NASLOV IZVORNIKA

Kniga očarovanij

Copyright
© Krug knjiga 2017.

Sva pr pridržana. D lovi ove publikac ne smiju se

reproducirati korist u bilo ko m obliku bilo kojim
sredstvom, elektroničkim mehaničkim, uključujući
fotokopiran i sniman . bilo kakvim informatičkim
sustavom za pohranu obnavljan ,
bez pisane dozvole izd ča.

CIP zapis dostupan u računalnom katalogu

Nacionalne i sveuč šne knjižnice u Zagrebu
pod bro m 000958032.
ISBN: 978-953-8055-21-8
 FJODOR SOLOGUB

KNJIGA
ČAROLIJA

PRVEVEO
ŽARKO MILENIĆ
 SJENE

Poglavl 1

M
ršav, bl d d čak od dvanaest godina, Volođa Lovl v, upravo se vratio iz
gimnaz i čekao na ručak. Stajao u gostinskoj sobi pokraj glasovira i
prelist o zadnji broj časopisa “Njiva”, koji jutros stigao poštom.
Iz novina ko su se također tu nalazile i prekrivale dnu stranicu “Njive”, ispala dna
knjižica, otisnuta na tankom, sivom papiru – reklama za ilustrirani časopis. U toj knjižici
nakladnik naveo buduće suradnike – sama znamenita književna imena – s puno r či
hv oc li časopis i po rubrikama, veoma raznovrsnim i s puno ilustracija.
Volođa počeo smušeno prelist ti sivu knjižicu, razgled jući sličice u njoj. N gove
su velike oči na bl dome licu umorno izgledale.
Jedna stranica na dnom zainteresirala d čaka te još više otvorio umorne oči. Od
vrha do dna stranice bilo otisnuto šest crteža koji su pok≥aziv razne položa , č su
s ne, odražene na b lom zidu, formirale tamne siluete: glavu gospođe u nekom sm šnom,
rogatom pokrivalu, glavu magarca, bika, figuru v verice koja s di i još štošta u tom smislu.
Volođa se, sm šeći, udubio u promatran crteža. Ta mu zab bila poznata: on sam
mogao slož prste dne ruke tako da bi se na zidu pojavila zečja gl . No tu bilo i
nečega što Volođa još n vidio i – što bilo najvažn – tu su bile figure pr čno složene,
za dv ruke.
Volođi se proht lo način takve s ne. No sada, pri mutnoj sv tlosti kraja sen g
dana, naravno, neće ni dna moći dobro ispasti.
Trebalo bi uzeti tu knjižicu, dos tio se – ionako nikome ne treba.
U tom času začuo korake iz sus dne sobe koji su se približav i glas svo majke.
Pocrvenivši iz nekog razloga, on brzo gurnuo knjižicu u svoj džep i udaljio se od glasovira,
u susret svojoj mami. Ona mu prilazila, n žno nasm šena, tako n k na n ga, s istim
takvim krupnim očima na bl dom prekrasnom licu.
Mama ga upitala, po običaju:
– Što ima danas novo?
 – Nema ništa novo – tmurno rekao Volođa.
No n mu se učinilo da govori grubo sa svojom majkom i postidio se zbog toga.
Osm hnuo se n žno i stao se pris ćati što bilo u gimnaziji – no pri tom os tio još veće
neraspoložen .
– Pružinjin se opet istaknuo – stao Volođa pričati o svom nastavniku, koji
gimnazijalcima n bio omil n zbog svo grubosti. – Leont v danas odgovarao i zbunio
se, a Pružinjin mu rekao: “No, dovoljno , reče, s dnite – s di drvo na drvo!”
– A vi sve odmah zam rate – rekla mama, nasm šivši se.
– Zaista užasno grub.
Volođa nakratko zašutio, uzdahnuo i progovorio žalosnim glasom:
- I svi se oni žure.
– Tko? – upita mama.
– Pa, nastavnici. Svi hoće što brže pr ći lekc , pa da ponavljamo pr ispita. Ukoliko ih
nešto pitaš, tada oni zac lo misle da ih hoćemo zadrž ti do zvona, kako nas ne bi pit .
– A vi razgovarajte posl sata.
– Da, oni se i posl nastave žure, kući u žensku gimnaziju na sat. I stalno tako –
sad geometrija, sad grčki...
– Ne sm šb nepažljiv!
– Da, ne sm šb nepažljiv! Ne vrpolji se!... No, mene to razdražu .
Mama se blago osm hnula.

Poglavl 2

Posl ručka Volođa otišao u svoju sobu uč . N gova se mama brine da Volođi bude
dobro – i tu sve što treba b u n govoj sobi. Volođu tu nitko ne smeta, čak mu ni mama
ne dolazi u to vr me. Ona dođe kasn kako bi pomogla Volođi, ako to bude potrebno.
Volođa bio vr dan d čak i, kako se to kaže, sposoban. No danas mu se bilo teško
koncentrirati. Čega god bi se dohvatio, s tio bi se nečega neugodnog – prim rice,
nastavnika tog predmeta, n gove za dljive grube rečenice, uzgred izgovorene, u koja bi
duboko dirnula os tljivog d čaka. Događalo se tako da su mnogi od zadnjih satova loše
prot c : kod nastavnika se javljalo nezadovoljstvo i nast n tekla glatko. Njihovo
neraspoložen bi prelazilo na Volođu i tako dopirao sa stranica knjiga i bil žnica turoban
i neodređen nemir.
S dne lekc Volođa žurno prelazio na drugu, treću – i čin nica da su to trivijalnosti
ko treba brzo nauč , kako sutra ne bi bio “drvo na drvu” u svojoj klupi, suvišni i
nepotrebni podaci, ta ga čin nica razdraživala. Čak počeo z vati od dosade i
ozlo đenosti i nemirno mlatarati nogama, nervozno se ljuljati na stolici.
No, Volođa dobro znao da sve te lekc treba neodložno nauč , da to vrlo važno, da
od toga zavisi c la n gova sudbina – i on sav sno obavljao taj dosadni zadatak.
Načinio na svojoj bil žnici malenu mrlju i odložio pero.
Pažljivo zagledavši, zaključio kako to moguće ostrugati perorezom.
Volođa se obradovao toj razbibrigi. Na stolu n bilo peroreza. Gurnuo ruku u džep i
potražio ga. Među raznim sitnicama i starudijama, ko po d čačkoj navici trpao u
džepove, napipao perorez i izvukao ga, a s njim za dno i neku knjižicu.
Još n znao kakav to papir u n govim rukama, no izvlačeći ga, od dnom se dos tio
da to knjižica sa s nama – te se obradovao i živnuo.
Tako , to ona, ona knjižica na koju bio zaboravio, zan t lekcijama.
On hitro skočio sa stolice, primakao sv tiljku bliže zidu, bojažljivo pogledavši
pritvorena vrata – kako netko ne bi ušao i, otvorivši knjižicu na poznatoj stranici, stao
pažljivo promatrati prvi crtež i po n mu nam štati prste. S na isprva bila neskladna, ne
takva kakva bi trebala b . Volođa prem štao sv tiljku te ovako te onako savijao i
ispravljao prste – i na kraju postigao da se na b lim tapetama n gove sobe pojavi ženska
gl s rogatim pokrivalom.
Volođa se razveselio. Krivio ruke i blago micao prstima – gl se klanjala, sm šila,
činila sm šne grimase. Volođa prešao na drugu figuru, potom na sl deću. Svaka mu
isprva n polazila za rukom, no Volođa bi ih nekako svlad o.
U toj zanimaciji proveo pola sata i zaboravio na lekc , gimnaziju, na sve.
Na dnom su se iza vrata začuli poznati koraci. Volođa se zacrvenio, gurnuo knjižicu u
džep, brzo vratio sv tiljku na m sto, pri čemu umalo n oborio i – s o, nagnut nad
bil žnicom. Ušla mama.
– Idemo pop čaj, Volođenka – rekla .
Volođa hinio da gleda u mrlju i da se sprema otvor m sklopivi nož.
Mama n žno položila ruku na n govu glavu – Volođa odbacio nožić i zacrven na
lica se privio uz mamu. Očito, mama ništa n zam tila, i Volođi bilo drago zbog toga.
No ipak ga bilo stid, kao da zatečen u nekoj glupoj vragoliji.

Poglavl 3

Na okruglom stolu posred dnevnog boravka lončić tiho p vušio svoju zu ću p smicu.
Luster razbacao dremljivo raspoložen po b lom stolnjaku i tamnim tapetama.
Volođina mama se zamislila, nagnuvši nad stolom svo prekrasno bl do lice.
 Volođa položio ruku na stol i m šao žličicom po š ci. Slatki se vrtlog pojavio u čaju, a
m hurići su mrešk n govu površinu.
Srebrna žličica tiho brenčala.
Kipuća voda iz samovara, lončića za čaj, sl vala se u maminu š cu.
Od žličice na tanjuriću i na stoljnjaku jurila malena s na, rastvorena u čaju. Volođa ju
promatrao: među s nama slatkih vrtložića i m hurića zraka, ona upravo pods ćala na
nešto, no Volođa se n mogao dos t na što. Micao i vrtio žličicu, premetao , no ništa
n nastajalo.
“Ipak – uporno mislio – ne rade se s ne samo prstima. Mogu nastati od svega, samo
treba znati kako”.
I Volođa počne promatrati s ne samovara, tj. lončića za čaj, stolica, mamine glave, s ne
ko bacalo posuđe na stolu – i u svim tim s nama nastojao naći sličnost s nečim. Mama
nešto govorila, no Volođa n pažljivo slušao.
– Kako sada uči L ša Sitnjikov? – upitala mama.
Volođa u tom času promatrao s nu kante za ml ko. Trgnuo se i brzo odgovorio:
– Na mačka.
– Volođa, ti sp š – začudila se mama. – Kakav mačak?
Volođa pocrvenio.
– Ne znam otkud to – rekao on. – Oprosti, mamice, nisam te čuo.

Poglavl 4

Drugoga dana, pr no što se pio čaj, Volođa se opet s tio s na i opet se zanimao njima.
Jedna s na mu nikako n usp vala, kako god da istezao i savijao prste.
Tako se zanio da n zam tio kako ušla mama. Čuvši škripu vrata koja su se otvarala,
brzo gurnuo knjižicu u džep i smušeno se okrenuo od zida. No mama mu već promatrala
ruke i drhtaj od straha joj bl snuo u krupnim očima.
– Što to radiš, Volođa? Što si to sakrio?
– Ništa, ja to samo tako – mrmljao Volođa, crveneći se i zbun no se vrpol ći.
Mama pretpostavila da Volođa htio puš i da sakrio cigaretu.
– Volođa, pokaži odmah što kr š! – rekla uplašeno.
– Zbilja, mama...
Mama zgrabila Volođu za lakat.
– Zar hoćeš da ti preturam po džepovima?
Volođa još više pocrveni i izvadi knjižicu iz džepa.
– Evo – reče, pružajući mami.
 – Što to?
– To – objašnj o Volođa – to su crteži – eto vidiš, s ne. Pokazivao sam ih na zidu, no
nisu dobro ispale.
– A što se tu ima kr ! – rekla mama, smirivši se. – Kakve su to s ne, pokaži mi.
Volođa se zastidio, no poslušno stao mami pokazivati s ne.
– Ovo gl ćelavog gospodina. A ovo zečja gl .
– Ah! – reče mama. – Eto kako ti učiš!
– Ja to, mama, pomalo.
– Da, pomalo! Zašto crveniš, m moj? Dosta, znam ja da ćeš sve urad što treba.
Mama razbarušila Volođinu kratku kosu. Volođa se nasmijao i zagnjurio svo
zarumen lo lice u mamina n dra.
Mama otišla, a Volođa i dal os ćao nelagodu i stid. Zatekla ga u takvoj
zanimaciji, kojoj bi se on sam podsm hnuo da zatekao nekog svog prijatelja. Volođa
znao da on pametan d čak i smatrao sebe ozbiljnim, a ovo zab koja pr či samo
dj jčicama kada se negd okupe.
Gurnuo knjižicu sa s nama dubl u ladicu svo ga stola i n vadio odatle više od
t dna, a c log toga t dna n mislio na s ne. Možda ponekad uvečer, prelazeći s učenja
dnog školskog predmeta na drugi, nasm šio bi se, s tivši se damine rogate glave –
ponekad bi posegnuo u ladicu s knjižicom, no odmah bi se s tio kako ga mama zatekla,
zastidio bi se i ubrzo nastavio uč .

Poglavl 5

Volođa i n gova mama, Jevgenija Stepanovna, živ li su u okolini gubernijskoga grada,

u vlastitoj maminoj kući. Jevgenija Stepanovna bila udovica već devet godina. Sada joj
bilo trideset i pet, a bila još uv k mlada i prekrasna i Volođa ju jako volio. Ona
živ la za svoga sina, učila zbog n ga drevne zike i os ćala sve n gove probleme u školi.
Tiha i n žna, ona pomalo bojažljivo promatrala sv t svojim krupnim očima ko su
krotko sjale na n nom bl dom licu.
Im su kućnu pomoćnicu. Praskovja, mrzovoljna udovica, građanka, bila snažna,
krepka žena; bilo joj četrdeset pet godina, no po svojoj strogoći i šutljivosti bila poput
stogodišn starice. Kada bi Volođa promatrao n no mračno, skoro kameno lice, često bi
htio saznati što ona misli t kom dugih zimskih večeri u svojoj kuhinji, kada su se hladne
igle, ravnom rno pomicale u n nim koščatim rukama, a suhe usne bezvučno zbrajale.
S ti li se ikada svoga muža pijanice? Ili rano umrle d ce? Ili nazire samotnu i nezbrinutu
starost?
 N no kameno lice bilo beznadežno sumorno i strogo.

Poglavl 6

Duga senja večer. Vani kiši i puše v tar.

Kako dosadno, kako ravnodušno gori sv tiljka!
Volođa se nalaktio, sav se oslonio nad stolom na l vi bok i promatra b li zid sobe, b li
prozorski kapak.
Ne vide se bl di cv tovi na tapetama... Dosadno b lo...
B li abažur zadrž d lomično sv tlo sv tiljke. C la gornja polovina sobe u
polutami.
Volođa podiže uvis desnu ruku. Po zidu, os nčenom abažurom proteže se dugačka s na,
slabo označena, nejasna...
S na anđela koji uzl će iznad poročnog i tužnog sv ta, prozračna s na sa širokim
kr ma, s glavom, koja tužno klonula na grudi.
Ne odnosi li anđeo iz našeg sv ta svojim n žnim rukama nešto značajno i
zaboravl no?...
Volođa duboko uzdahne. Ruku l no spustio. Pogleda svo knjige očima punim
dosade.
Duga senja večer... Dosadno b lo... Vani netko plače i nariče...

Poglavl 7

Mama drugi put zatekla Volođu sa s nama.

Ovoga mu puta bikova gl izvrsno usp la i on joj se divio te činio da bik isteže vrat i
muče.
No mama bila nezadovoljna.
– Eto kako ti učiš! – prekorila ga .
– Samo malo, mama – plašljivo prošaptao Volođa.
– Zabavljaj se time u slobodno vr me – nastavila mama. – Nisi ti m – kako te n
stid trat vr me na takve besposlice!
– Mamice, više neću.
No Volođi bilo teško ispun obećan . N mu se jako sviđalo čin s ne i želja za tim
mu se često javljala usred nekog nezanimljivog sata.
Ta razbibriga mu ponekad oduzimala mnogo vremena i ometala da dobro nauči lekc .
Došlo do toga da nadoknađivao gradivo, te se često ne bi ni nasp o.
 A kako odbac takvu zabavu?
Volođa uspio izmisl nekoliko novih figura i to ne samo uz pomoć prstiju. I te su
figure živ le na zidu i, činilo se da su ponekad s Volođom, vodile zanimljive razgovore.
Uostalom, on i ran bio veliki sanjar.

Poglavl 8

Noć. U Volođinoj sobi mračno. Legao u svoju postelju, no ne sp mu se. Leži na

leđima i gleda u strop.
Vani prolazi netko s fen rom. Na stropu juri n gova s na usred crvenih mrlja sv tla
fen ra. Vidi se da se fen r njiše u rukama prolaznika – s na leluja neravnom rno i
treperavo.
Volođi posta zbog nečega t skobno i strašno. On brzo navlači prekrivač preko glave, i,
drhteći od žurbe, brzo se okrene na desni bok i počne maštati.
Postane mu toplo i ugodno. U glavi mu se nastanjuju sanjar , drage, naivne, one
sanjar ko ga pos ćuju pr no što zaspi.
Često, pred sp n , bude mu od dnom strašno, kao da postane tada manji i slabiji –
skrivajući se među jastucima, zaboravljajući na sve svo d čačke nestašluke, posta
n žan, blag, poželi zagrl i poljub svoju mamu.

Poglavl 9

Sgušnj se sivi sumrak. S ne se slivaju. Volođa tužan. No, tu i sv tiljka. Sv tlo

se prol va na zeleni stoljnjak, po zidu su projurile neodređene, drage s ne.
Volođa os ti n lu radosti i oduševl nja i požuri se uzeti sivu knjižicu.
Bik muče.. Dama se zvonko sm ... Kako zle, okrugle oči ima taj ćelavi gospodin!
Sada svo .
Stepa. Stranac sa zavežlja m. Kao da se ču tužna, otegnuta p sma putnika...
Volođa i radostan i tužan.

Poglavl 10

– Volođa, ja već treći put vidim kod tebe tu knjižicu. Zar se svake večeri naslađu š svojim
prstima?
Volođa zbun no stajao pokraj stola, kao prozvani nestaško i okretao knjižicu vrućim
prstima.
 – Daj mi to! – poviče mama.
Volođa joj smušeno pružio knjižicu. Mama ju uzela i otišla bez r či, a Volođa se
prihvatio svojih bil žnica.
Bilo ga stid što svojom tvrdoglavošću ozlo dio mamu i strašno što mu uzela
knjižicu, te se još više stidio što došlo do toga.
Os ćao se vrlo neugodno, što bio gn van na mamu i mučilo ga : n mu sav st
dopuštala da se srdi na mamu, no n mogao protiv toga. I zato što srdžba bila nepr čna,
on se još više srdio.
“Pa neka uzela – zaključio – i tako ću se snaći”.
Zapravo, Volođa već znao figure napamet i koristio knjižicu samo radi potvrde.

Poglavl 11

Mama uzela knjižicu s crtežima s na, otvorila – i zamislila se.

“Što tu zanimljivo? – mislila . – Pa on pametan, dobar d čak – i od dnom se bavi
takvim besposlicama!”
“Ne, to i nisu besposlice!..”
“Što to, što to tu?” – uporno se pitala.
Čudni se strah javio u njoj – neka odbojnost od tih crnih crteža.
Ustala i zap la sv ću. Sa≥ sivom knjižicom u rukama prišla k zidu i bojažljivo
zastala.
“Da, treba konačno saznati o čemu se tu radi” – zaključila i stala čin s ne, od prve do
zadn .
Uporno i pažljivo usklađivala prste i savijala ruke, dok n dobila potrebnu figuru.
Smušenost i bojazan se nastanila u njoj. Nastojala tome odol ti. No bojazan rasla i
obuzela . Ruke su drhtale, a misli, zaplašene sumrakom života, jurile su u susret pr tećim
bolovima.
Na dnom začula sinove korake. Zadrhtala , sakrila knjižicu i ugasila sv ću.
Volođa ušao i zastao na pragu, zbun n time što ga mama strogo gleda i stoji uza zid u
nezgodnom, čudnom stavu.
– Što ti treba? – upitala mama grubim, isprekidanim glasom.
Nejasna slutnja bl snula u Volođinoj glavi, no on se požuri da odagna i obrati se
mami.

Poglavl 12
 Volođa otišao.
Mama prošla nekoliko puta po sobi. Zam tila da se za njom, po podu, kreće s na, i
– čudna stvar! – prvi put u životu postalo joj neugodno zbog te s ne. Pomisao o tome da
ima s nu neprestano joj se vraćala – no Jevgenija Stepanovna se zbog nečega bojala te misli
i čak nastojala ne gledati tu s nu.
A s na puzala za njom i razdraživala . Jevgenija Stepanovna se trudila misl o
nečem drugom – uzalud.
Iznenada se zastavila, bl da, uzbuđena.
– S na kao s na! – uzviknula , neobično razdražena, lupajući nogama – i što s tim, što?
I na dnom, shvativši da glupo tako vikati i lupati nogama, utihne.
Prišla ogledalu. Lice joj bilo bl đe nego obično, a usne su joj podrht le od straha i
srdžbe.
“Živci – pomisli – treba se smir ”.

Poglavl 13

Spuštao se sumrak. Volođa maštao.

– Idemo u šetnju, Volođa – reče mama.
No i vani su posvuda bile s ne, večern , tajanstvene, neulovljive i oni su šapt Volođi
nešto blisko i beskrajno tužno.
Kroz mračno nebo bl snule su dv -tri zv zde, tako daleke i tuđe i Volođi i s nama
ko su ga opkolj le. No Volođa, da ugodi mami, počne razmišljati o tim zv zdama: samo
su one bile strane s nama.
– Mama – reče on, ne zam tivši da prekinuo mamu koja mu nešto govorila, – šteta
što n moguće dopr ti do tih zv zda.
Mama pogledala u nebo i rekla:
– Pa i ne treba. Nama samo na Zemlji dobro, gore drugač .
– Kako one slabo sv tle! I bol .
– Zašto?
– Ako bi jače sv tlile, tada bi i od njih nastale s ne.
– Ah, Volođa, zašto ti samo misliš na s ne?
– Nehotice, mama – reče Volođa pokajničkim glasom.

Poglavl 14
 Volođa se potrudio više uč – bojao se ogorč svoju mamu l nošću. No svu snagu svo
fantaz koristio za to da bi uvečer stavio na svoj stol gomilu predmeta koji bi bac nove
čudesne s ne. Slagao svakojako sve što bi mu došlo pod ruku i radovao se kada bi se na
b lom zidu pojav obrisi ko bilo moguće osmisl . Ti su mu s nov obrisi post
bliski i dragi. Oni nisu b n mi, oni su govor – i Volođa razumio njihov nemušti zik.
Razumio zašto se di taj sumorni p šak, koji u sen hoda velikom cestom, sa štapom u
drhtavoj ruci i zavežlja m na pogurenim leđima.
Razumio na što se ž šuma, zav na sn gom, šumom svojih smrznutih grana ko
tuguju u zimskom zatišju, i o čemu grakće tromi gavran na pos d lom hrastu, i o tome za
čim ž zabrinuta v verica nad opust lom dupljom.
Razumio zašto na tužnom sen m v tru plaču stare prosjakin , oronule, nezbrinute,
ko u prnjama drhte na gustom groblju, usred trošnih križeva i beznadežno crnih grobova.
Samozaborav i mučna tuga!

Poglavl 15

Mama zam tila da Volođa nastavlja sa svojom igrom. Za ručkom mu rekla:

– Bi li se ti, Volođa, za nešto drugo zainteresirao?
– Za što?
– Čitaj nešto.
– Da počnem čitati, a samo mislim kako način s ne.
– Nađi neku drugu zabavu – makar i m huriće od sapunice.
Volođa se tužno osm hne.
– Da, m hurići će polet ti, a za njima i s ne po zidu.
– Volođa, na kraju ćeš tako dob živčani slom. Vidim – čak si i smršavio zbog toga.
– Mama, ti preuveličivaš!
– Molim te, znam ja – noću slabo sp š i ponekad buncaš. Zamisli da se razboliš!
– Još i to!
– Ne daj bože da poludiš umreš – kako bi tada meni bilo!
Volođa se nasmijao i bacio se mami u zagrljaj.
– Mamice, neću umr ti. Neću to više čin .
Mama zam tila da Volođa plače.
– E pa, dosta – rekla . – Bog milostiv. Vidiš kako si postao nervozan – i sm š se i
plačeš.

Poglavl 16
 Mama uporno i zabrinuto promatrala Volođu. Sada ju brinula svaka sitnica.
Prim tila kako Volodina gl malo asimetrična: dno uho bilo više od drugog,
brada malo iskrivl na u dnu stranu. Mama gledala u zrcalo i zam tila da Volođa i u
tom n k njoj.
“Možda to – mislila – dan od znakova lošeg nasl đa, od rođenja? I u kome
kor n zla? Jesam li ja tako neuravnotežena? Ili n gov otac?”
Jevgenija Stepanovna se s tila svog pokojnog muža. To bio tako dobar i drag čov k,
slabe vol , s besmislenim porivima, čas u nekom zanosu, čas mističnog raspoloženja, koji
maštao o bol m društvenom uređenju, išao u narod – i bio stalno pijan posl dnjih godina
života. Umro mlad – bilo mu tada samo trideset i pet godina.
Mama čak Volođu odvela k l čniku i opisala n govu bolest. L čnik, optimisitčni
mladić, saslušao ju podsm šljivo, dao joj neke sav te koji su se odnos na d tu i režim
života, šaleći se pri tome, veselo ispisao “receptić za miksturicu” i šaljivo dodao, tapšući
Volođu po leđima:
– A najbolji su l k – batine.
Mama se jako uvr dila zbog Volođe, no sve ostale naputke potpuno ispunila.

Poglavl 17

Volođa s dio u svojoj učionioci. Bilo mu dosadno. Bio nepažljiv.

Podiže pogled. Na stropu se k predn m zidu učionice kretala s na.
Volođa zam tio da ona pada od prvog prozora. Isprva legla od prozora k sredini
učionice, a potom brzo projurila od Volođe prema napr d. Očito vani netko hodao ispod
prozora. Dok se ta s na kretala, s drugog prozora upala druga s na, također s početka
zadn g zida, potom se brzo okrenula prema predn m. To se ponovilo u trećem i četvrtom
prozoru – s ne su padale u učionicu, na strop, i onako, kako se prolaznik kretao napr d,
one su se micale nazad.
“Da – pomislio Volođa – to n kao na otvorenom gd se s na vuče za čov kom.
Ovd , kada čov k ide napr d, s na klizi nazad i druge s ne mu opet idu u susret”.
Volođa sad pogleda mršavu figuru nastavnika. Hladno, žuto lice ga razdražu . Volođa
traži n govu s nu i nalazi na zidu, iza nastavnikove stolice. S na se nakazno sagiba i
leluja – no nema žuto lice i zloban sm šak i Volođi drago gledati .
Misli mu odjuriše nekamo daleko – i on ništa ne ču .
– Lovl v! – prozove ga nastavnik.
 Volođa, kako red, ustane i stoji, tupo gleda nastavnika. Tako čudno izgleda da mu se
drugovi iz razreda smiju, a nastavnik ga gleda pr korno. Potom Volođa ču kako ga
nastavnik neprirodno i zlobno ismij .
Volođa drhti radi uvrede i nemoći. Potom mu nastavnik da do znanja da dobio
dinicu za neznan i nepažnju na satu i kaže mu da s dne.
Volođa se glupo sm ši i nastoji shvat što mu se dogodilo.

Poglavl 18

Jedinica – prva u Volođinom životu!

Kako to bilo neobično Volođi!
– Lovl v! – zadirkuju ga n govi drugovi, smiju se i podgurkuju. – Dobio si keca!
Čestitam!
Volođa zbun n. On još ne zna kako se treba ponašati u takvim situacijama.
– Pa što – kaže ljutito – što se to tebe tiče!
– Lovl v! – viče l ni Sn gi v. – Sad si i ti naš! Prva dinica! I mora to reći mami. Bilo
to sramno i poniž juće. Volođa os tio na svojim leđima, u rancu, čudnu težinu i
nelagodu – taj “kec” grozno štrčio u n govoj sv sti i nikako se n slagao ni s čime u
n govoj glavi.
– Jedinica!
On se n mogao priviknuti na pomisao o dinici i n mogao misl ni o čemu drugome.
Kada ga policajac blizu gimnaz pogledao uobiča no strogo, Volođa pomisli:
“A još kad bi znao da sam dobio dinicu!”
Bilo to sasvim neugodno i neuobiča no za n ga – Volođa n znao kakvo zauzeti
držan i kamo s rukama – u c lom t lu os ćao neugodu.
I još trebalo pred svojim drugovima izigr ti bezbrižnost i govor o nečem drugom!
Drugovi! Volođa bio uv ren kako se svi oni užasno raduju n govoj dinici.

Poglavl 19

Mama vid la dinicu, zapan no svrnula pogled na Volođu, opet pogledala oc nu i

tiho uzviknula:
– Volođa!
Volođa stajao pred njom i propadao u zemlju. Promatrao nabore mamine haljine,
mamine bl de ruke i os ćao na svojim drhtavim v đama n n uplašen pogled.
– Što ovo? – upitala mama.
 – Pa što, mama – na dnom progovori Volođa.
– To mi prva!
– Prva!
– Pa to se svakom može dogod . Pravo rečeno, to bilo slučajno.
– Ah, Volođa, Volođa!
Volođa zaplakao kao malo d te, razmazujući suze dlanom po obrazima.
– Mamice, ne ljuti se – prošaptao .
– Eto ti tvojih s na! – reče mama.
U n nom glasu Volođa začuo plač. Srce mu se steglo. Pogledao mamu. Plakala .
Bacio joj se u naruč .
– Mama, mama – ponavljao , ljubeći joj ruke – okanit ću se, zaista, okanit ću se svih
s na.

Poglavl 20

Volođa uložio ogromnu volju i n se zanimao s nama, kako god da su ga privlačile.

