АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ СТРУКОВИНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

ОДСЕК БЛАЦЕ

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД

ВАЖНОСТ УЧЕШЋА НЕДЕПОЗИТНИХ ФИНАНСИЈСКИХ

ИНСТИТУЦИЈА У ТРАНСАКЦИЈАМА НА

ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ

БЛАЦЕ, ЈУЛ 2019. ГОДИНЕ

 АКАДЕМИЈА ПОСЛОВНИХ СТРУКОВИНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

ОДСЕК БЛАЦЕ

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД

ВАЖНОСТ УЧЕШЋА НЕДЕПОЗИТНИХ ФИНАНСИЈСКИХ

ИНСТИТУЦИЈА У ТРАНСАКЦИЈАМА НА

ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ

Ментор: Кандидат

др Данијела Максимовић Филип Марковић 06/18 С-К

Блаце, јул 2019. године

 САДРЖАЈ

УВОД...........................................................................................................................................1-4

I ДЕО: ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА КАО УЧЕСНИЦИ НА ФИНАНСИЈСКОМ

ТРЖИШТУ..............................................................................................................................5-34

1.ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА И ЊИХОВ ИСТОРИЈАТ У СВЕТУ..............................6-9

2.ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ УЛАГАЊА СРЕДСТАВА ДРУШТАВА ЗА ОСИГУРАЊЕ ЗА

ПРИВРЕДУ ЗЕМЉЕ................................................................................................................9-16

3.КАРАКТЕРИСТИКЕ ИНВЕСТИЦИОНОГ ПОРТФЕЉА ОСИГУРАВАЧА КОЈИ

СПРОВОДЕ ЖИВОТНО И НЕЖИВОТНО ОСИГУРАЊЕ...............................................16-21

3.1.Неживотно осигурање..................................................................................................18-19

3.2.Табеларни преглед премија и распореда премија осигурања...................................19-21

4.ЗНАЧАЈ ДРУШТАВА ЗА ОСИГУРАЊЕ КАО НОСИЛАЦА АКТИВНОСТИ НА

ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ...........................................................................................23-26

5.ПОРТФЕЉ ОСИГУРАЊА..................................................................................................24-30

5.1.Појам портфеља осигурања.........................................................................................24-26

5.2.Пренос портфеља осигурања у домаћем законодавству...........................................26-30

5.2.1.Подношење захтева за пренос портфеља другом осигуравајућем друштву....26-28

5.2.2.Обавезе осигуравајућег друштва – уступиоца..........................................................28

5.2.3.Одбијање захтева за добијање сагласности за пренос портфеља осигурања...28-30

6.РИЗИЦИ ПЛАСМАНА ДРУШТАВА ЗА ОСИГУРАЊЕ................................................30-34

II ДЕО: ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ КАО УЧЕСНИЦИ У ТРАНСАКЦИЈАМА НА

ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ.......................................................................................36-54

1.ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ....................................................................................................36-47

1.1.Оснивање и назив фонда..............................................................................................38-41

1.2.Имовина фонда..............................................................................................................41-45

1.3.Чланство у пензионом фонду......................................................................................45-47

2.УЛОГА И ЗНАЧАЈ ПРИВАТНИХ ПЕНЗИОНИХ ФОНДОВА У КОНТЕКСТУ
СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ......................................................................................................48-54

III ДЕО: ФУНКЦИОНИСАЊЕ ОСИГУРАВАЈУЋИХ ДРУШТАВА И ПЕНЗИОНИХ

ФОНДОВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ.............................................................................55-68

1.ИСТОРИЈАТ ОСИГУРАВАЈУЋИХ ДРУШТАВА У СРБИЈИ.......................................56-57

2.ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА У СРБИЈИ....................................................................57-60

3.ДОБРОВОЉНИ ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ У СРБИЈИ..................................................61-68

3.1.Структура имовине добровољних пензионих фондова............................................65-67

3.2.Учесници на тржишту добровољних пензионих фондова и нето имовина

фондова.....................................................................................................................................68

ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................69-72

ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................73-74
УВОД

Свако тржиште, како глобално тако и сегментирано изражава односе два кључна
економска агрегата: понуде и тражње. Релација односа ова два агрегата утичу на ниво
цена које се формирају сагласно израженом односу понуде и тражње. Особености односа
који се изражавају за тржиште у реалном сектору економије једнако важе и за сегменте
тржишта који функционишу у финансијској сфери.

При томе треба истаћи да финансијско тржиште има своје особености које се испољаваљу
како за простор, време и начин функционисања тако и за структуру тржишних материјала
које се јављају као предмет купопродајних трансакција на финансијском тржишту.

Финансијско тржиште је место обједињавања новчаних средстава из различитих извора

где се формира потенцијал понуде и тражње. Сваки део тог капитала тежи ка пласманима
са највећим приносом и тиме се капитал лоцира тамо где може донети више и
предузетницима и власницима капитала.

Једна од најзначајних функција финансијских тржишта је њихова трансферна функција.

Трансферну функцију финансијско тржиште обавља као примарно тржиште то јест
тржиште где се врше креирање финансијских инструмената. Учесници на финансијском
тржишту се јављају као класични финансијски посредници (банке) и институционални
инвеститори (осигуравајуће организације и пензиони фондови). На финансијском
тржишту је могуће успоставити и непосредни однос емитента и купца. Тада је реч о
процесу дезинтермедијације1.

Финансијско тржиште, може се рећи, представља организовани систем за промет

финансијских инструмената, тј. хартија од вредности које могу бити дуговне и власничке
у зависности од рока њиховог доспећа, као хартије од вредности на тржишту новца и
хартије од вредности на тржишту капитала. Хартије од вредности на тржишту новца су
најликвидније хартије од вредности са роком доспећа до једне године са ниским или
никаквим ризиком, док хартије од вредности на тржишту капитала имају рок доспећа

1
Преусмеравање средстава из банкарске штедње, када се повећава каматна стопа на државне хартије од
вредности, или неке друге обвезнице, због регулације која је спречавала банке да повећавају каматну стопу
да не би конкурисале државним обвезницама
дужи од годину дана. Неке од хартија на тржишту новца су: краткорочне државне
обвезнице, депозитни церификати, банкарски акцепти, комерцијални записи, федерални
фондови, уговори о рекуповини. Неке од хартија вредности на тржишту капитала:
средњорочне и дугорочне државне обвезнице, обвезнице локалних државних органа,
корпоративне обвезнице, хипотекарне заложнице, обичне акције, префернцијалне акције,
замењиве или ковертибилне хартије од вредности. Изведене хартије од вредности могу
бити краткорочне, са роком доспећа мањим од годину дана и дугорочне са роком доспећа
преко једне године. Дакле, могу, по рочности, бити хартије од вредности и на тржишту
новца и на тржишту капитала (опције, варанти, фјучерси).

Класична подела финансијског тржишта на основне врсте је: новчано тржиште, тржиште
новчаног капитала и девизно тржиште. Али поред ове поделе постоји подела и на:
организовано и неорганизовано финансијско тржиште, депозитно – кредитно и на
тржишта хартија од вредности, домаће и на међународно, тржишта дуговних и тржишта
власничких финансијских инструмената, промтна и терминска, примарно и секундарно.
Депозитне финансијске институције се називају депозитним јер основни извор њихових
средстава чине штедни депозити. Недепозитне финансијске институције обухватају:

1. уговорне финансијске институције

2. инвестиционе фондове
3. остале финансијске институције

Уговорне финансијске институције до средстава долазе на уговорној основи, преко

периодичних уплата, у одређеним интервалима времена. Ове финансијске институције
имају сигурније приливе и нижи ризик од могућег наглог пражњења средстава у односу на
приходе депозитних институција. Уговорним финансијским институцијама је неопходан
нижи ниво ликвидности, због чега могу да врше улагања у средњорочне и дугорочне
облике финансијске активе. У овај тип финансијских институција спадају:

1. осигуравајућа друштва

2. пензиони фондови
Осигурање представља удруживање оних који су изложени истој опасности са циљем да
заједнички поднесу штету која може задесити само неке од њих. Поред основне функције,
која се, дакле, састоји у заштити имовине и лица, осигурање има и веома важну
финансијску, односно акумулацијску функцију. Она проистиче из правила да се премије у
делатности осигурања плаћају унапред, а да се надокнада штета врши сукцесивно када
настају.

У међувремену прикупљена средства пласирају се у репродукциони процес преко

финансијских тржишта. Осигуравајуће организације су финансијске институције које
утврђену накнаду (премију) обезбеђују исплату уговорене суме, и лико се деси одређени
(осигурани) случај.

Пензионо осигурање је институционализиран облик штедње, где појединац уплаћује

доприносе или премије за време радног века, да би по коначном престанку радног односа
стекао право на пензионе накнаде. Периодична примања су најчешће месечна, тромесечна,
полугодишња или годишња и називају се пензије или пензионе накнаде.

Основа целокупног система добровољног пензијског осигурања састоји се у томе да су

строго одвојени као субјекти, друштво за управљање добровољним пензијским фондовима
и добровољни пензијски фондови. Уколико тако не би систем био дефинисан могло би
доћи до угрожавања средстава чланова фонда, који су на овакав начин организације
заштићена. Добровољни пензијски фонд се организује ради прикупљања новчаних
средстава уплатом пензијског доприноса од стране обвезника уплате и улагања тих
средстава сациљем повећања вредности имовине фонда.

Инвестициони фондови су институције колективног инвестирања у оквиру којих се

прикупљају новчана средства и улажу у различите врсте имовине, у складу са
инвестиционим циљевима и инвестиционом политиком наведеним у проспекту, ради
остваривања добити и смањења ризика улагања. Предност улагања у инвестициони фонд
је што ти, као инвеститиор, у сваком тренутку, можеш повући своја средства, а и улагати
додатна средства.

Улагањем средстава у инвестициони фонд омогућен ти је једноставан приступ тржишту

капитала, а твојим средствима управљају искусни и овлашћени стручњаци (портфолио
менаџери). Улагањем у већи број хартија од вредности, депозите итд. портфолио менаџер
диверсификује портфолио и тиме смањује ризик улагања. Принос који можеш остварити
улагањем у инвестициони фонд је обично виши него принос који би остварио неким
конвенционалним обликом штедње.

Брокер је особа која врши трговину хартијама од вредности, у своје име или у име
компаније за коју ради. Његов задатак је да по што бољим условима и за што већу
вредност пласира поверене хартије од вредности на берзу, од чега зависи и његова зарада.
Брокеров основни задатак је да прати кретање понуде и тражње на берзи, као и да о томе
извештава компанију у чије име ради, да врши продају и куповину, да уговара послове
везане за хартије од вредности, да прати кретања камата и цена на тржишту, прави
извештаје.

Дилер је трговац хартијама од вредности који купује и продаје у своје име, односно у име
компаније за коју ради и за њен рачун. Он зарађује на разлици у цени по којој купује и
продаје појединачне вредносне папире. Поред трговине хартијама од вредности, трговци
тргују на домаћем тржишту новца, девизном тржишту, тржиштима банкнота и
племенитих метала.

Главна делатност трговаца састоји се у праћењу и извештавању о понудама на различитим

тржиштима, куповини и продаји хартија од вредности или других роба, предлагању
уговарања и куповине куповине и продаје, учешћу у процесу котације хартија од
вредности, израчунавању трошкова куповине и продаје, организовању и набавци
тржишним средствима, пратите кретања каматних стопа на тржишту.

У овом раду биће обрађивана осигуравајућа друштва, као и пензиони фондови као
учесници у трансакцијама на финансијском тржишту јер су у данашњем свету ово
изузетно важни како економски, тако и социјални институти. Важно је напоменути да ће
посебан део рада бити усмерен на истраживање осигуравајућих друштава и пензионих
фондова у нашој држави, поготово ако се узме у обзир да су добили на „тежини“ после
демократских промена 2000. године и отпочињањем процеса транзиције и приватизације у
нашој држави.
 I ДЕО

ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА КАО УЧЕСНИЦИ НА

ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ

У овом делу специјалистичког рада ће међу првим поглављима ити конкретно приказан
историјат и сам развој система осигурања како у свету, тако и у нашој земљи. Даље, кроз
овај део биће представљен и изузетно битан економски ефекат улагања средстава у
друштва за осигурање и утицај истих на економију и економско стање земље.

Следећа поглавља доносе објашњења како животног, тако и неживотног осигурања као и
основне разлике између ова два вида осигурања. Овај део рада је посвећен и значају која
ова два економска института имају. Ризик је неизоставан део у било ком виду пословања у
данашњем свету чије економске основе леже на капиталистичком начину управљања
привредом земаља, па сходно томе посебно поглавље рада је посвећено ризицима
пласмана осигуравајућих друштава.

Једно од задњих поглавља овог дела рада бави се портфељима осигурања који
представљају сва права и обавезе по уговору или уговорима о осигурању. Портфељ не
чини само имовина, односно, новчана средства по уговору о осигурању, него и права и
обавезе која произлазе из тог уговора.

Поред свега претходно наведеног, важно је истаћи и то да у овом делу су табеларно

приказани укупна премија и распоред премије друштава за осигурање, као и преглед
премија и распореда премија животног и неживотног осигурања како у нашој земљи и
свету. Међу табелама су и прегледни графикони који представљају упоредни однос
наплаћене премије и решених штета у Србији по кварталима за 2015. годину (у РСД) и
распоред укупне премије осигурања по регионима у свету у 2014. години. Тиме се и
затвара поглавље рада које представља једну од већих целина у овом раду.
1.ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА И ЊИХОВ ИСТОРИЈАТ У СВЕТУ

Као привредна делатност осигурање обезбеђује организовану заштиту од ризика који

угрожавају имовинску сигурност привредних и других субјеката путем технике његовог
преноса на већи број лица која чине заједницу ризика, тј. скупину оних које угрожавају
исте или сличне опасности. Ризик као неизвестан догађај је претња сваком оном ко му је
изложен, али се не може утврдити кога ће тачно да погоди. Међутим, захваљујући рачуну
вероватноће могуће је предвидети код колико ће лица у неком времену ризик бити
остварен и какве ће бити његове штетне последице.

Што је заједница ризика већа, тј. што је ризик раздељен између више угрожених, то га и
члан заједнице може лакше поднети јер плаћа мању цену за осигуравајуће покриће. За
ефикасно функционисање заједнице потребно је да она обухвати што већи број лица, и да
број оних које су погођени догађајем који је последица осигураног случаја буде мањи од
броја лица која су истом ризику изложена.

Осигурање је постојало у свим друштвено-економским формацијама и друштвено-

политичким односима. Оно се развија са појавом приватне својине а посебно развојем
тржишне привреде. Улога осигуравајућих друштава као институционалних инвеститора
јача нарочито од 70-тих година прошлог века. Инвестициона функција друштава за
осигурање произилази из чињенице да се премије осигурања прикупљају унапред, и зато
се могу даље инвестирати (пласирати) све док не наступи осигурани случај тј. док се не
јави потреба за исплатом трошкова и одштетних захтева.

Захваљујући приходима од пласмана осигуравајућа друштва добијају могућност да на

бољи начин управљају преузетим ризицима од осигураника и по основу остварених
прихода понуде нижу цену својих услуга, чиме се повећава њихова конкурента предност.
Друштвена корист осигурања произилази из његових економских ефеката. У контексту
подршке економском расту осигурање унапређује животне услове, и то непосредно (путем
животних осигурања: лица се осигуравају за случај смрти или доживљења, за случај
болести или неспособности) и посредно (путем имовинског осигурања и акумулативне
функције осигурања која доприноси повећању производње и привредном расту, а тиме и
благостању живота људи)2. У новије време долази до промена на финансијском тржишту:
растућа институционализација финансијске штедње и растући значај улоге друштава за
управљање добровољним пензијским и инвестиционим фондовима и осигуравајућих
друштава3. Степен институционализације финансијске штедње и улоге осигуравајућих
друштава се разликује од земље до земље. Код земаља попут САД-а, Велике Британије и
Немачке, делатност осигурања мобилише огромна средства и има врло значајну улогу на
финансијском тржишту.

Писани трагови о осигурању постоје и у Хамурабијевом закону из 2250.године п.н.е. у

виду уредбе о међусобној обавези учесника трговачког каравана да надокнаде штету која
би настала у случају пљачке. У старом Риму основано је религиозно удружење у које су
чланови уплаћивали одређени износ за пријем као и месечну чланарину, а у случају смрти
неког члана солидарно су сносили трошкове сахране, помагали су удовице и децу умрлих.
Прва сачувана полиса потиче из Ломбардије, 1182. године. Из периода од XII до XV века
сачувано је више од 400 полиса, али у то време полиса осигурања није увек била гаранција
добијања надокнаде, нарочито у случају губитка брода. Први закони у овој области доносе
се у Барселони 1435. и Фиренци 1522. године. Прва полиса на италијанском, од 20.
септембра 1547године пронађена је у Енглеској. У то време није било осигуравајућих
бироа, тако да је поморско осигурање било приватна трансакција измеду индивидуалаца.
Осигурање од пожара настало је у Немачкој 1591 године.

У Лондону су се власници бродова, продавци и купци робе која се превозила бродовима

састајали у кафанама, а једна од кафана, власника Едварда Лојда, постала је водећа. Прва
осигуравајућа компанија у области поморског осигурања и носи назив по Едварду Лојду.
Не зна се тачно када је Louds`s основан, али је познато да је постојао пре 1688 године
Актом Британског парламента из 1871. удружење осигуравача “Лојдс” добило је
официјални статус корпорације осигуравача. На тај начин службено је основана Лојдова
берза. “Лојдс” данас није компанија, већ представља тржиште осигурања. У XVII веку
холандски државник и математичар Жан де Виту 4 поставио је математичке основе

2
Б., Маровић, Б., Кузмановић, В., Његомир (2009) Основи осигурања и реосигурања, Принцип Пресс,
Београд, стр. 30
3
В. Његомир (2010) Осигуравајућа друштва као институционални инвеститори, Рачуноводство, стр 54
4
Johan de Vit ili Jan de Vit (24. септембар 1625—20. август 1672.) је био најистакнутија личност низоземске
политике средином 17. века. Обављао је функцију великог адвоката Холандије од 1653.до 1672. године.
одређивања животне ренте. Достигнућа Њутна, Лајбница, Декарта и Паскала нашла су
велику примену у области осигурања. Од великог значаја била су и открића у
математичкој статистици, пре свега закон великих бројева (Бемули, Лаплас и Гаус).
Енглеска академија наука је крајем XVIII века створила претпоставке за развој модерног
осигурања. Прво удружено друштво за животно осигурање Nеw EnglandLife је основано
1835. године, а потом је основано још дванаест других друштава у области животног
осигурања, која и данас постоје.

