VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

BLACE

Seminarski rad

iz

predmeta

PROJEKAT

Tema: Vancarinske barijere u međunarodnoj trgovini

Mentor: dr Marina Jovović student: Filip Marković 03/15 F/J

Blace, maj 2018. godine

 SADRŽAJ
UVOD..............................................................................................................................................2
1.ELEMENTI CARINA..................................................................................................................3
2.VANCARINSKE BARIJERE...................................................................................................4-5
3.PODELA VANCARINSKIH BARIJERA................................................................................6-7
4.DIREKTNE CARINSKE BARIJERE.....................................................................................7-
12
4.1Kvote.................................................................................................................................7
4.2Razlike između kvota i carina.......................................................................................7-9
4.3Kontigenti....................................................................................................................9-10
4.4Izvozne i uvozne dozvole..........................................................................................10-12
5.INDIREKTNE CARINSKE BARIJERE..............................................................................12-14
5.1Porezi.........................................................................................................................12-13
5.2Subvencije.......................................................................................................................13
5.3Monopoli.........................................................................................................................14
5.4Propisi o javnim nabavkama...........................................................................................14
6.OSTALE VANCARINSKE BARIJERE..............................................................................14-18
6.1Karteli........................................................................................................................14-16
6.2Dominantne firme i spajanje firmi.............................................................................16-17
6.3Standardi....................................................................................................................17-18
7.ZAKLJUČAK.............................................................................................................................19
8.LITERATURA...........................................................................................................................20
UVOD

Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba prelazi nacionalnu

granicu, plati propisanu sumu novca u korist države. Carina predstavlja vrstu
posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba prelazi carinsku liniju. Cilj carine nije da poveća
državni prihod, već zaštita domaće proizvodnje, naročito one koja tek počinje da se razvija.

Carine predstvljaju stabilan i dugoročan instrument regulisanja spoljne trgovine i zaštite

domaćeg tržišta. U većini zemalja carinska tarifa se propisuje zakonom. Carinska tarifa1 ne može
da se menja od slučaja do slučaja i prema trenutnoj potrebi kao drugi instrumenti
spoljnotrgovinske politike.

Carinska kontrola2 obuhvata pojedine radnje koje preduzima carinski organ (u Republici Srbiji
je to Uprava carina), kao što su: pregled robe, uzimanje uzoraka, kontrola postojanja i
autentičnosti dokumentacije, pregled knjigovodstvenih i drugih dokumenata, pregled prevoznih
sredstava, pregled prtljaga i druge robe koju jedno lice nosi sa sobom ili na sebi i sprovođenje
službenih provera i sličnih radnji u cilju obezbeđivanja pravilne primene carinskih i drugih
propisa. U svom ekonomskom-istorijskom razvitku, carine su prešle iz jedne mere, koja je imala
ponajviše fiskalni karakter i služila povećanju državnih prihoda, u zaštitnu meru koja je trebala
da zaštiti domaću industriju od inostrane konkurencije.

Carinski sistem je inače nezaobilazan izraz u mnogobrojnim projektima dugoročnogekonomskog

razvoja, zatim studijama, analizama i drugim stručnim publikacijamakoje tretiraju područje
spoljno trgovinskog poslovanja određene zemlje.

1
Sistematizovani spisak roba sa stopama carine. Carinsku tarifu čine nomenklatura robe i stope, odnosno iznos
carine propisane za pojedine robe u toj nomenklaturi.
2
http://www.upravacarina.rs/
1.ELEMENTI CARINA

Budući da je carina u suštini vrsta poreza, i kod nje se primenjuju brojni termini. Kao
najznačajniji se navode sledeći:3

1.Carinska deklaracija - pismena prijava carinskog obveznika u koju se unose

svi podaci neophodni za carinjenje (naziv robe, vrednost robe, količina robe i slično). Sastavlja
se na propisanom obrascu, a istinitost podataka potvrđuje se potpisom;

2.Carinski organi - posebni finansijski organi državne uprave čija je nadležnost

da vrše nadzor nad uvozom, izvozom i tranzitom robe preko carinskog područja,te obavljaju
carinjenja i deviznu kontrolu na granici carinskog područja;

3.Carinska ležarina - naknada koja se plaća za smeštaj robe u carinska skladišta;

4.Skladišni depozit  -  deponovani novac putnika kod carinskih organa ili pri ulasku ili pri

izlasku iz zemlje;

5.Carinska skladišta -   služe za smeštaj neocarinjene robe i pod kontrolom sucarinskih organa.

Roba se skladišti bez plaćanja carine, a carini se kad napušta skladište;

6.Carinska slobodna zona  - deo državne teritorije izdvojen iz njenog

carinskog područja. Roba unesena u slobodnu zonu (luku) ne podleže plaćanju carine, nego tek
onda kada je napušta istu;

7.Carinska dažbina - predstavlja zbir svih davanja kojima je opterećena roba pri carinjenju
(carina, ležarina, taksa i sl.);

8.Carinska granica  - područje ograničeno carinskom crtom koje se, u principu, poklapa sa

državnom granicom.