Nastojao nauč propušteno.
No s ne su mu se uporno nazirale. Iako ih n izazivao, nam štajući prste, n slagao
predmet na predmet da bi bac s nu na zidu – s ne su ga same okruživale, nasrtljive,
neizb žne. Volođi su već predmeti post nezanimljivi. On ih čak n ni vidio – sva n gova
pažnja bila okrenuta s nama.
Kada bi se vraćao kući po suncu i kada bi sunce virilo iza senjih tamnih oblaka – on se
radovao r su tada posvuda jurile s ne. S ne od sv tiljke stajale su oko n ga kada bi
uvečer bio kod kuće.
S ne svuda uokolo – oštre s ne od izvora sv tla, mutne od difuzne dnevne sv tlosti –
sve one su hrlile k Volođi, križale se, prekrivale ga nepoderivom mrežom. Neke su bile
neshvatljive, zagonetne, druge su ga na nešto pods ćale, na nešto aludirale – no bilo i
dragih s na, bliskih, znanih – i njih sam Volođa, i mimo svo vol , tražio i lovio svuda u
kaotičnom prol tanju stranih s na. No bile su tužne pa mile i znane s ne.
Kada bi Volođa zam tio da sam traži te s ne, os tio bi grižnju sav sti i išao kajati se
k mami.
Jednom se dogodilo da Volođa n odolio iskušenju, stao uza zid i nam štao s nu bika.
Mama ga zatekla.
– Opet! – srdito povikala. – Na kraju ću traž od direktora da te strpa u školski zatvor!
Volođa b sno pocrveni i natmureno uzvrati:
- I tamo zid. Svuda zid.
 – Volođa! – tužno povika mama. – Što to govoriš!
No Volođa se već pokajao zbog svo grubosti i zaplakao.
– Mama, ni ja sam ne znam što se sa mnom događa.

Poglavl 21

A mama više ne može odol ti svom praznov rnom strahu od s na. Sve više mislila da
se i ona, kao Volođa, udubi u promatran s na, no nastojala se ut š .
– Ko glupe misli! – reče sama sebi. – Sve će se sred , Bog će dati da bude kako
najbol : dojadit će mu i prestat će.
A srce joj zamire od tajnog užasa i uporno progone misli o strahu pred životom i o
budućim nedaćama.
U turobnim jutarnjim trenucima ona se okreće k sebi, pris ća se svog života – i vidi svoju
prazninu, suvišnost, besciljnost. Jedno besmisleno titran s na ko se skupljaju u gustim
sumracima.
“Zašto sam živ la? – pita sama sebe. – Za sina? Zbog čega? Da i on postane žrtva s na,
manijak s uskim obzor m – prikovan prividima, besmislenim odrazima na beživotnom
zidu?”
“I on će zagaz u život i dati život nizu stvorenja, prozračnih i nepotrebnih, kao san”.
Ona s di u naslonjaču uz prozor i misli, misli.
Očajna krši svo prekrasne b le ruke. Misli joj jure.
Promatra svo skršene ruke i stane uobraž ti kakve bi iz toga mogle nastati figure od
s na. Sama sebe lovi u tome i uplašeno se trgne.
– Bože moj! – uzvikne ona. – Pa to bezuml .

Poglavl 22

Za vr me ručka mama promatra Volođu.

“On pobl dio i smršavio od kako mu došla u ruke ta nesretna knjižica. I sasvim se
prom nio – karakterno i u svemu. Kažu da se karakter pred smrt m nja. Što ako umre?”
“Ah, ne, ne, ne daj, Bože!”
Žlica zadrhti u n noj ruci. Podigla ju k licu bojažljivih očiju.
– Volođa, zašto nisi po o juhu? – uplašeno ga upita.
– Ne mogu, mama.
– Volođa, ne prkosi, m –n dobro ne sti juhu.
 Volođa se l no nasm ši i polako po de juhu do kraja. Mama mu n la skoro pun
tanjur. On se z lju na naslon stolice i inatljivo želi reći da juha bila neukusna. No
mamino lice tako uznemireno da Volođa ne sm govor o tome i bl do se sm ši.
– Sad sam sit – reče.
– Ah, ne, Volođa, danas za ručak sve ono što ti voliš.
Volođa tužno uzdahne: on već zna da ako mama govori o n govim omil nim lima, to
znači: kljukat će ga. Pris ća se da će ga mama, kao i jučer, u vr me čaja, primorati da de
meso.

Poglavl 23

Uvečer mama reče Volođi:

– Volođa, m moj, ti ćeš se opet zan ti. Bol da ne zatvaraš vrata!
Volođa počin uč . No n mu strašno što su mu iza leđa otvorena vrata i što mama
ponekad prolazi pored tih vrata.
– Ne mogu tako! – viče on, glasno odgurujući stolicu – ne mogu se ni u što udub kada su
vrata otvorena.
– Volođa, zašto vičeš? – blago ga kori mama.
Volođa se već pokajao i plače. Mama ga milu i nagovara:
– Eto, Volođenka, brinem se o tebi, pomažem ti da se okaniš svo opses .
– Mama, dođi ovamo – zamoli Volođa.
Mama uzima knjigu i s dne kraj Volođinog stola. Nekoliko minuta Volođa mirno uči. No
mamina figura počin ga malo razdraživati.
“Baš kao uz bolesnika!” – zlobno pomisli on.
N gove misli su isprekidane, on se nervozno miče i grize usne. Mama na koncu to
zam ću i odlazi iz sobe.
No Volođa ne os ti olakšan . Ka se što pokazao svo nestrpl n . Pokuš uč –
ne može.
Na kraju ode on do mame.
– Mama, zašto si otišla? – pokorno pita.

Poglavl 24

Noć uoči blagdana. Pred ikonama gore kandila.

Kasno i tiho. Mama ne sp . U tajanstvenom sumraku sp će sobe ona kleći na
kol nima, moli se i plače grčevito kao d te.
 N na kosa pada na b lu haljinu; ramena joj se tresu. Molećivom kretnjom podiže ruke k
grudima i uplakanih očiju promatra ikonu. Kandilo na lancu se dva zam tno zibl od
n nog vrućeg daha.
S ne se kreću ziban m, gomilaju po kutevima, miču iza kijota1 i mrmljaju nešto
tajnovito.
Beznadna tuga u njihovom mrmljanju, neiskaziva s ta u njihovom sporom zibanju.
Majka usta , bl da, s velikim, čudnim očima i posrče na oslabl lim nogama. Tiho ide k
Volođi. S ne opkolj ju, tiho šuškaju iza n nih leđa, pužu oko n nih nogu, padaju, lake
kao paučina, na n na ramena i zagledaju se u n ne velike oči, mrmljaju nešto nepojmljivo.
Ona pažljivo prilazi krevetu svoga sina. Pri sv tlu kandila n govo lice bl do. Na
n mu leže oštre, čudne s ne. Ne ču mu se disan – on sp tako tiho da to mami
strašno. Ona stoji, okružena neodređenim s nama, obuzeta neodređenim strahovima.

Poglavl 25

Visoki crkveni svodovi su tamni i tajanstveni. Večern pojan diže se prema tim
svodovima i razl že se svečano tužno.
Tajanstveno, strogo motre tamne ikone, ozarene žutim plamičcima voštanih sv ća.
Topli dah voska i tamjan puni zrak veličajnom tugom. Jevgenija Stepanovna postavila
sv ću pred ikonu Bogorodice i klekla. No n na molitva zbrkana. Ona promatra svoju
sv ću. Plamen joj se ziba. S ne od sv ća padaju na crnu haljinu Jevgen Stepanovne i
na pod i zlosutno se njišu.
S ne prel ću po zidovima crkve i gube se u visini, u tim tamnim svodovima gd
od ku svečano, tužno pojan .

Poglavl 26

Druga noć.
Volođa se probudio. Tama ga opkolila i potiho se miče. Volođa oslobađa ruke, podiže ih
i miče njima, ustremljujući na njih pogled. U tami on ne vidi svo ruke, no n mu se čini da
se tamne s ne miču pred n govim očima...
Crne, tajanstvene, nose u sebi tugu i žamor usaml nosti...
A mama također ne sp – muči zebnja.
Mama p sv ću i tiho krene ka Volođinoj sobi da vidi da li sp .

1
Okvir za ikonu (prev.).
 Nečujno odškrinuta vrata i bojažljivo pogledala na Volođin krevet.
Zraka žutog sv tla zadrhtala na zidu, pres cajući Volođin crveni prekrivao.
D čak usm rio svo ruke k sv tlu i uzbuđeno sl di s ne.
Čak se n ne upita: otkuda sv tlo?
Sav okupiran s nama. Oči su mu prikovane k zidu, pune naglog bezumlja.
Pruga sv tla se širi, s ne jure, sumorne, zgrbl ne, kao skitnice, beskućnici koji se
nekamo žure don ti svo trošne stvari ko im opterećuju pleća.
Mama priđe krevetu, drhteći od užasa, i tiho dozove svoga sina:
– Volođa!
Volođa se trgne. Pola minute gledao mamu velikim očima, potom sav zadrhti, skoči s
postel i klekne pred mamine noge, grleći joj kol na i ridajući.
– Kakve sne sanjaš, Volođa? – žalosno povikala mama.

Poglavl 27

– Volođa – reče mama uz jutarnji čaj – tako se ne sm , m : ti ćeš se razbol ti budeš li i

po noći lovio s ne.
Bl di d ča≥k tužno obori glavu. Usne su mu nervozno podrht le.
– Znaš što ćemo rad ? – produžila mama. – Mi ćemo se svaku večer za dno pomalo
poigrati s nama, a potom ćemo se bac na učen . Može?
Volođa malo živnuo.
– Mamice, ti si divna! – reče on bojažljivo.

Poglavl 28

Vani se Volođa os ćao snenim i zaplašenim. Spuštala se magla, bilo hladno, tužno.
Obrisi kuća u magli b su čudni. Sumorne figure ljudi gibale su se kroz sumaglicu, kao
zloslutne, neljubazne s ne. Sve bilo neuobiča no ogromno. Kočijašev konj, koji
dr mao na raskrižju, činio se u magli kao ogromna, nevidljiva zv r.
Policajac neprijateljski osmotrio Volođu. Vrana na niskom krovu slutila Volođi
nesreću. No, nesreća već bila u n govu srcu – n mu bilo tužno gledati kako sve
prema n mu neprijateljski raspoloženo.
Psić s olinjalom dlakom zalajao na n ga iz podvratnika – i Volođa kao da os tio
čudnu uvredu.
I ulični d čaci, činilo se, ht li su uvr d i ismijati Volođu. Nekada bi se on lako
obračunao s njima, a sada mu strah stezao grudi i oduzeo ruke.
 Kada se Volođa vratio kući, Praskovja mu otvorila vrata i osmotri ga smrknuto i
neprijateljski. Volođi bilo neugodno. Brzo ušao u sobu, ne odlučujući ni pogledati na
mračno Praskovjino lice.

Poglavl 29

Mama s dila sama u svojoj sobi. Bio sumrak – i bilo joj dosadno.
Negd zasjalo sv tlo.
Volođa utrčao, živahan, veseo, s velikim, malo unezv renim pogledom.
– Mama, gori sv tiljka, poigrajmo se malo.
Mama se osm hne i krene za Volođom.
– Mama, izmislio sam novu figuru – uzbuđeno govori Volođa, podeš sv tiljku. –
Pogledaj... Vidiš li? To stepa, prekrivena sn gom – a sn g pada, meć .
Volođa diže ruke i nam šta ih. Do kol na u sn gu. Teško ići.
Sam . Pusto pol . Selo daleko. On umoran, hladno mu , grozno. Sav se pogurio –
star .
Mama popravlja Volođine prste.
– Ah! – zanosno viče Volođa – v tar mu otpuhao kapu, razmrsio kosu, zasipa ga u
sn g. Nanosi su sve viši. – Mama, mama, ču š li?
– Vijavica.
– A on?
– Starac?
– Ču š li, zapomaže?
– U pomoć!
Obo bl di, gledaju zid. Volođine se ruke njišu – starac pada.
Mama se prva trgla.
– Vr me za učen – reče ona.

Poglavl 30

Jutro . Mama sama kod kuće. Uron na u nepovezane, turobne misli, hoda iz sobe u
sobu.
Na b lim se vratima ocrt n na s na, mutna u rasutim zrakama zamagl nog sunca.
Mama se zaustavila pokraj vrata i podigla ruku širokom, čudnom kretnjom. S na na
vratima se zanjihala i prošaptala nešto znano i tužno. Čudna se radost razli u Jevgeniji
Stepanovnoj i ona micala ob ma rukama, sto ći pred vratima, osm hujući se
unezv reno, sl deći treperen s na.
Začuli su se Praskovjini koraci i Jevgenija Stepanovna se dos ti kako čini nešto loše.
Opet os ti kako uplašena i tužna.
“Treba prom n m sto – mislila . – Otići nekamo daleko, tamo gd će sve b novo”.
“Pob ći nekamo, pob ći!”
I od dnom se s tila Volođinih r či:
- I tamo će b zid. Svuda zid.
“Nema se kamo pob ći!”
I u očajanju ona krši bl de, prekrasne ruke.

Poglavl 31

Večer.
U Volođinoj sobi, na podu gori sv tiljka. Iza n uza zid, na podu s de mama i Volođa.
Oni gledaju zid i čine rukama čudne kretn .
Po zidu jure i kreću se s ne.
Volođa i mama ih shvaćaju. Oni se tužno sm še i govore dno drugome nešto mučno i
nemoguće. Lica su im mirna a maštanja jasna – njihova radost beznadno tužna i divl
radosna njihova tuga.
U očima im bezuml , blaženo bezuml .
Nad njima se spušta noć.
 MUDRE DJEVICE

U
sv tlim haljinama i ukrašenim cv ćem D vice su čekale Ženika. Bilo ih
deset, bile su mlade i prekrasne, a među njima su bile Mudre d vice i Lude d vice.
Večer dogor la i zgasla, kako zgasne na nebu svaku večer. Dah tamno-modre
sv žine prostirao se nad zemljom, i daleke, v čne zv zde započele su svoj spori hod.
D vice su prigotovile sve što bilo potrebno za v nčani pir i s le za stol. Jedno m sto
između njih bilo prazno – to bilo m sto za Ženika, ko ga su čekale, no koji još n
stigao.
Deset sv tiljki gor lo pred D vicama. Na b lom stolnjaku stajale su posude s vinom
i kruhom.
Glasovi D vica su b tihi. Crna noć šut la u voćnjaku iza prozora ukrašene svadbene
dvorane – a izdaleka su odnekud dopirale vesele p sme, sm h, glazba, glasni usklici. Tamo,
nedaleko od kuće u kojoj su D vice čekale Ženika, veselile su se i pirovale Dj jke, mlade
Žene i dokoni Mladići – i nikome od njih n bilo stalo ni do Ženika, koji tajnovito dolazio
u tami i tišini, ni do nev sta ko su tajnovito užgale svo dostojanstvene sv tiljke. Oni su
bezbrižno ples ip v , i smij se, i slav očar juću slast bujnog života. U njihovim
p smama govorilo se o tome kako nam svakome život dan samo dnom, da mladost brzo
proleti i da se treba požur okus n zine zanose i slasti dok još krv gori obil m silovite
snage.
Tiho su bes dile D vice:
– Uskoro će doći Ženik.
– Da, mi ćemo ga uskoro dočekati.
– Kako oni tamo galame!
– Kako su im bezumne p sme!
– Kako grubo zvuči u noćnoj tišini njihov hihot!
– Našem Ženiku će b neugodna ta galama.
– Naš Ženik dobar – on ne osuđu .
– On će uskoro doći.
–N li ušao u voćnjak?
– Ne stoji li na pragu?
 –N li se zagledao u nas kroz prozor?
– Zar bismo mu treb poći ususret?
– Ne, u voćnjaku pusto i tiho.
– Na vratima nema nikoga.
– Samo nas crna noć promatra kroz prozor. Duga noć. Čekale su D vice.
Govorile su tiho. Sve jače i vesel dopir su glasovi pirujućih.
Ženik n došao.
– Još ga nema – govorile su ožalošćene D vice. – Doći će u ponoć – govorile su t šeći se.
– Čekat ćemo.
– Kako dugo!
– Kako dosadno!
– Ne treba roptati na Ženika.
– Doći će.
– Treba čekati – on će nas ut š .
– Kako dugo treba čekati! Već i ponoć prošla.
Stale su roptati Lude D vice. Govorile su:
– Mi ovd s dimo i čekamo, a on zaboravio na nas.
– Možda ni ne dođe.
– Možda piru s drugima.
– Zašto ga mi, glupače, čekamo?
– Kako tamo veselo!
–N li sm šno da mi ovd s dimo za prostrtim stolom, a same ne p mo i ne demo, i
ne radu mo se čekajući Ženika, koji ne dolazi, iako već prošao naznačeni čas!
– Zar ne bismo treb poći tamo gd tako veselo?
– Pričekajte – govorile su Mudre D vice – Ženik će doći.
– On će pokucati na vrata, stati na prag, promotr nas blagim očima – i tada će doći
među nas vesel , bol sv tlo i radosn , nego ono ko m vi zavidite.
No Lude D vice nisu više ht le čekati. Govorile su:
– Poći ćemo tamo gd veselo. Hodite i vi s nama. kako Ženik n došao na vr me, on
može doći za nama i tamo gd mi budemo. Možemo mu ostav poruku na stolu.
I uzele Lude D vice svo sv tiljke i otišle – šest Ludih D vica.
Ostale četiri Mudre D vice. S le su blizu dna drugoj i tiho bes dile o Ženiku, o tajni, i
čekale.
No Ženik n došao. Tišina i tuga morile su i uzdisale u ukrašenoj svadbenoj dvorani,
gd su Mudre D vice prol vale tihe suze, s deći za stolom, pred dogor lim sv tiljkama,
pred nedirnutim vinom i nenačetim kruhom. Dremljive su im se oči povremeno sklapale i
pričinj lo se Mudrim D vicama da Ženik stoji na pragu te bi radosne ustajale sa svojih
m sta i pružale ruke – no n bilo Ženika s njima i nitko n stajao na pragu.
Dogor le su sv tiljke, osv tlila se okna, ptičjim cvrkutan m nasmijao se jutarnji
voćnjak – i shvatile Mudre D vice da Ženik neće doći. Pognule su se nad stolom i dugo
plakale. Što jark plamsala zora, to su im više bl d li obrazi.
Tada kazala najmudrija od D vica:
– Sestre, sestre! Pođimo kući i potom zapamtimo ovu noć. I što ćemo zapamt ? Čekale
smo dugo – a Ženik n došao. No, sestre, da su Lude D vice bile s nama ovu noć, zar bismo
mi tada sačuvale uspomenu na n ga? Čemu nam naša mudrost? Zar mudrost naša nad
morem slučajnoga bivanja ne može proslav sv tlo sazdanog na smionosti naše vol ? Zar
Ženik n s nama zato što n došao, već zato što , proboravivši s nama dovoljno, otišao?
Obradovale se Mudre D vice i prestale plakati. N le vino u svo čaše i razlomile kruh,
le, pile i veselile se.
– Ženik nas rano napustio.
– Kratko vr me bio s nama – no naša srca ut šio i svojim kratkim boravkom s
nama.
– Ženik otišao, no on ipak naš ljubl ni Ženik.
– On nas voli.
– Ostavio nam zlatne v nce na našim gl ma.
Okončavši svoju radosnu trpezu, ustale su Mudre D vice od stola. Na pragu svadbene
dvorane ostale su sve četiri, zagrlile dna drugu, i pružile u znak molbe svo ruke prema
odlazećem Ženiku. Oči su im bile pune suza, lica im bila bl da, a usne im se bolno sm šile.
U to vr me okončao se gromki pir i šest Ludih D vica vratilo se kući. Ostavši na pragu,
gd su stajale Mudre D vice, Lude su se D vice smijale, zadirkivale Mudre i pitale:
– Jeste li dočekale Ženika?
– Je li bio veseo vaš pir sa Ženikom?
– Zašto ste i dal same i Ženika ne vidimo s vama?
Mudre D vice su im kratko odgovorile:
– Ženik otišao.
– Mi smo ga otpratile.
– Eno, već n gov b li hiton promaknuo posl dnji put iza stabala i više se ne vidi.
– Ženik otišao na onu stranu gd zalazi sunce.
Nisu im v rovale Lude D vice, gromko su se nasmijale i govorile:
– Vas sram priznati da vam Ženik n došao.
– Kako možete dokazati da bio s vama?
– Pokažite nam n gove darove.
 Mudre D vice odgovoriše:
– On nam darovao zlatne v nce.
– On sam ih stavio na naše glave.
– Zar ne vidite zlato naših v naca nad našim gl ma?
Lude D vice – pet njih – smijale su se i govorile:
– Nema nikakvih v naca na vašim gl ma.
– Vi same sebi opravd te vašu uobrazilju.
– Sigurno ste sanjale da vam dolazi Ženik.
– Naprasno ste se dosađivale c lu dugu noć – bol bi vam bilo da ste bile s nama.
I otišle su s praga, pet Ludih D vica, rugajući se Mudrim D vicama i svakojako ih
vr đajući. Jedna od njih ostala na pragu. Sagnula se k nogama Mudrih d vica,
pokrivenim hladnom juta≥rnjom rosom i ljubila noge Mudrih D vica te gorko plakala i
govorila:
– Sretne, sretne Mudre D vice! Kako vam zavidim na vašoj sreći!
S vama pirovao Ženik ko ga nisu vid le mo oči n oči mojih ludih družica.
Na vaše mudre glave on svojim rukama stavio zlatne v nce, č sv tlo sjaji kao četiri
velika sunca. Na vašim rukama svetost n govog dodira, na vašim usnama – miris n gova
poljupca. O ja, Luda!
O ja, nesretna!
Umrla bih uz vaše noge, ljubeći stope kojima vas Ženik pohodio.
Mudre su D vice podigle glavu u tom ranom času, pogledavši sestru, ljubile i n žno
t šile. Govorile joj:
– Mila sestro, ti si spazila na našim gl ma v nce, ko nisu mogle spaz Lude
D vice.
– Ženik te podario Mudrošću i uviđan m mister .
–V nac, koji bio na glavi Ženika, ostavio nam za onu koja pr đe od ludosti k
mudrosti.
Dodirnule su Mudre D vice n žnim prstima svo glave i sn le s njih uvelo cv će
raskošne radosti. Rekle su:
– Eto mi smo ti stavile na glavu, mila sestro, zlatni v nac.
– Kako jarko sjaji tvoj v nac na sv tlu zalazećeg sunca.
– Ljubl ni Ženik, podarivši ti taj blistavi v nac, i sam će ti doći, kada dođe vr me.
Jedna za drugom, po raskošnim stubama svadbene dvorane i po stazama voćnjaka,
stupajući po m stima po kojima su koračale noge Ženika, išlo put Mudrih D vica,
ov nčano zlatnim v ncima, koji su sj kao velike sv tiljke. S očima punih suza, i srcima
obuzetim plamenom boli i brižnosti, išle su izv st sv tu mudrost i misteriju.
 PROSTODUŠNI
SUSRETI

Poglavl 1

S
amo On i Ona. Naravno, On stariji. Ona vrlo mlada. No zar n sve dno koliko
im godina? U n govu s ćanju će neizbrisivo ostati nekoliko trenutaka, dva-tri
susreta.
Zauv k će On pamt jarko-sunčani trenutak hladnog dana na križanju maglov h
ulica velikog s vernog grada i susreta s Njom.
Sama u gom ravnodušnih, toplo od venih i užurbanih prolaznika išla Ona, sva
porumen la od hladnoće, u tankom sv tlosivom kaputu. Jarko su joj se rumen obrazi i
sjajile crne oči, tako jarko, tako mladenački, tako veselo! I n ne usne, n žno rumene na
hladnoći, sm šile su se hladnoći, suncu, gom , mladosti svojoj i veselju. Ona išla i
sm šila se, sretna, op na srećom bezazlene mladosti – ne, još ne srećom, već n nim
radosnim predos ća m.
Kao na odeskom portretu Svete Jelisavete2, n no prekrasno lice od lo zanos slatko-
bezbrižnog života, ushit probuđenog bića.
Ona prolazila u divnom ushitu mimo N ga, i čak skoro prošla, ne zam tivši ga – i
od dnom pogled n nih crnih, radosno nasm šenih očiju pao na N ga. I obradov su se
obo – i svi vanjski zvukovi i sv tlo su se ugas za N ga, i samo dno bilo n no lice
zacrven lo na hladnoći, s n žno-rumenim usnama, označeno zanosom, op no radosnim
predos ća m neiskazive sreće.
On joj prišao Njoj, stegnuo n nu tanku ruku u mekoj toploj rukavici. On i Ona su
govor nešto beznačajno. N li sve dno što!
On Nju pitao:
– Vi ste veseli? Radosni ste?

2
Ikona iz Muzeja u Odesi, Ukrajina (prev.).
 Ona Mu odgovorila glasom zvonkim od radosti:
– Tako sam ovoga dana željna radosti i sm ha! I da sam bila tužna, ja bih se radovala i
smijala se. On ju tiho upitao:
– Čemu?
U n mu radost bivala r dak i kratak gost, i umor ga sve više iscrpljivao, i nedaće, i
sve više bio u n govim očima krasni, no zao car Život, darežljivi uručitelj jada.
Ona Ga gledala široko otkrivši divl n radosnih očiju. On ponovi pitan :
– Čemu bi se radov ?
– Ne znam – reče Ona. – Hoću radosti – zar toga malo? Ja sam vesela. A vi? Vi niste
radosni?
– Radu m se što sam vas sreo – odgovori On.
Ona se nasm i reče:
– Vi se š te. Ne, recite ozbiljno – zar se ne želite smijati i radovati?
– Malo nam se događa od onoga što želimo – reče On. – Vama lako, nema u vama ni
brige, ni ogorčenja.
– A zašto ne! – po vikala Ona. – I plačemo ponekad. Tako to bude!
– Zbog čega ste zadnji put plak ? – upita On.
Ona reče s radosnim pr korom:
– Vr di li i spominjati! Bilo nešto s mamom. Bila nervozna. Ima neugodnosti,
razdražljiva . Ne vr di to ni spominjati!
Išli su, razgovar . On, radostan samo zbog N , Ona, sva ozračena ushitom slobodne
radosti, ostvarenog veselja.

Poglavl 2

Prošli su dani. Bilo prol će. Drugi susret. Polja su bila malo u magli. Pred drvenom
ogradom sada bilo tiho. Tanki bor na cesti pred vratima ograde slatko dr mao,
udubl n zadugo u svoju bezazlenost. Suze prozračnog smolastog soka otvrdle su na n govoj
kori – suze, bog zna zbog čega.
Sivila se prašina na cesti i n žni su b u večernjoj magli obrisi zaprežnih kola.
S vernjača se već ugasla, no sav magličasti zrak bio zabavl n sanjaren m o tihom
večern m rumenilu. I nad njima, nad njima dvoma, u muklom večern m zraku trepetao
prol tnom radošću tihi lepet sanjarenja.
Oni su s d na klupi uz ogradu. Na N mu bila sv tlosiva od ća; pod b lim rubom
uštirkanog ovratnika crven la se uska kr ta; na glavi mu bio žuti slamnati šešir s
tamnim mrljama.
 Na njoj bila lagana b la haljina. N ne vitke ruke su bile otkrivene, više n bilo crnila
na n nom prekrasnom licu, i bile su b le n ne bose noge.
On i Ona su govor o nečem. I šut li. I sluš daleki huk r čice s brzacima koji su
prekriv p nom kamen u koritu.
– Vr me da se ide kući – rekla Ona.
– Ostanite još malo – zamolio ju On.
– Pa, još pet minuta – rekla Ona.
N žno gledajući u n ne b le, bose noge, upitao On:
–N vam hladno?
Malo pocrven vši, Ona sakrila noge pod haljinu i rekla:
– Malo vlažno, a noge mi se još nisu privikle. Mama me ponekad grdi, a ja nikako ne
želim da obuti cipele. Tako veselo hodati bos. I malo sramno.
I također veselo i zabavno. Tako meka zemlja pod golim nogama, tako n žna prašina
pod nogama.
–Ap sak? – upita On.
– Dok se ne privikneš malo bolno – reče Ona. – Tako golica. No ja obavezno hoću da se
priviknem.
– A što će vam to? – upitao On. Takvoj građanki koja se navikla na asfalt i pločnike
pr stolnice.
Ona se nasm šila i rekla:
– Tako. Tako hoću. Volim, volim svoju zemlju. Ona tamna, n žna i surova. Kao majka,
surova i n žna. Brine, ugađa – i ne mazi, i muči ponekad. I sve što pot če od n radosno.
On tiho reče:
– Da od n dolazi i smrt!
Ona reče s ushitom:
– Ah, sve od n radosno! Ja sam građanka, a ovd sam sasvim našla samu sebe i od
radosti i sreće sam kao pijana. Tako se žurno zas m zrakom i sv tlom, i tako radosno
uranjam u hladnu vodu u r ci, i tako veselo gazim po zemlji obnaženim nogama. Tako hoću
b radosna i dnostavna, kao dj jka nekog divl g plemena, negd na otoku usred
dalekog oceana.
Ona zašut la. I jasno se očitovala sreća na n nom licu.
On ju pogledao diveći joj se. Ona se oslonila na naslon klupe, sanjarski gledala ravno
pred sobom i ispod kraja n ne haljine opet su se vid la, položena dan na drugi n žna,
tanka stopala n nih b lih nogu.
On lagano dodirnuo n ne ruke, prekrižene na kol nima i tiho upitao:
– Zašto niste ht li danas ići sa mnom u šetnju?
 Ona se nasm ši i tiho reče:
– Tako.
– A sutra ćemo poći? – upita On.
– Ne, ne još sutra, posl – reče Ona.
– A zašto ne sutra? – upita On.
Sa slatkim izrazom otvorenosti Ona reče:
– Još me stid što su mi tako b le noge. Naivne, jadne, b le noge. I čekam da malo
pocrne. A obući cipele ni za što neću. Volim svoju zemlju.
I tiho ponovila:
– Volim svoju tamnu zemlju. Volim. Volim.
Radosno uzbuđen ju obuzelo.
N ne grudi su se dizale drhtavo i neu dnačeno. Laka drhtavica prostrujala n nim
t lom. Sa sanjarskim ushitom gledao u tamu n nih crnih očiju, a n žnorumena usta
ponovila su slatku r č:
– Volim. Volim.
Poput melod treperila ta v čno radosna r č i svaki čas zvučala sve novim
uzbuđen m i sve većim, sve slađim ushitom. I čak se Ona doslovno zadihala od ushita i
slatke boli, i melodičnim stenjan m i uzdasima prekidala v čno zanosnu r č:
– Volim, ah, volim!
On joj se približio. Ona Mu otvoreno prišla. On ju pogledao u lice. Bilo bl do. Iz
n nih očiju tekle su suze. Ona plakala i sm šila se – i n ne suze su bile suze mladog
ushita i slatke, prol tne boli. On ju zagrlio, poljubio n n n žni obraz i ponavljao:
– Mila, mila!
I os tio drhtaj n nog t la i slušao n ne prigušene uzdahe:
– Volim.
I tada upita:
– A voliš li mene?
– Ah! – uskliknula Ona.
I sva se zan la radošću i zadrhtala, poljubila Ga n žno i ponavljala:
– Volim te, volim!
I od dnom lakim i brzim pokretom Ona se oslobodila iz n gova zagrljaja.
Šapnula:
– M , oprosti! Do sutra.
Tihim škripan m vrata ograde su se otvorila i opet zatvorila. I već bila u voćnjaku.
 U gustoj s ni muklih stabala slabo se b lila n na haljina. Na tamnom i vlažnom p sku
staze prolet le su n ne b le, bose noge. I , Ona nestala iza zavoja ceste, tamo, gd se
iza stabala dva vid lo sv tlo sv tiljki na terasi.
On dugo stajao uz vrata ograde. Promatrao stabla u voćnjaku koja su danas
zas nila. Promatrao stazu koja čuvala tragove n nih dragih nogu. Maštao.
Bio sretan i tužan. I sretni i tužni b su d lovi n gove mašte.
Potom On naviklim pokretom građanina izvadio iz džepa svoga prsluka sat, pogledao
na nj, pomislio kako već kasno, da vr me za sp n , i pošao kući.
Zap o cigaretu. Mahao prutićem.
Polja su bila maglovita i topla. Na r ci su bezumno i nestašno pljuskale stru v čno
nadiruće vode.
On tiho hodao, sanjario o Njoj. Potpetice n govih čizama su se meko zabijale u vlažnu
prašinu kolske staze. Crveni vrh n gove cigarete se ocrt o u magličastom zraku nad
neravnom cestom.
Čov k u sivoj, udobnoj i l poj od ći htio b takav kao i Ona, radostan i prostodušan
– no gd još naći naivnost i prostodušnost?
Od prirode nauč ?
No priroda šut la i bavila se v čnim očekivan m onoga tko mora doći, a tko još ne
dolazi.

