Originalni naučni članak

UDK 316.837:305-055.3(497.11)
DOI 10.21618/fil1919064s
COBISS.RS-ID 8214296
Marjana M. Stevanović1
Univerzitet u Novom Sadu
Asocijacija centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije

RODNO OSETLJIV JEZIK U MEDIJSKOJ PRAKSI U SRBIJI 2

Apstrakt: Rodno osetljiv jezik (ROJ) kao deo nediskriminatorne upotrebe govorenja
i pisanja važan je aspekt jezičkog planiranja. U Srbiji danas takve zvanične politike
planiranja nema, a u široj javnosti ceo proces protiče uz otpore i osporavanja različitih
pojedinaca ili grupa, pri čemu se ne sagledava argumentacija i važnost jezičkog
planiranja kada je u pitanju njegova rodna dimenzija. S obzirom na jak uticaj medija
na kreiranje javnog mišljenja, govorenja i pisanja, opredeljujem se za istraživanje
stavova lektora i lektorki o upotrebi ROJ u dnevnim listovima na srpskom jeziku u
Srbiji. Lektori/ke imaju moć jezičkog znanja kojim mogu usmeravati jezičku politiku u
medijima, ali njihova profesionalna moć može biti umanjena stavovima urednika/ca i
autora/ki tekstova koje lektorišu. S druge strane, s obzirom na nužnu povezanost norme
i jezičke prakse, lektori/ke su neretko pod uticajem pojedinačnih stavova srpskih filologa
koji tu normu propisuju. Cilj ovoga rada je da pokažem međuzavisnost moći i jezičkog
znanja u procesima standardizacije srpskog jezika u Srbiji na primeru lektorskih službi
u dnevnim listovima u Beogradu i Novom Sadu štampanim u 2016. godini.
Ključne reči: rodno osetljiv jezik, jezička norma, jezička praksa, lektori/ke, mediji,
planiranje jezika, nazivi zanimanja.

UVOD
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

Pre nego što tekst bude objavljen, oko jednog novinskog teksta angažuju se
autor/ka, urednik ili urednica, potom lektori, a ponekad i prevodioci. Do sada su
analizirani tekstovi sa stanovišta upotrebe ROJ s obzirom na to ko su autori tekstova
i u kojim se dnevnim listovima štampaju, zatim je analizirano jezičko ponašanje i
stavovi novinarki prema ROJ (Milinkov 2016), a ima podataka i kakvi su stavovi

1
mstevanovic150@gmail.com
2
Rad je sažeta verzija odbranjenog master rada (mentor prof. dr Dejan Pralica). Zahvaljujem prof.
64 dr Svenki Savić na korisnim primedbama na prethodnu verziju ovoga teksta.
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

prevodilaca s nemačkog jezika, u kojem je postignuta standardizacija ovog oblika

jezičke upotrebe (Grba 2017).
U ovom radu je fokus na onome šta čine lektorke i lektori u procesu finalizacije
tekstova za objavljivanje, čiji je posao i udeo nevidljiv za čitaoce. Oni imaju moć
da menjaju autorski tekst (na isti način na koji to mogu činiti i urednici), nekada
u saglasnosti s autorima, nekada po sopstvenom nahođenju, a nekada na osnovu
kodeksa usvojenog u datim novinama. Lektori imaju moć i da unesu ili izostave
ROJ prema sopstvenom shvatanju jezičke norme i jezičkog planiranja, koje može
biti oblikovano načelno negativnim stavovima uglednih filologa u Srbiji i u
jugoslovenskom regionu, a potom i šire govorne zajednice.
U radu pokazujem složenost standardizacije srpskog jezika, s obzirom na
različite faktore, a pre svega na različita teorijska usmerenja u okviru nauke o jeziku
i s njom povezanih interdisciplinarnih područja, među kojima su i rodne studije.
Interdisciplinarne rodne studije su do danas u svetu i kod nas razvile različite teorije
o odnosu jezika i roda, uputile na relativno brojne empirijske podatke i otvorile put
ka uvođenju rodne dimenzije u standardnojezičku praksu, koja unosi novo viđenje
službene upotrebe jezika u medijima, obrazovanju, administraciji. Nažalost, ovi
podaci iz rodnih studija još uvek nisu našli punu primenu u neposrednoj praksi u
srpskim medijima.

Osnovne teorijske postavke

Početak diskusije o rodu i jeziku koja je zasnovana na empirijskim podacima
obično se vezuje za američku lingvistkinju Robin Lejkof (Robin Lakoff ), koja je
70-ih godina otvorila pitanja upotrebe jezika u zavisnosti od društvenih faktora
(Lakoff 1973) i skrenula pažnju da je engleski jezik kojim se govori diskriminatoran,
i to na svim nivoima: fonetskom, morfološkom, sintaksičkom. Razvijajući teoriju
dominacije, Lejkof prva iznosi na videlo podatke za tvrdnju da su razlike u govoru
muškaraca i žena određene muškom dominacijom u društvu i namerom da se žene
drže u podređenom položaju (Lakoff 1973). Njeni primeri ubrzo postaju izazov za
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

istraživačice i istraživače u engleskom i u drugim jezicima koji su nastojali da provere

tradicionalne lingvističke koncepte. Zaključci proistekli iz tih istraživanja ukazali
su na to da nije reč o strukturi jezika, nego o strukturi odnosa među polovima u
patrijarhalnoj civilizaciji u različitim državama i različitim jezicima.

