његовом значењу говори и Албахари:
„Сећања сам претварао у ритуал јер сам веровао да ћу на тај начин успети да створим
магични језик који ће ми омогућити да владам својим успоменама“ (Албахари, 1996:
86). Зоран Милутиновић због тога говори да се код Албахарија писање јавља као
покушај ослобођења од прошлости: „Књига коју пише је књига сећања које ће га
ослободити од комплусивних понављања“ (Милутиновић, 2008: 90). Због тога ће се у
проучавању поћи од памћења, као мозаика успомена, које утиче на формирање
идентитета.

21
Аутобиографско памћење

Утицај памћења на развој човековог самства и идентитета је велики. Међутим, са

развојем психологије, јавиле су се и разлике у самом значењу овог појма. Због тога ће се
у овом раду говорити о аутобиографском памћењу као „врсти памћења које особа има о
својим сопственим животним искуствима“ (према: Златановић, 2004: 425). Захваљујући
природно стеченом искуству, формирају се општи ставови о објектима и догађајима, а
на тај начин и јединствени идентитет сваке особе.
Догађаји и сећања „сачувана“ у аутобиографском памћењу показатељ су начина
на који се носимо са променама утицаја који оне имају на формирање слике о себи.
Природна ограничења капацитета памћења штите људе од памћења свих прецизних
појединости и негативних аспеката о њима самима, па се често дешава да поједина
сећања буду измењена. Памћење се у овом смислу посматра конструктивистички, као
активна (ре)конструкција која је делимично заснована на општем знању и претходном
искуству (Златановић, 2010: 30). Овим феноменом бави се и сам Албахари питајући се:
„Ако моја сећања буду глатко и брзо текла, да ли ће то значити да их измишљам?“
(Албахари, 2012: 12).
Отуда није необично утврдити да многа лична сећања, односно присећања,
укључују предвидива искривљавања због самосталне реконструкције животних
догађаја. Тако важно место у Албахаријевом Мамцу заузима субјективна надоградња
фактографије од које се полази у разумевању света. Стварност се презентује средствим
посредовања на нивоу „језика, просторних односа и уметничких структура које
обједињују различите облике спознаје и преобликовања искуства” (Лазовић, 2018: 115).
Овде се, дакле, може говорити о аутобиографској реконструкцији сећања, будући да на
основу својих личних успомена и сопственог искуства, писац пише причу о смрти,
болести, бекству и прогону.
Енглески психолог Фредерик Бартлет износи уверење да сећање није само један
релативно једноставан психички процес, већ да има сложену структуру и под утицајем
је многих фактора – као што су намере особе, њено стање ума и претходно знање,
контекст у којем особа треба да запамти материјал, као и стратегије које се користе у
запамћивању и присећању (према: Златановић, 2015). Према томе, контекст у којем су
писана дела Давида Албахарија, има велики утицај на причу коју пише и која обилује
аутобиографским дискурсом, а која тако постаје прича о преиспитивању света у којем
живи.

22
 Аутобиографско памћење личних тема и догађаја, представља мозаик успомена
који се гради од најранијег детињства и утиче на формирање личности. Његова улога у
формирању идентитета, огледа се у начинима на који се човеково понашање и мотиви
којима је подстакнут, уплићу у стварање слике о спољашњем свету, и важније, слике о
себи (према: Златановић, 2004). Управо ове мотиве проналазимо у делима Давида
Албахарија, они постају извор информација о важним животним питањима, а уједно и
основа самопоимања – самства Давида Албахарија.
Психолог Ден Мекадамс истиче да је појам о себи најбоље посматрати као
наративну причу (према: Златановић, 2015). Ово наративно Ја односи се на човеков
доживљај своје прошлости, садашњости и будућности као властите приче, са заплетима,
специфичним темама и ликовима. Људи на тај начин стварају аутобиографске приче,
које им користе при реконструкцији њихове прошлости и антиципирању будућности,
пружајући тиме осећај целовитости и сврхе живота.
Управо у тој вези између приче, као начина за потврду и откривање свог
идентитета, и памћења лежи веза психологије и књижевности. Писци свесно или
несвесно узимају стварносно и искуствено, обликујући га кроз свет књижевног дела. Ова
веза најуочљивија је у аутобиографијама, али је незаоблизна и у другим облицима
књижевног стваралаштва због чега се и може говорити о аутобиографском дискурсу у
књижевним делима. Свестан да је писање о прошлости, уједно и њена реконструкција
кроз коју се она искривљује и мења, Давид Албахари у Мамцу истиче да прича постоји
само у садашњости и да је због тога непоновљива.
У причи о свом животу и искуству човек проналази разлоге којима оправдава
своја поступања. Борба између реалног Ја, односно онога што стварно јесте, и идеалног
Ја, односно онога што човек жели да буде, упорна је и дуготрајна. Када се томе дода и
списатељско Ја, присутно у делима Давида Албахарија, јасно је колику улогу једна
аутобиографија може имати у потрази за идентитетом. Зато Албахари у својој белешци
о Цинку додаје:

Цинк је књига о причи. Написана је као одговор на непрекидна сучељавања стварног и

списатељског Ја, на тај маскенбал у којем се заправо не зна ко је коме двојник. И написана је,
наравно, као и све што пишем, у уверењу да писање, у крајњем исходу, треба да одржава само
једну ствар: хроптај или тријумф срца у сукобу са самим собом (Албахари, 1996: 127).

Ово наративно или списатељско Ја, како га именује Албахари, односи се на

човеков доживљај своје прошлости, садашњости и будућности као властите приче, са

23
заплетима, специфичним темама и ликовима. Кроз ову причу, писац увиђа своје
унутрашње сукобе и превазилази их, непрестано градећи свој идентитет. Повезаност
идентитета и сећања истиче и Хорхе Луис Борхес када каже: „Ми смо своје сопствено
памћење“; или, када пита: „Шта би свако од нас био без свог сећања?“ (Борхес, 1990:
72).
Ово питање постављају и дела Давида Албахарија који продире у своје
унутрашње биће у потрази за различитим одговорима, а путања којом гради свој
идентитет исцртава се на страницама његових књижевних дела, па се у том смислу
романи Цинк, Снежни човек и Мамац, али и сама Аутобиографија могу посматрати као
споменари успомена и показатељи развоја идентитета овог писца.

24
Аутобиографија Давида Албахарија као показатељ развоја
идентитета

Сваки пут када човек напише своју аутобиографију, његов живот се неповратно мења.