Poglavl 3

Prošli su dani. Dan bio vedar i topao. On i Ona su išli u pol . On opet bio u istom
sv tlosivom kaputu i sa slamnatim šeširom na glavi. Ona u laganoj b loj haljini. Na
N noj glavi šareni se svilena marama; bose noge su joj malo pocrn le.
I opet radosni sm h bio na n nim rumenim usnama i ushit u crnim očima i obrazi joj
b crveni. I govor su o nečem – zar n sve dno o čemu!
I opet pitan :
– Voliš li me?
I usl dio slatki odgovor:
– Volim te, volim.
Ona se smijala – vedrom nebu, zelenoj travi, v tru koji tiho vijorio njoj ususret,
pticama i oblacima, svemu, svemu i govorila – zvonkim i radosnim glasom:
– Volim svoju zemlju i kamen i sivu prašinu pod mojim nogama, i travu, i poljsko
cv će, d telinu i kam cu.
Smijala se i govorila:
 – Mila d telino i kam ce, ja vas volim. A volite li vi mene?
Nestalno juri po lugu v tar, i njiše poljsko cv će, ko klima svojim naivnim glavicama.
– Sve tebe voli – govori On Njoj. – Ti ideš kao zračna carica radosnih drž , zemlja se
primakla k tvojim stop ma i n žno ih ljubi.
Ona se sm i sjaji likujućom radošću i ide posred tr i klasja, kao carica radosne
države, daleke. I prevrtljivi v tar ljubi joj noge, i sunce,. milo sunce vedrog dana, rasipa po
n nim nogama zlato svojih vrućih zraka.
Posl ... Zar n sve dno što posl bilo? Bio život i nešto se događalo i događat će
se.
Dan za danom ide, i ići će. U monotonoj vrevi sumornih dana bl sne radosni sjaj prosto-
dušnih maštanja i likovanja nepomućene radosti i tome dođe kraj. Tako to! A svima
ostanu u s ćanju ti neizbrisivi, naivni sati, ti radosni susreti i taj dragi lepet mašte i sreće.
Sreće, koju stvaramo svojom voljom.
 BAJKA
GROBAROVE
KĆERI

N
IČEGA NIJE BILO ČUDNOG u tome što se mladi činovnik Leontij Vasil vič
Jeljnickij zaljubio u mladu dj jku, ovdašnju Zoju Iljinu. Ona uz to bila
dj jka obrazovana i odgo na, završila gimnaziju, znala engleski zik, čitala
knjige i d la satove. I, uz to, bila zanosna. U krajnjoj m ri, za Jeljnickog.
On ju željno pos ćivao i brzo se privikao na ono što ga isprva nerviralo. Uskoro se
pak ut šio zaključkom da Gavriil Kirilovič Iljin, Zojin otac, bio prvi majstor svog posla u
tom gradu.
Gavriil Kirilovič govorio:
– Moj posao n bez značaja. To vam n poezija sa zemljopisom. Mene ne može n
dan čov k zaobići. I uz to, moj posao savršeno čist. L s ne smrdi, a zrak iz n ga u
stanu sv ž i zdrav.
Zoja često s dila u skladištu, gd se nalazila opskrba za sve vrste grobova. Od vena
šaroliko i gizdavo – u n nog oca ostajalo mnogo atlasa i brokata – i čak s ukusom, Zoja
često zvala tamo i svoga prijatelja.
– Pođimo u skladište, Leont Vasil viču – govorila bi ona – tamo toplo i suho i tamo
vam hoću pričati bajke. Tamo svaka daska miriše maštom.
Išli su u skladište. Tamo bi Zoja pričala Leontiju Vasil viču odlomke iz knjiga priča i
bajki, vrlo izm n ne i dopun ne svojim rečenicama. Jeljnickij ispočetka nespretno
sl dio i namršteno promatrao stvari, vrpol ći se, a potom stao usm r ti svoj pogled k
Zoji.
Ponekad bi Zojin otac dolazio tamo poslom tek tako da ču njihove razgovore. Radi
posla su Zoja i Jelnjickij ulaz u druge sobe tek tako produžav razgovarati, a on ih
slušao, gladeći svo duge s de brkove i veselo žmirkao modrim, kao u kćeri, još uv k
mladolikim očima. Tko bi pažljivo promotrio te oči, bilo bi mu jasno da su one mnogo toga
vid le i navikle mnogo opažati.
Starac i sam dnom rekao Jeljnickome, kada su sve tro s d u skladištu:
– Ja sve vidim, sve znam. Naravno, mojoj malenkosti n stalo do popularnosti, mene ne
zanimaju prihodi, no što se tiče poštenih stanovnika našega grada, ja znam svakome termin i
razm r. Samo što umru, imam sve gotovo. Naravno, da vide, tobože odredim m ru, no, to
kažem samo vama, mogao bih i ne uznemirivati pokojnika. Samo postav opremu po želji
rodbine.
Leontij Vasil vič se nepov rljivo nasm šio, a starac produžio:
– Vidite, ovd su posloženi b sovi raznih veličina; dužina, širina, sve to nekome
nam n no. Oči su mi izv žbane, a moja m ra živa.
Zoja malo pocrven la i nasm šila se, a Leontij Vasil vič upita
– Kakva m ra?
Starac rado objasnio:
– Moju Zoju vodim u crkvu, u šetnju, u kaz šte. Kad stane uz nekoga, ja već znam kakva
razlika u visini, u širini. Pogodim u centimetar. Naravno, mnogo ljudi u gradu, dođe i
do poklapanja u razm rima i na isti l s imam po nekoliko kandidata. Vodim popise.
Leontij Vasil vič se s tio, kako nedavno Zoja prišla i stala blizu n ga te ih starac
pažljivo pogledao. Drhtavica mu prostruji kroz leđa. On pr korno pogledao Zoju. Ona se
okrenula i lakim pokretom gipke ruke pokazala na dan l s.
– Ovo moja m ra – rekla ravnodušno.
–N vam to strašno? – upitao ju Jeljnickij.
– Ovd sam odrasla – mirno odgovorila.
Kada Jeljnickij došao te večeri kući, pomislio kako nikada više neće pr ći prag
skladišta. No već drugog dana Zoja ga opet povela tamo, i on poslušno pošao za njom.
Neveselim očima on obuhvatio pogledom l sove, i upitao, nasto ći da to zvuči kao šala:
– Koji ovd po mojoj m ri?
I s nelagodom začuo kako mu zadrhtao glas.
Zoja se mirno nasm šila i rekla:
– To neće b skoro.
Rekla to tako uv rljivo kao da znala. I zvuk n nih r či unio zadivljujuću
spokojnost u mladog čov ka. A Zoja n žno pogladila kraj svoga l sa i rekla:
– U n mu će ležati netko drugi, neću ja. Gotovo da mi žao – privikla sam se na n ga i
zapamtila uzorak n govih dasaka.
Sve oč svakim danom shvaćao Jeljnickij da voli Zoju. Bio uv ren da i ona n ga
voli. Njihovi su susreti b česti i radosni, njihovi razgovori – pov rljivi i jasni. Oni su
ponekad govor dno drugome “ti”, a da to ne bi ni zam t . No o svojoj ljubavi su i dal
šut li.
Nešto zadrž lo Jeljnickog. A Zoja spokojno čekala, strpljiva i uv rena, zaista
znajući sve termine.
Jednom ju Jeljnickij upitao:
– Zoja, ti si sanj ca. No u tom mračnom okruženju li moguće sanjati o ljubavi?
Zoja ga pogledala pažljivo i n žno, i glas joj bio sladak i zvonak kada govorila:
– Na grobovima cv taju ruže, na probama nasta ljubav. Naša hladna majka zemlja nas
voli i onda kada ničemo i onda kada venemo. Ona se radu i slavi Boga svaki put kada se
rađa čov k.
Sredinom prosinca dnom Jeljnickij došao k Zoji uvečer. Gorile su sv tiljke, bilo
tiho. Ušao u skladište. Zoju tamo n vidio.
Prolazio kraj l sova, da bi s o uz peć, ugrijao se, i pričekao – u predsoblju su mu rekli
da Zoja kod kuće. N gov pogled, do tada nepažljiv, na dnom se zaustavio na dnom
l su, postavl nom na klupi: tamo spazio Zoju, zadrhtao i zastao.
Dj jka sp la, ležala upravo n≥a daskama; n na gl mirno počivala razv nim
rukama; usne su joj bile n žno nasm šene a disan joj bilo ravnom rno.
Jelnjickij ju tiho pozvao:
– Zoja!
Dj jka otvorila oči.
– Ah, to si ti – uzvratila ona, pridignuvši se. – Danas sam se vrlo umorila. Što se više
umoriš, tim slađe odmor se na golim daskama.
– Izađi – rekao joj namršteno.
Uzeo ju za ramena i povukao k sebi. Ona lako i v što skočila na pod.
– Umalo nisam upala – rekla . – Tako si me snažno povukao. Ili si uv k tako okrutan?
– Okrutan? Zašto? – začuđeno ju pitao Jeljnickij.
– Kod ljudi tako – rekla Zoja – da se kod svih javlja okrutnost, iz više raznih razloga,
više, man . Ubod nožem u srce u oko, u d, poljubac – razni karike u dnom lancu. Čitao
si danas o tome što su rad sestri milosrdnici?
– Što? Ne, nisam čitao – rekao Jeljnickij.
Zoja uzela rašireni list novina “Reč”. Pokazala mu.
– Čitaj ovo.
On pročitao. Kriknuo, od dnom obuzet gnj m:
– Koji gadovi!
Zoja reče:
 – Predoči sebi taj užas n nih muka! U hladnoj noći stoji naga, privezana za drvo. Na nju
sv tle fen rima desetak mladih, snažnih mladića, hihoću se i bacaju na nju noževe. Zab
trajala dugo, krv teče po t lu, nož strči u n nom oku – zamisli, predoči to sebi! Sad mi
kaži – možda to n istina neprov rena, preuveličana v st? Onda, kako mogu novine
pisati o tome? Ili to istina? Zašto se c li sv t ne digne, zašto ne uništi taj zli nakot?
– Ne može se tako prosuđivati, Zoja – usprotivi se Jeljnickij – to su zločinci, pr stupnici,
kakvih može b u svakoj državi.
Zoja odmahnula glavom.
– Ako tako nečega može b u svakoj državi, da tako mogu muč dnu sestru Francuz i
Englez, onda to takav užas, od ko g se može polud ti prokleti c lo čov čanstvo.
Znam da to ljudi pročitaju kao što čitaju o svakom zločinu.
Ponekad se netko malo zabrine. No svima sve dno.
Dok nas ne zakači, nama sve dno. Mi smo svi okrutne zv ri.
Jeljnickij os tio da su mu se misli razb žale, mogao bi se tako spor protiv svih tih
ružnih i netočnih tvrdnji, no n mu se ht lo o tome razgovarati.
Zoja ga pogledala i tužno se nasm šila.
– Vidim da se ne slažeš sa mnom. Čuj, ispričat ću ti bajku iz ove knjige. Jesi li čitao ovu
knjižicu?
Jeljnickij uzeo s neobo nog brezovog stolića kraj peći knjigu s b lim koricama sa
zelenozlatnim šarama i pročitao n n naslov: “Tutinama. Bajke papagaja. Moskva. Izdan
K. F. N krasova”3.
– Nisam čitao.
Zoja, prom nivši, kao i uv k, pročitanu bajku, govorila sporim i u dnačenim
glasom:
– Jedan dobri i bogati trgovac u Bagdadu, po imenu H s, razd lio sav svoj imetak
dervišima, b dnima i sirotima. N imao d ce te n morao ni za koga šted ti! No, vidiš,
kada nešto činiš olako tu nema kraja. On sve razd lio, shvaćaš, bukvalno sve, tako da mu
ostala samo kuća s golim zidovima i ništa za sti, a ni za što kup hranu. I on pomisli: pa
što, kuću ću prodati, novac ću razd l , sam ću nekako preživ ti – dna gl n
b dna, a i da b dna i tako dna. I već se H s pogodio s drugim trgovcem, koji mu
sutradan donese novac, a H s mu ustupi kuću. Taj trgovac bio škrt, on uvidio da se
H su žuri da što pr završi s tim, ht de iskorist pr ku da se nepošteno obogati.
Predložio H su puno man novca no što kuća vr di. Ali, H s n htio odustati od
proda . No on sanjao čov ka od venog u sjajnoj od ći. Vrlo se uplašio i pomislio – došao

3
Obrada narodnih bajki Z ud-dina Nahšabija iz 1330., napisana na perzijskom (prev.).
 po moju dušu. A potom se umirio, pomislio opet – pa što, na ovom sv tu ništa ne
ostavljam. No blistavi lik pročitao n gove misli i rekao mu: “Ne želi Bog tvoju smrt, ni da
osiromašiš. Ti ćeš ostati u ovoj kući, imat ćeš ženu i ona će ti rod sinove i kćeri. Čuj – sutra
4
ću ti doći, poprimivši oblik brahmana . Ti me udari štapom po glavi i ja ću rasuti zlato”.
Tako on govorio i H s zapamtio sve n gove r či. No, razmisli, prijatelju moj – treba
nan ti udarac da bi stekao bogatstvo. Ko pravo lice naše zlobe i okrutnosti! Zoja
zašut la. Potom tiho rekla:
– Ne vr di dovrš ti bajku. Ti sam se možeš dos t da se sve tako i dogodilo. Dobar
bio nagrađen, a škrti kažn n.
No, zanesena bajkom, Zoja produžila:
– Pitaš se kako bio škrtac kažn n? Evo kako. Ujutro došao trgovac s novcem –
požurio se doći ran , da ne bi netko drugi dao više. A odmah za njim ušao brahman u
H sovu kuću. Bio od ven u žutu svilu, lice mu bilo izborano i žuto, ispod žute
brokatne kape b su vidljivi r tki pramenovi zlaćaste kose, i ruke su mu bile žute, i sav
on bio kao od zlata. I reče on H su: “H se, ot raj toga trgovca, on ti nudi malo novaca”.
H s reče: “Ja sam se pogodio s ovim čov kom i moram uzeti n gov novac te mu predati
kuću”. No brahman stade između H sa i škrtog trgovca te n dopustio da se razračunaju.
Tada se H s pris ti svoga sna, dohvati štap i poviče: “Gubi se ću te isprebijati!”. On
bio dobar čov k i n gova ruka n ht la udar čov ka bez razloga. No brahman n
odlazio već nastavljao po svome. Tada H s udari brahmana po glavi. Brahman zasja,
gl mu zazvečala, on se zanjihao i na dnom stao rasipati velike hrpe zlatnika. H s
izbroja devetsto devet zlatnika, dade ih škrtom kupcu i reče: “Sad i sam vidiš da moram
postup s ovim zlatom onako kako mi naređeno, a ko mi došlo u liku brahmana.
Uzmi ovaj novac i nikome ne govori o tome što si ovd vidio”. Trgovac reče: “Dobro,
odusta m od naše pogodbe za ovih devetsto devet zlatnika, no daj mi uz to tvoj štap”. H s
se suglasio. On znao da u štapu nema moći. A škrti trgovac pomislio da u tom štapu
čudesna moć i ako udari njome bilo ko ga brahmana, iz n ga će se rasuti zlato. Pošao
škrti trgovac kući i poslao svo sluge svim brahmanima toga grada, ko znao da ih
pozovu na pir još te večeri. Brahmani su došli i trgovac im dao mnogo vina. Kada su se oni
nap , on zapod nuo s njima svađu, zgrabio H sov štap i stao ih tući po glavi. Krvi se
prolilo mnogo, a n se prosuo n dan zlatnik. Brahmani su st strašno kričati, dojurilo
mnogo naroda, trgovca su vez pod stražom i ujutro priveli k sucu. Sudac ga pitao:
“Zašto si tukao brahmane? “Trgovac odgovori: “H s me tome naučio”. I ispriča što vidio
kod H sa. Posl su po H sa i sudac reče: “Poslušaj što o tebi ispričao ovaj čov k”.

4
Pripadnik najviše kaste u Indiji; Brahma vrhovno indijsko božanstvo; brahmanizam stara
indijska religija čija suvremena forma hinduizam (prev.).
H s, poslušavši priču trgovca, reče sucu: “Gospodine, upitaj mo sus de tko vidio
brahmana koji ušao u moju kuću i pitaj brahmane li nestao netko od njih koga traže i
ne mogu ga naći”. I nitko n vidio brahmana koji ušao u H sovu kuću, i n bilo među
brahmanima nikoga koji nestao, koga su traž i nisu našli. I zapov di sudac da trgovca
istuku štapom, da mu se sve zlato uzme i razd li uvr đenim brahmanima. Zoja zašuti.
Jeljnickij reče:
– Svaki dan, Zoja, ti mi pričaš bajke. A znaš li koja najl pša bajka?
– Znam – reče Zoja – ona koju mi stvaramo iz svog života.
– Zoja – upita on – voliš li me?
– Ne znam – reče Zoja – ti me još nisi udario ni dnom ni po glavi, ni po srcu, da bih
postala tvo bogatstvo, zlato tvog života.
Ona se smijala i gledala ga drskim, izazovnim pogledom.
– Kako bih te mogao udar ? – upita on zbun no.
– Do nikakvog blaga n lako doći – odgovori Zoja.
Ona stajala pred Jeljnickim, zadirkivajući ga svojim drskim osm hom i ustrajnim
pogledom potamn lih, pakosnih očiju.
– Kako mogu tebe udar ? – upita Jeljnickij. – Ti si slabija od mene.
Os tio da mu se vrti u glavi i da mu srce prestalo kucati. Nešto zlo ovladalo njime.
Zoja se nasmijala. Sm h joj bio neugodno oštar.
– O! – povikala ona – nisam ja nezaštićena. Vidiš, na stolu nož. Oštar i vrh mu
tanak. On lako može ući u tvo srce ako budeš nesmotren.
Ona pobl d la, usne su joj zadrhtale i ruka polet la k nožu.
– V štice! – povika Jeljnickij.
Sasvim vođen tuđom voljom, on udari Zoju po licu. Udarac bio neočekivano jak i
zvonak, a pod svojom rukom Jelnjickij os tio na dnom vrelu oteklinu na n žnu
dj jčinu licu. Zoja se zanjihala, odgurnuta udarcem. Jeljnickog užasnuto ono što se
dogodilo.
“Što sam uradio? Udario sam vol nu dj jku! Ko li sramote!” – nakratko pomislio.
Zoja od dnom prodorno povikala, dohvatila nož i bacila ga na Jeljnickog. Lice joj
bilo izobličeno od b sa, modre oči su joj bile kao kružići s jakim munjama. S užasom i
zanosom ju gledao Jeljnickij – nikada n bila tako prekrasna Zoja, kao u tom gn vnom
času. On uhvati dnom rukom zglob n ne desne ruke, u kojoj se sjajio nož – dva ju
uspio uhvat i odmaknuti – vrh noža već mu razrezao od ću, i oštro zarezao kožu na
grudima – druga mu ruka svom težinom legla na n no rame i vrat. Ona se b sno trgala
u n govim rukama, pr šćući svojim t lom n gove grudi. Na dnom on os ti bol u lij j
nozi, krikne i pade, povukavši za sobom Zoju. On lupi glavom o kraj klupe i dok gubio
sv st, čuo nad sobom očajni Zojin vapaj.
Kada otvorio oči, ležao u gostinjskoj sobi na divanu. Zoja stajala pred njim na
kol nima, plakala i ljubila mu ruke. Starac ga promatrao nasm šeno i govorio:
– Sitnica, dva lagana zareza. Do svadbe će zarasti.
Jeljnickij se s tio da ga tim istim r čima u d tinjstvu t šila n gova stara dadilja.
Nasmijao se.
– Zoja – reče on – ti si mo blago. Kada ćeš mi završ svoju bajku?
– Zoja, pripov dačica bajki – odgovori um sto n starac – će svojoj d ci pričati bajke.
– Svome će sinu Zoja pričati – tiho reče Jeljnickij – kako n gov otac pošao u rat. Vidiš,
Zoja, dos tio sam se – na žalost malo kasno – kako tebe treba udar – po srcu – pob ći od
tebe, pob ći, da bih nanio udarac i pob d .
– Ti si sa mnom, vratio si se – s čudnom uv renošću reče Zoja.
– Ne znam, Zoja – uzvrati on – smo li se iz dnač !
Stari grobar kimao glavom i rekao:
– Neće skoro, d co, doći vaše vr me da uđete u svoju t snu kuću.
 CRVENOUSTA
GOŠĆA

I.

H
OĆU VAM SADA PRIČATI o tome kako u naše dane bio spašen netko,
nedostojan, no ipak brat naš, spašen od zlih čini noćne začaranosti r čima
neporočnog D teta. Tamne vraž sile dana vladaju neko vr me – no uv k ih
pob di Onaj koji rođen da bi opravdao život i razv nčao smrt.

II.

Ta zima bila za Nikolaja Arkad viča Vargoljskoga teška i mučna.

On se sve više i više udalj o od svih svojih prijatelja, rodbine i znanaca. Rad bi on
provodio kratke tamne dane i duge crne večeri u malodušnoj l poti svo stare vile i
ogranič o se samo na kratke šetn , po uv k brižljivo uređenim alejama s novitog malog
voćnjaka pri n govoj kući.
Nikolaj Arkad vič više n primao nikoga, osim svo , odnedavna znanice, Lid
Rotštajn, bl de, prekrasne mlade dj jke, sa strašno velikim očima i neizm rno jarkim
usnama.
Pr Nikolaj Arkad vič volio sve l pote veselog, raskalašenog života. Volio
društveni život, kaz šne predstave, glazbu, sport. Bio uv k tamo gd bivaju obično svi.
Živo se zanimao za sve teme za ko se svi u n govom okruženju zanimaju, za što vlada
interes. Bio on mlad, nezavisan, bogat, koliko treba okružen, koliko treba sam i slobodan,
veseo, sretan i zdrav.
A sad se od dnom sve to čudno i na gore izm nilo. Višestruka l pota života izgubila
svoju vlast nad njim. Zaboravio na šarenilo pr mčivosti i os ćaj za raznoliki, veseli život.
Ni za što više n mario. Ništa mu se više n ht lo.
 Sve što pr pred n govim očima stajalo jarko i živo, sad se zakr lo bl dim, strašno
prekrasnim licem n gove crvenouste gošće.
I samo htio gledati u bezdanu dubinu tih čudnih, upravo neživih, zauv k opčin n
tišinom i tajnom, tih zelenih očiju. I samo htio vid ti to bezumno rumenilo na osm hu
bl dog lica, vid ti ta velika, ravno razrezana usta s tankim jarkim usnama, koja kao da su
sada razrezana i kao da se iz njih dimi sv ža krv. I samo htio sve vr me slušati da bi čuo
tihe, strašne r či, ko polako padaju iz tih čudnih i očar jućih usta.
Tako sve postalo dosadno izvan tih zidova! Tako dosadan, nepotreban mu se činio c li
taj život, izvanjski, bučan, kakav on živio do sada.
L nost se razl vala n govim t lom, pr tako bodrim i radosnim. Gl ga znala
često bol ti i stalo mu se vrt ti; gl puna gluhih, bezumnih šumova. Lice mu bl d lo,
sasvim jarka usta Lid Rotštajn upijala su sav n gov život.

III.

Od čega to počelo? Sad se nekako maglovito i nerado s ćao.

Upozn su se negd u sumračnom hladnom sv tlu sen večeri. Čini se da su
razgovar o nečem beznačajnom. Nik≥olaj Arkad vič bio nečim toga dana zan t i nešto
uvučen. Ona bila bl da, nerazgovorljiva i nezanimljiva. Razgovar su minutu, ne više.
Razišli su se i Nikolaj Arkad vič zaboravio na nju, kako se uv k zaboravljaju slučajni,
nepotrebni susreti.

IV.

Prošlo od tada nekoliko dana. Nikolaj Arkad vič završio sa svojim doručkom. Rekli
su mu da ga želi vid ti gospođa Lidija Rotštajn.
Nikolaj Arkad vič se malo začudio. To ime mu ništa n govorilo. Sasvim ga
zaboravio. Zlovoljno se namrštio. Pitao lakeja:
– Tko ta? Nešto traži? Onda nisam kod kuće.
Mlad, l p lakej Viktor, koji temeljito oponašao svoga gospodara u manirima i modi,
osm hnuo se također l njivo i samouv reno, kao i Nikolaj Arkad vič, obrijan, nasm šen,
n govan i rekao mu na način kao i n gov gospodar, rastežući:
– Ne n ku na onu koja nešto traži. Pr da od onih dama sa stilom. Negd na plaži
vi ste se izvol li s njome upoznati.
Također nasm šen, upitao ga Nikolaj Arkad vič:
– A zašto baš na plaži?
 Viktor odgovori:
– Pa tako mi se po svemu čini. Po općem dojmu. Prvi dojam pak nikada ne vara. Uz to, od
ovih iz grada takve se ne s ćam.
Nikolaj Arkad vič upita, produživši se pris ćati koja bi mogla b ta gospođa Rotštajn
sa stilom:
– A kako ona izgleda?
Viktor stade opisivati:
– Crna haljina, pariška, u stilu tanagre5, vrlo otm na i skupa. Parfem neobičan. Lice
suviše bl do. Kosa crna, frizura kao u Cléo de Mérode6. Usne prekom rno rumene, tako da
ju začuđujuće gledati. Uz to nemoguće pretpostav da koristi ruž za usne.
– A, to ta!
Nikolaj Arkad vič se s tio. Vrlo živnuo. Rekao čak radosno:
– Dobro. Sad ću doći k njoj. Odvedite u zelenu gostinjsku sobu, i zamolite da pričeka
trenutak.
On uskoro završio sa svojim doručkom. Pošao u sobu, gd ga čekala n gova
gošća.

V.

Lidia Rotstein7 stajala uz prozor. Gledala na krasne prel ve senjih, grimizno-žutih,

baš kao zapal nih listova. Vitka, visoka, sva u otm no crnom, ona stajala tako tiho i
spokojno, kao da n živa. Činilo se da joj grudi ne dišu, da se ni dan nabor n ne
dnostavne haljine ne leluja.
Crte n nog lica sa strane su bile ozbiljne i tanke. Lice joj bilo također spokojno,
beživotno, kao i n no t lo zaustavl no u pokretu. Samo na bl dom licu neizm rna
jarkost usana bila živa.
S okrutnom n žnošću nečemu su se sm šile te usne i strašno nečemu radovale.
Začuvši razgov tni zvuk lakih koraka Nikolaja Arkad viča po hladnom parketu te
ozbiljno l pe gostinjske sobe, u kojoj prevladao zeleni kamen malahit, Lidija Rotstein se
okrenula k Vargoljskom.