Од друге половине XIX века почиње трећи период у историји осигурања, када држава
ступа на сцену осигурања. Увидевши огроман економски и социјални значај осигурања,
држава користи погодности осигурања за своје интересе, као што је акумулирање
капитала, којим осигуравачи располажу релативно дуг временски период. Осигуравајући
капитал чини нови извор акумулирања средстава државних фондова, као изузетно важан
за развитак државног кредита. Тако се савремени фондови осигуравајућих друштава на
нивоу националне економије мере у милијардама евра.

Међутим, код земаља чија економија још увек није на степену развоја горепоменутих
земаља, нису искоришћене све потенцијалне развојне могућности делатности осигурања,
те отуда проистиче актуелност ове теме. Делатност осигурања у економијама у развоју
може битно да унапреди функционисање ових економија као и дугорочних ефеката коју
ова делатност остварује заштитом од ризика, повећаном понудом акумулираних
финансијских средстава за дугорочно финансирање привредног развоја и ефикаснијом
расподелом економских ресурса. У прошлости је економски развој Републике Србије био
финансиран задуживањем у иностранству, а након 2000. године и приливом страних
директних инвестиција. Друштва за осигурање као институционални инвеститори могу
значајно да допринесу будућем расту и развоју економије наше земље5. Управо из тог
разлога, за нашу земљу, која спада у групу земаља у развоју, од великог значаја је сваки
напор који се тиче даљег развоја делатности осигурања. У циљу бољег разумевања

Најистакнутија личност Низоземске републике после 1650.године је велики адвокат Холандије Жан де Вит.
На то место дошао је 1653. године. Власт је била у рукама његових присталица.Привреда је доживела
стагнацију, а почела је да се опоравља тек 1680.године. Де Витов систем означио је врхунац економског
успона Низоземске.
5
Фокус мора бити усмерен ка унапређењу конкурентности домаће привреде, унапређењу извоза, реформи
јавног сектора и подршци најпропулзивнијих сектора и компанија
постојећег стања делатности осигурања код нас, и улоге коју друштва за осигурање
тренутно остварују као институционални инвеститори, од користи је преглед историјског
развоја правних прописа који су регулисали развој осигурања у прошлости у нашој земљи
са посебним освртом на регулисање улагања друштава за осигурање.

2.ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ УЛАГАЊА СРЕДСТАВА ДРУШТАВА ЗА ОСИГУРАЊЕ

ЗА ПРИВРЕДУ ЗЕМЉЕ

Делатност осигурања промовише економски раст и структурни развој привреде на следећи

начин:

1. пружајући услуге осигурања директно привредним друштвима,

побољшава њихову финансијску ситуацију;
2. јача предузетнички дух тако што подстиче инвестиције, иновације,
тржишну динамику и конкуренцију;
3. нуди социјалну заштиту грађанима (поред оне коју нуди држава),
смањујући тиме притисак на јавне финансије;
4. унапређујући финансијско посредовање, делатност осигурања креира
ликвидност и мобилише штедњу.6

Као главни институционални инвеститори, осигуравачи сакупљају разуђене финансијске

ресурсе, каналишу их кроз инвестиционе активности, и тако олакшавају привредним
друштвима приступ капиталу; делатност осигурања промовише управљање ризиком,
доприноси одрживом и одговорном развоју; негује стабилну потрошњу током човековог
живота.

Одсуство адекватног осигурања може битно да отежа пословање малих привредних

друштава. Лимитиран приступ капиталу и отежан приступ тржишту капитала чине овакве
фирме „рањивим“ на штетне догађаје из окружења. У одсуству осигурања, велика
количина новца би била потребна привредним друштвима да би се заштитила од ризика.
Друштва за осигурање су дугорочни инвеститори који доприносе стабилизацији

6
Милановић, Б., Милановић, С., (2014) Компанијско право – право привредних друштава, Блаце: Висока
пословна школа струковних студија
финансијских тржишта обезбеђујући ликвидност у критичним временима када други
извори пресуше.

Као таква, она делују као снажна контра-циклична снага и пружају социјалне бенефиције
које генеришу њихове инвестиције, поред дугорочних инвестиционих добитака. Земље са
боље развијеним финансијским системом уживају бржи и стабилнији дугорочни развој.
Добро развијена финансијска тржишта имају значајан позитиван утицај на продуктивност
што се по природи преноси и на виши степен дугорочног развоја.

Финансирање и инвестирање преко финансијског тржишта утиче на повећање стопе

привредног раста (раст друштвеног производа и националног дохотка), подиже ниво
продуктивности привреде, повећава производну ефикасност и ниво животног стандарда,
подстиче техничко-технолошки развој, као и укључивање националне економије у
међународну поделу рада7. Делатност осигурања има све већи удео у агрегатном
финансијском сектору. У скоро свим развијеним земљама и земљама у развоју делатност
осигурања има све већи утицај и значај.

Баш као што осигурање обезбеђује појединцима већи мир (због поделе ризика са
осигуравачима), оно такође олакшава пословање привредних друштава, чинећи га
предвиљивијим, и тиме олакшава корпоративно планирање. И слично утицају које има на
социјално понашање, осигурање промовише мере за управљање ризицима кроз
корпоративно удруживање и транспарентност цена. Осигурање даје највећи допринос и
подстрек економском расту и развоју.

Допринос делатности осигурања се огледа кроз олакшавање економских трансакција

омогућавајући дистрибуцију ризика и обештећења. Оно подстиче управљање ризиком и
промоцију безбедних пракси, промовише финансијску стабилност пружајући дугорочне
инвестиције привреди. Такође, подстиче стабилну и одрживу штедњу и обезбеђивање
пензије. Између величине тржишта осигурања једне земље и њеног економског раста
постоји дугорочна и кружна веза, нарочито у делу животног осигурања у развијеним
земљама.

7
Ј., Лабудовић, (2007) Улога и значај компанија за осигурање живота као институционалних инвеститора
на финансијском тржишту, Европска ревија за право осигурања – Удружење за право осигурања Србије
Ова чињеница сугерише не само да се раст делатности осигурања у земљама у развоју
може очекивати како се развијају и њихове економије, већ и да би требало активно
подржавати увећање тржишта осигурања и доступност осигурања у циљу подстицања
економског раста. Постоје емпиријске студије које су потврдиле позитивну корелацију
између развоја осигурања и економског раста.

Друштва за осигурање која спроводе неживотно осигурање дају допринос економском

расту земље, без обзира на степен њене развијености. Друштва за осигурање која спроводе
животно осигурање дају суштински допринос економском расту у богатијим земљама, док
у слабије развијеним земљама животно осигурање представља мањи део укупног тржишта
осигурања. Однос инвестиционог портфолиа и БДП представља индикатор важности
осигурања у економији државе о којој је реч, и пружа начин за упоређивање степена
развоја економије различитих држава и кроз различите године.

Колико је делатност осигурања значајна као институционални инвеститор говори податак

да у Европској унији она представља највећу инвестициону групу која је у 2012. години
инвестирала скоро ЕУР 8.400 млрд у економију, што представља 58% укупног бруто
друштвеног производа ЕУ. То је уједно благи пораст у односу на ниво од 55% у 2011.
години. То значи да је у 2012. години портфељ осигуравача имао супериорне перформансе
у односу на раст БДП-а у већини европских земаља.

Из података датих у графикону бр. 26 на дан 31.12.2011. године може се видети да су

друштва за осигурање највећи институционални инвеститори са ЕУР 7.700 млрд, односно
51% укупне имовине институциналних инвеститора у Европи. Затим следе пензиони
фондови са ЕУР 3.700млрд и учешћем од 24% у у купној имовини институциналних
инвеститора, а на трећем месту се налазе самостални новчани фондови (ЕУР 500 млрд или
4%). Задужбине и фондације имају учешће од 2% (ЕУР 300 млрд), а инвестициони
фондови који послују директно са приватним инвеститорима учествују у укупној имовини
институционалних инвеститора са 11% (ЕУР 1.700 млрд). Велики индивидуални
инвеститори поседују имовину вредну ЕУР 1.200 млрд са учешћем од 8% у укупној
имовини институционалних инвеститора Европе8.
8
Према годишњем статистичком извештају ОЕЦД-а банке се не сврставају у институционалне инвеститоре.
У групу институционалних инвеститора убрајају се друштва за осигурање, пензиони фондови и
инвестициони фондови попут самосталних новчаних фондова
Да се закључити да друштва за осигурање, заједно са пензионим фондовима, представљају
највеће институционалне инвеститоре у акције, обвезнице и хипотекарна тржишта, чиме је
њихов утицај на економски развој постао интегралан. Имајући у виду померања у
старосној структури становништва, продубљивање разлике у приходима и општи
глобализациони тренд, за очекивати је и наставак утицаја у будућности.

Друштва за осигурање најчешће обезбеђују дугорочно финанисрање преко тржишта

капитала, што подразумева значајна улагања у државне и корпоративне обвезнице (чак
око 60% укупних улагања), повлашћене обвезнице и акције. Захваљујући оваквим
инвестицијама осигуравачи имају значајну улогу у обезбеђивању дугорочних средстава за
потребе државе и привреде.

Значајна је чињеница да осигуравачи улажу 18% својих улагања у јавни сектор, који
представља суштински извор корпоративног финансирања путем тржишта капитала и који
имају важну улогу у друштву коју није лако заменити. Такође, осигуравачи финансирају
привреду путем секјуритизације9, затим путем директних позајмица малим и средњим
компанијама, инвестирањем у инфраструктуру, кроз давање хипотекарних кредита и
улагања у некретнине, приватни капитал и ризичан (шпекулативни) капитал (нпр.
инвестиција у потуно нову компанију са одличним изгледима на раст, али без приступа
тржишту капитала).

Привредни субјекти и појединци који користе средства друштава за осигурање су у

предности, јер ће трошкови њиховог финансирања бити нижи него у случају да су иста
средства обезбедили код банака или алтернативних извора. Акумулирани фондови у
осигурању користе се и за давање хипотекарних стамбених кредита. Постоји довољно
обезбеђење и гаранција да ће позајмилац вратити средства и зато је кредитни ризик
дотичног позајмиоца нижи него иначе.

Осигуравачи такође подржавају иновације кроз улагања у приватни капитал и директно

кредитирање малих и средњих компанија. Такође, осигуравачи финансирају велике јавне
пројекте локалних самоуправа улагањем у инфраструктуру. Обезбеђивање дугорочних
9
Секјуритизација је процес издавања нових преносивих хартија које имају обезбеђење у другој имовини (као
што су зајмови, хипотекарни кредити, дуг на кредитној картици, или друга имовина). Осигуравачи улажу у
најмање ризичне транше ове имовине, јер им таква улагања омогућавају додатни приход без додатног
ризика који носи њихов портофолио
средстава је јако важно за привреду, јер омогућава привреди и влади да се укључе у
велике пројекте за које је потребно много година да се заврше и да постану профитабилни.

Без дугорочно обезбеђених средстава многи пројекти овог типа не би били успешно
окончани.10 Као што је већ већ речено, друштва за осигурање представљају највеће
институционалне инвеститоре у Европи, са ЕУР 8.400 млрд инвестиција, од чега се 64%
представљају државне или високо котиране корпоративне обвезнице а 15% су акције. На
инвестициону стратегију друштава за осигурање утичу:

1. врста преузетих обавеза (њихово трајање и предвидивост),

2. однос ризик/повраћај доступних финансијских средстава, и
3. оквирни услови креирани од стране законодавца као што су правни
прописи и пореска политика.

Друштва за осигурање представљају идеалан извор дугорочног финансирања за који

политичари верују да ће стимулисати обнову економског раста Европе. Стални прилив
премије, чак и у периодима тржишне кризе, омогућава друштвима за осигурање да буду
извор ликвидности и да купују имовину чија је вредност потцењена у време тржишне
кризе када многи тржишни играчи продају.

Управо зато, друштва за осигурање имају значајну контра- цикличну улогу у периодима
тржишног стреса, и стабилизирајући ефекат на финансијско тржиште једне економије.
Ефекти улагања средстава друштава за осигурање су приметни у земљама у развоју, где
средства осигурања живота дају основу за улагања у дугорочне пројекте, као што су
инфраструктурни пројекти. Друштва за осигурање која спроводе животно осигурање
подстичу економски развој једне земље на различите начине. Наиме, она подстичу
инвестиције и иновације. Као институционални инвеститори, друштва за осигурање која
спроводе животно осигурање доприносе модернизацији финансијских тржишта и
олакшавају компанијама приступ капиталу, убрзавају економски развој, побољшавају
животни стандард и повећавају потрошњу, а потрошња је један од главних покретача
привредног раста. Држава може, у одређеној мери, да одређује правац инвестирања
њихових средстава.
10
В., Јовановић, (2011) Теоријски и емпиријски аспекти утицаја осигурања на економски развој, Правно –
економски погледи
На тај начин могуће је:

1. повећати дубину тржишта капитала кроз улагање у мале и средње

компаније које још нису листиране на берзи,
2. дестимулисати улагање у некретнине,
3. подстицати улагање у државне хартије од вредности и пројекте одобрене од
стране владе,
4. дати предност улагању у домаћу економију.

Средства друштава за осигурање која спороводе животно осигурање се инвестирају у

изградњу тржних центара, болница, станова, кућа, домова здравља, затим у истраживања у
медицини, фабрике, нове машине и опрему. Овакве инвестиције су значајне за социјални и
економски развој једне земље чиме се увећава њено друштвено благостање. Такође,
оваква врста инвестирања помаже раст капиталних добара и у функцији је промовисања
економског раста и пуне запослености. Осигуравачи представљају значајног послодавца
који, што директно што индиректно, упошљава огроман број људи.

Запослење могу наћи људи различитих занимања - од оних који се баве људским
ресурсима, преко стручњака за односе с јавношћу до финансијских аналитичара. Поједини
послови, као нпр. послови актуара, осигуравача и обрађивача захтева осигураника су
специфични само за делатност осигурања. Подаци показују да је крајем 2102. године у
Европи пословало 5.300 друштава за осигурање, која су директно упошљавала 930.000
људи, док је око милион људи индиректно запослено у делатности осигурања.

Табела 1. Укупна премија и распоред премије друштава за осигурање 31.12.2019

Ред. Друштво за Укупна Укупна Превентива Резија

бр. осигурање премија премија у
самопридржају
1. AMS 3.281.268 3.196.948 59.228 694.407
2. DDOR 11.935.838 11.126.158 181.406 2.714.205
3. Dunav 27.565.650 24.655.365 302.184 5.756.992
4. Generali osig 21.421.222 19.196.334 153.199 4.296.521
5. Globos 257.674 250.121 2.419 74.216
6. Grawe 3.895.281 3.794.421 100 875.086
7. Merkur osig 819.595 776.292 0 110.040
8. Milenijum 3.455.033 3.357.318 62.642 759.507
9. Sava neživotno 2.296.513 2.043.481 31.169 556.521
10. Sava životno 256.148 256.148 0 52.921
11. SocietGen 774.941 773.280 0 212.046
12. Sogaz 613.528 177.490 1662 60.536
13. Triglav 5.796.698 4.663.493 31.851 1.191.260
14. UniqaNeživotno 3.952.831 2.601.927 37.384 972.866
15. UniqaŽivotno 1.952.189 1.929.909 0 311.689
16. Wiener 11.636.178 8.136.238 15.356 1.553.290
УКУПНО 99.910.587 86.934.923 878.600 20.192.463

Извор: Народна банка Србијеhttps://www.nbs.rs

У САД-у је делатност осигурања један од главних послодаваца који упошљава око 2,3
милиона људи. Занимљиво је нагласити да, у односу на друштва за осигурање, банке
имају другачију али комплементарну улогу. Нова банкарска правила натераће банке да
смање ризик повезан са доспелошћу и ликвидношћу, и тиме ће се створити финансијски
јаз од најмање ЕУР 4000-5000млрд између 2012-2016. године. Управо зато, улога
друштава за осигурање као дугорочних финансијера европске привреде ће још више
добити на значају.Данашње услове и начин обављања делатности осигурања у Републици
Србији уредјује и ближе прописује Закон о осигурању. Усвајањем предметног закона
десиле су се велике промене натржишту осигурања у Србији. Овим законом је враћено
поверење грађана у делатност осигурања које није постојало у претходном периоду и он
означава нову етапу у развоју друштава заосигурање код нас.

Доношењем ЗОС друштва за осигурање добијају једну од улога која је иначе у развијеним
економијама веома значајна – улогу институционалног инвеститора на финансијском
тржишту. Друштва за осигурање су и до доношења садашњег закона пласирала средства
на новчаном тржишту(нарочито у време хиперинфлације што им је уништило фондове и
вишкове средстава расположиве заулагање). Са становишта новог закона битно је да се
отварило и питање улагања у дугорочне финансијске инстументе на домаћем, а касније и
на страном тржишту капитала.

3.КАРАКТЕРИСТИКЕ ИНВЕСТИЦИОНОГ ПОРТФЕЉА ОСИГУРАВАЧА КОЈИ

СПРОВОДЕ ЖИВОТНО И НЕЖИВОТНО ОСИГУРАЊЕ

Друштва која имају дозволу за обављање послова животних осигурања до расположивих

средстава долазе закључивањем уговора о осигурању живота и других осигурања која
улазе у групу животних осигурања. Ова осигурања имају елемент осигурања и елемент
штедње. Када настане осигурани случај, а то је смрт или доживљење, друштво за
осигурање је у обавези да исплати осигуранику осигурану суму која има и елемент
штедње.

У развијеним земљама поред класичних развијени су и производи осигурања живота који

повезују осигурање живота са улагањима. Почев од раних 80-тих година прошлог века,
развијала су се два инвестициона „колосека“: један који се одвијао преко главног рачуна
где инвестициони ризик сноси осигуравач, и други који се одвијао преко издвојених
рачуна где инвестициони ризик преузима осигураник11.

