БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: СВ ЕТА ПЕТКА ЈЕ
ПОЧИВАЛА НА КАЛЕМЕГД АНУ
Најважнија средњовековна православна црква у Београду налазила се

на Доњем граду. Саборни православни храм чувао најзначајније
реликвије, попут чудотворне иконе Богородице
Најважнији православни храм средњовековног Београда био је
посвећен Успенију Пресвете Богородице и налазио се на садашњем
узвишењу изнад доњег калемегданског града. То је било убедљиво
најбитније духовно окупљалиште наших предака пре него што је у
њега стигао Сулејман, отомански освајач, 1521. године.
Тада је храм претворен у џамију и тако је ова грађевина постојала

наредна два века, пре него што је нестала у аустријско-турском сукобу
у другој деценији 18. века. Када нас стручњаци подсете какве
драгоцености су се некада налазиле у овом храму, схватамо колико је
ово било битно место у прошлости овог народа…
Црква упориште
- Урбанизација Србије је доста позна, и креће од 14. века са напретком

рударства – каже за „Новости“ др Марко Поповић, научни саветник
Археолошког института. – Србија до тада нема урбану престоницу,
како је било у доба Немањића, са владарским двором и комплексом
дворова. Тек после доласка деспота Стефана, који Београд претвара у
своју престоницу, град добија урбану физиономију која је потпуно
једнака другим урбаним центрима оновремене Европе. У оквиру града
била је и главна градска црква, у оно време већ организована као
манастир и седиште митрополита. У 15 веку се каже да је то Успенски
манастир.
У то време наш град био је главно хришћанско упориште које је
требало да спречи продор Османлија ка центру Европе. Зато је деспот
био близак са Мађарима, јер су имали заједничку претњу: продор
Турака са истока.
- Београд је имао епископију још у ранохришћанско време, пре
четвртог века, да би у 11. веку црквена организација била врло јака, а
градска црква је имала своје светиње – наставља др Поповић. – То је
значило да му је популација била озбиљна и христијанизована. У том
храму налазила се чувена чудотворна икона Богородице, која ће
касније вековима бити чувана као заштитница града. Она се помиње и
почетком 14. века када је краљица Симонида дошла овде да посети
краља Драгутина и његову супругу и да се посебно поклони
чудотворној икони.
Реликвије
Чудотворна икона чувана је у Храму Успенија Пресвете Богородице

као највећа београдска светиња до 1521. године, када у град улазе
Османлије. У том тренутку су, поред ове иконе, у цркви чуване мошти
Свете Петке, део моштију свете царице Теофане, и реликвијар са
деловима руке светога цара Константина Великог. То је било
неизрециво вредно духовно благо православних становника Београда.
После освајања града, Сулејман протерује значајан део српског

становништва пут Константинопоља, односно Цариграда, односно
Истанбула и тамо их насељава у ободно насеље које се звало Белиград
махала. И данас у том граду постоји Белиград ормани или Београдска
шума, прелепи парк који је добио име по нашим прецима који су
морали да буду исељени у околину Истанбула. Они су били задужени
за одржавање водовода и извора из којих се овај град снабдевао водом.
- Тако је султан Србима дозволио да поред цариградског бедема
подигну Цркву Богородице Београдске, што је била велика
привилегија – додаје др Поповић. – Мошти свете Петке је под
султановом уценом откупио цариградски патријарх, да их владар не би
уништио, а у 17. веку оне су уступљене влашком војводи, па су сада у
граду Јаши, у Румунији. Тада се губи траг београдске иконе
Богородице. Нажалост, Цркву Богородице Београдске, која је убрзо
прешла у грчке руке, спалили су Турци. Све до тог дана у њој су биле
српске иконе са сигнатурама из 16. века.
Истраживања
Пре неколико деценија Београд је имао скромне податке и бројна

предања о постојању Храма Успенија Пресвете Богородице, али пред
археолозима је остао задатак да их научно потврде. Др Поповић је
истраживања почео још као студент, да би 1968. године и водио
пројекат испред београдског Завода за заштиту споменика. Једно од
основних питања за све истраживаче било је: где се налазила црква
Успенија Пресвете Богородице?
- Посебну мотивацију добили смо после открића дела мермерног

надвратника те разорене цркве, који је пронађен у депонији камена у
Доњем граду. Из њега се сазнало да је цркву обновио деспот Стефан
Лазаревић, да јој је призидао певнице, али тај камен, сам по себи није
могао да покаже где је црква била.
Тада наступа тежак део истраживања и прикупљање разнородних

планова и извора расутих по различитим деловима Европе. Најзад,
када су археолози анализом одредили шире место где је храм могао да
се налази, 1977. године кренули су у сондаже и дошли до
поражавајућег резултата да је цео простор денивелисан за око шест до
седам метара у доба аустријске власти током првих деценија 18. века.
На простору где су очекивали да ће наићи на цркву, није било ничега!
- У падини смо уочили зидове који су вирили. Они су били око 20
метара испод насипа, па нас је чекао огроман посао – морали смо да
скинемо 20.000 кубних метара земље, очистили смо стене на којима
стоји Горњи град и у подножју смо открили релативно добро очуване
остатке Митрополијског двора, али не и цркве. Додуше, остаци и
положај двора тачно су нам показали место на којем је могла да буде
црква.
Тако је, од саме цркве, пронађен део надвратника, део камене посуде
за богојављенску водицу која је пронађена у припрати. Урађена је
слично као и пластична декорација у Љубостињи што говори да тачно
одговара времену када је деспот Стефан обнављао цркву. Посебно
узбудљив налаз је било парче бронзе, које је било део црквеног звона!
- Оно нам је показало да су Турци, на лицу места, крај саме цркве,

разбили црквена звона и претопили бронзу, али је једно мало парче
остало, са делом ћириличног натписа од три слова. То је било довољно
да знамо да смо открили део звона са овог драгоценог храма. За утеху,
остали су значајни остаци Митрополијског двора, огромна грађевина
од које је остао подрум, део приземља, и чак један мали део зида који
би могао да одговара нивоу спрата. Димензије основе су чак 30 са 60
метара.
Др Поповић објашњава да се у двору налазила велика сала са једном

пећи, али и једна фонтана кроз коју је протицала вода.
- Моја је претпоставка да је реч и о данас постојећем извору Свете

Петке и да је вода акумулирана у великој цистерни која се налазила
између двора и цркве – каже др Поповић. – Разлог постојања те
цистерне је искључиво посебност те воде, пошто су се са друге стране
зида испред олтара налазиле мошти Свете Петке.
Извор је, иначе, остао у памћењу Београђана све време турске
окупације, јер хришћани нису могли да улазе у тврђаву нити
посећивати извор све до прве аустријске окупације која је почела 1717.
године. Чим им је то омогућено, хришћани су почели толико масовно
да долазе, да је чак аустријски командант записао како је одржавање
реда врло компликовано.
Грађевина, коју су Османлије претвориле у џамију коначно је
пострадала управо у опсади из 1717. године. Како објашњава наш
саговорник, у њеној непосредног близини налазио се караван – сарај
султана Сулејмана, који су Турци користили као складиште барута.
Током битке Аустријанци су погодили то складиште, а страховита
експлозија која је уследила уништила је све средњовековна здања и
читаву урбану структуру која је преостала у Доњем граду.
На месту поред Митрополијског двора, где су археолози закључили да

се налазио олтар некадашње цркве, стручњаци су поболи
импровизовани крст како би означили место некадашњег најважнијег
саборног београдског храма.
Џамија
После пада Београда у отоманске руке 1521. године, султан Сулејман је

претворио Храм Успенија Пресвете Богородице у џамију, и одмах по
освајању града одржао у њој прво исламско богослужење. Храм је од
тада, па до његовог коначног нестанка са калемегданског лица био
џамија.
Монашке келије
У стени изнад Митрополијског двора налазе се две омање вештачке

пећине. Стручњаци „Београдске тврђаве“ рекли су нам како није
искључено да су то биле келије у којима су били испосници, односно
средњовековни београдски монаси.
Настанак Престонице
Старо предање каже да је деспот Стефан током шетње Крушевцем срео

једног од малобројних ветерана Косовске битке, који је преживео
сукоб, али му је лице било у ожиљцима. Он је, наводно, младом
деспоту саветовао да потражи другу престоницу, што је овај на крају и
урадио. Рекао му је да потражи „место где се ветрови, воде и царства
сударају“ и тако је избор пао на Београд.
Зоран Николић
Радио Светигора
09 / 11 / 2013
Београдске приче: Како је Београд

добио грб
inShare
У подлистку Вечерњих новости, Београдске приче, 24.

автуста 2013. је објављен текст чије је писање помогао г. Небојша Дикић. Љубазношћу и
професионализмом се посебно истакао новинар и публициста г. Зоран Николић који је
уредник Београдских прича и водећи српски журналиста. У наставку овог поста,
преносимо текст у интегралној верзији са сајта Вечерњих новости.
Београдске приче: Како је Београд добио грб
Написао: Зоран Николић
Како је настајао грб града Београда: Хералдичари осмислили званичан грб Београда тек
1931. године, да би од 2003. престоница добила обележје какво заслужује
Различити симболи одређују нашу судбину још од средњег века. Зато постоји посебна
наука која се бави проучавањем историје истражујући порекло грбова. То је хералдика.
О Београду и његовој прошлости кроз ову дисциплину говорили смо са Небојшом
Дикићем, хералдичким уметником Центра за истраживање православног монархизма,
кнежевске гране породице Карађорђевић и хералдичким уметником краљевске куће
Грузије.
- Први хералдички трагови грба Београда сежу у време деспота СтефанаЛазаревића који је
град добио на управу 1403. године, а најстарију познату представу налазимо у делу
„Фугерско огледало части“ из 1555. године – почиње причу за „Новости“ Небојша Дикић.
- Грб је комбинација старе и нове мађарске државе са кулом која представља град Београд.
Такав грб, уз мање измене опстао је до пада Београда у турске руке 1521. године, а данас га
баштини Општина Стари град као најстарија београдска општина. Током турске окупације
хералдичка историја Београда се прекида барем током два века.
Све до 19. века домаћа политичка јавност није примећивала недостатак грбовног обележја
наше престонице, мада су постојале јасне индиције које су говориле да је Београд имао
грб. Тада отпочиње расправа у јавности која је изнедрила низ идеја о томе како би требало
да изгледа будући грб града.
- Тако је Стратимировић предложио на трећој стогодишњици спаљивања моштију Светог
Саве да грб града буде лик светитеља на плавом пољу – наставља Дикић. – Но, ни тај ни
неки други предлози нису прошли.
Први званични предлог настао је 1914. године. Грб је требало да се састоји од два поља,
доње да носи зидине римског утврђења у чијем подножју би била река на којој би пловила
римска трирема, у горњем пољу би била кула Небојша средњовековног облика са
двоглавим белим орлом без круне на врху куле, од којег би полазили зраци на све стране.
Надолазећи светски рат је спречио усвајање или макар расправу о овом грбу.
Стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца донело је већи утицај хералдике у
новонасталој држави. Један од најважнијих хералдичких подухвата био је стварање грба
престонице нове државе. Иако су оживљени Стратимировићеви предлози, велики сликар
Урош Предић сматрао је да Свети Сава није заштитник Београда, већ просветитељства, а у
новој држави је било много људи других вероисповести, па је тај предлог био непримерен.
- Тек 1931. године озбиљно се приступило изради грба града Београда, а на
конкурсу је победио Ђорђе Андрејевић Кун.

Председник општине инжењер Милан Недић образовао је посебан одбор, који је
првонаграђени предлог дорадио, тако што су додате куле мотриље са стране, а тврђава је
подигнута на уздигнути земљани бедем. Решење је усвојено 10. децембра 1931. године и
оно и данас постоји као званичан грб града Београда у нешто измењеном облику.
У периоду после Другог светског рата хералдика није била пожељна као реликт
капиталистичког и монархистичког друштва, те су и државне и месне ознаке биле сведене
на ниво амблема. Упркос томе, грб Београда је у сведеној дизајнерској форми преживео до
деведесетих година 20. века. Један од разлога што је београдски грб преживео свеопшту
револуционарну чистку је и његов креатор Ђорђе Андрејевић Кун, који је био уважаван од
нових власти. Једина „жртва“ била је додавање велике црвене петокраке на врху штита
грба из 1931. године.
- Тек од деведесетих година почиње врло мукотрпна и спора хералдичка обнова у Србији –
закључује Дикић. – Стари град је постала прва општина која је усвојила прави хералдички
грб. Потом су општине Врачар, Савски венац, Вождовац и Звездара следиле пример. До
2006. године су све београдске општине то учиниле.
Током 1991. године састављена је радна група коју су чинили Мира Кун, Бранко Миљуш,
Драгомир Ацовић и Томислав Лакушић. Циљ је био да се направе измене у грбу Београда
у верзији из 1931. године. Додат је још један ред весала на лађу како би грб одговарао
блазону (трирема има три реда весала, а дотадашња верзија је имала два реда). Уклоњене
су сенке и црте са једара, померен је темени камен капије, а куле мотриље су јасно
издвојене од остатка бедема.
- Тек од јула 2003. године Београд добија грб какав престоница заслужује у три нивоа:
мали (само штит), средњи (штит, бедемска кула, девиза и флорални украс) и велики.
Велики грб Београда израдио је Драгомир Ацовић из Српског хералдичког друштва „Бели
орао“.
ВЕЛИКИ ГРБ
Велики грб Београда је сребрни двоглави орао у полету, а на грудима му почива основни
грб Београда. Орао у канџама држи мач и грану ловора. Испод орла су златне храстове
гране преко чије укрснице је постављен први познати грб града. Преко храстових грана
налазе се и четири одликовања чијих је Београд носилац. То су Орден Крста витеза Легије
части, Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден народног хероја и Чехословачки
ратни крст.
ХЕРАЛДИЧАР
Наш саговорник је своја знања стицао широм света, и каже да у Србији не постоји
званична институција која проглашава неког хералдичарем.
- Постоји обимна литература, као и одређен број познавалаца ове области – каже Дикић. –
Постоји неколико друштава, од којих су нека озбиљна хералдичка удружења, као што су
„Бели орао“ и Центар за истраживање православног монархизма. Важна су и друштва која
окупљају ентузијасте, попут Друштва српских грбоносаца „Милош Обилић“.
Извор: Вечерње новости, Београдске приче
Скениран чланак
Beogradske priče: Istorija ispisana kod
„Znaka pitanja“
Zoran Nikolić | 03. oktobar 2013. 08:00 | Komentara: 0
U devetnaestom veku, privatne kuće nisu bile mesto u kojima se odigravao društveni
život. Na ovakvim mestima su se „zbirali trgovci, utvrđivale pogodbe, zaključivali i
otplaćivali zajmovi, otkupljivala i prodavala imanja...
SRODNE VESTI

Beogradske priče: Zašto nema ajkula na Tašmajdanu

Beogradske priče: Speleolozi u starim rudnicima
 Beogradske priče: Titovi parkovi
 Beogradske priče: Predratni ronioci na dnu Save
 Beogradske priče: Drveće koje pamti ustanike
DA li je kafana dobro ili loše mesto? Već vekovima postoji isti odgovor: žene će vam uglavnom
reći da to nikako nije dobro okupljalište, a muškarci - da bolje niko nije mogao da izmisli. I, tako,
priča „vitla“ vekovima kroz naš grad, baš kao i kroz mnoge druge.
Mada...
PUT U PROŠLOST
Ako pričamo o „Znaku pitanja“, jednoj od najstarijih beogradskih kafana, svakako moramo da
imamo značajno poštovanje, jer ne govorimo o kafani, već o instituciji.
Etnolog Nada Živković beleži način na koji su nastajale beogradske kafane, pa tako kaže i da „u
devetnaestom veku, privatne kuće nisu bile mesto u kojima se odigravao društveni život. Pod
turskim uticajem, živelo se porodičnim životom skrivenim od pogleda, kako turskih gospodara,
tako i svih ostalih“.
Prvi, naizgled „kafanski poslovi“ obavljani su tako što bi jedan pristavio kafu, a drugi mu došao u
goste, ali su najznačajniji trgovački poslovi završavani u hanovima, na koje je bio usredsređen
trgovački život.
PATRIJARH PAVLEOD Drakulovića smo čuli priču koja je ozbiljnija od svake „kafanske“. - Imao sam čast da
svojevremeno služim patrijarha Pavla - kaže Drakulović. - Meni je taj događaj ostao u posebnom sećanju. On je
bio skroman, naručio je prebranac i svež kupus, pio je običnu vodu. Dok sam bio pored njega, kao da sam osetio
neku veliku energetsku bombu, verujte da sam sedam dana bio bolje i lepše raspoložen od svih oko mene!
Menadžer kafane „Upitnik“ Miroslav Mitić podseća nas da su se na ovakvim mestima „zbirali
trgovci, utvrđivale pogodbe, zaključivali i otplaćivali zajmovi, otkupljivala i prodavala imanja...“
- Kafana „Upitnik“ ima adresu Kralja Petra 6, to je bila trgovačka čaršija - kaže Mitić. - Ona je
imala nekada tri dela. Prvi je bila Glavna čaršija, koja je dopirala do raskršća ulica Kralja Petra i
Knez Mihailove, a zatim su sledili Zerek i Dorćol.
Nada Živković beleži i da je kuću u kojoj se sada nalazi „Upitnik“, po nalogu kneza Miloša
napravio Naum Ičko, jedan od organizatora Prvog srpskog ustanka. Zidali su je „majstori od
Grecije“ u balkanskom stilu, ali Živković zaključuje da je zdanje bilo svojina kneza Miloša.
Danas je to jedna od najstarijih beogradskih kuća i najstarija kuća srpskog dela varoši Beograda.
- Od 1826. godine, kada je poklonom kneza Miloša, zbog velikih zasluga u lečenju ranjenika i
njega samog u toku Drugog srpskog ustanka, postala vlasništvo Ećim-Tome Kostića, zeta
Nauma Ička, kafana u prizemlju zvala se i „Ećim-Tomina kafana“ - beleži Nada Živković. - Potom
je menjala gospodare i nazive, pa se zvala „Kod pastira“, a 1892. godine prozvana je „Kod
Saborne crkve“.
Crkvenim vlastima se nije dopao ovaj naziv kafane, pa su se usprotivile, a vlasnik je, do
okončanja spora sa Crkvom odlučio da smisli privremeno rešenje. Bilo je tu i pomalo rezignacije i
protesta, a na tabli je osvanuo „?“. Baš tako ostalo je do danas.
Posle kraja Drugog svetskog rata kafana je proglašena spomenikom kulture.
DANAS KAO I PRE
„Upitnik“ i danas ima kultne konobare i ljude koji su posebno izabrani da rade na ovom mestu.
Upravnik Boško Kuzmanović vodio je računa o elitnim konobarima koji dočekuju goste. Jedan od
takvih šarmera je i Žarko Drakulović, čovek koji goste večito čeka sa osmehom i prigodnom
dosetkom.
Među drvenim stolicama kakve su u ovoj kafani postojale i pre jednog veka iznosi „komplet“,
neizostavnu kafu sa ratlukom u fildžanu, „nameštaje“ za one koji više vole špricere i vešto
žonglira čašama, flašama i otvaračima.
Miodrag Ratković, šarmer iz iste branše, prilazi našem stolu u „Upitniku“ i odaje nam najveću
tajnu svakog kelnera.
- Kada bi to moglo da se ostvari, svaki konobar bi voleo da gosti jedu i piju kod kuće, a samo da
bakšiš pošalju poštom!
Uviđamo polako da je ovo kafana koja je očuvala tu, „nepobedivu“ varošku tradiciju. Sve što
čujemo, uz lagani, zvonki dodir čaša kojima gosti nazdravljaju - ima smisla i stila.
KAFANE KOJIH VIŠE NEMA
DANAS mnogi ugostitelji kafanama daju isključivo strana imena, a nekada je to bilo potpuno
drugačije. I sada nam imena nekih bircuza od pre jednog ili dva veka prizovu osmeh na lice. Ovo
istraživanje objavio je dr Vidoje Golubović u knjizi „Stare kafane Beograda“. Za „Novosti“ je
izabrao imena nekih od njih.
VLAKOVOĐA
Jedna od mnogih savamalskih kafana, imala je baštu u hladovini, a u njoj su se okupljali obalski
radnici i prolaznici.
DVA MEGDANDŽIJE
Vlasnik ove kafane u Poenkareovoj ulici bio je tadašnji slavni srpski bokser i rvač Sava Rajković.
Kafana se nalazila na mestu današnje opštine Stari grad. Najbrojniji gosti poticali su iz sveta
sporta.
DVA KLOVNA
Pominje se kao jedno od mesta gde je svraćao čuveni Stevan Sremac.
DVA PANJA
Jedna od starijih beogradskih kafana. Nalazila se na Terazijama. Na istom prostoru, kada je
kafana srušena, izgrađen je hotel „Balkan“.
KOD DIVLJEG ČOVEKA
Jedan austrijski hroničar čije ime nije sačuvano pisao je sa mnogo emocija da se početkom 18.
veka u ovoj kafani „pilo pivo i vino i dobra rakija iz okoline Beograda“. Iz istog izvora saznaje se
da je „u to vreme život u gradu bio buran, a stanovništvo je rado zalazilo u kafane“.
JEREMIJA CRNI PAS
Dobila je ime po vlasniku kafane, njegovim imenu i nadimku - Crni Pas.
POSLEDNJI GROŠ
Na uglu Takovske i Dobrnjčeve postojala je kafana sa ovim imenom. Kada i do kada, ne zna se,
ali hroničari su još zabeležili da je promenila ime u „Prizren“.
KOD POCEPANIH GAĐA
Zbog neprimerenog imena ovog okupljališta reagovala je čak i kraljica Draga Obrenović, što je
vlasnika primoralo da je nazove „Tri ključa“. Nalazila se pri kraju Ulice kneza Miloša, bliže
današnjem „Mostaru“.
RAZBIBRIGA
Ostao je samo zapis da je kafana sa ovako čudnim imenom bila negde u Kosovskoj ulici
KOD RĐAVOG VREMENA
Neobično ime za otmenu kafanu u koju su svraćali - kako je zapisano - gosti lošeg raspoloženja.
TRI ŠAHTA
Kafana se nalazila na Zvezdari, na prostoru gde se danas seku ulice Vojislava Ilića i Gospodara
Vučića. U njenoj okolini bio je izvor kaptiran za gradski vodovod.
P’CETO KOJE LAJE
Na Paliluli se oduvek živelo burno. U stara vremena imala je i svoju svetkovinu - Palilulski vašar.
Zapis kaže da su žitelji ovog dela grada voleli kafane. A da su uz sve imali i puno duha, dokaz je
i ovaj nesvakidašnji naziv kafane, o kojoj, nažalost, nema mnogo podataka.
Beogradske priče: Pošta broj 2 nekada je

