Зборник радова Византолошког института L, 2013

Recueil des travaux de l’Institut d’études byzantines L, 2013

УДК: 904:726.54(497.11)"10/11"
DOI: 10.2298/ZRVI1350461P

МАРКО ПОПОВИЋ
(Археолошки институт, Београд)

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ТОПОГРАФИЈЕ

ВИЗАНТИЈСКОГ БЕОГРАДА У XI и XII ВЕКУ
У раду је обрађен фрагмент византијске камене пластике откривен у
Београду пре више деценија. На основу очуваног дела реконструисан је његов
некадашњи изглед, препознат као ступчић иконостаса, који је стајао са леве стра-
не олтарских двери. Са три стране имао је плиткорељефни клесани украс, који
је према стилским одликама датован у 11. век. Закључено је да је чинио део ол-
тарске преграде београдске епископске цркве, чији остаци нису сачувани. Према
аналогијама изнета је претпоставка да је то могла бити тробродна базилика, која се
вероватно налазила у оквиру урбане зоне византијског Београда 11–12. века. Ово
насељено подручје, према резултатима досадашњих археолошких ископавања,
обухватало је просторе омеђене остацима бедема некадашњег римског каструма.
Кључне речи: Византија, Београд, епископски храм, олтарска преграда,
плиткорељефни украс.

The focus of the paper is the stone fragment of a Byzantine architectural element
discovered in Belgrade several decades ago. It has served as a basis for reconstructing the
original appearance of the element which has been identified as the plinth of a chancel
screen column. The plinth, which flanked the north side of the central templon door, is
decorated in low relief on three sides, and has been dated by style to the 11th century.
It presumably formed part of the templon of Belgrade’s cathedral church, of which
no remains have survived. Based on analogies, the church might have been a three-
-aisled basilica, probably located in the urban zone of 11th- and 12th-century Byzantine
Belgrade. Archaeological excavations indicate that this urban zone was situated within
the walls of the former Roman castrum.
Keywords: Byzantium, Belgrade, cathedral church, chancel screen, low-relief
decoration.

Трагања за подацима о топографији Београда од најранијих раздобља његове

урбане историје па готово до савременог доба, трају већ више деценија. Услед
честих рушења, очувани трагови прошлости, када су старије епохе у питању,
462 ЗРВИ L (2013) 461–478

посведочени су само скромним и често тешко уочљивим остацима. Захваљујући

вишедеценијским археолошким истраживањима, посебно простора Тврђаве и
парка Калемегдан, затим заштитним ископавањима у ужем градском језгру, као
и бројним случајним налазима, који се бележе још од краја 19. века, дошло се
до бројних података који значајно допуњавају сазнања о историји и развојним
етапама Београда. То се посебно односи на ранија раздобља, о којима има веома
мало вести у изворној писаној грађи. За период позног средњег века саопштења
наративних извора, допуњена археолошким подацима, пружају целовитију слику
о урбаном развоју Београда од тренутка када постаје средиште Србије, па све до
турског освајања, тачније, у доба од првих година 15. века до 1521. године.
Резултати досадашњих истраживања омогућили су да се стекне основна
слика топографије Београда у временском распону од античког града, на чијим
рушевинама настаје прва словенска урбана насеобина, која у сутон средњег века
прераста у европски утврђени град. За праћење његовог даљег просторног развоја
од изузетног је значаја картографска грађа, што овом приликом неће бити предмет
наших разматрања. О урбаној структури Београда из ранијих етапа развоја града,
осим релативно поузданих сазнања о ареалу распростирања, још увек располажемо
веома фрагментарним подацима. За разлику од остатака фортификација, чији се
развој може пратити од античког каструма па све до утврђења средњовековног
града, о објектима који су се налазили у оквиру некадашњих урбаних структура
веома се мало зна. Свако ново откриће у том смеру представљаће, стога, значајну
допуну расположивих знања о историји града.
Пре него што пређемо на нашу основну тему осврнућемо се укратко на
резултате досадашњих проучавања топографије Београда, као и на податке о
фортификацијама из ранијих раздобља урбане историје града, будући да они
чине функционални оквир наших разматрања. Предуслов за настанак римског
Сингидунума, као што је познато, био је долазак IV Флавијеве легије почетком
2. века и изградња пространог каструма, површине око 20 х, који се налазио
на простору данашњег Горњег града и парка Калемегдан. Са два бедема, која
су се од главног утврђења спуштала низ падину до речне обале, у оквире
брањеног простора био је укључен и део у приобаљу Саве.1 Уз овај легијски
логор развило се цивилно насеље дуж главне комуникације – via cardo, на
правцу данашње Кнез Михаилове улице. То насеље се пружало до данашњег
Трга Републике и низ падине према Дунаву и Сави. Ово урбано подручје било је
омеђано пространим некрополама, од којих се највећа налазила на путу према
Виминацијуму, на правцу данашњег Булевара краља Александра.2 Највећи
просперитет и просторно ширење антички град је достигао на прелазу из 3.
у 4. век. Прво велико рушење Сингидунум је доживео 378. године, приликом
напада Гота, што је за даљу судбину града, изгледа, било пресудно. Обнова која
је уследила обухватила је само просторе брањене античким бедемима, док је
1
М. Поповић, Београдска тврђава, Београд 2006, 33–42, сл. 10.
2
М. Поповић, Остаци античког Сингидунума у урбаном језгру савременог града, Наслеђе 1
(1997) 11–14; S. Pop-Lazić, Nekropole rimskog Singidunuma, Singidunum 3 ( 2002) 7–100; S. Nikolić, S.
Pop-Lazić, Ostaci antičke urbane zone na Dunavskoj padini, Singidunum 4 (2005) 7–44.
 МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 463

