12. предавање и 12.

вежбе Основни појмови одраслости (сажетак

из презентације, Берк, 432-435,446-470, 498-505, 512-534, 535-
538)

Периодизација

 Рано одрасло доба

 Средње одрасло доба
 Касно одрасло доба

 Могућност развоја у одраслом добу?

 Старење – природан физиолошки процес

 Физиолошко и хронолошко старење не морају да се подударају.

Млађе одрасло доба

 Напуштање примарне породице
 Професионални развој
 Проналажење партнера/ке и заснивање секундардне породице
 Самачки живот

Промене у структури мишљењу

Како се когниција мења с прелазом у одраслу доб? Постоје три гледишта:

 1. Сматрали су да долази до трансформација у структури мишљења – до
нових квалитативно различитих начина мишљења који настављају
когнитивне развојне промене из детињства и адолесценције.
2. Одрасла доб је време постизања напредног знања у одређеном подручју –
постигнуће које има важне имликације за процесирање информација и
креативности
3. У којој мери различите менталне активности које се процењују тестовима
интелигенције остају стабилне током одрасле доби?

Како би се појаснило како се мишљење реструктуира у одраслој доби, размотриће се

поједине теорије:

Perry: интервјуисао је студенте на крају сваке године њихових четворогодишњих

студија у вези тога шта је током протекле године на њих оставило велики/највећи
утисак. Њихови одговори су показали да су искусили сложеност студентског живота и
све се више приближавају улози одраслих, дакле, студенти мењају когнитивне
перспективе. Са друге стране, млађи студенти су говорили како се знање састоји од
одвојених уверења чија се истинитост може одредити поређењем са апстрактним
стандардима – стандардима који постоје независно од особе која размишља и њене
ситуације. Последица тога је да је њихово мишљење дуалистистичко, тј. информације,
вредности и ауторитете деле на оне које су тачне и оне које су нетачне. За ралику од
тога старији студенти су били свесни разноликости мишљења о свим темама. Они су
прешли на релативистичко мишљење и на све знање гледали као на нешто што је
уклопљено у оквир мишљења. Постоји више истина и свака је релативна, а мишљење је
флексибилније, толерантније и реалистичније. Теорија је утемељена на узорку
високообразовних младих одраслих особа. Perry признаје како је прелазак са дуализма
на релативизам вероватно огрничено на људе који се суочавају с различитим
гледиштима која су типична за факултетско образовање.

Schai: са стадијума стицања се прелази на стадијум постигнућа. Циљеви менталне

активности се померају са стицања знања на његову употребу и то се одвија кроз 4
стадијума:

1. Стадијум стицања (детињство и адолесценција). Првих 20 година човековог

живота се посвећује стицању знања (прелазак са конкретно-операцијског на
 формално-операцијског мишљења, те се развијају бољи поступци за
комбиновање информација и доношење закључака).
2. Стадијум постигнућа (рана одрасла доб). Људи своје когнитивне вештине
морају прилагодити ситуацијама (попут брака и запошљавања) које имају велике
импликације за постизање дугорочних циљева. Последица тога је да се они мање
усмеравају на стицање знања, а више на његову примену у свакодневном
животу.
3. Стадијум одговорности (средња одрасла доб). Када људи добро успоставе
породични и радни живот, појављује се проширивање одговорности на друге
особе, како на послу, тако и у заједници и код куће. Мора се истовремено носити
са животом са партнером, одржавањем укључености у животе своје деце,
преузимањем већег водства на послу и извршавањем улога у широј заједници.
Најразвијенији облик ове врсте мишљења назива се извршни стадијум и
карактеристичан је за особе чије су обавезе постале јако сложене.
4. Реинтегративни стадијум (касна одрасла доб). Када људи оду у пензију, они
поново истражују своје интересе, ставове и вредности и користе као путоказ
како би квалитет властитог живота довели до максимума. С обзиром да се
будућност скраћује, смањује се потреба за стицањем знања. Особе постају
селективније у погледу околности на коју ће трошити своју мисаону енергију и
не трпше време на бесмислене задатке и неважне за свакодневни живот.