3
http://www.academia.edu/ str. 7
2.VANCARINSKE BARIJERE

Necarinske barijere u trgovini podrazumevaju, u najširem smislu, sve one mere koje se ne

vezuju za uvoz ili izvoz robe, tj. za carine. Ekonomisti koji posmatraju nesmetano obavljanje
međunarodne trgovine preko nacionalnih granica, sasvim je svejedno da li će ih se nazivati
barijerama, preprekama ili poremećajima trgovine, ali trgovinski pregovarači najčešće koriste
termin “mere”, jer ga promatraju najneutralnijim. Navedena neutralnost u Svetskoj trgovinskoj
organizaciji i UNCTAD-u4 posebno je bitna, budući da svaka od takvih mera može da se javi kao
osetljiv predmet procene usaglasnosti s pravilima i, u krajnjem slučaju, arbitriranja u organu za
rešavanje sporova.

Broj necarinskih mera je izuzetno veliki, te se njihov broj vremenom ne umanjuje, no naprotiv.
Premda je bilo pokušaja njihovog klasifikovanja, još nema univerzalnog definisanja.

4
Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNCTAD) je osnovan 1964, kao stalno međuvladino telo. To je
glavni organ Generalne skupštine Ujedinjenih nacija koji se bavi trgovinom, investicijama i razvojem.
5
Logo UNCTAD-a
Određene mere su podvrgnute međunarodnim pravilima, kao što su kvantitativne restrikcije,
uvozne dozvole, slobodnovoljna ograničenja izvoza i prelevmani, za koje je već u Urugvajskoj
rundi dogovoreno da se izraze u vidu carinskog ekvivalenta. Sporazumi Svetske trgovinske
organizacije o sanitarnim i fitosanitarnim mjerama, tehničkim barijerama u trgovini, carinskom
vrednovanju, pravilima o poreklu i postupcima izdavanja uvoznih dozvola, regulisanju pojedine
od navedenih mera.

Međunarodni trgovinski tokovi imaju veliki značaj sa stanovišta razvoja privrede i regiona. Na
neki način, oni se mogu smatrati krucijalnim faktorom ekonomskog rasta određene ekonomije.
Nijedna ekonomija svoj rast ne može zasnivati na samodovoljnosti realnih i finansijskih resursa,
pa je stoga i upućena na međunarodnu trgovinu, čiji se konačni saldo odražava na stepen rasta i
makroekonomske varijable određene ekonomije.

Tako uvoz određenih proizvoda i usluga u zemlju utiče negativno na saldo spoljne trgovine koji
potom zahteva angažovanje finansijskih sredstava za njegovo pokriće, izaziva rast duga, utiče na
kretanje deviznog kursa, a preko cena uvezenih proizvoda i na inflaciju u zemlji. Obrnuto, izvoz
proizvoda i usluga podiže nivo uposlenosti resursa u zemlji, obezbeđuju se finansijska sredstva
bez rasta zaduženosti uz niz drugih benefita koji posledično nastaju u okviru domicilne
ekonomije.

Ovo su samo neke od implikacija koje međunarodni trgovinski tokovi mogu imati na određenu
ekonomiju. Značaj koji oni imaju na stanje ekonomije upućuje na značaj koji mogu imati
odgovarajuća kvantitativna merenja međunarodnih trgovinskih tokova, čiji rezultati mogu
predstavljati korisnu informaciju donosiocima ekonomskih odluka. Mogućnosti za izvođenje
kvantitativnih merenja trgovinskih tokova i njihovih implikacija na druge ekonomske varijable
mogu se naći u okviru određenih multivarijacionih statističkih alata.

Međunarodna trgovina robom predstavlja najznačajniji segment međunarodne trgovine

na koji otpada preko 80% ukupne svetske trgovine. Učešće usluga u svetskoj trgovini nije
prešao nivo od 20%.
3.PODELA VANCARINSKIH BARIJERA

Radi kompletiranja carinske unije pored carinskih bilo je neophodno i ukidanje vancarinskih
prepreka. One se dele na dve kategorije: direktne i indirektne.

U direktne spadaju:

1.kvote

2.kontigenti

3.izvozne i

4.uvozne dozvole.

Indirektne su:

1.porezi

2.subvencije

3.monopoli

4.propisi o javnim nabavkama i td.

Veći problem javlja se kod otklanjanja ovih indirektnih prepreka jer je kod direktnih dovoljno
njihovo stavljanje van zakona i praćenje da li se ta odluka poštuje.