Давид Албахари

Човекове тежње да сачува сећања и пронађе разумевањe за своје поступке и

осећања усмеравају се током живота од поверавања мајци, преко замишљених пријатеља
које други не виде и који су чувари онога што се не дели са свима, до споменара и
дневника где се бележе лични доживљаји. Записи о себи овог типа прерастају у
аутобиографију онога тренутка када човек постане довољно храбар да своје поступке
сагледа са дистанце и на основу свог искуства протумачи ко је био и ко жели да постане.
Једна од карактеристика аутобиографије, јесте и трансформација њене улоге: она
може бити водич за будућа поступања или прегршт страница густо исписаних
исповедним тоном. Једно је сигурно: писати аутобиографију, па и дела заснована на
аутобиографским елементима, један је од најтежих задатака и може се мерити са
исцртавањем аутопортерета. По речима Давида Албахарија, аутобиографију је стресно
писати јер човек увиђа „колико је грешака направио, на којим раскрсницама је погрешно
скренуо, преко којих мостова се није усудио да крочи, у којој шуми је остао да спава и
на ком пољу је остао будан јер му се чинило да некакав косац корача према њему“
(Албахари, 2012: 25).
Писање аутобиографије оставља врло мало простора објективности, па се о
истинитости сазнања добијеног овим путем може само релативно говорити. Стварност
се представља онако како се доживела, не нужно како се заиста одвијала. У том смислу,
Хајне тврди да су тачне аутобиографије скоро немогуће и да ће човек, говорећи о себи,
увек лагати (према: Достејевски, 2011: 51). Доживљена искуства мењају и уобличавају
човекову стварност тако да се неретко освртањем на њих губи јасна граница између
стварности и фикције. На тај начин стварају се реконструкције прошлих догађаја, остају
у аутобиографском памћењу, где их писац кроз своје стваралаштво проналази, како би
боље спознао истину о прошлости и себи.
Управо због тога, изазов је проучити како приказана стварност утиче на развој
идентитета Давида Албахарија. У томе нам помаже Аутобиографија коју он играјући

25
се жанром не одређује као такву: „Моја аутобиографија је фарса, као и све друго, и
узалудно је покушавати да се прикаже у неком значајнијем светлу“ (Албахари, 2012: 26).
Оно што Албахари овим потврђује јесте да је и сам живот једна фарса, комад у коме је
хумор груб, али прожет оштроумношћу. Задатак писца у овој комедији је стога да кроз
лакрдијске шале научи да мења себе, а у причи свог живота представи догађаје који су
га натерали да се промени.
Нортроп Фрај сматра да је аутобиографија слична роману јер је инспирисина
стваралачким поривом да се одаберу само они догађаји и доживљаји у пишчевом животу
који су смислени, имају свој почетак и крај, чиме су погодни за приповест (Фрај, 2000:
350). Албахари тај избор врши кроз тринаест фотографија, називајући га (Скоро) цео
живот у 13 фотографија. Описи су чињенични, готово лишени емоција, а често наличе
набрајању догађаја који су обележили пишчев живот: „И зато ћу брзо, хитро, навести
тачке које су у једној нормалној аутобиографији (што ова није) требале да одреде начин
казивања, облик сећања и структуру памћења“ (Албахари, 2012: 23).
Одабрани догађаји, записани у пишчевом памћењу, добијају форму романа у
Цинку, Мамцу и Снежном човеку, па се у њима може говорити о аутобиографском
дискурсу. Албахари, у духу постмодернизма, у оквире аутобиографије ставља и
нелитерарне облике попут фотографија, придодајући овој аутобиографији измишљени
интервју и избор прича из свог књижевног опуса које наликују његовој личној причи.
Jедан део заузимају сплетови речи који прерастају у записе9 који ће писцу
користити као инспирација за писање и конструисање реченица. Они могу подсетити на
одломак из дневника у коме су бележене његове сажете мисли и осећања, будући да је
сваки сегмент обележен једним датумом:

Данас: терет самоће (21. 9. 99)

Данас: гнев: гушење речи (26.9. 99)

Данас: могло би се говорити о срећи (30. 9. 99) (Албахари, 2012: 172).

Због тога у Аутобиографији можемо наћи аутопоетику овог писца као и његов
став о „правилима за писање“ која се за њега и заснивају на записивању свакодневног -
дешавања на улици, аутобусу, на реци – записивању свега чега се можемо сетити. Зато

9
Реч је о записима који су у разним верзијама били објављени у часописима Дело и Градац под насловом
„Фрагменти о“.

26
Албахари полази од свог начина облачења, свог стила10, начина на који изгледа његова
соба, од музике и разлога зашто у рок култури проналази инспирацију за поступке
шифрирања аутобиографских садржаја и експериментисање формом.
За формирање његовог личног и списатељског идентитета велику улогу има
музика, а посебно рок и реге. Рок култура која обухвата музику и идеологију од
алтернативног, маргиналног израза побуњених појединаца према наметнутом систему
вредности постаје широко распрострањена критика владајућег поретка. Преко
рокенрола до Албахарија долазе и студентски немири, зен-будизам, хипи покрет, рат у
Вијетнаму, што га инспирише да и сам пише песме овакве форме.11 О појави рокенрола
и утицају који је извршио на читаву генерацију, говори и Михајло Пантић:

Најзад, појавио се рокенрол, не само као музика, него, рекао бих, као животни став који
у човеку ослобађа оно што му западна цивилизацијска дресура непрестано затамљује: право на
чисту емоцију, на размену манипулисане егзистенцијалне енергије, на непристајање (Албахари,
Пантић, 2005: 12).

Давид Албахари је један од писаца генерације који у српску књижевност уносе

овакав дух побуне заснован на жељи појединца да мења себе. Бунт који се код њега јавља
„имао је за циљ афирмацију индивидуалности, која је током социјализма и доминације
идеје о заједништву и једнакости била потиснута у други план“ (Лазовић, 2018: 32).
Тако промена Албахаријевог физичког изгледа и пуштање косе за њега значи и
искорачивање из система, а сећање на дане гимназије у Земуну и музички програм
посвећен Битлсима постају нешто више од обичног сећања. Сећање постаје угао из кога
ће писац видети свет: „Изабрати Битлсе значило је изабрати пут који води унутра, у
трагање ка свом бићу; одлучити се за Стонсе, значило је изабрати пут који води напоље
у трагање по свом телу“ (Албахари, 2012: 205).
Поред рокенрола, реге јесте други аспект у коме он проналази инспирацију за
начин свог писања. Музика тако осликава његов животни стил, али и начин на који види
идеалну прозу, па он реге покушава да дефинише као „нешто што ствара нову форму у
непрекидном пародирању постојеће форме“, с тим што пародирање не схвата „као
исмевање већ као опонашање које спас од истрошености налази у праласку у нови
облик“ (Албахари, 2012: 207).

10
Кога он одређује као „одсуство стила“ (Албахари, 2012: 195).
11
Иако је свестан да се не може говори о појму као што је „рок књижевност“ он издваја термин „рок свест“
која по њему представља „свест о припадању рок култури“ (Албахари, 2012: 198).