bila ponos prestonice
Zoran Nikolić | 14. septembar 2013. 10:16 | Komentara: 22
Pošta broj 2 doživela je najveću transformaciju u našem gradu, i to u negativnom smislu.

Od najlepše u Beogradu, danas predstavlja skoro pa - ruglo
Nekadašnja Pošta broj 2

SRODNE VESTI
Jedno od najlepših zdanja međuratnog Beograda svakako je zgrada Pošte broj 2, pored
Železničke stanice. Arhitekta koji je projektovao ovu zgradu bio je Momir Korunović, a trg na
kojem je izgrađena pre Drugog svetskog rata zvao se Vilsonov, da bi posle dobio ime Trg
bratstva i jedinstva, a sada je, konačno, Savski.
Pošta broj 2 doživela je najveću transformaciju u našem gradu, i to u negativnom smislu. Od
najlepše u Beogradu, danas predstavlja skoro pa - ruglo. Tim gore jer je njen projektant, Momir
Korunović bio jedan od naših najvećih graditelja. Njegovo delo najtemeljnije je analizirao dr
Aleksandar Kadijević koji je zapisao da je „Korunović tragao za korenima nacionalnog
graditeljskog stila, otvoren prostoru srpsko-vizantijskog graditeljskog nasleđa, iz secesije i iz
ekspresionizma, kao i iz srpskog nacionalnog graditeljstva.
I eto šta smo učinili...
Izgradnja je počela 1928. godine, a zdanje je ozbiljno oštećeno tokom borbi za oslobođenje
grada od nacista oktobra 1944.
Kada su prošla ratna vremena zemljom su zavladali ljudi čija ideologija je bila potpuno drugačija
od Korunovićeve. Došlo je doba uravnilovki i socrealizma, koji je svoju bezobličnost i masovnost
postavio i u arhitekturi. U takvom drušvu obnova Korunovićeve građevine u istom stilu prosto -
nije dolazila u obzir.
Tada u svoje ruke obnovu zdanja uzima arhitekta Pavle Krat i dovodi zgradu u današnje stanje.
Od kitnjaste lepotice dobili smo ogoljenu betonsku sablast.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Skupština izgrađena na

prevari!?
Zoran Nikolić | 24. jul 2013. 11:00 | Komentara: 0
Projekat naručen od Konstantina Jovanovića, njegov nacrt završio u fioci Jovana Ilkića, a
ovaj ga predstavio kao svoj 1907. godine
Skupština Srbije
SRODNE VESTI


Kada bi zdanje Doma Narodne Skupštine moglo da progovori, verujemo da bi, za nepun vek
svog postojanja, moglo da nam ispriča kojekakve priče: od ubistava, prevrata i revolucija, do
poseta najvećih moćnika koji su vladali planetom. Država je nekoliko puta menjala ime tokom
proteklih stotinak godina, ali je Skupštini bilo suđeno da svako od njih „istrpi“ i dostojanstveno
ponese.
Ni samo skupštinsko zdanje nije niklo tako što su sve rabote oko njenog podizanja bile kristalno
čiste. Pre bismo mogli da kažemo da je i prošlost Doma naroda nalik na istoriju Srbije. Pomalo je
mutna, često ne baš sasvim jasna, a ponajmanje logična.
Svaki poznavalac beogradske istorije jasno će vam reći da je ideja, odnosno projekat po kojem je
podignuta zgrada parlamenta delo poznatog predratnog arhitekte Jovana Ilkića. Verovatno će biti
u pravu, ali na jedan, tipično „beogradski način“. Po svemu sudeći, Ilkić jeste potpisao planove za
ovo zdanje. Ostaje pitanje da li ga je zaista i osmislio, da li je plan Ilkićeva originalna ideja.
Ipak, bolje je redom...
Zdanje današnjeg Doma Narodne skupštine izgrađeno je na mestu koje je bilo daleka periferija
Beograda u tursko vreme. Na tom mestu je pre više od dva veka stajala Batal džamija, koju su
gađali još Karađorđevi ustanici tokom oslobođenja u Prvom srpskom ustanku, a kada su najzad
raščišćene ruševine, doneta je odluka da baš na tom mestu nikne srpska skupština.
Davne 1891. godine ondašnje srpske vlasti odlučile su da naruče projekat od nekog od naših
uglednih arhitekata i izbor je pao na Konstantina Jovanovića, stručnjaka koji je u to vreme živeo
u Beču.
Čovek koji je temeljno proučavao ovaj period je arhitekta konzervator Aleksandar Ivanović, čije
istraživanje nas je i navelo na ovu priču, a on kaže kako se Konstantin Jovanović ubrzo posle
narudžbine ovako značajnog zadatka vredno latio posla i nedugo zatim iz Beča u Beograd stižu
prvi nacrti i detaljni planovi.
- Po svemu sudeći, Jovanovićevu pošiljku je dobio Jovan Ilkić, i izvesno je da je stavio u fioku -
objašnjava Ivanović.
- Sve je na neko vreme palo u zaborav, da bi, posle duže pauze, 1907. godine raspisan zvaničan
konkurs za izgradnju Doma Narodne skupštine. Ne budi lenj, tadašnji dvorski arhitekta Jovan
Ilkić prikazao je Jovanovićeve planove kao svoje, i to gotovo u svim detaljima. Preciznije, Ilkićeva
tadašnja titula bila je „šef Arhitektonskog odeljenja srpskog Ministarstva građevina“.
Zato je naš sagovornik izričit da je postojeće stanje zgrade Narodne skupštine rezultat
prepravljenog projekta Konstantina Jovanovića.
- Poređenje izvornog dokumenta koji se čuva u Muzeju grada Beograda i stanja na terenu,
neporecivo govori tome u prilog - jasan je Ivanović. - Suština zgrade je njen rani period - period
koji dokumentuje izvorni crtež. Ključni značaj pripada razdoblju s kraja 19. veka, a ne 1936.
godini kada je zdanje građevinski završeno, s tim što jedno drugo ne isključuje, već samo
izmešta u valorizaciji. Reč je o praksi da se ono što je izvedeno na terenu, po pravilu, uvek više
vrednuje od same ideje.
Arhitekta konzervator Aleksandar Ivanović ima veoma čvrst stav kada su ovakve pojave u
pitanju.
- Želja mi je da bude sačuvan realan doprinos Konstantina Jovanovića. Osvetljavanjem
verodostojnih slika u pogledu autorstva i stvarne istorije gradnje Doma Narodne skupštine,
zdanje raste u pogledu vrednovanja, a vraća se zasluženi dug arhitekti Jovanoviću, njegovim
postavljanjem na mesto koje mu zaista i pripada. Na taj način bi se Beograd dostojno približio
evropskim i svetskim metropolama.
OGRADA
Do posleratnog doba oko zdanja Skupštine stajala je veoma upečatljiva ograda, ali je ona tada
demontirana, pod komunističkom floskulom da „između naroda i vlasti ne treba da stoje nikakve
barijere“.
Posle je bilo poznato da su mnogi ondašnji rukovodioci u Sloveniji i Hrvatskoj delove ograde
koristili da bi opasali sopstvene vikendice. To ni danas nije tajna, pa je čak na „Vikipediji“
objavljeno da je Ivan Krajačić Stevo, jedan od tadašnjih „perjanica borbe za prava radničke
klase“, svoju kuću opasao delovima ove skupštinske ograde.
ILKIĆEVA SMRT
Ni Jovan Ilkić nije doživeo konačnu izgradnju Doma naroda, koja se odužila, već ga je u tome
prestigao sudnji čas. Posle njegovog upokojenja, posao izgradnje skupštine okončali su njegov
sin, Pavle Ilkić, takođe arhitekta, i ondašnji dvorski arhitekta Gojko Todić.
ZLE SLUTNJE
Mnoga predanja vezana su za život i smrt „kralja ujedinitelja“ Aleksandra Karađorđevića, a jedno
od najpoznatijih bilo je ono kada su mu najavili da će umreti onda kada bude okončana izgradnja
Doma naroda.
U nemilosrdnoj beogradskoj varoši uskoro se rasplamsao trač kako je to suštinski razlog što je
izgradnja Skupštine toliko spora. Istini za volju, Dom naroda građen je gotovo tri decenije.
Na kraju, kralj Aleksandar ubijen je u atentatu u Marselju 1934. godine, a Dom Narodne
skupštine zvanično je otvoren dve godine kasnije, 1936.
UREDIO KRASNOV
Enterijer Doma Narodne skupštine delo je velikog ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Ovaj
stručnjak bio je deo ogromnog iseljeničkog talasa iz Rusije posle Oktobarske revolucije.
Mnogobrojni Rusi su u Srbiji našli svoj drugi dom, a Beograd su jedno vreme zvali i „ruskom
prestonicom van domovine“.
Beogradske priče: Grad prvo isplovio na
Tašmajdanu
U pradavna vremena prostor našeg grada nalazio se na dnu Panonskog mora. Centralni
deo ostrva koje je prvo isplivalo bio je na Tašmajdanu, da bi „plaža“ bila na Kalemegdanu
Foto: P. Milošević, V. Danilov

SRODNE VESTI


Mesto gde se nalazi naš glavni grad nekada davno prekrivalo je Panonsko more. To je bilo
tokom epohe miocena, pre više od deset miliona godina.
U okolini prostora gde se danas prostire Beograd postojalo je samo jedno veliko ostrvo koje je
obuhvatalo današnje Avalu i Kosmaj.
- Ovde je prvo bilo Panonsko more, moreuzima povezano sa još jednim velikim morem - Istočnim
Paratetisom - kaže profesor Slobodan Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta. - Zatim su se,
tokom veoma dugog vremenskog perioda postepeno izdigli Karpati. Tako je prekinuta veza
putem moreuza za drugim, susednim morem. Istovremeno, u prostor Panonskog mora ulivale su
se brojne druge slatke vode, postepeno ga pretvarajući u slatkasto jezero. U nauci je poznato
kao jezero Panon.
Tako su najstariji segmenti Panonskog mora danas na Tašmajdanu i na Kalemegdanskom rtu.
Kada je došlo do oticanja Panonskog mora došlo je do postepenog izdizanja ovih delova
današnjeg Beograda.
CIMETOVO DRVOPosebno interesantan fosil koji nam pokazuje naš sagovornik je list cimetovog drveta, star
oko 12 miliona godina. Poreklom je sa brda Varovnica iznad Mladenovca. Ovu biljku je neko nestvarno davno
vreme „uhapsilo“, „zaledilo“ i ostavilo kao eksponat današnjim studentima profesora Kneževića.
- Prvo je obrazovano ostrvo, odnosno veliki sprud na mestu današnjeg Tašmajdana - nastavlja
profesor Knežević. - Obodi su mu bili na današnjem Kalemegdanu. U suštini, tu je nastalo
sedimentiranje, odnosno taloženje unutar zaliva koji su nastali oko takozvanih Avalskih ostrva,
kako ih zove nauka.
Tada nastaju različite vrste stena, u zavisnosti od sedimentacije. Tako, na primer, na
Kalemegdanu najstarije otkrivene stene su sedimenti morskog žala, ili prastare „plaže“, kako
bismo ih danas nazvali, sudeći po njihovom izgledu. One su izgrađene od sivo-žutiog peska sa
mnogobrojnim ostacima morske faune, odnosno životinja koje su bitisale na planeti u to doba.
- Njih su prekrili krečnjaci, nastali kao talog od crvenih algi i sprudonosnih životinja - nastavlja
profesor Knežević. - Na Kalemegdanu je najstariji žuti pesak izned Mitropolitskog dvora u
Donjem gradu, odnosno na padinama na kojima se diže danas poznati deo trvrđave, iznad
turskog hamama, odnosno današnje Astronomske opservatorije. Taj geološki deo star je oko
14,5 miliona godina. On se spušta ka Zoološkom vrtu, sa jedne strane, odnosno, sa druge, ka
pristaništu, gde je uočljiv nabor koji se jasno vidi ispod spomenika „Pobednik“.
Objašnjavajući geološko poreklo najstarijih delova Beograda, profesor Knežević se osvrće na
istražne bušotine, koje su stručnjaci izveli u blizini Rimskog bunara, na zaravni u blizini
„Pobednika“.
- Prvih 10 metara „hoda u dubinu“ predstavljaju takozvani antropogeni nanos, što znači da su
deo ljudskih ruku i spadaju u istoriju. Otprilike prvih pet metara predstavljaju turske ostatke, u
kojima sigurno ima austrijskih, vizantijskih i srpskih, a u drugih pet metara radi se o antici. Zatim
slede prirodni segmenti. Ispod ovih deset metara nailazimo na sloj od jednog metra prašinastog
lesa nastalog tokom Ledenog doba, dakle, starijeg od 12.000 godina. Za njima, kada se nastavi
u dubinu slede sedimenti gornjeg miocena jezera Panon, od sivih laporaca tokom narednih 20
metara, a ispod su sprudni krečnjaci koje najčešće nazivamo i tašmajdanskim, pošto je upravo to
vrsta kamena koji srećemo na Tašmajdanu.
STENA POD ZAŠTITOM
Upravo u trenutku kada smo pisali o geološkoj prošlosti Beograda, delovi Tašmajdana stavljeni
su pod kontrolu stručnjaka, koji su bili zaduženi da je sačuvaju.
Porozna stena koja je sada pod skelama je nestabilna, sastavljena od mešavine kamena i
zemlje, sa dosta gline.
- Ovaj deo Tašmajdana bio je pod jakim uticajem atmosferskih prilika, pa je stena znatno
okrunjena - objasnio nam je Srećko Stefanović, rukovodilac radova. Naš sadašnji posao sastoji
se od učvršćivanja većih kamenih stena, zatim pranja i čišćenja cele ove površine.
Stefanović je ovakve odgovorne poslove već radio na najdelikatnijim lokacijama i objektima u
gradu, poput Saborne crkve, Šeih-Mustafinog turbeta, Tehničkog fakulteta, Hrama Svetog
Save...
- Ovo je prvi put kod nas, a verovatno i u svetu, da se radi učvršćivanje i konzervacija prirodne
stene - nastavlja Stefanović. - Kompletna obnova i površinsko učvršćivanje radi se domaćom
tehnologijom, a atesti su pokazali da je pouzdanija od svih poznatih u svetu.
ŠKOLJKE
Tokom razgovora za „Novosti“ profesor Knežević poneo je i neke eksponate, da nam približi
geološku starost našeg grada. Tako je poneo dve školjke, jednu pronađenu na Tašmajdanu,
staru 14 miliona godina, i jednu pola miliona godina stariju, pronađenu na Kalemegdanu.
- Uostalom, i kamen od kojeg je Meštrović napravio „Pobednika“ je laporoviti krečnjak - kaže
profesor Knežević. - Ovaj kamen se lako teše i od njega se dobro gradi.
Panonsko more, koje je za sobom ostavilo ovu vrstu kamena, zahvatalo je severnu Srbiju,
prostiralo se oko ostrva oko Avale, a fosilne ostatke nalazimo i na Košutnjaku i Dedinju.
Prostiralo se do Kosmaja i moreuzima stizalo skroz do Kruševca.
TAŠMAJDANSKI KAMEN
Kamen koji je kod nas poznat kao tašmajdanski potiče iz miocena - badena. To je vreme pre oko
13,5 do 15 miliona godina.
- Ova vrsta kamena poznata je i kao lajtovački krečnjak, po istom tipu koji je vađen na padinama
planine Lajta u Bečkom basenu. To govori o mestu i veličini prostora na kojem se nekada
pružalo Panonsko more. Taj kamen nastao je u istim ulovima u okolini Beča i Beograda.
Ova vrsta potonjeg građevinskog materijala bila je izuzetno bitna za istoriju i jednog i drugog
grada, jer je Beograd po njemu dobio ime. Kako objašnjava profesor Knežević, kada naši
slovenski preci stižu ovde, vide vizantijske kule od belog kamena i zato ga prozivaju „Belim
gradom“.
- Mnogo građevina napravljeno je iz kamenoloma na Tašmajdanu. Većina današnje Beogradske
tvrđave izgrađena je od njega, kao i druge, stare građevine. Slično je i u Beču. Od istog kamena
napravljen je Stari dvorac, Prirodnjački muzej i mnoge druge...
Beogradske priče: Hteli da stave Trijumfalnu

kapiju na Slaviju
Zaboravljene urbanističke vizije Beograda: Posle balkanskih ratova, Belgijanac Šambon

osmislio izgled grada koji nije zaživeo
Trg ispred Narodne skupštine 1913. godine