65
 Marjana M. Stevanović

U kasnijim raspravama i istraživanjima na ovom interdisciplinarnom polju

nastajaće i druge teorije3, katkad međusobno suprotstavljene, ali su se još u okviru
teorije dominacije pojavljivale inicijative za promene u jeziku i za nastanak jezičkog
planiranja u pravcu takvog govornog ponašanja koje bi obezbedilo podjednaku
vidljivost žena i muškaraca. Takve inicijative na engleskom govornom području
zasnivale su se na podacima koji potvrđuju da generičke imenice s muškom polnom
oznakom, na primer zamenički oblici he, his, ili rodno markirane imenice chairman,
policeman, ispostavljaju muškarca kao predstavnika ljudske vrste i norme, a ženu
kao devijaciju te norme (Ehrlich, King 2008). U jezicima koji imaju gramatičku
kategoriju roda (nemački, holandski i dr.) utvrđena je semantička veza između
gramatičkog roda i pola, odnosno da generička upotreba imenica ne predstavlja oba
pola u jednakoj meri4 (Braun et al. 2005). U fazi definisanja predloga za neposrednu
jezičku praksu princip je bio jednaka i ravnopravna vidljivost žena i muškaraca u
javnoj i profesionalnoj sferi, što je podrazumevalo izbegavanje generičkog muškog
roda u kojima se žene podrazumevaju, ali i uklanjanje seksizama i rodnih stereotipa
koji podržavaju potčinjeni položaj žena (Pauwels 2003).
Iako se ovi zahtevi nisu mogli lako naći u domenu institucionalne standardizovane
upotrebe, kojoj je prethodno muška elita dala legitimitet, danas su formulisani
predlozi za jezičku praksu gotovo obavezan deo javnog diskursa u Evropskoj uniji5,
koja je zemljama koje su u procesu pridruživanja već uputila zahtev za promenu
jezičke prakse.
Istraživanjem ROJ na srpskohrvatskom jezičkom prostoru bave se još od 80-
ih godina lingvistkinje iz Srbije – Svenka Savić (1989; 2010b; Savić et al. 2008),
Crne Gore – Slavica Perović (2009), Hrvatske – Rada Borić (2007). One prenose
svoja neposredna iskustva sa začetnicama ove interdiscipline6 i pokreću brojna
3
Deceniju kasnije javlja se teorija razlike, čija je najznačajnija predstavnica Debra Tanen (Deborah
Tannen), koja govor muškaraca i žena sagledava kao dva dijalekta ili dva različita stila koja su proizvod
različitog procesa socijalizacije i koja stoga treba jednako vrednovati (Tannen 1990). Filozofkinja
Džudit Batler 90-ih godina razvija teoriju performativnosti, prema kojoj se rodni identiteti grade
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

tokom čitavog života, a jezik je jedan od ključnih sredstava kojim se taj identitet predstavlja u različitim
domenima ljudske komunikacije u zajednici (Batler, prema: Filipović 2009a: 131).
4
U jednom od istraživanja testiralo se kako koncepti “muško” i “žensko” funkcionišu na kognitivnom
nivou. Posle čitanja rečenica sa različitim imenicama generičkog muškog roda koje označavaju ljudska
bića, učesnici su odgovarali na pitanja da li te osobe u rečenici mogu da budu žene. Pokazalo se da je
znatno manji deo ispitanika, i to posle dužeg razmišljanja, odgovorilo sa “da” (Braun et al 2005).
5
Poznato je da se studenti i studentkinje engleskog govornog područja već dugo podstiču, pa čak i
obavezuju da koriste rodno senzitivan jezik u svojim radovima. Takvo jezičko ponašanje proističe iz
stava da u akademskom pisanju treba ravnopravno predstavljati oba pola (Blagojević 2012).
6
Svenka Savić je provela godinu dana (1979–1980) na Berkliju slušajući predavanja o rodu i jeziku
66 Robin Lejkof. O svojim neposrednim iskustvima u ovoj oblasti upoznaje našu naučnu pa i širu javnost
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

istraživanja, zajedno sa svojim saradnicama, koje danas deluju kao druga generacija
na teorijskom nivou u svojim okruženjima: Jasmina Čaušević (2011) u Sarajevu,
Jelena Filipović (2009) u Beogradu, Smiljana Milinkov (2016) u Novom Sadu i dr.

Pregled stavova o rodno osetljivom jeziku u Srbiji

O standardizaciji ROJ u srpskom jeziku razvila se intenzivna diskusija tokom
poslednje dve decenije u Srbiji (Savić 1998), u okviru koje su se ispoljila dva vladajuća
stava: jedan koji zastupaju pristalice ROJ i drugi koji ga osporavaju (Savić 2010a).
Potonji interpretiraju jezik sa stanovišta strukturalizma, utemeljenog početkom 20.
veka, koji jezik posmatra kao nezavisan sistem znakova namenjenih komunikaciji.
Filolozi ovog usmerenja, koje preovlađuje u srbistici, smatraju, dakle, da se jezik
razvija sam od sebe, nezavisno od društvenih činilaca, pa tako i od rodnih odnosa
u međusobnoj komunikacij, dok je zadatak jezikoslovaca da opisuju jezik i vode
brigu o njegovoj upotrebi. Prema strukturalističkom poimanju gramatičkog roda,
muški rod imenice je nosilac neutralne, generičke vrednosti i ne odražava nužno
pol označene osobe (Fekete 2008: 139−151; Piper 2009; Klajn 2013: 47), što se
ogleda u nazivima zanimanja i titula u muškom gramatičkom rodu i onda kada su
nosioci tih zanimanja žene.
S druge strane su istraživači i istraživačice koji jeziku pristupaju sa drugačijih
teorijskih osnova i empirijski proveravaju svoje postavke, predlažući jezičko
planiranje nediskriminatornog i politički korektnog govora. Ovde imamo u vidu
činjenicu da se lingvistika krajem 20. veka razvija udružujući se s drugim naučnim
disciplinama, jer se interesovanje pomera na aspekte jezika koje ona sama ne može
da objasni (Savić 1993; 1995; 2009). Jedna od teorija koja nastaje u okviru diskurs
analize kao osobenog interdisciplinarnog pristupa jeziku jeste teorija delatnosti,
koja lingvistiku posmatra kao kognitivnu disciplinu, a jezik proučava sa stanovišta
njegove upotrebe i društvene moći koju sagovornici imaju (Wodak 2005). U
njenom fokusu nije jezička struktura, nego govorna delatnost i namera govornika
u procesu komunikacije. Osnovna pretpostavka je da upotrebom jezika nešto
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

činimo, te da tako možemo da utičemo na promenu svesti sagovornika odnosno

govorne zajednice u pravcu veće osetljivosti za različite nepravde u društvu. Prema
ovom shvatanju, nauka o jeziku nastoji da opiše međusobnu povezanost društvene
i konverzacijske moći s jezičkom stvarnošću.

(Savić 2010). Deceniju kasnije Slavica Perović provodi studijsku godinu u Berkliju, takođe kod Robin
Lejkof (Perović 2006). 67
 Marjana M. Stevanović