27
 Музику и музичке правце он повезује са својим писањем, а трансформацију
музике са трансформацијом човековог бића. Као што стварати музику значи „раскрстити
са старим да би се створило ново“ (Албахари, 2012: 208), живети значи „непрекидно
мењати себе“ (Албахари, 2012: 205). Та промена код Албахарија најуочљивија је након
смрти оца, смрти мајке и одласка у Калгари, у привремену анонимност, која му даје
могућност да свет сагледа из друге перспективе: „Ово је други свет рекао је неко, али за
мене је то већ био трећи и нисам знао да ли ћу моћи да наставим, да ли ћу моћи да носим
све те светове“ (Албахари, 2012: 30).
Културолошке, језичке, социјалне и историјске разлике, распад државе у којој је
живео, али и јачање заинтересованости за историју и сопствено јеврејско порекло,
постају инспирација за романе који су слика развоја његовог идентитета. Низ судбина
које се понављају ће добити већу функцију, преносећи се на читав живот: „Било како
било, моја аутобиографија се после свега претворила у понављање – у непрекидан низ
покушаја да доспем даље или дубље у тај понор који називају људским бићем“
(Албахари, 2012: 23).
Када се стране испуне сећањима, аутобиографија представља колекцију успомена
кроз коју човек превазилази своју прошлост, доживљава интензивније садашњост и
усмерава се ка будућности. Због тога Албахари јасно одређује циљ писања и читања,
свестан да само аутор може да прочита текст онако како је желео да га напише, док га
читалац, поистовећујући се, чита као своје дело:

Читање је неприкидан процес прилагођавања, својеврсно учење о себи, налажење себе

чак и тамо где се нисмо надали да ћемо се пронаћи. Због тога, уверен сам, пишем и даље, надајући
се да ће некоме, негде, некад, један мали сплет речи, можда тек део неке дуже реченице, изненада
постати весник новог смисла, почетни корак или можда, дуго одлагани корак ка новом
разумевању, ка дверима које воде у светлост, у изједначавање са својим бићем, у пуноћу, у себе
које се напокон препознало и рекло: да, то сам ја (Албахари, 2012: 218).

Пишући своју Аутобиографију, након писања прича и романа у којима се итекако

може говорити о аутобиографском дискурсу, Албахари успева да представи трагање ка
свом бићу, животно сазревање и промене кроз које човек неминовно пролази на том путу
сопствене метаморфозе. Упркос потешкоћама да се у вербални исказ сместе сећања и
осећања, аутобиографија може имати нарочити значај у грађењу идентитета, говорећи
не само о томе како се ствара појам о себи већ и како се социјални идентитет особе
формира кроз различите улоге и односе са другим људима. За Давида Албахарија

28
кључни су породични односи, а нарочито веза са оцем. То можемо видети из његовог
породичног циклуса у чијем су средишту Цинк и Мамац, али и роману који говори о
његовом сналажењу у самоћи која остаје „снежном човеку“ након смрти родитеља. Са
друге стране, Аутобиографија нам даје кључ за ризницу сећања писца и полазиште за
проучавање аутобиографског дискурса у његовим делима јер је „стваралаштво у већој
мери пишчево стварно Ја него што је то он сам, а књижевно дело је архива података о
трагању за собом“ (Албахари, 2004: 127).

29
Потрага за правим значењем себе у романима Цинк, Мамац и
Снежни човек Давида Албахарија

Епицентари породичног циклуса Давида Албахарија, дела Цинк и Мамац,

обилују егзистенцијалним питањима о томе ко смо, ко бисмо желели да постанемо, да
ли нам је судбина детерминисана рођењем. Све то писац описује кроз јеврејски архетип
и последицу свих трагичних догађаја који су утицали на личност његових родитеља, а
самим тим и на изградњу његовог самства: „Када сам напокон пронашао своју тему –
породичне приче – покренуо сам, и не знајући то, механизам који је моју потрагу за
идентитетом усмерио према јеврејству“ (Албахари, 2004: 124).
Својом активношћу и писањем о верској заједници Јевреја, он истовремено
подстиче јеврејство у целој породици, а тако се одвија и процес прихватања јеврејског
идентитета. Кроз судбину родитеља и страдање Јевреја у Другом светском рату, у
поменута књижевна дела увлачиле су се и личне приче његових родитеља. Настојањем
да спозна тајну њиховог живота, али и смрти, Албахаријева проза постаје средство којим
он трага за сопственим идентитетом. Везу ових дела на интересантан начин објашњава
Марко Аврамовић:

Насловна именица „Мамац” садржи у себи реч „мама”, којој је додато још једно
„ц”, слово које представља како прву графему речи „цинк”, тако и последње слово у речи „отац”.
Као да је именица „мама” грађена по угледу на именицу „отац”, као да је претворена у
облик мушког рода, па се добио наслов књиге Мамац. Наслов упућује на однос који постоји
између Цинка и Мамца, однос разлике и сличности, блискости и удаљености (Аврамовић,
2014: 534).

Кроз Цинк писац покушава да реконструише одређене појединости12 из очевог

живота трудећи се да „поље вероватног шири колико год му допуштају емпиријске
претпоставке на које се позива“ (Микић, 2013: 33). Овакву реконструкцију памћења
засновану на искуственом, можемо наћи и у Мамцу где се једна „породична историја
сусреће са општом“ (Божовић, 2013: 42). Због тога су његови романи истовремено приче
о прецима, али и истинита прича о њему самом.

12
Попут боравка у Бечу и живота између два рата.

30
 Доказ за то су многе назнаке које Албахари уписује у текст из простора
сакралног, па тако „очев крај, али и жеља за причом, почиње у светом граду Јерусалиму“
(Аврамовић, 2014: 528), што асоцира на велико јеврејско страдање.
Јеврејско порекло и живот у егзилу Давид Албахари одређује као основне
чиниоце властите егзистенције.

Рођен у браку оца Јеврејина и мајке Српкиње која је примила Мојсијеву веру, писац
искуство мешовитог порекла тематизује и у својим делима. Његово идентитетско језгро темељи
се на двоструком наслеђу на којем је обликован одрастајући уз приче из јеврејске традиције, али
и уз народне песме српске традиције (Лазовић, 2018: 28).

Тесну везу са верском заједницом у детињству, путовање у Израел 1961. године

и истраживање властите традиције у периоду адолесценције, најпре је сменило
слабљење интересовања за религију услед изградње других идентитета, пре свега
телесног и списатељског. Тек у зрелијим годинама живота, кроз писање о породици,
расте и његова заинтерестованост за јеврејско порекло, када Албахари почиње да тумачи
поступке родитеља, тражећи у њима разлоге за сопствено понашање. Анализирајући
односе са њима, он тежи самоостварењу и потврди схватања које има о вери,
родитељима и држави. Стога нас не треба чудити став Николе Милошевића да Бога,
упркос опречном мишљењу, можемо наћи доле – у међуљудским односима.13 Давид
Албахари у својим делима представља ове односе кроз осврт на све до чега досеже
сећање. Читалац, читајући Аутобиографију, може поставити питање: „Зар је ово доиста
довољно за један живот?“ (Албахари, 2012: 32). Међутим, када се шкрти описи уз
фотографије употпуне његовом прозом14, може се говорити о преломним животним
тачкама Давида Албахарија.
Неке од њих су његово јеврејско порекло, селидба из Ћуприје у Земун, из Земуна
у Београд, из Београда у Калгари. Албахари себе одређује као дете равнице, па чему онда
потреба за сталним кретањем и преласком из једног облика у други?

А можда и не треба компликовати, можда треба једноставно прећи из једног стања душе
и тела у друго. Ипак сам се ја до сада дичио тиме што сам дете равнице, да растем уз једну широку
реку, а сада сам био изложен злоћудним ветровима и немилосрдном снегу (Албахари, 2012: 30).

13
У роману Михољско лето, Никола Милошевић указује на значај овог става из Талмуда.
14
Што и сам чини додајући Двадесет и пет тужних прича у оквире своје Аутобиографије.