Neki oblici indirektnih vancarinskih prepreka:

1. karteli i monopoli,

2. dominantne firme i spajanje firmi,

3. porezi,

4. državna pomoć

5. proizvodni standardi,

6. javne nabavke i državni monopoli.6

6
Milosavljević, S.,2004, ''Trgovinska politika'', Beogradska poslovna škola, Beograd, str.169
4.DIREKTNE CARINSKE BARIJERE

4.1Kvote

Kvota predstavlja najvažniju necarinsku trgovinsku barijeru. Ona predstavlja direktno

kvantitativno ograničenje količine proizvoda koji se može izvoziti ili uvoziti.

Uvozne kvote mogu se koristiti da bi se zaštitila domaća industrija, da bi se zaštitila

poljoprivreda i/ili mogu se koristiti iz razloga platnog bilansa. Uvozne kvote bile su veoma
rasprostranjene u Zapadnoj Evropi neposredno posle Drugog svetskog rata. Od tada su uvozne
kvote korišćene praktično u svim industrijskim zemljama sa ciljem zaštite njihove poljoprivrede,
a u zemljama u razvoju da bi se stimulisala supstitucija uvoza industrijskih proizvoda i iz razloga
očuvanja platnog bilansa.

4.2Razlike između kvota i carina

Uz zadatu uvoznu, porast tražnje će kao rezultat imati višu domaću cenu i veću domaću
proizvodnju nego uz ekvivalentnu uvoznu carinu. Sa druge strane, uz zadatu uvoznu carinu,
porast tražnje neće promeniti domaće cene ni domaću proizvodnju već će za posledicu imati
veću potrošnju i uvoz u poređenju sa ekvivalentnom uvoznom kvotom. Kretanje nadole DX kao i
pomeranje SX može se analizirati na analogan način, ali je taj slučaj ostavljen u vidu problema na
kraju poglavlja. Pošto do prilagođavanja svakom pomeranju DX ili SX dolazi preko
prilagođavanja domaće cene u slučaju (efektivne) uvozne kvote, ali u slučaju carine preko
prilagođavanja količine uvoza, uvozna kvota u potpunosti zamenjuje tržišni mehanizam, a ne da
jednostavno samo menja njegov uticaj (kao što čini uvozna carina).

Druga važna razlika između uvozne kvote i uvozne carine je u tome da je sa kvotom povezana
raspodela uvoznih licenci. Ukoliko vlada ne iznosi na aukciju na konkurentnom tržištu ove
uvozne licence, onda firme koje ih dobiju prisvajaju monopolski profit. U tom slučaju vlada
mora da odluči po kom osnovu će raspodeliti licence potencijalnim uvoznicima proizvoda.
Ovakvi izbori mogu biti zasnovani na proizvoljnim procenama zvaničnika pre nego na
razmatranju o efikasnosti, i oni mogu ostati nepromenjeni čak i kada smo suočeni sa promenama
relativne efikasnosti raznih aktuelnih ili potencijalnih uvoznika proizvoda. Osim toga, pošto
postojanje uvoznih licenci kao posledicu ima monopolske profite, potencijalni uvoznici će
verovatno posvetiti veliki deo svojih napora na lobiranje, pa čak i na podmićivanje zvaničnika
vlade da bi dobili licencu (tzv. aktivnosti u potrazi za rentom). Prema tome, uvozne kvote ne
samo što zamenjuju tržišni mehanizam, nego takođe doprinose rasipanju sa tačke gledišta
ekonomije kao celine i sadrže klicu korupcije.

Na kraju, uvozna kvota sa sigurnošću ograničava uvoz na određen nivo, dok efekat uvozne
carine na trgovinu može biti neizvestan. Razlog za to je što je oblik ili elastičnost DX i SX često
nepoznat, pa je teško proceniti koja je uvozna carina neophodna da bi se uvoz sveo na željeni
nivo.

Dalje, strani izvoznici mogu da apsorbuju carinu, ili jedan njen deo, povećanjem efikasnosti
delovanja ili prihvatajući niže profite. Kao rezultat svega toga, stvarno smanjenje uvoza može
biti manje od očekivanog.

Izvoznici ovo ne mogu da čine u slučaju uvozne kvote pošto je kvotom jasno definisana količina
uvoza koja je dozvoljena u zemlji. Upravo je to razlog, kao i to što je uvozna kvota manje
“vidljiva”, što domaći proizvođači jako preferiraju uvozne kvote u odnosu na uvozne carine.
Međutim, pošto su uvozne kvote restriktivnije od ekvivalentnih uvoznih carina, društvo bi, u
načelu, trebalo da se odupre ovim naporima. Jedna od odluka Urugvajske runde bila je da zameni
uvozne kvote i druge necarinske barijere ekvivalentnim carinama (proces poznat kao
“carinifikacija”).