SRODNE VESTI


POČETKOM 20. veka postojao je „Plan ulepšavanja Beograda“ koji je mogao našem gradu da
podari potpuno drugačije lice. Zlokobne istorijske okolnosti smeštene u predvečerje Prvog
svetskog rata sprečile su Belgijanca francuskog porekla Albana Šambona da prestonicu učini
drugačijom do neprepoznavanja.
Sagovornik za ovu temu bio nam je Slobodan Giša Bogunović, član Akademije arhitekture Srbije
i autor knjige „Arhitektonska enciklopedija Beograda 19. i 20. veka“.
TRGOVI IZMEĐU DVOROVA
- Šambon je bio dvorski arhitekta belgijskog kralja Leopolda Drugog, urbanista koji je projektovao
desetak pozorišta u Londonu, Amsterdamu, Parizu i Briselu - govori Bogunović. - U Šambonovoj
radionici sa čak dve stotine saradnika nastao je jedan od prvih obuhvatnijih planova uređenja
Beograda. Sačinjen je 1913. godine, neposredno po okončanju balkanskih ratova.
Sada je jasno da je Prvi svetski rat sasvim poremetio Šambonovo viđenje srpskog prestonog
grada.
- Matrica tadašnjeg Beograda bila je „provučena“ kroz sito akademske uravnoteženosti, stilske i
sadržajne doslednosti, udešena po evropskom metru, a oslikana kao mreža monumentalnih
arhitektonskih kompozicija - kaže Bogunović. - Dovoljno je zamisliti kako bi vekovni urbanistički
problemi Beograda bili rešeni da je ostvareno tek nekoliko Šambonovih inicijativa. Da je, na
primer, posred kružne Slavije, na njenim zvezdasto raspoređenim uličnim kracima bila
postavljena Trijumfalna kapija, današnja dilema o budućem izgledu tog, nikad uobličenog trga,
bila bi otklonjena. Ili, da je između hotela „Moskva“ i „Balkan“, na Terazijskoj terasi i pod njom bio
obrazovan niz manjih trgova sve do Ulice kraljice Natalije, ulepšan visećim vrtovima, kaskadnim
baroknim fontanama... Bila bi rešena enigma ove padine, a verovatno i izlazak Beograda na
reke...
Bogunović se posebno osvrće na monumentalni trg koji bi se razvio kod današnjih dvorova, da je
kojim slučajem bilo volje da se ostvari poprečni prodor od Ulice kralja Milana do današnje zgrade
Doma Narodne skupštine u dva povezana trga: prvi, kojim bi dominirale naspramne zgrade
dvorova sa stubom - alegorijom slobode u sredini, i drugi, peristilnom kolonadom kružno opasan,
u koji se, kroz „pobedine kapije“ ulivaju dva moćna saobraćajna kraka iz Dečanske i Ulice kneza
Miloša.
Kako misli naš sagovornik, svakako bi posle takvog ostvarenog projekta, malo ko pomenuo
odsustvo pravih trgova u Beogradu.
OSUDA NA ZABORAV
Bogun
ović je prihvatio da je Šambonovo rešenje unekoliko kruto, da ima i prenaglašenu arhaičnu notu,
ali je Beogradu nudilo ono što mu je i tada, ali i kasnije nedostajalo.
- Bio je to niz jakih urbanističkih motiva koji na okupu drže njegove neusaglašene kompozicije, i
koji su u sebi držali klicu spremnu da je kasnije rasplode.
Šambonov napor uskoro je bio sasvim zaboravljen.
- Sve je to ostalo nejasno, i do današnjih dana neobjašnjeno - zaključuje Bogunović. - I sada se
pitamo šta je bilo odlučujuće pa da jedan tako važan i opsežan predlog, kako arhitektonski, tako i
urbanistički, bude prećutan, neusvojen, a potom i sasvim zaboravljen. Tim pre što je sačinjen u
jednom stranom ateljeu koji je uživao izuzetan ugled u Evropi. A napravljen je uz očigledno veliki
trud, za njega su odvojena velika sredstva, a, na kraju, potpisan je imenom od vrhunskog ugleda
– Šambonovim.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Kako smo nasledili turske

reči
Kako smo, pomalo trapavo, nasledili neke osmanske i turske reči. Kalemegdan nije bojno,
nego gradsko polje, košava je nastala od pojma „hoš hava“
Foto: V. Danilov, ilustracija Goran Divac
SRODNE VESTI


Ako želite da nasekirate beogradske istoričare i arheologe, onda obavezno pomenite kako naš
glavni grad ima „Kalemegdansku tvrđavu“. To je, prosto, netačno, jer ovaj grad ima samo
Beogradsku tvrđavu, ali i park, odnosno polje ispred nje. E, to je Kalemegdan.
Zatim poslušajte opšte, ustaljeno mišljenje da reč Kalemegdan znači - „bojno polje“ - i opet ćete
se izbrukati pred znalcima.
- Šta znači reč „megdan“ ako nije „dvoboj“ - upitaćete se, i opet dobiti negativan odgovor.
Megdan i polje
U pomoć smo pozvali Bojana Petkovića, filologa i turkologa, koji je u Turskoj živeo sedam
godina, upoređujući svoja stručna i praktična znanja. Sada je profesionalni turistički vodič,
specijalizovan za turske turiste u Srbiji, kao i naše koje krenu put Turske.
- Za početak, „kale“ znači tvrđava, ma kako da je ova, naša, imala Gornji i Donji grad - počinje
Petković priču za „Novosti“. - Pojam „kale“ bila je odrednica koja je obeležavala prostor ispred
tvrđave, a reč „mejdan“ odnosi se na polje, livadu, ili, kasnije - trg. Tako, kada jedan junak onoga
doba poziva drugog „na megdan“, on ga ne zove doslovce na dvoboj, već na polje na kojem će
se obračunati.
Petković nas dalje vodi kroz imena delova našeg grada, objašnjavajući da je Dorćol dobio ime od
dve turske reči. „Dort“ je oznaka za broj četiri, a „jol“ je put. Dakle, Dorćol je mesto gde se spajaju
četiri puta, odnosno - raskršće.
JATAK U KREVETUTURSKA reč „jatak“ znači krevet. U našem jeziku ovaj pojam odnosi se na čoveka koji
je saveznik hajduka, odmetnika suprotstavljenog turskoj vlasti. Kod nas je iskorišćen ovaj termin jer je jatak neko
ko je obezbedio postelju, prenoćište, odmetniku u nemilosti.
U međuvremenu ostajemo u gradu u kojem često koristimo reč „javašluk“ kao oznaku za loše
urađene poslove, ili za nesavesnost, pogotovo u administrativnim i državnim poslovima.
- Kada Turci nekome kažu „javaš„ to znači „polako“, savet da bude umeren - nastavlja naš
sagovornik. - Pomalo je smešno poređenje, ali to je slično kao kada današnji klinci upotrebljavaju
anglosaksonski termin „kul“.
Dakle, usporavati nekog nervoznog i smirivati nekog do koga vam je stalo, na stranim jezicima
bi, šaljivo gledano, moglo da znači da ga terate „u javašluk“ ili „da kulira“.
U našem jeziku je i ustaljena izreka koja je oduvek bila određenje brzopletih poteza: „Što je brzo,
to je i kuso“.
- „Kuso“ potiče od turske reči „kisa“, koja određuje nešto što je kratkog daha - nastavlja Petković.
Štaviše, i najpoznatiji beogradski vetar, „košava“ „duva“ sa turskim imenom.
- Kada je 1521. godine Sulejman osvojio Beograd, bitka se odigravala po vrelom, teškom
avgustovskom vremenu. Posle brutalnog obračuna i mnogo žrtava, Sulejman je seo na „fićir
bajir“ i rekao „hoš hava“. Fićir bair je breg na kraju šetališta, kod današnjeg „Pobednika“ i znači
„breg za razmišljanje“, a „hoš hava“ je vetar koji je rashladio Sulejmana, a taj termin znači
„prijatno vreme“.
Beligrad ormani
U Istanbulu i danas postoji Beligrad ormani, to je park koji nosi ime u slavu našeg grada, a
„ormani“ znači „šuma“.
- „Karaburmu“ prevode kao „crni prsten“, mada, istini za volju, reč „burma“ bi danas, u ovom
jeziku, pre označavala zavrtanj - kaže naš sagovornik. - Turska reč, nalik ovoj - „burun“,
istovremeno, označava i „nos“ i „rt“, na nije isključeno da je to prvobitno bio „karaburun“ - „crni rt“
pored Dunava.
Ako u varoši beogradskoj neko danas napravi „ujdurmu“ mora da zna da su Osmanlije ovom
rečju „ujdurmat“ označavale izmišljotinu. Trač, rekao bi neko, ko ne koristi ni turske ni srpske
reči.
- Da bismo napravili preciznu razliku, treba znati da je nekada postojao osmanski jezik -
upozorava Petković. - U vreme Otomanske imperije, to je bila veštačka tvorevina turskog,
arapskog i persijskog jezika. Osmanski je bio pisan arabicom, a današnji turski latinicom. U 20.
veku, pod Kemalom Ataturkom, 1928. godine sprovedena je jezička reforma. Tada su postojale
posebne grupe stručnjaka, lingvista, koje su imale zadatak da zamene pozajmice iz arapskog i
persijskog jezika starim, originalnim turskim rečima. Tako smo mi, u stvari, od Osmanlija usvojili
neke reči koje današnji Turci više ne koriste.
Tako naš sagovornik objašnjava da, ako danas od nekoga u Turskoj potražite peškir,
izgovorićete reč koju smo mi uveliko usvojili, ali je oni više ne koriste. Turci će uglavnom znati šta
ta reč znači, ali su je oni zamenili svojom ustaljenom reči „havlu“. Isto tako, ako pomenete
„avliju“, neće pomisliti na ono što mi često podrazumevamo kao kućno dvorište, već na dvorište
koje ograđuje džamiju.
- Šta tek reći za reč „peder“ - sa osmehom će Petković. - Nekada su tako zvali oca. Na
osmanskom jeziku, peder je otac, a danas su očuvali taj termin samo kada kažu „kajin peder“,
što označava ženinog oca, odnosno tasta. Istini za volju, ovaj termin je izvorno grčki, i označava
mušku sklonost ka homoseksualnosti, ali su ga Osmanlije, po svemu sudeći, nezgrapno prenele,
dajući mu potpuno drugačije značenje.
TERAZIJECentralni trg u današnjem Beogradu nedvosmisleno je nazvan po turskoj reči koja označava vagu.
Nekada je turski vodovod imao neku vrstu kule, koja je imala funkciju vodomera i raspoređivala je vodu po
različitim delovima tadašnjeg grada, pa je termin „terazije“ bio dovoljno upečatljiv da ga ni do danas ne
promenimo.
KAO NEKAD
REČI koje su do danas sačuvale isto značenje i u turskom i u srpskom jeziku veoma su brojne.
Tako, i kod nas i kod njih postoje sarma, đuveč, čorba, šamar, ortak, varoš, čizme, česma
(Čukur-česma doslovce znači „česma u rupi“), čekić...
- Kada Turci kažu biber, misle na papriku, a kada kažu „kara biber“, misle na začin na koji ste
prvo pomislili - kaže Petković.
AVALE I PALANKA
NAZIV najbliže beogradske planine, prema mišljenju našeg sagovornika, nastaje iz osmanske
reči „havaleli“ koja može da označi ili nešto ogromno, veliko ili nezgrapno, ili, opet, onog ko je
visok i dominira okolinom.
„Palanke“ su nekada bile drvena utvrđenja koja su se nalazila na putevima kojima se prilazi
važnoj tvrđavi ili gradu. Oko njih su se polako formirala manja naselja, a mi smo ovaj turski
termin potpuno usvojili.
Bulbulder je deo grada kroz koji je nekada proticao Bulbulderski potok, a u prevodu se radi o
Slavujevom potoku, jer je „bulbul“ - slavuj. Istovremeno, Topčider je „tobdžijin potok“.
DRUŠTVO ZA PIJANSTVO
REČ „dernek“ izvorno znači „društvo“. Bliže je onom značenju koje predstavlja „udruženje“, ali
smo ga mi prihvatili kao sinonim za druženje ili žurku. Sasvim logično, u našem slučaju, posle
derneka sleduje mamurluk, koji na turskom znači tačno ono što nam sleduje posle dobre pijanke.
Pojam „kafana“ nastao je iz reči „kahve“ i „hane“. Prva nam je odomaćena i prepoznatljiva, i
odnosi se na crni napitak, a druga je „dom“ ili „kuća“, pa je jasno kako je nastao ovaj pojam -
mesto gde se pije kafa.
ČUVAJ SE KIJAMETA
REČ kojom obično opisujemo nevreme, vejavicu ili kakvu sličnu vremensku nepriliku, u turskom
jeziku označava smak sveta ili sudnji dan.
Aberdareva
Prema rečima našeg sagovornika, reč „aber“ na turskom znači „vest“. Tako je, posle usvajanja
mnogih turskih termina još jedan našao svoje mesto. Naime, postoji „Aberdarev top“ kojim je
Karađorđev tobdžija obeležio početak Prvog srpskog ustanka. On je bio „glasonoša“ početka
novog vremena i konačnog dolaska slobode.
Evo načina da pozdravimo kolege iz RTS-a. Naime, oni se nalaze u Aberdarevoj ulici, a kada
pogledamo simboliku ovog imena, i oni su „glasonoše“, sudeći po profesiji kojom se bave.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Zašto nema ajkula na

Tašmajdanu
Zoran Nikolić | 11. decembar 2013. 11:33 | Komentara: 0
Kako se Beograd olako odrekao nekih sjajnih projekata: Pre nekoliko godina Zoran Lilić
osmislio plan da u pećinama ispod šetališta bude veliki javni akvarijum, a arhitekta
Aleksandar Leko uobličio ovu viziju
SRODNE VESTI


Beogradske priče: Titovi parkovi
 Beogradske priče: Kako je sagrađena „Gazela”
NAŠ grad se ponekad sa neopisivom lakoćom odriče sjajnih zamisli koje su umnogome mogle
da ga ulepšaju. Samo jedna među njima je bila ideja da u centru grada, na Tašmajdanu, zaživi
ogroman akvarijum. Njega je trebalo da opasaju dodatni sadržaji, koji bi prestonicu učinili
potpuno drugačijom nego što je danas.
- Krajem 2006. godine je preduzeće čiji sam bio direktor bilo zakupac Tašmajdanskih pećina -
kaže Zoran Lilić, autor ideje da naša prestonica dobije akvarijum. - Imali smo ideju da ovde
napravimo neobičan vodeni park, koji bi Beograđane i njihove goste uveo u podvodni svet. Jedan
od projektanata je arhitekta Aleksandar Leko, stručnjak koji je najbolje osetio i razumeo ovu
ideju, ali koji je imao jasnu viziju i kako da je materijalizuje.
Tako su Tašmajdanske pećine mogle da dobiju krajnje atraktivnu namenu. Istini za volju, danas
je uopšte nemaju, jer ovaj raskošan prostor u centru grada sada čami i propada.
Podsećamo, Tašmajdanske pećine su pre dva milenijuma bile rimski kamenolom, kasnije su
odavde Turci, pa zatim Srbi, vadili kamen i šalitru, da bi nemačka nacistička komanda u
pećinama napravila vojno sklonište tokom Drugog svetskog rata.
- Fasciniran sam skrivenim i podzemnim prostorima, i oni u arhitektonskom smislu predstavljaju
pravi izazov za mene - kaže Aleksandar Leko. - Više od dve decenije proučavam prostore gde
duh oseća skrivenu energiju. Tako su me i pećine na Tašmajdanu prosto „usisale“ i pokrenule na
delanje.
Leko nam objašnjava detalje plana, i kaže da je unutar akvarijuma trebalo da budu morske
životinje, ali i one koje žive u slatkim vodama.
- Kroz nekoliko nivoa na steni na kojoj stoji Tašmajdanski park bilo bi prikazano Panonsko more,
njegov izgled i istorijat. Ovo pradavno more povlačilo se odavde pre mnogo miliona godina tako
što je na mestu gde se danas prostire Beograd prvo isplivalo ostrvo koje je bilo upravo na
Tašmajdanu.
Prema projektu koji su osmislili naši sagovornici, pećine koje se nalaze ispod šetališta trebalo je
da budu potpuno očuvane i nepromenjene, kako bi turisti imali dvostruko uživanje u ovoj atrakciji.
Posetioci bi imali priliku da vide beogradski podzemni svet, koji je tu postojao vekovima, a da u
velikim akvarijumima dožive i raskoš podvodnog života. Osim toga, projektant je osmislio stakleni
lift, koji bi goste vodio u dubinu podzemlja, a koji bi bio smešten pored bašte restorana „Šansa“.
VAŽNOST GRADAPREMA mišljenju Aleksandra Leka, Beograđani često zanemaruju činjenicu da žive na
veoma jedinstvenom mestu. - Ovo je grad koji se istovremeno nalazi na obalama dveju reka, u isto vreme je
ravan i brdovit, u njemu se ipreplelo bezbroj kultura kroz istoriju. Odatle i moja potreba i istraživački poriv da još
nešto skriveno u njemu otkrijemo, a da istovremeno i dalje ostane tajanstveno.
- Posetilac je trebalo da se spušta u utrobu Tašmajdana tako što kroz providne zidove lifta gleda
ronioce, koji bi gnjurili između riba i drugih životinja koje žive u vodi. Kada se lift spusti do najniže
tačke počinjala bi tura obilaska hodnicima između staklenih zidova, iza kojih bi na njih gledao
morski svet - objašnjava Leko. - Osmislili smo i naučno-obrazovni centar za stručna ili turistička
predavanja. Poseban izazov predstavljala nam je i vizija da jedan od ulaznih delova, onaj iz
pravca Aberdareve ulice, zakrilimo staklenim krovom i da tamo napravimo tropsku baštu. Nju bi
krasili posebni terarijumi za egzotične životinje. Tako bi Tašmajdan dobio posebno,
spektakularno mesto, kakvih nema u ovom delu Evrope.
U jednoj od sačuvanih Tašmajdanskih pećina Leko je osmislio i posebnu izložbu, posvećenu
izgledu ovog atraktivnog podzemnog prostora kroz vreme, jer predstavljaju autentično
beogradsko blago. Tamo bi bile prikazane uloge ovih pećina od Singidunuma do nacističke
okupacije u Drugom svetskom ratu.
- Turisti su ovde mogli da zađu duboko u beogradsku istoriju i praistoriju - zaključuje Leko. - Od
susreta sa Panonskim morem, preko današnjih morskih i slatkovodnih životinja, do senki
tropskog bilja, sve je moglo da bude na jednom mestu.
POČETAK I - KRAJ
ONDAŠNJE gradske vlasti, 2006. i 2007. godine su, prema Lilićevim rečima, bile uglavnom
dobronamerne prema izgradnji akvarijuma.
- Posle prvih ideja i projekata koje su postavili Snežana Ignjatović i Zoran Lazović, pripremivši
kompletnu dokumentaciju, podneli smo zahtev za građevinsku dozvolu. Nadležni organ je
ustanovio da postoji problem sa imovinsko-pravnim statusom Tašmajdanskih pećina, mada smo
imali svu dokumentaciju koja je od nas zahtevana.
Kako dodaje Leko, sve je zapalo u mračne kuloare republičke administracije, odnosno
nesređenih imovinsko-pravnih odnosa u Republici Srbiji i nepostojanja digitalnog katastra.
- Nije ova ideja potpuno zamrla jer i dalje postoji entuzijazam da projekat izvedemo do kraja -
kaže Lilić. - Ipak, potrebno je da nas neko zaista dobronamerno razume i da upriliči prestonom
gradu vrhunsku turističku atrakciju, a da istovremeno učini Tašmajdan znatno bogatijim.
OBRAZOVNA POTREBA
ODLIKA svakog grada koji ima ambiciju da postane metropola jeste da ima svoj javni akvarijum.
- To je obrazovno-filozofska komponenta za razumevanje života na Zemlji, jer dve trećine
površine planete prekriva voda - zaključuje Lilić.
Primera radi, Bečki akvarijum je veoma atraktivan, ali je, prema rečima Leka ostvaren na znatno
manjem prostoru nego što je zamišljen ovaj, beogradski.
Budimpeštanski je takođe veoma lep i upečatljiv, ali se nalazi daleko od centra mađarske
prestonice.
TRADICIJA
PORODIČNA tradicija Aleksandra Leka vrlo je upečatljiva, budući da su tri generacije pre njega
„pune“ vrhunskih arhitekata, pa slobodno može da kaže kako su njegovi preci sagradili veliki deo
Beograda. Pradeda-stric mu je bio poznati Dimitrije T. Leko, a deda-stric profesor Dimitrije M.
Leko. Vrhunske arhitekte bile su i dedina supruga Ljubica Leko, kao i tetka Ljubica Pelivanović
Filipović.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Poslednje veče piloti proveli u „Zori”
Zoran Nikolić | 20. novembar 2013.
Gde su piloti, branitelji Beograda, početkom aprila 1941. godine proveli