31
 Планине су оно што у човеку производи метаморфозу, зато он лута, тражећи
метрополу у којој би се сакрио: „Метрополе су некрополе, како је неко лепо рекао, јер
пружају безбедност и сигурност ишчезавања: постајеш нико, нема те, ниси ту.“
(Албахари, 1996: 93). Због тога се његово „добровољно изгнанство“ из државе
објашњава жељом за једноставним постојањем и трајањем.
Хронологија збивања се већ може наслутити, прво се десила смрт, а затим је
отпутовао. Међутим, иако је очева смрт део животног сећања који га највише
заокупљује, у Аутобиографији о томе сазнајемо тек у једној реченици: „Године 1981.
умире мој отац. О њему пишем у роману Цинк“ (Албахари, 2012: 24). Управо у овом
роману, постављено је питање: „Да ли је он морао да умре да бих ја потврдио своју
стварност?“ (Албахари, 1996: 83). Очева смрт представља преломну тачку у
потврђивању пишчевог идентитета јер увиђа како из њега „извиру сличности”
(Албахари 1996: 56) са оцем, прихвата их, мирећи се постепено и са сопственим
темпераментом: „Две или три године касније, за столом, у једном свом покрету,
препознао сам њега, његову кретњу. У тим магновењима он је живео уместо мене,
враћао се као што ћу се ја враћати у тело свог сина“ (Албахари, 2012: 55).
Искривљена сећања која настају као последица аутобиографског памћења, виде
се у слици блискости са оцем која је реконструисана, а која се открива као лажна:

Никада нећу бити као тај човек, веровао сам. „Тај човек”, тако сам мислио о њему; речи
„мој отац” дошле су много касније, када сам почео да пишем приче. Тада сам још убеђивао себе
да прича настаје „измишљањем живота”, да се из „зрнаца стварности” развија нестварна
конструкција речи и реченица приповедања. Отуда се између „мог оца” и „мене” разливају
осећања, „струји приврженост”, а истина је била сасвим другачија: ћутали смо, нисмо се дотицали
[…] Шетње поред реке, тренуци поверавања, губљење у магли, све сам то измислио (Албахари
1996: 55).

Из недостатка блискости који се разоткрива, настаје потреба за писањем. У

неколико тренутака, јунак ће осетити присуство свог оца, а који ће тумачити као продор
оностраног. Ово је један од начина на који писац показује моћ књижевног света јер му
писање пружа могућност за измирењем са прошлошћу. Због тога се повратак оцу, „кроз
покушај да се прича о њему напише, може схватити и као покушај саморазумевања“
(Аврамовић, 2014: 53).
Потпуност једног бића може се остварити тек кроз прихватање својих особина,
прошлости и будућности која је само прошлост која се понавља. До уверења да
појединац најмање зна о онима који су му најближи, писац долази после очеве смрти, а

32
оно се потврђује дванаест година касније након смрти мајке. Понављање појединачних
људских судбина огледа се и у искуству неговања болесних родитеља. Он је прво оца, а
потом и мајку видео наге, носио их, брисао и пресвлачио: „Први пут сам га тада видео
голог […] А све време сам желео да се сагнем и боље разгледам његов пенис и мошнице,
као да сам у тим наборима, поред његове, могао да прочитам и властиту будућност“
(Албахари, 1995: 16). Будући да болест и смрт оца наликују околностима смрти мајке,
ова два догађаја се у Албахаријевим делима прожимају и пружају писцу прилику да
пишући о једном доживљају уједно реконструише и успомену на други.
Аутобиографско памћење задужено је за чување сећања на емоционално обојена
дешавања из личног живота појединца, која када су забележена постају отисци
идентитета писца.
Албахаријева истрајност у томе да постане потпуно биће, утицај је мајке, која је
антипод оцу – она која подучава речима, искуством и својим одлучним ставом, која је
пристала да промени своју веру у оном тренутку када се припадност јудаизму
„награђивала“ смрћу. Увидевши сличност са оцем, он схвата да се у многоме разликује
од мајке. Док се писац одваја од заједнице, како би кренуо у потрагу „за утеклим
сопством“ (Албахари, 2015: 201), уредна, енергична и ефикасна мајка, наступа из
позиције породице или групе. Међутим, зарад мајке, он жели да оствари своју
целовитост пратећи њене савете: „Само пуно биће омогућава пуноћу другог пуног бића;
биће-богаљ ствара богаље од свих других бића“ (Албахари, 1996: 50).
Мајка, као представник новог почетка и новог живота, има велику улогу у
изградњи његовог идентитета ван граница земље у којој је одрастао. Она после Другог
светског рата, губитка првог мужа и двоје деце, успева да настави са својим животом и
почне испочетка. Далеко од своје земље, Албахари покушава исто. Њене речи да живот
није промена већ понављање потврђују се у тренутку када писац пакује кофере, бежећи
од нове несреће. Грађански сукоб представљен је као обнова и продужетак Другог
светског рата, пред којим су се чланови његове породице склањали педесет година
раније. Избијање грађанског рата у бившој Југославији из романа Снежни човек, у
Мамцу се преноси у контекст Другог светског рата и страдања Јевреја. Међутим, иако
започиње нови живот, мајка истовремено понавља своју судбину јер улази по други пут
у брак са Јеврејином, Албахаријевим оцем, са којим добија ћерку и сина.
Јеврејство, којем се својевољно прикључила, било је за њу једна од ствари које су
чиниле њен идентитет и средиште идентитета које је хтела да усади сопственој деци,
како би у њима „развила осећај стварне припадности, нашла неко чврсто тло тамо где је

33
све клизило или се претварало у ускомешане гласове“ (Албахари, 2005: 84). Тако се
прича о мајци, претвара у причу о њеној деци и њиховом пореклу. Због тога Татјана
Алексић одређује Мамац као фикционалну аутобиографију, стављајући акценат на
писање као начин самоисказивања:

Колико год се његова приповест читала као омаж мајци, то је много више покушај
самоослобођења, за које је неопходно да се сећање на њу и све што она симболизује најзад
упокоји. Читав текст према томе, јесте мрачан, континуирани монолог о његовој егзистенцији у
некаквом међустању и стању неприпадања (Алексић, 2006: 55).

Како аутобиографски дискурс није само језик, већ употреба језика која
представља егзистенцију неке особе у свету (према: Благојевић, 2012: 14),
аутобиографско се у Цинку, Мамцу и Снежном човеку може посматрати управо као
прича о грађењу новог идентитета на основама већ наслеђеног.
Ако се у обзир узме аутобиографско памћење које је селективно и временом
брише нежељене садржаје, поставља се питање да ли је лик мајке идеализован.
Психоанализа сматра идеализацију као заштитни механизам, у коме је презентација
других идеална и савршена. Албахари, поново претражујући лична сећања, у мајци
проналази оне особине које су му у новом свету потребне. Мајка представља слику
његовог васпитања и темеље на којима је градио идентитет. Идеализација њене
личности му због тога помаже да се фикцијом измењени догађаји пробију у стварност и
помогне му у одлукама које су пред њега стављене.
Немогућност писца да изабере један од два пута која му намеће живот у другој
средини, нагоне писца на преиспитивање формираних ставова о животу, писању и себи.
Дијалектика његовог бића најбоље се види кроз лик Доналда у Мамцу, као и професора
политичких наука у роману Снежни човек, који истичу да су Европљани најсрећнији
када не морају да се одлуче. За Канађанина, који заузима позицију професора
политичких наука, историја је приручник о непоновљивим догађајима. Доналд, па и
професор политичких наука, се у том смислу могу посматрати као alter ego самог писца
јер они износе ставове о стилу, писању, историји и држави које јунак не заговара, али
који су подударни пишчевим метапоетичким ставовима изнесеним у роману Цинк.
Овакву подударност у својим разматрањима примећује и Жељко Милановић који каже
да „Доналдов лик можемо разумети као Албахаријев поетички alter ego са којим он
расправља о променама у сопственој поетици” (Милановић, 2012: 183). Отуда Доналд,
који и сам има источноевропско порекло, јесте нека врста пројекције самог приповедача,