Primeri kvote i njen uticaj:

Sjedinjene Države ograničile su uvoz šećera u Sjedinjene Države na kvotu od 1,4 miliona tona
godišnje. Kvota je više nego udvostručila cenu šećera za potrošače u SAD i dovela je do gubitka
potrošačevog viška od približno 2,5 milijarde dolara godišnje od čega 1,8 milijardi dolara otpada
na proizvođače šećera u SAD u obliku proizvođačevog viška, 0,4 ide stranim izvoznicima šećera
u Sjedinjene Države u vidu veće cene koju dobijaju, dok 0,3 milijarde dolara predstavlja gubitak
blagostanja usled distorzija u proizvodnji i u potrošnji u Sjedinjenim Državama zbog uvođenja
kvote. Prema tome, neto gubitak za Sjedinjene Države usled uvođenja kvote za šećer je
približno 0,7 milijardi dolara (2,5 milijarde gubitka potrošačevog viška minus dobitak na
proizvođačevom višku od 1,8 milijarde dolara).

Deleći ukupan gubitak potrošačevog viška od 25 milijarde sa blizu 300 miliona ljudi koji žive u
Sjedinjenim Državama dobijamo da je prosečan Amerikanac trošio oko 8,83 dolara više na šećer
nego što je to činio u odsustvu kvote. Većina Amerikanaca, naravno, ne zna ništa o kvoti i ne bi
o njoj mnogo brinula pošto ona povećava njihove izdatke za šećer za svega nekoliko dolara
godišnje, ali za samo nekoliko hiljada velikih proizvođača šećera u Sjedinjenim Državama kvota
na uvoz šećera povećala je njihove prosečne profite za približno 1 do 2 miliona dolara godišnje
(nije čudo da su zastupnici interesa američkih proizvođača šećera tako neumorno lobirali kod
federalne vlade da zadrži kvotu!).

Pošto bi otklanjanje uvoznih kvota za šećer vodilo gubitku zaposlenja od 25 procenata (oko
9.700 radnih mesta u industriji šećera SAD) to znači da svako sačuvano radno mesto u industriji
šećera košta Sjedinjene Države oko 258.000 dolara (gubitak potrošačevog viška od 2,5 milijarde
dolara usled uvozne kvote SAD podeljeno sa 9.700 sačuvanih radnih mesta).

4.3Kontigenti

Kontigenti predstavljaju određenu vrednost ili količinu pojedine robe koja se sme izvoziti
ili uvoziti za unapred utvrđeni vremenski period. U tom smislu razlikujemo vrednosne i
količinske kontigente. Krajem svake godine utvrñuje se dozvoljena količina roba, a zatim alocira
na odgovarajuća preduzeća. Svako preduzeće uvozi ili izvozi samo onoliko robe koliko je to
utvrđeno kontigentom. I kontigente, kao i kvote, određuju državne institucije. Upravo zbog te
činjenice, ovaj vid restrikcija spoljnotrgovinskih tokova predstavlja značajni izvor korupcije kod
državnih službenika koji se bave raspodelom kontigenata. Neposredno dejstvo kontigenata
sastoji se u korigovanju domaće ponude i tražnje, što se sa svoje strane reperkutuje na nivo
unutrašnjih cena.

Da li će spoljnotrgovinski režim jedne zemlje biti više ili manje liberalan, zavisi od nivoa
ekonomske razvijenosti zemlje, njene privredne strukture, veličine zemlje, unutrašnje ekonomske
stabilnosti, stanja platno-bilansnog računa, ali i bilateralnih i multilateralnih odnosa među
zemljama. Razvijene zemlje sa diversifokovanom privrednom strukturom i uravnoteženim
platnim bilansom imaju manje potrebe za korišćenjem restriktivnih mera spoljnotrgovinske
politike. Dobri i stabilni politički odnosi takođe utiču na liberalniji sistem spoljne trgovine. Ipak,
upravo najrazvijenije zemlje svetske privrede posežu za različitim oblicima protekcionističkih
mera da bi sebi obezbedile dodatne koristi i bolju poziciju u svetskoj privredi.

4.4Izvozne i uvozne dozvole

Dozvole su isprave koje se, na zahtev podnosioca, izdaju za uvoz, izvoz ili tranzit pojedine robe.
Ministarstvo, odnosno drugi nadležni organ, u skladu sa propisima, odlučuje o zahtevu za
izdavanje dozvole. Roba koja se izvozi, uvozi, tranzitira ili se nalazi u nekom carinskom
postupku podleže ispunjenju sanitarnih, veterinarskih i fitosanitarnih uslova, u skladu sa
propisima.

U skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju (Službeni glasnik Republike Srbije

36/09) Vlada Republike Srbije može da propiše bliže uslove za izdavanje, korišćenje i ukidanje
dozvola, u skladu sa pravilima STO7 i propisima EU.