noć uoči bitke. Svesni da ih čeka okršaj, avijatičari su se okupili u
kafani, proveselili se poslednji put i - odleteli u nebo.
Kafana „Zora“, u sumrak 5. aprila 1941. godine. U vazduhu je visila nevolja, sve
je mirisalo na rat, bombe i krv. Uskoro je baš tako bilo.
U to doba postojali su i neustrašivi piloti, koji su znali šta ih čeka, ali se nisu
protivili sudbini, već su je očekivali gordo i spremni na ono što im je usud
odredio.
Napred, u slavu
Sto druga eskadrila Šestog lovačkog puka avijacije Kraljevine Jugoslavije bila je
do tog dana smeštena u Mostaru. Česti preleti italijanskih aviona koji su
povređivali vazdušni prostor tadašnje države primorali su ovu jedinicu da bude u
tom hercegovačkom gradu. Zatim je stigla komanda da hitno dođu u Beograd i
oni su tako i učinili.
- Posle 27. marta bilo je izvesno da će biti rata - govore za „Novosti“ istoričari
avijacije Aleksandar Kolo i Petar Nedeljković. - Dan pre šestoaprilskog
bombardovanja ova jedinica dobija naređenje da pojača odbranu Beograda i oni
sleću na Zemunski (Stari) aerodrom istog dana.
Piloti su dobili slobodno popodne i veče, ali tako što su morali da ostave tačno
mesto i broj telefona mesta gde se nalaze, kako bi hitno mogli da se vrate u
jedinicu.
- Otišli su da vide porodice i da se pozdrave sa njima. Možda tad - i nikad više -

objašnjavaju Kolo i Nedeljković. - Posle toga su se, prema dogovoru, svi našli u
kafani „Zora“. Jedni su otišli vojnim kamionom, drugi taksijem, ali su se u
dogovoreno vreme uveče svi našli „na poslednjoj prozivci“ u ovom restoranu.
Sa pićem se nije preterivalo, jer su svi bili svesni da će ujutru da polete u susret
nadmoćnim Nemcima. Ipak, pevala im je legendarna Divna Kostić, ali je odlučno
odbijala da primi bilo kakav bakšiš.
- Sve se znalo. Jasno je bilo kakva opasnost im preti iz vazduha, ali nije bilo
kukanja nad zlehudom sudbinom. Odjekivale su pesme „Ovaj mirisni cvetak“, „O
svemu mi piši mati“, i drugi šlageri onog doba. Kada se noć „zagrejala“ čuli su se
i stihovi „Oj, Hitleru, milu li ti nanu, ostavićeš kosti na Balkanu“.
Atmosfera u „Zori“ je kulminirala uz ove stihove i, čak, pucanje u vazduh. Bili su

svesni šta ih čeka, ali su se srčano smejali sudbini u lice.
- „Zora“ je bila kafana koja je u ono vreme imala telefonsku liniju - kaže
Nedeljković. - Oko jedan sat posle ponoći objavljena je prva, tiha uzbuna. Tada
je odjeknulo zvono telefona, i glas sa druge strane zatražio je komandanta
eskadrile Miloša Žunića. On je smesta naredio pokret. Ostalo je legenda.
Od kazina do poštovanja
Na mestu gde je nekada bila legendarna kafana dugo je bio kasino. Nedeljković i
Kolo su često prolazili tim putem, i ne kriju da su bili očajni zbog takvog
zanemarivanja ovog mesta.
- Onda smo čuli da je neko zakupio kockarnicu i rešio da je pretvori u ono što je
nekada bila - kafana - nastavljaju priču istoričari avijacije. - Otišli smo tamo i
upoznali Dragoljuba Mitrovića i Dejana Smiljanića, koji su vodili restoran.
Objasnili smo im zašto je ovo mesto dragoceno, i ovi su rešili da restoran ukrase
onako kako to i doliči.
Na zidovima ove kafane su velike fotografije heroja odbrane beogradskog neba

1941. godine, koji su dugo posle rata bili neopravdano zaboravljeni. To su bili
junaci koji su ginuli za svoju zemlju, ma kako da je ona posle rata promenila
državno uređenje, a kasnije i oblik. Avijatičari su bili heroji u pravom smislu te
reči.
- Kada su mi ovi ljudi dobre volje ispričali istorijat kafane, bio sam zaprepašćen -
kaže jedan od upravnika Dragoljub Mitrović. - Toliko godina je prošlo, a da niko
ništa nije uradio kako bi očuvao sećanje na pilote, a oni su za nas dali i glavu i
srce! Dogovorili smo se da „otkinemo“ od zaborava ono što možemo.
Ovo mesto je danas svojevrstan muzej, sačinjen u čast počivših pilota. Sa zidova
nas smerno gledaju junaci koji su branili Beograd, u to vreme otvoreni grad.
Smerni pogledi starih letača teraju gosta kafane da za tren zatvori oči. Ukoliko to
učini, na tren će čuti zvonki dodir čaša kojima se današnji gosti raduju životu.
Baš onako kako su to radili heroji koje su čekali zagrejani avioni kojima će se
vinuti u nebo. Poslednji put.
LJUDI DOBRE VOLJE
Ukrašavanje kafane nije delo bilo kakve organizacije. Naši sagovornici,

Aleksandar Kolo, Petar Nedeljković, Dragoljub Mitrović i Dejan Smiljanić skromno
govore kako su oni samo ljudi dobre volje koji su rešili da otmu od zaborava
priču o neobičnom herojstvu ratnih pilota.
TELEFON POSLE PONOĆI
Svake godine u noći između petog i šestog aprila ova kafana radi duboko posle
ponoći. Razlog nisu opijeni ili raskalašni gosti koji su zaboravili da krenu kući,
već simbolika vezana za letače. Tačno u jedan sat posle ponoći, u isto vreme
kada je komandant Miloš Žunić dobio poziv za pokret, u „Zori“ se glasno čuje
zvonjava telefona nalik onoj, ratnoj. To je trenutak kada se gosti sa pijetetom
sete branilaca ovog grada.
Izvor: Večerrnje Novosti

Beogradske priče: Predratni ronioci na dnu Save
06. dec 2013. - Izbor urednika, Vesti, Zanimljivosti - Tagged: Beograd - Bez komentara
Ronioci snimljeni krajem tridesetih godina ispod tadašnjeg Mosta kralja Aleksandra
Predratni istraživači na Novom Beogradu tražili su ostatke prošlosti u rečnom
koritu. Kako su teški ronioci, krajem tridesetih, izvlačili delove starih građevina
sa dna Save
Kada bi se Sava samo na tren povukla iz svog korita, i pustila nas da zagledamo šta li
je sve skriveno na njenom dnu, verovatno bismo se „ušunjali“ u samo srce beogradske
prošlosti.
Valjda su upravo to tražili ronioci snimljeni krajem tridesetih godina ispod tadašnjeg
Mosta kralja Aleksandra, na levoj obali Save.
Na fotografijama su takozvani teški ronioci, ljudi koji su trpeli veliki pritisak i koji su u
specijalnim skafanderima bili opremljeni veoma teškom opremom kako bi mogli da se
zadrže na rečnom ili morskom dnu.
Jedan od ljudi koji su zamislili izgradnju i nasipanje Novog Beograda još pre rata bio je
Branivoj Nešić, a mi smo našli njegovog sina Jovana, koji nam je prokomentarisao ove
fotografije.
- Pre nekoliko decenija upoznao sam jednog od gnjuraca koji su radili za mog oca –
kaže Jovan Nešić.
- To je bio jedan vrstan ronilac iz Larina, mesta pored Šibenika u Hrvatskoj. Zvao se
Šime Gović, a posle beogradskih istraživanja se odselio u Australiju da tamo ubire blago
iz toplih i prozirnih voda.
Na ovom mestu je krenulo nasipanje Novog Beograda, pa su velike pumpe izbacivale

značajne količine predmeta koji su na dnu završili neznano kada.
Na jednoj gredi su ondašnji beležnici ostavili natpis kako je to, navodno, deo Rimskog
mosta.
Nesreća je u tome što današnji naučnici nemaju potvrdu da su Rimljani u Singidunumu
napravili ovakav most, mada je to bilo izvesno. Najzad, na mestu u okruženju
današnjeg Brankovog mosta bilo je nekoliko austrijskih i turskih pontonskih mostova,
pa je verovatno da bi ova greda mogla da pripada i nekom od njih. Ali to je danas
nemoguće proveriti.
Ostalo je samo sećanje na predratne, teške ronioce, istraživače dna Save od pre 80
godina.
Novosti Online
Beogradske priče: Kako je sagrađena „Gazela”
04. dec 2013. - Saobraćaj, Vesti - Tagged: Beograd, most - Bez komentara
Građevina preko Save koja je već 43 godine značajno obeležje glavnog grada:
Preko mosta projektovanog za 40.000 danas prosečno prođe 165.000 vozila
Pre 43 godine, 4. decembra 1970. godine u vazduh iznad Save vinuo se most Gazela,
preko kojeg je do danas sigurno prešlo najviše vozila. Kao što je današnji Brankov most
nosio ime Most bratstva i jedinstva, tako je i Gazela neodvojivo vezana za ovu „sponu
među narodima“ jer je bila sastavni deo istoimenog auto-puta kroz Beograd. Gazela je
most koji trpi dnevno opterećenje od 165.000 vozila, iako je prvobitno projektovan za
četiri puta manji teret. Njen glavni projektant je Milan Đurić, profesor beogradskog
Građevinskog fakulteta, a „kum“ joj je bio akademik Đorđe Lazarević. Kao predsedniku
Konkursne komisije za izgradnju mosta na ovom delu, otelo mu se: „Ovaj most ćemo
graditi, preskočio je Savu kao gazela u skoku“. Pre svečanog otvaranja 1970. godine
izvedeno je testiranje tek završene građevine. U pomoć je pritekla Jugoslovenska
narodna armija, pa je veliki broj kamiona natovarenih šljunkom i vojnih transportera za
balističke rakete istovremeno prešao preko tek izgrađenog mosta. Jedan viteški običaj
onog doba i tada je bio poštovan, pa su tako, tokom testiranja, na mostu bili
gradonačelnik Branko Pešić i projektant profesor Milan Đurić. Posle 40 godina
postojanja ovog sjajnog mosta, od silnog saobraćaja i neodržavanja, stanje građevine
bivalo je sve gore. Zato je u januaru 2010. godine na glavnom nosaču uočena pukotina.
Teretnjaci su usmereni na obilaznicu, a uskoro je počela i dugo čekana obnova, u okviru
koje je na Gazeli, praktično, zamenjeno sve, a njena građa je znatno ojačana. U vreme
izgradnje Gazele preduzeća poput „Mostogradnje“ ili „Goše“ iz Smederevske Palanke
bila su u svom najvećem zamahu, baš kao i ekonomija ondašnje države. Iako je to bilo
vreme velikih kredita i zaduženja ondašnje države, mnogi objekti su izgrađeni domaćim
znanjem i tehnikom. U to vreme su ova i slična preduzeća bili giganti u svetskim
razmerama, pa su izvodili ogromne građevinske poduhvate, potovo u zemljama u
razvoju. Tada je postojalo pravilo, o kojem se i danas sa nevericom priča, da
„Mostogradnja“ nije prihvatala da gradi most ukoliko je kraći od stotinu metara, jer im
se, naprosto, nije isplatilo da dovlače silnu tehniku za tako mali posao. U to vreme,
1970. godine, u doba gradonačelnika Branka Pešića, kojeg i danas smatraju jednim od
najuspešnijih lidera grada, istovremeno su otvoreni kapitalni objekti koji su i danas
među najvažnijima u Beogradu. To su auto-put kroz Beograd, sa Mostarskom petljom,
Gazela i Terazijski tunel.
SNAGA
Gazela je građena od 1966. do 1970. godine. Most je napravljen kombinacijom grede i
luka, dugačak je 332, a širok 27,5 metara. Ukupna širina kolovoza je 21,8 metara –
ima po tri trake u oba smera. U početku su bile po dve i zaustavna („žuta“), ali gustina i
intenzitet saobraćaja su nalagali drugo rešenje.
STUDENTI I GNJURCI
Tokom testiranja mosta svi pogledi su bili upereni u most i konvoj teških teretnih vozila
na njemu. Večito skloni ironiji, Beograđani su smišljali šale vezane za novi most. Tako
su se ondašnji studenti arhitekture i građevine šalili da su vozači kamiona, za svaki
slučaj, dobili i – ronilačka odela.
ZABORAVLJENI PAROBROD
Jedan od događaja koji se zbio odmah pošto je most pušten u rad vraća nas u
vremeplov plovidbe na Savi. Neposredno posle otvaranja prošao je stari brod sa
dimnjacima koji su imali poseban mehanizam koji bi spuštao dimnjake ukoso i time
omogućavao da lađa proplovi ispod mosta, a da se ne ošteti.
Novosti Online Zoran Nikolić
Beogradske priče: Granate na obalama Save
24. nov 2013. - Vesti, Zanimljivosti - Tagged: Beograd, Reka Sava - Bez komentara
Neobične avanture predratnih graditelja Novog Beograda: Zaostali projektili iz
Prvog svetskog rata odjekivali sa savskog kupališta i 1938. godine
U leto 1938. godine Beograd je bio uljuljkan u vrele dane tokom kojih su mnogi potražili
osveženje na levoj obali Save. Ne sluteći rat koji će stići ovde za tri godine, stanovnici
glavnog grada bili su ponosni na graditeljski zamah koji se osećao na svim stranama.
Nedugo pre toga, na novobeogradskoj strani izgrađen je Sajam, a četiri godine ranije i
Zemunski, odnosno Most kralja Aleksandra.
Kupališta na Savi bila su prepuna, a brod „Sidhavn“ takozvane Danske grupe crpeo je
pesak sa dna Dunava i Save kako bi nasuo celu oblast od mosta do Ušća. Teški bageri
su brektali izvlačeći pesak. Dance su angažovale gradske vlasti kako bi pripremili teren
na kojem će kasnije nići Novi Beograd.
Letnju vrelinu i mir opisuju i tadašnji novinari i fotoreporteri, ali sve počinju da remete
eksplozije, koje naprasno dopiru sa savske obale, otprilike na prostoru gde se danas
nalazi Muzej savremene umetnosti.
Izveštači lista „Vreme“ uskoro odgonetaju odakle i zašto dopiru ovi ratoborni zvuci, 22
godine posle okončanja Prvog svetskog rata.
Tako Jovan Običan piše da je „od pre nekoliko dana bager na sebe preuzeo još jednu
važnu ulogu. Svojim snažnim crpkama sa dna Dunava i Save izbacuje stvari iz ratnog i
predratnog perioda. Ako se bude išlo još u dubinu, Danska grupa će mirne duše moći da
otvori izložbu koja će pokazati šta se sve nalazi na dnu reke“.
- Prvi pronalazak bio je prilično opasan – beleže predratni izveštači. – Pumpa je izbacila
tri velika šrapnela kalibra 77. Ovo je uspomena iz bombardovanja Beograda. Na mestu
gde sada danski bager rije zemljinu utrobu, godine 1914. i 1915. padala je kiša takvih
šrapnela. Čak se dešavalo i da velike granate ostanu čitave u vodi. Samo su one svojom
težinom prokrčile sebi put kroz duboku naslagu mulja i peska, tako da ih danas ni
moćna pumpa ne može uznemiriti.
Prvi utisak koji stiču ondašnji izveštači je da je među posmatračima koji su ugledali
granate zavladao strah. Čaure su se zlokobno presijavale na suncu. Na nekim mestima
već je rđa učinila svoje, ali unutrašnjost projektila ostala je netaknuta.
- Na poziv je izašao na lice mesta ekspert za nađene granate g. Simović – beleži
novinar. – On je u kupačima i radnicima imao zahvalnu publiku, dok je pažljivo
pripremao mere za uništavanje granata. Svi su u nekom strahu očekivali da vide kakvo
će biti dejstvo rasprskavanja.
„Fitilj je upaljen. Svet se sklonio daleko. Silna detonacija zaglušila je celo pristanište.
Veliki crni oblak, pomešan sa peskom, sunuo je uvis. Onda je peščana zavesa počela
polako da pada natrag, ostavljajući u vazduhu još samo težak miris sumpora.“
Ovu atrakciju, kako je zabeležio Jovan Običan, kupači još dugo nisu mogli da zaborave.
BESMRTNA KAFANA
PORED kupališta uvek je bilo mesta za kafanu. A ova, „Kod Užičanina“, bila je sastavni
deo ambijenta, predratnog Beograda.
Najveća kafana uz kupalište koje se nalazilo od Mosta kralja Aleksandra (na njegovom
mestu danas je Brankov most) do Ušća bila je „Nica“, ali uz nju je bilo još ovakvih,
prizemnih ili jednostavnih baraka koje su imale svoje goste.
Prepuno kupalište tokom letnjih dana bilo je dovoljno da prihvati sve koji bi se okupili u
hladu, ali i kafane su imale pune ruke posla…
Novosti Online
Zoran Nikolić
Beogradske priče: Umalo da gradimo novu Veneciju
31. okt 2013. - Ekonomija, Izbor urednika, Vesti - Tagged: Novi Beograd, urbanizam - Bez komentara
Avangardna vizija Novog Beograda nastala posle Drugog svetskog rata.
Arhitekta Stanko Mandić je govorio da ne treba praviti male planove, već one
koji su u stanju da uskomešaju ljudsku krv
Među bezbrojnim hrabrim vizijama beogradskih urbanista valja izdvojiti jednu koja je
rođena posle Drugog svetskog rata, 1954. godine. Kako nas uvodi u priču Slobodan –
Giša Bogunović, član Srpske akademije arhitekture, to je bio predlog razrade
Generalnog urbanističkog plana koji daje arhitekta Stanko Mandić, posebno posvećen
Novom Beogradu.
- To je trenutak kada Novi Beograd ima tek oko 20.000 stanovnika i kada posle
nekoliko godina zastoja dolazi do obnavljanja gradnje i nasipanja terena na levoj obali
Save – počinje za „Novosti“ priču Bogunović.
- Da bi se teren novog grada podigao na kotu 77, trebalo je u tom času nasuti više od
80 miliona kubnih metara materijala.
Taj veliki i skup posao nasipanja močvarnog prostora na kojem se prostire današnji
Novi Beograd, Mandić vidi sasvim drugačije od ondašnjih trendova.
Mandić predlaže izgradnju obalnih pojaseva, dok u jezgru predviđa nasipanje izabranih
površina, odnosno „oaza najintenzivnije gradnje“. To bi bila jedna vrsta urbanih ostrva,
prečnika od 250 do 350 metara, na koti od 74,5 do 77 metara nadmorske visine.
- Arhitekta smelo predlaže formiranje grada na 11 nasutih ostrva – objašnjava
Bogunović. – U međuprostoru nalazilo bi se zelenilo i plovni kanali. Mandić svoju ideju
obrazlaže i rečima kako „ne treba praviti male planove, već one koji su u stanju da
uskomešaju ljudsku krv“.
Ova ideja na neki način je „branila“ tadašnju teritoriju novog dela grada, pa naš
sagovornik i ističe kako je njena veličina u „nepotiranju geofizičkih i geomorfoloških
osobina buduće gradske teritorije“. A u potonjoj izgradnji bilo je upravo tako, jer je cela
oblast nasuta milionima kubika peska. Mandić je pokušao da uvede netaknutu prirodnu
sredinu u veštačku.
Istovremeno, njegov plan je isključivao ogromne troškove kasnijeg nasipanja do
zaravnjene ploče, ali se zbog male gustine stanovanja u njegovom planu, nije mogao
nositi sa planovima industrijske izgradnje koji su na kraju prihvaćeni.
- Tako je ovaj plan Stanka Mandića bio predlog rađanja vrtnog, valovitog grada punog
uvala, brežuljaka i vodenih ogledala, novobeogradski Amsterdam ili Veneciju –
zaključuje Bogunović.
- On je, nažalost, samo na trenutak skrenuo pažnju indolentne beogradske javnosti,
nespremne da odgovori na jedinstvenu umetničku viziju nadahnutu vanrednim
prirodnim mogućnostima Novog Beograda.
Novosti Online
Z. Nikolić
Rimski bunar više neće biti zabranjeni grad
20. sep 2013. - Izbor urednika, Vesti - Tagged: Kalemegdan, urbanizam - Bez komentara
U Gornjem gradu tvrđave nema izvora, pa su Austrijanci verovali da će ukopavanjam
velike konstrukcije naiđi na izdan
Posetioci bi do kraja 2013. ponovo mogli da pohode tajanstveno zdanje
ukopano u stenovito tlo u blizini „Pobednika” pre tri veka. – Postavljena je nova
rasveta, što je preduslov da se posle sedam godina skine katanac sa masivnih
drvenih vrata obloženih gvožđem
Dnevna svetlost koja jedva dopire u Rimski bunar kroz prozorčiće sa metalnim
rešetkama više nije jedino osvetljenje u hodniku od opeke visokog baroknog svoda,
ispod platoa Gornjeg grada Beogradske tvrđave.Postavljena je nova rasveta, preduslov
da se posle sedam godina skine katanac sa masivnih drvenih vrata obloženih gvožđem.
Posetioci bi do kraja 2013.ponovo mogli da pohodetajanstveno zdanjeukopano u
stenovito tlo u blizini „Pobednika” pre gotovo tri veka.
Da bi gosti bili bezbedni, kaže Milan Tlačinac, v.d. direktor JP „Beogradska tvrđava”,
biće postavljena nova ograda iznad okna bunara, rešetke koje pokrivaju otvor,
popravljena ulazna vrata i zamenjene rešetke na prozorima u hodniku.
– Kada sve planirano bude i urađeno, posetioci će u grupama od petnaestak ljudi u
pratnji vodiča moći da uđu i vide objekat, nekoliko puta u toku meseca – objašnjava
Tlačinac. On najavljuje da će deo glavnog hodnika biti pretvoren u izložbeni prostor.
Deo spiralnog stepeništa je osvetljen, ali neizvesno je da li će za posetioce biti dostupno
stubište koje obavija bunarski cilindar. Stepenicama se spušta tridesetak metara do dna
bunara, u polukružni hodnik, odakle drugo stubište vodi na površinu. Ali već posle
desetak metara nailazi se na oštećene, mokre i klizave stepenike. Da je reč o gotovo
pećinskim uslovima, svedoče i stalaktiti koji su se formirali na zidu od opeke, kao i
temperatura vazduha koja opada kako se silazi u dubinu. Čuje se kapanje vode i miriše
na memlu, uprkos prozorima na zidovima cilindra koji služe za provetravanje.
Polukružni hodnik na dnu je poplavljen.
– Spuštanje ovakvim stepenicama uvek je na sopstvenu odgovornost, na šta će i
posetioci biti upozoreni. Nigde u svetu kod starih građevina nema garancija da ćete biti
potpuno bezbedni – ističe Tlačinac.
Dr Marko Popović, arheolog i dugogodišnji istraživač Beogradske tvrđave, smatra da
niko osim stručnjaka ne bi smeo da ima pristup kružnom stepeništu, čak i da je reč o
novom objektu, a ne onom koji je sagrađen pre skoro 300 godina.
– Posetiocima iz bezbednosnih razloga ne treba dozvoliti da silaze spiralnim hodnikom,
zato što su stepenice uske. Bunar se ionako ne može obići zato što je hodnikkoji spaja
stepeništa često poplavljen. Čuvar ne bi mogao da kontroliše taj prostor. Zbog svih tih
rizika bunar je svojevremeno i zatvoren, a nigde u svetu ne biste dobili dozvolu da
vodite znatiželjnike niz stepenice u objektima poput bunara na tvrđavi – naglašava dr
Popović.
Ali bezbednost neće biti dovedena u pitanje, ističe Popović, ukoliko se pristup turistima
ograniči na gornji deo objekta, oko okna Rimskog bunara, koji bi posmatrali kroz
zaštitni poklopac.
Nije rimski bunar, već austrijska cisterna