читава некадашња урбана зона изван каструма трајно напуштена.3 Повлачење у

оквире бедема и насељавање преосталог становништва у простору некадашњег
каструма било је од далекосежног значаја. У наредним раздобљима, током готово
целог једног миленијума, све до почетка 15. века, то је остало урбано језгро како
рановизантијског града тако и средњовековног Београда.
У првој половини 6. века, за владавине Јустинијана I, Сингидунум је
обновљен као важно упориште на северној граници Царства. Према сведочењу
Прокопија, савременика догађаја, цар је порушени Сингидунум „изнова саградио“
и опасао чврстим бедемима тако да је створио „сјајан и велике хвале достојан
град“.4 На основу резултата досадашњих истраживања, дошло се до закључка
да је том приликом брањени ареал некадашњег каструма смањен на трећину
раније површине. Обновљеним и новоподигнутим бедемима, како се могло
претпоставити, обухваћен је простор који приближно одговара садашњем Горњем
граду Београдске тврђаве.5 Рановизантијски културни слој сигурно је потврђен у
Доњем граду, у подножју Дунавске падине, и датован са преко 30 примерака новца
Јустинијана I и Јустина II.6 На простору Горњег града такође има примерака новца
6. века, али услед недовољне истражености, културни слој ове епохе није било
могуће прецизно стратиграфски одредити. Од објеката су откривени само остаци
једног horreum-a, који се налазио у средишту обновљеног утврђења.7
Након слома система одбране на северној граници Царства, почетком 7.
века, подручје разрушеног античког и рановизантијског Сингидунума остало
је ненасељено најмање два столећа. Прва средњовековна насеобина на овом
простору настаје у 9. веку. Археолошки подаци су недовољни да се расветли
најраније раздобље средњовековног Београда. Као што је познато, најстарији
податак, са првим поменом новог словенског имена, потиче из 878. године,
када се ту већ налазило седиште епископа.8 Неколико година касније – 885/6,
Београд се помиње као „најславнији град на Дунаву“.9 Трагови овог најстаријег
средњовековног насеља до сада су откривени само у приобаљу Београдске
тврђаве,10 као и на делу горњоградске заравни, углавном око остатака северне
капије некадашњег каструма.11 Упркос свом несумњивом значају, ови налази
су недовољни за поузданија закључивања. Остало је отворено питање који је
простор обухватао град у 9. и 10. веку. Он се сигурно налазио у оквиру старих
3
M. Popović, Antički Singidunum – dosadašnja otkrića i mogućnosti daljih istraživanja, Singi-
dunum 1 (1997) 1–20.
4
Procopii Opera, ed. J. Haury, Lipsiae 1913, De aedificiis IV, 5.
5
Поповић, Београдска тврђава, 42–47, сл. 18.
6
В. Иванишевић, Византијски новац са Београдске тврђаве, Нумизматичар 10 (1987) 88–106.
7
В. Бикић, В. Иванишевић, Простор око Јужне капије Горњег града, Старинар XLVII (1996)
253–271.
8
G. Fejer, Codex diplomaticus Hungariae ecclesiaticus ac civilis I, Budae 1829, 202.
9
Теофилакт Охридски, Житије Климента Охридског, прев. М. Рајковић, Византијски извори
за историју народа Југославије I, Београд 2007, 299.
10
G. Marjanović-Vujović, Slavic Belgrade, Balcanoslavica 2 (1973) 1–15.
11
М. Бајаловић-Хаџи-Пешић, Унутрашње утврђење Београдског града II, Годишњак града
Београда XXXIX (1992) 25–56.
464 ЗРВИ L (2013) 461–478

античких бедема, али без сумње на мањој површини у односу на некадашњи

брањени ареал каструма.12
Ново раздобље у развоју средњовековног Београда наступило је крајем
друге деценије 11. века, када је, захваљујући војном тријумфу Василија II,
након више векова поново успостављена граница Царства на Дунаву. Одмах по
запоседању, стална војна посада била је, по свему судећи, смештена у простору
некадашњег каструма, и то оног његовог дела који је био обновљен и дограђен
у време Јустинијанове владавине. У раздобљу од готово два столећа, све до
краја 12. века, град се налазио у средишту ратних збивања на византијско-
-угарској граници, а често је у тим сукобима имао и кључну улогу. Београдске
фортификације са сталном војном посадом имале су значајан удео у систему
одбране северне границе. Међутим, за судбину граничних утврђења, њихову
обнову или изградњу, осим стварних потреба, битно су утицале и унутрашње
прилике у Византији, као и тренутна политика Царства.13 То веома добро
показује управо пример Београда. Током византијске власти, у његовом развоју
издвајају се две главне етапе. Старијој етапи одговарало би раздобље до првих
деценија 12. века, у којем Византија није била у могућности да посвети већу
пажњу систему одбране на Дунаву, односно фортифицирању граничних упо-
ришта. Друга етапа, коју обележава грађење новог утврђења средином 12. века,
била је условљена активном византијском политиком на северној граници, као и
ратовима са Угарском.14
За разумевање развоја Београда током 11–12. века подстицајне податке
пружила су археолошка истраживања, која су омогућила да се у основним
цртама сагледа топографска слика града. Приликом ископавања која су вршена
у Горњем граду, на свим истраженим површинама откривени су културни
слојеви 11–12. века. Иста појава уочена је и на простору парка Калемегдан,
али искључиво на површинама у оквиру некадашњих бедема каструма,15
док их изван тога ареала нема.16 У Доњем граду, на просторима некадашњег
приобаља, који су се налазили у оквиру римских бедема, такође су откривени
насеобински слојеви 11–12. века (црт. 1). Анализа налаза ових слојева указује
на интензитет насељености Београда у овом раздобљу. У том смислу, посебно
је уочљив напредак у раном периоду византијске владавине, што је посведочено
релативно бројним налазима анонимних фолиса, који већином одговарају
емисијама цара Василија II, а нешто ређе, и једног од његових наследника,
цара Михаила IV.17 Друго раздобље просперитета града одговарало би епохи
12
Поповић, Београдска тврђава, 49–54.
13
Cf. P. Stephenson, Byzantium’s Balkan Frontier, Cambridge 2000, 124 et passim.
14
Поповић, Београдска тврђава, 55–73.
15
М. Јанковић, Средњовековни укоп на Малом Калемегдану, Годишњак града Београда XXX
(1983) 9–19; Истраживање Д. Бојовића 1976–1978, није публиковано, документација у Научно-
-истраживачком пројекту за Београдску тврђаву.
16
На великим истраженим површинама изван бедема каструма, на простору некадашње
тролејбуске окретнице у Рајићевој улици, и нешто даље у Цинцар Јанковој улици, насеобински
слојеви XI–XII века нису констатовани. Заштитна археолошка истраживања 2005–2008. Резултати
нису објављени.
17
Иванишевић, Византијски новац, 93–94.
МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 465

