Laza Kostić (1841-1910) 

       

                                                          
Santa Maria della salute al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
Oprosti, majko sveta, oprosti, da nikog za to ne krivi svet:
sto nasih gora pozalih bor, Jer, sto je dusi lomilo krilo,
na kom se, ustuk svakoj zlosti, te joj u jeku dusilo let,
blazenoj tebi podize dvor; sve je to s ove glave sa lude,
prezri, nebesnice, vrelo milosti, Santa Maria della Salute!
sto ti zemaljski sagresi stvor: Tad moja vila preda me granu,
Kajan ti ljubim preciste skute, lepse je ovaj ne vide vid;
Santa Maria della Salute. iz crnog mraka divna mi svanu,
Zar nije lepse nosit' lepotu, k'o pesma slavlja u zorin svit,
svodova tvojih postati stub, svaku mi mahom zaleci ranu,
nego grejuci svetsku lepotu al' tezoj rani nastade brid:
u pep'o spalit' srce i lub; Sta cu od milja, od muke ljute,
tonut' o brodu, trunut' u plotu, Santa Maria della Salute?
djavolu jelu a vragu dub? Ona me glednu. U dusu svesnu
Zar nije lepse vekovat' u te, nikad jos takav ne sinu gled;
Santa Maria della Salute? tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o, svih vasiona stopila led,
mnoge sam grehe pokaj'o ja; sve mi to nudi za cim god ceznu',
sve sto je srce snivalo mlado, jade pa slade, cemer pa med,
sve je to jave slomio ma', svu svoju dusu, sve svoje zude,
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o, -svu vecnost za te, divni trenute!-
sve je to davno pep'o i pra', Santa Maria della Salute.
na ugod zivu pakosti zute, Zar meni jadnom sva ta divota?
Santa Maria della Salute. Zar meni blago toliko sve?
Trovala me je podmuklo, gnjilo, Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
Ej, pusto more
Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blaženi đoga
Što j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!
Među javom i međ snom
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Među zvezdama
............
Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.
U peštanskoj tamnici, 1872.
Snove snivam
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.
Oprosti mi...
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojoj nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak -
nikad - nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa- ništa!
Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli’
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj - nemoj!
Što me gledaš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši - da ostane štogod – da te svetu
tuži!
Bar toliko, da te čuti može -
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!
 Maksima Crnojevića (1866) i Peru Segedinca
(1882), i dve komedije, Gordanu (1889) i
Sve što mi je rekla.. Okupaciju (napisana na nemačkom 1878/79,
objavljena je prvi put 1977). Svoje filozofske i
Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo, estetičke ideje izložio je u raspravama : Osnova
od tih zvezdica sliku sam joj skivo lepome u svemu s osobitim obzirom na srpske
- ta tako su valjda nekad i skovana narodne pesme (1880) i Osnovno načelo (1884).
po tom božijem ruvu ta puceta sjajna - U knjizi O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi),
sve sam slici kazo što mi srce taji, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu
nakitio sam je moji' uzdisaji', dobu(1902), sem lucidne analize Zmajeva
al' za taj su teret zvezde bile male, pevanja, dao je živu sliku romantičarske epohe i
sve su bliže, bliže zapadu se dale. razvio ranije postavke o ukrštaju poezije i
Nakitio sam je željom srca moga, filozofije u osobenu teoriju umetničke inspiracije.
pustom, teškom željom srca žeđanoga, Znalac klasičnih i modernih jezika, prevodio je
al' za taj su teret zvezde Homera, Šekspira, Bulvera, Hajnea, Kiša i
sve su bliže, bliže zapadu se dale. Dernburga.
nakitio sam je slašću od usana,
blagoslovom rajskim grešnog milovanja,
al' i za taj teret zvezde behu male
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Nakitio sam je kletvama ljubavnim,
kitama žeženim, plamenom krvavim,
nek osete zvezde kako kletve tište,
nek nebu procvile, nek Bogu propište,
kako pate ljudi neka mu se tuže,
što veruju Boga, te ljubavi služe:
ej! al' za taj teret zvezde behu male,
sve su bliže, bliže zapadu se dale.
Sve je mirno, mirna su mu stada,
samo jedna zvezda preko neba pada,
a ja mislim, bolan, iz oka je pala,
što je pri rastanku slika zaplakala.

Dr LAZAR-LAZA KOSTIĆ; (Kovilj, 12. februar

1841 – Beč 9. decembar 1909), književnik,
publicista, filozof, političar. Pravne nauke svršio
je na Univerzitetu u Pešti 1864, gde je dve godine
docnije doktorirao. Istaknuti pripadnik Ujedinjene
omladine srpske i član Miletićeve Srpske narodne
slobodoumne stranke, ulazi rano u
politički život vojvođanskih Srba. Poslanik je na
Narodno-crkvenom i u Ugarskom saboru (1873).
Na Berlinskom kongresu 1878. privatni je
sekretar Jovana Ristića, a 1880. sekretar srpskog
poslanstva u Petrovgradu. Od 1880. do 1891.
državljanin je dve srpske zemlje, Srbije i Crne
Gore. Ženidbom sa bogatašicom Julijanom-
Julčom Palanački u septembru 1895. postao je
građanin Sombora i u njemu će provesti ostatak
života. U Somboru je nastao njegov halucinantni
noćnik, Dnevnik snova, i ispevana slavna pesma
srpske književnosti, pokajanka Santa Maria della
Salute.Najizrazitiji pesnik visokog srpskog
romantizma, Kostić je za života objavio tri knjige
pesama : Pesme, 1873,1874. i 1909. Traged i
komediograf, napisao je dve istorijske drame,