Rimski bunar gradili su Austrijanci između 1717. i 1731. godine. Pretpostavka je da
projekat napravio Baltazar Nojman, arhitekata nemačkog baroka, kaže dr Marko
Popović.
– Stepeništa se spuštaju na dubinu od oko 30 metara i to je nivo vode koji se kapilarno
akumulira sa Gornjeg grada kroz zidove bunara. On zapravo nije bunar nego cisterna,
prostor u kome se sliva površinska voda – objašnjava Popović.
U Gornjem gradu nema izvora. Austrijanci su verovali da će ukopavanjam velike
konstrukcije naiđi na izdan.
– Spustili su se i niže od dna reke Save, propokali vodonepropusnu stenu na 54. metru,
ali nisu došli do vode – kaže Popović.
Na svim austrijskim planovima Rimski bunar se zvao Veliki bunar. Njega nisu zidali
Rimljani, nego je taj pridev dobio u 19. veku kada je srpska vojska ušla u Beogradsku
tvrđavu.
– Tada se verovalo da su se sve stare građevine rimske – ističe Popović.
Neobično biće na 55 metara dubine

Rimski bunar dubok je oko 55 metara, prečnika je 3,4 metra i obavija ga 212 stepenica.
Vojska Kraljevine Jugoslavije je 1940. godine ispraznila bunar, izmerila ga i očistila.
Poslednji put je u njega zaronjeno, prema dostupnim podacima, 2006. godine. Tada je
nađeno stvorenje koje ranije nije viđeno nigde u Srbiji. Reč je o minijaturnom
amfipodu, vrsti ljuskara dugačkog svega pet milimetara.
Poslastica za Hičkoka
Legende kažu da su se na mestu gde je
sagrađen Rimski bunar nekada nalazile
tamnice. Navodno su u njih Ugri, krajem 15.
veka, kada je Beograd bio njihovo uporište
prema Otomanskoj imperiji, konopcima
spustili tridesetak zaverenika koji su
nameravali da za novac prepuste grad
Turcima. Ostavljeni su bez hrane, dok im se
um nije pomračio. Tada su im čuvari bacili
noževe da se međusobno poubijaju i
prožderu.
Istinitost te priče nikada nije dokazana, ali je
grupa sportskih ronilaca koja je šezdesetih
godina prošlog veka zaronila u bunar tamo
pronašla dva ljudska skeleta. Barem se tako
pričalo…
Jedno telo je sigurno završio u dubinama
Rimskog bunara. Dogodilo se to 1954. godine
– muškarac pomračene svesti bacio je u
vodeni bezdan svoju ljubavnicu. U nastojanju
da dokažu zločin, ronioci su po nalogu policije zagnjurili u bunar, ali leš nisu uspeli da
pronađu. Telo nesrećne žene isplivalo je posle desetak dana.
Scenario za čuveni film Dušana Makajeveva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”
zasnovan je na ovom događaju. Mistika Rimskog bunara inspirisala je i režisera
Miroslava Lekića da prostor na Gornjem gradu tvrđave stavi u fokus svog filma
„Lavirint”.
Svoju ekipu nikada tu nije doveo Alfred Hičkok, mada je 1964. godine, kada je u toku
posete Beogradu obišao bunar, rekao da je takav ambijent za njega prava poslastica.
Osobina Rimskog bunara da podstiče na ispredanje fantastičnih priča zavela je i
nemačku vojsku u toku okupacije Beograda. Tragom glasina da je vojska Kraljevine
Jugoslavije tu zakopala veliko blago, Nemci su u bunar, navodno, spustili gnjurce. Nije
poznato da su išta pronašli, a tvrdilo se i da se dvojica ronilaca nikada nisu vratila na
površinu.
Politika Online
D. Mučibabić
Foto D. Jevremović
Beogradske priče: Olupina umesto kraljice
09. avg 2013. - Izbor urednika, Vesti - Tagged: Brod, urbanizam - Bez komentara
I dalje neumoljivo propada jedan od najlepših srpskih brodova. Brod „Krajina“

trune ispod Gazele, potpuno zaboravljen i zapušten
Ove godine najlepša lađa sa naših reka napuniće 85 godina. To je brod koji se prvobitno
zvao „Dragor“, a potom „Krajina“. Svi koji su plovili njime bili su ponosni na čast koja
im je ukazana, jer je luksuzna jahta prvo bila u vlasništvu porodice Karađorđević, a
potom je služila za potrebe predsednika Tita. U vreme kada ga je spržila vatrena stihija
bio je vlasništvo preduzeća „Mag intertrejd“.
Spaljen u požaru
Brod je danas sumorno prilepljen za desnu savsku obalu, nedaleko od mosta Gazela.
Mnogi ga pamte po filmu „Na lepom, plavom Dunavu“, prilikom čijeg snimanja je, 2007.
godine, žestoko nastradao u požaru.
- Luksuzna dvorska jahta izgrađena je u Regensburgu 1928. godine, a gradnja je
koštala 1,5 miliona zlatnih maraka – kaže mr Gordana Karović, kustos Odseka za rečno
brodarstvo u Muzeju nauke i tehnike i podvodni arheolog. – Tačno u podne, 24. oktobra
1928. godine, „Dragor“ je svečano dočekan u beogradskom pristaništu.
Posle početka Drugog svetskog rata brod „Dragor“ je u Novom Sadu potpao pod
komandu NDH, da bi 1943. bio poklonjen bugarskom kralju Borisu. Posle rata brod se
vraća u Beograd, obavljena je rekonstrukcija, dato mu je novo ime „Krajina“ i korišćen
je za potrebe Josipa Broza.
Ni posle toga istorija ove lađe nije bila jednostavna, jer je pripala tadašnjoj vojsci, da bi
kasnije bila prodata „Zlatari Majdanpek“, koja je htela da na njemu napravi ekskluzivan
prodajni prostor. Kako je i ta ideja pala u vodu, vlasništvo nad „Krajinom“ preuzima
„Mag intertrejd“, ali je brod na samom početku 2007. godine, 3. januara, oštećen u
požaru.
To je istorija najlepšeg rečnog broda kod nas.
Šta mu je sadašnjica?
„Fali nam daska“
Ko želi da pogleda kako izgleda DIMENZIJE
nagoreli ponos našeg rečnog
Kako objašnjava Karovićeva, brod „Dragor“
brodarstva, lađa „Krajina“, mora
uveden je u Flotu Kraljevske mornarice
šetalištem da stigne do desne savske
obale, ispod Gazele, gde je brod ukazom kralja Aleksandra od 23. novembra
ozbiljno nakrivljen. 1928. godine. Imao je površinu od 700
kvadrata, sa tri salona, dva apartmana, 18
Da bismo mogli da se popnemo na
palubu, bila nam je potrebna pomoć od dvokrevetnih kabina… Bio je poznat po
ovdašnjih pecaroša, kojima je olupina duborezima i luksuznim detaljima primerenim
mesto za ribolov. kraljevskoj jahti, na koju su pozivani samo
- Fali vam daska – rekoše na ribolovci posebni gosti.
nasmejano, kada smo im prilazili. –
Treba vam dobra daska – fosna, da prekoračite ovamo, ka palubi.
To, da nam „fali daska“ nismo čuli prvi put, budući da se poduže bavimo ovim poslom,
ali da osetimo čari napuštene lađe, svakako nismo mogli, ukoliko ne kročimo na palubu
nekadašnjeg ponosa domaćih brodara. Preživesmo pentranje, balansiranje i uspešno se
nađosmo na onome što je nekada bila čista raskoš, a sada je ostatak pakla. Sve oko
nas – postolje nekadašnje kraljevske jahte, drveni delovi – ili je propali, ili je nagorela.
Požar je, očigledno, bio nemilosrdan.
Ovaj brod napravljen je kao naš poslednji „točkaš„. Pogon sa dva točka i lopaticama
odavno je prevaziđen, a kako beleže u Rešenju o zaštiti iz Istorijskog muzeja Srbije,
„ovakva vrsta pogona može se naći samo još u literaturi… Brod ima izuzetnu istorijsku
vrednost..“
Što se „vrednosti“ tiče, sada bi se dalo porazgovarati o tome, budući da je umalo
izbegao da bude isečen u staro gvožđe.
Mi smo uspeli da se „ukrcamo“ na njega, kao nekakvi putnici koji ni sami ne znaju kuda
će, a koje je sačekao samo otužan, apokaliptičan prizor.
„VRLI KOMŠIJA“ – SIP

Samo nekoliko stotina metara daleko od „Krajine“ izvrnuo se na bok još jedan moćan
brod – SIP. Nekada je to bio minolovac, a posebno je važan jer mu je korito –
betonsko.
- Mine koje su bile korišćene u prethodnim ratovima pravljene su tako da se, putem
magneta, zalepe za brodsko korito – objašnjava Gordana Karović. – Zato su brodovi bili
pravljeni od betona kako bi se borili protiv ovog oružja. Ovaj brod je izuzetno težak i
morali su da ga pokreću znatno jači motori, ali sada mu više nisu potrebni…
Isto kao i „Krajina“ i SIP je nasukan na peščani sprud, nemoćan da se suprotstavi
sudbini…
Novosti Online
Zoran Nikolić
Foto: V. Danilov
Beogradske priče: Skupština izgrađena na prevari!?
Zoran Nikolić | 24. jul 2013. 11:00 | Komentara: 0
Projekat naručen od Konstantina Jovanovića, njegov nacrt završio u fioci
Jovana Ilkića, a ovaj ga predstavio kao svoj 1907. godine
Kada bi zdanje Doma Narodne Skupštine moglo da progovori, verujemo da

bi, za nepun vek svog postojanja, moglo da nam ispriča kojekakve priče: od
ubistava, prevrata i revolucija, do poseta najvećih moćnika koji su vladali
planetom. Država je nekoliko puta menjala ime tokom proteklih stotinak
godina, ali je Skupštini bilo suđeno da svako od njih „istrpi“ i dostojanstveno
ponese.
Ni samo skupštinsko zdanje nije niklo tako što su sve rabote oko njenog
podizanja bile kristalno čiste. Pre bismo mogli da kažemo da je i prošlost
Doma naroda nalik na istoriju Srbije. Pomalo je mutna, često ne baš
sasvim jasna, a ponajmanje logična.
Svaki poznavalac beogradske istorije jasno će vam reći da je ideja,

odnosno projekat po kojem je podignuta zgrada parlamenta delo poznatog
predratnog arhitekte Jovana Ilkića. Verovatno će biti u pravu, ali na jedan,
tipično „beogradski način“. Po svemu sudeći, Ilkić jeste potpisao planove za
ovo zdanje. Ostaje pitanje da li ga je zaista i osmislio, da li je plan Ilkićeva
originalna ideja.
Ipak, bolje je redom...
Zdanje današnjeg Doma Narodne skupštine izgrađeno je na mestu koje je

bilo daleka periferija Beograda u tursko vreme. Na tom mestu je pre više od
dva veka stajala Batal džamija, koju su gađali još Karađorđevi ustanici
tokom oslobođenja u Prvom srpskom ustanku, a kada su najzad raščišćene
ruševine, doneta je odluka da baš na tom mestu nikne srpska skupština.
Davne 1891. godine ondašnje srpske vlasti odlučile su da naruče projekat
od nekog od naših uglednih arhitekata i izbor je pao na Konstantina
Jovanovića, stručnjaka koji je u to vreme živeo u Beču.
Čovek koji je temeljno proučavao ovaj period je arhitekta konzervator

Aleksandar Ivanović, čije istraživanje nas je i navelo na ovu priču, a on
kaže kako se Konstantin Jovanović ubrzo posle narudžbine ovako
značajnog zadatka vredno latio posla i nedugo zatim iz Beča u Beograd
stižu prvi nacrti i detaljni planovi.
- Po svemu sudeći, Jovanovićevu pošiljku je dobio Jovan Ilkić, i izvesno je
da je stavio u fioku - objašnjava Ivanović.
- Sve je na neko vreme palo u zaborav, da bi, posle duže pauze, 1907.
godine raspisan zvaničan konkurs za izgradnju Doma Narodne skupštine.
Ne budi lenj, tadašnji dvorski arhitekta Jovan Ilkić prikazao je Jovanovićeve
planove kao svoje, i to gotovo u svim detaljima. Preciznije, Ilkićeva
tadašnja titula bila je „šef Arhitektonskog odeljenja srpskog Ministarstva
građevina“.
Zato je naš sagovornik izričit da je postojeće stanje zgrade Narodne

skupštine rezultat prepravljenog projekta Konstantina Jovanovića.
- Poređenje izvornog dokumenta koji se čuva u Muzeju grada Beograda i

stanja na terenu, neporecivo govori tome u prilog - jasan je Ivanović. -
Suština zgrade je njen rani period - period koji dokumentuje izvorni crtež.
Ključni značaj pripada razdoblju s kraja 19. veka, a ne 1936. godini kada je
zdanje građevinski završeno, s tim što jedno drugo ne isključuje, već samo
izmešta u valorizaciji. Reč je o praksi da se ono što je izvedeno na terenu,
po pravilu, uvek više vrednuje od same ideje.
Arhitekta konzervator Aleksandar Ivanović ima veoma čvrst stav kada su

ovakve pojave u pitanju.
- Želja mi je da bude sačuvan realan doprinos Konstantina Jovanovića.