Roba za čiji se uvoz, izvoz, odnosno tranzit pribavljaju isprave navedena je u prilozima Odluke o
određivanju robe za čiji je uvoz, izvoz, odnosno tranzit propisano pribavljanje određenih isprava:

 Spoljna trgovina naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene regulisano

je posebnim zakonom. Izdavanje dozvole za izvoz/uvoz sportskog i lovačkog oružja,
delova i municije za to oružje, privrednog eksploziva, pirotehničkih proizvoda, azbesta,
plemenitih metala i banknota je u nadležnosti Ministarstva finansija i privrede, koje izdaje
dozvolu na osnovu saglasnosti Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova, kao i
mišljenja Ministarstva unutrašnjih poslova
 Za uvoz, izvoz, odnosno tranzit opojnih droga, lekova koji sadrže opojne droge,
psihotropnih supstanci i prekursora dozvolu izdaje ministarstvo nadležno za poslove
zdravlja. Ovo ministarstvo izdaje i odobrenje saglasnost za uvoz i izvoz određenih roba,
kao što su vitamini, proizvodi od krvi, mikroorganizmi
 Za uvoz i izvoz otrova i supstanci koje oštećuju ozonski omotač i fluorovanih gasova sa
efektom staklene bašte dozvolu izdaje ministarstvo nadležno za poslove životne sredine
 Uvoz i izvoz hemikalija vrši se u skladu sa Zakonom o hemikalijama i Zakonom o
potvrđivanju Roterdamske konvencije o postupku davanja saglasnosti na osnovu
prethodnog obaveštenja za određene opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj
trgovini. Za uvoz i izvoz određene supstance za koju je utvrđeno ograničenje i zabrana
7
STO-skraćenica za Svetsku trgovinsku organizaciju
 proizvodnje, stavljanja u promet i korišćenja, kao i za određene smeše i proizvode koji
sadrže tu supstancu, sprovodi se postupak prethodnog obaveštenja, odnosno postupak
davanja saglasnosti na osnovu prethodnog obaveštenja
 Za uvoz i izvoz izvora jonizujućih zračenja dozvolu izdaje Agencija za zaštitu od
jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije
 Uvoz, odnosno tranzit pošiljki životinja, proizvoda životinjskog porekla, hrane
životinjskog porekla, hrane za životinje, sporednih proizvoda životinjskog porekla i
pratećih predmeta vrši se na osnovu dozvole koju izdaje ministarstvo nadležno za poslove
poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede
 Uvoz, izvoz, odnosno tranzit otpada vrši se na osnovu dozvole koju izdaje ministarstvo
nadležno za poslove životne sredine, u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine. Uvoz
opasnog otpada je zabranjen, uz propisane izuzetke, saglasno odredbama – Bazelske
konvencije
 Uvoz, izvoz, odnosno tranzit zaštićenih biljnih i životinjskih divljih vrsta, njihovih delova
i derivata vrši se na osnovu isprava koje izdaje ministarstvo nadležno za poslove životne
sredine
 Dozvole za izvoz kulturnih dobara izdaje ministarstvo nadležno za poslove kulture,
dozvole za izvoz dobara koja uživaju prethodnu zaštitu – Republički zavod za zaštitu
spomenika kulture (osim za publikacije) i Narodna biblioteka Srbije (za publikacije), a
dozvole za izvoz dobara koja uživaju prethodnu zaštitu za područje Autonomne pokrajine
Vojvodine – Pokrajinski sekretarijat za kulturu
 Dozvolu za stavljanje u promet lekova, odnosno rešenje o upisu medicinskog sredstva u
Registar medicinskih sredstava, odnosno odobrenje za uvoz lekova koji nemaju dozvolu za
stavljanje leka u promet i medicinskih sredstava koja nisu upisana u Registar medicinskih
sredstava izdaje Agencija za lekove i medicinska sredstva.

5.INDIREKTNE CARINSKE BARIJERE

5.1Porezi

Karakteristike ovih poreza:

• određuju se prema činjenicama za koje se smatra da izražavaju postojanje poreske

sposobnosti;
 • dokaz poreske sposobnosti /snage - trošenje dohotka;

• prevaljuju se - prenose se na potrošače;

• poreski obveznik najčešće nije svestan u kom iznosu ih plaća;

• po prirodi su opšti - svaki kupac postaje poreski obveznik;

• proporcionalni (najčešće) - ne mogu da uzmu u obzir poresku sposobnost poreskog

obveznika;

• nepravedni zato što su proprcionalni;

• deluju regresivno - zato što više pogađaju ekonomski slabije;

Vrste poreza:

• porez na dodatu vrednost (PDV) – opšti porez na potrošnju;

• akcize;

• carine;

PDV je opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanje usluga,
u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara. Porez na dodatu
vrednost je porez na potrošnju kojim se zamenjuje postojeći porez na promet proizvoda i usluga.
U svakoj fazi proizvodno-prometnog ciklusa obračunava se i plaća porez na onaj deo vrednosti
koji je dodat u toj fazi

Akciza je poseban oblik poreza na promet i jedan od najstarijih poreznih oblika. Naziv datira
iz 16. veka kada su u Holandiji oporezivali pivo, alkoholna pića, so i šećer posebnim porezom
koji su zvali excijsen. Proizvodi koji se oporezuju akcizama najčešće su cigarete, alkoholna
pića i naftni derivati.