У групу животних осигурања спадају:

11
У САД осигуравајућа друштва деле своје билансе на главни рачун и издвојене рачуне.Издвојени рачуни
постоје како би се издвојиле резерве по основу обавеза за производе који укључују инвестициони ризик
(варијабилна животна осигурања и приватне пензије где инвестициони ризик сносе осигураници а не
осигуравајућа друштва). На главном рачуну се воде уговорне обавезе осигуравајућег друштва по основу
производа осигурања са гарантованим фиксним исплатама као што су исплате по основу животног
осигурања за случај смрти. Правни прописи у погледу ограничења инвестиција усмерени су на главни
рачун, а мања су ограничења у погледу издвојених рачуна. Веће учешће ризичнијих хартија од вредности
(нпр. акције) карактеристично је за инвестирање по основу издвојених рачуна.
 1. сва осигурања живота (осигурање за случај смрти, осигурање у случају
доживљења, и мешовито осигурање и за случај смрти и за случај
доживљења),
2. рентно осигурање које обезбеђује исплату ренте једнократном уплатом
премије приликом закључења уговора о осигурању или допунску пензију
на основу осигурања за случај доживљења,
3. допунско осигурање уз осигурање живота, добровољно пензијско
осигурање и
4. друге врсте животних осигурања (нпр. исплата осигуране суме у случају
школовања, венчања, рођења).

Карактеристика животних осигурања је да су то дугорочна осигурања. Од премија које се

прикупљају закључивањем уговора животних осигурања, друштва за осигурање
формирају математичку резерву. Средства математичке резерве су извор дугорочних
средстава која се даље пласирају на финансијком тржишту. Приливи животних
осигуравача су стабилни, и могуће је предвидети коришћење готовине, те им даје огромну
слободу приликом креирања инвестиционог портофолиа.

Највећи део својих средстава ова друштва улажу у дугорочне хартије од вредности, у
кредитне вредносне папире са фиксном каматом, а мањи део у власничке папире попут
акција. Тако највише пласирају у корпоративне и државне обвезнице и хипотеке, односно
некретнине, а мање у обичне акције. Једини изузетак за улагање у акције представља
пример Велике Британије која има високо учешће пласмана у акције него у хартије од
вредности са фиксном каматом. Историјски посматрано, друштва која се баве пословима
животног осигурања су била прилично конзервативна у својим инвестиционим
улагањима. Студија урађена у САД-у коју су спровели К. Л. Ханебрy и Ј. М. Диамонд
показала је да проценат у инвестиционом портфељу америчких животних осигуравача
када су у питању обвезнице и некретнине није значајно мењао током времена. Међутим,
значајне промене су запажене код улагања у акције, хипотеке и другу активу. Закључак
ове студије је да правни прописи који се односе на дозвољени проценат улагања изгледа
да нису наметнули обавезна ограничења.
 3.1.Неживотно осигурање

Неживотним осигурањима се обезбеђује заштита огромне имовине од опасности попут:

земљотреса, поплава, удара грома, олуја, а токође је покривена и опасност грађанско-
правне одговорности која може настати због смрти, повреде тела или здравља, уништења
или оштећења имовине других особа. Ове врсте осигурања представљају камен темељац
пословања савремене привреде. Друштва која обављају неживотна осигурања, на основу
закључених уговора о осигурању, прикупљају средства која су краткорочна (полисе
осигурања се најчешће потписују на период од годину дана). Док је код животних
осигурања могуће предвидети готовинске токове на основу таблица смртности, код
неживотних осигурања то није тако једноставан процес јер постоји велика неизвесност у
погледу настанка осигураног случаја. Ова чињеница утиче на то да се структура
инвестиционог портфеља неживотних осигурања разликује од структуре портфеља
животних осигурања, и то због природе обавеза, фактора ризика и пореског третмана.

Тако су:

1. обавезе неживотних осигуравача су краткорочне природе, а процес пријаве

штете и њена наплата трају дуже него што је случај код животног
осигурања,
2. нека, али не и сва, неживотна осигурања су подложна ризику од инфлације,
ипак обевезе нису директно подложне ризику каматне стопе као што је то
случај код животног осигурања,
3. обавезе животних осигуравача извесне у погледу вредности али не и
времена, док су обавезе неживотних осигуравача неизвесне и по питању
вредности и по питању времена, што резултира тиме да је оперативни
резултат њиховог пословања више изложен колебању.

3.2.Табеларни преглед премија и распореда премија осигурања

Табела 2. Укупна премија и распоред премије неживотног осигурања у Србији (IV квартал
2018. године)

Врста осигурања Укупна премија Укупна премија Техничка

 у самопридржају премија

1.Осигурање од

последица незгоде 814.258 686.926 453.554

2.Добровољно здравствено

осигурање 1.209.868 1.172.247 780.369

3.Осигурање моторних

возила 2.105.695 1.750.533 1.246.973

4.Осигурање шинских

возила 48.109 29.444 20.365

5.Осигурање ваздухоплова 51.158 1.956 1.227

6.Осигурање пловних

објеката 32.233 25.481 16.050

7.Осигурање робе

у превозу 218.800 103.736 64.527

8.Осигурање имовине

од пожара и других опасности 1.854.710 926.099 603.583

9.Остала осигурања имовине 3.918.745 2.434.354 1.630.257

10.Осигурање од одговорности

због употребе моторних возила 7.195.799 6.672.714 5.260.880

11.Осигурање од одговорности

због употребе ваздухоплова 70.304 822 393

12.Осигурање од одговорности

због употребе пловних објеката 12.752 2913 2.602

13.Осигурање од опште

одговорности 6.869.922 307.901 177.792

14.Осигурање кредита 346.775 237.572 129.971

15.Осигурање јемства 60.036 47.811 31.819

16.Осигурање финансијских

губитака 203.234 110.677 61.948

17.Осигурање трошкова

правне заштите 1.758 1.758 994

18.Осигурање помоћи

на путовању 328.901 327.721 192.761

УКУПНО 19.160.08414.840.69210.676.065

Извор: Народна банка Србије https://www.nbs.rs

Као што је већ раније наведено, друштва која се баве неживотним осигурањима најчешће
улажу у високо ликвидне хартије од вредности, како би у случају настанка осигураног
случаја, биле у могућности да их брзо уновче и исплате осигуране суме. Још једна битна
карактеристика неживотних осигурања јесте природа осигуравајућег посла у погледу
испуњења одштетних захтева.Код осигурања имовине јавља се потреба исплате
одштетних захтева у кратком року, док код осигурања од грађанске одговорности исплата
одштетних захтева може трајати годинама. То значи да од добијања захтева до исплате
штете постоји одређен временски размак. Управо та чињеница у многоме утиче на
инвестициону политику друштава која се баве неживотним осигурањем, те улажу највише
у краткорочне вредносне папире. У структури пласмана неживотних осигурања
доминирају обвезнице, а ретко ова друштва улажу у хипотеке и некретнине.

Самопридржај (self-retention) је износ уговором преузетих ризика које осигуравач

задржава у сопственом покрићу и које може покрити сопственим средствима. Део ризика
који прелази самопридржај се реосигурава. Из претходне се табеле оже видети да је
самопридржај највећи код осигурања од одговорности од употребе моторних возила.
Техничка премија се користи се за плаћање штета, уговорених сума осигурања и за друге
намјене у складу са Законом о обавезном осигурању у саобраћају и Условима за
осигурање од аутоодговорности.

Табела 2. Укупна премија и распоред премије животног осигурања у Србији (IV квартал
2018. године)

Врста осигурања Укупна премија Укупна премија Техничка

у самопридржају премија
1.Осигурање живота 5.064.282 5.024.927 4.232.100

2.Рентно осигурање 126.545 126.545 106.543

3.Допунско осигурање уз 353.201 297.228 225.798

осигурање живота

4.Осигурање за случај венчања 1820 1.820 1.510

и рођења

5.Животна осигурања везана за 11.925 11.925 3.966

јединице инвестиционихфондова

УКУПНО 5.557.773 5.462.445 4.569.917

Извор: Народна банка Србије https://www.nbs.rs

4.ЗНАЧАЈ ДРУШТАВА ЗА ОСИГУРАЊЕ КАО НОСИЛАЦА АКТИВНОСТИ НА

ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ

Значај осигуравајућих друштава као носилаца активности на финансијском тржишту је

следећи:

1. Осигурање обезбеђује финансијску стабилност и смањује неизвесност –

његова сврха јесте да надокнади оне који су претрпели губитак чиме се
спречава појава бројних бакротстава које би претрпели учесници на
финансијском тржишту. Посредно, осигурање на тај начин спречава појаву
 секундарних ефеката на пољу производње, запослености, пореских прихода
које убира држава.
2. Преко система добровољног пензијског осигурања – обезбеђује се сигурна
будућност пензионерима.
3. Осигурање је крупан мобилизатор штедње и тако подстиче економски раст
– специфичност осигурања је рочна трансформација ситних средстава, која се
прикупљају од великог броја осигураника преко њихових премија, у крупна
новчана средства која могу бити употребљена за финансирање великих
инвестиционих пројеката.
4. Осигурање представља један од метода управљања ризиком – посебно је
упешно применити га као метод за управљање оним ризицима чија је
вероватноћа реализације мала али имају велику потенцијалну штету. Предности
осигурања као методе управљање ризиком су следеће: 1. осигуравајућа заштита
обезбеђује надокнаду штета па се тако обезбеђује континуитет у пословању;2.
смањује се неизвесност у будућем развоју привредних друштава и других
корисника осигурања.
5. Осигурање подстиче ефикаснију алокацију капитала – да би донели
адекватну одлуку о прихватању осигурања, осигуравачи прикупљају бројне
информације о привредним субјектима и пројектима у које улажу, па су стога у
предности у односу на индивидулане штедише који тешко долазе до свих
потребних информација. На тај начин, осигуравачи су ефикаснији од
индивидуалних штедиша у погледу алокације средстава.
6. Осигурање подстиче међународну трговину – осигурање извозних кредита
олакшава продају на страна тржишта.12

12
Шошкић, Д., & Живковић, Б., (2009) Финансијска тржишта и институције, Београд: Универзитет у
Београду - Економски факултет
Савремена финансијска тржишта карактерише интернационализација 13, глобализација и
дерегулација14, као и појава нових институција и инструмената. На светском тржишту
осигурања јавља се тенденција удруживања друштава за осигурање у групе. Поред тога,
као последица све чешће појаве природних непогода и терористичких напада у свету,
испољена је и тенденција формирања пулова осигурања и реосигурања који располажу
огромним средствима која се мере милијардима евра. Због свих наведених карактеристика
финансијског тржишта у свету данас, све више јача улога друштава за осигурање као
институционалних инвеститора који имају и све већи утицај на кретање цена на тржишту
капитала.

Делатност осигурања је важан извор средстава за капиталне инвестиције и акумулацију, и

тиме представља значајну могућност реалног финансирања континуитета и увећања
друштвене репродукције у земљама у развоју. Управо зато, интерес сваког друштва је да
средства прикупљена у резервама осигуравајућих друштава буду што већа. Посебан
допринос осигуравајућа друштва као институционални инвеститори дају унапређењу
ефикасности инвестиција. Мобилизацијом финансијске штедње ова друштва унапређују
ефикасност финансијског система на три начина:

1. доприносе смањењу трансакционих трошкова15 – тако што повезују

суфицитне и дефицитне субјекте финансијске штедње,
2. креирају ликвидност – осигураници имају тренутан приступ финансијским
средствима по основу накнаде штета и штедње у случају настанка осигураног
случаја, а корисници финансијских средстава имају могућност да одложено
враћају позајмљена средства чиме се елиминише неликвидност
карактеристична за директне односе финансирања, и

13
Интернационализација финансијског тржишта означавају процес интеграције националних финансијских
тржишта у једно међународно финансијско тржиште.Тако се привредним субјектима пружа могућност
прикупљања слободних финансијских средстава изван граница националне привреде, и то путем ино-
обвезница или евро-обвезница које дају могућност емитенту да их емитује у валути која се разликује од
валуте земље емитента.
14
Дерегулација на финансијским тржиштима усмерена је на ублажавање утицаја државе и јачање
конкурентске борбе између разних облика финансијских институција повезаних деловањем тржишта
капитала.
15
У економији, трансакциони трошкови (или трошкови прелаза) су трошкови везани за трансакције под
којима се подразумавају активности или скуп активности које је неопходно обавити да би одређени
производ или услуга прешли границе организационог система или неког његовог дела.
 3. обезбеђују економију обима16 у инвестирању – јер су мобилисана огромна
средства по основу акумулирања ситних износа премија појединачних
осигураника, чиме се обезбеђује подршка за велике инвестиционе пројекте и
подстиче економска ефикасност.

Индивидуалне штедише и инвеститори немају ни довољно ресурса, ни знања, ни времена

да би донели најбољу одлуку како ефикасно да пласирају средства. Али зато друштва за
осигурање прикупљају огроман број информација битних за одлучивање приликом
доношења одлуке где пласирати средства. На тај начин, својим пласманима друштва за
осигурање дају истовремено сигнал и другим инвеститорима чиме се битно унапређује
ефикасност алокације пласмана. Улагањем у најпрофитабилније ангажмане оснажује се
економски раст и развој једне земље.

5.ПОРТФЕЉ ОСИГУРАЊА

5.1.Појам портфеља осигурања

Портфељ осигурања представљају сва права и обавезе по уговору или уговорима о

осигурању. Портфељ не чини само имовина, односно, новчана средства по уговору о
осигурању, него и права и обавезе која произлазе из тог уговора. Погрешно би било рећи
да портфељ једног осигуравајућег друштва представља капитал тог друштва. Портфељ
осигурања је неопходно јасно дефинисати, обзиром да кад говоримо о том институту,
говоримо, на првом месту, о статусним променама у једном осигуравајућем друштву.

Под преносом портфеља осигурања подразумевамо уступање од стране једног

осигуравајућег друштва другом осигуравајућем друштву, на основу споразума тих
друштава, као и одобрења за пренос од стране надлежног државног органа, свих или дела
уговора о осигурању са свим правима и обавезама на дан уступања. Овде се појављују
друштво уступилац, за кога су везане статусне промене, односно престанак, као и друштво
пријемник портфеља, које преузима права и обавезе по уговорима о осигурању од
друштва уступиоца. Пренос портфеља осигурања се врши правним послом.
Економија обима подразумева смањење просечних трошкова производње по јединици. То је економија
16

уштеда на трошковима до којих долази обједињеним извођењем великог броја различитих активности
унутар исте фирме коришћењем заједничких инпута или заједничким унапређивањем производа, или пак
њиховом заједничком дистрибуцијом;
С., Цветановић, Д., Јововић (2013) Економија, Блаце: Висока пословна школа струковних студија
Најчешће је пренос портфеља праћен променама везаним за осигуравајуће друштво, када
је потребнаи дозвола надлежног државног органа. Међутим, пренос портфеља се може
извршити и без постојања статусних промена, односно, два осигуравајућа друштва се
могуспоразумети о преносу права и обавеза по уговорима о осигурању, обзиром да за
наведено није потребна сагласност осигураника. Пренос портфеља се врши, пре свега,
због благовременог и потпуног испуњења обавеза према осигураницима,када једно
осигуравајуће друштво није више у могућности да у потпуности или делимично испуњава
своје обавезе, због различитих околности.

Са друге стране, осигуравајуће друштво пријемник, односно, оно које преузима права и
обавезе по уговорима о осигурању, мора имати добар бонитет, обзиром да се ради и о
преносу ризика, а о чему се мора водити рачуна код давања дозволе за пренос портфеља.
Иако се овде говори о преносу портфеља у свим ситуацијама које је законодавац
предвидео, морамо, се истаћи проблеме који се везују за пренос портфеља код престанка
осигуравајућег друштва, односно, код покретања стечајног поступка. Проблеми, који се,
овде, појављују везани су за следеће:

1. Пренос портфеља се регулише у два законска извора, који регулишу

оснивање и статус осигуравајућих друштава, односно, стечајни и
ликвидациони поступак против осигуравајућих друштава;
2. Одредбе о преносу портфеља се примењују и у случају стечаја, као и у
случају других статусних промена, које не можемо изједначити са
стечајним поступком;
3. Различита општа правила за уговоре о неживотном и уговоре о животном
осигурању, о чему законодавац није није довољно водио рачуна;
4. Питање сагласности осигураника на пренос портфеља осигурања, што се,
нарочито, односи, на неживотна осигурања; и
5. Улога Агенције за осигурање депозита у преносу портфеља, а у вези са
одлуком Народне банке Србије о дозволи, односно, одбијању преноса
портфеља осигурања.

Но, ако би сва наведена питања или проблеме морали да сведемо у један општи, он би се
сводио на чињеницу да је ова материја регулисана на начин који не одговара посебној
природи стечајног поступка против осигуравајућих друштава, а то значи да се није смело
догодити да се истим законским извором регулишу стечај против банака и против
осигуравајућих друштава. Но, осим тога, одредбе о преносу портфеља односе на све
ситуације, када се преносе права и обавезе по уговорима о осигурању са једног на друго
осигуравајуће друштво. Те одредбе су регулисане у ЗО.

5.2.Пренос портфеља осигурања у домаћем законодавству

Одребе ЗО о преносу портфеља се, као што смо рекли, односе на све ситуације везане за
статусне промене, престанак друштва или друге околности везане за сигурност самог
друштва или осигураника. Одређена решења стварају недоумице код примене, у случају
покретања стечајног поступка против осигуравајућег друштва.