Црт. 1. Београд у 11–12 веку – реституција плана

466 ЗРВИ L (2013) 461–478

владавине цара Манојла I Комнина, то јест, времену грађења кастела у западном

делу горњоградске заравни.18
Осим наведених археолошких налаза, за разматрање топографије
оновременог Београда важни су и подаци из неких, истина ретких, наративних
извора, који указују на то да је и пре изградње кастела, византијски Београд
био утврђен зиданим бедемима. За ово питање, значајне податке, са најстаријим
описима града, пружа текст Бечке илустроване хронике. У делу где се говори
о нападу угарског краља Саломона и опсади града 1071/2. године, Београд
је описан као утврђени град са насељем у оквиру бедема – urbs, и посебним
утврђењем последње одбране, означеним као arx. У току опсаде, главни напади
су били усмерени на бедеме насеља, који су у току тих борби местимично
порушени до темеља. Након освајања urbs-а, браниоци су се повукли у arx.
Како се даље каже, после уговорене предаје посада је са својим заповедником
Никотом изашла из овог утврђења и предала се.19
Ратни сукоби и догађаји у другој половини 11. и доцније, током 12. века,
нису остали без последица на стање у граду. Приликом поменуте угарске
опсаде, како изгледа, велики део насеља је изгорео.20 Знатне штете Београд је
претрпео и приликом проласка крсташа 1096. године. Будући да им није било
дозвољено да уђу у град, логоровали су изван градских бедема, одакле су ишли у
пљачку околине – што је изазвало велики револт грађана. Остало је забележено
да је том приликом једна група крсташа потражила уточиште у некој цркви
у околини града, где су их огорчени мештани опколили и запалили.21 Велико
разарање Београд је доживео и крајем треће деценије 12. века, када су га после
краћих борби заузели Угари. Према византијском хроничару Јовану Кинаму, они
су затим град „сравнили са земљом“, а камен са порушених бедема пренели у
Земун за градњу новог утврђења.22 Отворено је питање до које мере је град био
стварно разорен, будући да је убрзо враћен под царску власт. Без обзира на обим
рушења, уследила је обнова, а две деценије касније и изградња новог, релативно
малог али веома добро утврђеног кастела.23 Услед ратних сукоба на византијско-
-угарској граници током друге и треће четвртине 12. века, у Београду је било
знатно повећано присуство војске, што је утицало на просперитет насеља.
Међутим, град се просторно није ширио, већ је остао у оквиру старих античких
бедема. Ту се, како је већ истакнуто, увидом у стратиграфију археолошких
слојева и анализом циркулације новца, могу уочити раздобља успона и опадања
градског насеља. Према досадашњим резултатима истраживања, уочљив је
просперитет византијског Београда, непосредно после запоседања, током друге
четвртине 11. века и касније, средином 12. века, у време владавине цара Манојла
I Комнина (1143–1180).
18
Поповић, Београдска тврђава, 61–66, сл. 24.
19
М. Динић, Грађа за историју Београда у средњем веку I, Београд 1951, 10–12.
20
Исто.
21
Податак Алберта Ахенског, навед. према: Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку,
Београд 1967, 61, нап. 115.
22
Ioannis Cinnami Epitomae, rec. A. Meineke, Bonnae 1836, 10; Византијски извори IV, 7.
23
Поповић, Београдска тврђава, 61–72.
 МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 467

За разлику од доста поузданих сазнања о просторима на којима се развијао

антички Сингидунум и раносредњовековни, а потом и византијски Београд, о
објектима у граду се веома мало зна. Трагови зиданих античких грађевина,
забележени на више места под здањима савременог града, остали су само
фрагментарно истражени. Из познијих раздобља – јустинијанске обнове и
касније византијске реконквисте у 11. и 12. веку – до сада нису откривени трагови
ниједног зиданог урбаног здања. Могућности да се даљим истраживањима у
будућности дође до неких нових открића веома су ограничене. На просторима
где се развијао византијски Београд археолошки трагови су у великој мери трајно
уништени познијим грађењем фортификација, посебно у раздобљу аустријске
владавине 1717–1739. године.24 Могућност за нова истраживања пружају
још неки делови парка Калемегдан према Париској улици, затим ограничене
површине Горњоградског платоа, као и оне у подножју Дунавске падине у
Доњем граду, које нису биле обухваћене денивелацијама терена у аустријско
време. У таквим околностима, и неки случајни налаз значајан је допринос на
сложеном путу разумевања урбаног развоја Београда – што је управо случај са
предметом који ћемо разматрати у овом прилогу.
У питању је уломак византијске олтарне преграде, одавно познат нашој
научној јавности, који је – ако се изузме сажета анализа и датовање у 11. век –
остао још увек недовољно обрађен.25 Према несигурним подацима, наводно је
откривен 1933. године у блоку између улица Краља Петра, Симе Марковића и
Косанчићевог венца, приликом копања темеља за здање Српске патријаршије.
Као поклон налазача доспео је у Музеј града Београда 1946. године, где се и сада
чува.26 Овај невелики фрагмент представља завршни део ступчића са рељефним
орнаментом, који прелази у осмоугаони стубић. Сачуване су му предња страна
са рељефним украсом, као и делови обе бочне, такође декорисане стране, док је
задња страна одбијена. Фрагмент је на својој левој половини доста излизан, што
указује да је након рушења изворне целине дуго коришћен као сполија. Будући
да је уломак приликом првог публиковања већ подробно описан,27 задржаћемо
се на његовој нешто детаљнијој анализи, уз покушај реконструкције првобитног
изгледа и димензија.
Предња страна ступчића који је, по свему судећи, у основи био квадратног
пресека, широка је 23 цм. На основу детаљне мерне анализе засноване на
упоређивању познате ширине према висинама ступчића са боље очуваних
византијских олтарских преграда, претпостављена је некадашња висина
београдског фрагмента од око 106 цм.28 Над овом равни уздизао се осмоугаони
стубић, који је био једновремено клесан од истог каменог блока, и чија је висина
24
Исто, 28–31.
25
И. Николајевић-Стојковић, Прилог проучавању византијске скулптуре од 10. до 12. века
из Македоније и Србије, ЗРВИ 4 (1956) 180–181; М. Бајаловић-Хаџи-Пешић, Налази хришћанске
камене пластике из времена између IV и XVII века на подручју Београда, Зборник Народног музеја
XVII–l ( 2001) 245–246.
26
Музеј града Београда, инв. бр. AS/385; Бајаловић-Хаџи-Пешић, Налази, 246, нап. 13.
27
Николајевић-Стојковић, нав. дело, 180–181.
28
Поређења су вршена са очуваним ступчићима олтарских преграда из Свете Софије у
Охриду, примерцима из музеја у Смирни, као и са неких других малоазијских и грчких локалитета.
468 ЗРВИ L (2013) 461–478