Carina predstavlja obavezu uvoznika-izvoznika da, u momentu kada roba prelazi nacionalnu

granicu, plati propisanu sumu novca u korist države. Carina predstavlja vrstu
posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba prelazi carinsku liniju. Cilj carine nije da poveća
državni prihod, već zaštita domaće proizvodnje, naročito one koja tek počinje da se razvija.
Carine predstavljaju stabilan i dugoročan instrument regulisanja spoljne trgovine i zaštite
domaćeg tržišta.

5.2Subvencije

To su direktna plaćanja (ili garantovane poreske olakšice i subvencionisani zajmovi) izvoznicima

iz zemlje ili potencijalnim izvoznicima i/ili zajmovi uz nisku kamatnu stopu stranim kupcima da
bi se stimulisao izvoz zemlje. Kao takve, izvozne subvencije mogu se posmatrati kao oblik
dampinga. Mada su izvozne subvencije nelegalne prema međunarodnim sporazumima, mnoge
zemlje ih pružaju u prikrivenoj ili manje prikrivenoj formi.

Na primer, sve velike industrijske zemlje odobravaju stranim kupcima svojih izvoznih proizvoda
zajmove sa niskim kamatnim stopama za finansiranje kupovine preko takvih agencija kao što je
Eksport – Import banka iz SAD. Krediti sa niskim kamatnim stopama finansiraju oko 2
procenta ukupnog izvoza iz SAD, ali je taj procenat znatno veći u Japanu, Francuskoj i
Nemačkoj. To je, zaista, jedan od najozbiljnijih prigovora u vezi trgovine koje danas Sjedinjene
Države iznose na račun drugih industrijskih zemalja. Veličina subvencija koje se daju može se
meriti razlikom između kamate koja bi se morala plaćati na komercijalne kredite i stvarno
plaćenih subvencionisanih kamata.

5.3Monopoli

Monopol je tržišno stanje u kojem se na strani ponude nalazi samo jedan prodavac koji je u

mogućnosti da odlučujuće utiče na formiranje cena, a na strani potražnje nalazi se mnoštvo
kupaca bez mogućnosti izbora drugog dobavljača i uticaja na cenu. Za monopolistu ne
važi marginalno pravilo.

5.4Propisi o javnim nabavkama

„Javna nabavka je pribavljanje dobara i usluga ili ustupanje izvođenja javnih radova od strane
državnog organa, organizacije, ustanove ili drugih pravnih lica koji se, u smislu ovog zakona,
smatraju naručiocima, na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom.“ (Zakon o javnim
nabavkama Republike Srbije, član 2, stav 1)
Suština javne nabavke je da svi gore navedeni organi, organizacije i td. koje se finansiraju
iz budžeta, dakle novcem poreskih obveznika, vrše nabavke na način koji će sprečiti zloupotrebe,
omogućiti nabavke po najpovoljnijim uslovima, već prema „načelima javnih nabavki“.

6.OSTALE VANCARINSKE BARIJERE

6.1Karteli

Budući da je u današnjim uslovima cilj svakog poslovanja uvećanje profita i obezbeđenje

kontrole nad što većim delom tržišta na kojima se preduzeće pojavljuje bilo kao kupac ili
prodavac, postoje dva osnovna puta za postizanje ovog cilja.

Prvi je plasman kapitala8 u već postojeća ili nova preduzeća iste grane proizvoda tj.
okrupnjavanje kapitala. Ovo je međutim, vrlo spor proces i neretko dosta rizičan poduhvat, pa se
i vrlo retko koristi.

Drugi, daleko podesniji i efikasniji put, koji se najčešće koristi na međunarodnom tržištu, je
postizanje makar i privremenih sporazuma za zainteresovanim preduzećima. Jedan od oblika
ovih sporazuma je kartel.

U uslovima nezadovoljavajućeg prosperiteta na tržištu, a posebno u periodu ekonomskih kriza,

intezivno dolazi do koncentracije kapitala i iznalaženja raznih formi njegovog poslovanja.
Naime, kapital nastoji na razne načine da proširi bazu svog uticaja i vlasti, a sve u cilju
obezbeđenja stabilnosti profita.

Na ovaj način dolazi do masovne pojave monopolskog kapitala u najvažnijim granama privrede
savremenog kapitalizma koji ima veliki uticaj na poslovanje u međunarodnoj trgovini. Ove
moćne monopolske organizacije često poseduju i kontrolišu čitave grane privredne aktivnosti.
Takođe određuju tržišne cene za niz kategorija robe, koje su od njihovog interesa, kao i ostale
uslove prodaje. Nije redak slučaj da ovi savezi već unapred zakupe upravo najvažnije i
najkvalitetnije izvore sirovina, a tržišta njihove prodaje sporazumno podele među svojim