5.2.1.Подношење захтева за пренос портфеља другом осигуравајућем

друштву
Осигуравајуће друштво, након добијања сагласности од Народне банке Србије, може да
пренесе цео или део портфеља осигурања на једно или више других осигуравајућих
друштава која имају дозволу за обављање послова осигурања који се преносе, уз њихову
сагласност. Уз захтев за давање сагласности за пренос портфељ осигурања, Народној
банци Србије се подноси следећа документација:

1. уговор о преносу портфеља осигурања – у којем мора бити утврђена врста и

висина средстава техничких резерви која се заједно са портфељом уступају
осигуравајућем друштву које преузима портфељ, као и рок до којег се мора
извршити пренос портфеља. Ради се о споразуму осигуравајућег друштва
уступиоца и осигуравајућег друштва пријемника. Из наведеног се може
закључити да се ради о уговорном односу, без примеса принуде, што не може
бити случај код стечаја;
2. списак уговора о осигурању по појединим врстама осигурања – који су предмет
преноса са општим условима за та осигурања. Морају се навести сви уговори по
врстама, као и по средствима, која се преносе. Наравно, водећи рачуна о
интересима осигураника, тај списак мора садржати и опште услове осигурања;
 3. образложење разлога за пренос портфеља осигурања и изјашњење о
очекиваним ефектима преноса портфеља осигурања – разлози за пренос
портфеља су напред наведени, с тим што, овде, морамо додати да би
образложење морало да садржи и одлуку надлежног органа, односно Народне
банке Србије о одузимању дозволе за рад или неки други акт о статусној
промени;
4. измену пословног плана друштва које преузима портфељ осигурања – који је
неопходан због преузимања портфеља осигурања. Осигуравајуће друштво
пријемник мора да мења пословни план, обзиром да оно на себе преузима
додатни скуп права и обавеза према осигураницима;
5. извештај о финансијском пословању друштва које преноси портфељ
осигурањаи друштва које преузима портфељ осигурања – и то са мишљењем
овлашћеног актуара;
6. мишљење овлашћеног актуара на пренос портфеља осигурања – актуар је лице
које даје мишљење о финансијском пословању и стању осигуравајућег друштва.
Без финансијског извештаја немогуће је извршити пренос портфеља осигурања.

ЗО наводи да за пренос портфеља осигурања није потребна сагласност осигураника. Такво

решење није добро за осигуранике неживотног осигурања, обзиром да за уговоре о
осигурању живота и пренос портфеља у тим случајевима, важе посебна правила.
Осигураници по уговорима о неживотном осигурању морали би, такође, да имају
одређену контролу над преносом портфеља осигурања, који се тиче њихових права по тим
уговорима. Чињеница је да друго осигуравајуће друштво преузима обавезе према њима,
али о бонитету осигуравајућег друштва пријемника, морали би да одлучују и осигураници.
Након добијања захтева о преносу портфеља, Народна банка Србије одлучује доношењем
решења у року од 60 дана од дана пријема захтева. Та одлука се објављује Службеном
гласнику Републике Србије. Не може се извршити пренос портфеља осигурања на
осигуравајуће друштво које преузима портфељ, пре него што истекне рок који је
предвиђен за одлучивање од стране Народне Банке Србије. То значи да би осигуравајућа
друштва могла да изврше само припремне радње око преноса портфеља, док до самог
преноса не би смело да дође. Народна банка Србије ће, самим давањем решења о дозволи
преноса портфеља осигурања, одлучити и о примени одлуке о дозволи за обављање
послова осигурања осигуравајућем друштву уступиоцу. То значи да осигуравајуће
друштво неће моћи да се бави одређеном врстом осигурања, али, само, ако се ради о
статусној промени.

5.2.2.Обавезе осигуравајућег друштва – уступиоца

Осигуравајуће друштво – уступилац дужно је да, у року од 15 дана од дана пријема

решења којим се даје сагласност за пренос портфеља осигурања, обавести уговараче
осигурања, чији су уговори о осигурању обухваћени преносом портфеља осигурања о
фирми и седишту осигуравајућег друштва које је преузело портфељ осигурања и о дану,
до којег се мора завршити пренос портфеља осигурања, непосредно писменим путем или
путем средстава јавног информисања.17 Осигураник има право да раскине уговор
писменим путем, у року од 30 дана од дана пријема обавештења. Осигураници
неживотног осигурања, имају право на део премије који одговара остатку трајања
осигурања, а осигураници животног осигурања имају право на износ математичке резерве
обрачунате на дан преноса портфеља осигурања, ако су фондови осигурања живота
довољни за покриће тог износа или на износ смањен пропорционално умањењу фондова
осигурања живота.18

5.2.3.Одбијање захтева за добијање сагласности за пренос портфеља

осигурања

Народна банка Србије може да одбије захтев за давање сагласности за пренос портфеља
осигурања, ако оцени да би тим преносом била угрожена способност осигуравајућег
друштва пријемника да испуни обавезе из уговора о осигурању који су предмет преноса
портфеља осигурања или ако би преносом портфеља осигурања била угрожена
ликвидност и солвентност осигуравајућег друштва које преноси портфељ осигурања.
Народна банка Србије може одлучити о наведеномна основу финансијског извештаја и
мишљења актуара. Основни циљ је заштита осигураника, као и тржишта осигурања.
Даном преноса портфеља осигурања, осигуравајуће друштво пријемник постаје страна у

17
Милановић, Б., Милановић, С., (2014) Компанијско право – право привредних друштава, Блаце: Висока
пословна школа струковних студија
18
Члан 224. Закона о осигурању. („Службени гласник Републике Србије“, број 139/14)
Доступно на: https://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/osig_osiguranje_2014.pdf датум приступа:
23.05.2019
уговорима о осигурању који су му преносом портфеља осигурања уступљени и преузима
сва права и обавезе из тих уговора, а осигуравајуће друштво уступилац ослобађа се
обавеза према осигураницима. Пренос портфеља осигурања, за који није добијена
сагласност Народне банке Србије нема правно дејство. Циљ осигуравајућих друштава као
институционалних инвеститора је да обезбеде додатну ликвидност на финансијском
тржишту, максимизирају профит уз прихватљив ниво инвестиционог ризика те прикупе
ситан, слободан капитал и ставе га у функцију привредног раста и развоја.

Графикон 1. Распоред укупне премије осигурања по регионима у свету у 2014. години

Азија Африка Океанија

27% 1% 2%
Сев.Америка
30%

Цен и Ист. Европа

2%
Зап. Европа
35%
Лат. Америка
4%

Извор: World insurance in 2014: steering towards recovery: Statistical appendix, update
January 2015.

Уобичајена мера величине појединих националних тржишта осигурања јесте величина

укупно приписане премије осигурања на том тржишту. Земље у развоју бележе
континуиране стопе раста и премија животних и премија неживотних осигурања.
Такође, ове земље су забележиле раст премија осигурања упркос остварењу светске
економске кризе и супротно кретањима на тржиштима осигурања развијених земаља. На
горе приказаном графикони јасно се може уочити да што се осигурања тиче доминирају
тржишта Западне Европе са 35%, Северне Америке са 30,00% и Азије са 27%.

Обухваћена закључене премије као и исплаћених штета води ка једном важном сегменту
пословања осигуравајућег друшта, то је сагледавање обима покрића који води ка
ефикасном управљању ризицима.Друштво за осигурање одређује програм
реосигуравајућег покрића, јер су осигуравачи различито изложени могућности остварења
штета на основу прихваћених ризика у осигурању, али различита им је финансијска
стабилност, обухватност управљању ризицима, као и култура руковођења и управљања.

6.РИЗИЦИ ПЛАСМАНА ДРУШТАВА ЗА ОСИГУРАЊЕ

Због огромног значаја коју делатност осигурања има за финасијски систем и привреду
једне земље, савремено законодавство пуну пажњу поклања управљању ризицима.
Осигуравачи обављају послове са туђим новцем, што захтева висок степен поверења да ће
обавезе завршити у време и наначин како је уговорено.

Управљање ризиком је важна компонента конкурентности сваког друштва за осигурање. У

последњој декади осигуравајућа друштва су све више изложена утицају бројних ризика из
пословног окружења (природне катастрофе, несреће чији је узрочник људски фактор,
негативни трендови на финансисјком тржишту који утичу на смањење приноса од
инвестирања...).

Друштва за осигурање се суочавају са врстама ризика које су специфичне за делатност

осигурања, као што су: ризик недовољности премија и резерви за штете, ризик
ресоигурања, ризик катастрофалних штета, као и бројним оперативним ризицима. Још
увек не постоји јединствена класификација ризика којима су изложена друштва за
осигурање19. Друштва за осигурање су у свом пословању изложена следећим ризицима:

1. ризик осигурања,
2. тржишни ризик,

19
Вујовић,Р., (2009) Управљање ризицима и осигурање, Београд: Универзитет Сингидунум,, стр. 158.
 3. оперативни ризик,
4. ризик рочне и структурне неусклађености омовине са обавезама,
5. ризик депоновања и улагања средстава,
6. правни ризик,
7. репутациони ризик, и
8. други ризици који зависе од природе, обима и сложености пословања друштва.

Ризици осигурања су ризици који проистичу из уговора о осигурању (повезани су са

опасностима које крију уговори о осигурању). Овај ризик се посебно односи на следеће
ризике: ризик довољности премије, ризик неадекватне процене ризика која се преузима у
осигурање, ризик неадекватног одређивања нивоа самопридржаја друштва, ризик
неусклађене и економски штетне тарифне политике друштва у вези са дисперзијом ризика
који се преузимају у осигурање, ризик неодговарајућег утврђивања општих, посебних и
појединачних услова осигурања, ризик неадекватног обезбеђивања свих техничких
резерви друштва, остали ризици који зависе од природе, обима и сложености пословања
друштва.

Тржишни ризик проистиче из неповољних промена на тржишту, и то пре свега на

тржишту осигурања и финансијском тржишту (ризик конкуренције, ризик промене
каматних стопа, ризик неадекватног прилагођавања захтевима корисника осигурања,
девизни ризик, ризик промене цена хартија од вредности, ризик промене цена
непокретности...).

Оперативни ризик представља ризик губитка због погрешних интерних процеса, људских
системских грешака, екстерних догађаја... Оперативни ризик је могућност настанка
негативних ефеката на пословни резултат друштва за осигурање, због пропуста у раду
запослених, неодговарајућих интерних процедура, неадекватног управљања
информационим системом, као и услед дејства непредвидивих екстерних фактора.

Правни ризик постоји у ситуацијама измене прописа, измене судске праксе, повреде
прописа и одговорности за чињени привредни преступ и прекршај. Репутциони рузик је
могућност настанка негативних ефеката на финансијки резултат и капитал друштва за
осигурање услед стварања негативних мишљења јавности које утиче на смањење угледа и
стога на поверење према друштву на тржишту.

Важно је обратити више пажње на ризик довољности премије. Овај ризик се односи на
могућност већих или мањих одступања висине стварних од очекиваних обавеза
осигуравача на основу којих је утврђен износ премије. Премија је основни елемент
уговора у осигурању јер нема осигурања без премије. Премија осигурања је цена услуге
коју осигуравач пружа осигуранику, и тако је називају акционарска друштва за осигурање.
Код друштва за узајамно осигурање чланови (осигураници) не плаћају премију која је увек
фиксна већ је цена осигурања допринос који се у току трајања осигурања може мењати
ако је таква могућност предвиђена статутом.

Премија мора да одговара величини ризика и не може се одређивати мимо правила

актуарске математике. Премија се индивидуализује тако што се у обзир узимају параметри
који су својствени осигуранику. На висину премије утиче поред ризика, и величина
осигуране суме, дужина трајања осигурања и каматна стопа по којој се пласирају средства
друштва. Висина премије је директно сразмерна величини ризика, вредности осигуране
суме и дужини трајања осигурања, а обрнуто је сразмерна висини каматне стопе по којој
се пласирају средства осигуравача.20

Из средстава наплаћене премије осигуравач извршава обавезе које је преузео уговором о

осигурању. За једно друштво је јако важно да оствари равнотежу између средстава којима
располаже и преузетих обавеза. То се постиже одређивањем укупног износа новчаних
средстава која на бази премија треба годишње да буду на располагању да би се покрио
укупан износ обавеза у тој години и обезбедиле резерве. Од средстава прикупљених
наплатом премије осигурања формирају се техничке резерве. Премија као цена осигурања
мора бити довољна не само за извршење обавеза из уговора о осигурању, већ мора да
покрије и трошкове пословања друштава за осигурање (зараде запослених, трошкови у
вези са проценом ризика, трошкови закупа, провизије посредницима и агентима
осигурања, судски трошкови, плаћање доприноса, плаћање пореза... ), као и дивиденде
акционарима.
20
То значи да што је већи ризик, вредност осигуране суме, дужина трајања осигурања, већа је и премија, а
што је износкаматне стопе већи, средства осигуравајућег фонда се више увећавају, што дугорочно
посматрано даје могућност да сесмање премије за поједине врсте осигурања
Учешће трошкова пословања у бруто премији је битно за конкурентност једног друштва
за осугирање на тржишту (што је мање учешће ових трошкова у бруто премији то је већа
конкурентност друштва за осигурање). Поред поменутог ризика који спада у категорију
ризика осигурања (заједно са ризиком формирања адекватних техничких резерви), затим
оперативног и тржишног ризика којима су такође изложена друштва за осигурање, битно
је поменути још и ризик рочне и структурне неусклађености имовине са обавезама, као и
ризик депоновања и улагања средстава. Рочна и структурална неусклађеност имовине са
обавезама је директна претња изложености осигуравача ризику ликвидности. Осигуравачи
који се баве животним и здравственим осигурањем много више улажу у обвезнице
привредних друштава и хипотеке (због дугорочне природе ових осигурања) него што то
чине осигуравачи имовине и одговорности који далеко више улажу у општинске
обвезнице које су ослобођене пореза.

Такође, веће улагање у обичне акције је повезано са порезима (дивиденде на ове акције су
изузете од пореза). Можемо рећи да се управљање осигуравајућим друштвом у основи
своди на управљање ризиком чиме се обезбеђује већа ефикасност, сигурност и
растерећење од непотребних акција и интервенција 21. У анкети коју је 2008. године
спровела консултантска кућа Deloitte дошло се до закључка да се у Србији ради о
формалном задовољавању принципа управљања ризицима. Резултати анкете су били
следећи:

1. 86% осигуравајућих друштава прати изложеност ризицима превасходно због

формалног испуњавања регулаторних захтева,
2. 71% друштава то чини за потребе интерног извештавања,
3. само 53% прати изложености у циљу контроле ризика,
4. само 43% те информације користи за доношење инвестиционих одлука,
5. од осигуравајућих друштава која активно управљају ризицима, 86% користи
Value at Risk као доминантну метрику.

Потреба да се захтеви солвентности прилагоде осигуравачима у већој мери, резултирао је

концептом Солвентност II чија че примена уследити у наредном периоду.108 Креирање

21
Барјактаревић, Л., Јечменица, Д., (2010) Управљање ризиком у српским осигуравајућим компанијама,
Београд: Универзитет Сингидунум
Солвентности II иде у правцу замене једноставне солвентности која је постојала у
осигурању у Европи, у стварању модерне, ризично конзистентне системе финасијског
надзора. Као кључни захтев који ова директива намеће друштвима за осигурање јесте
увођење функције управљања ризиком и алокација адекватне количине капитала за
покриће тих ризика.

Друштва треба да спроведу целокупан процес управљања ризиком на новоу целог

друштва, као и да изврше алокацију средстава за покриће тих ризика. Такође, по први пут
се у капиталне захтеве, поред тржишног, кредитног и ризика осигурања, укључује и
оперативни ризик. Управљање ризиком је динамичан процес који се непрекудно одвија.
Свако друштво за осигурање развија сопствено решење (интерно упутство) за управљaње
ризиком.

II ДЕО
ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ КАО УЧЕСНИЦИ У ТРАНСАКЦИЈАМА НА
ФИНАНСИЈСКОМ ТРЖИШТУ
Други део рада предвиђен је за обраду једне комплексније материје а то су пензиони
фондови. Главно гесло уагања у пензионе фондове је „улагање у садашњост представља
залог за будућност“. Ово свакако има смисла и генерално је доказано у пракси и
свакодневном животу појединаца. Пензиони фондови заузимају значајно место на
финансијским тржиштима и имају значајану улогу у систему функционисања како
финансијских тржишта, тако и целокупне економије.

Прво поглавље доноси објашњење пензионих фондова тј саме дефиниције пензионих

фондова, затим улагање у фондове, шта спада у имовину фонда, као и начин на који
можете постати члан истог. Даље у овом делу заузима и поглавље у ком се објашњава
зашто пензиони фондови имају тако важно место у систему социјалне заштите.

У овом погављу представљени су главни проблеми социјалне заштите, као и сви

новонастали проблеми исте који су условљени новим околностима у светској економији
па о политици. Све то је прожето пензионим фондовима и њихови улогом у свему томе.
Тиме овај део овог специјалистичког рада је приведен крају и даје значај допринос обради
задате теме рада.

1.ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ

Улагање у садашњост представља залог за будућност. У свој једноставности ове реченице

налази се и сама есенција разлога постојања добровољног пензионог фонда као и сама
природа овог фонда. Улагање у садашњост кроз вишедеценијски наставак исте, доноси
материјалну сигурност у периоду када појединац услед природног циклуса старења,
престане да буде радно активан.

Систем добровољног пензионог фонда је у ствари и конципиран тако даомогући

кориснику, односно члану фонда, да након завршеног радног века оствари материјална
примања која ће му омогућити релативно квалитетно и сигурно треће доба. Уколико
бисмо желели да у одређеној мери упростимо сам концепт функционисања добровољног
пензионог фонда, онда бисмо могли рећи да у суштини он представља ништа друго до
једну посебну врсту инвестиционог фонда.

Сасвим је јасно да добровољни пензиони фондови представљају и јесу инвестициони

фондови. Уколико сагледамо начин фунцкионисања истих, са сигурношћу можемо
тврдити да они то и јесу. Наиме, добровољни пензиони фондови сакупљају од својих
чланова путем уговорног односа новчана средства која претварају, прво у инвестиционе
јединице, путем којих касније купују различите хартије од вредности којима се тргује на
одређеном финансијском тржишту.