могла износити највероватније између 130 и 150 цм. На основу обраде бочних
страна може се сасвим поуздано закључити да је београдски фрагмент стајао
са северне стране олтарских двери, будући да му је десна бочна страна била
равно обрађена. Са супротне, леве стране, уочава се грубље обрађена површина
на коју се ослањала парапетна плоча. Ту је остала очувана кружна рупа за
метални можданик, као и каналић за уливање везивног олова. У односу на
претпостављену висину ступчића и парапетне плоче, која је била у истој равни
са његовом горњом површином, вероватно су постојала три можданика која су
их повезивала. Судећи по наведеним елементима, може се доста тачно одредити
некадашња ширина парапетне плоче (око 10 цм), која се ослањала, односно
повезивала тачно са средишњим делом ступчића (црт. 2).
Нарочити значај за наша разматрања има плиткорељефна декорација, која
је украшавала све три стране ступчића. На основу очуваног фрагмента, целовит
систем декорације ступчића може се доста поуздано реконструисати. Предња
страна била је украшена двочланом преплетном траком, која образује сложен
уплетени орнамент сачињен од два главна елемента. Основни мотив су била, по
свему судећи, четири кружна медаљона међусобно повезана петљама. На исти
начин, медаљони су били повезани и са рубном бордуром, коју је такође чинила
двочлана трака. Други елемент ове целине чине дијагоналне двочлане траке, које
се међусобно секу у средишту медаљона. Ове траке су се завршавале у горњим,
а сигурно и доњим угловима орнаменталног поља са криноликим тролистима.
Мотиви сличних тролиста испуњавају и сегменте између дијагонала у оквиру
медаљона. На левој бочној страни, између парапетне плоче и руба предње стране
ступчића, налази се уско рељефно поље, ширине 6 цм, са двочланим преплетом
у виду плетенице сачињене од „осмица“ са неизбушеним „окцима“. Једнако
клесаном орнаменталном траком, само нешто широм (8 цм), била је украшена и
десна бочна страна.
Основну одлику украса београдског фрагмента чини плитак рељеф и
двочлана трака клесана као широки појас, са дубоким клинастим усеком. Овај
облик траке представља чест мотив у византијској пластици, али се среће
и на прероманичким рељефима Јадранског приморја, на којима је, иначе,
доминантан трочлани преплет.29 Сложени преплетни орнамент са предње стране
ступчића, који се као целина или у својим саставним елементима појављује на
ширем подручју Источног Медитерана, има блиске паралеле превасходно међу
византијском пластиком 11. века. Не залазећи у појединости, навешћемо као
блиску аналогију један од ступчића из Смирне30, а када су у питању медаљони
спојени петљама – што је иначе чест мотив на византијским олтарским
преградама – треба поменути познате примере из Св. Софије у Охриду.31 Такође,
мотив готово идентичан београдском фрагменту заступљен је и у прероманској
Анализа пропорција је показала да се висина креће између 4,4 и 5,2 у односу на ширину ступчића.
За нашу хипотетичку реконструкцију усвојили смо однос 1:4,6.
29
Lj. Karaman, Iz koljevke hrvatske prošlosti, Zagreb 1930, 90 i 111; Isti, Pregled umjetnosti u
Dalmaciji, Odabrana djela, Split 1986, 82–89.
30
A. Grabar, Sculptures byzantines du Moyen Âge II, (XIe–XIVe siècle), Paris 1976, 48, pl. XIV.
31
Петров К., Декоративна пластика во Македонија, Годишен зборник на Фил. фак, књ.14
(1962) 139–141; A. Grabar, оp. cit., 71–72, pl. XLI.
МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 469