Labouvie-Vief: одрасла доб доноси прелазак са хипотетичког на прагматично

мишљење – логика се користи за решавање свакодневних проблема, прихватају се
недоследност, несавршеност и компромис. Ова промена је мотивисана потребом за
специјализацијом. Када одрасли људи одаберу и следе један пут од бројних
алтернатива, они постају свесни огрничења свакодневног живота. Током
балансирања између различитих улога људи се одричу своје раније потребе да
разреше контрадикције. Уместо тога, прихватају недоследост као део живота и
развијају начине мишљења који се темеље на компромису и несавршеностима.

Когнитивне способности

Тестови интелигенције погодно су средство процењивања промена у низу

менталних способности током одрасле доби. Они, колико су прилагођени мерењу
 вештина које су потребне за успех у школи, мање су погодни за процену
компетенција које су релевантне за свакодневни живот одраслих.

Многа трансверзална истраживања су показала да је максимално постигнуће

на тестовима интелигенције око 35. године живота након кога следи нагли пад.
Резултати на лонгитудиналним истраживањима су открили да је пораст резултата
повезан са порастом доби/година. Када се одрасле особе прате лонгитудинално,
њихови резултати вербалних способности током ране и средње одрасле доби расту
и онда поступно опадају током каснијих година.

Избор занимања:

 Реалистилно раздибље
 Под утицајем личности, социо-економских могућности, информација
о занимањима, подстицајима, блиским односима са наставницима

Социо-емоционални развој

Ериксон – блискост насупрот отуђености – током стварања емотивних веза потребно

је уравнотежити блискост и независност

Према Ериксону одрасли пролазе кроз 3 стадијума:

1. Рана одрасла доб 20-40 година – присност насупрот отуђености

2. Средња одрасла доб – 40-65 – генеративност насупрот неостварености
3. Касна одрасла доб – 65 година-смрт – интегритет личности насупрот
очајању

Психолошки конфликт ране одрасле доби назива се присност наспрам отуђености и

одржава се у мислима и осеђањима младе особе о томе како се трајно обавезати
присном партнеру. Већина малдих одраслих људи је тек стекла економску независност
од родитеља и многи су још увек заокупљени потрагом за идентитетом. Присност од
њих захтева да се одрекну једног дела своје новостечене независности и редефинишу
свој идентитет како би се у њега укључиле вредности и интереси обе особе. Сигуран
осећај присности се јавља и у другим блиским односима – пријатељства и пословне
везе. Млади људи који су постигли присност сарадљиви су, толерантни, прихватају
разлике у пореклу и вредностима, воле друштво других људи, али се угодно осећају и
када су сами. Људи са осећајем отуђености оклевају при успостављању блиских односа
јер се боје губитка властититог идентитета, склони су надметању, а не сарадњи, не
прихватају разлике међу људима и осећају се угроженим када им се други људи
прибиже. Ериксон је веровао како успешно разрешење кризе присности насупрот
отуђености појединца припрема за стадијум средње одрасле доби који се заснива на
генеративности – брига о новим генерацијама и помагање унапређивања друштва.

Левинсон

Кључни појам Левинсонове теорије је животна структура која представља

темељну организацију живота неке особе која се састоји од односа са значајним
другима – појединцима, групама и институција.

Током прелазног раздобља ране одрасле доби (17. до 22. године) већина људи
ствара сан, слику себе у одраслом свету. За мушкарце тај сан је индивидуалистички и
обично наглашава развијање у независну особу успешну у професионалној улози. За
разлику од тога, већина жена које су усмерене на каријеру имају „подељене снове“ у
којима се истичу и брак и каријера, а јављају и муж и деца и колеге. Младе одрасле
особе такође стварау однос са ментором који олакшава постизање њиховог сна. Ментор
је неколико година старија особа и искуснија која припада свету у који особа жели ући
(може бити пријатељ, колега, рођак..) Ментори могу да делују као наставници који
унапређују професионалне вештине особе, водичи који особу упознају са вредностима,
обичајима и карактерима у радном окружењу и као спонзори који потичу развој
дотичне особе.