S takvog polazišta Svenka Savić započinje diskusiju o povezanosti jezika i roda,

uverena da se u domenu ovih razmatranja ne radi o jezičkoj strukturi, nego o tome
ko nad jezičkom praksom ima moć. U okviru psiholingvističkih istraživanja koja
počinje da sprovodi 80-ih godina ispituje upotrebu naziva titula i zanimanja žena
na korpusu tekstova u medijima (Savić 1998). Ovom temom će se baviti sledeće
tri decenije pokušavajući da prati promene koje se događaju u tom domenu jezičke
upotrebe u pisanoj i govornoj formi. Na osnovu ovih istraživanja dobijeni su prvi
empirijski podaci koji su pokazali raznovrsnu praksu seksističke upotrebe jezika.
Ona se ogleda ponajviše u nedoslednoj upotrebi naziva zanimanja i titula žena, u
kojoj se opet uočava izvesna doslednost, budući da su žene na najvišim pozicijama
u hijerarhiji zanimanja predstavljene, gotovo isključivo, imenicama u muškom
rodu. S druge strane, tradicionalno ženska zanimanja, ujedno i najslabije plaćena,
redovno bi se iskazivala ženskom formom imenice. Ovi podaci su u osnovi kasnije
predloženog kodeksa neseksističke jezičke prakse (Savić 2009, 2011), kojim se
preporučuje dosledna upotreba ženskih naziva zanimanja/titula/zvanja, ali i
poštovanje gramatičkog načela slaganja imenice i glagola prema gramatičkom rodu:
*On je rekla/ Ona je rekla (detaljnije u: Drobnjak 2006). Takvo jezičko ponašanje
obezbedilo bi jednaku vidljivost muškaraca i žena u javnoj sferi i odgovaralo bi
načelima rodne ravnopravnosti. Ukoliko je pak propisano da se koristi muška forma
i za žensku osobu, žena će u formi jezika ostati nevidljiva u društvenoj i političkoj
sferi, što samo osnažuje patrijarhalno shvatanje žene u društvu (Savić 1989).
Preporuke feministički orijentisanih istraživača i istraživačica jezika i predlozi
za uvođenje rodne perspektive u standardnojezičku praksu i normu u Srbiji ne
ostaju bez otpora, pre svega onih koji na jezička pitanja gledaju sa stanovišta
njegove strukture. No taj otpor najviše pružaju lingvisti zaposleni u institutima i
odborima SANU ili državnim fakultetima koji svoje stavove o ROJ uglavnom iznose
u medijima, neretko mizogine sadržine, uz primere kojima se dezavuiše opisani
teorijski pristup iz domena jezičke delatnosti, s namerom da se ospore naučne
kompetencije feminističkih lingvistkinja, „specijalistica za gendernu problematiku“
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

koje pokušavaju da „u gramatiku i rečnik srpskog jezika uvedu nešto što tamo ne
postoji“ (Piper 2009). Umereniji pristup iskazali su lingvisti (Klajn 2013; Stijović
2015; Nikolić 2016) koji se ne protive ženskim nazivima zanimanja, smatrajući
da su one u jeziku neophodne zbog kongruencije i da je samo potrebno vreme za
njihovo prihvatanje. Ipak, u Odluci Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU
(Miloradović 2012) zahtev za upotrebu rodno diferenciranog jezika kvalifikuje se
kao „banalizacija“ jezika i „nasilna feminizacija“, i negira se postojanje seksizama
68 kroz imenovanje žena muškim nazivima zanimanja. Odluka Odbora SANU, kao
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

dokument tela kome je dat legitimitet da odlučuje o upotrebi standardnog jezika,

dodatno je podstakla otpor prema ROJ u stručnoj javnosti, kojoj pripadaju i lektori,
ali i u široj govornoj zajednici.
Stav da je jezik nezavisan sistem koji treba analizirati bez većeg obzira na
društvene aspekte njegove upotrebe Filipović (2009) razume kao „specifičnu jezičku
ideologiju“ koju šira društvena zajednica doživljava kao zdravorazumsku univerzalnu
istinu, a koja se može tumačiti kao „konstrukt patrijarhalnog kulturnog modela
koji zanemaruje rodnu ravnopravnost u društvu“ (Filipović 2009a: 135; 2009b).
Povezanost seksističke upotrebe jezika sa patrijarhalnim kulturnim modelom i
tradicionalnom jezičkom ideologijom uporno se negira, a svest o tome ne postoji
ni u srpskoj akademskoj zajednici (Filipović 2009b). Kako rodna perspektiva u
jezičkom planiranju u Srbiji nikad nije imala institucionalnu podršku, mogućnost
za standardizaciju ROJ Filipović vidi u pristupu odozdo-na-gore, pod kojim se
podrazumeva razotkrivanje i dokumentovanje seksističke upotrebe jezika u javnom
i privatnom domenu u okviru zainteresovanih delatnih zajednica (Filipović 2009b).

METOD PRIKUPLJANJA I ANALIZA EMPIRIJSKIH

PODATKA
Moja hipoteza u ovom radu je da su saveti i predlozi za upotrebu ROJ u službenoj i
javnoj sferi standardnog srpskog jezika ideologizirani i otuda nedovoljno delotvorni.
To se ogleda u kontradiktornosti i nedoslednosti upotrebe ROJ u medijima (u
kojima, inače, postoje kodeksi za nediskriminatornu upotrebu jezika). U radu
ispitujem stavove lektorki i lektora u štampanim medijima u Srbiji (u Beogradu
i Novom Sadu) u 2016. godini, u vezi s (ne)upotrebom rodno osetljivog srpskog
jezika u pisanoj i govornoj formi.
Koristim anketu za prikupljanje podataka, koja se sastoji iz tri dela: prvi
deo obuhvata biografske podatke (pol, mesto i godinu rođenja, maternji jezik,
stečeno formalno obrazovanje, radno iskustvo); drugi deo se odnosi na njihovu
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

informisanost o rodnim studijama i o datoj problematici; treći deo ispituje njihove

stavove prema upotrebi ROJ na konkretnim primerima.
Anketu su popunjavali lektori i lektorke iz štampanih medija u Beogradu i u
Novom Sadu (Blic, Alo, Kurir, Srpski telegraf, Politika i Dnevnik) – ukupno 17 (15
lektorki i 2 lektora). One pripadaju različitim generacijama, u rasponu od 30 do
60 godina starosti, a godine starosti otprilike su proporcionalne godinama radnog
iskustva. Nekoliko njih je u ovom poslu svega godinu do godinu i po dana (4), njih
11 se lekturom bavi 9 do 20 godina, a dvoje imaju 25 odnosno 30 godina radnog 69
 Marjana M. Stevanović

iskustva. Kad je reč o formalnom obrazovanju, velika većina je studirala i uglavnom