Посебност ових фондова огледа се у начину инвестирања и руковођења овим фондовима,

управо услед чињенице да новчана средства која се пласирају на финансијско тржиште,
представљају будуће пензије корисника, односно чланова фонда, па је питање сигурности
пласмана и начина руковођења фондом оно што ове фондове издваја од других
инвестиционих фондова. Инвестициони фондови по својој природи служе за оплодњу
слободног капитала чланова фонда, али се њихова инвестициона политика, као и начин
руковођења фондом, могу разликовати од фонда до фонда. Одређени фондови нуде
загарантоване приходе у одређеном временском интервалу, па стога они морају да воде
политику ризика пласмана средстава која ће бити веома опрезна, док други фондови не
гарантују одређене приносе, али улагањем новчаних средстава чланови фонда могу и
много више да зараде, али и да изгубе. Тиме уочавамо и основну разлику између
добровољних пензионих фондова и свих осталих врста инвестиционих фондова. Управо
услед природе односно разлога њиховог фунцкионисања, као и чињенице да
инвестиционе јединице чланова фонда представљају њихова додатна новчана примања
након завршетка радног века, начин улагања односно инвестициона политика ових
фондова, као и начин и руковођење истим, морају бити веома строги и законом одређени,
јер последице одређених неправилности у њиховом раду могу бити веома друштвено
осетљиве.

Стога, инвестициона политика ових фондова је веома резервисана, па начин улагања

средстава, односно политика вођења фонда, самим тим мора бити веома опрезна и
контролисана. Друго основно обележје добровољних пензионих фондова представља у
ствари разлог њиховог настанка. Добровољни пензиони фондови имају своју дугу
историју22 настанка и развоја. Основни разлог настанка добровољног пензионог фонда се
огледао у потреби појединаца да себи или другима обезбеде релативно сигурна
материјална примања након завршетка радног века. Наиме, добровољни пензиони
фондови, у већини земаља, функционишу паралелно са државним пензионим фондовима,
тј. појединци уплаћују доприносе и у државни пензиони фонд, али и у добровољни
пензиони фонд. На тај начин, они након оствареног радног века и нормативно прописаних
услова, уживају у материјалној противнакнади као корисници оба фонда.

Међутим, постоје пензиони системи одређених држава који омогућују појединцу да

уопште не уплаћује доприносе у државни пензиони фонд, већ може да уплаћује новчана
средства у фонд по свом избору. У том случају, појединац остварује само право на
примања из оног фонда у којем је уплаћивао своје доприносе тј. новчана средства.

Ово је истакнуто из једноставног разлога да би се указало на чињеницу, да иако је у

већини земаља функција добровољних пензионих фондова да омогуће појединцу да поред
обавезних уплата на основу законских обавеза према државном пензионом фонду, могу да
врше и уплате новчаних средстава у добровољне пензионе фондове. Разлог настанка и све
већег развоја добровољног пензионог осигурања искључиво лежи у жељи појединца да
себи обезбеди релативну материјалну сигурност након завршетка радног века. У начину
функционисања добровољних пензионих фондова можемо уочити и обрисе
неолиберализма, односно чињенице да сваки појединац треба да брине о својој
материјалној и свакој другој сигурности, док је улога државе да само нормативно уреди то
питање, као и да омогући минимални ниво заштите истих. Иако ово по својој природи
представља један концепт који је присутан у САД, већина земаља европског континента је

22
Јанковић, В.,(2002) Добровољно пензијско и инвалидско осигурање у светлу нове законске
регулативе,Рачуноводство, вол. 45, бр.10, стр. 35-38
увидела и одређене погодности по систем државних финансија, који одговара и овим
државама.23

Једноставно, државе, чак и оне са највећим обухватом социјалних права и високим

материјалним издвајањима за остваривање истих, нису више у могућности да финансијски
поднесу такав терет, те добровољни пензиони фондови умногоме потпомажу држави на
овом пољу. Већина држава данас омогућава уплате доприноса у државни пензиони фонд
које ће касније омогућити појединцу, у зависности од државе до државе, да има
обезбеђену минималну материјалну егзистенцију. Са друге стране, појединац може
уплатом новчаних средстава у добровољне пензионе фондове, да себи обезбеди након
завршетка радног века, и додатна новчана примања по основу уговорног односа са
добровољним пензионим фондом.

1.1.Оснивање и назив фонда

Добровољни пензиони фонд се организује ради прикупљања новчаних средстава уплатом

пензионог доприноса од стране обвезника уплате и улагања тих средстава са циљем
повећања вредности имовине фонда. Законска дефиниција самог фонда нам указује на
одређене карактеристике самог фонда.

Законодавац је дефинисао и шта треба да представља циљ оснивања добровољних

пензионих фондова. Истиче се да је основни циљ „повећање вредности имовине фонда“.
Примарна функција је код пензионих добровољних фондова подељена на две стране:

1. са једне стране, јесте циљ да се повећава вредност имовине фонда јер тиме се
касније остварује и увећање вредности инвестиционих јединица чланова
фонда, на основу чега они касније остварују право на повлачење односно
располагање акумулираним средствима;
2. са друге стране, инвестициони фонд има такође циљ осигурање тј. сигурност
улагања новчаних средстава чланова фонда. Никако се не сме занемарити ова
друга функција добровољног пензионог фонда, јер пренаглашавањем односно
изостављањем овог циља у законском дефинисању фонда, може се доћи до

23
Нешков, Д.,(2006) Добровољно здравствено осигурање, Зборник радова – Златибор, стр. 97-107
 закључка да је једини циљ овог фонда повећање вредности имовине, што га у
бити онда не разликује од било којих других инвестиционих фондова.

Важно је истаћи да добровољни пензиони фонд јесте посебна врста фонда која поседује
своју имовину, али је јако важно напоменути да нема статус правног лица. Овај вид
законског решења је апсолутно неопходан из следећег разлога. Наиме, уколико би
добровољни пензијски фонд имао статус правног лица, као таква би и његова имована
могла бити угрожена.

Сходно томе да добровољни пензиони фонд не представља иније правно лице, никакве
радње се према том фонду не могу предузимати (стечај, ликвидација, принудна наплата,
потраживања итд.), па је самим тим и обезбеђена имовина фонда од различитих радњи
које би исту могле угрозити. Тиме се пружа сигурност члановима фонда у погледу
очувања вредности имовине фонда тј. њихових инвестиционих јединица. Овакво законско
решење је инкорпорирано у иностраним законодавствима, па је Република Србија само
искористила позитивна решења у овом случају.

Да би добровољни пензиони фонд могао да се оснује потребно је да добије одређене

сагласности које су неопходне. Народна банка Србије представља државну институцију у
чијој надлежности се налази и поступак односно издавање дозволе за рад и оснивање
фонда. Прецизније речено, Народна банка Србије издаје дозволу за управљање фондом,
када су испуњени следећи услови:

1. да је утврђено порекло основног капитала јасно и несумњиво,

2. да се на основу добијених информација може закључити да оснивачи друштва
за управљање и сва повезана лица имају добар пословни углед, одговарајуће
квалификације и искуство у управљању повереним средствима, као и да им је
финансијски положај такав да се може претпоставити да неће имати
негативан утицај на пословање друштва за управљање,
3. да предложено пословно име друштва за управљање не наводи на погрешно
мишљење будуће чланове фонда и друга лица у правном промету
4. да ће се у Друштву за управљање успоставити одговарајући систем за
управљање ризицима
Јасно је да је оснивање фонда у суштини у надлежности самог друштва за управљање
фондом, а да контролу испуњености услова за њихово оснивање врши Народна банка
Србије. Поред тога, Народна банка Србије узима у обзир и читав низ других фактора који
утичу на њену позитивну или негативну одлуку о дозволи за рад фонда, као што су
предложени циљеви фонда, величина фонда и друге битне карактеристике фонда.

Такође, Народна банка Србије врши процену висине основног капитала друштва за
управљање фондом, квалитет портфолио менаџера који ће управљати фондом и да ли они
поседују потребну дозволу за овај посао, процењује да ли ће на адекватан начин бити
заштићени интереси чланова фонда, и још низ других процена, а све у циљу правилног и
темељног сагледавања свих аспеката функционисања фонда, управо услед његове
важности као посебно осетљивог инвестиционог фонда.

Само решење се доноси од стране Народне банке Србије у року од 45 дана од пријема
захтева. Иначе је сам законодавац одлучио да се дозвола за управљање фондом може
издати самоуколико већ постоји или се истовремено подноси и дозвола за рад друштва за
управљање. Једном речју, оснивање добровољног пензионог фонда може бити омогућено
само друштву за управљање фондом, који се једини може појавити као оснивач фонда.
Уколико већ постоји решење којем је добијена дозвола за рад друштва за управљање
фондом, онда то друштво може организовати и основати и више добровољних пензионих
фондова, уколико за то имају адекватне капацитете и испуњавају законом прописане
услове.

Приликом подношења захтева за издавање дозволе за рад добровољног пензионог фонда,

потребно је у захтеву, који је упућен Народној банци Србије од стране друштва за
управљање фондом, дефинисати односно одредити назив фонда. Законодавац не
прописује никакве посебне услове у погледу назива фонда, сем оних ограничења која се
односе и приликом оснивања привредних друштава према Закону о привредним
друштвима. Једино што се захтева је да у називу добровољног пензионог фонда морају
бити садржане речи „добровољни пензиони фонд“ или скраћеница д.п.ф., односно дпф.

Пре свега, регулаторна и надзорна функција Народне банке Србије је умногоме присутна
у погледу начина функционисања и регулације надзора на овом пољу. У том погледу,
Народна банка Србије поседује и води посебан Регистар добровољних пензионих
фондова, који је доступан и на сајту НБС, а који служи првенствено, као општи
информатор у погледу свих релевантних података који су у вези са добровољним
пензионим фондовима, а који могу бити од користи грађанима и привреди.

1.2.Имовина фонда

Имовина фонда представља битан елемент у функционисању фонда. Да би се фонд

уопште основао, друштво за управљање фондом мора на исти пренети минимални ниво
вредности имовине, која ће за почетак бити гарант али и услов пословања фонда. Сасвим
је јасно да се фонд не може основати, нити може пословати уколико не поседује имовину.

Сам појмовни оквир речи имовина се мора најшире третирати односно тумачити, јер се
под овим термином сматрају све покретне и непокретне ствари. Да би добровољни
пензиони фонд био основан, један од услова је и постојање одређене вредности имовине
која ће за почетак представљати гарант сигурности улагања капитала од стране чланова
фонда. Приликом оснивања фонда, друштво за управљање је дужно да обезбеди имовину
фонда и да исту пребаци у својину фонда, која ће истом представљати полазну основу за
даље пословање. Током пословања фонда, имовина се може повећавати али се може и
смањивати, у зависности од многобројних фактора.

Ови фактори су углавном повезани са више или мање успешном инвестиционом

политиком друштва за управљање фондом, као и бројем чланова фонда. Важно је истаћи
да имовина добровољног пензионог фонда представља својину чланова фонда, и она је
сразмерно подељена у зависности од њихових појединачних улога. Имовина фонда није и
не може бити у својини друштва за управљање фондом, већ она представља у потпуности
својину чланова фонда који су својим улагањем и постали власници удела у целокупној
својини. Величина удела појединачних чланова фонда искључиво зависи од њиховог
укупног новчаног улагања у фонд. Што су им улагања већа, то је њихов својински део у
укупној имовини фонда већи, и обрнуто.

Зато је важно напоменути да друштво за управљање фондом нема никаква својинска права
над имовином фонда, већ оно има задатак искључивог вођења фонда односно његовог
управљања. Имовина фонда је независна од друштва за управљање. Иако оно само
управља добровољним фондом, оно нема никаква својинска права над имовином фонда.
То не значи да неки од чланова друштва за управљање не могу бити истовремено и
својински титулари одређеног дела имовине фонда, али само и искључиво уколико су они
истовремено и чланови фонда, па на основу тога и те чињенице имају удела у имовини.

Фонд поседује имовину која је апсолутно независна и неоптерећена, и улога друштва за

управљање је искључиво у оквирима његове политике вођења фонда, без икакве
могућности да утиче на својинска права која су везана за имовину фонда. Ова права су
искључива и једино дата члановима друштва, и то једино на основу величине њихових
удела у имовини фонда.

Имовина фонда представља гарант исплате средстава члановима фонда, и веома је битно
какав правни статус има ова имовина у односу према друштву за управљање, кастоди
банкама или пак неким трећим лицима. Прво питање које се намеће је и оно које је
логично, какав однос постоји између друштва за управљање фондом и саме имовине
добровољног пензијског фонда. С обзиром да друштво за управљање врши целокупно
управљање фондом, сасвим је логично да се намеће питање какав је правни однос између
њих и какав је статус имовине фонда у том случају.

Иако друштво за управљање фондом врши целокупни низ активности које су усмерене на
оснивање, управљање односно вођење фонда, када је у питању имовина фонда, иста је
искључиво и једино правно повезана са фондом, те са ове стране она правно не може бити
и није део никаквих правних веза са друштвом за управљање. Евентуални поступак
ликвидације или стечаја друштва за управљање добровољним пензионим фондом не може
бити иније повезан са имовином фонда, нити може бити део ликвидационе или стечајне
масе. Са те стране, имовина фонда је сасвим обезбеђена у односу према друштву које
управља овим фондом, и никакве радње у овом погледу не могу бити спроведене од
стране друштва над имовином фонда.

Једном речју, друштво за управљање фонда сем функције искључивог управљања, тј.
руковођења фондом нема никакву правну могућност располагања имовином фонда, нити
њеног оптерећења у било ком погледу. Ово се такође односи и на кастоди банку, али у
једном другом облику. Кастоди банка представља посредника путем којег се врше
финансијске активности и вођење рачуна добровољног пензионог фонда. Ова банка
искључиво ради на основу налога друштва за управљање, које врши инвестициону
политику фонда преко кастоди банке.

Иако чланови фонда имају удела у имовини фонда, то не значи да са овим уделима могу
располагати потпуно слободно, већ постоје одређена ограничења која служе да
првенствено заштите целокупну имовину фонда, па самим тим и све чланове фонда, од
радњи појединачних чланова фонда.

Стога, чланови фонда не могу да користе имовину добровољног пензионог фонда ради
измиривања својих обавеза према трећим лицима. То значи да чланови фонда ограничено
располажу са својим уделом у имовини фонда, те да исти не могу користити за намирење
других обавеза према трећим лицима, нити пак могу да ове уделе оптерете залогом,
хипотеком или неким другим заложним правом. Било какво оптерећење дела удела
чланова фонда би последично имало негативан утицај на остале чланове фонда, и довело у
питање сигурност њихове имовине, што представља прво и најзначајније питање које је у
вези са функционисањем добровољног пензионог фонда.

1.2.1.Нето вредност имовине пензионог фонда

Да би имовина фонда била адекватно заштићена, иста мора бити пре свега јасно
детерминисана, тј. мора се знати шта представља имовину фонда, како се она дефинише, и
што је најважније, како се одређује нето вредност имовине добровољног пензионог фонда.
Вредност имовине добровољног пензионог фонда пре свега чини укупан збир вредности
хартија од вредности из портфолио фонда, некретнина у власништву фонда, депозита
новчаних средстава фонда код банака, средстава на рачуну код кастоди банке, као и
потраживања фонда.24

Вредност имовине одређује се путем укупне вредности:

1. хартија од вредности;
2. некретнина у власништву фонда;
3. депозита новчаних средстава фонда код банака;

Закон о добровољним пензијским фондовима и пензијским плановима. Члан 46. „Службени гласник РС“
24

Доступно на: https://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/dpf_dpfondovi.pdf Датум приступа: 23.05.2019

 4. средстава на рачуну код кастоди банке; и
5. потраживања фонда.

Вредност имовине фонда се израчунава тако што се збрајају вредности свих претходно
наведених вредности и тиме се долази до укупне вредности имовине фонда. 25
Инвестициона политика фонда, умногоме детерминише какав ће однос бити између ових
категорија, односно колико ће која категорија имати удела у укупној вредности имовине
фонда. Без улажења у начине на који се одређује инвестициона политика фонда, на овом
месту можемо закључити да највећи део укупне вредности фонда чине хартије од
вредности из портфолио фонда.

Разлог за ово проналазимо у самој природи начина функционисања фонда и шта он мора
да испуни. Наиме, да би остварило континуирани раст вредности фонда, друштво за
управљање фондом мора највећи део средстава фонда улагати у хартије од вредности прве
категорије које доносе стабилан и континуиран раст, да би посредством истих друштво
могло да допринесе расту вредности самог пензијског фонда.

Свакако да улагања у некретнине у власништву фонда не могу да буду гарант успешног

улагања, јер је тржиште некретнинама веома флуктуирајуће са једне стране, док са друге,
доступност средстава која су уложена у њих није адекватна у односу на хартије од
вредности које се котирају на финансијском тржишту. Управо зато, инвестициона
политка друштва за управљање фондом, мора бити углавном усмерена ка пласирању
средстава фонда у онај облик улагања који ће испунити два критеријума, и то: сигурност
пласмана и стабилан раст, и могућност брзог и лаког претварања улагања у новчана
средства.

Хартије од вредности једине испуњавају оба услова у потпуности, па зато и чине највећи
део укупне вредности имовине фонда. Остала средства која се узимају приликом
одређивања вредности имовине фонда нису занемарљива, али је њихово постојање више
условљено неким другим разлозима, него што је то случај са улагањем у хартије од
вредности. Свакако да сваки добровољни пензиони фонд има и некретнине увласништву,
и депозите код банака, и средства на рачуну кастоди банке, али они у сваком случају по
25
Иванчевић, К.,(2005) Банке као активни учесници у пословима осигурања, Осигурање у светлу новог закон
– Саветовање на Палићу, стр. 253-266.
обиму не могу да буду изједначени са висином средстава која су у хартијама од
вредности.

Са друге стране, постоји и нето вредност имовине фонда. Нето вредност имовине фонда
јесте укупна вредност имовине фонда која је умањена за износ обавеза које има фонд. Ове
обавезе су новчане природе, и представљају права чланова фонда на повлачење средстава
која су у претходном периоду улагана од стране чланова фонда, па се сада иста након
акумулације враћају члановима фонда на начин који је дефинисан појединачним
уговорима између добровољног фонда са једне стране, и чланова фонда са друге стране.