Црт. 2. Ступчић олтарске преграде – фрагмент са графичком реконструкцијом

470 ЗРВИ L (2013) 461–478

пластици Јадранског приморја, где је посведочен налазима из Котора32 и

Стона33, као и у околини Сплита34. Сродни мотиви, као и начин клесања, који
указују на дубоке заједничке корене плиткорељефне плетерне пластике ширег
медитеранског круга, засноване на касноантичком и рановизантијском наслеђу35,
само су општи оквир за подробније разматрање београдског фрагмента. Нама
ближе аналогије уочавају се међу византијском плиткорељефном пластиком
централнобалканског подручја, Македоније,36 као и из грчких области даље ка
југу.37 То се посебно односи на већ помињане уломке пластике са иконостаса Св.
Софије у Охриду, као и на старије фрагменте из Цркве Богородице Љевишке у
Призрену.38 Све наведене аналогије указују на могућност да се настанак олтарске
преграде са које потиче београдски фрагмент доста поуздано датује у 11. век.39
Чини нам се, штавише, да је она највероватније настала у првим деценијама
након византијске реконквисте централнобалканских области и Подунавља.
У покушају да се ближе утврди порекло београдског фрагмента и
претпостави могући радионички центар, извршена је његова петрографска
анализа.40 Она је показала да је уломак клесан од мермерисаног кречњака,
који при површинском посматрању даје утисак сивог мермера прошараног
тамнијесивим жилама.41 Ова врста камена постоји на више локалитета у западној
и источној Србији. Према расположивим подацима, на тим налазиштима није
вршена експлоатација, то јест, нема трагова да је у ближој или даљој прошлости
ту вађена ова врста камена. Слични мермерисани кречњаци постоје такође у
каменоломима недалеко од Сопоћана и у околини Студенице. На подручју
Македоније налазишта ове врсте камена нису регистрована. За разлику од наших
подручја, средњовековна експлоатација мермерисаних кречњака посведочена је
у данашњим областима Грчке и Турске. Стога би расположиви подаци указивали
да је камен од којег је исклесан београдски фрагмент могао потицати из неког
грчког каменолома, а да је олтарска преграда највероватније клесана у једној
од радионица са тога подручја. Нажалост, подробније анализе у том правцу
32
Ј. Стојановић-Максимовић, О средњовековној скулптури Боке Которске, Споменик САН
CIII (1953) 104, сл.1
33
A. Dračevac, Pleterna skulptura u lapidariju u Stonu, Vjesnik za arheologiju i historiju
dalmatinsku LXXV (1981) 137–155.
34
Ž. Rapanić, Kamena plastika ranog srednjeg veka u Arheološkom muzeju u Splitu, Vjesnik za
arheologiju i historiju dalmatinsku LX (1958) 118, sl. 24.
35
Г. Суботић, Архитектура и скулптура средњег века у Приморју, Београд 1963, 29–35; Ј.
Максимовић, Јустинијански модели у скулптури од IX до XI века, Зборник Светозара Радојчића
(Београд 1969) 163–166; Lj. Karaman, Pregled umjetnosti u Dalmaciji, 86–87.
36
С. Филипова, Архитектонска декоративна скулптура во Македонија, 5–6. и 11–12. век,
Скопје 1997.
37
Grabar, Sculptures byzantines II, 48, pl. XIV i passim.
38
С. Ненадовић, Богородица Љевишка, Београд 1963, 48–49; Николајевић-Стојковић, нав.
дело, 180–181.
39
Николајевић-Стојковић, нав. дело, 180–181; Grabar, оp. cit., 6–9, primeri 37–82.
40
Анализу узорка извршио је инг. геологије Зоран Ђајић из Пословног удружења „Камен
Србије“, за шта му дугујемо нашу захвалност. Оригинал Извештаја чува се у архиви Музеја града
Београда.
41
Према наведеном Извештају у питању је: kalcit (CaCO3 ) različitog stepena kristaliniteta,
koji ide od sitno do krupnokristalastog stepena, što uzorku daje kristalastu strukturu.
 МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 471

нису могуће, с обзиром на то да у објављеној аналогној грађи најчешће изостају

подаци о врсти и боји камена.
Репрезентативни изглед некадашње олтарске преграде, чију смо хипоте-
тичну реконструкцију извршили на основу сачуваног фрагмента, као и чињеница
да се најближи аналогни примери срећу у епископским црквама византијског
света 11. века, пружају добре разлоге за претпоставку да се она првобитно
налазила у стоном храму београдског епископа (црт. 3). Посебно питање где
се тај храм могао налазити утолико је сложеније јер за његово лоцирање нема
материјалних трагова нити поузданих изворних података.
О присуству хришћана у Сингидунуму, граничном граду Римске империје,
најстарији податак потиче из друге половине 3. века, мада их је сигурно ту било
и раније међу бројним легионарима који су долазили из источних провинција
царства. У време цара Проба, ради своје вере пострадали су први сингидунумски
хришћани – свештеник Монтан са супругом Максимом. Неколико деценија
касније, у репресалијама које су обележиле почетак четвртог века, Сингидунум
је стекао своје нове мученике – ђакона Стратоника и новопреобраћеног
хришћанина Хермила.42 Прогони хришћана посредно су сведочанство о
постојању организоване заједнице, која је проповедала нову веру. У тешким
временима страдања, на месту мученичког подвига, основана је епископија у
Сингидунуму, сигурно једна од најстаријих на овим просторима. Током 4. века
ту су столовали епископи Урзације, а потом Секундијан, ватрене присталице
Аријеве јереси.43 И доцније, све до слома античке цивилизције, ту је деловало
значајно црквено средиште.
Отворено је питање где је у ареалу античког града било седиште епископа
Сингидунума, као и где су се налазила места за окупљање и молитву. Неко
светилиште могло је постојати на једној од градских некропола. Разарање
Сингидунума 378. године и урбани дисконтинуитет у односу на јустинијанску
обнову сигурно је утицао на прекид са античким наслеђем. Епископија у
Сингидунуму је, ван сваке сумње, обновљена вероватно већ на прелазу из 5. у 6.
век, али је седиште епископа свакако померено у утврђени простор некадашњег
каструма, као оквир нове урбане матрице. На основу аналогија, али и због значаја
који је овај погранични град имао за одбрану Царства, може се претпоставити да
је за епископа подигнут нови катедрални храм и то у форми тробродне базилике,
о чему ће даље бити више речи.
Слом одбране на дунавској граници и пад Сингидунума, средином друге
деценије 7. века, праћен знатним разарањима, довео је до замирања града и
привременог гашења старог црквеног средишта. Обнова епископије, до које је
дошло после више од два столећа, у време покрштавања Бугара, посведочена је
познатим податком из 878. године о Сергију, епископу београдском.44 Није познато
42
М. Мирковић, Лициније и прогони хришћана у Сингидунуму, Зборник Филозофског фа-
култета XIV–1 (1979) 23–26.
43
М. Мирковић, Централнобалканске области у доба позног Царства, ИСН I, Београд 1981,
99–102.
44
В. Поповић, Епископска седишта у Србији IX до XI века, Годишњак града Београда XXV
(1978) 34–35.
472 ЗРВИ L (2013) 461–478

Црт. 3. Олтарска преграда београдског епископског храма – замишњени изглед

где се налазило седиште обновљене епископије, а у покушају решавања тог питања

од веће помоћи нису ни познати примери обновљених црквених средишта из тог
раздобља. Епископско седиште највероватније се налазило у насељеном простору
раносредњовековног града, можда уз рушевине претпостављене базилике из 6.
века. О томе каква је била даља судбина епископије и ко су били прелати који су се
налазили на њеном челу, нема изворних података све до поновног успостављања
византијске власти, крајем друге деценије 11. века.45
У областима које су запоседнуте до 1018. године успостављен је управни
систем Царства, који је требало да обезбеди сигурност задобијених територија и
одбрану нове границе на Дунаву.46 У оквиру сређивања прилика на овом подручју,
посебна пажња била је посвећена и црквеној организацији. Повељама Василија
II јасно је дефинисана јурисдикција Охридске архиепископије. Првим царевим
45
Исто.
46
Калић-Мијушковић, нав. дело, 35–37.
 МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 473