5
Po starogrčkom gradu u kome su iskopane figure od pečene gline (prev.).
6
U svo vr me vrlo popularna francuska balerina austrijskog podr tla, var tetska plesačica,
glumica i slikarski model, rođena kao Cléopatra Diane de Mérode (1875. – 1966.). Imala dugu kosu
(prev.).
7
N m. rot – crveno, stein – kamen (prev.)
 S n žnom okrutnošću nečemu su se sm šile n ne prekom rno rumene usne, n ne usne
prekrasnog vampira i strašno radovale nečemu. Radost im bila zla i pob dnička.
Pogledom, koji neodoljivo tražio dušu kao neodvojivi pl n, ona gledala ravno u
dubinu očiju Nikolaja Arkad viča. I bio on čudno smušen i za samog sebe neobično
nesiguran, kada čuo n ne prve r či, izgovorene glasom n k zveketu zlatnika.

VI.

Ona govorila:
– Pos tila sam vas zato što mi to neophodno. I meni i vama neophodno. Zapravo,
neizb žno. Naši putevi su se ukrst . Moramo pokorno prihvat ono što nam se neizb žno
mora dogod .
Nikolaj Arkad vič joj s naviklom, čak makinalnom ljubaznošću, ponudio da s dne.
Naviknuta skeptičnost čov ka sv tskog i vrlo gradskog govor su mu da n gova
crvenousta gošća dnostavno odviše gorljiva osoba i da su joj r či visokoparne i nel pe.
No on u sebi os ćao neodoljivu očaranost, u koju ga dovodilo hladno sv tlucan n nih
suviše spokojnih, zelenih očiju. I n bilo u n mu toga spokojstva, ko do toga vremena
bilo za n ga stalno i prirodno stan u svim okolnostima n gova života, makar i
na kstr gantnijim.
Lidia Rotstein s la u naslonjač koji joj Nikolaj Arkad vič ponudio. Sporo skidajući
rukavice, sporim pogledom obuhvatila zidove sobe s malahitnim redovima na stropu, ko
uradio neki lukavo-mudri slikar s kraja prošloga stol ća, starinski nam štaj, sve te
očar juće stvari, ko su s dinj le u sebi l potu mudre starine i lagani razvrat,
profin n ukus te drevne epohe napudranih vlasulja, afektirane ljubaznosti i hladne
okrutnosti, epohe u kojoj sazdana stara kuća Vargoljskih.

VII.

Tiho govorila Lidia Rotstein:

– Kako očar juće sve ovo što vas ovd okružu ! Ova kuća ima, naravno, svo
legende. Noću, v rojatno, ovd ponekad hodaju duhovi vaših predaka.
Nikolaj Arkad vič uzvrati:
– Da, u d tinjstvu sam slušao ponešto o tom. No ja sam nisam ovd viđao duhove. Ljudi
našeg stol ća su skeptični. Duhovi se bo pojavljivati pred nama, suviše živim i suviše
nasm šenim.
Lidia upita:
 – Čega se bo ?
Nikolaj Arkad vič odgovori, nasto ći sebi dati ton lake šale:
– Električno sv tlo im škodi, a naš osm h za njih smrtonosan.
Lidia tiho ponovi:
– Električno sv tlo! Najstrašniji za ljude su duhovi koji se pojavljuju po danu. Po danu,
kako sam se ja pojavila. Ne čini li vam se zapravo da sličim na takvog duha koji se pojavlju
po danu? Ja sam tako bl da.
Nikolaj Arkad vič reče:
– To vam prista . Vi ste zanosni.
Htio se malo nasm š . No n gove su r či protiv n gove vol zvučale n žno, kao
ljubavne.
Lidia reče:
– Možda sam se i ja pojavila pred vama, kao dan od duhova vaše stare kuće, i iščezla,
ot rana vašim skeptičnim osm hom, kao ti duhovi, ko ste već ot r . Ako ste ih ot r .
Uostalom, bog s njima, s tim duhovima. Ja mogu b s vama danas samo malo vremena, a
moram vam mnogo toga reći. Ili me, možda, ne želite slušati?
– Molim vas, stojim vam na usluzi – reče Nikolaj Arkad vič.

VIII.

Lidia malo zašut la i onda produžila:

– Zovem se Lidia, no više volim kada me zovu L t. Tako me nazvao dan mladić, sanjar,
dan od onih, ko sam vol la. On umro. Umro, kao i svi ko sam vol la. Moja ljubav
smrtna – i meni dobro što moja ljubav i moja smrt radosnija od života i slađa od otrova.
Nikolaj Arkad vič zam ti:
– Ako otrov sladak.
On se nastojao malo i šaljivo nasm š , no os tio da mu sm šak bl d i slab.
S hladnom, čak beživotnom upornošću ponovila Lidia:
– Slađa od otrova. U meni duša L t, m sečeva, hladna duša prve edenske d ve, prve
Adamove žene. Zemno, dnevno, grubo sunce meni, bl doj L t, mrsko. Ne volim dnevni
život i n gova bezlična događanja. K hladnom spokojstvu zovem one ko zavolim. U zanose
bezm rne i nemoguće ljubavi ih zovem. Donosim maštu, slatku i mirisniju od zemnih
aromatičnih otrova, zaklanjam bezoblični, divlji sv t dnevnog postojanja. Raznobojnim,
jarkim zastorom prekrivam tužni sv t pred očima mojih vol nih. Snažni su moji zagrljaji i
slasni moji c lovi. I od onoga, koga ja zavolim, tražim nagradu za bezm rnost i
nemogućnost mojih ut ha, najmanji dar, oskudni dar. Samo kap n gove žarke krvi za mo
hladne vene, samo kap krvi tražim od onoga koga zavolim.
Kao čarolija velike boli i bezm rne tuge zvučale su kao zlatni zvon n ne r či, r či
zatrovane čudnom i strašnom željom. U hladnoj dubini n nih očiju razgor vao se hladni,
zeleni plamen i sv tlucan toga plamena začar lo i omlit lo Nikolaja Arkad viča.
On s dio, šutio i slušao tihe, kao zlatni zvon r či svo zelenooke, crvenouste gošće.

IX.

I ona govorila:
– Samo dnu kap krvi. Svojim ustima prilazim k t lu moga vol nog. Svojim v čno
žednim ustima ja, kao iz groba ustavši vampir, p m iz tog milog, vrućeg m sta među
grlom i ramenom, među grlom, gd trepere udasi života, i b lim nagibom ramena, gd
snažno dr ma snaga života. P m, p m iz slatkog t la moga vol nog, p m kap
n gove žarke krvi. Jednu kap – pa, možda, dv , tri čak četiri. Ah, vol ni moj ne mari!
Vol nom mome ni sve svo krvi n žao – samo da bi oživio mene, hladnu, žarkim drhta m
svoga života – samo da ga ne bih napustila, da ne bih iščezla, poput bl dog, beživotnog
duha, koji iščezne pri ranom glasanju p tla.
Nasto ći se nasm š , Nikolaj Arkad vič reče:
– Sve to što govorite , naravno, vrlo interesantno i originalno, no ja ne shvaćam, kakva
moja uloga u svemu tome.
No on sada već os tio svu nepotrebnost i neistinu svo prim dbe. I potom, shodno
tome, kako on govorio, n gov glas bio sve tiši i slabiji, i zadn svo r či izgovorio
sasvim tiho, skoro šapatom.

X.

L t ustala. Prišla mu. U n nim pokretima n bilo one bujne strasti, s kakvom
ovozemne žene iznose svoja priznanja.
Stajavši pred Vargoljskim i gledajući ravno u n gove oči hladnim izrazom strašnih očiju,
u kojima se rasplams la zelena, mrtva vatra, ona reče:
– Volim te. Tebe sam izabrala, vol ni moj.
Podčin n zlatnim zvonom n nog glasa, on ustao sa svoga m sta. I staj su oni dno
naspram drugoga – ona, bl da, zelenooka, s neizm rno jarkim, kao u vampira, ustima, i
sva hladna, kao neživa, m sečeva L t – i on, začaran, kao da izgubio svu svoju volju.
L t mu reče:
 – Voli me, ljubl ni moj. Više i jače, no što si volio svoj dnevni život, voli me, m sečevu,
hladnu, tvoju L t.
Zavladala šutnja. Činilo se tada, da n bila izgovorena n dna r č.
I upita ga L t:
– Ljubl ni moj, voliš li me? Voliš li?
Vargoljskij joj tiho odgovori:
– Volim te.
I os tio kako mu duša tone u zelenoj prozračnosti n nih tihih očiju.
I opet ga upitala L t:
– Ljubl ni moj, voliš li me jače, no sve zanose i l pote dnevnog života, mene, tvoju
m sečevu, tvoju hladnu L t?
Vargoljskij joj odgovori – i hladnoća velikog spokojstva bila u zvuku n govih tihih
r či:
– Moja m sečeva, moja hladna L t, volim te više no sve zanose dnevnog života. I već sam
ih se odrekao i odbacio ih sve za dan tvoj hladni poljubac.
L t se radosno nasm šila, no n n radosno hladni sm šak bio podmukao i zao. I L t
upita:
– Da š li mi kap tvo višebojne krvi?
Os tivši kako se u n mu javlja i prepleće u divnoj borbi užas i zanos, Vargoljskij reče,
pružajući joj ruke:
– Da m ti, moja L t, svu svoju krv, r te volim neizm rno i zauv k.
I ona ga poljubi u usta poljupcem dugim i tužnim. Tamni i tromi samozaborav os nio
Vargoljskoga, i to što mu se dogodilo posl , on nikada n mogao jasno zapamt .

XI.

Od toga dana Lidia Rotstein dolazila k Nikolaju Arkad viču u neodređeno vr me,
bilo češće, bilo r đe, no uv k neočekivano, u razno vr me, po danu i navečer, kasno noću.
Ona nekako usp vala uv k naći ga kod kuće. A potom joj to više i n bilo um će
kada on sasvim prekinuo odnose s ljudima.
Uv k su ta viđanja s L t bila umotana u sv st Vargoljskog kao gusti pokrivač
čudnog, gotovo strašnog zabor . Jedno nesumnjivo znao – kako god b snažni zagrljaji
L t, kako god b bezumno divlji n ni poljupci, sve to mu učinilo stranim grubo
zemaljsko okružen i ni dnom n odbio tu čudnu, crvenoustu gošću s neživim očima i s
apokrifnim imenom.
 Kada bi se ona primakla k n govom ramenu, laka, oštra bol prodrla kroz c lo t lo
Vargoljskog – i tada mu postajalo slatko i tromo. U t lu bi se pojavio mučni os ćaj znoja
i hlada, os tio bi groznicu.
Vrela, pohlepna usta L t, dino živo u hladnoći n nog t la, upijala su se u n govu
kožu. N ni poljupci b su n k hladnom b snilu ukusa. I tada mu se činilo da se n gova
krv c di kap po kap.

XII.

L t bi odlazila nezam tno.

Dugo posl n nog odlaska Vargoljskij bi ležao, oslabl n, ni o čemu ne mislivši, ničega
se ne s ćavši, ne sanjareći ni o čemu. Čak ni o L t n sanjario i ne s ćajući se tada.
Same crte n nog lica činile su mu se nejasne i neodređene.
Ponekad bi mislio o njoj posl , kada bi prošlo to mrtvilo, u ko bi ga bacile n ne
n žnosti. On ponekad mislio kako ona n ljudsko biće već vampir koji siše n govu krv,
da će ga ona ub , da mora izb ći. No te kratke, trome misli nisu budile n govu
oslabl nu volju. N mu bilo sve dno.
Ponekad bi se pitao voli li on L t. No, slušajući pažljivo tamne glasove u sebi, on n
nalazio među njima odgovora na to pitan . I u n mu bila ravnodušnost, hladnoća i
spokojnost.
Voli , ne voli – sve dno!

XIII.

Lakej Nikolaja Arkad viča, Viktor, bio ožen n. Jednom, nedugo do Bogojavljanja,
došao k Nikolaju Arkad viču u ne dogovoreno vr me, i rekao mu:
– Moja žena, Nat ja Ivanovna, koja tek što se porodila, moli vas, Nikola Arkad viču,
da nam učinite veliku čast i udostojite se b kršteni kum našeg prvog sina, novorođenog
d teta Nikolaja.
Viktor nastojao b uv k smiren, ozbiljnog tona, no pri zadnjim r čima, s tivši se
velike novosti da već otac, pocrvenio od radosti i gordosti te se nasmijao neočekivano,
čak seoski prostosrdačno. No, ipak, brzo se suzdržao i opet bio pristojan i ozbiljan. Reče sa
svakidašnjim svojim dostojanstvom:
- I ja sam se, sa svo strane, osm lio pridruž zamolbi mo žene. Molim vas za tu veliku
čast. B bismo neizm rno sretni.
 Nikolaj Arkad vič čestitao sretnom ocu. Pristao brzo – ne zato što htio pristati,
već dnostavno zato što se ravnodušnost odavno već ugn zdila u n mu.
I bilo čudno da ta okolnost, koja se činila tako beznačajnom u n govu životu, s
nekom neočekivanom snagom un la naglu prom nu u n govoj vezi s L t.
Prvi put kada vidio d te Nikolaja, ko ga trebao nazvati svojim kumčetom, on
os tio n žnu m nu prema tome crvenom, smežuranom komadu mesa, ko povremeno
pištalo, uv no u meke, prljave pelene. Oči čeda još se nisu mogle usredotoč na po dine
stvari, no zemna duša, iznova stvorena iz tamne zemaljske muke, radosno sv tlucala u
njima, treptala žeđu novog života.
Nikolaj Arkad vič se s tio zelenih, strašnih plamenova neživih očiju n gove gošće
bl dog lica s neizm rno crvenim usnama. Srce mu se od dnom obuzelo užasom i čežnjom
za glasnim, radosnim, šarolikim, raznolikim životom.

XIV.

Kada se posl radosnog obreda krštenja, u ko m on pridonio svojim kratkim

učešćem, vratio svojoj kući u treperavu tišinu visokih odaja, on se opet os tio slabim i
ravnodušnim za sve.
Tamo, kod Viktora, su ga pods t da sada kum.
Gd će dočekati blagdan? Kako će ga provesti? Već odavno, m secima, on zapravo n
primao nikoga, ni sam nigd n bio.
Nad hladnim n govim ravnoduš m iznikle su mirne bl štave okice n gova kumčeta,
slabo n govo glasan . I pods tile ga na D te u jaslama i zv zdu nad divnom spiljom te
čarolijom prineslih darova. Sve što bilo zaboravl no, što bilo odneseno hladnim dahom
razonode, sv tskog života, iskrsnulo opet, i opet morilo dušu slatkim predos ća m
t skobe.
Vargoljskij uzeo knjigu koju n otvarao već mnogo godina. Pročitao dirljive,
dnostavne i mudre priče o rođenju i d tinjstvu Onoga koji nam došao da naš jadni
zemaljski, svakodnevni život opravda i obradu . Koji rođen za to da bi svrgnuo i pob dio
smrt.
Drht mu bila duša i suze su ga oblile.
Vargoljskij se od dnom s tio zlih ops na n gove podmukle gošće. Kako se mogao
podčin njihovom lažnom čaru kada cvatu na zemlji m , nevini osm si, kada se smiju i
raduju se mile, nevine d č oči!
Ipak ona, m sečeva, neživa, lažljiva L t, opet dolazi. I opet začar svojom smrtnom
tišinom!
 Tko će mu pomoći? Tko će ga spas ?
Knjiga nemoćno ispala iz ruku Nikolaja Arkad viča. Molitva se n pojavila u
n govoj bespomoćnoj duši.
I kako bi se on stao mol ? Komu i čemu?
Kako se mol , ako ona, m sečeva, hladna L t, već ovd , iza vrata?

XV.

Vargoljskij os ća da ona stoji tamo, iza vrata, u čudnoj neodlučnosti i okl va, koleba se
na n govom i n nom strašnom pragu.
Lice joj bl do kao i uv k. U n nim očima hladni plamen. Usta joj cvatu strašnom
jarkošću, kao jarka usta koja upijaju žarku krv, izašla iz tamnog l sa, usta vampira.
No L t prevladala strah, prvi put zastavši na tom pragu. Brzim, kao nikada ran ,
pokretom ona otvorila visoka vrata i ušla. Iz n ne crne haljine provijao strašni miris
8
noćnice , mirišljavog, hladnog trul nja.
L t reče:
– Ljubl ni moj, opet sam s tobom. Priđi mi, voli me, ljubi me – podari mi još dnu
kap tvo višebojne krvi.
Nikolaj Arkad vič pružio k njoj ruke pr tećom i obrambenom kretnjom. Sam sebe
strašno pris o da bi rekao:
– Odlazi, L t, odlazi. Ja te ne volim, L t. Odlazi zauv k.
L t se smijala. Bio to strašan i žalostan drhtaj n nih neizm rno jarkih usana,
zav tovanih da se muče v čnom žeđu.
I ona reče:
–M moj, ljubl ni moj, ti si bolestan. Tko to govori iz tvojih usta? Ti govoriš ono što ne
misliš, ono što ne želiš reći. No, ja ću te zagrl , ja, tvoja m sečeva L t. Opet ću te priv
na svo grudi ko tako spokojno dišu. Opet prin ti tvom ramenu svoja rumena, svoja
žedna usta, ja, tvoja m sečeva, tvoja hladna L t.
L t mu se sporo približila. N bilo moguće odol ti tim očar jućim, sm šećim,
rumenim usnama. I čuo se zlatni zvon n nih r či:
– Danas ću ti dati posl dn poljupce. Zauv k ću te odvesti iz lažne čarol života. U
mojim zagrljajima naći ćeš blaženi spokoj v čnoga samozabor .
I približila mu se sporo, neizb žno. Kao sudbina. Kao smrt.

8
Bot. Polyanthes tuberosa (prev.).
 XVI.

Kada su n ne ispružene ruke gotovo dotakle n govo rame, među njima se od dnom
up lo sv tlo. D te u b lom hitonu9 stalo među njih. Iz n gove glave prostrujalo
divno sv tlo, kao da zrači iz n gove kovrčave kose. N gove oči su bile blage i stroge, a lik
n gov prekrasan.
D te podiže ruku, zapov dnički odgurne L t i reče joj:
– Jadna, prokleta dušo, v čno žedna, hladna, m sečeva L t, odlazi! Više nema vremena,
došao čas – odlazi, L t, odlazi. Više nema mira između tebe i d ce Evine – odlazi, L t,
odlazi. Nestani, L t, odlazi zauv k.
Čulo se lagano stenjan i tihi plač. Bl da u sumraku slabo osv tl nog pokoja,
smanjujući se, L t tiho iščezla.
Nakratko su prošli trenuci – i više tu n bilo divnog D teta i sve bilo, kao i uv k,
obično, dnostavno, na svom m stu. Kao da zla poj L t bila samo privid u polutami i
kao da n ni dolazilo divno D te.
Samo se pob dnička radost razl gala i p vala u izmučenom, umornom čov ku. Ona mu
govorila da mu se nikada više neće vrat bl da, hladna, m sečeva L t, zla čarobnica s
neizm rno rumenim, bezu≥mno žednim usnama. Nikada!

9
Široka haljina (prev.).
 KUJA

K
AKO JOJ JE SVE SMETALO u toj radionici gubernijskog10 zabačenog grada – ti
kro vi, i lupka stro va, i kapriciozni naručitelji – u toj radionici, gd
Aleksandra Ivanovna i šegrtovala i još nekoliko godina radila kao krojačica. Sve
razdraživalo Aleksandru Ivanovnu, svakome nešto prigovarala, derala se na neodgovorne
učenice, napala i Tanju, najmlađu od radnica, građanku, do jučer još učenicu. Tanja
isprva šut la, potom učtivim glasićem i tako mirno, što sve, osim Aleksandru Ivanovnu,
nasmijalo, rekla: – Vi ste, Aleksandra Ivanovna, pr kuja.
Aleksandra Ivanovna se naljutila.
– Ti si kuja! – dovikne ona Tanji.
Tanja s dila i šila. Prekidala s vremena na vr me svoj posao i govorila smireno i
polako:
– Uv k la te... i ste kuja... Imate i pseću narav... I pseće uši... I olinj rep... Vas će
gazdarica uskoro ot rati, r vi i ste pravi zločesti pas, pas čuvar.
Tanja bila mlada, rumena, punačka dj jka s nevinim, dobrim, pomalo lukavim licem.
Gledala tako smireno, bila od vena kao dj jčica učenica, s dila bosa, oči joj bile tako
bistre, a obrve se širile kao veseli i visoki lukovi na ispupčenom, b loputom čelu, pod glatko
počešljanom tamnosmeđom kosom, za koju bi se izdaleka reklo da crna. Tanjin glas bio
zvonak, u dnačen, sladak, n žan – i ako bi sluš samo zvukove, a ne sluš r či, učinilo
bi vam se da se ona ljubazno obraća Aleksandri Ivanovnoj.
Druge radnice su se hihotale, učenice prasnule u sm h, krijući se iza crnih pregača i
bojažljivo promatrale Aleksandru Ivanovnu – a Aleksandra Ivanovna s dila porumen la
od jarosti.
– Gaduro! – povikala ona. – Ja ću ti uši izvući! Ja ću ti svu kosu počupati!
Tanja na to uzvratila n žnim glasom:
– Kratke šape... Pas la i grize... Treba mu kup brnjicu.

10
Gubernija, administrativna dinica u carskoj Rusiji (prev.).
 Aleksandra Ivanovna se bacila na Tanju. No, pr no što Tanja usp la sklon šivaći
pribor i ustati, ušla majstorica, debela, široka, šumeći naborima haljine od tila. Strogo
rekla:
– Aleksandra Ivanovna, zašto pravite nered?!
Aleksandra Ivanovna uzbuđenim glasom progovorila:
– Irino Petrovna, vidite što čini! Zabranite joj da me naziva kujom!
Tanja se pož la:
– Izlajala se ni zbog čega. Stalno mi prigovara da ne radim i la .
No majstorica ju strogo pogledala i rekla:
– Tanja, znam te jako dobro. Ti započin š, zar ne? Nemoj misl , ako si radnica, da si
nešto. Mogla bih ja tvoju mamu pozvati kako se nekad radilo.
Tanja pocrven vši uzdahnula, no i nadal očuvala nevini i n žni izgled. Smireno
rekla majstorici:
– Oprostite, Irino Petrovna, više neću. Trudit se da ih11 ne zadirku m. One su vrlo
stroge, r č im ne sm š reći, sad još – uši ću ti iščupati. Ona radnica, kao i ja, a njima
kao da sam d te.
– Zar to bilo davno, Tanja? – upitala majstorica s autoritetom, prišla k Tanji – i u
utihloj radionici začule su se dv zvonke pljuske i Tanjin slabi krik:
– Ah! ah!
Skoro bolesna od srditosti vratila se kući Aleksandra Ivanovna. Tanja joj našla bolno
m sto.
“Kuja, pa što – mislila Aleksandra Ivanovna – a što se to n tiče? Eto, mene ne zanima,
što ona, zmija lisica, što li – i ne pačam se, ne kopkam što ona. I to se s Tatjanom
završilo. O svakome se može saznati kakav , no zašto vr đati? Zašto bi pas bio gori od
drugih?”
L tna b la noć se zamorila i uzdisala, don la s obližnjih polja na mirne ulice gradića
zamor i hladnoću. M sec sjao, jasno, pun, sasvim onakav, kao i onda, kao i tamo, nad
širokom, pustom stepom, postojbinom divljih životinja, ko slobodno riču i zavijaju od
drevne zemaljske t skobe. Takav i sada, kao i onda, kao i tamo.
I tako, kao i tada, plamti tužan pogled i t skobno se steže divl srce, ko ne zaboravlja u
gradovima na stepska prostranstva i nadolazi neizdrživa želja za divljim urlikom iz stisnutog
grla.
Počela se skidati, a zašto, ionako neće moći zaspati.

11
Obraća se nadređenoj iz poštovanja u trećem licu množine (prev.).
 Došla do vrata. U toplom tr mu pod bosim nogama tresle su se i škripale daske
prljavog poda dok su joj treščice i zrna p ska veselo i zabavno škakljale kožu nogu.
Otišla na terasu. Baka Stepanida s dila, crna u crnoj haljini, suhonj i izborana.
Nagnuta, stara, kao da se gr na m sečini, na hladnom sv tlu.
Aleksandra Ivanovna s la blizu n , na stube tr ma.
Promatrala staricu iskosa. Veliki, pov ni staričin nos učinio joj se kao kljun stare
ptice.
“Vrana?” – pomisli Aleksandra Ivanovna.
Nasm šivši se, zaboravila na t skobu i strah. N ne oči, pametne kao u psa, su joj
radosno zasjale zbog tog otkrića. U bl dozelenom sv tlu m seca uočljive bore uvelog lica
postale su na dnom nevidljive i ona opet postala mlada, vesela i lagana, kao pr deset
godina, kada m sec još n pozivao da la i zavija noću kraj prozora mračne kupaonice.
Ona se nagnula bliže k starici i ljubazno rekla:
– Bako Stepanida, ht la bih vas nešto upitati?
Starica se okrenula prema njoj svojim tamnim licem s dubokim borama i oštrim
staračkim glasom upita, zapravo grakne:
– Što, l potice? Pitaj.
Aleksandra Ivanovna se tiho nasmijala, zadrhtala tankim plećima kad od dnom, po
leđima joj prostrujale drhtavice i stade govor vrlo tiho:
– Bako Stepanida, čini mi se – li to istina? – uh ne znam, kako i reći – da vi, bako, ne
srdite se – nemam zlih nam ra...
– Hajde, hajde, govori, ne boj se, mila – rekla starica.
Gledala Aleksandru Ivanovnu jarkim, bistrim očima. Čekala.
I opet progovori Aleksandra Ivanovna:
– Čini mi se, bako – doista, ne ljutite se – da ste vi, bako, vrana.
Starica se okrenula, šut la, kimala glavom. Činilo se da se nečega s tila. Gl joj se s
jako ružnim nosom pognula i kimala te se učinilo Aleksandri Ivanovni da starica dr ma.
I dr ma, i šapće nešto sebi u bradu. Kima glavom i šapće drevne r či. Čarobne r či...
Vani bilo tiho, ni sv tlo, ni tamno, sve se uokolo činilo da opčin no bezvučnim
šaptan m drevnih, magijskih r či. Sve tugovalo i zamiralo, i m sec sjao, i tuga
opet stiskala srce, i sve bilo ni san ni j . Tisuće mirisa, po danu neprim tnih,
razlikovalo se tanano te pods ćalo na nešto drevno, prvobitno, zaboravl no t kom dugih
stol ća.
Jedva čujno mrmljala starica:
 –I sam vrana. Samo nemam krila. I ja grakćem, grakćem, a njih baš briga. A imam dar
predviđanja i ne mogu, l potice, ne graktati, no ljudi me ne žele slušati. A ja kako vidim da
nekom suđeno dođe mi da grakćem.
Starica od dnom široko zamahnula rukama i reskim glasom kriknula dvaput:
– Gra, gra!
Aleksandra Ivanovna se trgla. Upitala:
– Bako, kome grakćeš?
Starica odgovori:
– Tebi, l potice, tebi.
Uhvatila ju za dok s dila sa staricom. Aleksandra Ivanovna došla k sebi.
S la uz otvoren prozor. Začula – iza vrata s dilo dvo i razgovaralo.
– Zavija li zavija – čuo se dubok i jarosni glas.
– Ti si , striko, vidio? – upita slatki tenor.
Aleksandra Ivanovna u isti čas po tom tenoru predočila kovrčavog, riđokosog, p gavog
mladića – koji stanovao unutar toga dvorišta.
Prošla minuta t skobne šutn . I na dnom čula promukli i srdit glas:
– Vidio sam. Velika. B la. Leži uz kupaonicu i zavija na m sec.
Opet predočila po glasu crnu, lopatastu bradu, nisko plosnato čelo, svinjske oči,
raširene, debele noge.
– Zašto zavija, striko? – upitao slatki glas.
I opet mi brzo odgovorio promukli glas:
– Ne na dobro... I otkuda se samo pojavila, ne znam.
– A što, striko, ako ona – vukodlak12? – upita slatki.
– Ne pretvaraj se – odgovori promukli.
Aleksandri Ivanovnoj n bilo jasno što znače te r či – no n ht la razmišljati o njima.
In ih više ht la slušati. I što će joj zvuk i smisao ljudskih r či!
M sec ju gledao ravno u lice i uporno zvao i mučio. Srce joj se stezalo tugom – i više joj
se n dalo b na dnom m stu.
Aleksandra Ivanovna se brzo razod nula. Naga, b la, tiho ušla u tr m, odškrinula
vanjska vrata – na tr mu i na dvorištu nikoga n bilo – potrčala dvorištem, vrtom,
dojurila do kupaonice. Oštar os ćaj hladnoće u t lu i hladne zeml pod nogama veselio ju
. No uskoro joj se t lo ugrijalo.
Legla na travu, na trbuh. Pridigla se na laktove, podigla lice k bl dom, mrtvački
tužnom m secu i otegnuto stala zavijati.