8
Ulaganje kapitala (javnog ili privatnog) u određene vrste hartija od vrednosti ili neke druge plasmane
članicama.
Ovaj proces ekspanzije moći monopolskih organizacija dovodi u nezavidan položaj one koji nisu
njima obuhvaćeni, tzv.“autsajdere“, tako da oni imaju velike poteškoće u radu na tržištu, i to sve
dok ne propadnu ili dok se ne priključe ovim organizacijama, ukoliko su one za to
zainteresovane. Zavisno od stepena povezanosti preduzeća članica, obima monopolske
organizacije, poslovne orjentacije, grane delatnosti i uticaja drugih faktora, koncentracija
kapitalističkih preduzeća ima najrazličitije forme. Od najobičnijih povremenih ili trajnih
sporazuma radi postizanja ciljeva na tržištu ili u proizvodnji, a u pogledu prodaje, raspodele
tržišta, razmere pronalazaka i patenata, cijena pa do privrednih aglomeracija ogromnih po obimu
i ekonomskoj moći, koje su čvrsto dirigovane sa jednog određenog mjesta.

Kartel je jedan od oblika monopolske organizacije stvorene na temelju formalnog sporazuma

između istorodnih preduzeća. Osnovni cilj ovog sporazuma je obezbeđenje monopolskog
položaja na tržištu proizvoda jedne grane, odnosno regulisanje odnosa konkurenata na tržištu.
Ova eliminacija konkurencije se manifestuje kroz mogućnost regulisanja prodaje, raspodele
ostvarene dobiti i ostalih na tržištu koja utiču na efikasnost nabavke, prodaje i na visinu profita.
Međutim, za omogućavanje ovakvog položaja na tržištu potrebno je da preduzeća obuhvaćena
ovim sporazumom u celini kontrolišu najveći deo proizvodne grane njihove delatnosti. U
suprotnom, tj. ukoliko ovo nije ispunjeno vrlo je verovatno da će nekartelisana preduzeća,
odnosno preduzeća koja nisu obuhvaćena ovim sporazumom, a koje kontrolišu značajan deo
proizvodnje u istoj grani, ometati sprovođenje ciljeva kartela na tržištu.
Kartel donosi najvažnije ili u nekim slučajevima sve poslovne odluke za svoje članice.

Glavni cilj uvećanje ukupnog profita, kartela se , s obzirom na njegov monopolski položaj na
tržištu, ne ostvaruje putem smanjenja troškova po jedinici proizvodnje i ekonomije obima, već
putem diktiranja prodajnih cena. Preduzeća članice kartela se u ugovorenom definisanom
vremenu moraju strogo pridržavati postignutih dogovora o podeli tržišta, uslovima prodaje i
cenama robe, kao i o politici proizvodnje.

Prema cilju i trajnosti poslovnih veza, kao i prema delatnosti monopolskih organizacija,
razlikujemo nekoliko njihovih savremenih formi. To su koncerni, karteli, trustovi, holding
kompanije, sindikati, transnacionalne i multinacionalne kompanije i dr.
6.2Dominantne firme i spajanje firmi

Povezivanje 2 ili više preduzeća putem kapitala, ugovora ili mešovito. U praksi se često javljaju
različiti oblici povezivanja preduzeća – spajanja, pripajanja i preuzimanja te povezivanje u grupe
preduzeća. Različiti ciljevi povezivanja preduzeća:

- racionalizacija poslovanja (ekonomija obima i ekonomija širine, veća efikasnost poslovanja,

smanjivanje troškova),

- stvaranje monopolske pozicije (uticaj na tržište, cene, proizvode),

- sprečavanje ulaska potencijalnih konkurenata, pristup određenim resursima i “ugovorima”

Prilikom povezivanja preduzeća, preduzeća zadržavaju manji ili veći stepen samostalnosti ili
bivaju preuzeta/preuzimaju druga preduzeća. Fuzije – spajanjem više različitih preduzeća u novo
preduzeće ili pripajanjem manjeg preduzeća većem (preduzeća koje se spajaju tj preuzeto
preduzeće gube svoj subjektivitet tj. pravnu samostalnost i identitet).

Različiti vidovi spajanja u zavisnosti od toga da li su preduzeća pripadaju istoj branši ili ne, tj. da
li su povezana u procesu reprodukcije:

 Horizontalno povezivanje

 Vertikalno povezivanje

 Holding društva

 Konglomerati

Horizontalno povezivanje – povezivanje preduzeća iz iste ili slične delatnosti;

Vertikalno povezivanje – povezivanje preduzeća koja su vezana u lancu snabdevanja tj. procesu
reprodukcije ( dobavljači/ proizvođači sirovina i poluproizvoda – proizvođač finalnog proizvoda
– kupac, veletrgovina i trgovina na malo);

Konglomerati – povezana preduzeća koja nisu u istoj branši niti u lancu snabdevanja;
Holding preduzeća – grupacija preduzeća, jedno preduzeće poseduje kontrolni paket nad ostalim
preduzećima te shodno tome upravlja njima. Kontrolisana preduzeća zadržavaju poslovnu
samostalnost a upravljačku funkciju ima dominantno preduzeće.