Обавеза израчунавања нето вредности имовине фонда је свакодневна и њу врши друштво

за управљање фондом. Подаци о свакодневној нето вредности имовине фонда се од стране
друштва за управљање фондом достављају кастоди банци која води рачун добровољног
пензионог фонда, а која поред те обавезе, мора да врши и контролу и потврђивање
обрачунате нето вредности имовине фонда. Након тога, ови подаци се шаљу у Народну
банку Србије која представља контролну институцију у целом процесу надзора над овим
послом.

1.3.Чланство у пензионом фонду

Начин функционисања добровољног пензионог фонда је базиран на приступању чланова

односно лица фонду, на основу чијих се пензионих доприноса увећава имовина фонда, али
истовремено и ова лица постају власници имовине фонда, односно своја уложена средства
претварају у инвестиционе јединице које имају своју новчану вредност. Приступање
добровољном пензионом фонду је базирано искључиво на принципу добровољности.
Добровољност приступања добровољном пензионом фонду је релативно јасна, с обзиром
и на сам назив овог фонда. Приступање односно чланство у добровољном пензионом
фонду искључиво засновано на добровољној бази, за разлику од обавезног пензионог
осигурања, које представља категорију која је законом уређена као обавезан вид
осигурања, а за које свако лице које остварује одређена примања, је у обавези да држави
издвоји одређена новчана средства по овом основу.

Са друге стране, чланство у добровољном пензионом фонду је базирано на принципу

добровољности и постојању уговорног односа између друштва за управљање
добровољним пензионим фондом и члана фонда, тј. лица које жели да приступи овом
фонду. Стога, може се констатовати да чланство у добровољном пензионом фонду је
базирано на два принципа, и то:

1. принцип добровољног приступа фонду, и

2. принцип уговорног односа регулисања међусобних права и обавеза друштва за
управљање фондом и чланова фонда.

Свако физичко лице може бити члан добровољног пензионог фонда. Када је у питању
чланство у добровољним пензионим фондовима, могу се поставити одређена питања која
су од значаја за ову материју. Прво се поставља питање да ли свако физичко лице, без
обзира да ли је држављанин Републике Србије или страни држављанин, може бити члан
добровољног пензионог фонда. Наш законодавац је предвидео веома либералан приступ,
па је дефинисао да свако домаће и страно физичко лице може бити члан једног или више
добровољних пензионих фондова26.

С обзиром на економски моменат који се појављује, било би крајње нерационално

ограничити право приступа чланству фонда искључиво на основу питања држављанства
чланова фонда. Тиме би се умногоме ослабила функција фонда, јер фондови на овим
просторима у одређеној мери имају чланове који су страни држављани, и у будућности ће
таквих чланова бити све више како буде текао процес европских интеграција и слободе
кретања радне снаге, која је једна од четири постулата на којима се заснива Европска
унија. Такође, услед реално слабе економске снаге запослених домаћих држављана, ово
питање још више добија на значају, јер свакако да страни држављани код нас су углавном
на неким високо рангираним функцијама, са примањима која су далеко изнад примања
просечног домаћег грађанина, па стога ова лица представљају идеалне потенцијалне
кандидате за приступ у чланство фонда.

Сам поступак приступања фонду од стране члана је релативно упрошћен, и не захтева

посебан административно правни процес, односно процедуру. Заинтересовано физичко
лице приликом приступања фонду, је дужно да потпише изјаву којом потврђује да у

Закон о добровољним пензијским фондовима и пензијским плановима. Члан 41, став 1. („Службени
26

гласник РС број 139/14“) Доступно на: https://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/dpf_dpfondovi.pdf Датум

приступа: 23.05.2019
потпуности разуме проспект и накнаде које се наплаћују. Народна банка Србије мора да
претходно одобрити проспект и његову садржину, из разлога што су у њему садржане
обавезе фонда које морају бити испуњене. Заинтересовано лице које жели да приступи
фонду управо својом изјавом потврђује да у потпуности разуме проспект.

То значи да приликом потписивања ове изјаве, заинтересовано лице је дужно да се упозна

са садржином проспекта, јер самим чином приступа фонду као члан истог, он прихвата сва
права и обавезе обеју страна које су садржана у проспекту. Стога, ово лице не може
касније тврдити како није било упознато са одређеним правима и обавезама уговорних
страна, јер су иста одређена у самом проспекту. Такође, начин на који заинтересовано
лице које жели да постане члан фонда врши уплате накнаде за добровољно пензионо
осигурање, су такође предмет упознавања приликом приступања, па стога и ове обавезе,
једном прихваћене, се сматрају као информације које су биле доступне члану фонда и које
је он својим потписом на изјаву и прихватио.

Тиме се штите интереси фонда, али и интереси свих чланова фонда, чиме можемо увидети
зашто се захтева одобрење на текст садржаја проспекта од стране Народне банке Србије.
Управо је зато изузетно битно да ова државна институција одобри онај садржај проспекта
фонда који по свим својим елементима репрезентује истинитост података садржаних у
истом.

2.УЛОГА И ЗНАЧАЈ ПРИВАТНИХ ПЕНЗИОНИХ ФОНДОВА У КОНТЕКСТУ

СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ

Питање права на социјалну сигурност у контексту тренутних изазова у оквиру

међународне перспективе јесте процес глобализације привреде. Овај процес је дошао као
последица комбинованог ефекта политике за смањење националних баријера у
међународним економским трансакцијама и утицај нове технологије у сфери
информисања и комуникација.

Процес глобализма пре свега одликује се либерализацијом међународне трговине,

проширење страних инвестиција, и појавом и развојем међународних финансијских
токова. То је резултирало повећањем конкуренције на глобалном тржишту. Ово је
створило нове могућности за производњу робе и услуга, али такође и велике друштвене
трошкове, и увела нове и великенестабилности. Изазовима у погледу социјалне заштите
овде није крај. Наиме, здравствене катастрофе су такође преузеле нову димензију током
последњих деценија са развојем ХИВ/АИДС пандемије, а посебно је драматично у
подсахарској Африци.

Још једна промена са великим утицајем у области социјалне заштите јесте старење
становништва. Она је директно последица ефекта пада стопе наталитета и повећања
животног века појединца. У смислу пружања социјалне сигурности, ово представља
непосредну забринутост у индустријски развијеним земљама. Све у свему, дубоке
економске, социјалне и политичке трансформације током три последње деценије створиле
су нове облике несигурности и неизвесности. Ово је довело до све већег осећаја
несигурности међу људима широм света, па чак и у богатим земљама где се спомиње све
више термин "друштвене несигурности".

У земљама у развоју, нова неокласична доктрина играла је централну улогу у обликовању

економског, социјалног и политички развој од раних 1980-их. Светска банка и ММФ су
ове смернице свеле на политичке препоруке које су наметнуте задуженим земљама у
развоју које траже помоћ у суочавању са дужничком кризом. Ово је довело до програма
структуралног прилагођавања која има за циљ да систематски умањи улогу државе у
системе социјалне сигурности и пружање здравствене заштите. Помак у мејнстрим
економије размишљања је такође веома специфичан и од одлучујућег је утицаја на
пензиона питања. Нови модел је креиран од стране Светске банке и познат је под називом
- три стуба модел. Овај модел је постао нова референтна тачка и Светска банка је
преузела водећу међународну улогу у пензионим реформама (заиста, она је засенила МОР
која је водећа међународна агенција на ову тему у претходном периоду).

У основи, овај модел ограничава улогу државе у погледу простора за солидарност (први
стуб), а интензивно се ослања на обавезно приватно вођеним аранжманима (други стуб),
са посебним освртом на појединачне штедне рачуне. Овај нови облик социјалне
сигурности је спроведен у неколико земаља, посебно у Латинској Америци и централној и
источној Европи.
У основи овој модел Светске банке која је преузела улогу МОР у контексту детрминисања
права на социјалну заштиту, укључује заштиту од неизвесности живота у тржишној
економији, спровођење принципа правде (нпр, редистрибуција и равноправност полова),
јачање социјалне кохезије, промовисање социјалне инклузије и демократију. Поред тога,
утицај Светске банке и неокласичне економије о питањима социјалне заштите је и довело
до појаве финансијских институција (банке, осигуравајућа друштва, пензиони фондови)
као нових актера на тржишту. Ове финансијске институције представљају изузетно моћне
и утицајне играче, али истовремено и представљају велики интерес група која може да
створи веома негативан дебаланс у политичким одлукама. У целини у том контексту,
постоје и данас две основне врсте изазова у области социјалне заштите: први је да се
прилагоди постојећи систем на нове ризике и потребе, док други подразумева решавање
драматичног недостатка покрића у већини земаља у развоју међу којима је и Република
Србија.

Пост-индустријске економије имају велике импликације за функционисање система

социјалне заштите и потреба за социјално осигурање. У данашљим економијама у
настајању односно развоју, ствара се већи степен неједнакости. Он има за последицу
стварање потенцијално једног друштва у којем се изједначавају високо квалификована
радна снага и јефтиних послова. Ово за последицу има значајну дугорочну незапосленост,
несигурност посла или пак слабо плаћене послове, сиромаштво и социјалне
искључености. Поред тога, нова економија оставља мање простора за повећање
продуктивности, које је од суштинског значаја за финансирање система социјалне
заштите. Осим тога, процес глобализације је створио већу несигурност и врши притисак
на владе и компаније да смање трошкове радне снаге (укључујући и доприноса за
социјално осигурање). То значи повећану конкуренцију, између предузећа (у погледу
трошкова њиховог пословања), као и између држава (у погледу висине пореских
оптерећења).

Стога и постоје свакодневне претње да се пренесе капитал или производња у

иностранству да би се смањили трошкове. Немојмо заборавити да односи између
мушкараца и жена су прошли кроз дубоку трансформацију током последње три деценије,
те да родна равноправност која је сада успостављена као циљ да се постигне и промене у
структури породице и брака, је створила нове облике несигурности. Ово захтева
прилагођавање социјалног система заштите који су засновани на претпоставкама о
структури породице и родних улога које не одражавају садашње реалности.

Поред тога, систем социјалне заштите се суочава и са демографским изазовом у вези са

старењем становништва. Такође, не може се занемарити и следеће, две велике промене
драматично утичу на финансирање пензијских планова: беба-бум генерација се постепено
повлачи (почев од 2005), а животни век у доби пензионисања вероватно ће наставити да
стално повећава (око 1,5 године деценије). Стога старење становништва има и велике
импликације за финансирање здравствене заштите и обезбеђивање дугорочних неге и
помоћи. Системи социјалне заштите су суочени са новим друштвеним тежњама. Наиме,
постоје врло јака очекивања у погледу пензионисања, посебно у Европи (овај проблема се
јасно уочава у нашем друштву, где реформа пензијског система се одлаже већ двадесет
година, и тек је ове године усвојен реформски закон који повећеава старосну границу за
одлазак у пензију).

Парадоксално, управо успех који је остварен пензијама након Другог светског рата је
допринео овом стању. Наиме, пензионисање је велико достигнуће индустријализованих
демократија (чак и неких комунистичких земаља) у двадесетом веку: период безбедности
и слободе после радног века је доступан многима. Од почетка 1980-их, системи социјалне
заштите су прошли широке трансформације у индустријским земљама у циљу
прилагођавања новом контексту. Укратко, тренутни изазов за системе социјалне заштите
је двострук по нама, и то је: пружање адекватне заштите у контексту повећане
неизвесности на тржишту рада, и борба против сиромаштва и социјалне искључености. С
једне стране, то значи да државе данас треба да ускладе мобилност и заштиту. С друге
стране, постоји хитна потреба да се комбинују гаранције одржавање прихода са
политиком укључивања у систем, и треба нагласити да је адекватно одржавање прихода
предуслов за било коју врсту дугорочне инклузивне стратегије (овај проблем је генерално
изражен у нашој земљи која нема систем адекватног одржавања прихода).

Управо су нове могућности обезбеђивања пензија отвориле врата изласку из кризе у којој
се пензијски систем који функционише на принципу међугенерацијске солидарности
нашао. Наиме, начин прикупљања средстава за исплату пензија на принципу
међугенерацијске солидамости подразумева исплату пензија по пррнципу паy ас воу го
(плаћај онако како ти иде). Најчешће се за исплату пензија у једном моменту могу
користити само она средства коиа се могу прикупити од радника у том моменту. Често се
овакав начин прикупљанла средстава пореди са принципом рада ,,проточних бојлера",
јер тежи да се оствари равнотежа прилива и одлива новца. Овакви системи исплате
пензија називају се и фундираним пензијским плановимна или исплатама из фондова који
се финансирају на дистрибутивном принципу. У САД на овај начин функционише Фонд
за социјално осигурање који покрива готово сва лица запослена у приватном сектору.

Проблеми који су се појалавили у вези са функционисањем оваквог начина обезбеђивања

пензија довели су до тога да су прикупљена средства за исплату пензија углавном
довољна за исплату пензија такве висине која није задовољавајућа за подмиривање
основних животних потреба највећег дела пензионера или пак до тога да уопште нису
довољна за исплату и таквих пензија, што доводи до интервенције државе која обезбеђује
недостајући део средстава. Прва пензија коју довек прими као пензионер углавном је
знатно нижа од последње плате коју је примио као запослени. Тако је однос просечне
пензије и просечне зараде 45,2% у Немачкој,42,8% у Македонији 38%, у Великој
Британији, 34.1% у САД27. Колике су размере кризе можда најбоље илуструје резултат
једног истраживања по коме млади у САД више верују у постојање летећих тањира него
обећању владе да ће им исплатити њихове бенефиције социјалног осигурања. 28 Узроци
кризе која је угрозила финансирање исплате пензија по принципу међугенерацијске
солидарности могу се потражити пре свега у сталној промени у односу броја радника и
пензионера и то смањивањем броја радника у односу на број пензионера. То конкретно
значи да је све мањи број радника који примају плате од којих се део издваја за исплату
пензија, у односу на број пензионера којима се те пензије исплаћују.

Однос броја запослених и пензионера који омогућава нормално функционисање

пензионог система не би требало да се спусти испод вредности 3,5:1. Промене бројчаног
односа пензионера и запослених могу се објаснити променом у просечној дужини људског

27
Петровић, З.,. Мркшић, Д., (2005) Животна осигурања, Дис публиц, Београд, стр. 134
28
Мишкин, С. Ф., (2006) Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишта, Београд: Дата статус,
стр 296
века. Листи узрочника кризе пензионог система у Србији могу се придодати и одређене,
нашој земљи су својствене чињенице:

1. Висок проценат незапослености

2. Присуство сиве економије
3. Ранија изразита нерестриктивност у прописима који су регулисали право на
одлазак у пензију,
4. Последице дешавања кроз које је држава прошла у последњој деценији
прошлог века, а која су се одразила и на функционисање фонда за пензијско-
инвалидско осигурање.

Поред тога, код трендова који у целом свету доводе до проблема функционисања
пензионог система. Србија заузима једно од водећих места. Однос броја запослених и
пензионера већ је достигао 1:1,3, дакле, већи је број пензионера него запослених. Низак
природни прираштај веома је изражен, па се Срби убрајају међу најстарије нације на
свету. Последица је то да држава Србија месечно из буџета дотира 40% средстава
неопходних за исплату пензија, а ипак 60% пензионера живи на ивици егзистенције.

Најчешће усвојен модел пензионог система, који би требало да у процесу реформи буде
изграђен, јесте пензиони систем са три стуба. Први стуб је државно, обавезно пензионо
осигурање, које би се и даље финансирало доприносима запослених и њихових
послодаваца, али би претрпело одређене реформе. Тај први стуб у ствари представља
досадашњи систем финансирања права на исплату пензија по принципу међугенерацијске
солидарности тј. фондове који се финансирају по принципу дистрибуције.

Други стуб би представљало такође обавезно пензионо осигурање, тј. допунско пензионо
осигурање које се базира на обавезној индивидуалној капитализацији штедње, док трећи
стуб представља добровољно пензионо осигурање, засновано на добровољној
индивидуалној капитализацији штедње. Оба ова стуба заснивала би се на пензионим
фондовима, чије финансирање функционише на принципу капитализације.
Трансформација пензионог система од система који се састоји само из првог стуба до
изградње сва три стуба новог система може се поделити у две фазе. Прва фаза би
обухватила реформу већ постојећег првог стуба пензионог система, при чему би се
пооштрили услови за одлазак у пензију паралелно са рационализацијом обрачуна висине
пензија. Од мера у оквиру прве фазе, најчешће се предлажу:

1. повећање старосне границе за одлазак у пензију и њено уједначавање за

жене и мушкарце,
2. пораст минимаиног стажа неопходног за добијање пензионог осигурања уз
одговарајућу пропорционалну редукцију пензије за сваку недостајућу
годину,
3. сужавање примене института бенефицираног радног стажа,
4. минимизирање могућности за одлазак у превремену пензију уз
одговарајућу оштру редукцију пензије,
5. пооштравање услова за стицање права на инвалидску пензију, утврђивање
пензионог основа с обзиром на зараде током целокупног стажа осигурања,
6. смањење процента за утврђивање висине пензија,
7. промена начина ревалоризације пензија у условима раста цена и плата,
8. постепено смањење разлика у висини пензија у правцу њиховог
уједначавања (надоле),
9. гарантовање свим пензионерима одговарајућег минималног износа
пензије.

Друга фаза реформе пензионог система имала би за циљ његову постепену

трансформацију путем формирања приватне шеме осигурања која би у потпуности била
базирана на капитализацији. Предлаже се да приватно пензионо осигурање буде обавезно
за све новозапослене и запослене који се не налазе при крају радног стажа. Подразумева се
да овакво улагање средстава повлачи одговарајуће пореске олакшице и ослобођења од
стране државе.

Права по основу приватног пензионог осигурања би се утврђивала искључиво на

актуарским принципима, односно зависила би од суме претходно уплаћених доприноса и
приноса реализованих њиховим инвестирањем, а не од нивоа зараде запосленог као што
је у досадашњем систему био случај. Средствима би управљале посебно овлашћене
приватне агенције на конкурентској основи, уз ригорозну контролу надлежних државних
тела. Укупан пензијски приход на који би пензионер полагао право састојао би се, дакле,
из две компоненте: прве, коју би чинио гарантовани минимаини износ по основу јавног
пензионог осигурања и друге, коју би представљала разлика до нивоа жељене пензије која
би се остваривала путем приватне шеме осигурања (обавезног и добровољног плана
штедње за старост).