сигилионом, овом црквеном средишту била је, поред осталих, подређена и

Београдска епископија, са правом да има 40 клирика и 40 парика.47 Није тачно
познато које је подручје обухватала, али судећи према поменутом броју клирика
и парика, сигурно је спадала у ред већих и значајнијих епархија Охридске цркве.
Нажалост, овај изворни податак је и једина вест о београдској епископији све до
првих деценија 14. века.
Како је могао изгледати катедрални храм београдских епископа из којег,
како смо претпоставили, потиче фрагмент олтарске преграде, остаје у сфери
претпоставки заснованих на анализи боље познатих епископских храмова са
подручја Охридске архиепископије. У току досадашњих истраживања, јасно је
уочено да се у раздобљу од друге половине 9. па све до краја 11. века, у црквеним
средиштима на подручју централног Балкана граде цркве базиликалног типа,
што у односу на остале области Царства представља особену појаву. Обликом
својих основа и конструктивним решењима, оне имају најближе паралеле
међу тробродним базиликама рановизантијског наслеђа 6. века.48 Те базилике
најчешће се граде на рушевинама старијих храмова, што није било без значаја
за њихова просторна решења. Не залазећи у детаљна разматрања ове теме,
подсетићемо на то да је катедрални храм охридских архиепископа, Црква Свете
Софије, монументална тробродна базилика, чија је изградња завршена у другој
четвртини 11. века.49 На нашем подручју, према ономе што се до сада зна,
катедрални храмови Призренске (10–11. век) и Липљанске епископије били су
такође тробродне базилике.50 Осим ових, из раздобља после обнове византијске
власти у 11. веку, потичу тробродне базилике у Прокупљу,51 као и Студеници
Хвостанској.52 Имајући у виду те примере, чини нам се да нећемо погрешити
ако претпоставимо да је и катедрални храм београдског епископа био у виду
тробродне базилике.
Ближа локација те главне цркве византијског Београда за сада није позна-
та. Посредно би се могло закључити да је била у брањеном ареалу града, као
што је то вероватно био случај и неколико векова раније. То би другим речима
значило да се црква налазила у оквиру урбане зоне Београда, која је, како су
показали резултати досадашњих истраживања, била ограничена на простор
омеђен бедемима некадашњег римског каструма. Отворено је питање да ли се она
налазила на простору горњоградске заравни, у ширем смислу, или у утврђеном
делу насеља у приобаљу, то јест у подножју дунавске падине. Приликом
разматрања прве могућности, остајемо у недоумици да ли је црква могла бити
47
И. Снегаров, История на Охридската архиепископия, том 1, София 1995.
48
Đ. Stričević, La rénovation du type basilical dans l’architecture ecclesiatique des pays centrales
des Balkans au IXe–XIe siècle, Actes du XIIe congrès international d’études byzantines, tome I (1963)
205–207.
49
Б. Чипан, Света Софија, катедрален храм на Охридската архиепископија, Скопје 1995,
82–91.
50
Ненадовић, нав. дело, 55–65; П. Мијовић, О генези Грачанице, ур. С. Петковић, Византијска
уметност почетком XIV века, Београд 1978, 127–134.
51
Г. Милошевић, С. Ђурић, Црква Св. Прокопија у Прокупљу, Старинар XXXVIII (1987)
83–106.
52
В. Кораћ, Студеница Хвостанска, Београд 1976, 81–91; о датовању, уп. M. Popović, The
funerary church of the monastery of Žiča, Starinar LXIII (2013) 173–190.
474 ЗРВИ L (2013) 461–478

у оквиру утврђеног простора из времена јустинијанске обнове, који је задржао

своју војно-одбрамбену функцију и током 11. века53, или у знатно слабије
утврђеном самом градском насељу. Друга, чини се вероватнија могућност,
јесте да локацију византијског катедралног храма треба тражити у подножју
дунавске падине, где се у 14–15. веку налазила Црква Успења Богородице и уз
њу резиденција београдског епископа. Нажалост, остаци те цркве у целости су
уништени приликом аустријских фортификационих радова у трећој деценији
18. века. Приликом систематских археолошких истраживања, на овој локацији
откривени су само остаци митрополитског двора, који се налазио уз цркву, али
без икаквих трагова старијих од 15. века.54 У изостанку изворних сведочанстава
и чврстих материјалних упоришта, остају нам само неки посредни наговештаји о
могућем континуитету београдског црквеног седишта. У том смислу, занимљив
је податак да се у некадашњој саборној београдској цркви, која је после турског
освајања града претворена у џамију, чувала, као највећа светиња, чудотворна
икона Богородице, за коју се веровало да је дело Светог Луке.55 Прво сведочанство
о овој светињи забележио је архиепископ Данило II описујући посету краљице
Симониде Београду, 1315. године, која се том приликом у великој саборној цркви
поклонила чудотворној икони пресвете Богородице.56 Овај исказ би указивао на
знатну старост ове поштоване светиње, која је највероватније доспела у Београд
у време византијске власти у 11–12. веку.
Наша разматрања завршићемо, ипак, држећи се тачно утврђених чиње-
ница. Оне дозвољавају закључак да је београдски фрагмент олтарске преграде
поуздано сведочанство о томе да је у 11. веку, можда у његовој другој четвртини,
у Београду подигнута епископска црква, вероватно базилика, чија се локација за
сада не може прецизно одредити. Такође, остаје отворено питање када је та црква
била порушена, као и њена могућа веза са познијим епископским седиштем при
Цркви Успења Богородице.

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ – LIST OF REFERENCES

Извори – Primary Sources

Ioannis Cinnami Epitomae, rec. A. Meineke, Bonnae 1836.

Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Београд 1988 [Danilo II, Životi kraljeva i arhi-
episkopa srpskih, Beograd 1988].
Динић М., Грађа за историју Београда у средњем веку I, Београд 1951 [M. Dinić, Građa za istoriju
Beograda u srednjem veku I, Beograd 1951].
Fejer G., Codex diplomaticus Hungariae ecclesiaticus ac civilis I, Budae 1829.
Procopii Opera, ed. J. Haury, Lipsiae 1913. De aedificiis IV.
53
Поповић, Београдска тврђава, 56–60.
54
М. Поповић, В. Бикић, Комплекс средњовековне митрополије у Београду, истраживања у
Доњем граду Београдске тврђаве, Београд 2004, 23–101.
55
М. Татић-Ђурић, Икона Богородице Београдске, Годишњак града Београда XXV (1978)
147–160.
56
Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Београд 1988, 105.
 МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 475

Теофилакт Охридски, Житије Климента Охридског, прев. М. Рајковић, Византијски извори за

историју народа Југославије I, Београд 2007 [Teofilakt Ohridski, Žitije Klimenta Ohridskog,
prev. M. Rajković, Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije I, Beograd 2007].

Литература – Secondary Works

Бајаловић-Хаџи-Пешић М., Унутрашње утврђење Београдског града II, Годишњак града Београда
XXXIX (1992) 25–56 [Bajalović-Hadži-Pešić M., Unutrašnje utvrđenje Beogradskog grada II,
Godišnjak grada Beograda XXXIX (1992) 25–56].
Бајаловић-Хаџи-Пешић М., Налази хришћанске камене пластике из времена између IV и XVII века
на подручју Београда, Зборник Народног музеја XVII-l ( 2001) 241–259 [Bajalović-Hadži-Pešić
M., Nalazi hrišćanske kamene plastike iz vremena između IV i XVII veka na području Beograda,
Zbornik Narodnog muzeja XVII–l ( 2001) 241–259].
Бикић В., Иванишевић В., Простор око Јужне капије Горњег града, Старинар XLVII (1996) 253–271
[V. Bikić, V. Ivanišević, Prostor oko Južne kapije Gornjeg grada, Starinar XLVII (1996) 253–271].
Dračevac A., Pleterna skulptura u lapidariju u Stonu, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku LXXV
(1981) 137–155.
Grabar A., Sculptures byzantines du moyen age II (XIe-XIVe siècle), Paris 1976,
Филипова С., Архитектонска декоративна скулптура во Македонија, 5–6. и 11–12. век, Скопје 1997
[S. Filipova, Arhitektonska dekorativna skulptura vo Makedonija, 5–6. i 11–12. vek, Skopje 1997].
Иванишевић В., Византијски новац са Београдске тврђаве, Нумизматичар 10 (1987) 88–106 [V.
Ivanišević, Vizantijski novac sa Beogradske tvrđave, Numizmatičar 10 (1987) 88–106].
Јанковић М., Средњовековни укоп на Малом Калемегдану, Годишњак града Београда XXX (1983)
9–19 [M. Janković, Srednjovekovni ukop na Malom Kalemegdanu, Godišnjak grada Beograda
XXX (1983) 9–19].
Калић-Мијушковић Ј., Београд у средњем веку, Београд 1967 [Kalić-Mijušković J., Beograd u sred-
njem veku, Beograd 1967].
Karaman Lj., Iz koljevke hrvatske prošlosti, Zagreb 1930.
Karaman Lj., Pregled umjetnosti u Dalmaciji, Odabrana djela, Split 1986.
Кораћ В., Студеница Хвостанска, Београд 1976 [Korać V., Studenica Hvostanska, Beograd 1976].
Максимовић Ј., Јустинијански модели у скулптури од IX до XI века, Зборник Светозара Радојчића
(Београд 1969) 163–172 [Maksimović J., Justinijanski modeli u skulpturi od IX do XI veka,
Zbornik Svetozara Radojčića (Beograd 1969) 163–172].
Marjanović-Vujović G., Slavic Belgrade, Balcanoslavica 2 (1973) 1–15.
Мијовић П., О генези Грачанице, ур. С. Петковић, Византијска уметност почетком XIV века,
Београд 1978, 127–160 [Mijović P., O genezi Gračanice, ur. S. Petković, Vizantijska umetnost
početkom XIV veka, Beograd 1978, 127–160].
Милошевић Г., Ђурић С., Црква Св. Прокопија у Прокупљу, Старинар XXXVIII (1987) 83–106
[Milošević G., Đurić S., Crkva Sv. Prokopija u Prokuplju, Starinar XXXVIII (1987) 83–106].
Мирковић М., Лициније и прогони хришћана у Сингидунуму, Зборник Филозофског факултета
XIV-1 (1979) 21–27 [Mirković M., Licinije i progoni hrišćana u Singidunumu, Zbornik Filozofskog
fakulteta XIV-1 ( 1979) 21–27].
Мирковић М., Централнобалканске области у доба позног Царства, Историја српског народа I,
Београд 1981 [Mirković M., Centralnobalkanske oblasti u doba poznog carstva, Istorija srpskog
naroda I, Beograd 1981].
Ненадовић С., Богородица Љевишка, Београд 1963 [Nenadović S., Bogorodica Ljeviška, Beograd
1963].
476 ЗРВИ L (2013) 461–478

Николајевић-Стојковић, И., Прилог проучавању византијске скулптуре од 10. до 12. века из