Прелазно раздобље 30-их година – Млади људи поново преиспитују своје

животне структуре. Они који су били заокупљени својом каријером и још увек су
самци, обично се фокусирају на проналажење животног партнера. Жене које су
наглашавале брак и мајчинство често развијају циљеве који су више
индивидуалистички.
 Смиривање нестабилности код мушкараца, наставак нестабилности код
жена – Мушкарци се обично смирију фокусирајући се на одређене односе, а друге
остављају по страни. Покушавају да успоставе стабилну „нишу“ у друштву које
одговарају њиховим вредностима без обзира је ли то богаство, моћ, престиж,
уметничко или научно постигнуће. Жене са друге стране се не смирију, јер имају све
више обавеза на послу и у односима

Ваилант

Ваилант редефинише Ериксонове стадијуме:

 Двадесете посвећене успостављању присности

 Тридесете посвећене консолидацији каријере вредно радећи и
остварајући положаје у својим занимањима (мушкарци)
 Четрдесете посвећене вођењу других – повлаче се из индивидуалних
постигнућа и постају генеративнији посвећујући се другима и водећи их
 Током педесетих и чездесетих година постајали су „чувари значења“ или
чувари своје културе (културне и филозофске вредности)
 Током седемдесетих година мушкарци се окрећу духовном, мисле о
смислу живота и прихватају његову коначност

Социјални сат

Социјални сат је културно одређени временски распоред важних животних

догађаја (прво запошљавање, ступање у брак, рођење првог детета, куповина куће и
пензија). Главни извор промена у личности током одрасле доби је конформирање са
социјалним сатом или удаљавање од њега.

 Женски социјални сат – брак и рпдитељство у раним или средњим

двадесетим годинама
 Мушки социјални сат – улазак у каријеру с високим статусом и напредак
у њој до касних двадесетих

Истраживања су показала да жене које су засновале породицу на време постале

одговорније, имале више самоконтроле, толерантније и брижније, али је њихово
самопоштовање опадало и како им је живот напредовао, осећале су се рањивијима.. Оне
које су следиле сат типичан за мушкарце биле су друштвеније и доминантније. Жене
које се до 30. године нису ни удале нити започеле каријеру осећале су са јако лоше
(сумња у себе, усамљеност, осећај некомпетентности).

Блиски односи - успостављање блиске емотивне везе

Да би успоставили интимне везе другом особом, људи морају пронаћи партнера,

изградити емоционалну повезаност и одржавати је током времена.

Романтична љубав : Који нам осећаји и понашања показују да смо заљубљени?

Према триангуларној теорији љубави љубав има три компоненте –

1. Присност је емоционална компонента која подразумева топлу и нежну

комуникацију, изражавање бриге за туђу добробит и жељу да и партнер
изрази реципрочне осећаје и понашања
2. Страст је жеља за полним активностима и романсом, телесна и
психолошко-узбуђујућа компонента
3. Посвећеност је когнитивна компонента која партнере наводи на
закључак да су заљубљени и на одлуку да ту љубав одрже

На почетку односа је снажна страствена љубав (интензивна сексуална

привлачност). Поступно страст опада на рачун присности и посвећености које стварају
партнерску љубав (топле, нежне односе пуно поверења). Рана страствена љубав је
предиктор трајности везе. Посвећеност је кључни аспект љубави који одређује хоће ли
однос опстати. Посвећеност се изражава кроз топлину, бригу, осетљивост на потребе
других, прихватање и поштовање. Посвећеност је кључни аспект љубави који одређује
хоће ли однос опстати и изражава се кроз топлину, бригу, осетљивост на потребе
других, прихватање и поштовање. Зрела љубав се заснива на аутономији, уважавању
јединствених квалитета партнера и интензивним емоцијама. Романтична љубав није у
свим културама основ за заснивање брачне заједнице.