34
слика његовог новожељеног идентитета. Као што у Цинку Албахари до врата свог стана
доводи девојку-анђела, тако Мамцу пред његова врата долази канадски писац Доналд.
Међутим, ни девојка ни Доналд не прелазе приповедачев праг.15

Као што је приповедач Цинка остао ускраћен за неко метафизичко избављење за којим је
жудео, тако и приповедач Мамца остаје ускраћен за жељени преображај. Исто тако, немогућ је и
повратак писца Албахарија на поетику Цинка. Јасно је да потпуни раскид са сопственом
прошлошћу није могућ, и да је започињање новог живота само илузија (Аврамовић, 2014: 542).

У том смислу, идентитет се не схвата као нешто фиксно и стабилно, већ долази
до његове промене. Његов ранији идентитет одржава се помоћу оностраног и одсутног
мајчиног гласа на магнетофону који представља механичку замену за стварност и једини
је доказ непрекинутог постојања. Хајдегер је наводно рекао да се сваки човек рађа као
многи људи а умире као један (Албахари, 1996: 41). Албахари, пишући о својим
родитељима у Цинку и Мамцу, покушава да представи тај прелазак из мноштва у самоћу,
прихватајући и сам оно што следи и оно што је било.
Самоћу најбоље описује у Снежном човеку, првом роману који пише након
одласка у Канаду. По пресељењу, Албахари у своја дела уводи историјске прилике
градећи фиктивни свет на релацијама своје-туђе, прошлост-садашњост, док је
раскорењеност и потрага за идентитетом доминантна одлика ових дела. Он „дефинише
поетику преласка у којој се, осим општељудског, испитују лични и стваралачки
идентитет, не као унапред одређене датости, већ као процеси који се у аутопоетичким и
поетичким исказима одигравају“ (Лазовић, 2018: 29). Питање језика директно је
повезано са уобличавањем новог и чувањем старог идентитета. Мајчин глас на снимку
у прошлости, подсетник је његовог ранијег идентитета у тренутку у којем напокон
почиње да се осећа као неко други. У Снежном човеку већ је присутно то раздвајање:
„Ти си неко други, рекао сам себи“ (Албахари, 2015: 219).
Централне теме постају сукоб прошлог и садашњег идентитета, природа
историјских и језичких промена у животу појединца и оспоравање истина које чине
стварност. Нестанком познатих вредности, појединац губи основе егзистенције, а услед
немогућности да изгради сопство, губи и способност преживљавања у промењеним
околностима. Писац доспева у средину која је и сама разједињена јер и Канађени, између
енглеских и француских утицаја, немају јасну припадност.

15
Праг у народној књижевности представља линију која одваја два простора, горњи и доњи, а то се
симболично може пренети и на Албахаријев роман.

35
 Чињеница да ће остарити у другој земљи у којој су сви људи странци, прати
осећај да почиње да губи језички идентитет: „Овде ћу остарити, помислио сам: под
знацима навода, као да се присећам неке старе, дражесне мисли, не своје, већ туђе.
Ништа, уосталом, није ту било моје“ (Албахари, 2015: 185). Овом реченицом остварује
се веза између његових дела и Аутобиографије кроз коментар: „Ово је други свет, то
треба понављати као мантру као улазницу на вашар, као гаранцију присуства. Тако је
лако бити одсутан, бити у сталном понављању, да се човеку понекад чини да је одсуство
прави облик његовог присуства“ (Албахари, 2012: 29).
Кроз овај „други свет“ као простор у коме ће писац остарити, писати и живети,
Албахари приказује недоумице и осећај неприпадања који прати бивствовање у другој
земљи. Међутим, он не пропушта да у оквиру личног, обухвати глобално, па тако
простор постаје део идентитета који носимо са собом. Американац је представљен као
индивидуалац, док је Европљанин, део мноштва. Канађани размењују учтиве фразе, иза
којих стоји отуђеност и хладноћа, сасвим супротно социјалном бићу једног
Европљанина. Међутим, Албахари не пориче да некад и чланови породице, оне шире
или уже, имају осећај дистанцираности. Ово је дато кроз недостатак додира који прати
писца, ма где он био. Директан контакт изостаје приликом приповедачевог сусрета са
породицом која у тржном центру разговара на његовом матерњем језику. Исто тако, у
Снежном човеку ће Албахаријев јунак, маскиран у телу самог писца рећи: „Нисам могао
да се сетим кад ме је неко последњи пут дотакао“ (Албахари, 2015: 205).
Ово је само још један од начина на који се слични догађаји временом мењају и
реконструишу јер се реконструкција догађаја одвија и на нешто другачијем плану.
Реалност у његовим делима прожета је секундарним стварностима, а нарочито
фикцијама масовних медија. Због тога представе симулиране стварности неретко бивају
истинитије од доживљеног искуства. У Цинку се искуства са путовања по Америци
препознају као понављање сцена из америчких филмова који утичу на његов доживљај
ове „земље-холограма“ (Пантић, 1994: 70):

Келнерица је наликовала на келнерицу из неког филма са Џеком Николсоном, градић у

којем сам живео претходних месеци већ сам видео у десетинама кадрова, ходао сам, доиста, међу
кулисама, присуствовао сам безбројним репризама инсерата из успелих и заборављених филмова
и телевизијских серија, ниједан тренутак није, заправо, био мој, стварно мој (Албахари, 1996: 29).

Бег у другу реалност преиспитује постојање примарне и властите из које писац

води порекло. Поставља се питање на који начин се сопство гради у новом окружењу,

36
потпуно измештеном, које је до тада била непознаница о којој сведоче само покретне
филмске слике. И док са једне стране добијамо увид у свакодневицу, са друге стране
тече прича о положају писца који се налази на нематерњем подручју. Јунак
Албахаријевих романа који живи у изгнанству, заробљен је у лавиринтима нематерњег
језика, неспособан да успостави однос са новим светом. Књиге Снежни човек и Мамац
због тога на најбољи начин приказују улогу разумевања другог језика у животу
појединца. Један од разлога зашто јунак првог романа одлази из земље у којој је рођен
је чињеница да језик у неповољним животним околностима губи смисао: „Дошао сам,
помислио сам, зато што је простор почео да нестаје, зато што више нисам могао да се
сетим како се зовем, зато што сам говорио само у кратким реченицама, са све мањим
бројем речи“ (Албахари, 2015: 219).
Овакав осећај, неизоставно је у вези са политичком и друштвеном ситуацијом
деведесетих година прошлог века, али и са властитом личношћу. Албахари свој одлазак
у есејима не објашњава само политичком ситуацијом, већ и жељом за променом. Иако
је селидбом у метрополу привремено доспео на маргину, он је наставио књижевни рад
на матерњем језику. На тај начин он са дистанце посматра дешавања у „бившој држави“,
али кроз теме својих дела постаје и учесник у њиховим збивањима.
Иако своја дела пише на матерњем језику, у први мах Албахари почиње да
размишља о утицају страног језика на формирање идентитета. Прихватање другог језика
без остатка подразумевало би радикално мењање идентитета самог писца.