završila neki od filoloških smerova na Univerzitetu u Beogradu (14) ili Novom Sadu
(1), a dvoje su sa nefiloloških odseka. Na master ili magistarskim studijama bilo je
njih četvoro, a niko od ispitivanih nije započinjao doktorske studije. Budući da sam
i sama zaposlena kao lektorka (i novinarka) u jednom dnevnom listu, poznajem
problematiku ovog istraživanja iz neposredne prakse.
Drugi deo ankete odnosi se na njihovu informisanost o ROJ i rodnim studijama.
Od njih 17, samo jedna ispitanica je slušala o ROJ, i to na master programu Teorija
kulture na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i kao polaznica
interdisciplinarnog programa Studije roda. Njih 9 je navelo da bi o toj temi volelo
nešto više da sazna, a ukupno 4 takvo dodatno znanje ne želi.
Sledeća pitanja tiču se njihove informisanosti o radu rodnih studija na
standardizaciji jezika. Ovde se uočava da su odgovori koncentrisani oko problema
sa standardizacijom ženskih naziva profesija („prilagođavanje naziva profesija“,
„problem standardizacije“, „problem u izvođenju naziva za ženska zanimanja
i sve nedoumice s tim u vezi“), što i jeste jedan od najviše istraživanih domena
upotrebe ROJ, a prema kojima postoji društveni otpor zbog, kako navode ispitanici,
„negativne konotacije kod slušanja“, „prisustva pejorativnosti kod govornika“.
Nekoliko njih navodi da je upoznato sa preporukama Odbora za standardizaciju,
dok se u odgovoru „To što je započela Svenka Savić je silovanje srpskoga jezika“
jasno iskazuje negativan odnos prema ROJ.
U trećem delu su lektorke i lektori mogli saopštiti iskustvo iz neposredne prakse
i primene jezičkog znanja u slučajevima koji se direktno tiču rodno osetljivog jezika.
Najpre sam sastavila spisak imenica za zanimanja (tzv. nomina agentis), ukupno 29,
za koje procenjujem da su u upotrebi na razne načine, i onda sam ih zamolila da
podvuku one nazive koji su po njihovom jezičkom osećanju neprihvatljivi.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Rezultate istraživanja na osnovu ankete dajem u tabeli 1.
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

Tabela 1: Stavovi lektora/ki prema ženskim nazivima zanimanja i prisustvo/

odsustvo datih imenica u Rečniku Matice srpske
(znakovi + i – u koloni „RMS“ označavaju prisustvo/odsustvo ponuđene forme
u Rečniku Matice srpske, dok u ostalim kolonama predstavljaju prihvatanje (+) ili
neprihvatanje (−) date imenice prema jezičkom osećanju ispitanika/ca)

70
RMS Naziv profesije 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17
+ profesorka + + + + + + + + + + + + + + + + +
- pilotkinja - + + - + + - - - + + - + + - + +
+ padobranka - - - + - - + - + + + - + + - + -
+ predsednica + + + + + + + + + + + + + + + + +
+ astronautkinja + + + + + + + - + + + - + + - + +
+ vozačica - - + - - - - - - + + - + + - + -
- desetarka + + + + + + + - + + + - + + - + +
- terapeutkinja + + + + + + + - + + + + + + - + -
- psihološkinja - + + + - + - - - - - - + - - + -
- ginekološkinja - + + + - - - - + - - - + - - + -
- defektologinja - - - - - + - - - - - - + - - - -
- defektološkinja - + + + - - - - + - - - + - - + -
- tenkistkinja + + + - + + + - - + + - + + - + +
- hirurginja - - - - - - - - - - - - - - - - -
- hirurškinja - + + + - - - - + - - - + - - + -
- autorka + + + + + + + + + + + + + + + + +
+ premijerka + + + + + + + - + + + + + + + + +
- vojnikinja - - + - - - + - + - - - + - - + +
- majorka + + + + + + - - + + + - + + - + +
+ majorica - - - + + - + - + + - - - + - - -
- pukovnica + - + + + + + - + + + - + + - + +
+ prevoditeljka + + + - - + + - + + + - + + - + +
- prevodilica + - - + - - - - - - - - - + - + -
+ spisateljica + + + + + + + + + - + + + + + + +
- sutkinja + + + - - + + - + - - - + + - + +
- sudinica - - - + + - + - - + - - - + - - -
+ ekonomistkinja + + + + + + + - + + + - + + - + +
- rukovoditeljka + + + + + - + - + + + - + - - + +
- stručnjakinja - - + - - - + - - - - - + - - + -
 Marjana M. Stevanović

Rezultati pokazuju da su svega tri imenice (profesorka, predsednica, autorka)

podjednako svima prihvatljive, dok imenicu hirurginja gotovo svi odbacuju, dajući
blagu prednost varijanti hirurškinja (slično i sa parom defektološkinja/defektologinja).
Ovo je zanimljivo iz razloga što neki normativisti ukazuju na nastavak -loginja kao
gramatički prirodniji (prema boginja, kneginja), mada priznaju da bi se normom
morale obuhvatiti i ove druge s obzirom na učestaliju upotrebu (Klajn 2013: 47).
Najveći je broj ponuđenih imenica oko kojih ne postoji saglasnost, što ukazuje
na različitu jezičku intuiciju govornika/ca. Na primer, u koloni 6 je zaokružena
psihološkinja, ali ne i ginekološkinja, a obrnuto je u koloni 9; u koloni 16 se prihvata
stručnjakinja, koju su često isticali kao ’rogobatnu’, ali ne i sudinica; u kolonama 8
i 15 odbacuje se gotovo sve čega nema u rečniku, a u koloni 13 prihvatljivi su svi
primeri izuzev po jedne varijante iz tri dubletna para.
Rečnik srpskoga jezika Matice srpske7 beleži trećinu izraza sa spiska u anketi,
umesto pojedinih nudi drugu varijantu ili je samo dodaje, a kod nekih čuva
arhaično značenje supruge nosioca zanimanja. Što se tiče para majorka/majorica,
ispitanici/e načelno daju prednost prvoj, dok Rečnik pak beleži samo drugu –
majorica, zajedno sa varijantom majorovica, ali samo u značenju ’supruge majora’
za obe varijante. Ovakvi primeri iz rečničke građe govore nam sledeće: dok su se
imenice poput generalice, kapetanice, majorice, pukovnikovice učestalo koristile za
imenovanje supruga nosilaca tih činova, a Rečnik ih sve navodi kao supruge, nikad
nisu zvučale „neprirodno“ ili „rogobatno“. Pod pretpostavkom da se moć sugestije
o poželjnom društvenom ponašanju ostvaruje kroz jezik, podaci iz Rečnika nam
ukazuju na prisustvo patrijarhalnog modela pozicioniranja žene u društvu. U tom
socijalnom i diskurzivnom poretku žena nema vlastiti profesionalni identitet, već
ga dobija od muža. Podaci iz ankete, s druge strane, mogu se tumačiti tako da se
oblik majorica teško dovodi u vezu s vojnim činom upravo zato što je negde u
svesti govornika/ca ostalo znanje o prvobitnom značenju, zbog čega se radije bira
majorka, „ako baš mora“, kako se navodi u jednom od odgovora, da bude jezički
vidljiva u tradicionalno muškoj profesiji.
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

Svakako bi majorka trebalo da se nađe u rečniku uz majoricu, ali s primarnim

značenjem vojnog čina, dok bi treću, majorovica, verovatno trebalo kvalifikovati
kao arhaizam.
U sledećoj fazi, lektorke i lektori su zamoljeni da objasne razlog za svoj izbor
prihvatljivih/neprihvatljivih imenica i da navedu one imenice koje smatraju posebno
problematičnim.