Osvetljavanjem verodostojnih slika u pogledu autorstva i stvarne istorije
gradnje Doma Narodne skupštine, zdanje raste u pogledu vrednovanja, a
vraća se zasluženi dug arhitekti Jovanoviću, njegovim postavljanjem na
mesto koje mu zaista i pripada. Na taj način bi se Beograd dostojno
približio evropskim i svetskim metropolama.
OGRADA
Do posleratnog doba oko zdanja Skupštine stajala je veoma upečatljiva
ograda, ali je ona tada demontirana, pod komunističkom floskulom da
„između naroda i vlasti ne treba da stoje nikakve barijere“.
Posle je bilo poznato da su mnogi ondašnji rukovodioci u Sloveniji i

Hrvatskoj delove ograde koristili da bi opasali sopstvene vikendice. To ni
danas nije tajna, pa je čak na „Vikipediji“ objavljeno da je Ivan Krajačić
Stevo, jedan od tadašnjih „perjanica borbe za prava radničke klase“, svoju
kuću opasao delovima ove skupštinske ograde.
ILKIĆEVA SMRT
Ni Jovan Ilkić nije doživeo konačnu izgradnju Doma naroda, koja se

odužila, već ga je u tome prestigao sudnji čas. Posle njegovog upokojenja,
posao izgradnje skupštine okončali su njegov sin, Pavle Ilkić, takođe
arhitekta, i ondašnji dvorski arhitekta Gojko Todić.
ZLE SLUTNJE
Mnoga predanja vezana su za život i smrt „kralja ujedinitelja“ Aleksandra

Karađorđevića, a jedno od najpoznatijih bilo je ono kada su mu najavili da
će umreti onda kada bude okončana izgradnja Doma naroda.
U nemilosrdnoj beogradskoj varoši uskoro se rasplamsao trač kako je to

suštinski razlog što je izgradnja Skupštine toliko spora. Istini za volju, Dom
naroda građen je gotovo tri decenije.
Na kraju, kralj Aleksandar ubijen je u atentatu u Marselju 1934. godine, a

Dom Narodne skupštine zvanično je otvoren dve godine kasnije, 1936.
UREDIO KRASNOV
Enterijer Doma Narodne skupštine delo je velikog ruskog arhitekte Nikolaja

Krasnova. Ovaj stručnjak bio je deo ogromnog iseljeničkog talasa iz Rusije
posle Oktobarske revolucije. Mnogobrojni Rusi su u Srbiji našli svoj drugi
dom, a Beograd su jedno vreme zvali i „ruskom prestonicom van
domovine“.
Izvor: Novosti
Autor: Roki_09 :
8 DIN LITAR
Koja naucna fantastika!
Autor: inicio :
Kako dobra slika....
Autor: Anea :
Beogradske priče: Skandal zbog spomenika gologlavom knezu
Zoran Nikolić | 05. avgust 2013. 11:04
Zašto je neobičan skandal propratio otkrivanje spomenika knezu Mihailu

1882. godine. Konjanik bez kape bio je krajnje neobičan u ono doba
Spomenik knezu Mihailu rad je Italijana Enrika Pacija
ITALIJAN Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“

vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka, on je bio uvaženi
vajar onog doba, koji je napravio spomenik knezu Mihailu 1882. godine,
koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.
Kada ga je ondašnja varoš beogradska angažovala da napravi spomenik

ubijenom knezu, udešen je i dogovor gde će konjanik i knez biti postavljeni,
kao i na koji način će konjanik dominirati centralnim gradskim trgom, ispred
Narodnog pozorišta.
Ne lezi vraže, kako u Beogradu ništa ne može da prođe glatko, nije moglo
ni ovo...
Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu

republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da
vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je
izbio i jedan nesvakidašnji skandal.
Naime, konjanik je prikazan gologlav, bez kape. U ono doba, svako je

nosio šešir, kapu, cilindar... već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali
izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran
nekulturnim i neumesnim.
Citat
SOVJETSKO GROBLJE
TOKOM žestokih borbi za oslobođenje Beograda oktobra 1944. godine, na
Trgu republike je sahranjena grupa vojnika sovjetske Crvene armije, pa je
do kraja rata centralni gradski trg bio i groblje. Po završetku rata oni su
ekshumirani i prebačeni na Groblje oslobodilaca Beograda.
A italijanski vajar se usudio da našeg kneza prikaže na takav način.
Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri

beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio
samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera
poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju
retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.
Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji
način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu
Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do
te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.
RIMLjANI
KADA je daleke 1882. godine postavljan pijedestal na kojem će stajati

spomenik koji i danas krasi Trg republike, radovi su bili zaustavljeni jer je
beogradska antika imala „još nešto da kaže“.
Tada je raskopano rimsko groblje i pronađeni su ostaci žitelja Singidunuma

koji su sahranjivani vertikalno, u grobnicama koje su asocirale na bunare.
Današnji arheolozi misle da je ovo veoma upečatljivo, jer je Singidunum
nastao oko rimskog utvrđenja - kastruma Četvrte legije Flavija, nastalog još
u prvom veku. A budući da u ovom delu Rimskog carstva nisu često viđani
ovakvi načini sahranjivanja, do tada uobičajeni u Galiji (današnjoj
Francuskoj), pretpostavka je da su i rimski legionari stigli iz tog dela
Evrope.
OKRENUT KA STAROJ SRBIJI
SKULPTURA kneza Mihaila okrenuta je licem ka Staroj Srbiji, odnosno

Prizrenu. Mnogi su, još u doba kada je spomenik postavljan, tvrdili da je
knez okrenut ka Bosni, što su povezivali sa njegovom spoljnom politikom,
ali je izvesno da je okrenut ka južnoj srpskoj pokrajini.
Izvor: Novosti
Beogradske priče: Staro pismo prognano iz Knez

Mihailove
Zoran Nikolić | 11. avgust 2013. 11:46 | Komentara: 0
Na fotografiji sa Salona automobila iz 1938. godine,

održanog u Beogradu, postoji jedna nelogičnost
Na fotografiji sa Salona automobila iz 1938. godine,

održanog u Beogradu, postoji jedna nelogičnost. Kada
upitate posmatrače šta je neobično na ovoj slici, obično
zastanu. Nije neprirodno što je na slici zastava Nemačke sa
kukastim krstom, jer su oni u to vreme uveliko prihvatili
nacizam. Nije nelogično ni to što smo ih pozvali u goste, jer
su bili dobra došli, baš kao i sada, u miroljubivim misijama
poput sajma automobila.
Pa šta je onda neobično? A za to nam Nemci nisu krivi.
To što je iznad njihovog paviljona, tada, pre Drugog

svetskog rata, naziv njihove države ispisan - ćirilicom.
Došli ljudi u goste i kako bi drugačije i mogli da se potpišu,

nego onako kako red nalaže, na pismu domaćina.
Posle Prvog svetskog rata i odlaska Austrougara iz

Beograda, jedan od prvih dokumenata koje je objavila
gradska vlast bilo je „ukidanje svih latiničnih natpisa iz Knez
Mihailove ulice“, budući da su to bili natpisi koji su ostali iz
doba okupatora.
Prošetajte danas „Knezom“. I pronađite neki ćirilični natpis.

Da u međuvremenu nije otpočeo neki rat, a da nama niko
nije ni javio da se zaratilo!?
_________________
Рјешење косметског питања:
Београдске приче: Град прво испловио на

Ташмајдану
ПОНЕДЈЕЉАК, 28 ОКТОБАР 2013 10:05


У прадавна времена простор нашег града налазио се на дну Панонског мора. Централни
део острва које је прво испливало био је на Ташмајдану, да би „плажа“ била на
Калемегдану
Место где се налази наш главни град некада давно прекривало је Панонско море. То је
било током епохе миоцена, пре више од десет милиона година.
У околини простора где се данас простире Београд постојало је само једно велико острво
које је обухватало данашње Авалу и Космај.
- Овде је прво било Панонско море, мореузима повезано са још једним великим морем -
Источним Паратетисом - каже професор Слободан Кнежевић са Рударско-геолошког
факултета. - Затим су се, током веома дугог временског периода постепено издигли
Карпати. Тако је прекинута веза путем мореуза за другим, суседним морем. Истовремено, у
простор Панонског мора уливале су се бројне друге слатке воде, постепено га претварајући
у слаткасто језеро. У науци је познато као језеро Панон.
Тако су најстарији сегменти Панонског мора данас на Ташмајдану и на Калемегданском

рту. Када је дошло до отицања Панонског мора дошло је до постепеног издизања ових
делова данашњег Београда.
ЦИМЕТОВО ДРВО
Посебно интересантан фосил који нам показује наш саговорник је лист циметовог дрвета,
стар око 12 милиона година. Пореклом је са брда Варовница изнад Младеновца. Ову биљку
је неко нестварно давно време „ухапсило“, „заледило“ и оставило као експонат данашњим
студентима професора Кнежевића.
- Прво је образовано острво, односно велики спруд на месту данашњег Ташмајдана -

наставља професор Кнежевић. - Ободи су му били на данашњем Калемегдану. У суштини,
ту је настало седиментирање, односно таложење унутар залива који су настали око
такозваних Авалских острва, како их зове наука.
Тада настају различите врсте стена, у зависности од седиментације. Тако, на пример, на

Калемегдану најстарије откривене стене су седименти морског жала, или прастаре
„плаже“, како бисмо их данас назвали, судећи по њиховом изгледу. Оне су изграђене од
сиво-жутиог песка са многобројним остацима морске фауне, односно животиња које су
битисале на планети у то доба.
- Њих су прекрили кречњаци, настали као талог од црвених алги и спрудоносних
животиња - наставља професор Кнежевић. - На Калемегдану је најстарији жути песак
изнед Митрополитског двора у Доњем граду, односно на падинама на којима се диже данас
познати део трврђаве, изнад турског хамама, односно данашње Астрономске
опсерваторије. Тај геолошки део стар је око 14,5 милиона година. Он се спушта ка
Зоолошком врту, са једне стране, односно, са друге, ка пристаништу, где је уочљив набор
који се јасно види испод споменика „Победник“.
Објашњавајући геолошко порекло најстаријих делова Београда, професор Кнежевић се

осврће на истражне бушотине, које су стручњаци извели у близини Римског бунара, на
заравни у близини „Победника“.
- Првих 10 метара „хода у дубину“ представљају такозвани антропогени нанос, што значи
да су део људских руку и спадају у историју. Отприлике првих пет метара представљају
турске остатке, у којима сигурно има аустријских, византијских и српских, а у других пет
метара ради се о антици. Затим следе природни сегменти. Испод ових десет метара
наилазимо на слој од једног метра прашинастог леса насталог током Леденог доба, дакле,
старијег од 12.000 година. За њима, када се настави у дубину следе седименти горњег
миоцена језера Панон, од сивих лапораца током наредних 20 метара, а испод су спрудни
кречњаци које најчешће називамо и ташмајданским, пошто је управо то врста камена који
срећемо на Ташмајдану.
Стена под заштитом

Управо у тренутку када смо писали о геолошкој прошлости Београда, делови Ташмајдана
стављени су под контролу стручњака, који су били задужени да је сачувају.
Порозна стена која је сада под скелама је нестабилна, састављена од мешавине камена и
земље, са доста глине.
- Овај део Ташмајдана био је под јаким утицајем атмосферских прилика, па је стена знатно
окруњена - објаснио нам је Срећко Стефановић, руководилац радова. Наш садашњи посао
састоји се од учвршћивања већих камених стена, затим прања и чишћења целе ове
површине.
Стефановић је овакве одговорне послове већ радио на најделикатнијим локацијама и
објектима у граду, попут Саборне цркве, Шеих-Мустафиног турбета, Техничког факултета,
Храма Светог Саве...
- Ово је први пут код нас, а вероватно и у свету, да се ради учвршћивање и конзервација
природне стене - наставља Стефановић. - Комплетна обнова и површинско учвршћивање
ради се домаћом технологијом, а атести су показали да је поузданија од свих познатих у
свету.
Шкољке
Током разговора за „Новости“ професор Кнежевић понео је и неке експонате, да нам
приближи геолошку старост нашег града. Тако је понео две шкољке, једну пронађену на
Ташмајдану, стару 14 милиона година, и једну пола милиона година старију, пронађену на
Калемегдану.
- Уосталом, и камен од којег је Мештровић направио „Победника“ је лапоровити кречњак -

каже професор Кнежевић. - Овај камен се лако теше и од њега се добро гради.
Панонско море, које је за собом оставило ову врсту камена, захватало је северну Србију,
простирало се око острва око Авале, а фосилне остатке налазимо и на Кошутњаку и
Дедињу. Простирало се до Космаја и мореузима стизало скроз до Крушевца.
Ташмајдански камен
Камен који је код нас познат као ташмајдански потиче из миоцена - бадена. То је време пре
око 13,5 до 15 милиона година.
- Ова врста камена позната је и као лајтовачки кречњак, по истом типу који је вађен на
падинама планине Лајта у Бечком басену. То говори о месту и величини простора на којем
се некада пружало Панонско море. Тај камен настао је у истим уловима у околини Беча и
Београда.
Ова врста потоњег грађевинског материјала била је изузетно битна за историју и једног и
другог града, јер је Београд по њему добио име. Како објашњава професор Кнежевић, када
наши словенски преци стижу овде, виде византијске куле од белог камена и зато га
прозивају „Белим градом“.
- Много грађевина направљено је из каменолома на Ташмајдану. Већина данашње
Београдске тврђаве изграђена је од њега, као и друге, старе грађевине. Слично је и у Бечу.
Од истог камена направљен је Стари дворац, Природњачки музеј и многе друге...
Зоран Николић (Новости); Фото: П. Милошевић, В. Данилов

Avantura: Speleolozi kluba ASAK u poseti kosmajskim rudnicima. U ovoj šumadijskoj planini postoje napuštena okna iz doba starog Rima
Foto: D. Milovanović
SRODNE VESTI



Beograd ima dve planine. Ma koliko da svi govore o Avali kao o beogradskom zaštitnom znaku, Kosmaj predstavlja pravo blago zaboravljene Srbije.
Ovde su još Rimljani imali svoje rudnike, da bi se kasnije tu ozbiljnije bavili rudarenjem i strani koncesionari s kraja 19. i u 20. veku. Vremenom su rudne žile ispošćene,
tako da su sada ostali samo mračni, podzemni hodnici koji vode ka dubokom, podzemnom srcu Kosmaja.
U blizini mesta Babe, poznavalac ove oblasti Nenad Belinčević pokazuje nam zaboravljena rudarska okna koja su nekada vodila u svet pod zemljom. Ova oblast imala je
vrlo buran život još u doba starog Rima, pa se i samo mesto zove po ondašnjem rimskom prokuratoru Babenijusu.
Ulazi u stare rudnike često su zaklonjeni krošnjama drveća i žbunjem, tako da slučajni posmatrač nikada ne bi mogao ni da nasluti šta se sve krije na padinama Kosmaja.
Vodiči u ovoj avanturi su nam eksperti Alpinističko-speleološkog kluba ASAK dr Dejan Jeremić i Vuk Morgenštern. Obazrivo pripremaju opremu da bi se spustili u rudnike
u koje niko decenijama nije kročio.
Ulazimo u duge, podzemne koridore i Jeremić nam smerno pokazuje na vremešne podgrade koje odavno nisu u stanju da drže teret opasnih svodova. Morgenštern
pažljivo prilazi jednom od njih i poziva sve da napustimo tunel.
- Ovo su definitivno krajnje nesigurna mesta - objašnjava za „Novosti“ dr Jeremić.

- Za istraživača je ovde obazrivost apsolutno primarna. Zato ne bih savetovao nikome ko je sklon avanturi da pokuša bilo kakvo tumaranje ovim prostorom. Pogotovo u
proleće, posle topljenja snega, kada je svaki dodir svodova iznad tunela vrlo riskantan. Savet je da pre eventualnog saniranja prostora niko i ne ulazi u ove napuštene
rudnike.
Istina je da istraživače stara okna naprosto mame u avanturu. Ovog puta su dr Jeremić i njegov tim krajnje obazrivo ušli u „dušu“ Kosmaja i osvetlili svojim rudarskim
lampama raskoš podzemnog sveta ispod planine.
Dok su obazrivo merili koordinate koje su zadirale u planinu, reporteri „Novosti“ pažljivo su kročili za njima.
Mnogo je vremena prošlo od kada su stari kopači rovarili ovde. Ovo mesto odavno više nije bezbedno. Ali je beskrajno interesantno. Jednom, možda, neko... opet bude
osigurao prostor ispod ove planine, a posetioci će moći da prošetaju duž kilometarskih hodnika skrivenih ispod Kosmaja.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Drveće koje pamti ustanike

Najznačajnija stabla u glavnom gradu stara i po dva veka. Knez rekao baštovanu da jednu sadnicu stavi u napuštenu krečanu, a odatle se neočekivano izvio
gigantski platan
Najznačajnija stabla u glavnom gradu stara i po dva veka
SRODNE VESTI


 Beograđanin svetski ekspert za umetničku obradu mermera

NaŠ grad ima mnoge znamenitosti, utvrđenja, spomenike i sećanja, ali samo jedna vrsta živih stvorova bila je svedok burnih beogradskih događaja tokom protekla dva
veka. To su stabla hrastova i platana, sađena baš ispred važnih zdanja u kojima su se odigravali bitni istorijski događaji.
Na području Beograda trenutno se nalaze 33 zaštićena stabla, a o njima se brine JKP „Zelenilo Beograd“. Naša sagovornica je inženjer Jasna Trifunović, ekspert ovog
javnog preduzeća.
- Svakako je najimpozantnije stablo javorolisnog platana kod Miloševog konaka - počinje priču za „Novosti“ Trifunović
- Po lepoti i dimenzijama jedno je od najlepših i najvećih u Evropi i predstavlja najznačajniju živu istorijsku i hortikulturalnu baštinu glavnog grada.
Hroničari su zabeležili da je pred kraj vladavine kneza Miloša kupljeno 350 sadnica drveća u Beču. Ovo stablo je, prema predanju, postiglo neverovatne dimenzije jer je
bilo posađeno u bivšoj krečani.
- Platan kod Miloševog konaka svojom grandioznošću, visinom od 34 metra i rasponom krune od 50 metara nadmašio je sva ostala stabla u Topčiderskom parku - kaže
Trifunović.
- Posle Drugog svetskog rata, 1949. godine ovo drvo prvi put je zvanično stavljeno pod zaštitu.
Najstarije zaštićeno stablo u Beogradu je hrast lužnjak na Cvetnom trgu, star oko 200 godina.
- On je ostao od nekadašnje hrastovo-jasenove šume koja se prostirala od Cvetnog trga do Manježa - dodaje naša sagovornica.
- Stablo je visoko 26 metara, a debljina mu je četiri metra. Uz njega, istakla bih prelepo stablo platana u bašti restorana „Trandafilović“. Procena je da je ovo drvo staro
oko 150 godina, visoko je 25 metara, a obim debla mu je oko 3,5 metra.
U dvorištu kuće kralja Petra Karađorđevića ističu se stabla ginka i magnolije. Oba stabla su impresivna, a stablo ginka se ističe i po tome što je jedno od najlepših u
Beogradu. Visoko je 24, a obima 2,5 metra i jedno je od najlepših primeraka svoje vrste. U istom dvorištu magnolija je visoka 10, a ima obim od 1,2 metra. Njeni prelepi
cvetovi veoma utiču na lepotu okolnog ambijenta.
- Najveća i najlepša evropska bukva u Beogradu nalazi se na Dedinju, u dvorištu vrtića „Grofica Olga“ - nastavlja Trifunović.
- To je danas legat nekadašnje ruske grofice i deo je zaštićene kulturno-prostorne celine Senjaka, Topčidersko brdo i Dedinje. Drvo koje je visoko 26 metara i ima obim
debla 2,7 metara tokom vegetacije dobija crveno lišće pa svojim izgledom privlači pažnju.
Stabla koja krase Beograd svojevrsni su spomenici i zaštitnici grada. Čuvaju ga od zagađenja, brinu o čistoći vazduha, a svojom gorostasnom pojavom sećaju na one koji
su davno pre nas živeli i ovom gradu.
KREČANA
Verovanje da je ogromni platan ispred Miloševog konaka dostigao neslućene dimenzije jer je zasađen na neobičnom mestu ušlo je u legendu. Kako objašnjava Jasna
Trifunović, u toj priči možemo se samo osloniti na predanje.
- Priča govori da je vrtlar posadio sva stabla u parku, kako je bio dogovoreno. Kako mu je preostalo samo jedno stablo, upitao je kneza Miloša šta da radi s njima, ovaj mu
je, navodno, odgovorio da ga stavi u krečanu koja je preostala od gradnje konaka. Vrtlar ga je poslušao, a platan je dostigao ogromne dimenzije tako da su već 1881.
godine postavljeni prvi podupirači za primarne grane koje su zbog svoje težine bile sklone prelomima.
TISE KOD SABORNE CRKVE
U porti Saborne crkve, kao dela kulturnog prostora od izuzetnog značaja, nalaze se dva stabla tise stara po 110 godina. Interesantno, jedno se smatra „muškim“, a drugo
„ženskim“ primerkom.
U narodu postoji verovanje da tisovo drvo ima čudotvornu moć. Ono, navodno, čuva od zla onoga ko ga nosi. Zato je tisovina često stavljana u dečje kolevke ili zašivana
u odeću.
VESTI IZ RUBRIKE