Морао би да се саживи са речју као са предметом, али у исти мах и интенционалном

појавом. Усвајање новог језичког система подразумевало би преузимање симболичког материјала
којег он са собом носи. Када би појединац и успео да овлада законитостима другог говора,
ризиковао би да лебди у празнини, удаљен од сопствених колективних представа подједнако као
и од оних које припадају другима (Лазовић, 2018: 244).

За писца какав је Албахари, то би значило велику препреку у стварању, због чега

ова тема и постаје једна од најзначајнијих у другој фази његовог стваралаштва.
Упркос просторној и временској удаљености од бивше Југославије, писац је
неизоставно својом списатељском и личном традицијом везан за овај део Балкана.
Даљина му пружа могућност да сагледа и схвати комадиће историје тог простора, који
су му раније промицали, из чега произилази и велика промена у тематици његових дела.
Иако раније заговара становиште да политика и историја не морају нужно да се нађу на
страницама прича и романа, он сада схвата да је и лично прожето историјским. Разлог

37
због кога бежи, преноси се на његов психички живот у туђини, а писац креће да разматра
појам даљине, схватајући да идентитет носимо са собом:

Даљину сам почео да замишљам као бекство, а пошто сам о бекству увек мислио као о
уточишту, даљина се претворила у неку врсту уточишта, које сам, с друге стране, увек замењивао
речју гост, али не у смислу радост у кући, него у смислу речи туђинац или, још боље, човек под
непознатим кровом (Албахари, 2015: 197).

Важно је запазити да је ова визија „раздробљеног и умножавајуће

фрагментисаног егзилантског живљења“, као својеврсна слика савременог живота, дата
у „неразлучивој монолошкој структури приповедања која као и у Мамцу укључује
гласове других и Другога (мајка, Доналд), али заправо, читаоцу посредује искуство
симболичне рефлексивне и рефлектоване сингуларности (Брајовић, 2012: 279).
Појам канадског идентитета за Албахарија је неодређен, будући да као његов
елемент „северњаци“ ретко помињу човека, позивајући се на простор, планине и север,
шуме и животињски свет (Лазовић, 2013: 170). Због тога ће себе и назвати „снежним
човеком“: „Шта год да се десило у Снежном човеку претходно сам преживео и осетио у
мањем или већем обиму, на мање или више интензиван начин“ (Мелник, Пантић, 2013:
143). Кроз аутобиографско писац стога приказује оно што је било и оно што је сада,
схватајући да је сваки човек своја земља:

Све је било нагло, помислио сам, и одлазак и долазак, поготово долазак, нисам још имао
времена да се саберем, и даље сам постојао као низ сцена, невешто повезаних руком неискусног
монтажера, као да се мој живот распадао са историјом моје земље, моје бивше земље, морао сам
да додам, и као да више нисам био само један човек, једно биће, већ више људи и више бића, тако
да сам сваку ствар истовремено видео из више углова, у бескрају умножених тренутака, као што
је свака мисао одмах постајала много мисли, истих, а различитих, довољно различитих да ме
спрече да прихватим било коју од њих што ме је, на крају, остављало празног, попут олупина, у
које су се свако од тих бића и свака од тих мисли такође претварали (Албахари, 2015: 172).

Намера „снежног човека“ је да у новој средини неометано пише, одржи

предавања, разговара о стваралаштву и национализму. Међутим, ми кроз осећај јунака,
пратимо и осећај самог писца који почиње да губи свој идентитет и суочава се са разним
културолошким разликама: „Ако земља у којој живим, помислио сам, није више моја, а
кућа у којој станујем припада неком другом, чији сам онда ја, коме припада моје тело“
(Албахари, 2015: 229).

38
 У таквим околностима у којима му недостатак југословенског и језичког
идентитета, доноси и постепени недостатак телесног, свет постаје непрепознатљив.
Разговори о национализму бивају сведени на расправу о историји и границама државе,
са људима који су спремни да одбаце индивидуалност зарад апстракција које им
ауторитети нуде. Из тих разлога, уточиште јунака постаје подрум непознате куће. На
симболичкој равни, Албахари као да трага за сећањима и свакодневним ситуацијама које
су остале дубоко усађене у његовом памћењу, а које не жели да напусти: „Ако сада одем
у подрум, помислио сам, никада више из њега нећу изаћи“ (Албахари, 2015: 182). Како
наводи у једном интервјуу, подрум је његово место за писање, па би се ово могло
протумачити као жеља да остане у свету књижевног дела, као бекство суочавања са
новим светом који га је дочекао у Канади.
Мамац који је бачен, због тога постаје клопка и мрежа нових почетака који се
непрекидно понављају. Писац који у други простор долази јер је престао да траје, схвата
на крају да је само на тренутак „поверовао да живот може поново да буде трајање, а не
само низ испрекиданих секвенци“ (Албахари, 2015: 227), а да живот не може бити ништа
друго, него оно што јесте.
Ономе ко почиње да „заборавља своје име“ (Албахари, 2015: 219), ко „није имао
стално име“ (Албахари, 2015: 216), као потврду свог самства, свог јединственог бића,
свет неизоставно постаје клопка: „Стајао сам и ослушкивао како се свет претвара у
клопку. Прешао сам из једног простора у други, а ништа се није изменило: Уместо
визије, и даље слепило; уместо ћутања и даље речи. Нисам знао како да повежем
губитак, клопку и превареност“ (Албахари, 2015: 198).
Пољуљани темељи егзистенције подстичу Албахарија да се запита о
„сврсисходности идентитетских чинилаца који му преостају или се у новој средини
нуде“ (Лазовић, 2018: 101). Реконструисано сећање на прошлост различито је
представљено у романима Цинк и Мамац. Стога, за разлику од путовања у Цинку, када
је главни јунак настојао да у Америку понесе што више ствари са собом, приповедач
Мамца жели да све што понесе на северноамерички континент буде потпуно ново,
нетакнуто свакодневицом старе земље. Терет који у оба случаја носи са собом јесу
мајчин и очев живот, а писање постаје његов начин да се тог терета ослободи. Жеља за
говором на новом језику тако је „повезана са жељом и свешћу о нужности усвајања новог
идентитета, ако се жели напустити не само простор већ и болна прошлост“ (Аврамовић,
2014: 537). Променом места, јављају се и промене у нашем идентитету: „Људи који у
нову земљу донесе старе проблеме настављају заувек да живе на две стране“

39
(Аврамовић, 2014: 537). Међутим, радикално одрицање од прошлости, не доводи нужно
до прекида везе са својим језичким подручјем.
Након одласка у Канаду и губљења језичког идентитета, који је симболично
оцртан у гутању северног снега у Снежном човеку, отвара се и питање о томе да ли је
Албахари јеврејски писац: „Јеврејски писци, расути по свету, у списима верског
карактера служили су се хебрејским језиком, док су у практичном животу и литератури
прихватили језике народа са којима су живели“ (Деретић, 2016: 232). Због тога Филип
Давид сматра да не постоји јеврејска књижевност, већ писци јеврејског порекла – писци
који темом јеврејства покушавају да објасне сопствено порекло. На ово питање
одговориће и Албахари да је једино оно што може бити: „Српски сам зато што пишем
на српском, канадски зато што живим у Канади, а јеврејски зато што сам то што сам“
(Албахари, Пантић 2013: 140). Као уметник и Јеврејин он себе сматра посебном врстом
изгнаника: „Јеврејин је по природи ствари изгнаник, а и уметник је по природи ствари
изгнаник, и можда је тај знак једнакости који се може повући између њих оно што ме
привлачи и једном и другом“ (Албахари, Пантић 2005: 11).
Како видимо, јасне границе је немогуће повући јер књижевност измиче оваквом
егзактном проучавању. Јеврејска књижевност није само она настала на хебрејском
језику, српска књижевност није само она настала у границама наше земље јер „су
књижевности многе, а уметност једна“ (Деретић, 2016: 25). Због тога Албахарија морамо
назвати уметником који кроз писање покушава да одгонетне највећу загонетку живота –
егзистенцију човека.