Реформа пензионог система, иако је идентификована као нужност, наилази на противљења

одређених сегмената становништва у државама. Пензионери, чији број, а тиме и
политички утицај све више расте, затим запослени при крају свог радног века, па потом
запослени са правом да стекну пензију под бенефицираним условима, као и запослени у
појединим државним институцијама и предузећима којима актуелни пензиони систем
одговара, углавном представљају оне снаге које успоравају и заустављају реформе
пензионог система. С друге стране, млада и средња генерација запослених, чији су
приходи оптерећени високим издвајањима, што утиче и на њихов животни стандард, све
су мање мотивисани да значајан део свог прихода уступају садашњим пензионерима,
поготову када су при постојећем дејству демографских и економских фактора њихова
будућа пензиона примања сасвим неизвесна.29

III ДЕО

ФУНКЦИОНИСАЊЕ ОСИГУРАВАЈУЋИХ ДРУШТАВА И

ПЕНЗИОНИХ ФОНДОВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Република Србија је држава која је после веома тешког периода своје историје 90-тих
година (санкција и ратова) ушла у један сасвим нов систем управљања привредом и
доживела, како се то бар те 2000. године представљало, демократске промене. Све ово је
наравно имало и утицаја на осигуравајућа друштва и пензионе фондове у нашој земљи,
пре свега огледавши се кроз законску регулативу.

Овај трећи по реду део рада бави се искључиво нашом земљом. Ту је један краћи
историјат, а онда следи даље увођење у целокупну материји. Овај део рада има, између
осталог и доста графикона на којима су прегледно и врло једноставно представљени
подаци везани за осигурање и пензионе фондове. Међу њима су и графикони које
29
Јанковић, В.,(2002) Добровољно пензијско и инвалидско осигурање у светлу нове законске
регулативе,Рачуноводство, вол. 45, бр.10
представљају структуру имовине добровољних пензијских фондова, као и рочну
структуру улага у хартије од вредности.

Међу последњим странама овог дела рада може се пронаћи и део који се односи на све
законе који су донети и који уређују област осигурања и учешћа Народне банке Србије у
начину организовања и функционисања овог дела финансијског тржишта. Степен развоја
тржишта осигурања у Србији данас је још увек врло низак, али је ово тржиште у нашој
земљи веома перспективно.

1.ИСТОРИЈАТ ОСИГУРАВАЈУЋИХ ДРУШТВА У СРБИЈИ

Прво осигурање у Србији помиње се 1839. године 30. До законског регулисања

осигуравајућег посла дошло је 1937. године када је донета Уредба о надзору над
осигуравајућим предузећима, која је по посебном овлашћењу Скупштине добила снагу
закона. До тада су постојали неки врло застарели прописи, и то само у неким регионима
земље, који међутим нису уређивали питање пласмана резерви које се формирају из
уплата премија осигурања.

Предметном уредбом утврђене су врсте имовине у које се могу улагати средства

метематичких резерви, као и максимални и минимални лимити за пласирање у одређене
вредности. Математичке резерве могле су се улагати у хартије од вредности, хипотекарне
зајмове, зграде намењене за властите потребе и издавање под закуп, зајмове на сопствене

30
Те године су “Сербске новине” објавиле да је извесни Зубан у Београду осигурао своју кућу која је после
неколико дана изгорела, и да је агент Тршћанског осигуравајућег друштва, које се налазило у Земуну и код
којег је било извршено осигурање, одмах исплатио осигурану суму од 175 талира
полисе, улоге код државних и осталих новчаних завода. Најмање 25% премијских резерви
морало се држати у државним хартијама од вредности, у непокретностима и
хипотекарним зајмовима могло се држати до 50%, а у облику улога код банака највише
10% премијске резерве.

Године 1945. основан је Државни завод за осигурање и реосигурање који 1947. године
мења назив у Државни осигуравајући завод (ДОЗ) и постаје једини осигуравач и
реосигуравач у земљи. Осигурање је било државно. У таквим околностима није се ни
постављало питање политике пласмана. Иако је структура носиоца осигурања била сасвим
измењена 1962. године, највећи део средстава тј средства резерве сигурности су се
сматрала централним депозитима. Та средства се нису могла укамаћивати нити улагати
код банке као орочени депозити, па није ни постојала могућност вођења политике
пласмана. Што се тиче средстава математичке резерве било је прописано да се банке на
матаматичке резерве обавезне да плаћају камату од 5%, али се у пракси дешавало да су
осигуравајући заводи остваривали камату мању од 5%.

Није било никакве камате на средствима резерви техничке премије осигурања која је
држана на жиро-рачунима код банака. Следећа промена је настала 1967. године када је
донет Закон о основама система осигурања имовине и лица, којим тадашње заједнице
осигурања нису могле директно да пласирају своја средства него су могле да их депонују
код финансијских организација.

Закон о основама система осигурања имовине и лица донет 1976. годиен, је био веома
сиромашан по питању одредаба о пласману средстава која се формирају у осигурању.
Средства су се могла улагати или депоновати код финансисјких организација, или да се
удружују. Године 1990. донет је Закон о основама система осигурања имовине и лица,
којм се предвиђа да организација за осигурање може депоновати средства у банци,
Поштанској штедионици или другој финансијској организацији, може улагати у хартије од
вредности, непокретности и друге облике имовине.

Данашње услове и начин обављања делатности осигурања у Републици Србији уређује и

ближе прописује Закон о осигурању (скраћено „ЗОС“). Усвајањем предметног закона
десиле су се велике промене на тржишту осигурања у Србији. Овим законом је враћено
поверење грађана у делатност осигурања које није постојало у предходном периоду и он
означава нову етапу у развоји осигуравајућих друштава код нас.

2.ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА У СРБИЈИ

Што се тиче наше државе осигурање се у савременом смислу појављује тек крајем XIX
века. Зашто је ово тако најбоље говори чињеница да је цела територија данашње Србије
била под Турском влашћу. Оно чиме се одликовало тадашње тржиште осигурањем у
Србији је да су пословала искључиво представништва друштава из Енглеске, Аустро-
Угарске, Италије, Француске итд. а главна делатност било је осигурање живота док се нпр.
ризик од пожара није ни покривао. Прво српско осигуравајуће друштво ''Србија'' основано
је 1906. године али су и даље на простору наше државе деловала само друштва за
осигурање која су имала седиште у Бечу и Будимпешти.

После II светског рата сва предратна друштва укинута, имовина им је одузета а странцима
забрањен рад, па је тако година 1947. основан државни осигуравајући завод који је био
централизоан и монополизован. Та монополска установа се бавила свим врстама
комерцијалних осигурања. Достигнути друштвено-економски развој постепено је условио
напуштање административног система, што је имало непосредног утицаја и на осигурање.
Тако је 1962. покренут систем децентрализованог осигурања, створени су општински
осигуравајући заводи (једна или више општина) републичке/покрајинске заједнице
југословенска заједница осигурања. Од 1971 (уставне измене) до 1974 (нови устав) ствара
се суштински ново поимање установе осигурања, осигурање постаје само једна од
функција друштвене репродукције којом управља удружени рад који је ту удружио
средства.

Осамдесетих година самоуправни приступ осигурању показује се као исувише сложен,

гломазан и неуспешан. Очигледна нужност напуштања замисли удруживања осигураника
у заједнице осигурања имовине и лица у којима они сами управљају средствима по
начелима удруженог рада и договорне привреде. Године 1990. донет нови закон о
осигурању, који је тежио успостављању тржишног устројства осигурања, сличног
развијеним земљама. Како се ускоро показало, ова намера је остварена само делимично.
Основно начело се односило на јединствен правни субјективитет друштва – једно правно
лице, за разлику од дотадашњег раздобља када је сваки организациони део имао засебан
правни статус, са засебним органима управљања и рачуном. 2004. године пооштрени су
услови за освнивање друштава и раздовојена су осигуравајућа друштва на животна и
неживотна и издвојено је реосигурања. Након ступања на снагу Закона о осигурању,
Народна банка Србије је донела већи број подзаконских списа из ове области – одлука,
правилника и упутстава:

1. Одлука о начину утврђивања и праћења платежности друштва за осигурање

2. Одлука о начину процењивања билансних и ванбилансних ставки друштва за
осигурање
3. Одлука о ближим мерилима и начину обрачунавања преносних премија и
резервисаних штета и друге.

Половином јула 2005. године донет је Закон о изменама и допунама Закона о осигурању.
Најкрупнија измена тиче се приватизације друштава за осигурање, односно њиховог
друштвеног или државног капитала. Поступак приватизације покреће и надзире
Министарство финансија, а спроводи га Агенција за осигурање депозита. У октобру 2005.
донет је Закон о добровољним пензијским фондовима и пензијским плановима, чија је
примена отпочела првог априла 2006. године. Овим Законом уређује се:

1. устројавање и управљање добровољним пензијским фондовима

2. оснивање, делатност и пословање друштава за управљање овим фондовима
3. послови и дужности старатељске банке која води рачун фонда и обавља друге
услуге
4. надлежност Народне банке Србије у надзирању друштава за управљање
добровољним пензијским фондовима.

Према Закону о осигурању из 2004. уведена подела на животна и неживотна осигурања.

Тако су животна осигурања:

1. осигурање живота
2. рентно осигурање
3. допунско осигурање уз осигурање живота
 4. добровољно пензионо осигурање
5. друге врсте животних осигурања, док не-животних осигурања има деветнаест
врста

Степен развоја тржишта осигурања у Србији данас је још увек врло низак, али је ово
тржиште у нашој земљи веома перспективно. Иако је од 2004. до 2006. године просечна
номинална годишња стопа раста тржишта осигурања била 30,2 одсто, степен развоја
тржишта осигурања је још увек врло низак. На неразвијеност осигурања у Србији указује
удео премије осигурања у бруто домаћем производу (БДП) од два одсто у прошлој години,
што је за 60 одсто мање од Хрватске или скоро два пута мање од Словеније.

Наша земља је, ако реално сагледамо ситуацију, веома касно почела са оснивањем и
активностима на тржишту осигурања. Након основања и почетка стварања прог тржишта
у Србији, дошло је до стварања монополистичког друштвеног система осигурања а самим
тим и до уништавања тржишта осигурања.

Графикон 2. Упоредни однос наплаћене премије и решених штета у Србији по кварталима

за 2015. годину (у РСД)
 70,000,000

60,000,000

50,000,000

40,000,000
Axis Title

30,000,000

20,000,000

10,000,000

0
Први квартал Други квартал Трећи квартал

Извор: Народна банка Србије https://www.nbs.rs

Обухваћена закључене премије као и исплаћених штета води ка једном важном сегменту
пословања осигуравајућег друшта, то је сагледавање обима покрића који води ка
ефикасном управљању ризицима. Друштво за осигурање одређује програм
реосигуравајућег покрића, јер су осигуравачи различито изложени могућности остварења
штета на основу прихваћених ризика у осигурању, али различита им је финансијска
стабилност, обухватност управљању ризицима, као и култура руковођења и управљања.

3.ДОБРОВОЉНИ ПЕНЗИОНИ ФОНДОВИ У СРБИЈИ

Процес реформи пензионог система у Србији отпочео је након 2000. године одређеним
реформама на постојећем систему пензионо-инвалидског осигурања. Те реформе огледале
су се у померању старосне границе за одлазак у пензију и променама у смислу обухватања
примања током целокупног радног стажа приликом утврђивања основице за обрачун
пензије. Осим тога, дошло је до промена у обрачуну пензијама њиховирн усклађивањем и
са растом зарада и са растом цена на мало. Ово усклађивање би се динамички тако
одвијало да би проценат пензије који се усклађује са растом зарад, а опадао док би
преостаити проценат који би се усклађивао са растом трошкова живота, током времена
растао.

С обзиром на пензионере као бројно гласачко тело и учествовање њихових политичких

представника у Влади Републике Србије, ток ових реформи добија нове најаве у смислу
очекиваног односа просечне зараде и просечне пензије. Време ће показати у ком смеру и
каквим интензитетом ће се наставити реформе постојећег система пензијско-инвалидског
осигурања, као првог стуба пензијског система. Закон о добровољним пензионим
фондовима и пензијским плановима донет је у Србији 2005. године. То конкретно значи да
је у Србији законска регулатива поред првог обухватила и трећи стуб пензионог система,
док други стуб још увек није установљен. Поједини аутори оспоравају овакав приступ
због непостојања другог стуба пензионог система, док други пак, схватају овакве потезе у
контексту дужег временског периода који је потребан за утемељивање другог стуба, као и
ситуације која је карактеристична за нашу државу. Закон регулише да су начела на којима
се добровољни пензиони фондови заснивају:

1. добровољност чланства,
2. расподела ризика улагања.
3. равноправност чланства,
4. јавност рада,
5. акумулација средстава.

Законом су дефинисани основни појмови у вези са добровољним пензионим осигурањем,

с обзиром на то да се ради о потпуно новом систему. Друштво за управљање
добровољним пензионим фондом оснива се искључиво као затворено акционарско
друштво. У овом тренутку то су31:

1. Delta Generali
2. Raiffeisen Future
3. Garant penzijsko društvo
4. DDOR penzija plus
5. NLB nova penzija
6. Dunav
7. Triglav
8. Hupo
9. Societe Generale penzije

Оно може да буде основано од стране домаих и страних физичких и правних лица. Домаће
правно лице са већинским државним, односно друштвеним капиталом или друго са њим
повезано лице не може бити оснивач друштва за управљање. Изузетак су банке и друштва
за осигурање. Правна и физичка лица могу да буду акционари само у једном друштву за
управљање. Друштво за управљање обавља делатност организовања и управљања
добровољним пензионим фондовима. Ово друштво може организовати и управљати са
више добровољних пензионих фондова.

Закон даље прописује употребу пословног имена, новчани део основног капитала друштва
за управљање (најмање 1.000.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу
НБС на дан уплате), неопходну организациону и техничку оспособљеност (најмање једног
портфолио менаџера и једног овлашћеног интерног ревизора, као и да буду испуњени
минимални услови организационе и техничке оспособљености). Народна банка Србије
даје две врсте дозвола друштву за управљање:

1. дозволу за рад друштва за управљање и

2. дозволу за управљање фондом.

Дозвола за управљање фондом не може се издати без претходно позитивно решеног

захтева за издавање дозволе за рад друштва за управљање. Уколико друштво за
31
Доступно на сајту Народне банке Србије: http://www.nbs.rs датум приступа: 07.06.2019
управљање касније организује нови добровољни пензиони фонд, потребно је да добије
само дозволу за управљање новим фондом.

На делу друштва за управљање налазе се директор и чланови управе који морају имати
одређене квалификације, које оцењује Народна банка Србије приликом доношења одлуке
о давању сагласности на избор. Закон се дотиче и питања дозволе за рад у случају спајања
уз припајање, општим актима друштва за управљање његовом одговорношћу,
ограничењима у пословању, пословним књигама и финансијским извештајима. Чланови
пензионог фонда плаћају друштву за управљање накнаду по стопи од највише 3 % од
износа извршених уплата приликом уплате пензионих доприноса као и накнаду за
управљање фондом по стопи од највише 2 % годишње од вредности имовине пензионог
фонда. Добровољни пензиони фондови користе следећа инвестициона начела:

1. начело сигурности имовине добровољног пензионог фонда,

2. начело диверсификације портфолија и
3. начело одржавања одговарајуће ликвидности32

Средства пензијских фондова улажу се у:

1. дужничке хартије од вредности које издаје Народна банка Србије,

2. дужничке хартије од вредности које издају Република Србија,
3. јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе као и друга правна
лица уз гаранцију Републике Србије,
4. хартије од вредности које издају међународне финансијске институције,
5. дужничке хартије од вредности које издају стране државе или страна правна
лица са минималним кредитнирн рејтингом ,,А" на основу процене бонитета
од стране најпознатијих светских рејтрнг агенција,
6. хипотекаме обвезнице које се издају на територији Републике Србије,
7. хартије од вредности који издају правна лица са седиштем у Републици
Србији којима се тргује на организованом тржишту у Републици Србији,

Ђокић, Н., (2008) Рефоре пензијског система и пензијски фондови, Школа бизниса – научно-стручни
32

часопис, стр 51
 8. акције страних правних лица које ирнају листинг и којима се тргује на
берзанским тржиштима у државама чланицама ЕУ, односно ОЕЦД33,
9. новчане депозите у банкама са седиштем у Републици Србији,
10. депозитне потврде које издају банке са седиштем у Републици Србији,
11. депозитне потврде које издају банке са седиштем у државама чланицама ЕУ,
односно ОЕЦД,
12. непокретности које се налазе на територрји Републике Србије.

Предвиђена су ограничења улагања за поједине категорије пласмана. Тако укупна улагања

у непокретности могу износити највише 15 % имовине пензионог фонда, док за
појединачну непокреност максимум је 5%.У хартије од вредности једног издаваоца или
више повезаних издавалаца може се уложити највише 10 % имовине пензионог фонда (не
важи за хартије од вредности које издаје Република Србија или Народна банка Србије).

У новчане депозите код банака може се уложити највише 5 % имовине пензионог фонда, а
исти проценат се односи на улагање у хартије од вредности које је издао организатор који
је организовао пензиони и план који је приступио том фонду. Народна банка Србрје
прописује услове под којима се средства пензиионих фондова могу улагати у
иностранству.