U vreme neposredno posle smrti jugoslovenskog lidera svuda po Jugoslaviji počeli su da niču parkovi sa 88 stabala za druga Tita. U Beogradu su već i
zaboravljena mesta gde ih je sve bilo

SRODNE VESTI


 Beograđanin svetski ekspert za umetničku obradu mermera

Kada se upokojio Josip Broz Tito, 1980. godine, u 88. godini, Beograd i ondašnja Jugoslavija bili su zavijeni u crno.
Na Titovoj sahrani okupilo se najviše visokih državnih predstavnika u dotadašnjoj istoriji čovečanstva, a grad je bio u isto vreme i tužan i ponosan, kako su govorili
ondašnji medijski izveštači.
Trend odavanja pošte tadašnjem maršalu Jugoslavije i „najvećem sinu svih naroda i narodnosti“ manifestovao se na različite načine, koji su do danas uglavnom
zaboravljeni i na njih se setimo samo 4. maja, kada se obeležava godišnjica smrti nekadašeg lidera. Međutim, postoje još neka mesta koja su i sada, na neobičan način,
spomen na druga Tita.
U vreme neposredno posle smrti jugoslovenskog lidera svuda po Jugoslaviji počeli su da niču parkovi sa 88 stabala za druga Tita. U Beogradu su već i zaboravljena
mesta gde ih je sve bilo, jer su mnogi takvi parkovi bili lične inicijative mesnih zajednica, škola... Paralelno sa parkovima nicali su i ružičnjaci, sa isto toliko ruža...
Danas ostaje sećanje da je takav park nastao ispred Hale „Pionir“, kao i u novobeogradskom Bloku 19A. To su sada veliki parkovi sa drvećem koje je, posle 33 godine,
dostiglo svoju punu visinu. Doduše, mlađi Beograđani nemaju nikavu ideju o tome ko je i zašto sadio ove drvorede.
Najupečatljiviji drvored posvećen doživotnom predsedniku SFRJ je onaj koji se nalazi između Vojnomedicinske akademije i Akademije bezbednosti. Kada se gleda iz
vazduha, na tom mestu se jasno vidi ispisana reč Tito, krupnim, ćiriličnim slovima, obrazovanim od trodecenijskih stabala.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Predratni ronioci na dnu Save

Predratni istraživači na Novom Beogradu tražili su ostatke prošlosti u rečnom koritu. Kako su teški ronioci, krajem tridesetih, izvlačili delove starih građevina
sa dna Save
Ronioci snimljeni krajem tridesetih godina ispod tadašnjeg Mosta kralja Aleksandra
SRODNE VESTI


 Neobični Beograđani: Mustafa Avci, ekspert za slatkiše

Kada bi se Sava samo na tren povukla iz svog korita, i pustila nas da zagledamo šta li je sve skriveno na njenom dnu, verovatno bismo se „ušunjali“ u samo srce
beogradske prošlosti.
Valjda su upravo to tražili ronioci snimljeni krajem tridesetih godina ispod tadašnjeg Mosta kralja Aleksandra, na levoj obali Save.
Na fotografijama su takozvani teški ronioci, ljudi koji su trpeli veliki pritisak i koji su u specijalnim skafanderima bili opremljeni veoma teškom opremom kako bi mogli da se
zadrže na rečnom ili morskom dnu.
Jedan od ljudi koji su zamislili izgradnju i nasipanje Novog Beograda još pre rata bio je Branivoj Nešić, a mi smo našli njegovog sina Jovana, koji nam je prokomentarisao
ove fotografije.
- Pre nekoliko decenija upoznao sam jednog od gnjuraca koji su radili za mog oca - kaže Jovan Nešić.
- To je bio jedan vrstan ronilac iz Larina, mesta pored Šibenika u Hrvatskoj. Zvao se Šime Gović, a posle beogradskih istraživanja se odselio u Australiju da tamo ubire
blago iz toplih i prozirnih voda.
Na ovom mestu je krenulo nasipanje Novog Beograda, pa su velike pumpe izbacivale značajne količine predmeta koji su na dnu završili neznano kada.
Na jednoj gredi su ondašnji beležnici ostavili natpis kako je to, navodno, deo Rimskog mosta.
Nesreća je u tome što današnji naučnici nemaju potvrdu da su Rimljani u Singidunumu napravili ovakav most, mada je to bilo izvesno. Najzad, na mestu u okruženju
današnjeg Brankovog mosta bilo je nekoliko austrijskih i turskih pontonskih mostova, pa je verovatno da bi ova greda mogla da pripada i nekom od njih. Ali to je danas
nemoguće proveriti.
Ostalo je samo sećanje na predratne, teške ronioce, istraživače dna Save od pre 80 godina.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Terazije bile bara, a Zeleni venac – groblje

Z. NIKOLIĆ | 31. oktobar 2013. 10:11 | Komentara: 14
Kako su nastajali najprometniji delovi Beograda, a kako oni izgledaju u objektivu posle više od veka. Danas najpoznatiji trgovi grada pre samo dva veka bili
pustopoljine, a od pre sto godina dobijaju obrise velegrada
SRODNE VESTI


 Ko je Beogradu „ukrao“ treću reku

Danas je teško zamisliti kasabu, poput one koja je nekada postojala na mestu sadašnjeg velegrada. Pogotovo što su današnji delovi Beograda, poput Terazija ili Zelenog
venca, bili periferija, ma koliko to danas čitaocu čudno izgledalo.
Još u Miloševo vreme postojao je Šanac koji smo nasledili od Turaka. To je bio kanal pun ustajale vode koji je opasavao grad, a bio je ograđen palisadama, vrstom
drvene ograde čiji šiljci su pretili nepoznatom gostu da dopre unutar grada.
Sama varoš počinjala je kod Stambol-kapije, dakle na mestu koje se nalazilo ispred današnjeg Narodnog pozorišta. To je bio ondašnji kraj varoši, odakle se nadovezivao
Smederevski drum, koji se dalje prostirao današnjim Bulevarom kralja Aleksandra.
„Predvarošice“
Kako beleži dr Dušan Popović, „tek iza Šanca nalazila su se predgrađa, ili „predvarošice“. To su, u prvo vreme, bile Terazije, Savinac ili Vračar i Palilula.
Terazije su dobile ime po delu turskog vodovoda koji se nekada nalazio na ovom mestu, i po turskoj reči za vagu, u ovom slučaju „vododelnicu“ - i sada nosi ime. U prvo
vreme, kada su turske vlasti u prvi sumrak zatvarale Stambol-kapiju, oni koji bi krenuli na Terazije, da natoče vodu, bili bi u grdnoj nevolji ukoliko zakasne. Jer, ako bi u
prvi sumrak Turci zatvorili kapiju, zadocneli Beograđani ostajali bi prepušteni psima lutalicama i noćnoj nemilosti.
Knez Miloš je hteo da širi varoš van Šanca, kako bi naselio Srbe u okolinu grada kojim je konačno zavladao.
Posebno interesantne su hronike dr Popovića koji kaže kako je „Miloš imao motivaciju da mu se varoš ne zapali, pa je naredio da svi kovači budu iseljeni iz grada i da ih
nasele na Terazije“.
Razlog je bio u tome što su kovači svojim mehovima rasipali varnice nad gradom, pa su često izbijali požari, pogotovo jer su kuće bile nesolidno sazdane, od nesolidne,
drvene građe.
- Tako su kovači dobili besplatno placeve na Terazijama - beleži dr Popović. - Ipak, to je bila toliko daleka periferija grada, da su se ovi vatreno bunili, a Miloš je, sklon
svojim „merama“, mnoge kovače i zatvarao ili im određivao batine, zato što nisu pristajali na taj korak.
Kada su kovači, na kraju, prihvatili Terazije kao svoje odredište, pošto im je knez „pomogao“ da se odluče bičem i apsom, varoš je počela da se širi tako što su, već 1832.
godine, kolari molili da se „i njima dadu, izvan varoši, na Terazijama, placevi, kao što su dani i kovačima“.
Prvo mesto za pokojnike

Najstarije srpsko groblje nalazilo se u kraju od Varoš kapije prema Zelenom vencu, sa obe strane Gospodske ulice, koja je posle ponela ime Brankova. Ovo groblje je
1835. godine preneto na Tašmajdan, gde je iste godine nastala prva, mala Crkva Svetog Marka.
Sa izvora koji su se nalazili ispod hotela „Moskva“, nekada se voda slivala ka Zelenom vencu, Prizrenskom ulicom, i kako beleže hroničari, stvarala „poveću baru“ tako da
se za prelaz preko nje upotrebljavao čamac.
Nekad, kako je beležio dr Popović, na „Zelenom vencu nalazila se dvokatna kuća, a u njoj manja gostionica, na kojoj se nalazio od lima izrađen venac, ofarban zelenom
bojom, pa je po ovoj firmi prozvan i ovaj kraj - Zeleni venac“.
Nekako slično pisao je i Vojin Puljević, govoreći kako je, „na mestu gde je nekada bilo groblje, na Zelenom vencu, ostala samo stara grobljanska kafana, koja je i dobila
ime po vencima, kojima su kićeni grobovi“.
Mnogo decenija kasnije, ovo mesto postalo je saobraćajno čvorište našeg grada. Stare beleške govore da je i nekada bilo suđeno da oni koji dolaze u Beograd, ili izlaze
iz njega, imaju neizbežni kontakt sa Zelenim vencem. Tako su, u Miloševo vreme, korišćena uglavnom volujska kola, jer je „sredstava za prevoz bilo sasvim malo“. Na
ovakvim kolima su se prevozile, od svog konaka do Manojlove bašte kneginja Ljubica, i Tomanija, žena Jevrema Obrenovića“. U blizini je bila i Germanova bašta, na
samom kraju današnje Brankove ulice, gde su njih dve umele da svrate na pivo.
POZORIŠTE NA ZELENOM VENCU

Odbor za izgradnju pozorišta na Zelenom vencu formiran je 1851. godine, i tada je počelo sakupljanje novca za ovo zdanje. Prema beleškama tadašnjih istoričara, bila su
aktuelna dva projekta, jedan Italijana Kasana, a drugi Čeha Jana Nevole.
- Odbor je usvojio Kasanov plan - beleži dr Popović. - Međutim, teren je bio vrlo podvodan. Doneta je odluka da se temelji postave na šipovima, ali i posle zabadanja
2.000 hrastovih šipova pojavljivala se voda. Tako su 1853. godine radovi obustavljeni, jer više nije bilo novčanih sredstava, a i ceo posao se ispostavio kao opasan, jer su
se na ozidanim delovima pokazale pukotine.
„ROSIJA“ I „MOSKVA“
Današnji hotel „Moskva“ nosio je prvobitno ime Palata „Rosija“ i to je bila zgrada istoimenog osiguravajućeg društva iz ruskog glavnog grada. Izgradnja ovog zdanja
započeta je 1905. godine, a okončana 1906, kada je ovo bila najveća privatna zgrada u ondašnjoj Srbiji.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Put domaće boemije krenuo iz laguma

Boemi su se prvo skupljali u vinarijama u Karađorđevoj ulici, pa su se polako selili ka „Dardanelima“ i „slivali“ ka Skadarliji
Beogradska boemija u stvari je rođena u Karađorđevoj ulici i vinskim lagumima

SRODNE VESTI



JEDNA od najčudnijih kafana u Beogradu je vinarija koja se zakrilila Brankovim mostom i koja čuva tradiciju staru nekoliko vekova, na mestu gde je nekada bilo srce ovog
grada.
Savremene generacije zaboravljaju da je beogradska trgovačka žila kucavica bila u Karađorđevoj ulici, a još manje pamte kako je roba koja je stizala u naš glavni grad
skladištena u lagume koji se prostiru od današnjeg Brankovog mosta ka Kalemegdanu. Lagumi su veštačke pećine koje su služile za čuvanje vina, žitarica, suvog voća i
svega onog čime su naši stari trgovali pre nekoliko vekova, kada nisu postojali frižideri i hladnjače. Ovi podrumi bili su idealna mesta u kojima je temperatura bila stabilna,
pa je roba bila na sigurnom.
Sa druge strane, ovde su bili i vinski podrumi. Još austrijske vlasti 1726. godine beleže kako su u lagumima ispod Saborne crkve bili mitropolitski podrumi u kojima je
čuvano vino.
Tako bismo mogli da kažemo kako je beogradska boemija, na koju smo toliko ponosni, u stvari rođena u Karađorđevoj ulici i vinskim lagumima koji su tamo već nekoliko
stotina godina. Predanja govore da je i Đura Jakšić tu pored ogromne buradi nekada umeo da iskapi svoje bokale.
BRAČNE MUKENAJINTERESANTNIJI i najtužniji gost Iliću je bio jedan stariji čovek koji bi već oko podneva banuo u kafanu sasvim sam i gutao čašu za čašom neobično brzim
ritmom. - Vidim da čoveka nešto muči, ima više od 70 godina, sednem malo sa njim da popričam - seća se naš domaćin. - Posle dosta vina, otvorio mi je dušu. Muči ga tašta, ubi ga,
kaže. A nesrećnik se oženio sa 20 godina, i to traje više od pola veka. Pa ti računaj, brale...
Vaskolika beogradska trgovina obavljana je brodovima koji su pristajali u naš grad baš na mestu gde je sada pristanište za turističke brodove. U vreme kneza Miloša, u
doba pre oko dva veka, železnica nije postojala, drumovi su bili nesigurni zbog hajdučije, i transport robe brodom bio je najjeftiniji i najsigurniji.
Ukratko, to je priča o lagumima u Karađorđevoj ulici, a taman kad pomislite da stare boemije više nema, u jednom od njih pronalazimo dve pojave za kojima dobar
novinar odvajkada traga: odličnu, starinsku kafanu i sjajnog konobara!
Goran Ilić nas dočekuje raširenih ruku, govori da voli boeme jer živi od njih. Ugostiteljstvom je počeo da se bavi u Beškoj, u kafani „Zamak“ pored Dunava, ali mu je bila
suđena ova, savska padina, u Karađorđevoj ulici.
- Mnogo sam ovde naučio, a najviše volim Nušićeve beleške - govori Ilić. - Sve je isto kao pre sto godina, jer je on govorio „da su boemi vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su
pretpostavljali društvo svakoj drugoj dužnosti u životu. Bili su to ljudi ’poneseni pa pušteni’, ljudi koji su dogurali do pola puta, pa ih je mrzelo dalje da se more“.
Ilić vodi kafanu koja se nalazi u lagumima i veruje da njome još lutaju duhovi onih koji su je pre nekoliko vekova iskopali. Unutar njegove Vinarije, koja je, u stvari,
veštačka pećina, zidovi su isti kao što su bili u ono doba, gosti su nasmejani i „poneseni“, kako reče Nušić. Svet se okreće isto kao što je to nekada činio.
Ispred laguma u kojem je smeštena Vinarija, stoje dva gorda, ali oronula stuba. To su bili delovi dizalice kojom je roba nekada davno podizana do Kosančićevog venca,
odakle su je zaprege odvozile dalje, na beogradske pijace.
- Karađorđeva je nekada bila srce ovog grada, a videćete, biće to ona ponovo - siguran je Goran Ilić.
ARHIVA U KONTEJNERU
PORED kontejnera u ovoj ulici Ilić je nedavno našao uredno uvezane brojeve starih novina iz 1945. godine.
- Nekome nisu više bile potrebne, a ja sam ih, dabome, sačuvao. Sada ih moji gosti veoma vole, i često prelistaju. Upotpunjuju im vremeplov u koji ulaze, kada kroče u
Vinariju.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Bunar ispod „Novosti“?

Zgrada „Novosti“ na Trgu Nikole Pašića, takođe krije tajne o kojima ni novinari koji rade u ovom zdanju - ništa nisu slutili
Naš reporter u bunaru koji se „krio“ na Trgu Nikole Pašića

SRODNE VESTI



SVAKI „pravi“ novinar će, jureći za svojim pričama, prvo krenuti na put daleko od svoje kuće. Uvek su „daljine“ bile prava inspiracija, stalno se negde drugo dešavalo
nešto bitno, a ponajmanje je to bilo u svom domu.
Kada smo „izvrnuli“ ovu tezu „naopako“, došli smo do toga da se u samoj zgradi „Novosti“, svim Beograđanima dobro poznatoj, na Trgu Nikole Pašića, takođe kriju neke
tajne o kojima ni novinari koji rade u ovom zdanju - ništa nisu slutili.
Odmah na početku, da smanjimo neizvesnost. Ispod zgrade o kojoj vam govorimo otkrili smo bunar. Pravi, ozidan, dubok i mračan bunar. Desetak metara dubok, vodi do
„prave“, hladne, čiste beogradske vode.
Nije tajna da je ovo grad na podzemnim vodama, da ispod hotela „Moskva“ stalno rade pumpe koje izbacuju takvu vodu, da je deo za publiku u Pozorištu na Terazijama
svojevremeno bio potpuno poplavljen, kao i da su mnogi građevinari imali problem sa vodama koje su im pravile glavobolju u okolini Terazija. Sa druge strane, nekada su
stanovnici glavnog grada imali izuzetno poštovanje prema vodi, bunari su bili od životne važnosti za svakog, pa su imali veoma domaćinski stav i prema bunarima.
Sama zgrada nekada je nosila „Borbino“ ime, a pre Drugog svetskog rata pripadala je listu „Vreme“. Danas prolaznici iz Kosovske ulice ne znaju da štamparija ima još
jedan, podzemni nivo. Upravo na dnu tog dela, nekoliko metara ispod pločnika prestonice postoji poklopac preko jednog uskog prolaza naniže, a kada ga radoznali
posmatrač pomeri, pred njim se ukaže duboki bunar.
IZVORI I LIFTOVIJaki izvori u okolini Terazijskog platoa namučili su neimare koji su pravili zgradu „Borbe“, odnosno „Novosti“ u vreme kada su uvodili liftove na ulazu iz Kosovske
ulice. Kako kaže Stošić, tuneli za tri lifta, silazili su duboko ispod prizemnog dela zgrade, gde su građevinci naleteli opet na jake izvore i morali su da ulože ogroman napor kako bi se
izborili sa tim podzemnim vodama, i omogućili instaliranje tri lifta.
Mi smo ipak pronašli Petra Stošića, dugogodišnjeg šefa u sektoru „Energetike“ i saznali neobičnu priču.
- Bunar je napravljen 1936. godine, jer je tada ovde bio list „Vreme“, a mašine su bile takve da im je bila neophodna sveža voda za hlađenje - kaže Stošić. - Trebalo je
rashlađivati mašinu u takozvanoj starotipiji, jer su tada postojale olovne ploče, a taj deo štamparije nalazio se tačno iznad bunara. Stariji kažu da je takav isti bunar
postojao i u hotelu „Moskva“ zbog njihovih potreba za vodom i hlađenjem.
Kada je tehnologija uznapredovala i prevazišla mašine koje su tražile hlađenje vodom koja bi dolazila direktno iz bunara, građevinari su odlučili da ga ipak sačuvaju kada
su pravili odaje u kojima se danas nalaze savremene štamparske mašine. Ostavili su ga da tako tajanstveno „čuči“, duboko ispod višespratnice. I to tako da večito
radoznali novinari nemaju pojma šta im se krije ispod zgrade.
Možda je ovo priča više o njima nego o bunaru. Poziv na sećanje na sebe same, na prostor koji nisu upoznali, iako u njemu provode radni vek.
Skriveni bunar ispod zgrade ipak poznaju majstori koji svakodnevno rade u Štampariji „Borba“. Oni kažu da u ovo, letnje vreme, bunar ipak ima jednu vrlo bitnu ulogu.
Iako danas svi imaju zamrzivače i frižidere, kažu da je hladno pivo ubedljivo „najslađe“ ukoliko su ga ohladili upravo u - bunarskoj vodi.
VESTI IZ RUBRIKE
Beogradske priče: Kako je stari kafedžija ljubio Novi Beograd

Vremeplov - Sećanje na gradilište na levoj obali Save: Inženjer Jovan Ristić fotografisao je poslednje dane svog dede Ilije Aleksića i zajedno sa njim i
izrastanje Novog Beograda



PrevNext
31. avgust 2013.
Jovan Ristić je ove snimke napravio od 1982. do 1984. godine.