Пријатељство: Поверење, присност и лојалност настављају бити важни и у

пријатељствима одраслих особа, као што су то били у средњем детињству и
адолесценцији. Пријатељи кроз одобравање подстичу самопоштовање и пружају
подршку током стресних ситуација.
  Пријатељство са особама истог пола: Трајност пријатељства је већа код
жена,а и током целог живота жене имају више интимних пријатељства истог
пола него мушкарци. Када су заједно пријатељице више воле да причају, док
мушкарци воле да раде нешто (спорт нпр). Мушкарци често говоре о томе
како брину да ако кажу нешто о себи, њихов пријатељ неће узвратити истом
мером, због чега ретко откривају своје слабости. Наравно, псотоје
индивидуалне разлике у квалиету пријатељства и што пријатељство траје
дуже то она постају приснија.
 Пријатељство са особама супротног пола: Не траје толико дуго и ређа су од
истополних пријатељства. Након ступања у брак њихов број за мушкарце
опада, а са старошћу се њихов број повећава код жена (високо образоване и
запослене жене имају више пријатељства са особама супртоног пола). Младе
особе кроз овакве односе развијају осећања партнерства и самопоштовања и
уче о мушким и женским стиловима присности. Будући да се мушкарци
лично лако поверавају својим женским пријатељицама, таква им
пријатељства нуде јединствну прилику да прошире своје капацитете
изражавања емоцијама.

Животни циклус породице

За већину младих људи потрага за присношћу води у брак. Ток живота бликује
унутар животног циклуса породице – след стадијума који се карактеристичан за развој
већине породица широм света. У раној одраслој доби људи обично живе сами, затим
склапају брак и рађају децу и онда их одгајају ( када постану средовечни и њихова деца
напусте дом, родитељске обавезе се смањују, а касна одрасла доб доноси им пензију,
старење и смрт супружника).

Уједињавање породице у браку, Одлука да се имају деца, Задовољство браком,

Породице са малом децом, Усклађивање пословних и породичних улога

Данас млади одрасли људи одгађају ступање у брак више него раније и иако
брак представља уједињавање два појединца ту спада и прилагођавање породице оба
супружника. Период уласка у брак је предиктор брачне стабилности. Млади људи који
ступају у брак у тинејџерској доби или у раним двадесетим чешће се растављају од
оних који ступају у брак у средњој доби. Упркос напретку у подручју женских права, у
западним земљама још увек постоје традиционални бракови који подразумевају јасну
разлику у улогама муже и жене, док са друге стране постоје егалитарни бракови где су
муж и жена једнаки и деле моћ и ауторитет. На одлуку да се имају децу утичу
финансијске околности, личне и верске вредности и здравствено стање. Млађе особе ће
као главне недостатке родитељства наводити губитак слободе и финансијско
оптерећење, а док одрасли много брину о томе да ли ће имати довољно времена да
задовоље обавезе око деце и обавезе око посла. Када су у питању породице са малим
бројем деце једна од главних проблема јесте тражити помоћ за дете, а што је дете млађе
то је већи осећај ризика. Када родитељи не могу пронаћи помоћ за дете која би била
одговарајућа то ствара озбиљан притисак на жену. Она мора ограничити своју каријеру,
одрећи је се или мора трпети несрећну децу и пропуштене радне дане. Сама чињеница
да је жена запослена има мање утицаја на имање деце него на њено занимање. Жене са
захтевним каријерама високог статуса ређе бирају родитељство, а када га изабере више
га одгађају него жене која имају занимања која су мање временски захтевна. Развој
каријере може бити континуиран и дисконтинуиран.

Различитост животних стилова

Прихватање одређеног животног стила може бити под контролом или изван
контроле неке особе.

 Самачки живот – живот без присног партнера. Више је одраслих

мушкараца самаца, али за самице постоји већа вероватноћа да ће ђивети
саме целог живота (с порастом доби све је више мушкараца који имају
карактеристике које већина жена тражи – иста или слична доб, једнако
или боље образовање, професионална успешност, а мушкарци лакше
проналазе жене јер могу да бирају између већег броја неудатих жена).
Предности: слобода и покретљивост. Недостаци: усамљеност,
 исцрпљеност изласцима, ограничен полни и друштвени живот, осећај
искључености из живота ожењених парова.
 Кохабитација је животни стил невенчаних парова који имају интимну,
полну везу и живе заједно. Некима она служи као пприпрема за брак
(тестирање везе и навикавање на заједнички живот), а некима
алтернатива за брак. За људе који нису спремни за брак она омогућује
комбинацију погодности блиског односа са приликом да се делом остане
слободан.
 Брак
 Развод – Вечина развода се догоди унутар 7 година брака, а око ¾
разведених људи се поново ожени. Они су уопбичени током прелаза у
рану одраслу доб када људи имају децу тинејџере што је период ниског
задовољства браком. Најснажнији предиктори раставе јесу неверство,
несмотрено трошење вца, алколол/дрога, изражавање љубоморе,
иритантне навике и променљивост расположења.
 Склапање новог брака – у просеку је то унутар 4 године након раставе,
при чему се мушкарци брже ожене него што се жене удају. Нови бракови
су посебно осетљиви на прекиде из разлога што људи у том новом браку
улажу доста у финансијке ствари, помоћ у одгоју деце те брига због
таквих ствари не даје сигурност за трајно партнерство. Затим, неки људи
преносе негативне обрасце интеракције и решавања проблема из првог у
други брак, а људи на раставу (након неуспелог брака) гледају као на
прихватљиво решење када се поново појаве брачне потешкоће.