Народна банка Србије вржи надзор (посредном и непосредном контролом) над

спровођењем овог закона, доноси подзаконске акте за извршавање овог закона за које је
овлашћена и води Регистар добровољних пензионих фондова. Функција Народне банке
Србије у овом сегменту финансијских услуга јесте обезбеђивање стабилности и тржишне
дисциплине добровољних пензионих фондова кроз јавност рада, адекватност система
управљања ризицима, одговорност за деловање друштава за управљање добровољним
пензионим фондовима, као и кроз поверење у рад супервизије. Закон прописује и
одговарајуће казнене одредбе. Постоје и одређена питања која поједини аутори покрећу у
вези са овим законом. Наиме, предност у оснивању даје се банкама и друштвима за
осигурање у односу на разне инвестиционе фондове, који су иначе у развијеном свету
33
Организација за економску сарадњу и развој (енгл. Organisation for Economic Co-operation and Development)
је основана 14.децембра 1960. године. Настала је из Организације за европску економску сарадњу - ОЕЕС,
основане 1948.године с циљем да помогне остварењу и администрацији Маршаловог плана о
реконструкцији Европе након Другог светског рата. Касније је њено чланство било проширено на
неевропске земље, а 1961.године реформисана је у Организацију за економску сарадњу и развој.
један од најчешћих оснивача друштва за управљање, у питање се доводе и прописани
износи накнада који би били довољни за пословање фондова у високоразвијеним земљама
са више милионским чланством и знатно вишим уплатама, као и прописана ограничења за
улагањее, за која се не спори да су потребна, али се сматра да у условима неразвијеног
финансијског тржижта, могу отежати испуњавање потребе да се средства улажу на
флексибилан начин. Захтев да се елиминишу елементи маркетиншких проспеката који би
предвидели износ пензија у зависности од нивоа уплата, доводе до тога да се не може
задовољити кијучно интересовање потенцијалних чланова фонда, а замера се и то да се
чак и за текст огласа за прикупљање чланства мора добити одобрење Народне банке
Србије, иако се не спори потреба за предострожношћу у вези са маркетиншким
активностима друштава. Као замерке наводе се и то што није предвиђено да се пословима
добровољног пензионог осигурања баве и заступници, затим недовољно прецизно
разграницење појмова пензиски план и уговор о пензијском плану, као и некоришћење
појма пензија међу кључним појмовима.

Сматра се да нису регулисана права друштва за управљање у случају нередовног

уплаћиванла пензионих доприноса, а као непотребне тумаче се одредбе које обавезују
послодавца да обезбеди раноправне услове за све чланове у пензионом плану или пак
потреба да се од запослених тражи одобрење за плаћање доприноса у случајевима када се
доприноси уплаћују искључиво из средстава организатора, док примена одредбе по којој
организатор пензијског плана не може бити повезано лице са друштвом за управљање
може довести до тога да, када би велике осигуравајуће организације, које су оснивачи
друштава за управљање, желеле да организуиу пензиони план за своје запослене, морали
би то да ураде код конкуренције.

3.1.Структура имовине добровољних пензионих фондова

На крају четвртог тромесечја 2018. године структура улагања имовине фондова није
знатније измењена. Највећи удео имале су државне обвезнице, које су чиниле 83,1%
укупне имовине. Средства на кастоди рачунима и орочени депозити банака чинили су
7,5%, акције – 8,4% укупне имовине фондова и остале хартије од вредности – 0,3%
(обвезница Европске банке за обнову и развој). Улагање у инвестиционе јединице
отворених инвестиционих фондова и потраживања чине класу Остало, која је износила
0,5%. У овом тромесечју се први пут од почетка рада фондова јавља улагање у акције
страног правног лица, у иностранству, и то у износу од 0,2% имовине.

Графикон 3. Структура укупне имовине фондова – IV тромесечје 2018. године

Остале ХоВ; 0.3 Улагања у иностр; 0.2 Остало; 0.5

Акције; 8.4
Орочени депозити; 3.1
Сред на кастоди рач; 4.4

Држ дужнички инстр; 81.1

Извор: Народна банка Србије https://www.nbs.rs

На крају четвртог тромесечја 2018. године 18,7% државних дужничких инструмената

имало је рок доспећа до годину дана, 17,5% од једне до две године, 43,6% од две до пет
година, 17,2% од пет до десет година и 3% преко десет година. Просечна рочност
средстава34 уложених у државне дужничке инструменте је 3,4 године.

Графикон 4. Рочна структура улагања у државне дужничке инструменте (у млрд RSD)

Рочност инструмената пондерисана њиховим уделом у укупним улагањима у државне дужничке

34

инструменте.
 16
14.6
14

12

10

6.1
6
5 4.9

2
1

0
< 1 године 1-2 године 2-5 година 5-10 година > 10 година

Извор: Народна банка Србије https://www.nbs.rs

На крају четвртог тромесечја 2018.године FONDex 35 је достигао вредност 2.862,9236.

Пораст FONDex-а представља пондерисани просек приноса свих фондова.У четвртом
тромесечју 2018.године износио је 1,3%, а за последњу годину дана 5,5%. Принос
FONDex-а од почетка пословања износио је 9,1%. Ако се има у виду структура улагања
имовине фонда, закључује се да на принос утичу: промена криве приноса на државне
дужничке инструменте8 , промена вредности акција, висина референтне каматне стопе,
висинe каматних стопа банака и промене курса динара према евру и долару.37

35
FONDex је индекс који представља кретање вредности инвестиционих јединица свих добровољних
пензијских фондова на тржишту.
36
На дан када је први добровољни пензијски фонд почео с радом, 15.новембра 2006. године, почетна
вредност FONDex-а износила је 1.000.
37
Извештај за четврто тромесечје 2018. године – Народна банка Србије Сектор за надзор за обављање
делатности осигурања – одељење за надзор на делатношћу добровољних пензијских фондова. Доступно на:
https://www.nbs.rs/internet/latinica/62/62_2/dpf_04_18.pdf
 3.2.Учесници на тржишту добровољних пензионих фондова и нето имовина

фондова

На тржишту добровољних пензионих фондова на крају четвртог тромесечја 2018.године

пословала су четири друштва за управљање, која су управљала имовином седам
добровољних пензионих фондова, једна кастоди банка и пет банака посредника 38. На крају
четвртог тромесечја 2018.године, у друштвима за управљање био је 121 запослен, што је
два запослена мање него у претходном тромесечју. Народна банка Србије, на основу
положеног стручног испита и испуњених осталих потребних услова, издаje дозволу за
обављање послова информисања о пословању добровољних пензионих фондова. До краја
четвртог тромесечја 2018.године издато је укупно 777 дозволa за обављање послова агента
продаје. Друштва за управљање, банке и осигуравајућа друштва као посредници могу
ангажовати агенте продаје. На крају четвртог тромесечја 2018. године, друштва за
управљање ангажовала су 94 агента продаје, банке посредници 448 агената продаје, а
друштва за осигурање 21 агента продаје.

Нето имовина фондова на крају четвртог тромесечја 2018. године износила је 40,2
милијарде динара. У четвртом тромесечју нето имовина је порасла за 2,8%. На промену
вредности нето имовине утичу нето уплате 39 средстава у фондове, исплате средстава из
фондова и добит коју фондови остварују од улагања.У четвртом тромесечју 2018.године
укупне уплате износиле су 946,78 милиона динара, чланови су повукли 361,03 милиона
динара, док је добит од улагања износила 521,49 милиона динара. Тржишна концентрација
у сектору на крају четвртог тромесечја 2018.године, мерена Херфиндал–Хиршмановим
индексом40, износила је 2.779 поена, што указује на високу концентрацију на тржишту
добровољних пензионих фондова. Ако се фондови класификују по групама према висини
нето имовине фонда у односу на висину нето имовине сектора, у групама „велики” и
„средњи” налазе се по два фонда, који заједно остварују тржишно учешће од 95%, док
највећи фонд има удео од око 40%.

38
Raiffeisen banka a.d. Beograd, Societe Generale banka Srbija a.d. Beograd, NLB banka a.d. Beograd, Addiko
Bank a.d. Beograd и Sberbank a.d. Beograd.
39
Нето уплате су укупне уплате умањене за накнаду приликом уплате.
40
Хефиндал-Хиршманов индекс представља конвексну функцију тржишних учешћа, па је зато остељив на
њихову неједнакост. Он представља збир квадрата појединачних тржишних учешћа фирми у једној
индустријској грани
ЗАКЉУЧАК

Послови осигурања су веома значајни небанкарски финансијски послови, а осигуравајућа

друштва важне финансијске институције које обимом, стабилношћу, рочношћу и
квалитетом финансијских средстава које прикупљају представљају велике “играче” на
финансијским тржиштима. Делимичним пласманом прикупљених средстава у банкарске
депозите и хартије од вредности чији су емитенти банке, представљају и важан сегмент
најквалитетнијег дела пасиве банака. У новије време су присутне различите форме
заједничког функционисања банака и осигуравајућих друштава, а заједнички циљ им је
повећање профита синергијском употребом банкарских послова и послова осигурања.

Осигурање као једна од најважнијих економских институција је постојала у свим

друштвено-економским формацијама, почев од првобитне људске заједнице до развијене
тржишне економије у којој постиже најразвијенији облик. У основи осигурање
представља удруживање свих оних који су изложени истој опасности односно ризику. У
првобитној људској заједници људи су се од непредвидивог деловања стихијских
природних сила удруживали у природне заједнице ризика попут племена а касније и
породица.

Осигурање унапређује светску размену, трговину и предузетништво јер их чини

извеснијим и стабилнијим. Осигурање повећава кредитну способност потрошача, јер
банке инсистирају да кредити буду осигурани, а у супротном банке су принуђене или да
не одобравају кредите или да урачунају додатне трошкове за ризик који у крајњем случају
увећавају цену кредита односно каматну стопу.

Осигурање представља извор краткорочних и дугорочних средстава за финансирање

друштвене репродукције. Премије које се наплаћују од мноштва осигураника у бескрајно
малим износима акумулирају се на једном месту и добијају облик крупних новчаних
средстава тзв. великог новца. Трансформација тих новчаних средстава којом се постиже
виши квалитет финансирања заједничка је карактеристика банака и осигуравајућих
друштава.

Оно што је јако битно напоменути је то да је сектор осигуравајућих друштава у земљама

Европске уније изузетно развијен и законски регулисан, док је у нашој земљи још увек то
на нижем ступњу развоја. Укупна годишња премија осигурања на нашем тржишту износи
омо 800 милиона евра. Све ово је последица лоше економске ситуације и функционисања
наше економије. Сходно томе, неопходно је праксу и законску регулативу ЕУ уз
истовремено повећање животног стандарда.

Тржиште осигурања је уређено по највишим стандардима. Законска регулатива обухвата

Закон о осигурању и начину улагања капитала, али и контролу и надзор Народне банке
Србије, као и Министарства финансија из земаља Европске уније. Оно што се последњих
година бележи је пораст биланса у сектору осигурања, као и капитала и премије
осигурања. Оно што треба напоменути да су доношењем прописа из области осигурања
последњих неколико година створени значајни предуслови за уједначавање и
приближавање стања сектора осигурања у нашој земљи са сектором осигурања земаља
чланица Европске уније.

Средства се могу пласирати под условом обезбеђења сигурности пласмана и очувања

ликвидности осигуравача. Улога институционалних инвеститора постаје све запаженија у
односу на традиционалне финансијске посреднике, а у оквиру њих на значају добија и
место пензионих фондова. Потребу за постојањем пензионих фондова који би пословали
на принципима капитализације посебно појачавају демографске тенденције које доводе до
све израженијих проблема у обезбеђивању исплата фондова који та средства обезбеђују
текућим финансирањем.

Реформе које су започете у различитим крајевима света са циљем да се уочени проблеми

превазиђу, пажњу посвећују управо појачаној улози пензионих фондова који послују на
принципу капитализације чиме би се створио додатни приход за пензионере и омогућило
растерећивање фондова који послују по дистрибутлвном принципу, а тиме и побољшање
животног стандарда запослених из даљих се примања ови фондови финансирају.

Иако реформа наилази на одређена, некада и оправдана супротстављања која је могу

успорити, неодрживост садашњег стања је извесна. Сва привремена решења која
произилазе пре свега из потреба појединих политичких, тренутака не треба да разводне
свест, првенствено у млађим генерацијама запослених, да је немогуће очекивати начин
обезбеђивања пензија какав је присутан данас. Намеће се закључак да ко год размишља
на дужи рок, мора имати у виду питање како обезбедити новчана средства за период
живота када се буде нашао у пензији и када му способности обезбеђивања прихода буду
знатно мање. У делу јавности постоји критички поглед на овакав начин размишљања,
наглашавањем улоге и јединства породице, пре свега деце са родитељима, која ће бити у
могућности да помогну родитељима у пензији.

Ипак, остаје закључак да без обзира на то што је такво поимање односа у породици
пожељно и вредно подстицања, а може се сматрати и једном од могућности, сваки
појединац би могао да размишља о обезбеђивању своје материјалне будућности на више
наина. Један од начина за обезбеђење те будућности су и улагања у пензионе фондове.
Чињеница да Србија заостаје за Европском унијом у погледу развијености појединих
економских аспеката живота, који ће се несумљиво у перспективи развити, може бити
искоришћена од стране државе, самих финансијских институција и становништва у
смислу трагања за позитивним искуствима и њиховој примени прилагођеној домаћим
условима. Више него икада комплексност остваривања прокламованих циљева социјалне
политике су угрожене процесима глобализације, утицајем светске економске кризе, као и
низом демографских изазова и процесима демократизације у свету. Добровољно пензионо
осигурање мора бити један од стубова развоја система осигурања након завршеног радног
века појединца. Расходи за исплату пензија су постали велики терет јавних финансија, па
су из тог разлога у многим земљама спроведене или су у току реформе пензионог
осигурања чији је циљ да грађанима обезбеде извеснију, сигурнију и безбеднију старост.

Расходи за пензионо и инвалидско осигурање достижу износе од 10% до 20% друштвеног

бруто производа скоро сваке савремене земље, како оних развијених, тако и оних у
транзицији, са благом тенденцијом раста условљену деловањем низа фактора као што су
раст просечне дужине живота, опадање наталитета, раст учешћа старијих лица у укупној
популацији и погоршање односа између броја запослених и броја пензионера. Све то
намеће као неминовност реформу традиционалног пензионог система и нову улогу
пензионих фондова у њему.

Смањење висине пензија се не спроводи кроз номинално смањење пензија, већ кроз
смањење односа пензија и зарада за будуће кориснике пензија, односно кроз смањење
индексације тј. начина усклађивања пензија за садашње кориснике пензија. Временски
период који служи као основа за утврђивање пензије се продужава на цео радни век чиме
се директно утиче на смањење односа између пензија и зарада.

Поред тога, продужује се период уплаћивања доприноса који обезбеђује пуну пензију,
односно продужава се старосна граница за одлазак у пензију. Смањеном индексацијом
врши се непотпуно усклађивање раста пензија са растом зарада, чиме се постепено
смањује висина пензија у односу на зараде.

Народна банка Србије представља истинско надзорно тело над пословањем секора
добровољног пензионог осигурања, али и истовремно обавља и веома значајну
нормативну функцију уређења истог. Нормативни аспекти уређења сектора добровољног
пензионог осигурања су релативно квалитетно уређени, да постоји јасан извор регулисања
ове материје, да је законодавац прописао низ позитивних решења која омогућавају
правилан развој овог вида осигурања. Србија располаже врло квалитетно законском
регулативом која овај део врло јасно и прецизно дефинише, што даје добре резултате.
Република Србија је задње две деценије свој пут трасирала у правцу европских
интеграција.

Олакшавајућа чињеница која иде у прилог многима је та што уплате не морају бити
редовне, већ клијенти имају потпуну слободу када уплаћују новац и могу да бирају износ
за уплату, који мора бити најмање 1.000 динара. С друге стране, уколико корисник у
неком тренутку одлучи да више не уплаћује новац, не постоје никакве правне санкције
које би сносио. У том случају, уплаћени новац остаје на рачуну клијента док не стекне
законско право да га користи, што је данас са навршених 58 година.

Што се пензионих фондова тиче њихова имовина је за 12 година премашила 40 милијарди

динара. Пензиони фондови су изузетно стабилни што потврђује и Народна банка Србије.
По последњим подацима у Србији је око 200.000 људи који улажу у приватне пензионе
фондове, што је врло перспективно и може се протумачити као један вид освешћења
наших грађана и бриге за будућност.
ЛИТЕРАТУРА

Б., Маровић, Б., Кузмановић, В., Његомир (2009) Основи осигурања и реосигурања, Принцип
Пресс, Београд

Барјактаревић, Л., Јечменица, Д., (2010) Управљање ризиком у српским осигуравајућим

компанијама, Београд: Универзитет Сингидунум

В. Његомир (2010) Осигуравајућа друштва као институционални инвеститори, Рачуноводство

В., Јовановић, (2011) Теоријски и емпиријски аспекти утицаја осигурања на економски

развој, Правно – економски погледи

Вујовић,Р., (2009) Управљање ризицима и осигурање, Београд: Универзитет Сингидунум

Ђокић, Н., (2008) Рефоре пензионог система и пензиони фондови, Школа бизниса –
научно-стручни часопис

Јанковић, В.,(2002) Добровољно пензионо и инвалидско осигурање у светлу нове законске

регулативе,Рачуноводство, вол. 45, бр.10

Ј., Лабудовић, (2007) Улога и значај компанија за осигурање живота као институционалних
инвеститора на финансијском тржишту, Европска ревија за право осигурања – Удружење за
право осигурања Србије

Мишкин, С. Ф., (2006) Монетарна економија, банкарство и финансијска тржишта,

Нешков, Д.,(2006) Добровољно здравствено осигурање, Зборник радова – Златибор

Београд: Дата статус

Петровић, З.,. Мркшић, Д., (2005) Животна осигурања, Дис публиц, Београд

С., Цветановић, Д., Јововић (2013) Економија, Блаце: Висока пословна школа струковних
студија

Шошкић, Д., & Живковић, Б., (2009) Финансијска тржишта и институције, Београд:
Универзитет у Београду - Економски факултет
Закон о добровољним пензионим фондовима и пензионим плановима (Службени гласник
Републике Србије број 85/2005 и 31/2011) – доступно на:
https://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/dpf_dpfondovi.pdf Датум приступа: 23.05.2019

Закон о осигурању (Службени гласник Републике Србије број 139/40) – доступно на:
https://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/osig_osiguranje_2014.pdf датум приступа:
23.05.2019

Извештај за четврто тромесечје 2018. године – Народна банка Србије Сектор за надзор за
обављање делатности осигурања – одељење за надзор на делатношћу добровољних
пензионих фондова. Доступно на: https://www.nbs.rs/internet/latinica/62/62_2/dpf_04_18.pdf

Сајт Народне банке Србије. Доступно на: https://www.nbs.rs