72 7
Jednotomni Rečnik srpskoga jezika Matice srpske (2007) najviše se koristi u dnevnoj lektorskoj praksi.
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

U obrazloženju svojih izbora, ispitanici/e gotovo jednoglasno imaju stav da su

imenice koje su podvukli „rogobatne“, da su nasilno izvedene i da ne odgovaraju
njihovom jezičkom osećanju: „ne prijaju mom uhu, osećam ih kao ’nategnuto
izvedene’” (odgovor ispitanice čiji je izbor imenica u koloni 4), „zvuče krajnje
neprirodno, veštački“ (kolona 6), “deluju mi kao ’nasilu’ prebačene u ženski rod“
(kolona 7). Glavni kriterijum za izbor prihvatljivih imenica jeste „dugotrajna
upotreba u jeziku“, zbog koje ona „ne iritira jezičko osećanje“ govornika/ca: „u
upotrebi su“ (kolona 1), „prirodno, svakidašnje, razumljivo“ (kolona 12), „moje
jezičko osećanje ih prihvata“ (kolona 9), „filter zvani vreme ih je ostavio“ (kolona 8).
Samo jedna lektorka navodi da „svaki muški oblik treba da ima i ženski pandan“
(kolona 13). Njenom jezičkom osećanju, kako pokazuje tabela, smetaju samo
hirurginja, majorica, prevodilica i sudinica zato što „neprirodno zvuče u odnosu
na alternativu (hirurškinja, majorka, prevoditeljka)“.
U pojedinim odgovorima se ističe drugačija konotacija koju tako izvedena
imenica može da nosi, ili asocijacija na suprugu nosioca zanimanja, očito još uvek
prisutnu među govornicima/ama, odnosno na odevni predmet: „Verovatno zbog
asocijacija koje izazivaju: neki primeri imaju sufikse koji asociraju na suprugu
majora/sudije, neki pak podsećaju više na neki odevni predmet, npr. padobranka,
majorka“ (kolona 3), „reč sudinica znači žena sudije. Reč sutkinja je nepotrebna
jer je reč sudija inače ženskog gramatičkog roda“ (kolona 5).
Tvrdnje ispitanika/ca da sudinica znači žena sudije, a da je sutkinja nepotrebna
jer je reč sudija gramatičkog ženskog roda, nameću pitanje zbog čega su ove ženske
forme onda nastale ako ne iz potrebe da se markira rod. Tako bi i sudijina supruga
mogla ostati sudija ako je u pitanju gramatički ženski rod koji se odnosi i na žene,
što u jeziku nije slučaj.
U nekoliko odgovora izražava se i naučeno stanovište da se pod imenicama
muškog roda podrazumevaju i žene, odnosno da „rod imenice ne označava pol“:
„rod imenice ne označava pol – kao što muški rod imenice može označavati i muški
i ženski pol, tako i ženski rod imenice može označavati i muški i ženski rod. Ne treba
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

silovati jezik i u jednoj generaciji na silu praviti od muškog roda ženski. To nije odlika
dobre tvorbe imenica u srpskom jeziku“ (kolona 8), „zato što su imenice muškog
roda dovoljne za označavanje oba pola“ (kolona 14), „ginekolog je ginekolog. Rod
naziva zanimanja ne treba da određuje rod osobe koja se time bavi. Ne možete
imati tatica, postoji samo babica, recimo, bila ona muško ili žensko“ (kolona 15).
To je objašnjenje o kategoriji roda kakvo daju filolozi u Srbiji, tačnije, da
gramatički rod ne može da označava pol ako imenice znače nešto neživo ili pak
pojedine životinjske vrste, a često je tako i kod imenica koje se odnose na ljude, i to baš 73
 Marjana M. Stevanović

kod onih koje znače zanimanja, kao što su „astronom, oficir, hirurg“ (Piper & Klajn
2013: 54). Da su ovakve imenice „dovoljne za označavanje oba pola“, normativisti
obrazlažu činjenicom da se na osnovu prisustva/odsustva neke gramatičke kategorije
„ne može zaključivati o prisustvu/odsustvu pretpostavljene odgovarajuće logičke
kategorije“ (Miloradović 2011). Prilično je očigledno da većina ovih naziva postaje
sporna i „rogobatna“ od trenutka kada žene počinju masovnije da zauzimaju važnije
društvene pozicije. Sa stanovišta psiholingvistike, odsustvo gramatičke kategorije
roda znatno umanjuje vidljivost odgovarajućih logičkih kategorija, odnosno žena
u određenim zanimanjima, čime se, putem jezika koji ne oslikava realnu društvenu
ulogu žena, obezbeđuje muška dominacija (Braun et al. 2005). Uobičajena mišljenja
da ovakve imenice u ženskom rodu zvuče „rogobatno“, „degradirajuće“ i „smešno“
mogu se objasniti time što se upisivanjem ženskog roda u jezik, u domenu javnog,
daje identifikacijsko mesto nečemu što se percipira kao subordinirano i što unapred
nije uvršteno u jezik (Čaušević, Zlotrg 2012: 273).
Neizbežne tvrdnje o jezičkom nasilju, tj. tvrdnje da izvođenje ženskih formi
nije odlika „dobre tvorbe imenica u srpskom jeziku“, pripadaju narativu o jeziku
kao autonomnom sistemu koji se sam od sebe razvija, dok ga jezikoslovci samo
opisuju i propisuju standardnu jezičku upotrebu. Izrazi „silovanje jezika“ ili „nasilje
nad jezikom“ veoma su česti u diskursu filologa koji se bave normom, a ovde se
odnosi na zahtev da se za svaku imenicu muškog roda koja znači zanimanje/titulu/
zvanje „izmisli“ i u normu uvede odgovarajuća imenica ženskog roda (Piper 2009).
Mišljenja sam da je situacija obrnuta, tj. da se sputavanje jezika („nasilje“) ogleda
upravo u suzbijanju upotrebe ovih imenica. Ovo tvrdim imajući u vidu to da se
ženske forme za zanimanja pronalaze i u starijim tekstovima, iz vremena kad su žene
tek počinjale da zauzimaju javne položaje i funkcije u Srbiji (između dva svetska
rata, ali i skraja 19. veka).8
Nadalje, kad su žene počele da obavljaju funkciju rektora univerziteta, 1996.
godine, u novinskim tekstovima su se pojavile i rektorice, upravo iz sintaksičkih
razloga, ali je takva jezička praksa odmah naišla na negodovanje jezičkih stručnjaka
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

koji su insistirali na upotrebi muškog roda (Savić 1998). Da nije bilo takvih
normativističkih intervencija, možemo pretpostaviti da ne bi bilo ovolikog otpora
prema ženskim oblicima. Tada je i Milka Ivić pisala da će se pojaviti i rektorica, „čim
ženski soj bude masovnije zauzimao položaje dekana i rektora. Iskrsavaće, naime,
sve češće situacije, pri referencijalnom imenovanju, kada se pokazuje probitačnijim,