Македоније и Србије, Зборник радова Византолошког института 4 (1956) 158–186
[Nikolajević-Stojković I., Prilog proučavanju vizantijske skulpture od 10. do 12. veka iz Makedonije
i Srbije, Zbornik radova Vizantološkog instituta 4 (1956) 158–186].
Nikolić S., Pop-Lazić S., Ostaci antičke urbane zone na Dunavskoj padini, Singidunum 4 ( 2005) 7–44.
Петров К., Декоративна пластика во Македонија, Годишен зборник на Фил. фак., књ.14 (1962)
125–182 [Petrov K., Dekorativna plastika vo Makedonija, Godišen zbornik na Fil. fak., knj.14
(1962) 125–182].
Pop-Lazić S., Nekropole rimskog Singidunuma, Singidunum 3 (2002) 7–100.
Поповић М., Остаци античког Сингидунума у урбаном језгру савременог града, Наслеђе 1 (1997)
11–24 [M. Popović, Ostaci antičkog Singidunumа u urbanom jezgru savremenog grada, Nasleđe
1 (1997) 11–24].
Popović M., Antički Singidunum – dosadašnja otkrića i mogućnosti daljih istraživanja, Singidunum 1
(1997) 1–20.
Поповић М., Београдска тврђава, Београд 2006 [Popović M., Beogradska tvrđava, Beograd 2006].
Popović M., The funerary church of the monastery of Žiča, Starinar LXIII (2013) 173–190.
Поповић М., Бикић В., Комплекс средњовековне митрополије у Београду, истраживања у Доњем
граду Београдске тврђаве, Београд 2004 [Popović M., Bikić V., Kompleks srednjovekovne
mitropolije u Beogradu, istraživanja u Donjem gradu Beogradske tvrđave, Beograd 2004].
Поповић В., Епископска седишта у Србији IX до XI века, Годишњак града Београда XXV (1978)
33–40 [Popović V., Episkopska sedišta u Srbiji IX do XI veka, Godišnjak grada Beograda XXV
(1978) 33–40].
Rapanić Ž., Kamena plastika ranog srednjeg veka u Arheološkom muzeju u Splitu, Vjesnik za arheologiju
i historiju dalmatinsku LX (1958) 98–123.
Снегаров И., История на Охридската архиепископия, том 1, София 1995 [Snegarov I., Istorija na
Ohridskata arhiepiskopija, tom 1, Sofija 1995].
Stephenson P., Byzantium’s Balkan Frontier, Cambridge 2000.
Суботић Г., Архитектура и скулптура средњег века у Приморју, Београд 1963 [Subotić G., Arhitektura
i skulptura srednjeg veka u primorju, Beograd 1963].
Стојановић-Максимовић Ј., О средњовековној скулптури Боке Которске, Споменик САН CIII (1953)
103–113 [Stojanović-Maksimović J., O srednjovekovnoj skulpturi Boke Kotorske, Spomenik SAN
CIII (1953) 103–113].
Stričević Đ., La rénovation du type basilical dans l’architecture ecclesiatique des pays centrales des
Balkans au IXe–XIe siècle, Actes du XIIe congrès international d’études byzantines, tome I (1963)
165–211.
М. Татић-Ђурић, Икона Богородице Београдске, Годишњак града Београда XXV (1978) 147–160
[Tatić-Đurić M., Ikona Bogorodice Beogradske, Godišnjak grada Beograda XXV (1978) 147–160].
Чипан Б., Света Софија, катедрален храм на Охридската архиепископија, Скопје1995 [Čipan B.,
Sveta Sofija, katedralen hram na Ohridskata arhiepiskopija, Skopje 1995].
 МАРКО ПОПОВИЋ: Прилог проучавању топографије византијског Београда … 477

Marko Popović
(Archeological Institute, Belgrade)

A CONTRIBUTION TO THE TOPOGRAPHY

OF BYZANTINE BELGRADE IN THE 11TH AND 12TH CENTURIES

The search for clues to the topography of Belgrade from its earliest urban history
until almost the contemporary period has been going on for decades. As a result of
repeated destruction, vestiges of Belgrade’s early past are modest and often barely
recognizable. The results of the investigations carried out so far have made it possible
to form a basic idea of the topography of Belgrade from an ancient city, on whose
ruins grew the first Slavic urban settlement, which, in late medieval times, became a
fortified European-style city. Unlike the fortifications, the development of which can
be followed since the Roman castrum, very little is known of the structures that made
up the former urban fabric of Belgrade. Therefore, even an accidental discovery, such
as the one discussed in this paper, may turn out to be an important step on the long
road to understanding Belgrade’s urban development.
The subject of this paper is the fragment of a Byzantine stone chancel screen
which has long been known to the scholarly community but has not received much
attention other than a basic description and dating to the 11th century. It is kept in
the Belgrade City Museum, where it arrived in 1946 as a chance find. The fragment
is the upper part of the plinth of a column, and both were carved from a single block
of stone. Its front and both sides bear relief decoration, while the back is chipped off.
The front of the plinth is 23 cm wide. Based on the analysis of the height to width
ratio of the elements of the better preserved Byzantine templons, the original height of
the Belgrade plinth is assumed to have been about 106 cm, which is the point above
which the plinth, originally probably square in section, becomes octagonal. Given that
the right-hand side of the plinth is smoothly finished, it can be assumed with much
certainty that it flanked the north side of the central door. The left-hand side is roughly
hewn, obviously because a closure slab abutted against it, and it has a circular hole in
which a metal dowel was fitted, as well as a groove for pouring molten lead to bind the
stone elements together. Based on these surviving elements, the closure slab, which
was affixed to the middle of the side of the plinth, was about 10 cm thick.
Of particular relevance to our topic is the decoration in low relief on all three
sides of the plinth. The surviving fragment enables a quite reliable reconstruction of
the original ornamental pattern. The front was decorated with a double-strand ribbon
forming a complex interlace design (fig. 2). The part of the left-hand side between
the closure slab and the edge of the front features a narrow vertical field (6 cm wide)
carved with a plait made of two double-strand bands in the form of figure-eights with
undrilled “eyes”. The right-hand side features the same pattern in a slightly wider
field (8 cm). The low-relief two-strand interlace pattern of the Belgrade fragment
finds close analogies in 11th-century Byzantine carved decoration. The petrographic
analysis shows that it was carved from limestone which macroscopically looks like
grey marble with dark grey veining. Apparently, the stone came from a Greek quarry,
and it appears that the screen was carved by a workshop in the same region.
478 ЗРВИ L (2013) 461–478

The research done so far suggests that the fragment formed part of an ornate
chancel screen roughly dated to the 11th century, possibly the screen of the cathedral
church of the bishop of Belgrade (fig. 3). The appearance of this church and its
location remain unknown. It has been assumed that it was a three-aisled basilica,
which was the typical plan of important churches in the central Balkans in the 10th
and 11th centuries. It has been generally assumed that it was located in the urban zone
of Belgrade which, as the archaeological investigations have shown, was within the
wall lines of the Roman castrum (fig. 1).