12
U izvorniku – oboroten’; oboračivat’ – čarolijom se pretvor u nešto (prev.).
 – Ču š, striko, zavija – rekao kovrčavi kraj vrata. Slatki tenor plašljivo zadrhtao.
– Zavija, prokleta – okl vajući se odazvao promukli i srd glas.
Ust su s klupe.
Škljocnula reza u dvorišnih vrata.
Tiho su išli dvorištem i vrtom, njih dvojica. Napr d stari, hrabriji, crnobradi, s puškom u
rukama. Kovrčavi se plašljivo držao iza.
Osvrtao se.
Iza kupaonice ležala u travi velika b la kuja i zavijala. N na gl , crna na t menu,
bila podignuta k hladnom m secu na nebu, kao da vrača, zadn šape su joj bile čudno
okrenute unazad, a predn gipko i ravno upirale u zemlju. Pod bl dozelenom i nestvarno
sjajnom m secu ona se učinila ogromnom – tako ogromnom, takvih pasa ni nema na ovom
sv tu – debelom i gojaznom. Crna p ga, koja počinjala na n noj glavi i spuštala se
ne dnakim zavojima dužinom c lih leđa, izgledala kao ženska raspuštena kosa. Rep joj
se n vidio – mora da bio podvinut. Dlaka na t lu bila tako kratka da kuja izdaleka
izgledala sasvim gola i koža joj se mutno sjajila na m sečini, doimalo se kao da u travi leži i
pseći zavija gola žena.
Crnobradi naciljao. Kovrčavi se prekrižio i nešto promrmljao.
Zvonko od knuo pucanj. Kuja zacv la, poskočila na zadn noge, propela se kao
gola žena, i, oblivena krvlju, pojurila, cvileći i zavijajući.
Crnobradi i kovrčavi su se bac na travu te u divl m užasu st zavijati...
 JANJE

I.

U
selu Hotimirici obil žav su blagdan proroka Il . Iz c log okruga skuplj su
se i dolaz gosti, li su i p , pirov dan, i dva, i tri, prelazeći iz kuće u kuću.
13
Domaćinski se mužik Vias pripremao na vr me – nakuhao piva, nakupovao
votke, zaklao ovna.
Kada uzeo nož i krenuo na klan ovna, n gova d ca, Aniska i Senjka, krenula su za
njim, st blizu i gled . Aniska punila petu godinu, Senjka napunio četvrtu – sve im
to bilo novo, sve ih zabavljalo.
Ovan bio sav b l – i kosa u d ce bila b la. D ca su stajala, držeći se za ruke i
čudila se, bul ći sv tlim okicama. Ovan zablejao, krv potekla, crveno i široko –
mnogo, kako veselo!...
D ca su, brbljajući i gurkajući se, smetala ocu. On povikao na njih – i d ca su, smijući
se, pob gla.

II.

Otac otišao u pol , majka se zanimala po kući, d ca su se igrala u dvorištu. I reče

Aniska Senjki:
– Senjka, Senjka! Hajde da se igramo jan ta.
Nasmijao se Senjka, govoreći – a još ni ne zna pravilno govor .
– Hajde – reče – da ja budem jan .
– Pa, dobro – reče Aniska – ti budi jan , a ja ću te kvrcnuti nožićem u grlo.
– A hoće li poteći krv? – upita Senjka – crveno, široko?
– Poteći će – odgovori Aniska.
I obo su se nasmij , obradovani.
– A gd ćemo naći nožić? – upita Senjka.

13
Rus. zast. Seljak (prev.).
 – Negd ćemo ga naći – odgovori Aniska – ukrast ćemo ga od mamice...
Tiho su se prikrala d čica u izbu, a majka se zan la, umeće drva u peć, svega treba
ispeći, hoće priprav kolače za goste. Ukrala d ca nož, veliki, veliki, kakvim se reže kruh –
a majka ni ne vidi, ne mari sad za d cu!...
Pob gla d ca na dvorište, zab se u neki kut.
– Kolji brzo – zatepa Senjka.
On sam zablejao, tako žalosno, baš kao jan – i nasmijao se, a nasmijao i sestricu. I
dohvatila Senjku Aniska za ramena, okrenula na leđa, sv la na zemlju – a Senjka samo
bleji.
Potegla Aniska nožem po Senjkinu grlu. Zakoprcao se Senjka, zakrkljao. Krv –
široko, crveno – briznula na n govu b lu košulju i na Aniskine ruke. Krv bila topla i
l pljiva, Senjka zamukao.
– Jan , jan ! – vikala Aniska i nasmijala se.
I postalo joj hladno od nečega.
– Hajde, ustaj, Senjka! – povikala – dosta bilo.
N htio Senjka ustati, a krv više n tekla, i sl pila se na Aniskinim rukama. Senjka
ležao zgrčen i samo šutio – Aniska se uplašila te pob gla od Senjke.
Šmugnula u izbu, kr se od majke, uvukla se u peć – a u grudima steglo. Obuzeli
strah i tuga, i ne razum Aniska, što se to događa.
Stala majka da loži peć – ništa ne ču Aniska, s di, ne da glasa od sebe. Teško i brzo
tuče n no maleno srce, ništa ne vidi Aniska svojim tužnim očima.
Drva se teško razgor vaju, pođe dim, napuni svu peć, uguši Anisku.

III.

I uznese se k Gospodnjim rajskim dverima Senjkina duša i Aniskin duh... Zbun se

anđeli; i l suze, sv tle kao zv zde, nisu zn što im čin . Stade pred Gospodina
Aniskin anđeo i s velikom skrušenošću mu se obrati:
– Gospodine, da predamo Vragu d te okrvavl nih ruku?
Gospodin upita iskuš jući anđela:
– Tko će uzeti na se tu nevinu krv?
Anđeo odgovori:
– Neka to budem ja, Gospodine.
I reče mu Gospodin:
– Oni koji proliše krv, iskupl ni su Mojom krvlju i oni koji nagovoriše na krvoproliće
iskupl ni su Mnome i s velikom patnjom, spoznaju i Mo Iskupl n .
 Tada su anđeli pust Anisku i Senjku u blistavo obitav šte i u vrtove mirisne, gd na
tihim tr ma trepere medene rose, između sv tlih obala stru vode radosne...
 PUT U DAMASK

I.

O
D BUJNE RASPUŠTENOSTI ob snog života k tihomu savezu ljubavi i smrti –
dragi put u Damask...
Uvečer, prol tnog tihog dana, kada su na veselo bučnim ulicama tutnjala kola,
kada su ob sni odrpanci i ocvale žene prod le prostodušne đurđice, Klaudija Andre vna
Kružinjina, došla od l čnika, crvena i uzdrhtala od stida i očajanja, sasvim utučena onim
što ona, mlada dj jka, došla čuti.
Činilo joj se da svi pa i oni koji su ček u čekaonici bolnice i sobarica u hodniku,
gledaju s podsm hom, ubadaju u srce zmijskim ugrizima.
Tko će uzeti nju, takvu ružnu i sasvim nezanimljivu, stidljivu, nespretnu, koja uv k od
sebe t ra muškarce?
Odavno ju ogledalo dovodilo u očaja≥n – odvratno istinito staklo ko bespoštedno
odraž ono što st – lice, ne samo ružno, no i lišeno svakog zanosa. Ružnoću lica n
ublaž lo nekoliko naroč h ugodnih i ljupkih crta.
Oči, živo odraž jući sve n ne kretn , duboke i pametne – umiljate jamice na obrazima
i na podbratku – gusti pramenovi crne, kao senja noć, kose – sve te po dinačne, l pe crte
bile su u tužnoj disharmoniji s općim sivim tonom lica i c loj negracioznoj figuri.
Tko će uzeti? Tko će nazvati svojom ženom?
S bespoštednom otvorenošću cinika, kakvim ga učinila n gova profesija, l čnik joj
bespoštedno rekao u lice.
Klaudija Andre vna zbun no zamuckivala:
– No, doktore, zar tako? Zar to od mene zavisi? Ja nemam dečka.
Doktor slegnuo ramenima.
– S prirodom se ne treba spor – ravnodušno joj rekao – nikakvo l čničko um će
vam tu ne može pomoći.

II.
 U tom stanju rastro nosti i stida, kada drhte i klecaju noge i kada ne znaš što da radiš,
Klaudija Andre vna išla ulicama. Poznata raskrižja i pr lazi doveli su u stan na
trećem katu, s dvorišta. Tamo stanovala n na prijateljica, Nat ja Iljinična Opričina,
bulj dj jka, velikih grudi, energična, zgodna žena i odlična prijateljica.
Klaudija Andre vna joj sve ispričala. Da prošlo nešto vremena, pa i samo dan dan,
tada bi joj, možda, bilo neugodno čak i prijateljici pričati o tome. No sada to išlo nekako
samo od sebe. Tim bol što Opričina odmah, po nesretnom, utučenom licu Klaud
Andre vne shvatila što se dogodilo, nešto neočekivano i vrlo neugodno – i stala prop vati.
Klaudija Andre vna s la, nasm šila se rastro no i stidljivo i stala pričati podrobno i
sav sno, kao dobro naučenu lekciju.
Pričala i zaplakala. Opričina hodala po stanu teškim koracima, od kojih su na stolu
zveck stakleni sv ćnjaci – i razmišljala.
– Po meni – reče ona – tu ne vr di plakati već d lovati. Ti nemaš nikoga?
Klaudija Andre vna žalosnim glasom priznala:
– Ne, nikoga.
Opričina reče:
– Oni su odvratni, svi ti naši muškarci i to grozno i nepravedno da rado idu za svakom
l puškastom njuškom, bila ona glupa kao pravi magarac, dok one man l pe nitko neće ni
pogledati.
Ona naglo zastala i prišla Klaudiji Andre vnoj s takvim izrazom lica kao da se
od dnom nečega dos tila, vrlo dobrog i oštroumnog.
– Znaš, ja ti mogu pomoći. Znam dnog koji bi ti odgovarao... Pa, dnom r čju, eto –
dan moj vrlo dobar znanac voli nevine dj jke. Ja ću ti to sred .

III.

Kroz nekoliko dana Klaudija Andre vna s dila u posebnom od lu skupog restorana s
elegantno od venim četrdesetogodišnjim gospodinom. Razgovor se loše odvijao. Bila
servirana laka, no skupa večera – ostrige, p nušac. Klaudija Andre vna bila smušena, no
hrabro se trudila da to sakr . Sergej Grigor vič Tašev, n n sugovornik, iznosio
komplimente n noj pameti, oštroumnosti i obrazovanosti.
– Odavno već nisam proveo tako ugodnu večer. Vi ste najpametnija od svih žena ko
znam u Peterburgu.
Klaudija Andre vna ga podozrivo odm rila i crnu kosu, n gov prekom rno uspravni
stas, neugodnu crtu ravno razrezanih usta s kratko podrezanim crnim, oštrim brkovima.
 Os ćala da sve to govori zato što nemoguće pohval n nu ružnoću te potrebno
govor ugodne, zbliž juće r či.
Na momente joj se činilo da sve to san, privid. Ona – ružna, pogurena, u svojoj v čnoj,
crnoj haljini, ubogo ukrašenoj za svaki “slučaj” plavom vrpcom. Ona koja nikada ne
pos ću restorane, ne znajući kako se držati, kako upal električno sv tlo i kako se služ
artičokama. I ta čudnostrana soba s crvenim razdražujućim tapetama, s tradicionalnim
ogled ma, s pijaninom u uglu i sa somotnim zastorom bo granita, iza ko se krilo još
nešto – što? umivaonik? postelja? I elegantni gospodin s krupnim, upravo bademastim,
žutob lim zubima, s brižljivim razd ljkom nad naboranim licem, s borama oko usta i očiju,
i n gov pret rano, kako se njoj činilo, profin ni kaput i čudni tamnogranitni plastron na
batistnoj košulji.
Što sastavilo njih ovd ? Zašto oni, tako strani, daleki, još jučer neznanci, s de ovd
sami, u dvo , od l ni teškim zastorima bo granita od ulice, od grada, od svega
unutarn g, svagdašn g, naviklog?
Ta prostorija čudnog mirisa d lovala na Klaudiju Andre vnu kao priviđen pri
vrtoglavici. B li narcisi i grimizni karanf u kristalnoj čaši posred stola su ugodno
miris u zagrijanom zraku. Vino se tako ugodno prel valo, blagodatno grijalo i bodrilo,
zlatno, radosno, u visokim šarenim čašama.
Zaboravila svu besmislicu onoga što se oko n događa i zašto ovamo došla, n sada
mislila o tome, samo na zlatne suze u čašama – i s dila radosna, odgovarala, govorila, čak
se smijala na sm šnu priču o poznatom profesoru.
Tašev rekao završivši anegdotu:
– Ne znam kako mogu inteligentni ljudi pos ćivati takva m sta. Ja se, na prim r, mogu
pohval , ako bih tamo pošao da nikada ne bih imao ženu bez ljubavi.
Klaudija Andre vna zadrhtala, možda, od suviše hladnog vina, u ko m su pliv
komadići nerastopl nog leda. Tašev produžio:
– Žena, u koju smo zaljubl ni, možda i n l pa, a što to l pota ako ne uv tni
pojam? No ona mora sačuvati u sebi n žne čari, čar v čno ženstvenog, tajanstvenog i
instinktivnog. Tanke, neuhvatljive n moraju se protegnuti između n i muškarca, pr
nego ih s dini ono što mi nazivamo ljubavlju.
N govo lice, žutobl do, oživ lo i porumen lo. Oči su mu zaigrale, a neugodni krupni
zubi češće sjaj ispod gorn isturene, jarkokarminske bo usana.

IV.
 Ostrige, hladne i skliske, bile su na velikom okruglom tanjuru. Klaudija Andre vna
bojažljivo stavila sebi na tanjur dva komada i zbun no čekala, dok joj n n sugovornik,
također naoružan nožem, pokazivao što da radi s tim, njoj nepoznatim lom.
– S limunom bez? – upita on, uslužno joj pruživši kristalni tanjurić sa žutom čašom i
pozlaćenom v com.
Od dnom os tila kako crveni, od kor na kose do ramena, da crveni sv sna
beskorisnosti situac . On to razumio, uzeo nož, v što otvorio i brzo stavio u usta
delikatesni komadić.
Klaudija Andre vna os tila prema n mu zahvalnost čak i nešto poput raspoloženja.
On ju izbavio od prvih mučnih minuta.
A što će dal b ?
Os ćala se neugodno i radoznalo i sve vr me, kao u snu, kao u magli.
Potom ponovo vino, pozlaćeni bok , zlatni režnjići ananasa na kristalnom tanjuru i opet,
dosadni razgovori o l poti, o ženama, o ljubavi.
– Što to l pota – nitko od nas ne zna, no samo težimo saznati. Ali, n stvar u tome.

Ti nisi danas l pa,

Al si osobito mila –

Izrec rao Tašev, rado se hv vši pozn n m novih p snika, strane književnosti, on
koji dolazi na sve promoc i svečane predstave. Kako samo usp vao! Studentima držati
lekc , preds d ti na svim mogućim učenim i polu-učenim udruženjima, ići na službena
putovanja u inozemstvo, pisati knjigu.

V.

Blizu velikog kabineta bilo pravo vesel . Čuli su se zvuci s utakmice, kekuoka14,
fragmenata ciganskih i operetnih tema. Prodorni, histerični glas parao uši, mučio
razvlačeći visokim tonovima:

Ja poljupce šal m...,

no svaki put bi popuštao na istom m stu i tužno zacv o:

– Ne mogu, ne mogu!

14
Ples američkih crnaca, ušao u modu u Europi početkom XX. Stol ća (prev.).
 Netko se na nešto ž o već sasvim pijanim glasom, nekoga su t š , netko se zvučno
ljubio, nasto ći zagluš poljupce praskavim hihotom. Šale, šarenilo i pijano, mora b , da
to bude pr družba!
Tašev reče, n vajući vino u bokal Klaudiji Andre vnoj:
– Evo kako se ljudi vesele, a mi nismo još pop ni prvu bocu p nušca. Ja p m za žene
zanimljive, pametne, s tako prekrasnim očima, kao u mo očar juće sugovornice.
I neočekivanom kretnjom, brzo se naklonivši, poljubio ruku Klaudiji Andre vnoj.
Ta ju neočekivana gesta zbunila, n porazila. To ona i očekivala, na to se i
spremala, mislila o tome još pred dva sata sa srcem ko lupalo dok koračala po
brončanim stubama, prekrivenim tepihom, prvoklasnog restorana. Njoj su tako r tko
ljub ruku! Od toga poljupca, letimičnog i neočekivanog, plašljivo zasjala i provukla se
nit od n ga k njoj, nit nevidljiva, no značajna.
On se primakao k njoj tako da na uskom divanu više n bilo među njima m sta, položio
svoju ruku, žutu, s tamnim, naočigled oštrim dlakama, na n nu neveliku tamnu šaku i
govorio već intimnim tonom, ko mu nastojao pridati nijansu srdačnosti:
– Jedinstveni nedostatak naših emancipiranih žena st taj što sve one, bez obzira na
slobodu misli, neće također i slobodu t la. Po meni, harmoničan razvoj ličnosti mora
s din u sebi i dno i drugo.
Klaudija Andre vna pogledala na to crnomanjasto, njoj strano lice, slušala te
otrcane r či, poznate joj iz romana, nekako prestala os ćati neobičnost svo situac i
svo bliskosti k tome, njoj sasvim stranom, drugi put u n nom životu viđenom, muškarcu.
Ravnodušnost i tupost ovladala njome.
“Sve dno, sve dno” – bl snulo u n noj umornoj zamagl noj glavi.
Život, tako siv, tako bezdušan, ne danas, sutra, sve dno, pr šće. I pred Klaudijom
Andre vnom bl snuo tužni niz neveselih godina, mladost protekla bez zanosa, s
dosadnim brigama o tome kako zarad ,sm m ogorčenjima i s neusp lim pokušajima da
zavoli, nađe “muškarca” – prijatelja, muža.

VI.

Pijanac pokraj n od dnom ju pods tio kako prošle godine na poklade putovala
noću u vagonu treće klase, pozvana telegramom u Kalugu, gd joj se ustr lio mlađi brat,
student. Na sus dnoj pregradi blizu n , u vagonu, stisnuo se pijani veseli par, dan
harmonikaš i žena, možda, prostitutka, n gova družica za tu noć.
 Svu tu užasnu noć Klaudija Andre vna, obav na teškim dimom, ukočena, n sklopila
oči, dok c lu noć piskala harmonika, loše drečao harmonikaš i kreštala pijane p sme
pijana prostitutka.
Klaudija Andre vna putovala k svojima, k rodbini. N na rodbina se okupljala samo
onda kada bi se nekome od njih dogodila nesreća – smrt, poziv, ispraćaj u rat. Sad su se
sprem ukopati n nog mlađeg brata. Tako su se u tužnim prigodama života skuplj svi
oni, ružni, nesretni, svaki sa svojim otrovom u duši, šutljivo se okuplj kraj l sa vlaka,
nisu zn i nisu um li reći ništa ut šno dno drugome. Gomila nestvarnih, tmurnih i
potištenih, staj su, razm njiv tužne poglede i otrcane r či.
Te iscrpljujuće noći ona zaboravila na sve to i s tupom ukočenošću slušala pijani pisak,
psovke, poljupce, pištavu harmoniku.
N li sve dno – činilo se i tada – ne danas, sutra, život će se ugas , n li sve dno?
Okrenula se na tvrdoj klupi i od dnom zakašljala od dima krdže. Iza niske pregrada se
promuklo smijala prostitutka.
– Tamo netko, gospođa, čini se – začuo se n n grozni, promukli glas.
Mršavi mladić zelenog lica i zlobnog izraza sivih očiju pomolio se na čas iza pregrade.
Strelovito pogledao Klaudiju Andre vnu i od dnom mu lice dobilo prezriv izraz.
Okrenuo se.
Iza pregrade čuo se n gov pijani, grubi glas:
– Nepopravljiva njuška tamo kašl , a ne l potica.
– Njuškolizacija! – promuklo zakreštala prostitutka.
Oštri žalac uvrede probo jadno srce tužne dj jke.

VII.

Sad se s tila te noći i te uvrede i opet ju sramežljivim bolom zabol lo srce. Takvom
boli koja se doslovno razlila po c lome t lu, po c lom zacrven lom t lu, i udarila po
bolnom živcu na dnu zuba, koji se skupio i koji n usp la plombirati.
Tašev suos ćajno pogledao n no bolom iskrivl no lice.
– Što vam ? – upita on, približivši joj se i zapljusne lakim mirisom vina.
– Zabolio me zub – reče ona.
I briznuše joj bespomoćne, male suze. Nehotične. Zamuckivala :
–N to ništa. Sad će proći.
Nešto govorio Tašev – dva ga čula kroz grimiznu maglu, vrt lo joj se u glavi, dva
razum la ono što govori.
– Uzmite vode, isplahnite zube.
 Jedva shvaćala što joj govori, povinovala mu se, ide nekamo, a on pridrž n žno i
brižno laktom l ve ruke. Pred očima zaljulj su joj se grimizno teški nabori zastora.
– Evo vode. Dopustite da vam pomognem.
Razmaknuo teške nabore. Uključio prekidač – i na danput se slabim sv tlom
električne sv tiljke u stropu ozarila t sna ložnica – sivi mramor umivaonika s m denom i
l pom slavinom te glomazni, drsko ogromni krevet.
Bilo ju stid stajati kod tog kreveta. N o joj vode. Uzela ju u usta na bolni zub.
Bol minula. Klaudija Andre vna mucala:
– Hvala vam. Lakše mi . Prošlo .
Okrenula se da izađe iz ložnice. Susreo ju osm h bl štavih, neugodno krupnih zubi.
– Pričekajte, smirite se, ne žurite se – govorio Tašev. Malo se zadihao i n gove su oči
sjajile lukavim i strasnim plamenom.
Klaudija Andre vna os tila na svom struku dodir n gove vruće ruke. On šaptao:
– Umorni ste. Lezite. Odahnite. To će vas bol od svega umir .
Nagnuo se sasvim blizu k njoj. N žnim, no upornim kretnjama primaknuo ju k mekom
spokojstvu odviše gizdavog kreveta.
Obuzeo ju stidljivi užas. Divljim porivom odgurnula Taševa i pojurila iz ložnice, sva
crvena, sva uzdrhtala.
Dohvatila šešir. Tašev zbun no ponavljao:
– Klaudija Andre vna, što ? Što vam ? Smirite se. Ja, zaista, ne shvaćam. Čini se, ja...
Drhtavim rukama, ne našavši put kuda treba ići, Klaudija Andre vna pokušala nataći
šešir. Ukosnica ispala iz n nih drhtavih ruku na parket, zveknula i zasjala n na
krupna, stakleno-pl gl .
Tašev, mrmljajući nešto i, vidljivo, srdit, prišao ka Klaudiji Andre vnoj. Uplašeno
vrisnula, uhvatila svoj lagani ogrtač i pojurila iz kabineta. Čula iza sebe isprekidano
uzvikivan Taševa:
– Ne razum m! Bože moj! Zašto?!
Lakeji restorana su začuđeno gled gospođu koja projurila pokraj njih.

VIII.

Klaudija Andre vna žurila, zapravo trčala po bučnim gradskim ulicama. Poznatim
putem dojurila do kuće gd živi Opričina i već se popela do polovine stuba, kad od dnom,
isto tako naglo, krenula obratno, i opet se našla na ulici.
Čas išla, Čas se zaustavljala. Popravila nahereni šešir, pričvrstivši ga samo dnom
preostalom ukosnicom. S la u prvi tramvaj koji stao i s dila tamo, tupo, ne misleći ni
na što, crvena, nesretna na izgled, dok svi nisu prest izlaz i dok netko u tami n rekao
monotonim, grubim glasom:
– Stigli smo. Dal ne ide.
Izašla . Promotrila oko sebe.
Predgrađe. Male sive kuće. Zb ne ploče uskog pločnika. Kržlj travka među
kamen m kolnika veselo se zazelenila kroz večernju sumaglicu.
Pošla nasumce. Išla umorna, tiha, šutljiva. Noć bila krugom, i tišina, i polutama, i
bol na zemlji, i pusta modrina nad zemljom.
Činilo se da netko plače, zaboravl n i nikom potreban. Vlažni prol tni zrak bio tih i
tužan. Mirisalo na stajaću vodu. Odnekuda se u noćnoj tišini začula svirka.
Od dnom Klaudija Andre vna shvatila da su to zvuci violine.
Netko svirao, plakala violina nad dragim, upoko nim prahom.
Klaudija Andre vna pošla u pravcu odakle su do n dopir zvuci.
Bila to b dna, tiha kuća, sva tamna. Ograda. S dvorišta dopirao n žni plač tužne
violine.
Klaudija Andre vna ušla u dvorište. Slabo sv tlo dopiralo kroz zastor prozora u
dubini dvorišta. Po klimavim daskama uskog mostića, Klaudija Andre vna prišla k
prozoru. Stajala i slušala dugo uz otvoreni prozor.
Na visokoj, dugoj, stenjućoj noti zamrli su odsvirani vapaji.
Čulo se kako s tihom lupom legla violina na potporanj i čuli su se neu dnačeni koraci
napr d-nazad.
Što to bilo – li laki v tar odmaknuo kraj zastora, ga sama Klaudija Andre vna
malo sklonila kra vima svojih uzdrht h prstiju – no ona vid la glazbenika.
To bio mladić u studentskom kaputu, s neurotičnim, bl dim, izmučenim licem, s
gustom kovrčavom krutom kosom, koja štrcala zamršeno, gusto nad ispupčenim čelom, s
naglim kretnjama i s nezgrapnim, oštrim pokretima suhih ruku, čupave kose. Student
hodao, tumarao po sobi – n gove su kretn bile otužne, a na licu mu se vid la izmučenost,
teška do smrti.
Bezdanocrni pogled n govih očiju zaustavio se nakratko na licu Klaud Andre vne –
no bilo jasno da student n vidio nju – noćnu, slučajnu, nepoznatu, pridošlu dj jku. I u
pogledu n govih očiju, crnom poput bezdana, tajnovita muka, bezumna, posl dnja muka
čov ka.

IX.
 U c loj b dnoj sobi, uobiča noj za samca, bilo nešto neuhvatljivo značajno. Neki
neočekivani, čudni, tužni nered, m sta u ko m umirući.
Na stolu, usred knjiga i običnog pokućstva, među kutijom cigareta i nepop nom š com
čaja, ležao suviše otvoreno postavl n i vidljiv, tek napisan zapis. Ladica u stolu bila
lako izvučena i ono što naročito upadalo u oči, govori da u njoj bilo nešto značajno.
A možda se tako učinilo Klaudiji Andre vnoj zato što dva opazila tu malo izvučenu
ladicu, kako student prišao i nespretno se sagnuo te stao čeprkati po njoj.
Klaudija Andre vna s velikom radoznalošću čekala da vidi što će to on izvad iz
ladice. Stalno, kao negativnu sugestiju, za dno s teškim lupan m u n nim sl poočnicama,
ponavljao dnu, ulično običnu r č:
–R lver, r lver.
O, opravdao se n n loš predos ćaj. Student se udaljio od stola a u n govim rukama
Klaudija Andre vna opazila čelični sjaj malenog, krasnog, kao d čja igračka, oružja.
Brzim pokretom slobodne ruke student odmaknuo svo nestašne kovrče i prislonio
r lver k sl poočnici.
Oči su mu se raširile. Ruka mu se čudno kolebala u zraku, postavila c vr lvera na
udobni položaj.
Potom spustio ruku, pogledao c vr lvera, još dnom odmahnuo kovrče, kriknuo
isprekidano i gromko:
– Basta15!
I odlučnim pokretom primaknuo r lver k svojoj glavi.
Neočekivani ženski vapaj zaustavio n gov trzaj. Osvrnuo se.

X.

Odlučnom kretnjom ob ruke razmaknuvši zastor, Klaudija Andre vna očajno

kriknula:
– Dragi, dragi! Zašto? Ne treba!
Student opazio da se nepoznata, ne baš l pa dj jka pen k n mu na prozor,
nev što grabi za okvir, zakači za nešto haljinom – nespretna, s nekakvim šeširom na
neurednoj kosi, s licem crvenim, uzrujanim, nesretnim, oblivenim suzama, s izobličenim,
ridajućim grimasama.
Pen se takva, sm šna, uplakana i ponavlja plačljivo i žalosno:
– Dragi, ne treba, ne treba!

15
Tal. Dosta! (prev.).
 Student gurnuo r lver u ladicu stola, pojurio k prozoru mrmljajući nešto nesuvislo,
pomogao neočekivanoj gošći da pr đe prozorsku dasku.
Puna uzbuđenja zadnjih dana, ona se baci k n mu, zagrlila ga, plakala, ponavljala bez
kraja:
– M , dobri moj, ne treba – živi, voli me, živi, ja sam također nesretna.
– Smirite se – reče student. – Može čaj?
Klaudija Andre vna se nasmijala i dal plačući. Reče:
– Ne treba, ne treba, ništa ne treba. I ta igračka ne treba. Ako ste došli do toga da više
nema svrhe živ ti – i ja sam također, pa ako mi hoćemo zar nemoguće, zar sasvim
nemoguće stvor život po našoj volji i život, i ljubav, i smrt?
Evo, poslušajte.
Govorila mu ona o sebi dugo, zbun no, podrobno, otvoreno d č . Sve mu ispričala. I
opet se vratila na uvrede ko pale srce ubodima tisuća pčelinjih žalaca. Smijući se i plačući
govorila:
– Kaže – njuška – a ja sam se zakašljala od n govih cigara. Ona reče – njuškolizacija.
I obo su se smij . Njuška! Pa neka, neka!
Student razbaruši kosu svojim brzim, naviklim pokretom, zabaci ruke nekako suviše na
gore i reče ut šnim glasom:
– Baš sam nemaran. I ja sam pr njuška.
I od dnom su se obo nasmij .In više bilo smrtne izmučenosti u n govim očima i u
njoj. Prišao joj i odlučno zagrlio te glasno poljubio, veselo i mlado u n na radosno
zadrhtala usta.
Reče:
– To bilo glupo!
I srdito zalupio ladicu stola.
I ona ga ljubila i ponavljala:
–M ,m moj! Voli me, voli me, ljubi me – živ t ćemo za dno i umr ti za dno.