40
Закључак

Потрага за идентитетом, животна егзистенција и смрт представљају три стуба

књижевнoсти, а уједно су и мост који повезује књижевност са психологијом самства,
доносећи бројна питања, али и одговоре о људској природи. Антропологија као наука о
људским бићима, проучава човека из биолошке, лингвистичке и друштвене перспективе,
а ова три сегмента постају неодвојива када је реч о формирању и изградњи личности и
идентитета. Идентитет се не може посматрати као једном изграђена и стабилна
структура која се може срушити, већ као структура коју изнова надограђујемо на
постојећим темељима. Због тога се може говорити о осећају континуитета у времену
који се ствара кроз доследност субјекта у разним животним ситуацијама. Са друге
стране, преломне животне ситуације могу довести до кризе идентитета која не мора
нужно бити негативно искуство, већ може претходити развоју личности.
У том смислу, писање постаје средство превазилажења сопствених криза и
промена које нам намећу новонастале животне околности. Кроз писање, сећање на
поменуте животне ситуације постају незаобилазан фактор у уобличавању самства, као
начина на који описујемо, поимамо и опажамо себе. Памћење које појединац има о
догађајима из свог живота, архива личних сећања, у психологији носи назив
аутобиографско памћење које постаје неизоставни чинилац у стварању слике о себи.
Међутим, овде није реч само о једном психолошком појму, већ и о осталим животним
областима које памћење једног догађаја укључује, а тичу се историје, политике,
социологије и лингвистике. Из свих тих разлога незаобилазно је говорити о
аутобиографском дискурсу у делима Давида Албахарија као начину на који писац
описује себе у социјалном свету.
Стваралаштво Давида Албахарија темељи се на постмодерном концепту који се
у западном свету појавио у другој половини 20. века. Као један од рушилаца традиције,
писац, својом оригиналношћу, развија поетику у складу са властитим интересовањима
и животним околностима. Служи се техником сажетости, минималистичком формом,
искошеном перспективом, фрагментарном и асоцијативном организацијом текста,
метапрозом и интертекстуалношћу. Бирајући теме својих дела у којима обрађује
међусобне односе људи који су раздвојени границама, имагинарним и физичким, и
пишући о другима, он истовремено приказује себе.
Покушаји Давида Албахарија да понуди читаоцима слику о себи, тичу се, пре
свега, породице, као прве социјалне средине у којој се дете развија. Због тога ће писац,

41
пишући о смрти родитеља, заправо, представити покушај откривања правих мера свог
идентитета. Из тог разлога, у Албахаријевим делима можемо видети све преломне
тренутке који су битни за егзистенцију једне особе. Пишући о породици, он пише о свом
јеврејском пореклу, страдања својих родитеља повезује са трагичном прошлошћу
Јевреја, а нови почеци тако постају слика прошлости која се понавља. Такође, пишући
причу свог живота, поједине догађаје реконструише на основу искуства, а догађај који
је једном прошао кроз његову свест и постао сећање, у романима се претвара у фикцију.
Управо из тог разлога о објективности у делима која се заснивају на аутобиографском,
може се само условно говорити.
Како аутобиографски дискурс представља говор у којем писци производе верзије
о себи и другима, пропитујући се о својим животима и свету у којем живе, Албахари
користи приповедање у првом лицу јер оно подразумева истовремено навлачење и
скидање „маски“, приказивање прошлог и садашњег Ја. Међутим, његово искуство
укључује и присуство других, па пишући о оцу и мајци, он пише истовремено
реконструисану причу о себи. Реконструисана наративна истина, сачињена од прошлих
догађаја и сећања, због тога служи општем интегритету прошлости и садашњости,
штитећи суштину неког догађаја, а да у исто време одржава склад самства појединца.
Као што је у првој фази стваралаштва, тема породице и смрти оца била начин
трагања за сопством, на преласку из једне у другу фазу стваралаштва излази роман
Мамац. Роман о смрти мајке истовремено је и почетак Албахаријеве заинтересованости
за историју и великим истинама које она крије. Историја од које упорно бежи,
Албахарија стиже након одласка у Канаду, где му се отвара могућност да на прави начин
опише збивања у својој земљи кроз судбину појединца. Промена места боравка доводи
до постепене разградње идентитета, а овај велики писац почиње да пише о осећањима
„обичног“ савременог човека који се у егзилу, физичком и духовном, бори са
културолошким и језичким разликама, схватајући да се у новим околностима неминовно
мења.
Ову метаморфозу можемо видети кроз аутобиографске елементе у његовим
делима. Албахаријева Аутобиографија говори нам на који начин је кроз правце музике,
своје школовање, начин облачења и књижевне узоре, изградио идентитет. Са друге
стране, у својим романескним делима Цинк, Мамац и Снежни човек, описује преломне
тачке свог живота које су учиниле да преиспитује сегменте изграђеног идентитета. Смрт
оца, смрт мајке и симболична смрт једног народа која настаје због распада државе,
истовремено су показатељ на који начин се носи са страховима насталим услед тих

42
околности. Питање језика и однос матерњег језика и идентитета јесте од кључне
важности за писца који у егзилу, на нематерњем језичком подручју, пише на српском
језику. Писац схвата да је немогуће радикално раскрстити са својом прошлошћу јер
терет који носи са собом јесте његова бивша земља, језик, смрт мајке и смрт оца.
Привремена анонимност у средини у којој пише због тога постаје начин за одбацивање
терета прошлости. Међутим, посматрањем себе у новим околностима и ситуацијама
јавља се остваривање нових, до тада непознатих, аспеката идентитета.
Може се доћи до закључка да Аутобиографија и аутобиографски дискурс у
Албахаријевим делима јесу само још један покушај да се нешто тако комплексно, као
живот и сопство, изрази речима:

Ниједан живот није једноставан, будући да се сваки живот одиграва наспрам обиља
могућности и нико не зна која од њих ће доћи на ред, односно, да ли ће уопште доћи на ред. То је
чар живота, у исто време и његов усуд. Лепота аутобиографије и њен ужас (Албахари, 2012: 25).

Иако и сам сумња у веродостојност речи и њихову могућност да изразе оне танане
нити које чине живот, Албахари не одустаје од писања јер у стваралачкој имагинацији
види начин за поновним сусретом са оним што је прошло – својим родитељима и својим
старим Ја.