8
Videti npr. finansijski izveštaj Crkve kraljice Natalije iz 1896. godine, gde se uz imena potpisnica
javljaju imenice: članica, kasirka, delovotkinja, predsednica, podpredsednica (Izveštaj Crkve Sv. Natalije
74 1896).
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

ne iz feminističkih, već iz kongruencijskih razloga, mimoići ’mušku’, pa se poslužiti

’ženskom’ imenicom“ (Savić 1998). No, feministički i kongruencijski razlozi ovde
se slučajno poklapaju. U osnovi zahteva za doslednu upotrebu ROJ leži potreba
da se realna društvena uloga žena učini vidljivom, s pretpostavkom da se takvim
jezičkim ponašanjem u javnoj komunikaciji može uticati na promenu patrijarhalne
svesti i predstava o inferiornoj poziciji žene u društvu. Međutim, svaka vanjezička
intervencija, posebno ako ima za cilj rodnu ravnopravnost, narušava ono što je neko
proglasio „dobrom jezičkom praksom“, odnosno remeti model poželjnog jezičkog
ponašanja unutar patrijarhalnih obrazaca javnog života (v. Cameron 2003).
Ispitanici/e su isticali i nejasnoće u vezi s glasovnim promenama kod imenica
na -skinja (psihološkinja): „U im. npr. ’psihološkinja’ nejasno zašto je došlo do
palatalizacije, a potom jednačenja po zvučnosti. Palatalizacija je glasovna promena
koja je izvršena do X, XI, a ovo su derivati iz savremenog doba. Pritom se nije
vršila ispred glasa –k“... „ ’Defektologinja’ i ’hirurginja’ su možda fonetski ispravnije
izvedene, ali jednako nakaradne tvorevine“ (kolona 10). Dakle, bez obzira na koji
način su ove imenice izvedene, a podaci u tabeli pokazuju da su čak spornije one
'ispravnije derivacije' sa sufiksom –inja (psihologinja), one i dalje zvuče „nakaradno“.
Treći deo ankete sadrži i jednu podgrupu pitanja koja treba da pokažu neposredne
lektorske intervencije u slučajevima kada gramatička konstrukcija zahteva imenice
ženskog roda ili kada se očekuje rodna senzitivnost lektora/ke. Zamolila sam za
lektorske intervencije u sledećim primerima ukoliko smatraju da su potrebne, kao
i da potom obrazlože svoj postupak:
U rečenici Dragana Milić, psiholog i terapeut, govorila je o pripremi učenika za
prijemni ispit, samo je jedna lektorka imenice u apoziciji promenila u psihološkinja
i terapeutkinja, s napomenom da joj u ovakvoj konstrukciji ne smeta ni da ostanu
u muškom rodu. Njih 12 je ostavilo kako je napisano, mahom uz obrazloženje
da u ovom slučaju nema potrebe za ženskim oblicima, jer „glagol kongruira sa
subjektom“, dok su „profesija i zanimanje u muškom rodu navedeni u apoziciji“.
U primeru Psiholog je poručila učenicima da se dan pred ispit lepo odmore, samo
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

tri lektorke su uskladile subjekat i predikat prema rodu i stavile psihološkinja iz

kongruencijskih razloga. Njih troje je naglasilo da treba dodati ime „da bi opravdalo
glagol u ženskom rodu, inače rečenica zvuči glupo (i nepismeno)“, kako stoji u
jednom od ovih odgovora. Ostaje problem za lektorsku praksu šta raditi u
situacijama, koje nisu retke, kada je ime psihološkinje nepoznato ili nebitno u
datom kontekstu, ili pak kad je njeno ime već više puta navedeno u tekstu. Kad je
sagovornik muškarac, više je prostora za stilske varijacije, jer se lektor/ka ili autor/ka
75
 Marjana M. Stevanović

neće libiti da u nekom delu teksta umesto već ponavljanog imena stavi, na primer,
„kaže nam/rekao je ovaj poznati psiholog“.9
Dvoje smatra da ovde intervencije nisu potrebne jer „rod u ovom slučaju nije
važan“, odnosno „da ga nema potrebe naglašavati u nazivu zanimanja“, pri čemu
je jedna ipak dala alternativno rešenje ispravivši glagol u muški rod (“Psiholog
je rekao…”), a drugo dvoje tvrdi da je intervencija nepotrebna „jer je jasno iz
glagolskog prideva da se radi o ženi“ odnosno da je muški rod „rodno neutralan, a
kongruencija je prema prirodnom rodu“. Odgovori su zanimljivi zato što se kose s
osnovnim gramatičkim načelima. U jednom obrazloženju se ističe da je „nemoguća
kongruencija ovog tipa“, što u praksi svakako predstavlja problem za one lektore
koji tvrdokorno odbijaju da upotrebe imenicu u ženskom rodu.
U trećoj rečenici Turistički vodič nas je odvela do planinskog vrha niko nije
pronašao adekvatnu žensku formu10, jer ju je teško izvesti od muškog roda. Jedna
lektorka priznaje da ne zna koji bi oblik ovde trebalo upotrebiti, „a ako ga nema,
treba ga osmisliti“, što je važan stav s obzirom na utvrđen princip da ženski naziv
mora biti izvedem od muškog. Druga pronalazi rešenje „žena turistički vodič“, s
napomenom da bi to uradila „isključivo ako je potrebno istaći da je turistički vodič
ženskog pola“. Njih sedmoro ponavlja obrazloženja za prethodnu rečenicu – da je
kongruencija nemoguća, da treba dodati ime „a turistički vodič staviti u zagradu“,
da nema potrebe za izmenama jer nije bitan rod, da je muški rod „rodno neutralan“,
a da je kongruencija „prema prirodnom rodu“.
U poslednjoj rečenici: Sudija je danas izrekla presudu, opet je samo jedna
lektorka stavila sutkinja, s obrazloženjem da je u pitanju „slaganje po rodu“. Njih
sedmoro deli mišljenje da je ova imenica gramatičkog ženskog roda ili da je reč o
„dvorodnoj imenici“, i da stoga nema problema s kongruencijom. Prema najnovijoj
normativnoj gramatici, za razliku od starijih gramatika11, kad se imenica sudija
odnosi na žensku osobu, i glagolski oblik u predikatu biće ženskog roda: Sudija je
rekla (Piper, Klajn 2013: 84). Da li se pri samom pomenu reči sudija ima u vidu i
ženska osoba, može biti predmet istraživanja, ali je činjenica da su spontano nastali i
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