Lakše u dvo .
Ako ne možemo ići,
Za dno umremo na putu,
Za dno umremo.
 CRVIĆ

I.

V
anda, tamnoputa i stasita dj jčica od dvanaest godina, vratila se iz gimnaz
rumena od mraza i vesela. Bučno jurila po sobama, zadirkujući i gurkajući svo
prijateljice. One su umirivale, no i same su bile zaražene n zinom veselošću i
jurile za njom. One su se, ipak, pokorno zaustavljale kada bi pored njih prolazila Ana
Grigor vna Rubonosova, nastavnica, u č m su stanu dj jčice živ le. Ana Grigor vna
srdito gunđala, brzo jureći iz kuhin u blagovaonicu i obratno. Bila nezadovoljna i time
što ručak još n bio gotov, a Vladimir Ivanič, muž Ane Grigor vne, samo što se n vratio
s posla a i time što se Vanda š la.
– Ne – ljutito govorila Ana Grigor vna – ovo zadnja godina što vas držim. I u
gimnaziji ste mi užasno dojadile, pa još i da se ovd s vama bavim. Ne, dosta, namučila sam
se.
Zelenkasto lice Ane Grigor vne poprimalo zao izraz, žuti očnjaci su joj izviriv ispod
gorn usne te hodajući bolno štipala Vandu za ruku. Vanda bi se na kratko smirivala –
dj jčice su se bojale Ane Grigor vne – no uskoro su se sobe u kući Rubonosovih ponovno
orile od sm ha i jurnjave.
To bila kuća Rubonosovih, drvena prizemnica, koju su oni nedavno sagrad i kojom su
se jako dič . Vladimir Ivanič radio u gubernijskoj upravi, Ana Grigor vna – u ženskoj
gimnaziji. D ce u njih n bilo, pa zato, možda, Ana Grigor vna često imala ljutit i
razdražljiv pogled. Vol la štipati. Bilo koga. Kod Rubonosovih svake godine stanovalo
nekoliko gimnazijalki iz okolice, a kod njih stanovala i sestra Ane Grigor vne, Ženja,
dj jčica od trinaest godina, mala i mrš , s koščatim ramenima i velikim, hladnim
usnama bl dom naste bo , slična starijoj sestri kao što mlada žaba n k na staru. Sad
su, osim Žen , u Rubonosovih živ le još četiri dj jčice: Vanda Tamulevič, kćerka šumaru
u dnom iz dalekih srezova Lubjanske gubern , vesela dj jčica s velikim očima, koja
tajno tugovala za svojim zaviča m i uv k kra m zime (stanovala u Rubonosovih treću
godinu) zam tno slabila od toga, Katja Ramneva, najstarija i najumnija od tih dj jčica,
nasm šena, crnokosa Saša Epifanova i l na smeđokosa l potica Dunja Hvastunovska,
ob su imale po trinaest godina.
Vanda imala razloga vesel se – danas dobila “peticu” iz njoj najtežeg predmeta.
Vandi uv k bilo teško i dosadno kad se pripremala za nastavu za koju trebalo uč
napamet. Događalo se često da su joj u vr me učenja dosadnih stvari misli jurile i mašta
nosila u tajnovito tihe šume pod sn gom, kamo s ocem išla lakim sanjkama, gd su se
nadnosile nad njom od sn ga debele grane sumračno šutljivih aleja, gd se bodri mrzli
zrak ul vao u grudi tako veselim, tako oštrim strujama. Vanda sanjarila, sati su let li,
lekcija ostajala nenaučenom. Ujutro bi Vanda na brzinu pročitala i odgovarala, ako bi
pit , ko kako, za trojku.
No jučer imala sreće – Vanda se n dnom n s tila dalekih šuma svoga zavičaja.
Danas odgovorila na pitanja v roučitelju r č po r č kao u knjizi – metoda kako su
n ga samog obučav pr četrdeset godina. V roučitelj ju pohv o, nazvao sjajnom
dj jčicom i dao joj peticu.
Eto, zašto sad Vanda burno jurila po sobama, dražila mrzovoljnog psa Nerona, koji se,
uostalom, sa snishodljivom važnošću odnosio prema n zinim šalama, hihotala se i gurala
prijateljice. Od jurnjave gubila dah, no radost ju nagonila na još veću ob st. U toj trci
Vanda nalet la na užurbanu služavku Malanju i izbila joj iz ruku tanjur, no v što ga
uhvatila u letu.
– Oh, ti, nevalj ce! – srdito povikala Malanja.
– Vanda, prestani se cirkusirati! – povikala na nju i Ana Grigor vna. – Razbit ćeš
nešto!
– Neću razb ! – veselo povika Vanda. – V šta sam ja!
Ona se zavrt la na potpeticama, mahnula rukama, zakačila omil nu š cu Vladimira
Ivanića, koja stajala na kraju stola za ob dovan – i zamrla od užasa: začuo se zvon
razb nog porculana, bespoštedno jasan i veseo, po podu se razišle raznobojne krhotine
razb ne š ce. Vanda stajala nad komadićima, prislanjajući ruke k grudima; n zine
crne, živahne oči od straha su poprimile bezumni izraz, a tamni, punački obrazi od dnom su
pobl d li. Dj jčice su utihle i skupile se oko Vande, plašljivo razgledajući krhotine.
– Ovo znači prevrš m ru! – poučno reče Ženja.
– Kaznit će te Vladimir Ivanič – zam ti Katja.
Saši Epifanovoj na dnom postade sm šno; ona frknula i prekrila usta rukom, kako
činila uv k da se ne bi previše smijala. Ana Grigor vna, začuvši zvuk loma, dojuri iz
kuhin , povikavši:
– Što sad?
Dj jčice su šut le. Vanda zadrhti. Ana Grigor vna spazi krhotine.
 – Još samo to f lo! – poviče ona i ljutite oči joj bl snuše. – Tko to učinio? Recite
odmah! Jesu to tvo nepodopštine, Vanda?
Vanda šut la. Ženja odgovori za nju:
– Ona ovd skakala i vrt la se uza sami stol, mahnula rukama, zakačila š cu i ona
se razbila. A mi smo umirivale da se ne š .
– Tako znači! Hvala vam! – zasikće Ana Grigor vna, zeleneći se i pr teći Vandi žutim
očnjacima.
Vanda se baci k Ani Grigor vnoj, obuhvati drhtavim rukama za ramena i zamoli:
– Ana Grigor vna, draga, ne govorite Vladimiru Ivaniću!
– Da, Vladimir Ivanič neće to vid ti! – zlobno uzvrati Ana Grigor vna.
– Recite da ste vi sami razb .
– Zar omil nu š cu Vladimira Ivanića da ja razb m?! Ti si polud la, Vanda? Ne, mila,
ja te neću bran , pravdaj se sama. Sama ćeš i krhotine pokazati Vladimiru Ivaniću.
Vanda zaplaka. Dj jčice priđoše skupljati krhotine.
– Da, da, pokazat ćeš sama, on će ti se zahval , draga moja – zlobno reče Ana
Grigor vna.
– Ne govorite mu, radi Boga, Ana Grigor vna – opet stade mol Vanda – kaznite me vi
sami, a Vladimiru Ivaniću kažite da to mačka razbila.
Saša, koja usrdno skupljala sitne krhotine, stavljajući ih na dlan, opet frknula od
sm ha.
– Mačak u čizmama! – povika ona susprežući se od sm ha.
Katja ju šapatom umirivala:
– Zašto se sm š? Da si ti razbila i ti bi zapomagala.
Ana Grigor vna otimala od Vande svo ruke i ponavljala:
– Ne moli više, sigurno ću reći. Od vas samo nep≥odopštine! Ne, draga moja, treba tebe
dobro nauč pameti! Jeste li to skupile? – upita ona dj jčice. – Dajte ovamo.
Ana Grigor vna pokupi krhotine i odnese ih u primaću sobu na stol, na samo vidno
m sto; Vladimir Ivanič, čim dođe, odmah će ih zam t . Zadovoljna svojom idejom Ana
Grigor vna opet jurila napr d-nazad od stola k peći i tiho, zlobno siktala na Vandu.
Vanda pokun no i beznadno hodala za Anom Grigor vnom i molila da skloni krhotine.
– Dajte da ih Vladimir Ivanič spazi posl ručka! – govorila , gorko plačući.
– Ne, draga, neka to odmah ugleda – zlobno odgovarala Ana Grigor vna.
U Vandi se neprestano javljao b s zbog okrutnosti Ane Grigor vne i ona očajno
zapl skala rukama i tiho povikala:
– Oprostite! Ili bol da me istučete!
Ostale dj jčice su s dile mirno i šaputale.
 II.

Vladimir Ivanič se vraćao kući i maštao kako će nešto pop , malo uposl cr va, a
potom obilno ručati. Bio vedar dan. Sunce se sklanjalo k zalasku. Povremeno bi prohujao
v tar, česti gost u Lubjanki i otkidao sa sn žnih smetova hrpe krupnih pahulja. Ulice su
bile puste. Niske drvene kućice izvirivale su ponegd ispod sn ga, rumeneći se na suncu, te
su se beskonačno protezale duge, napola oronule ograde, iza kojih bi virile čvornate,
srebrnaste grane drveća.
Rubonosov se probijao po uskim pr lazima od dasaka, mladenački stupajući krivim
nogama i veselo promatrajući malenim očima ko su iskrile olovnim bl skom na crvenom,
p gavom licu. Od dnom ugleda svo ga neprijatelja, Anu Fominičnu Pikilevu, nastavnicu
iz gimnaz , četrdesetogodišnju dj jku poganog zika. Vladimir Ivanić se užasnu – zar se
mora sklon s puta toj gaduri, riskirajući da se pri tom uv u sn g? A ona išla ravno,
skromno spustivši zmijske oči i stežući mrske usne nekim osob m načinom, razdraživši
uv k Vladimira Ivanića. On stegnu desnom rukom debeli štap iz krugova brezine kore,
čvrsto nasađenih na žel znu p cu i odlučno pođe na neprijatelja. I oni se sudariše grudima
i izm niše plamene poglede. Vladimir Ivanić prvi prekine šutnju.
– Napast! – poviče on s visoka.
Tek tad zam ti da se iza leđa Ane Fominične vrzmala dj jčica Maška, n na sluškinja,
koja nosila gospođici knjige. Vladimiru Ivaniću bilo žao što ne može više grd , zbog
sv doka.
Ana Fominična prošapta šištavim glasom:
– Sasvim neodgo ni kav r!
Vladimir Ivanić raširi noge i, podupirući se štapom, reče smijul ći se, pokazujući
pokvarene zube:
– Prolazi, što si stala?!
– Zar se ne možete sklon ? – smireno upita Ana Fominična.
– Zar ćete mi nared da legnem u sn g? Ne, brate, ne š se, meni mo zdravl
dragoc no. Prođite, prođite, ne zagađujte put.
I on lagano progura pored sebe Anu Fominičnu, no ne baš pažljivo, tako da ona upala u
sn g i povikala plačnim glasom, od dnom izgubivši svu svoju sladunjavu smirenost:
– Ah, ah, oborio me ! Ah, ah, koji gad!
Dj jčica pojuri k njoj – Vladimir Ivanič lagano lupi štapom po potkol nici – i ona
pade, batrgajući se u sn gu, pomažući gospođici ustati i blago se derući.
Raščistivši put, Vladimir Ivanič se uputi dal . Lice mu blistalo od gorde pob dničke
radosti. Maška vikala za njim:
 – Ah, ti, siledžijo smrdljivi, prokleti! Tužit ćemo te!
Došavši do raskrižja, Vladimir Ivanič se okrenu, zapr ti štapom i poviče:
– Samo grdite, to vam i pr či, još ću ja vama dati!
Zauzvrat Maška isplazi zik, pokaže od dnom četiri šipka i povika:
– Samo ti pr ti, mnogo te se bojimo!
Vladimir Ivanič promisli i odluči da se ne vr di više blamirati, pijunu, energično opsu i
krene kući, radosno os ćajući da mu se apetit probudio i udvostručio!

III.

Napeto iščekujući, dj jčice se trgoše. Čuo se oštar i zapov dnički zvuk zvona – to se
vratio Vladimir Ivanič. Ana Grigor vna baci zlurad pogled na Vandu i pojuri otvor vrata.
Ženja ponovi za sestrom zluradi pogled i užurbani pokret k predsoblju. Vanda , premirući
od straha, jurila za Anom Grigor vnom i tiho molila da ništa ne kaže. Ana Grigor vna
srdito odgurnu.
Vladimir Ivanič , oslobađajući se bunde uz pomoć žene i uslužne Žen , gromoglasno
vikao:
– Dat ću ja njoj, kuji! Pamtit će me do sudn ga dana, tako mi svega!
Vandu spopade užas; bila sigurna da Vladimir Ivanić nekim čudom saznao za
razb nu š cu. Uskoro , ipak, iz n govih isprekidanih uzvika shvatila da se radi o nekom
drugom. Nejasna nada se micala u njoj – možda, usp t će stvar odgod do posl ručka
kada će Rubonosov b od nekoliko čašica votke, u dobrodušnom i pospanom raspoloženju.
Žurno se vratila u primaću sobu i stala pred stolom, trudeći se zaklon krhotine š ce.
Katja joj pomogla, pom rivši na stolu lampu tako da sa strane zaklanjala tanjur.
Vladimir Ivanić uđe u primaću sobu, protrese šakom odgovarajući na pitanja Ane
Grigor vne:
– Čekaj, sve ću ti po redu, daj samo da smočim grlo.
On se zaustavi pred zrcalom i samozadovoljno se promotri – činio se prvim l potanom u
gradu. Zatim skide sjurtuk16, baci ga Vandi i poviče:
– Vanda, nosi to u našu sp ću sobu!
Vanda uhvati sjurtuk i snuždeno ga odnese u sp ću sobu supružnika, brižljivo ga držeći
za omču ovratnika i visoko ga podiže kao da od stakla. Radi veće pažljivosti ona se čak
podiže na prste. Nasm šena Saša prekrila usta rukom i izjurila iz sobe. Vandini obrazi su
se prekr jarkim rumenilom stida i b sa.

16
Salonski kaput – prev.
 Rubonosov se, ostavši u prsluku, opet promotri u zrcalu i poče raščešlj ti svoju glatku,
sv tlu kosu s razd ljkom po sredini. Osvrnuvši se, on ugleda na stolu, na tanjuru, krhotine.
Istog trena prepozna u njima ostatke one debeljuškaste š ce iz ko navikao p čaj – i
os ti se teško uvr đenim.
– Tko razbio moju š cu?! – poviče on svirepim glasom. – To bezobrazluk – moju
omil nu š cu!
On gn vno poče koračati sobom.
– Zna se, tko bi drugi nego Vanda – reče zlobnim i siktavim glasom Ana Grigor vna.
Ženja, žureći se b uslužna, uzbuđeno ponovi svoju priču o tome kako Vanda razbila
š cu. Zatim raširi ruke i zavrti se, im rajući Vandu. N zino lako naklon no zelenkasto
lice s tupim nosom izraž lo zabrinutu usrdnost, zlobne usne se nisu osm hivale, a leđa
su joj se odvratno grbila.
– Same nepodopštine! – siktala Ana Grigor vna. – Nema nikakvog reda u te dj jčice.
Bar ti umiri, Vladimire Ivaniću, inače će nam sve posuđe porazbijati. Slaba od njih korist
– samo muka i briga s njima.
– Umalo da i tanjur razbila – opet se um ša Ženja. – Malanja nosila iz kuhin
tanjure, a ona naleti na nju! Malanja se snašla, inače bi se svi tanjuri porazbij .
Rubonosov se sve više ljutio, crvenio i gn vno režao. Vanda stajala iza vrata primaće
sobe, plakala i tiho se molila, žurno se križajući. Kroz otvor vrata vid la grimizno lice
Vladimira Ivanića i ono joj bilo odvratno i strašno. Rubonosov poviče:
– Vanda, dođi ovamo!
Vanda drhteći ušla u primaću sobu.
– Što si to, kokoši, učinila?! – poviče na nju Vladimir Ivanić.
Vanda ugleda u n govoj ruci kožni bič koji služio Rubonosovu da bi umirio Nerona.
– Dođi, dođi ovamo! – reče Vladimir Ivanič, prskajući slinom. – Hoću te pomilovati bičem.
On svirepo zamahnu bičem i prodorno zazviždi. Uplašena Vanda se uzmaknu prema
vratima – on uhvati za rame i dovuče, nervozno drmajući, na sredinu sobe. S gromkim
plačem Vanda pade na kol na. Rubonosov zamahnu bičem. Začuvši fijuk biča Vanda
očajnički vrisnu, izb že udarac brzim pokretom, poskoči i pojuri u predsobl , gd se zavuče
iza ormara, u t sni prašnjavi kut. Po c loj kući su se or n zini histerični krici. Vladimir
Ivanič ju htio izvući, no Ana Grigor vna, uplašena od sumanutih očiju i divljih
dj jčičinih krikova, zaustavi muža:
– Dosta , Vladimire Ivaniću, pusti – reče ona – još ćemo imati problema s njom. Vidi
kakve su joj oči – počet će gristi. Zna se da ne treba hran vuka r on stalno gleda u šumu.
Rubonosov se zaustavi pred ormarom iza koga drhtala Vanda.
 – Od mene se kr š, kokoši! – reče on polako, okrutno naglaš jući svaku r č, sav
rumen od b sa. – Ma, dobro, čekaj, doći ću ja tebi glave.
Vanda utihla i osluškivala.
– Od mene se nećeš sakr , kokoši! – nastavi Vladimir Ivanić, očito tražeći još strašniju
pr tnju. – Znam ja što ću s tobom učin . Samo pričekaj, već ove noći, čim zaspiš, uvući će
ti se crvić u grlo. Ču š, kokoši, crvić!
Vladimir Ivanić na r č “crvić” udari strašan, režeći naglasak i srdito baci bič na pod. Iza
ormara gledale su ga, netremice, crne, širom otvorene oči i nepokretno bl dilo crnoputo
lice.
– Zapamtit ćeš ti mene! – reče Rubonosov. – Uspuzat će ti crvić ravno u grlo, tako mi
svega. Po ziku će puzati. Sva će ti cr va raščeprkati. On će te iz dati, draga moja!
Vanda pomno i pozorno slušala – n zine uplašene oči nepokretno su iskrile usred s na
što su okruživale u prašnjavom, mračnom kutu iza ormara. A Vladimir Ivanić ponavljao
svo čudne, zlobne pr tn te se Vandi iz zagušljivog kuta on učini n k na čarobnjaka
koji baca na nju svo tajanstvene čini, neotklonjive i užasne.

IV.

Izmišljotina o crviću svid la se Rubonosovu, on ju ponavljao nekoliko puta i za ručkom

i posl ručka, uvečer. Svid la se ta šala i Ani Grigor vnoj i dj jčicama – svi su se
podsm hiv Vandi. Vanda šut la i uplašeno promatrala Vladimira Ivanića. Ponekad
mislila da se on š , o kakvom to crviću može b r č? Ponekad joj bilo strašno.
C lu večer bila izvan sebe. Os ćala se i krivom i uvr đenom. Ht la ostati sama,
zavući se u neki kut i otplakati, to n bilo moguće – oko n su tiho zujale n zine
prijateljice i morala s d s njima, uz mrske knjige i dosadne bil žnice; u sus dnoj sobi
razgovar su Rubonosovi. Vanda s nestrpl n m očekivala noć, kada će se moći, makar
ispod pokrivača, sakr od tih nasrtljivih i njoj nepotrebnih ljudi...
Vanda s dila i pretvarala se da uči. Zaklonivši se rukama od prijateljica, pokuš la
predoč si očevu kuću i gluhe šume. Zatvarala oči i vid la daleki zavičaj.
Veselo pucketala vatra u peći. Vanda s di na podu i pruža prema vatri hladne, crvene
ruke – tek što dojurila kući. A kroz prozor gleda zimski dan, mrazni, sv tli. Nisko sunce
rumeni iskričave kristale prozorskih šara. Toplo , ugodno, okolo su n zini – dobrodušni
sm h, šale.
No ulazi Rubonosov i pita:
– Što , Vanda, zamislila si se? Zažel la si se crvića, kokoši?! Ne brini, uspuzat će ti
noćas u samo crij !
 Dj jčice su se smijale, Vanda se izgubl no osvrtala širom otvorenih, crnih očiju.
“Crvić!”, tiho, samo usnama ponavljala i unosila se u tu r č. Sam n zin zvuk joj se
činio čudnim i nekako grubim. Zašto crvić? Rastavljala tu r č na slogove i zvukove –
gnjusno siktan na početku, zatim kotrljan pr tn , zatim klizav, odvratan svršetak.
Vanda gadljivo slegne ramenima i hladnoća joj projuri leđima. Besmisleni i ružni slog “vić”
uporno kljucao u n zinoj glavi – bio joj odvratan no n ga se mogla oslobod .

V.

Bilo kasno. Dj jčice su se razod nule i legle u svoju sp ću sobu, gd njihovih

pet kreveta neuredno stajalo u nizu. Vandin krevet bio drugi s kraja. S l ve strane do
zida sp la Dunja Hvastunovska, s desne strane Saša, potom Katja, a uz vrata sp će
sobe Rubonosovih Ženja.
Tužnim i zlobnim očima promatrala Vanda sp ću sobu. Sumorne s ne u kutovima
nedruželjubivo su motrile, činilo joj se da su stražarile...
Zidovi su b obl pl ni ružnim tamnim tapetama; na njim su grubo b otisnuti
ljubičasti cv tovi, bojom koja n bila na m stima gd trebala b . Strop, obl pl n
tapetama, bio nizak i mračan. Vandi se činilo kao da se spušta, usis zrak i pr šće joj
grudi. Žel zni kreveti također, činilo se Vandi da mirišu na nešto neugodno i tužno, na
zatvor na bolnicu.
Nasuprot kreveta, ravno pred Vandinim očima, staj su ormari za od ću dj jčica,
napukli, sklepani od istrulog drveta s nezgrapno pričvršćenim vratima. Kada bi se prolazilo
pored ormara, vrata bi podrht la i tiho škripala. Vandi se n sviđalo što ti ormari imaju
tako jadan i smušen izgled uplašenih, usahlih staraca.
Vladimir Ivanić ušao u sp ću sobu dj jčica i zvonko povikao:
– Vanda, čuj, crvić će ti noćas uspuzati u grlo!
Dj jčice se zahihotaše i pogledaše Vandu i Vladimira Ivanića. Vanda šut la. Ispod
pokrivača su sv tlucale na Vladimira Ivanića n zine velike crne oči.
Rubonosov otišao. Dj jčice su počele zadirkivati Vandu. Znale su da lako razdraž
Vandu do suza i zato su vol le to čin . U Vandi se nesretno, nepov rljivo srce, okretalo
samo sanjaren m o dalekom zavičaju.
Vanda tužno šut la, tužnim očima tupo razgledala mračni strop. Dj jčice su brbljale
i smijuljile se. To dosadilo Vladimiru Ivaniću koji se spremao zaspati. On poviče iz svo
sp će sobe:
– Tišina, glupače! Što ste se raskokodakale, hahari! Sad ću vas bičem!
Dj jčice utihnuše.
 “Samo o biču govori!”, b sno mislila Vanda. S tila se svojih n žnih, dobrih ukućana,
i Vladimir Ivanić joj se, u usporedbi s njima činio neotesanim, grubim. No od dnom joj
bilo neugodno osuđivati ga – ona bila kriva pred njim.
Ubrzo se iz sus dne postel začulo tiho Dunjino hrkan , one koja bi prva zaspala. Danas
to Vandi bilo odvratno. U toplom i zagušljivom zraku disalo se teško i mučno. S ta i
čudna mrzovolja zbog nečeg su joj pr skale grudi.
Ona prekri glavu prekrivačem. Ljutite misli projurile su joj kroz glavu – i utihnuše,
sm n ne sretnim, dalekim sanjarenjima...
Vanda počne dr mati. Kad na dnom os ti na usnama nešto neugodno, nešto puzavo i
sluzavo. Ona zadrhti od straha. San kao da odjuri od n .
Oči su joj se široko i mučno raširile. Srce joj zamrlo – te zalupa do bola, brzo i jako.
Vanda žurno prinese ruku ustima i izvuče iz usta, slučajno dosp li kraj pokrivača, blago
namočen n nom pljuvačkom. On i proizveo os ćaj koji ju tako uplašio.
Vanda os ti radost, kao posl izb gnute opasnosti. Ona sad zam tila da joj srce
silno lupa. Prin la ruku grudima te os tivši vrelim prstima brze udare, osm hnu se na
svoj minuli strah.
A u sumraku se oko n mutno i neodređeno micalo nešto pr teće, nepoznato. N na
radost bila napregnuta a osm h bl dunjav, dok joj srce opet tiho zamiralo od onog
istog tamnog, tajnovitog predos ćaja.
Vandi bilo mučno. Nemirno se prevrtala s boka na bok. Bilo joj zagušljivo. Od
pokrivača n mogla disati. U nogama imala neugodne os ća – bolni umor ul vao ih
bolesnom težinom, noge su bol le od t sne obuće koja ju t kom dana stezala.
Uc lome t lu os ćala nelagodu. Sp lo joj se, no n mogla usnuti, a oči su joj se
činile teške i suhe.
V tar zavijao u dimnjaku žalosno i blago. Neka od dj jčica promrmljala nešto u
polusnu. Vandu obuhvati t skobna tuga nesanice. Bilo joj nesnošljivo neudobno ležati na
grubim naborima plahte i košul , ko sama gužvala, vrpol ći se.
Vanda pokušala maštati, izazvati u sebi slatka i krotka raspoloženja, joj to n
usp valo. Dj jčice su čvrsto sp le, Vandi se činilo kao da su ponekad nežive i strašne.
Tako proležala c li dugi sat i najzad zaspala.

VI.

Vanda se od dnom probudi, kao da su prodrm . Još bila duboka noć, svi su spav .
Naglo se digla i s la na postelju, nečim uplašena, nekim nejasnim snom, nekim neodređenim
os ćanjima. Napregnuto zurila u mrak sp će sobe, misleći odlomcima, nejasnim
mislima o nečem njoj nerazumljivom. Jeza joj stezala srce. U ustima joj bila neugodna
suhoća, primoravši da grčevito z vne. Tada ona os ti kao da nešto strano puzi po
n zinom ziku, oko samog n govog kor na, nešto rastezljivo i odvratno – puzi u dubini
usta i golica joj ždr lo. Vanda nesv sno načini nekoliko pokreta gutanja. Os ćaj puzanja
na ziku prestao.
Odmah se Vanda s tila crvića. Pomislila da to, naravno, upuzao u n zina usta onaj
crvić i da ga ona živog progutala. Obuze užas i odvratnost. U sumornoj tišini sobe
pron li su se očajnički, prodorni Vandini caji.
Uplašene dj jčice su poskakale s postelja, ne shvaćajući, prtljajući nešto i uzdišući,
kaotično se krećući, sudarajući se dna s drugom. Vanda se umiri. Ana Grigor vna,
prepoznavši Vandin glas, dotrča iz svo sp će sobe neod vena, u trku paleći sv ću. Iza
vrata se čulo kako se teško okretao na škripavom krevetu, Vladimir Ivanič, kako srdito
mrmljao tražeći svoju od ću.
Ana Grigor vna prišla k Vandi.
– Vanda, što s tobom? – upita ona. – Zašto vičeš! Čega si se uplašila, ludo?
Pri sv tlosti sv će dj jčice su također shvatile da to vikala Vanda i skupile su se
oko n zinog kreveta, drhteći iza sna od hladnoće i trljajući rukama sanjive oči. Vanda
s dila na postelji, sagnuvši se, podvivši noge. Drhtala c lim t lom i uplašeno gledala
Anu Grigor vnu. N zine široko otvorene oči plamsale su i izraž le neobjašnjivi užas. Ana
Grigor vna dohvati za rame:
– Što s tobom, Vanda, govori!
Vanda od dnom zaplaka, glasno, d čjim očajnim kricima i promrmlja:
– Crvić, crvić!
Zubi su joj nekako čudno i zvučno škljoc . Ana Grigor vna se n odmah dos tila o
kakvom crviću r č.
– Kakav crvić? – b sno pitala, obraćajući se čas Vandi, čas drugim dj jčicama.
Vanda još jače zaplakala, vičući:
– Oh, pomagajte, dragi moji, crvić upuzao!
Ona bespomoćno otvori usta i gurnu tamo prste, nesv sno ih zagrizla, izvadila iz usta i
opet zaplakala.
Katja objasnila:
– Sigurno sanjala da joj upuzao u usta crvić, o ko m govorio Vladimir Ivanić.
Došao i Vladimir Ivanić i povikao još s praga:
– Što to tu kod vas?! Gadure, ne daju da se sp !
– Ti si – odgovori mu Ana Grigor vna – napričao Vandi o crviću i ona u to pov rovala.
– Glupača – reče Rubonosov. – Š o sam se, nema nikakvog crvića.
 Dj jčice se nasmijaše, t šn se primakoše k Vandi te počele milovati i umirivati:
– To ti se samo učinilo, Vanda, otkuda može b crvić?
– Pr luda! Ne može se čov k ni našal s njom! – povika Rubonosov i ode u svoju
sp ću sobu.
Dunja don la Vandi vode u bokalu i nagovarala da p . Ana Grigor vna s la
kod Vande na krevet uv r jući . Malo-pomalo Vanda se smirila i brzo zaspala.