43
Литература
Извори:

Албахари, Давид. Цинк, Београд: Народна књига, 1996.

Албахари, Давид. Мамац. Београд: Стубови културе, 1996.

Албахари, Давид. Аутобиографија, Београд: Службени гласник, 2012.

Албахари, Давид. Снежни човек, Београд: Чаробна књига, 2015.

Литература:

Аврамовић, Марко. „Књиге огледала: Цинк и Мамац Давида Албахарија“. Књижевна

историја, година 46, број 153, 525-554, 2014.

Албахари, Давид. Једноставност. Београд: Народна књига, 1997.

Албахари, Давид. „Како нисам постао рабин“. Терет. Београд: Форум писаца, 2004.

Албахари, Давид. „Уметник је по природи ствари изгнаник, разговор Давида Албахарија

и Михајла Пантића“. Градац, година 31, број 156, 6-24, 2005.

Алексић, Татјана. „Extracating the Self from History: David Albahari’s Bait“. The Jornul of
the Midwest Modern Language Association (Specila Conventon Issue: History, Memory,
Exile). Прев. Александар Павловић, 39, 2006.

Бахтин, Михаил. Проблеми поетике Достојевског. Прев. Милица Николић. Београд,

2000.

Благојевић, Савка. „О енглеском и српском академском дискурсу“. Ниш: Филозофки

факултет, 2012.

Божовић, Гојко. „Породична времена у прози Давида Албахарија“. Слике (из)

породичног времена: Зборник о књижевном делу Давида Албахарија, Београд:
Библиотека града Београда, 2013.

44
Бојанић, Петар(ур). Глас и писмо, Жак Дерида у одјецима. Београд: Институт за
филозофију и друштвену теорију, 2005.

Борхес, Хорхе Луис. Предговори. Прев. Силвија Монрос Стојаковић, Београд: Stilos,
1990.

Брајовић, Тихомир. „Прича и смрт”. Мамац. Београд: Народна књига, 1997.

Брајовић, Тихомир. „Слика света у романима писаца нове културне емиграције:

(само)изгнаснтво у јужнословенском кругу“. Компаративни идентитети. Београд:
Службени гласник, 2011.

Бугарчић, Катарина. „Историја у романима Давида Албахарија“. Београдски књижевни

часопис, број 19, 95-103, 2010.

Велчић, Мирна. Отисак приче, Загреб: August Cesarec, 1991.

Грдинић, Никола. „Аутобиографија – покушај одређења“. Зборник XVIII столећа –

аутобиографије и мемоари, ур. Никола Грдинић, Нови Сад: Прометеј, 1993.

Дамјанов, Сава. Што то беше српска постмодерна?. Београд: Службени гласник, 2012.

Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Нолит, 1983.

Деретић, Јован. Пут српске књижевности. Београд: СКЗ, 1996;

Деретић, Jован. Поетика српске књижевности. Београд: Филип Вишњић, 1997.

Ериксон, Ерик. Идентитет и животни циклус. Прев. Нада Драгојевић, Београд: Завод
за уџбенике, 2008.

Златановић, Љубиша. „Аутобиографско памћење, схематизација и самство“. Ниш: Теме,

4, 421–431, 2004.

Златановић, Љубиша. „Вико и Бартлет: Сећања као процес констуркције“. Ниш:

Годишњак за психологију, 2010.

Златановић, Љубиша. „Тело као књига: Аутобиографски дискурс у „Зимском дневнику“

Пола Остера“. Тематски зборник радова са међународног научног скупа Језик,

45
књижевност, дискурс: књижевна истраживања (ур. В. Лопичић, Б. Мишић Илић)
Ниш: Филозофски факултет Универзитета у Нишу, стр. 479-488, 2015.

Живковић, Драгиша, група аутора. Речник књижевних термина. Београд: Нолит, стр. 61,
1992.

Женет, Жерар. Фикција и дикција. Прев. Горан Рукавина, Загреб: Ceres, 2002.

Јерков, Александар. Од модернизма до постмодерне: приповедач и поетика, прича и

смрт. Приштина: Јединство; Горњи Милановац: Дечје новине, 1991.

Јерков, Александар. „Избеглички циклус у прози Давида Албахарија“. Београд: Свет

речи, 1997.

Лазовић, Милица. „Давид Албахари – књижевност: потрага за идентитетом“. Слике (из)

породичног времена: Зборник о књижевном делу Давида Албахарија, Београд:
Библиотека града Београда, 2013.

Лазовић, Милица. „Метапоза у романима Давида Албахарија“. Докторска дисертација,

Београд: Филолошки факултет, 2018.

Милановић, Жељко. Два писца и други. Београд: Службени гласник, 2012.

Милутиновић Зоран. „Демонизам историје и обећање естетског искупљења у Мамцу

Давида Албахарија“. Летопис Матице српске, књига 481, свеска 1-2, година 184, , 87-
97, 2008.

Негришорац, Иван. Легитимација за бескућнике (Српска неоавангардна поезија:

поетички идентитет и разлике). Нови Сад: Културни центар Новог Сада, 1996.

Палавестра, Предраг. Јеврејски писци у српској књижевности. Београд: Институт за

књижевност и уметност. 1998.

Павковић, Васа. Критички текстови: савремена српска проза. Београд: Просвета, 1997.

Пантић, Михајло. Александријски синдром: есеји и критике из савремене српске и

хрватске прозе 2. Београд: Српска књижевна задруга, 1994.

46
Пантић, Михајло. „Џорџ Мелник и Михајло Пантић „разговарају“ о Давиду
Албахарију“. Слике (из) породичног времена: Зборник о књижевном делу Давида
Албахарија, Београд: Библиотека града Београда, 2013.

Принс, Џералд. Наратолошки речник. Прев. Брана Миладинов, Београд: Службени

гласник, 2011.

Рибникар, Владислава. „Историја и траума у романима Давида Албахарија“. Зборник

Матице српске за књижевност и језик, књ. LIV, св. 3, 2006.

Робинсон, Џон. „Sampling autobiographical memory“, London: Cognitive Psychology, 8,

1976.

Стамболић, Милош. (ур. )Речник књижевних термина. Београд: Нолит, 1986.

Угрешић, Дубравка. Забрањено читање, Загреб – Београд, 2002.

Фјодор, Достојевски. Записи из подземља. Прев. Бранка Ковачевић, Београд: Новости,

2011.

Фрај, Нортроп. Анатомија критике. Преб, Гига Грачан, Загреб, 2000.

Хачион, Линда. „Актуализација наративних структура: детективски заплет, фантастика,

игре и еротика“. Летопис Матице српске, година 164, књ. 442, св. 1-2, 1988.

Шакић, Сања. „Смрт у изгнанству. Писање као писање-постајање“. Загреб: Умјетност

ријечи, LVIII, 2014.

Интернет извори:

Палавестра, Предраг: Осам векова српске поезије. 21. 7. 2019.

https://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/palavestra-osamvekova.html

Албахари а. Прелом. Интервју са Давидом Албахаријем. РНС. 10. 8. 2019.

https://www.youtube.com/watch?v=W5TPsd5m1w4

Албахар б. Остави све и читај. Интервју са Давидом Албахаријем. РТС. 23. 7. 2019.
https://www.youtube.com/watch?v=oAkKI4nzRHk

47