SRODNE VESTI



Dok je nicao Novi Beograd, mnogi nisu ni slutili da će od gigantske spavaonice ovaj deo grada prerasti u pravi, moderan „siti“, a da će danas žitelji starog dela Beograda
hrliti ka novosagrađenom delu na posao.
Dok je rastao moderan grad, građevinski inženjer Jovan Ristić uvek je imao fotoaparat u rukama. Njegova strast za fotografijom danas nam je više nego dragocena.
Družeći se sa ovim sjajnim stručnjakom, dobili smo privilegiju da podelimo neke od njegovih snimaka iz doba dok je Novi Beograd bio „u pelenama“.
Najdraže fotografije su nam ove, kada je svojim fotoaparatom „pripovedao“ o poslednjim danima svoga dede, čika Ilije Aleksića, čuvenog kafedžije sa Železničke stanice
u Preševu, koji je duboku starost proveo u tek podignutim građevinama nastajućeg grada.
Uvek elegantan i oslonjen na kišobran, čika Ilija je ovekovečen na ovim snimcima kako mudrački zamišljen provodi dane zlatnog životnog doba pored Save, na onom
mestu gde su sada nanizani novobeogradski splavovi.
Kada je dobri kafedžija napustio ovaj svet, njegov unuk Jovan Ristić posvetio mu je ove dragocene kadrove, a mi smo imali privilegiju da ih objavimo. Snimljeni su u trenu
kada se čika Ilija spremao da napustio ovaj svet, a Ristić je zatim, u znak spomena, fotografisao i „usamljeni“ kišobran, zaboden u novobeogradski pesak.
Ristić je ove snimke napravio od 1982. do 1984. godine.
еоградске приче: Лустер цркве Ружице од муниције

(Вечерње новости)
Црква Ружица на Калемегдану по многима је једна од најчуднијих богомоља на свету. Аутор велике монографије „Благо Србије“ Тамара Огњевић
нашла је податак да је ова црква међу десет најнеобичнијих на планети. Поред осталог, због тога што је њен полијелеј сачињеног од делова
оружја.
Прошлост храма је специфична, баш као што је несвакидашња и историја града у којој је ово здање никло. У прво време као аустријска барутана, да
би касније Црква Ружица постала војничка црква.
Експерти ЈП „Београдска тврђава“ дали су нам податке о овој цркви, а свештеници су нам допричали необичности везане за њу. Овај храм
направљено је 1867, и то тако што је преправљена један аустријски барутни магацин с почетка 18. века. Тада је подигнут звоник и дограђена је
олтарска апсида.
Храм је тешко пострадао током Првог светског рата, а његов данашњи изглед је из 1925. године, када је обновљен.
Ова црква је војно светилиште, а испред уласка у њу налазе се две статуе, ливене од топовских чаура, које представљају српског средњовековног
војника, као и оног с почетка 20. века. Ту почиње тешка, београдска прича, у којој се сећамо војника који су бранили Београд у Првом светском рату.
Многи су се последњи пут пред битку причестили у овој цркви. Затим су сишли у ровове поред Саве и Дунава, одакле су се тукли са надолазећим
Аустроугарима, да би многи од њих, данас, почивали у споменик костурници у Јакшићевој кули, удаљени од цркве Ружице тек неколико десетина
метара. На симболичан начин, браниоци нашег града су ту имали последњи „троугао“ кретања – од цркве, до ровова и недалеко одатле – до
последњег коначишта.
Ускоро долази време да се обележи један век од почетка Првог светског
рата, а код нас је сто година већ довољно да бисмо заборавили више него што памтимо.
Унутар цркве налази се полијелеј сачињен од пиштољских и пушчаних метака из тог Великог рата, као и од српских официрских сабљи из тог
времена. По много чему ово је јединствен црквени лустер, који су сачинили ондашњи стручњаци Војног завода из Крагујевца, али данас постоје и
они који га тумаче погрешно. За право мишљење питали смо оца Душка Јовичића, једног од старешина цркве Ружице.
- Полијелеј означава „светла са пуно уља“, а то нас враћа на симболику кандила – објашњава отац Душко. – Кандило палимо ради свог молитвеног и
духовног узношаја. Та светлост и молитвене сузе које стално капљу на оружје потребни су да светле са поруком да више никад не буде таквог
безумља какав је био Први светски рат.
Отац Душко је врло разочаран начином на који је, недавно, један туристички водич провео групу туриста кроз ову цркву. Он је протумачио полијелеј
као „симбол овог поднебља и доказ да су Срби крволочни“.
- Нико није био даље од памети као тај несрећник који је дозволио себи да изговори тако нешто – закључује отац Душко Јовичић.
Розалије и Ружица
Само име Ружица преузето је из много старијег, античко-паганског празника Розалије, који се прослављао тако што би учесници били посипани
латицама ружа. Како се православни празник Свете Тројице датумски поклапао са Розалијама, тако су на више места у земљама где су живели Срби,
током средњег века подизане цркве које су у народу биле познате као цркве Ружице.
Beogradske priče: Prugom smo krenuli ka Evropi
Naš viševekovni put ka Evropi započeo je vrlo davno, pa je tim pre veliko čudo kako tamo već uveliko nismo stigli. Šalu na stranu, jedan od tipičnih koraka kojima smo
zakoračili ka Starom kontinentu bilo je uvođenje železničkog saobraćaja. Prva pruga pružila se ka Nišu 1884. godine, a nedugo zatim u saobraćaj je pušten i železnički
most preko Save koji nas je povezao sa Austrougarskom i centralnom Evropom.
Sasvim logično, uz izgradnju pruge Beogradu je bila potrebna i železnička stanica, a ministarstvo građevina odredilo je lokaciju u tadašnjoj Bari Veneciji, pustom
i močvarnom delu ondašnjeg Beograda.
- Kralj Milan Obrenović je u aprilu 1883. godine položio kamen temeljac za ovo zdanje - kaže za „Novosti“ Tomislav Nikodijević iz Muzeja železnice. - Projekat za zgradu
glavne stanice napravio je bečki arhitekta Vilhelm fon Flatih, dok je na definitivnoj razradi projekta radio arhitekta Dragiša Milutinović.
Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda izdao je i prigodnu publikaciju vezanu za ovo zdanje, u kojem piše da je izvođenje radova povereno
preduzimačima Nejšlosu i Frajndu, koji su imali obavezu da izgrade i dva glavna i dva sporedna koloseka u ukupnoj dužini od deset kilometara.
- Još na Berlinskom kongresu određeno je da se Srbija uključi svojom železničkom prugom u ozbiljan koridor koji je trebalo da spoji centralnu Evropu sa Turskom -
dodaje Nikodijević. - Zato su radovi bili hitni, a koliko su užurbano radili na izgradnji stanice, najbolje govori podatak da je u 1884. godini na različitim poslovima na ovoj
stanici radilo čak 5.575 radnika!
Na kraju, pruga je puštena u rad 1884. godine, a stanica tek godinu dana kasnije. Kada je otvorena pruga ka Nišu, to je bila velika svečanost za grad. Lokomotive
je osveštao arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski Teodosije, a dva voza su bila spremna za polazak ka Nišu. U ukupno 18 vagona smestilo se oko 200 putnika, a
svečanost je kulminirala kada su se sa Beogradske tvrđave oglasili počasni plotuni.
Prvi voz krenuo je u 8.35 ujutro, a u Niš je stigao u 6.23, dok se drugi voz pokvario u Aleksincu, pa je na odredište stigao tek posle deset sati uveče.
Godinu dana kasnije završena je izgradnja i glavne stanice, ali je na njenom pročelju ostala upisana 1884. godina, kada je otpočeo železnički saobraćaj u Srbiji. To je
bila jedna od prestižnih, monumentalnih zgrada onog doba, kada Beograd nije imao mnogo takvih građevina, a u ondašnjem malom gradu, od oko 35.000
stanovnika, ovakva stanica bila je nagoveštaj užurbanog progresa i vedre budućnosti.
AMALINI
Nosači ili amalini nekada su bili sastavni deo dekora ove stanice. Užurbanim putnicima često je trebala pomoć oko transporta velikih kofera i drugog prtljaga, pa su tada
nosači priskakali u pomoć, u nadi da će se domoći pristojnog bakšiša.
Ovaj snimak je ovekovečio jednog od njih, koji je imao pločice na radnoj uniformi, koje su označavale da poznaje nemački i italijanski jezik. U konkurenciji sa
kolegama, ovaj amalin je očigledno bio nadmoćan.
Beogradske priče: Srđan Lakić: Istoričar koji deli flajere

Naš junak je istoričar, čovek koji je tokom poslednjih 15 godina uvršten među autore četiri najbolja diplomska rada studirajući istoriju
Foto: A. Stevanović
SRODNE VESTI

 Beogradske priče: Speleolozi u starim rudnicima

Neko, jednom, reče: „Gde bi nam bio kraj, da nije tako blizu“? Malo ko je, poput nas, u stanju da uloži veliki novac u školovanje stručnjaka, da ih, potom, izvede na put
posle mnogo rada, a da im, naposletku, ostane jedina profesionalna mogućnost da dele flajere prolaznicima ispred Doma omladine.
Naš junak je istoričar Srđan Lakić, čovek koji je tokom poslednjih 15 godina uvršten među autore četiri najbolja diplomska rada studirajući istoriju. Diplomirao je pre tri
godine sa temom „Državni simboli Jugoslavije i državni simboli Srbije i Crne Gore, od 1. decembra 1918. do 5. juna 2006“, kod profesora Ljubodraga Dimića.
Lakić danas piše knjigu o temi koja je njegova opsesija, i to na nagovor profesora Dimića. Kako nam kaže, bezuspešno traga za zaposlenjem u svojoj struci.
- Oduvek sam veliki optimista - kaže Lakić. - Verujem da sam vrlo sposoban da svoja znanja prenesem mlađim generacijama, kao profesor istorije.
U danima kada ne deli oglasni materijal ispred Doma omladine, Lakića ćete naći u Biblioteci Srpske akademije nauka, u Arhivu Jugoslavije, Arhivu Srbije... Dosledno
prikuplja materijal za knjigu.
NOVOSTI: BEOGRADSKE PRIČE: NOSTALGIJA ZA „ĆIROM“
Posted on 12.52 by vozoljubitelji srbije
Sećanja: Nekadašnja železnica je, s parnim lokomotivama, saobraćala do Obrenovca. U Beograd

pre rata stizalo deset puta više putnika vozom, iako je grad bio pet puta manji
Parna lokomotiva koja je nekada tutnjala uskim kolosekom danas deluje kao sećanje na neki
starovremenski film. Pa ipak, i danas postoji Udruženje ljubitelja železnice koje čuva sećanje na sve
dobro što je nekad donosila veza ovim prigradskim prevozom, i još više, koje veruje da bismo po
uzoru na „ćiru“ i danas mogli da rešimo mnoge probleme vezane za gradski prevoz u Beogradu.
- Gde god da je „ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više
nikada nisu imala isti život - kaže Karlo Polak, predsednik ovog udruženja. - Danas, 45 godina od kada
je ukinuta pruga Beograd - Obrenovac, popravka na najvećem klizištu u Evropi izgleda kao zidanje
Skadra na Bojani, vozila se sporo kreću po zagušenim ulicama, živi se sa problemima sa kojima se
„ćira“ nikada nije susretao.
Mnogi koji su živeli uz prugu u ono vreme, sećaju se danas ove vrste prevoza, i posebno govore o
staničnim zgradama, poput one, u Maloj Moštanici. Tvrde da su građene kvalitetno, gotovo u
umetničnom stilu, i da ih se nijedna mudra država ne bi odrekla.
Meštani Umke, Bariča i Male Moštanice nekada su živeli na brdima, da bi kasnije, zbog pruge, ta
naselja polako „silazila“ bliže „ćirinom“ koloseku. Pričaju nam kako je „ćira“ ukinut oko Đurđevdana
1968. godine. Voz iz Sarajeva, koji je saobraćao ovom trasom, nekada je bio toliko pun da su putnici
mesto tražili na krovu vagona. Postepeno ukidanje voza prvo je skratilo trasu samo do Čukarice,
odakle je bilo veoma teško stići do grada, budući da je autobuski prevoz koji je trebalo da pokupi
putnike bio vrlo loše organizovan.
Sećajući se legendarnog voza i svih prednosti koje su zbog njega imali, članovi Udruženja ljubitelja
železnice veruju da bi i sada mogla da bude uspostavljena laka prigradska železnica trasom pruge
kojom je nekada išao „ćira“.
- Na pruzi su oštrije krivine nego kod klasičnih železnica, a profil tunela između Umke i Male
Moštanice je premali za današnje vozove - objašnjava saobraćajni inženjer Karlo Polak.
- Najveći deo zemljišta oko pruge je i dalje državno vlasništvo. Ostružnica, Umka, Mala Moštanica,
Barič i Obrenovac su se i onako razvijali oko ove pruge, tako da bi laka železnica prolazila kroz centre
tih naselja. Pruga bi, kasnije, trebalo da ide i uz samo Savsko jezero, pa bi i ljubitelji ovog dela
Beograda dobili prevoz koji bi zadovoljavao i kapacitetom i kvalitetom. Na kraju, ovo bi i finansijski
bio važan argument, jer laka železnica donosi i ekološku i ekonomsku opravdanost.
Možda sve ovo izgleda romantično, ali priča o onome što je železnica nekada donela možda i nije
morala da odnese?
Najzad, najjači argument u korist železnice, Polak iznosi potpuno slikovito i mirno.
- Pre Drugog svetskog rata, beogradska železnička stanica imala je 45.000 putnika dnevno, gotovo
desetostruko više nego danas. Podsećam, to je bio grad koji je imao pet muta manje žitelja. Inače, u
većini gradova Evrope veličine našeg grada danas je sasvim prirodno da železnička stanica u strogom
centru grada ima više od 100.000 korisnika.
SEĆANJA
Meštani naselja od Obrenovca do Beograda se i sada sa setom sećaju da su nekada odlazili u

prestonicu i nosili mleko. Sada, kažu, „selo čeka da mleko dođe k njemu“. Dolaze otkupljivači i sve je
mnogo teže.
Kada je „ćirina“ parnjača nekada prolazila pored ovdašnjih voćnjaka, seljaci su imali još jednu
prednost: znali su da im mraz neće oštetiti rod, jer je dim iz parne lokomotive štitio krošnje voćki od
velike zime.
SELJAČKA MAJKA Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „ćirom“ nosili sir, mleko i druge
proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su
bili okrenuti ka Beogradu... Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme,
stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na
njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života.
Članak preuzet sa sajta "Novosti".

БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: СВ ЕТА ПЕТКА ЈЕ

ПОЧИВАЛА НА КАЛЕМЕГД АНУ

Најважнија средњовековна православна црква у Београду налазила се

Тада је храм претворен у џамију и тако је ова грађевина постојала

- Урбанизација Србије је доста позна, и креће од 14. века са напретком

Чудотворна икона чувана је у Храму Успенија Пресвете Богородице

После освајања града, Сулејман протерује значајан део српског

Пре неколико деценија Београд је имао скромне податке и бројна

- Посебну мотивацију добили смо после открића дела мермерног

Тада наступа тежак део истраживања и прикупљање разнородних

- Оно нам је показало да су Турци, на лицу места, крај саме цркве,

Др Поповић објашњава да се у двору налазила велика сала са једном

- Моја је претпоставка да је реч и о данас постојећем извору Свете

На месту поред Митрополијског двора, где су археолози закључили да

После пада Београда у отоманске руке 1521. године, султан Сулејман је

У стени изнад Митрополијског двора налазе се две омање вештачке

Старо предање каже да је деспот Стефан током шетње Крушевцем срео

Београдске приче: Како је Београд

У подлистку Вечерњих новости, Београдске приче, 24.

конкурсу је победио Ђорђе Андрејевић Кун.

Beogradske priče: Pošta broj 2 nekada je

Pošta broj 2 doživela je najveću transformaciju u našem gradu, i to u negativnom smislu.

Nekadašnja Pošta broj 2

Beogradske priče: Skupština izgrađena na

Foto: P. Milošević, V. Danilov

Beogradske priče: Hteli da stave Trijumfalnu

Zaboravljene urbanističke vizije Beograda: Posle balkanskih ratova, Belgijanac Šambon

Trg ispred Narodne skupštine 1913. godine

Beogradske priče: Kako smo nasledili turske

Beogradske priče: Zašto nema ajkula na

Beogradske priče: Poslednje veče piloti proveli u „Zori”

Zoran Nikolić | 20. novembar 2013.

Gde su piloti, branitelji Beograda, početkom aprila 1941. godine proveli

- Otišli su da vide porodice i da se pozdrave sa njima. Možda tad - i nikad više -

Atmosfera u „Zori“ je kulminirala uz ove stihove i, čak, pucanje u vazduh. Bili su

Na zidovima ove kafane su velike fotografije heroja odbrane beogradskog neba

LJUDI DOBRE VOLJE

Ukrašavanje kafane nije delo bilo kakve organizacije. Naši sagovornici,

TELEFON POSLE PONOĆI

Izvor: Večerrnje Novosti

Na ovom mestu je krenulo nasipanje Novog Beograda, pa su velike pumpe izbacivale

Beogradske priče: Granate na obalama Save

Beogradske priče: Umalo da gradimo novu Veneciju

Rimski bunar više neće biti zabranjeni grad

Nije rimski bunar, već austrijska cisterna

Neobično biće na 55 metara dubine

Beogradske priče: Olupina umesto kraljice

I dalje neumoljivo propada jedan od najlepših srpskih brodova. Brod „Krajina“

„VRLI KOMŠIJA“ – SIP

Kada bi zdanje Doma Narodne Skupštine moglo da progovori, verujemo da

Svaki poznavalac beogradske istorije jasno će vam reći da je ideja,

Ipak, bolje je redom...

Zdanje današnjeg Doma Narodne skupštine izgrađeno je na mestu koje je

Čovek koji je temeljno proučavao ovaj period je arhitekta konzervator

Zato je naš sagovornik izričit da je postojeće stanje zgrade Narodne

- Poređenje izvornog dokumenta koji se čuva u Muzeju grada Beograda i

Arhitekta konzervator Aleksandar Ivanović ima veoma čvrst stav kada su

- Želja mi je da bude sačuvan realan doprinos Konstantina Jovanovića.

Posle je bilo poznato da su mnogi ondašnji rukovodioci u Sloveniji i

Ni Jovan Ilkić nije doživeo konačnu izgradnju Doma naroda, koja se

Mnoga predanja vezana su za život i smrt „kralja ujedinitelja“ Aleksandra

U nemilosrdnoj beogradskoj varoši uskoro se rasplamsao trač kako je to

Na kraju, kralj Aleksandar ubijen je u atentatu u Marselju 1934. godine, a