VII.

Vanda sanjala rodnu kuću, oca, majku, malu braću, dragu šumu i v rnog Polkana.
Prizemna kuća na kraju malog grada, poluzavijana sn gom. Veselo se v modri dim
nad strmim krovom. Nedaleko b la šuma sa svojom primamljivom tugom. Tiha nebesa
ozarena su ranim ružičastim zalaskom.
Zatim joj se u glavi prikazalo l to. Krivud r ka sporo strujala. Žuti zvončići b
su nedaleko od obale. Nad r kom su b strmi glinasti obronci. U prozračnom zraku
cvrkuću i lete brze ptice.
Majka, n žna, vesela. N zine sv tlomodre oči, n zin zvonki glas p vuši tihu, mirnu
p smicu.
Otac naizgled tako surov. Ali Vandu ne plaše n govi dugi, čekinjasti brkovi, što
počinju s d ti i n gove guste, natmurene obrve. Vanda voli slušati n gove priče o svom
zavičaju, dalekom i nestvarnom. Vanda rođena i odrasla usred tih sn gova, u zavičaju
svo majke, a očeve priče ona razum na svoj način, bajkovito i raskošno.
Kretan u sp ćoj sobi, glasovi i sm h dj jčica razbud su Vandu. Otvorila oči.
Strano i nerazumljivo joj bilo sve to što vid la. Tako oštar bio pr laz od dragih
vizija k tim prašnjavim zidovima, k tim grubim tapetama s ružnim cv tovima, da
proležala pola minute, ne shvaćajući gd i što s njom, polusv sno se hvatajući za
odlomke prekinutog sna.
A zatim su znanom čamom bulj u nju zidovi sobe, znanom t skobom steglo joj se srce.
Tužno se s ti kako će opet c li dan morati b usred tuđina koji će zadirkivati crvićem, i
n nog čudnog imena još nečeg uvredljivog. Predos ćan uvrede bolno se pokrenu u
n zinu srcu.

VIII.
 Rubonosovi i dj jčice p su čaj. Vanda još bila bl da od noćašn g straha. Bol la ju
gl , os ćala se snuždenom i silom pila i la. U ustima joj bio odvratan okus i čaj
joj se činio čas ustaj m, čas kiselim.
Vladimir Ivanič pio iz tanjurića i glasno mljackao ustima. Vandi bilo odvratno to
mljackan , a on se trudio da isp što više – uskoro trebao krenuti na posao.
Ana Grigor vna zam tila da Vanda tužna i upitala :
– Što s tobom, Vanda? Boli li te gl ?
– Ne, n mi ništa; Ana Grigor vna, zdr sam – odgovori Vanda, trgnuvši se i
nasto ći se nasm š .
– Ona od straha tako bl da – objasni Katja.
Saša se, s tivši se noćašn uzbune, glasno nasm , zarazivši veselošću i druge dj jčice.
– Ti si, Vanda, možda stvarno bolesna. N li bol da ostaneš kod kuće? – upita Ana
Grigor vna.
Ali Vanda os tila po n zinu glasu da bi se ona naljutila ako ostane, zam tivši u tome
pr tvornost. I Vanda se požuri reći:
– Ma ne, Ana Grigor vna, što vam , doista sam sasvim zdr .
– Je li doista crvić upuzao? – upita Vladimir Ivanić i glasno se zahihota.
Svi su se nasmij , sm šila se i Vanda. Na dnevnom sv tlu ona se prestala bojati crvića.
No Rubonosovu postalo krivo što se Vanda sm ši – neodgo no derište ceri se u vr me
dok on ne p čaj iz omil ne š ce! On odluči još malo prestraš , kako bi to zapamtila.
– A što se ti ceriš, Vanda? – reče on, svirepo natmurivši obrve. – Ti doista misliš da se ja
š m? Baš si luda! Crvić se samo pritajio, ne zadugo, počet će glodati, zakukat ćeš iz
svega glasa.
Vanda pobl dila i od dnom os tila u gorn m d lu želuca lako golican . Uplašeno
se uhvati za srce. Ana Grigor vna se uzn≥emiri – ako se dj jčica razboli – bit će problema s
njom – n zini roditelji žive daleko. Ona počne kor svoga muža:
– Dosta s tim, Vladimire Ivaniću, zašto plašiš dj jčicu; opet će noću buncati. Ne želim se
svake noći s njom maltretirati. I preko dana se maltretiram s njima!

IX.

Kada Vanda išla s prijateljicama u gimnaziju, crvić ju nastavio golicati na istom

m stu. Bilo joj neugodno i užasno.
V tar koji puhao činio joj se nemilosrdnim. Sumorne ograde i pokun ni ljudi
rastuživ su i – n mogla nikako zaborav da u njoj crvić, m , tanki, dva
zam tan i golica , kao da se probija nekamo, golica s prekidima: sad se pritaji, sad opet
počne, kao i taj v tar koji ružno kovitla sn žne nakupine. Huk v tra po pustim ulicama
mučno pods ćao Vandu na dremljivu tišinu daleke šume, gd se sada, pod sumornim
lama, zvučno širi muževni glas n zina oca. Ali tamo, u šumi, prostor i Božja volja, a ovd ,
u dosadnom tuđem gradu – zidovi i ljudska nemoć.
Pris ti se kako se vol la sakr u očevu bundu – sanjke jure, a v tar huči i pociku te
kovitla sn žne oblake dok sunce prodire kroz njih, a n govi zraci se drobe u raznobojne
mlazove; ču se bodra njiska konja i otegnuta škripa sanjki, klizajući po sn gu.
Iz ulaza neč kuće proteže se na ulicu uska staza posuta lovim gran m. Strah steže
Vandino srce:
“Zašto sam jučer razbila š cu!”, gorko pomislila. “Zašto sam skakala? Čemu sam se
radovala?”

X.

S deći u razredu, Vanda osluškivala što radi n zin crvić. Učinilo joj se kao da se
uspin k srcu. Trudila se umir , misleći da će to proći. Ali goli zidovi razreda d lov su
na nju tako neumoljivom strogošću da se os ćala užasno.
N zine prijateljice ispričale su po svim razredima o crviću i Vandu su nemilosrdno
zadirkiv . Na odmorima su joj prilazile dj jčice i pitale:
– Je li istina da si progutala crvića?
Vanda čula iza sebe sm h i tihe uzvike:
– Vana progutala crvića. (U gimnaziji su Vandu zv “Vanom”, izokrećući joj ime.)
Zatim su počeli zadirkivati u rimi:
– Vana š cu polupala, crvića progutala.
Vanda b sno probl dila i svađala se s dj jčicama. U ku burne svađe s nasrtljivom
i podsm šljivom dj jkom, Vanda os ti lako stezan pod samim srcem. Uplašena, ona
zašuti, s dne na svo m sto i ne obraćajući ni na što pozornost, počne osluškivati ono što se
u njoj događa.
Pod srcem ju tiho, neprestano nešto iz dalo. Sad utihne, pa ponovno počne.
To mučno iz dan nastavilo se i u kući, za ručkom i uvečer. Kada su Vandine misli,
pr snute crvićem, prelazile na druge teme, crvić bi utihnuo. Ali ona bi ga se opet s tila i
počela bi osluškivati. Malo-pomalo ponovo bi počinjalo dosadno iz dan .
Vandi se ponekad učinilo, kad bi zaboravila na crvića, da bi on utihnuo. Ali n joj
usp valo zaborav ga.
Postajalo Vandi sve teže i užasn , sramila se reći da crvić iz da. U njoj se
bojažljivo gn zdila bl da nada da će to proći samo od sebe.
 XI.

Dj jčice su učile. Žuta sv tlost lampe razdraživala Vandu. Osluškivala crvićev

mučni rad, iz dao ju sve nametljiv . Vanda se oprla laktovima o stol, stisnula dlanovima
glavu i tupo gledala otvorenu knjigu. Mučila ju neizreciva tuga. Teško joj bilo disati u
tom neprijateljskom, zagušljivom zraku. Vanda pomislila, nasto ći ut š sebe:
“Nema nikakvog crvića, to sve od tuge. Još kad bih se oraspoložila!”
Pokušala sanjar o svojima. Bit će prol će, odvest će kući.
Hladovita šuma dr ma u mahovini. Puna sv žeg mirisa četinara. Voda u potoku
srebrnasto žubori prel vajući se preko kamenja. Crni se u zelenilu, pokrivena prašnim
slo m, krupna borovnica.
No maštan teško nadolazi i Vanda se ubrzo umorila od napora da dozove.
Iz kuhin su dolaz glasovi. Ana Grigor vna požurivala Malanju: Vladimir Ivanić
ustao nakon posl podnevnog sna i ljutio se što još nema čaja u čajniku.
Vanda polako odmiče stolicu i pođe u kuhinju. Tamnoputo lice joj tako pobl dilo te joj
se učinilo da su joj punašni obrazi up za dan dan. Gledajući pred sobom ukočenim očima
ona priđe Ani Grigor vnoj i tiho reče:
– Ana Grigor vna, mene nešto iz da ispod prsne kosti.
– Zar opet? – nestrpljivo upita Ana Grigor vna ne čuvši dobro.
– Pod prsnom kosti... iz da... crvić – sloml nim glasom govorila Vanda.
– Vidi glupače! – srdito povika Ana Grigor vna. – Gubi se, nemam vremena za tebe!
– Oho! Crvić! – trijumfalno poviče Vladimir Ivanić.
On se zacrveni od grohotnog hihota, sumanuto vičući:
– Iz da, kokoši! Dokrajčio sam te! Volođa Rubonosov n budala!
Privučene hihotom, dj jčice dojuriše u kuhinju. Hihot se orio oko Vande. Njoj se zavrti
u glavi. Ona s dne na stolicu i pokorno i beznadno gutala neki neukusan l k koji na
brzinu smućkala Ana Grigor vna.
Vid la da nitko ne ž i nitko ne razum što se događa s njom.

XII.

Noć . Vanda ne može zaspati. Crvić se ugn zdio pod srcem i iz da mučno i
neprestano. Vanda se pridiže oslanjajući se laktom na jastuk. Pokrivač skliznu s n zinih
ramena. Pri slabom sv tlu predblagdanskog kandila dva se b lila Vandina košulja i
b lasale se n zine obnažene ruke dok su joj uplašeno gorile crne raširene oči na bl dom
licu. Bol postajao, kako se Vandi činilo, neizdržljiv. Ona poluglasno zaplaka, n sm la
probud Anu Grigor vnu. Nejasan strah od ljudske neljubaznosti sput o ju da zove
upomoć. Zagnjuri lice u jastuk, kako bi prigušila zvuk svo ga plača. Jecaji su joj razdir
grudi. U sp ćoj sobi začuli su se tihi očajnički uzdasi dj jčice koja plakala.
– Što da radim? – tiho i gorko uzvikivala Vanda. – I čemu sam se radovala, luda dna?!
Zar tome što sam lekciju nabubala? O, Bože moj! Zar da umrem zbog razb ne š ce?
Vanda ustade iz postel . Dj jčice su sp le – čulo se njihovo ravnom rno i duboko
disan . Vanda klekne pred svojom ikonom pričvršćenom za uzglavl kreveta. Molila se,
ruku prekriženih na grudima i tiho šapćući drhtavim, suhim usnama r či očajanja i nade.
Zan vši se, ona poče šaputati sve glasn i cati. Saša se promeškolji na postelji i
promrmlja nešto. Vanda uplašeno utihnu, klekne na kol na uspaničeno iščekujući. Sve
opet bilo tiho, nitko se n probudio.
Vanda se dugo molila molitva n uspokojila. Tišina i sumrak neprijateljski su
odgovar na n zinu molitvu. Vandi se učinilo da netko blizu tiho prolazi, da se nešto kreće
i tajnovito lebdi – no sve to, čarobno i moćno, ide pored n i nitko ne mari za nju. Sama,
izgubl na u tuđem kraju, ona nikomu ne treba. Dobri anđeo prol će nad njom k sretnima i
krotkima – i ne mari za nju.

XIII.

Prolaz su tegobni dani i strašne noći. Vanda naglo mršav la. N zine crne oči, sada
os nčane modrim podočnjacima, bile su suhe i usplahirene. Crvić joj grizao srce i ona bi
povremeno potmulo vikala od mučne boli. Bilo joj užasno, teško disala, tako teško, da ju
probadalo u grudima kada bi Vanda dubl udahnula.
Ali ona više n sm la traž pomoć. Činilo joj se da su svi tu za crvića a protiv n .
Vanda jasno predoč la svoga mučitelja. Pr on bio tanjušan, sivkast, sa slabim
čeljustima; dva se kretao i n se umio pričvrst . Ali sad se udomaćio, ojačao – sada
crven, debeo, bez prestanka žvače i neumorno se kreće, tragajući za još neizranj nim
m stima u srcu.
Najzad, Vanda odlučila napisati pismo svome ocu da dođu po nju. Trebalo pisati u
tajnosti.
Ulovivši pogodan trenutak, Vanda priđe Rubonosovu stolu, izvuče kuvertu ispod
mramornog predmeta u obliku ženske ruke, i sakr u džep. U tom trenutku začula tihe
korake. Trgnula se, kao ulovl na, i nev što odskoči od stola. Prolazila Ženja. Vanda n
mogla razaznati li Ženja vid la da ona uzela kuvertu. S deći nad zadacima, pažljivo se
zagledala u Ženju. Ali Ženja se udubila u svo knjige.
“Naravno da n vid la”, zaključi Vanda, “inače bi odmah prijavila.”
 Vanda pisala pismo, zaklanjajući ga bil žnicom. Morala stalno prekidati – prolazila
Ana Grigor vna, virile prijateljice. Evo što napisala:

“M tata i mama, odvedite me, molim vas, kući. U mene upuzao crvić i jako mi
teško. Razbila sam slučajno š cu Vladimira Ivanića i on rekao da će u mene upuzati
crvić, i u mene upuzao crvić, ako me ne uzmete ja ću umr ti i bit će vam žao. Pošaljite po
mene što pr , kod kuće ću se oporav , a ovd ne mogu živ ti. Molim vas uzmite me
makar do seni, a ja ću sama uč i zatim ću se upisati u četvrti razred. Ako me ne uzmete,
crvić će mi izglodati srce i ja ću ubrzo umr ti. A ako me uzmete, učit ću Ljošu čitati i
računati. Oprostite što nisam n pila marku, nemam novaca, a ne sm m traž od Ane
Grigor vne. Ljubim vas, m tata i mama, i braću, i sestre, i Polkana.

Vaša Vanda.

Nisam bila l na, imam dobre oc ne.”

U međuvremenu Ženja otišla k Ani Grigor vnoj i stala joj nešto šaputati. Ana
Grigor vna slušala šuteći i s vajući zlim očima. Ženja se vratila i s nevinim izgledom
nastavila uč .
Vanda napisala adresu na kuverti. Od dnom joj postade neugodno i mučno. Podiže
glavu – sve n zine prijateljice su gledale u nju tupom i čudnom radoznalošću. Po njihovim
licima se vid lo da još netko u sobi. Vandi postalo hladno i strašno. Drhteći od straha,
ona se osvrnu, zaboravivši čak prekr kuvertu.
Za n nim leđima stajala Ana Grigor vna i zurila u sveske ispod kojih se vid lo pismo.
Oči su joj zlobno s vale i očnjaci zastrašujuće žut li u ustima, pod usnom koja
podrht la od b sa.

XIV.

Vanda s dila pored prozora i tužno gledala na ulicu. Ulica bila mrtva, kuće su bile
pod sn žnim pokrovom. Tamo gd su na sn g pad zraci zalazećeg sunca on bl štao
raskošno i surovo, kao srebrni brokat l sa.
Vanda bila bolesna i nisu pušt u gimnaziju. Omršav li obrazi su se crven li
jarkim i neprolaznim rumenilom. Nemir i strah su pr sk , mučna slabost joj okovala
volju. Navikla na uporan rad crvića i bilo joj sve dno šuti li on joj grize srce. Činilo
joj se da netko stoji iza n in se sm la osvrnuti. Uplašenim očima gledala na ulicu. No
ulica bila mrtva u svom raskošnom brokatu.
A u sobi , činilo joj se, bilo zagušljivo i mračno i mirisalo na tamjan.

XV.

Bio jarki sunčani dan. Bolesna Vanda ležala u postelji. Prem st su u drugu sobu
gd bio samo dan krevet. Mirisalo na l kove. Strašno oslabila, ležala Vanda,
ispruživši na pokrivač nemoćne ruke. Ravnodušno promatrala nove, već dodijale zidove.
Mučni kašalj kidao izmučene d č grudi. Nepokretne mrl sušičavog rumenila jarko su
gor le na up m obrazima čiji tamni ten poprimio nijanse voska. Svirepi osm h
unakazio joj usta koja su se, od strašne mršavosti lica, prestala čvrsto zatvarati.
Promuklim glasom mrmljala nepovezane, ružne r či.
Vanda se više n bojala tih tuđih ljudi, oni su se boj slušati n zine zlobne r či.
Vanda znala da umire.

1894.
 MALI ČOVJEK

I.

J
akovu Alekse viču Saraninu malo nedostajalo do sredn g rasta; n gova žena,
Aglaja Nikiforovna, iz obitelji trgovaca, bila visoka i krupna. I sad, godinu posl
v nčanja, dvadesetogodišnja žena bila tako stasita da se, uz malenog i slabašnog
muža činila divovskom.
“A što ako još okrupni?”, mislio Jakov Alekse vič. Mislio , a oženio se iz ljubavi –
prema njoj i mirazu. Razlika u rastu supruga često izazivala podsm he znanaca. Te bi
lakomislene šale uznemir le Saranina i nasmij le Aglaju Nikiforovnu.
Jednom, posl večere s kolegama s posla, palo niz uboda, Saranin se vratio kući
sasvim potišten.
Ležeći u postelji pokraj Agla , gunđao . Aglaja l no i preko vol uzvraćala
pospanim glasom:
– Što da radim? Ja nisam kriva.
Ona bila vrlo smirene naravi.
Saranin gunđao:
– Ne pre daj se mesom, ne tamani tako mnogo slatkog; c li dan čokoladne bombone
ždereš!
– Ne mogu ništa ne sti kad imam dobar apetit – reče Aglaja. – Pr uda još mi bio
bolji.
– Mogu misl ! Zar si mogla c log bika od dnom po sti?
– Nemoguće od dnom po sti bika – mirno reče Aglaja.
Uskoro zaspala, a Saranin n mogao zaspati te čudne sen noći.
Dugo se okretao, sad na dnu sad na drugu stranu.
Kada Rus ne sp , on razmišlja. I Saranin se predao toj d latnosti, inače n mu malo
svojstvenoj. On bio činovnik – n imao razloga puno misl ,n imao o čemu.
“Zasigurno postoji neko sredstvo – razmišljao Saranin. – Znanost se svaki dan
usavrš i javljaju se čudesna otkrića, u Americi ljudima oblikuju noseve po želji, stavljaju
na lice novu kožu. Izvode razne operac – buše luban , cr va, srce režu i zašivaju. Zar
nema nekog sredstva da ja narastem da Aglaja oslabi? Nekog tajnog sredstva? A kako ga
naći? Kako? Ležiš li samo, nećeš ga naći. Pod ležeći kamen ni voda ne ide. A potraž ...
Tajno sredstvo! Možda n gov izumitelj dnostavno ide ulicama i traži kupca. A kako
drugač ? Ne može to objav u novinama. A po ulicama – ispod tezge prodati se može što
god hoćeš – to vrlo moguće. Ići i krišom nud . Kome treba tajno sredstvo taj se neće
valjati u postelji.”
Tako razmislivši, Saranin se počeo hitro od vati, p vušeći sebi u bradu: “U dvanaest
17
sati noću... ”
N se bojao da će probud ženu. Znao da Aglaja čvrsto sp .
– Po trgovački – reče naglas. “Po seljački”, reče u sebi.
Od nuo se i izašao. Uopće mu se n sp lo. U duši mu bilo lako, i raspoložen mu
bilo takvo, kao u naviklog tražitelja pustolovina pred novim, zanimljivim događa m.
Mirni činovnik, proživ vši tiho i bezbojno trećinu stol ća, oćutio od dnom u sebi srce
v štog i slobodnog lovca divljih pred la – junaka Fenimorea Coopera Mayne Reida.
Prošavši nekoliko koraka priviklog puta – k upravi – zaustavio se, zamislio. Kamo, pak,
ići? Sve bilo tiho i mirno, tako mirno da se ulica činila poput hodnika ogromne zgrade,
običnim, bezopasnim, skrivenim od svega vanjskog i iznenadnog. Uz vrata dr mao
portir. Na raskrižju se vidio redar. Ulične sv tiljke su gor le. Pločnici i kaldrma su slabo
sj vlagom od nedavno padale kiše.
Saranin se zamislio i u tihoj nedoumici pošao ravno napr d, te skrenuo udesno...

II.

Na križanju dviju ulica, pri sv tlu sv tiljke, ugledao čov ka koji išao k n mu i srce
mu se stegne radosnim predos ća m.
To bila čudna pr ka, n k onima iz Sredn ga v ka. Nosio ogrtač jarkih boja sa
širokim pojasom, visoku kapu, šiljastu, s crnim šarama. Šafranom mu bila obo na brada,
duga i uska. B li, blistavi zubi. Crne, ogromne oči. Noge u papučama.
“Armenac!”, pomisli Saranin.
Armenac mu priđe i reče:
– Dragi moj, što tražiš noću? Ideš na sp n k l poticama. Hoćeš da te pratim?
– Ne, meni i mo l potice previše – reče Saranin.
I pov rljivo ispriča Armencu svoju nesreću. Armenac se naceri i zarza.

17
Balada “Noćni pogled” M. Glinke po p smi V. Žukovskog – prev.
 – Žena velika, muž m – da poljubiš trebaju ti l stve. Ah, dobro!
– Što tu dobro?!
– Pođi za mnom, pomoći ću dobrom čov ku.
Dugo su išli tihim ulicama n k hodnicima, Armenac napr d, Saranin iza.
Od sv tiljke do sv tiljke čudna se preobrazba dogodila s Armencem. U tami narastao i
što dal odlazio od sv tiljke, to postajao sve veći. Ponekad se činilo da se oštri vrh
n gove kape podizao iznad zgrada, u oblačno nebo. Potom, prilazeći k sv tlu, on postajao
sve manji i pod sv tiljkom poprimio prijašn razm re, te se činio dnostavnim i običnim
torbarom koji obilazi kuće. I, neobično bilo to da se Saranin n čudio toj pojavi. On bio
tako pov rljivo raspoložen da su mu se i najveća čuda arapskih bajki činila priviklim, kao i
dosadna događanja sive uobiča nosti.
Oni su se zaustav uz vrata dne četverokatne i žute zgrade, najobičn g zdanja.
Sv tiljka uz vrata jasno ocrt la svo tihe znake. Saranin zapazio:
– Broj 41.
Ušli su u dvorište. Na stube zadn g krila. Stube su bile polutamne. No na vrata, pred
kojima se zaustavio Armenac, padalo sv tlo mutne lampe – i Saranin razaznao bro ve
– 43.
Armenac stavio ruku u džep, izvadio odatle zvonce, onakvo kakvim zvone kada zovu
poslugu u kućama za odmor, i pozvonio. Čisto, srebrno zvonce zazvonilo.
Vrata se u isti čas otvoriše. Iza vrata stajao bosi m šan, l p, preplanuo, s vrlo
crvenim usnama. B li zubi su mu bl št , r se sm šio radosno ironično. I činilo se
da se uv k sm ši. Zelenim bl skom su gor le oči zgodnog m šana. Sav bio gibak, kao
mačka, i zibak kao duh tihog košmara. Gledao Saranina, sm šeći se. Saraninu postalo
mučno.
Ušli su. M šan zatvorio vrata, izvivši se gipko i v što te pošao pred njima hodnikom,
noseći u ruci fen r. Otvorio vrata i opet načinio gibak pokret i osm hnuo se.
Čudna, tamna, uska soba, a uz zidove su b ormari s ko kakvim teglama i bočicama.
Mirisalo čudno, nekim razdražujućim i nepoznatim mirisom.
Armenac up lampu, otvori ormar, počne preturati po n mu i dohvati bočicu sa zelenom
tekućinom.
– Dobre kapi – reče on – dnu kap staviš u čašu vode, zaspat će mirno i neće se probud .
– Ne, meni to ne treba – ljutito reče Saranin. – Zar sam zbog toga došao!
– Dragi moj – uv r jućim glasom reče Armenac – drugu ženu uzmeš prema tvom
rastu, vrlo dnostavno.
– Ne treba! – poviče Saranin.
 – Dobro, ne viči – prekide ga Armenac. – Zašto se srdiš, dragi moj, zar sebe da nepotrebno
mučiš?
Ne treba, ne uzimaj. Dat ću ti druge. No te su skupe, j, skupe.
Armenac, čučnuvši, zbog čega se n gova duga figura učinila sm šnom, dohvati
četvrtastu bočicu.
U njoj bl štala prozirna tekućina. Armenac reče tiho, tajanstvenim izgledom:
– Kap pop š – funtu18 odbaciš; četrdeset kapi pop š – pud19 odbaciš. Kap – funta. Kap
– rublja. Zbroji kapi, daj rubl .
Saranin radosno buknu.
“Koliko će trebati?”, pomisli Saranin. – Ona teži v rojatno pet pudova. Skine tri puda i
ostane mala žena. To će b dobro”.
– Daj sto dvadeset kapi.
Armenac odmahnu glavom:
– Mnogo hoćeš, loše će b .
Saranin planu:
– To moja stvar!
Armenac ga pogleda pozorno:
– Prebroj novac.
Saranin izvadi novčanik.
“Sve što sam danas stekao i sve dobavio”, pomisli on.
Armenac tada dohvati brušenu bočicu i počne kapati.
Od dnom posumnja Saranin:
“Sto dvadeset rublji – to n malo novca. A što ako me prevari?”
– A one zbilja d luju? – upita Saranin neodlučno.
– Robu lice proda – reče domaćin. – Sad ću ti pokazati kako d lu ... Gaspar! – povika
on.
Uđe onaj bosi m šan. Na n mu bila crvena bluza i kratke modre hlače. Tamnopute
noge su bile otkrivene iznad kol na, i bile su vitke, l pe i micale su se v što i brzo.
Armenac mahnu rukom. Gaspar hitro zbaci od ću. Priđe k stolu.
Sv će su mutno obasj le n govo žuto t lo, vitko, jako, l po.
Imao poslušan, poročni osm h, crne oči i modrinu ispod njih.
Armenac reče:
– Čiste kapi p – odmah će d lovati. Pom šaš ih s vodom vinom – polako, n ne
prim tiš. Ako loše pom šaš – naglo krene i neće b dobro.

18
Oko pola kilograma – prev.
19
Oko 16 kg – prev.
 Uzme usku čašu, n tekućinu i dade Gasparu. Gaspar uzme s grimasom razmaženog
d teta ko mu su d nešto slatko, isp tekućinu do dna, zabaci glavu unazad, poliže
zadn slatke kapi dugim i oštrim zikom, n k na zmijski žalac – i odmah, Saraninu pred
očima, počne se smanjivati. Stajao uspravno, promatrao Saranina, smijao se i m njao
kao lutka kupl na na vrbi, koja se ispuh kada joj ispuste zrak.
Armenac ga uzeo za lakat i postavio na stol. M šan bio veličine sv će. Plesao i
kreveljio se.
– Kako će mu sad b ? – upita Saranin.
– Dragi moj, povećat ćemo ga – odgovori Armenac.
Otvorio ormar i s gorn police dohvatio drugu posudu, također čudnog oblika.
Tekućina u njoj bila zelena. U malu posudu, veličine naprstka, n o Armenac malo
tekućine. Dao ju Gasparu.
Opet Gaspar popio, kao i prvi put.
Sporošću kakvu ima voda koja ispunj kadu, goli m šan postajao sve veći i veći. Sve
dok se n vratio u prijašn razm re.
Armenac reče:
– Pij s vinom, s vodom, s ml kom, s čim god hoćeš, samo ne s ruskim kvasom – r ćeš se
početi linjati.

III.

Prošlo nekoliko dana.

Saranin blistao od radosti. Zagonetno se sm šio.
Čekao zgodu.
Dočekao.
Aglaja se pož la na glavobolju.
– Imam sredstvo – reče Saranin. – Odlično pomaže.
– Nikakva sredstva ne pomažu – s kiselom grimasom reče Aglaja.
– Ne, ovo pomaže. Nabavio sam od dnog Armenca.
Reče tako uv rljivo da Aglaja pov rovala u d lotvornost toga sredstva.
– Dobro, daj.
On donese bočicu.
– Je li gadnog okusa? – upita Aglaja.
– Divnog okusa i odlično pomaže. Samo će te malo pot rati.
Aglaja načini grimasu.
– Pij, pij.
 – A u maderi20 može?
– Može.
- I ti popij sa mnom madere – kapriciozno reče Aglaja.
Saranin n o dv čaše madere i u ženinu čašu ulio sredstvo.
– Meni nekako hladno – tiho i l no reče Aglaja. – Hoću šal.
Saranin pojuri po šal. Kada se vratio čaše su stajale kao i pr . Aglaja s dila i sm šila
se.
Ogrnu šalom.
– Meni kao da bol – reče ona. – Da p mo?
– Pij, pij! – povika Saranin. – U tvo zdravl .
On dohvati svoju čašu. Pop su. Ona hihotala.
– Što ? – upita Saranin.
– Ja sam prom nila čaše. Tebe će pot rati, a ne mene.
On zadrhtao. Pobl dio.
– Što si to učinila?! – uskliknuo u očajanju.
Aglaja hihotala. N zin sm h se Saraninu činio gnjusnim i okrutnim. Od dnom se
s tio da u Armenca i sredstvo za rast. Pojurio k n mu.
“Oderat će me!”, bojažljivo mislio. “Ma n važan novac! Neka sve uzme, samo da me
spasi od užasnog d lovanja toga sredstva”.