6.3Standardi

Standardi su norme kojima su propisana pojedina svojstva i karakteristike proizvoda, metode

njihovog ispitivanja i način pakovanja. Standardi predstavljaju dokumenta u kojima se za opštu
upotrebu utvrđuju pravila, smernice ili karakteristike za određene aktivnosti ili njihove rezultate,
radi ostvarivanja optimalnog reda u određenoj oblasti.

Standardizacija se definiše kao proces utvrđivanja i pripreme pravila koja regulišu aktivnosti u
datoj oblasti. Standardi daju osnovu za sistem obezbeđenja kvaliteta koji obuhvataju sve etape
proizvodnog procesa.

Primena standarda ″nije obavezna ali je veoma poželjna″ osim ako to nije određeno pravilnikom
o kvalitetu ili nekim drugim propisom. Cilj standarda je da omogući organizacijama svih veličina
i vrsta, da primenjuju i sprovode efektivne i efikasne sisteme upravljanja kvalitetom, odnosno da
isporučuju proizvode koji zadovoljavaju korisnika i ispunjavaju zahteve odgovarajućih propisa.
Kao osnova prilikom izrade standarda koriste se dostignuća nauke i prakse kao i međunarodni
standardi i propisi.9

Međunarodna organizacija za standardizaciju - ISO (International Organisation for

Standardization) predstavlja mrežu nacionalnih instituta u 162 zemlje i ujedno je najveća svetska
institucija za razvoj standarda. ISO standard povećava konkurentnost preduzeća i proizvoda, dok
na nivou države stvara naučno -tehnološke osnove za stvaranje pravnog, zdravstvenog,
bezbednosnog i ekološkog okvira. Potrošačima nudi proširenu ponudu i jača konkurenciju među
dobavljačima stvarajući sigurnije, kvalitetnije proizvode i povoljnije cene proizvoda i usluga.

9
Bogdanović D., Ivanišević G. Osnovi ekonomije, str 111-114
7.ZAKLJUČAK

Cirkulacija robe i faktora proizvodnje u robnoj razmeni sa inostranstvom je po pravilu pod

znatno većom kontrolom države, nego na domaćem tržištu. Mada bi i međunarodna trgovina
trebalo da bude slobodna i liberalizovana, ona je strogo regulisana i kontrolisana jer predstavlja
značajnu komponentu ekonomske politike svake zemlje. Ali i međunarodne norme koje su
prihvaćene u ovoj oblasti (GATT), kao i bilateralni i multilateralni sporazumi (EZ i drugi) takođe
stvaraju odgovarajuće okvire za regulisanje ovih odnosa. U okviru toga, svaka država
primjenjuje niz mera koje predstavljaju manja ili veća ograničenja, barijere koje amortizuju
intenzitet delovanja zakona vrednosti sa svetskog tržišta.

Necarinske barijere u trgovini podrazumevaju, u najširem smislu, sve one mere koje se ne vezuju
za uvoz ili izvoz robe, tj. za carine. Ekonomisti koji izučavaju nesmetano obavljanje

10
Logo ISO standarda „International Organisation for Standardization”
međunarodne trgovine preko nacionalnih granica, sasvim je svejedno da li će ih se nazivati
barijerama, preprekama ili poremećajima trgovine, ali trgovinski pregovarači najčešće koriste
termin “mere”, jer ga promatraju najneutralnijim. Navedena neutralnost u Svetskoj trgovinskoj
organizaciji i UNCTAD-u posebno je bitna, budući da svaka od takvih mera može da se javi kao
osetljiv predmet procene usaglasnosti s pravilima i, u krajnjem slučaju, arbitriranja u organu za
rešavanje sporova.

Broj necarinskih mera je izuzetno veliki, te se njihov broj vremenom ne umanjuje, no naprotiv.
Premda je bilo pokušaja njihovog klasifikovanja, još nema univerzalnog definisanja. Određene
mere su podvrgnute međunarodnim pravilima, kao što su kvantitativne restrikcije, uvozne
dozvole, dragovoljna ograničenja izvoza i prelevmani, za koje je već u Urugvajskoj rundi
dogovoreno da se izraze u vidu carinskog ekvivalenta. Sporazumi Svetske trgovinske
organizacije o sanitarnim i fitosanitarnim merama, tehničkim barijerama u trgovini, carinskom
vrednovanju, pravilima o poreklu i postupcima izdavanja uvoznih dozvola, reguliraju pojedine
od navedenih mera.

8.LITERATURA

Bogdanović D., Ivanišević G. Osnovi ekonomije

Paspalj M., Nicin N., Ekonomija (Beogradska poslovna škola- Visoka škola strukovnih studija,
Beograd, 2010)
Milosavljević, S.,2004, ''Trgovinska politika'', Beogradska poslovna škola, Beograd