9
Za isticanje pola kada gramatička struktura to zahteva filolozi u Srbiji često su predlagali izraz gospođa
direktor/doktor (npr. Piper 2009, Fekete 2008), što može da bude legitiman izbor, ali nikako kao
„ispravniji“, nego uz jednaku mogućnost upotrebe ženskih oblika direktorka/doktorka (socijalnih
femininativa).
10
Mogla bi se razmotriti turistička voditeljica.
11
Prema gramatikama iz druge polovine prošlog veka, činjenica da među sudijama ima i žena nije
ništa izmenila u jeziku, jer se ova imenica, iako gramatičkog i ženskog roda (dvorodna je), u kongruenciji
ponaša kao da je muškog roda, pa je predikat koji uz nju stoji isključivo u tom obliku (Stevanović
76 1969: 130; Stanojčić, Popović 2000: 288).
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

ženski nazivi upravo iz potrebe za razlikovanjem roda/pola, što nije slučaj i s drugim
imenicama ove vrste, poput budale, pijanice, propalice.
Dve ankete su u čitavom delu u kome su tražene intervencije ostale prazne,
nekoliko ih je s nepotpunim odgovorima, a u dva upitnika je jedan odgovor dat
za sve primere: „Ne bih napravila nijednu intervenciju jer je to nepotrebno. Ako
autor teksta koji lektorišem navede zanimanja u ženskom obliku, ostavljam tako,
ali ne prebacujem u ženski rod ako je navedeno u muškom“, što je regularan stav u
lektorskom poslu, ali i podatak da upotreba ROJ umnogome zavisi od autora/ki
tekstova i njihovog jezičkog osećanja. U drugoj se navodi da „srpski jezik poznaje i
kongruenciju po obliku i kongruenciju po značenju“, što je tačno, ali samo za jedan
broj imenica treće vrste (pijanica, lutalica, budala…) (Stanojčić, Popović 2000: 288).

Zaključak
Načelno se može zaključiti na osnovu ovog pilot-istraživanja sledeće:
1. Lektori i lektorke u štampanim medijima rodno osetljiv jezik dovode u vezu
s problemima u standardizaciji ženskih naziva zanimanja, koje veoma često
predstavljaju kao nasilnu derivaciju od muških naziva.
2. U odbrani svojih neretko negativnih stavova prema normiranju ROJ u
srpskom jeziku u javnoj i službenoj upotrebi, a pre svega u medijima, posežu
za objašnjenjima koja se često kose sa utvrđenim pravilima gramatike srpskog
jezika, te su u tom pogledu u suprotnosti sa stavovima i savetima srpskih
gramatičara deskriptivne i strukturalne lingvistike, čije priručnike koriste u
svom radu, a koji su u stvari, što je pomalo apsurdno, kreatori takvog stava
koji lektori zastupaju. Radije će rušiti gramatička pravila (slaganje subjekta
i predikata u rodu) nego što će se opredeliti za neku inovaciju upotrebe
ženskog roda imenice.
3. Glavni kriterijum za izbor ženskih naziva zanimanja jeste „kako zvuči“,
kako prija individualnom jezičkom osećanju.
4. Znanje iz deskriptivne gramatike (po kojoj su studirali) i individualno
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

jezičko osećanje, ali i lični stav prema pitanjima rodne ravnopravnosti, glavni
su činioci u odlučivanju lektora i lektorki o izboru ženskih naziva zanimanja
i drugih sredstava za isticanje ženskog roda, što se ogleda u nedoslednosti
njihove upotrebe u medijskoj praksi.
5. Činjenica je da nema konsenzusa oko najvećeg broja reči iz spiska, te da nije
moguće razdvojiti ih na prihvatljive i neprihvatljive, i jedne preporučiti za
standardnu upotrebu, a druge odbaciti. One bi, prema tome, sve morale 77
 Marjana M. Stevanović

biti na raspolaganju jezičkim praktičarima, što lektori i lektorke jesu, kao i

novinarima i novinarkama, i prepuštene njihovoj jezičkoj intuiciji, dok se
ne izdvoji neki trend koji bi upućivao na buduću normu upotrebe.
6. Istovremeno, podaci potvrđuju odsustvo teorijskog znanja o povezanosti
roda i jezika, što predstavlja važno i aktuelno političko pitanje u okviru
kojeg se rešava i pitanje ROJ u javnoj komunikaciji u Srbiji, a što je već
postala jedna od osnovnih tema feminističke lingvistike u evropskom i
svetskom kontekstu (Rajilić, Kersten Pejanić 2010).
7. Neophodno je stoga uvesti u univerzitetsku nastavu osnove feminističke
lingvistike (gender linguistics) na svim studijskim grupama, kako bi
budući lektori, prevodioci i novinari mogli koristiti svoje znanje kasnije
u profesionalnom radu.
8. Neophodno je pokrenuti teorijsku raspravu među stručnjacima za jezička
pitanja o normiranju upotrebe jezika, pa i ROJ, u službenoj i javnoj
komunikaciji u Srbiji, pre svega u medijima i u političkom diskursu. Nakon
toga bi trebalo sačiniti uputstvo za upotrebu ROJ u medijima, kao rezultata
timskog istraživanja i savetovanja, a detaljnije od onoga koje je ponudila
Svenka Savić et al. (2009) pre više od jedne decenije, jer se inventar pitanja
znatno proširio.

Literatura
1. Blagojević, Savka (2012), „Some Concepts Differently Treated in Academic Writing
– Politeness, Persuasivness and Gender: Cross-Cultural Perspective“, Teme vol. 36,
ur. Vesna Miltojević, Univerzitet u Nišu, 1931–1943.
2. Borić, Rada (2007), Pojmovnik rodne terminologije: prema standardima Evropske unije,
Zagreb: Centar za ženske studije.
3. Braun, Friederike et al (2005), Cognitive effects of masculine generics in German:
An overview of empirical findings, Communications 30, Universitätsbibliothek
BernAngemeldet
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

4. Cameron, Debora (2003), „Gender and Language Ideologies“, In: J. Holmes and M.
Meyerhoff, The Handbook of Language and Gender, Oxford: Blackwell Publishing.
5. Čaušević, Jasmina, Sandra Zlotrg (2012), „Izvinite, gospođa ili gospođica? Feministička
jezička istraživanja u Bosni i Hercegovini“, u: Adriana Zaharijević, Neko je rekao
feminizam, 4. dopunjeno izdanje za BiH, Sarajevski otvoreni centar, Fondacija
Heinrich Böll – Ured u BiH Fondacija CURE.
6. Drobnjak, Nada (2006), On je rekla: Upotreba rodno-senzitivnog jezika, Podgorica:
Kancelarija za ravnopravnost polova Vlade Republike Crne Gore.
78
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