IV.

No zla kob se obrušila, očito na Saranina. Na vratima stana, gd živio Armenac, visio
lokot. Saranin u očaju dohvati zvono. Obuzme ga luda nada.
Zvonio očajnički.
Iza vrata gromko, izrazito, prodorno, zvonilo zvonce – s onom neumoljivom prodomošću
kako zvone zvonca samo u praznim stanovima.
Saranin pojuri k nadstojniku.
Bio bl d. Sitne kapi znoja, sasvim sitne, kao rosa na hladnom kamenu, prekrile su mu
lice i osobito nos.
Mun vito pojurio u nadstojnikovu sobu i po vikao:
– Gd Halatjanc21?
Apatični crnobradi mužik, glavni nadstojnik, pio čaj iz tanjurića. Pogleda popr ko
Saranina. Upita samouv reno:

20
Vrsta vina – prev.
21
Armensko prezime, općen izraz za Armenca – prev.
 – A što vam od n ga treba?
Saranin tupo gledao nadstojnika i n znao što bi rekao.
– Ako nešto imate s njim – reče nadstojnik, podozrivo gledajući Saranina – onda,
gospodine, bol idite, r on Armenac pa vas policija može iznenad .
– Gd prokleti Armenac?! – poviče u očajanju Saranin. – Iz broja 43.
– Nema Armenca – odgo≥vori nadstojnik. – Bio , to točno, to ne kr m, no sad ga
nema.
– A gd ?
– Otišao.
– Kamo? – povika Saranin.
– Tko to zna – ravnodušno odgovori nadstojnik. – Izvadio putovnicu i otišao preko
granice.
Saranin pobl di.
– Shvati – reče on drhtavim glasom. – On mi prokleto potreban.
Zaplakao . Nadstojnik ga sažalno pogleda. Reče:
– Gospodine, ne tugujte. Ako vam baš taj prokleti Armenac toliko nužan pređite i vi
sami granicu, otiđite u prijavni ured i nađite ga prema adresi.
Saranin n shvaćao apsurdnost toga što govorio nadstojnik. Obradovao se.
Pojurio , uletio kao uragan u ured kućne uprave i zatražio od glavnog nadstojnika da
mu žurno sredi putovnicu. No tada se s ti:
– Kamo putovati?

V.

Prokleto sredstvo činilo svo zlo d lovan sudbinski sporo, no neizb žno. Saranin
svakim danom postajao sve manji i manji. Od ća mu se doimala kao vreća.
Znanci su se čud . Govor su:
– Vi kao da ste manji? Potpetice ste prest nos ?
– I smršav .
– Mnogo radite.
– Samo se mučite.
Na kraju su se, pri susretima s njim, počeli čud :
– Što to s vama?
Otvoreno su se počeli podsm hivati nad Saraninom:
– Nadol d lu .
– Stremi k minimumu.
 Žena to zam tila malo kasn . Na n ne oči se postepeno smanjivao. Zam tila to
po od ći n k vreći.
Isprva se hihotala nad čudnim sman n m visine svo ga muža. Potom se stala srd .
– To čak čudno i nepr čno – govorila . – Zar sam se udala za takvog l putanca!
Uskoro se morala prekrajati sva od ća – sve staro visilo sa Saranina – hlače su dopirale
do ušiju, a c ndar padao na ramena.
I posluga, i krojači, i svi drugi s kojima se sretao Saranin, st su se odnos prema
n mu s neskrivenim prezirom. Juri on, tako m na službu, dva vuče ob ma rukama
ogromnu tašku i ču za sobom zlobni sm h portira, nadstojnika, kočijaša, d ce.
– Gospodičić – govorio glavni nadstojnik.
Mnogo Saranin doživlj o neugoda.
Izgubio v nčani prsten. Žena mu napravila scenu. Pisala o tome roditeljima u
Moskvu.
“Prokleti Armenac!”, pomisli Saranin.
S tio bi se često: Armenac, odbroj n kapi, ul van .
– Uh! – zausti Saranin.
– Ništa, dragi moj, to moja greška, za to mi ništa ne dugu š.
Otišao Saranin i k l čniku. Taj ga pregledao s dvosmislenim prim dbama.
Ustvrdio da sve u redu.
Događalo se da Saranin ode nekomu – portir ga ne pušta odmah.
– Tko ste vi?
Saranin kaže.
– Ne znam – kaže portir. – Naša gospoda takve ne primaju.

VI.

Na službe, u upravi, isprva su ga gled popr ko, smij se. Osobito mladež. Tradic
22
kolega Akakija Akak viča Bašmačkina su trajale.
Potom bi st gunđati. Predbacivati.
Portir bi stao skidati sa Saranina kaput s vidljivom nelagodom.
– Još dan činovnik došao – gunđao bi on. – Tako sitan. Što od takvog dob na
blagdan?
I radi održ nja prestiža Saranin morao d ti napojnice češće i više nego pr . No to
malo pomoglo. Portiri bi uzim novac, no Saranina su promatr podozrivo.

22
Glavni lik Gogolj g romana “Kabanica” – prev.
 Saranin se pož o nekom znancu što to Armenac od n ga učinio.
Glas o armenskoj intrigi brzo se proširila upravom. Došla i do drugih upr ...
Ravnatelj dnom sreo u hodniku tog malog činovnika. Promotrio ga začuđeno. Ništa
n rekao. Otišao u svoj ured.
Odluč su to prijav . Ravnatelj upitao:
– Odavno tako?
N gov zam nik se zbunio.
– Šteta što to niste ran zam t – kiselo reče ravnatelj, ne dočekavši odgovor. – Čudno
da ja to nisam znao. Baš mi žao.
Poslao po Saranina.
Kada Saranin ušao u ured ravnatelja, svi činovnici su ga pr korno promotr .
Sav preplašen Saranin ušao u ured. Slaba nada ga još n napuštala, nada da će mu
n gova visost dati neki značajan zadatak, koristeći n gov m rast: službeni put na neku
sv tsku izložbu ga poslati na neku tajnu misiju. No pri prvim zvucima kiselog
ravnateljski-upravnog glasa ta nada se raspršila kao dim.
– S dite ovd – reče n gova visost, pokazujući na stolicu.
Saranin se nekako popeo. Ravnatelj srdito promotri činovnikove noge ko su se klatile u
zraku.
Upita ga:
– Gospodine Saranin, su li vam poznati zakoni o građanskoj službi po ukazu vlade?
– Vaša visosti – protepa Saranin molećivo složivši ručice na grudi.
– Kako ste se osm l tako drsko i protiv vlade?
– V rujte, vaša visosti...
– Zašto ste to učin ? – upita ravnatelj. Saranin više ništa n mogao reći. Zaplakao .
Postao vrlo plačljiv u zadn vr me.
Ravnatelj ga promotri. Zaklima glavom. Stade govor vrlo strogo:
– Gospodine Saranin, pozvao sam vas da vam kažem da vaše neobjašnjivo ponašan
posta sasvim neizdrživo.
– Ali, vaša visosti, ja, čini se, sve ispravno – tepao Saranin – što se tiče rasta...
– Da, baš to.
– Ta nezgoda od mene ne zavisi.
– Ne mogu sud o tome koliko se to čudno i nepr čno ponašan javlja za vas nezgodom
i koliko ono od vas ne zavisi, no moram vam reći da za meni pov ren od l vaše čudno
uman n posta skandaloznim: već kruže gradom glasine. Ne mogu sud o njihovoj
istinitosti, no znam da te glasine objašnj ju vaše ponašan u vezi s agitacijom armenskog
separatizma. Morate se suglas da ovaj od l ne može b m stom razvitka armenske
intrige, upravl ne k degradaciji ruske državnosti. Mi ne možemo držati činovnike koji se
ponašaju tako čudno.
Saranin skočio sa stolice, drhteći, zapištao:
– Igra prirode, vaša visosti.
– Čudno, no služba...
I ponovio pitan :
– Zašto ste to učin ?
– Vaša visosti, ja ni sam ne znam kako to proizašlo.
– Koji instinkti! koristeći se vašim niskim rastom, vi se možete lako sakr ispod svake
damske, s oprošten m, sukn . To se ne može trp ti.
– Ja to nikada nisam činio – z pi Saranin.
No ravnatelj ga n slušao. Produlji:
– Ja sam čak čuo da to činite iz sućuti k Japancima. No treba znati da posto granice u
svemu!
– Kako ja to mogu čin , vaša visosti?
– Ne znam. No molim da s tim prestanete. Moguće ostav vas u službi, no samo u
provinciji i da bi to bilo što brže obavl no kako bi se vrat k vašim uobiča nim
razm rima. Da bi poboljš svo zdravl da m vam četverom sečni otpust. Molim da se
više ne javljate u od l. Neophodni dokumenti će vam b poslani na kućnu adresu. Mo
uvaž n .
– Vaše visosti, ja mogu rad . Zašto sad otpust?
– Zbog bolesti.
– Ali ja sam zdrav, vaša visosti.
– Nemojte, molim vas.
Saraninu su d otpust na četiri m seca.

VII.

Uskoro su došli Aglajini roditelji. Bilo to posl ručka. Aglaja uz ručak dugo
ismij la svog muža. Onda otišla u svoju sobu.
On skrušeno otišao u svoj kabinet – sad za n ga ogromni – popeo se na kauč, sm stio
u n gov kut i zaplakao. Mučila ga teška nedoumica.
Zašto se baš na n ga obrušila takva nesreća? Užasna, nečuvena.
Koja lakomislenost!
Jecao i očajno šaptao:
– Zašto, zašto sam to učinio?
 Na dnom začuo u predsoblju poznate glasove. Zadrhtao od straha. Na prstima se
prikrao k umivaoniku – da mu ne zam te uplakane oči. I um se, bilo mu teško – morao
podmetnuti stolicu.
Već su gosti ulaz u primaću sobu. Saranin, susrevši se s njima, klanjao se i pištao nešto
nerazumljivo. Aglajin otac ga tupo motrio široko otvorenih očiju. Ogroman, debeo,
volovskog vrata i crvenog lica. Aglaja n kovala na n ga.
Sto ći pred zetom, široko raširenih nogu, promotri ga pažljivo, brižljivo prihvatio
Saraninovu ruku, nakloni se i reče ispod glasa:
– Mi došli k vama, zetiću, da se vidimo.
Vidljivo bilo da imao nam ru ponašati se diplomatski. Ispip o teren.
Iza n govih leđa pojavila se Aglajina majka, po prirodi mrš i zlobna. Zakrešta:
– Gd on? Gd ? Pokaži mi ga, Aglaja, pokaži mi tog Pigm ona!
Gledala iznad Saranina. Nam rno ga n zam ćivala. Cv će na n zinom šeširu se
čudno klatilo. Išla ravno na Saranina. On ciknu i odskoči u stranu.
Aglaja zaplaka i reče:
– Tu , mamice.
– Tu sam, mamice – zapišta Saranin i lupnu nogom.
– Zlikovče, što si to učinio sa sobom? Zašto si se tako smanjio?
Sobarica zafrkta.
– A ti, draga, ne frkći na gospodu.
Aglaja pocrveni.
– Mama, pođimo u primaću sobu.
– Ne, reci ti meni, zlikovče, kog se vraga smanju š?
– Pusti to, mama, čekaj malo – zaustavljao ju otac.
Ona se okomi i na svog muža.
– Govorila sam ja tebi da se ne uda š za golobradog. Eto, ispalo kako sam se i bojala.
Otac oprezno promotri Saranina nasto ći prebac razgovor na pol ku.
– Japanci – govorio – grubo uzevši, nisu baš visokog rasta, no reklo bi se da su
promoćuran narod, i čak su, između ostalog, poduzetni.

VIII.

I postao Saranin m , prem , čak se slobodno kretao pod stolom. I svakim danom
postajao sve manji. Svoj otpust još n bio u potpunosti iskoristio. Na službu više n išao, a
da nekamo otputu još nisu b odluč .
Aglaja ga čas ismij la, čas plakala i govorila:
 – Kamo da te vodim takvog? Stid me .
Pr ći iz svog kabineta u kuhinju – postalo za Saraninajako veliko i dugo putovan . I
još se popesti na stolicu...
No zamor mu bio sam po sebi ugodan. Od n ga mu se javljao tek i nada da će narasti.
Saranin se bacao na hranu. Tamanio nerazm rno svojim minijaturnim dimenzijama. No
n rastao. Naprotiv – postajao sve manji i manji. A najgore od svega bilo to da mu se
smanjivan ponekad odvijalo na mahove, u najnezgodn vr me. Kao da izvodi trikove.
Aglaja se nosila mišlju da ga predstavi kao d čaka, da ga upiše u gimnaziju. I otišla do
najbliže, razgovor s ravnatel m ju obeshrabrio.
Zatreb su dokumenti. Ispostavilo se da taj plan neostvariv.
S krajnjom nedoumicom ravnatelj rekao Aglaji:
– Ne možemo prim državnog sav tnika. Kako bi se ponaš prema n mu? Učitelj mu
zapov di da ode u kut, a on n mu – ja sam vitez Svete Ane. To veoma nezgodno.
Aglaja stade mol :
– Zar se to ne može nekako ured ? On neće sm ti b drzak – ja ću se već za to
pobrinuti.
Direktor ostade čvrsto pri svome.
– Ne – reče tvrdoglavo – ne može se činovnik prim u gimnaziju. Nigd to, n dnom
okružnicom n predviđeno. A ići pred vlast s takvom molbom sasvim nezgodno. Obratite
se, kad ste zapeli, školskom pedagogu.
Ali se Aglaja n više usuđivala izlaz pred vlast.

IX.

Jednom dođe k Aglaji neki mladić, začešljan veoma glatko, do visokog sjaja. Nakloni se
vrlo galantno. Predstavi se:
– Agent tvrtke Strigalj &Co. Prvoklasna prod onica u najprometn m središtu
pr stolničkog aristokratskog cirkuliranja. Imamo mnogo kl nata iz na litn g i
najvišeg društva.
Aglaja , za svaki slučaj, očijukala s agentom znamenite tvrtke. Maznim pokretom
punačke ruke pokaza mu stolicu. S la leđima okrenuta k sv tlu. Nakrivila glavu na
stranu. Spremna bila slušati.
Blistavo očešljani mladić produlji:
– Sazn smo da vaš suprug odabrao originalno minijaturni rast. Zato vam naša
tvrtka, izlazeći u susret najnovijim streml njima u oblasti damske i muške mode ima čast
predlož , draga gospođo, u vidu reklame, gospodinu besplatno šivan od la po
na litnijim pariškim kro vima.
– Besplatno? – nemarno upita Aglaja.
– Ne samo besplatno, draga gospođo, nego i uz doplatu u vašu korist, uz dan m i
lako ispunjiv uv t.
Za to se vr me Saranin, čuvši da se o n mu radi, dokopao primaće sobe. Hodao oko
mladića blistave frizure. Kašljucao , lupkao potpeticama. Bio jako ljut što agent tvrtke
Strigalj &Co. ne obraća na n ga ni najmanju pozornost.
Najzad priđe mladiću. Glasno pisnu:
– Zar vam nisu rekli da sam kod kuće?
Agent znamenite tvrtke ustade. Galantno se nakloni. S dne. Onda se obrati Aglaji:
– Samo dan m uv t.
Saranin prezrivo frknu. Aglaja se nasm . Reče, s vajući radozn m očima:
– Recite kakav to uv t.
– Naš se uv t sastoji u tome da gospodin izvoli s d u izlogu naše prod onice kao živa
reklama.
Aglaja se zlobno zahihota.
– Odlično. Samo da mi se makne s očiju.
– Ne slažem se – prodornim glasom zapišti Saranin. – Ne mogu na to pristati. Ja sam
dvorski sav tnik i vitez. S d u izlogu nekakve prod onice kao reklama – to živi
cirkus!
– Šuti! – vikne Aglaja. – Tko tebe što pitao?!
– Kako da se ne pita? – z pi Saranin – Koliko ću još trp ti od barbara!
– Tu gospodin gr ši! – ljubazno se usprotivi mladić. – Naša tvrtka nema nikakve veze s
tuđinskim elementima. Kod nas rade sve sami pravoslavci i luterani iz Rige. I u nas nema
Židova.
– Ne želim s d u izlogu! – derao se Saranin.
Toptao nogama. Aglaja ga uhvati za ruku.
Povuče ga u sp ću sobu.
– Kamo me vučeš? – vikao Saranin. – Neću i gotovo, pusti me!
– Sad ću ja tebe smir – viknu Aglaja.
Zaključa vrata.
– Prebit ću te! – proc dila kroz zube.
Stade ga tući. On se nemoćno koprcao u n zinim jakim rukama.
 – Ti si, pigmejče, u mojoj vlasti! Što ja hoću to i radim. Mogu te strpati u svoj džep – kako
sm š meni protur č ?! Neću se obazirati na tvo činove, tako ću te premlat da ćeš sve
zv zde vid ti!
–Ž t ću se! – pištao Saranin.
No uskoro shvati iluzornost svoga protivl nja. Bio suviše m – a Aglaja , očito,
r šila upotr b svu svoju snagu.
– Dosta, dosta! – z pi Saranin. – Idem u Strigal v izlog. S dit ću tamo – a tebe neka
bude stid. Stavit ću na sebe sve svo ordene.
Aglaja se zahihota:
– Od nut ćeš ono što ti Strigalj dade! – povikala .
Odvukla svog muža u primaću sobu. Bacila ga trgovačkom pomoćniku i povikala:
– Nosite! Odmah da ste ga uzeli! A novac ćete mi d ti unapr d! Svakog m seca!
N zine su r či bile histerično vrištan .
Mladić se maši novčanika. Izbroji dv sto rublji.
– Malo to! – poviče Aglaja.
Mladić se osm hnu. Pruži joj još sto rublji.
– Više nisam ovlašten, draga gospođo – reče on ljubazno. – Nakon m sec dana izvolite
prim sl deći iznos.
Saranin se vukao po sobi.
– U izlog! U izlog! – vikao . – Prokleti Armenče, što si mi učinio!
Od dnom se smanji za još dva palca.

X.

Bespomoćne suze, Saraninove patn – zar to da gane Strigalja i n gove kompanjone?

Oni su plat . Oni su ostvar svo pravo. Okrutno pravo kapitala.
Vlast kapitala dod lju i samom dvorskom sav tniku i vitezu ono m sto ko u
potpunosti odgovara n govim dimenzijama, a ne n govoj oholoj samosv sti. Od ven po
zadnjoj modi, l putanac trčkara izlogom modne prod onice – čas se zagleda u l potice –
tako kolosalne! – čas zlobno pr ti šakicama d ci koja mu se smiju.
Pred izlozima Strigalja &Co. gužva.
U prod onici Strigalja &Co. trgovački pomoćnici padaju s nogu.
Radionica Strigalja &Co. zatrpana narudžbama...
Strigalj &Co. su se proslav .
Strigalj &Co. šire mrežu radionica.
Strigalj &Co. su bogati.
 Strigalj &Co. kupuju kuće.
Strigalj &Co. su velikodušni – carski hrane Saranina, ne žale novca za n govu ženu.
Aglaja prima već tisuću m sečno.
Tu su joj dodatni prihodi.
I st če nova poznanstva.
I ljubavnike.
I briljante.
I koč .
I kuću.
Aglaja vesela i zadovoljna. Popunila se još više. Nosi cipele s visokim potpeticama. Bira
šešire gigantskih razm ra.
Pos ćujući svoga muža ona ga mazi i hrani kao pticu, s prsta. Saranin u fraku s
falticama i sitnim koracima trčkara pred njom po stolu i nešto pišti. Glas mu prodoran
kao zujan komarca. Ne razum se ni r či.
M ljudi mogu govor – njihovo pištan ne čuju ljudi visokog rasta, ni Aglaja, ni
Strigalj, ni c la kompanija. Aglaja, okružena trgovačkim pomoćnicima, sluša ciku i pisku
malog čov ka. Grohotom se sm . Potom ode.
Saranina nose u izlog, gd mu , u gn zdu od mekog materijala, napravl n pravi stan
okrenut publici otvorenom stranom.
D ca s ulice vide malog čov ka kako s da za stol i počin pisati zamolbe. Majušne
zamolbice o uspostavljanju svojih pr koja su naruš Aglaja te Strigalj &Co.
Piše, stavlja u kuverticu. D ca se valjaju od sm ha.
Za to vr me Aglaja s da u svoj ulašteni fijaker. Da se provoza pr ručka.

XI.

Ni Aglaja ni Strigalj &Co. nisu misl kako će se sve to završ . B su zadovoljni

sadašnjicom. Činilo se da neće b kraja zlatnoj kiši što l na njih. Ali kraj došao.
Najobičniji. Onakav kakav se i mogao očekivati.
Saranin se sve više smanjivao. Svaki dan su mu š nekoliko novih od la – sve manjih i
manjih.
I od dnom on, na očigled zaprepaštenih trgovačkih pomoćnika, tek što obukao nove
hlače, postao već veličine pribadačine glave.
Puhne blagi propuh. Saranin se, lagan kao trn, podiže u zrak. Stade kruž . Pom ša se s
oblakom prašine koja se poigr la u sunč j zraci.
Iščeznuo .
 Svaka potraga za njim bila uzaludna. Nigd nisu našli Saranina.
Aglaja, Strigalj &Co., policija, svećenstvo, upr – svi su b u velikoj nedoumici.
Pod što podvesti Saraninovo iščez n ?
Najzad, nakon konzultacija s Akademijom znanosti, odluč su zabil ž da poslan na
službeni put sa znanstvenim cil m.
Potom su zaborav na n ga.
Nestalo Saranina.
 PRIKLADNO IME

K
ada dna dj jka bila bolesna, Bog naredio anđelu da ode i pleše pred njom
da bí zabavio.
On pomisli da nepr čno dnom anđelu da pleše pred ljudima.
Istog časa Bog saznao što anđeo misli i kaznio ga – anđeo postao dj jčica te
rođen kao princeza zaboravio na Nebo i na sve što bilo, čak zaboravio i svo ime.
Anđelovo ime bilo prikladno i čisto – u ljudi nema takvih imena. I d su jadnom
anđelu teško ljudsko ime – te ga nazv princeza Margarita.
Princeza odrasla.
Ona bi se često zamislila – ht la se s t nečega, a n znala čega i bila zbog toga
tužna.
Jednom ona upita svog oca:
– Zašto sunce sv tli šutke?
Otac se nasm i ništa ne odgovori.
I rastuži se princeza.
Drugi put ona reče majci:
–L po mirišu ruže. Zašto se taj miris ne vidi?
I nasmija se mati i rastuži princezu.
I upita ona svoju dadilju:
– Zašto ne mirišu imena?
I nasmija se starica i rastuži princezu.
Počeli su govor u toj zemlji da careva kći glupa.
I car se jako trudio da bi princeza bila kao i svi drugi.
No ona bi se i dal zamislila i postavljala suvišna i čudna pitanja.
I princeza bl d la i venula te su počeli govor da ružna.
Dolaz su prinčevi, no nisu ht li govor s njom i nisu se ht li njome ožen .
Došao princ Maksim jan. Reče mu princeza:
– U ljudi sve posebno – r či samo zvuče a cv će samo miriše – i sve tako. Dosadno
mi .
– Što ti hoćeš? – upita Maksim jan.
 Zamislila se princeza, dugo mislila i rekla:
– Hoću imati prikladno ime.
Maksim jan joj reče:
– Hoćeš imati prikladno ime i nećeš se zvati Margarita – no u ljudi nema za tebe imena.
I zaplakala princeza. Saž o se nad njom Maksim jan i zavolio više od svega na
sv tu.
I reče joj:
– Ne plači, ja ću naći to što ti hoćeš.
Nasm ši se princeza i reče mu:
– Ako mi nađeš prikladno ime, ja ću poljub tvoj stremen.
I pocrveni zato što bila gorda.
I reče Maksim jan:
– Onda ćeš b moja žena?
– Da, ako to hoćeš – odgovori princeza.
Pođe Maksim jan traž prikladno ime. Obišao c lu zemlju, pitao učene ljude i one
obične – i oni su mu se podsm hiv .
Kada bio opet nedaleko od grada, gd živ la n gova princeza, spazi on b dnu
kolibu i starca na pragu. I pomisli Maksim jan: “Starac zna.”
Reče princ starcu što traži. I obradova se starac, nasm se i reče:
– Postoji takvo ime, l po ime – ja to ne znam, moja unuka čula.
Uđe Maksim jan u kolibu i ugleda bolesnu dj jčicu.
I starac joj reče:
– Donjuška, gospodin želi saznati duhovito ime, s ti se, draga.
Obradova se dj jčica, nasm , no n se mogla s t prikladnog imena.
I reče ona da u snu vid la anđela koji plesao pred njom i bio sav u raznim bojama.
I anđeo joj rekao da će joj po danu doći u kolibu drugi anđeo i da će plesati i sv tl
raznim ogn vima još l pše i rekao ime tog anđela i od tog imena se rasuo miris, došla
radost. Reče dj jčica:
– Drago mi da mislim o tome, se ne mogu s t toga imena. Ako bih se s tila i
rekla, ozdravila bih isti čas. Ali on će doći uskoro.
Maksim jan pošao svojoj princezi i doveo u tu kolibu.
Kada princeza ugleda b dnu kolibu i bolesnu dj jčicu, ona se jako ražalosti i počne
milovati dj jčicu i zabavljati .
Potom ode na sredinu kolibe i počne se vrt ti i plesati, pl ščući i p vušeći.
Ugledala dj jčica mnogo sv tla i začu mnogo zvukova i obradovala se, nasmijala i
s tila se imena anđela te ga izrekla glasno.
 I sva se koliba ispuni ugodom. I tada se princeza s ti svoga imena i zašto su posl na
zemlju i radosno se vratila kući.
Dj jčica ozdravila, princeza se udala za Maksim jana i u svo vr me, poživ la na
zemlji dovoljno te se vratila u svoj dom, v čnom Bogu.
 BILJEŠKA O AUTORU

F
JODOR SOLOGUB (pravo ime Fjodor Kuzmič Teternikov, 1863. – 1927.) i
p snik, pripov dač, romanopisac, esejist, dramski pisac i književni pr ditelj.
Pripadao skupini simbolista poput njihovog glavnog predstavnika, Valerija
Brjusova, koji mu blizak po svestranosti i sklonosti fantastici.
Sologubova poezija puna fantastike i erotike, se u okvirima simbolične poez ističe
dnostavnim izrazom i pristupačnošću. Građa iz realnoga sv ta spaja se u njoj s
fantastičnim vizijama ko taj sv t negiraju.
Romani su mu Teški snovi (Tjažjolye sny, 1896.), M zloduh (Melkij bes, 1905.), i
trilogija Stvorena legenda (Tvorimaja legenda) koju čine romani: Kapi krvi (Kapli krovi,
1905.), Kraljica Ortruda (Koroleva Ortruda, 1908.) i Dim i pepeo (Dym i pepel, 1914.).
Ost su mu romani: Slatki otrov (Slašče jada, 1912.) i Krotiteljica zmija (Zaklinatelnica
zmej, 1921.). U svom najpoznat m romanu M zloduh Sologub sl di Gogol vu tradiciju
u unošenju nestvarnoga u posve re stično oblikovan . Osnovni lik romana nakazni
provincijski učitelj, iskvaren, zlo≥ban i sumnjičav. Mrzeći sve oko sebe i sumnjičeći svoju
okolinu, baveći se podmetanjima i denuncijacijama, izolira sebe, dobiva maniju proganjanja i
pada žrtvom maloga zloduha, koji ga progoni. To možda najnakazniji lik što ga stvorila
ruska književnost, a roman vrlo kr čan prema ruskoj stvarnosti toga doba.
Zbirke priča su mu S ne (Teni, 1896.), Žalac smrti (Žalo smerti, 1906.), Knjiga priča
(Kniga skazok, 1905.), Pol čke priče (Pol českie skazočki, 1906.), Istrule krinke
(Istlevajuščie ličin, 1907.), Knjiga rastanaka (Kniga razluk, 1908.), Knjiga čarolija (Kniga
očarovanij, 1909.), Knjiga streml nja (Kniga stremlenij, 1912.), Nezasitnost (Neutolimoe,
1912.), Strastvena godina (Jaryj god, 1915.), Pamti, ne zaboravi (Pomniš’, ne zabudeš’,
1918.), Slpi leptir (Slepaja bobočka, 1918.) i Carica poljubaca (Carica poceluev, 1921.).
Napisao i pripov st Zv rski život (Zverinyj byt, 1912.).
Drame: Pob da smrti (Pobeda smerti, 1908.) i Ljubav nad bezdanom (Ljubov’ nad
bezdnami, 1914.) i druge.
Zbirke p sama su mu Zavičaji (Rodine, 1906.), Plameni krug (Plamennyj krug, 1908.),
Ladani (Fimiamy, 1921.), Frula (Svirel’, 1922.), Zvona katedrale (Sabomyj blagovest,
1922.), Čarobna čaša (Čarodejnaja čaša, 1922.) i Velika zvona (Velikij blagovest, 1923.).
Pr dio s francuskog, n mačkog i engleskog zika.
Fjodor Sologub