7. Ehrlich, Susan, Ruth King (2008), „Feminist meanings and the (de)politicization of
the lexicon“, Language in Society 23, 59–76, Printed in the United States of America.
8. Filipović, Jelena (2009a), Moć reči, Beograd: Zadužbina Andrejević.
9. Filipović, Jelena (2009b), „Rodno osetljive jezičke politike: teorijske postavke i
metodološki postupci“, Anali Filološkog fakulteta, 21: 109–127, internet, dostupno
na: https://www.academia.edu/4024923/rodno_osetljive_jezičke_politike.
10. Grba, Jelena (2017), Rod, jezik i kultura, ACIMSI Centar za rodne studije UNS,
odbranjen master rad.
11. Izveštaj Odbora Crkve Sv. Natalije za 1895. god (1896), Vesnik srpske crkve, godina VII.
12. Klajn, Ivan (2013), „B(r)ušenje jezika“, NIN, Beograd.
13. Lakoff, Robin (1975), Language and woman’s place, New York: Harper & Row.
14. Milinkov, Smiljana (2016), Novinarke u Vojvodini: obrazovanje, profesionalni status i
rodni identitet, Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.
15. Miloradović, Sofija (2011), Jezik rodne ravnopravnosti: Rodno diferencirani jezik i
gramatička kategorija roda u srpskom jeziku, Beograd: Odbor za standardizaciju srpskog
jezika Instituta za srpski jezik, internet, dostupno na: http://www.isj-sanu.rs/rubrike/
odluke-odbora/103/2015/03/11/jezik-rodne-ravnopravnosti.html.
16. Nikolić, Marina (2016), „Rodno osetljiv jezik u javnoj upotrebi (2)“, Politika, 15. 12.
2016, internet, dostupno na: http://www.politika.rs/scc/clanak/370102/Rodno-
osetljiv-jezik-u-javnoj-upotrebi-2.
17. Pauwels, Anne (2003), „Linguistic Sexism and Feminist Linguistic Activism“, In:
J. Holmes & M. Meyerhoff (eds), The Handbook of Language and Gender, Oxford:
Blackwell Publishing.
18. Perović, Slavica (2009), Jezik u akciji, Podgorica: CID i Institut za strane jezike.
19. Piper, Predrag (2009), „Žive reči i mrtve ideje“, NIN, 13. 08. 2009.
20. Piper, Predrag & Klajn, Ivan (2014), Normativna gramatika srpskog jezika, Novi Sad:
Matica srpska.
21. Rajilić, Simone, Roswitha Kersten Pejanić (2010), Theoretische und empirische
Genderlingvistik in Bosnien, Kroatien und Serbien, SLCCEE, Verlag Otto Sagner
Munchen-Berlin.
22. Rečnik srpskoga jezika (2007), Novi Sad: Matica srpska.
23. Savić, Svenka (1989), „Language and Sex; Evidence from Serbo-Croatian Language“,
ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

Europena Journal for Semiotic Studies, Wien, Vol 1(3), 535–555.

24. Savić, Svenka (1998), „Žena skrivena jezikom medija“, Ženske studije 10, Beograd:
Centar za ženske studije, internet, dostupno na: https://www.zenskestudie.edu.rs/
izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-10/193-
zena-sakrivena-jezikom-medija-kodeks-neseksisticke-upotrebe-jezika.
25. Savić, Svenka (1993), Diskurs analiza, Novi Sad: Filozofski fakultet, Futura publikacije.
26. Savić, Svenka (1995), Jezik i pol, internet, dostupno na: http://www.zenskestudie.
edu.rs/izdavastvo/elektronska-izdanja/casopis-zenske-studije/zenske-studije-br-2-
3/261-jezik-i-pol-ii. 79
 Marjana M. Stevanović

27. Savić, Svenka et al (2009), Rod i jezik, Novi Sad: Ženske studije i istraživanja i Futura
publikacije.
28. Savić, Svenka (2010a), „Nesporazumi o rodno osetljivom jeziku u Srbiji: teorije i
praksa“, Okrugli sto na temu rodno osetljivih jezičkih politika, Program UN za razvoj:
Sektor za inkluzivni razvoj, Beograd, str. 125–133.
29. Savić, Svenka (2010b), „Izgrađivanje akademske zajednice: 1960−2010“, Vera Vasić ur.,
Diskurs i diskursi: zbornik u čast Svenki Savić, Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta
u Novom Sadu, 47–70.
30. Stanojčić, Živojin, Ljubomir Popović (2000), Gramatika srpskoga jezika za I, II, III i
IV razred srednje škole, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
31. Stevanović, Mihajlo (1969), Savremeni srpskohrvatski jezik II, Beograd: Naučna knjiga.
32. Stijović, Rada (2013), Jezik rodne ravnopravnosti, Politika, 12. 7. 2013.
33. Tannen, Deborah (1990), „Sex, lies and conversation: Why Is It So Hard for
Men and Women to Talk to Each Other?“, The Washington Post, June 24, 1990,
internet, dostupno na:https://www.homeworkmarket.com/sites/default/files/
qx/15/12/31/10/sexliesand_convers_1.pdf.
34. Wodak, Ruth (2005), „Gender Mainstreaming and the European Union:
Interdisciplinarity, Gender Studies and CDA“, Lazar, Michelle M. (ur), Feminist
Critical Discourse Analysis: Gender, Power and Ideology in Discourse, Hampshire/
New York, 90–113.

Original research article

UDK 316.837:305-055.3(497.11)
DOI 10.21618/fil1919064s
COBISS.RS-ID 8214296
Marjana M. Stevanović
University of Novi Sad
Association of Centres for Interdisciplinary and
Multidisciplinary Studies and Research

GENDER SENSITIVE LANGUAGE IN MEDIA

ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

PRACTICE IN SERBIA

Summary
Gender sensitive language as a part of non-discriminatory speaking
and writing is an important aspect of language planning. There is no
such official policy of language planning in Serbia, and the whole
process in public goes with resistance and disputes of individuals
80
 Rodno osetljiv jezik u medijskoj praksi u Srbiji

or groups. At the same time, the argumentation and importance of

language planning are not considered when it comes to its gender
dimension. Given the strong media influence on public opinion,
speaking and writing, I decided to research proofreaders’ attitudes to
the use of gender sensitive language in Serbian daily newspapers. The
proofreaders have a power of linguistic knowledge to direct language
policy in media, but their professional power could be reduced by
the attitudes of editors and authors. On the other hand, given the
relation between the prescriptive norm and the language practice,
proofreaders are often influenced by individual attitudes of Serbian
philologists who prescribe that norm. The attention here is to show
an interdependence of professional power and linguistic knowledge
in the processes of standardisation of the Serbian language in the case
of proofreading services in daily newspapers in Belgrade and Novi
Sad printed in 2016.

Key words: gender sensitive language, prescriptive norm, language

practice, proofreaders, media, language planning, occupational titles.

Preuzeto 6. 8. 2018.
Korekcije 16. 1. 2019.
Prihvaćeno 28. 1. 2019.

ФИ Л ОЛ О Г X 2019 19

81