Средње одрасло доба

 Видљиви су телесни показатељи старења

 Климакс – менопауза - Некада се средовечност доживљава и као
олакшање,а не као криза. Неке жене једва дочекају менопаузу јер их
ослобађа могућности нежељене трудноће и узимања контрацепције
 Појава кардио-васкуларних и канцерогених обољења (тип А, тип Б)
  Преузимање родитељских улога
 Промена животног стила
 „врхунац живота“ – средња одрасла доб је раздобље позитивног става о
себи, веће независности, асертивности и оданости личним врендностима.
Због тога каткада о овом раздобљу говоре као о раздобљу „животног
врхунца“
 Криза средњих година? – за мушкарце је вероватније да се одређене
промене јављају у 40-им годинама, а за жене су то касне четрдесете и
педесете када им смањење родитељске одговорности даје времена и
слободе да се суоче са личним питањима. Такође, смер промене више
варира код жена него код мушкараца. Он зависи од тога да ли су као
младе одрасле усмериле на „феминини“ друштвени сат (брак и
мајчинство), на „мускулини“ друштвени сат (врхунска каријера) или
комбинација оба. Све у свему, окупираност смрћу и вредновање живота
су уобичајени у средњој одраслој доби, но мало људи драстично мења
своју животну структуру. За оне који су у кризи типично је да су у раној
одраслој доби њихове могућности остваривања личних циљева или у
дому или у широј заједници биле ограничене њиховом родном улогом,
породичним принципима, ниским приходима или сиромаштвом.
 Негативни стереотипи о старењу

Когнитивни развој

Различити аспекти когнитивног функционисања показују различите обрасце

промене,а до опадања долази у неким подручјима. Бројна истраживања говоре о
трендовима у две широке менталне способности. Свака укључује подручја
специфичних интелектуалних фактора које обухватају тестови интелигенције. Прва од
њих јесте кристализована интелигенција (вештине које се заснивају на акумулираном
знању и искуству и добром промишљању). Са друге стране је реч о флуидној
интелигенцији која се односи на вештине обраде информацијама (способност
откривања односа између дражи, брзина анализирања информација и капацитет радног
памћења). Заједно оне представљају способности које су стечене јер имају вредности у
култури у којој појединац живи.

Многа лонгитудинлна и трансверзална истраживања показала су да

кристализована интелигенција расте током одраасле доби (одрасли стално стичу нова
знања и вештине на послу/код куће), док флуидна интелигенција почиње опадати у
двадесетим што је и даље предмет расправа.

Seattle лонгитудинално истраживање – особе у средњој доби су на

интелектуалном „врхунцу“, а не на „заласку“. Код 5 способности долази до скромног
добитка у педесетим и раним шездесетим, након чега следи поступан пад. Шеста
способност, перцептивна брзина равномерно пада од двадесетих до осамдесетих
година. Касније у животу фактори флуидне интелигенције (спацијална оријентација,
перцептивна брзина и нумеричка способност) показују већи пад од кристализованих
фактора (вербалне способности, индуктивно резоновање и вербално памћење).

Истраживања са WAIS (Wechslerov test inteligencije za odrasle) – он мери два

широка фактора менталних способности: вербални – који широко захвата
кристализовану интелигенцију, и невербални фактор који широко захвата флуидну
интелигенцију. Вербални коефицијент интелигенције је на врхунцу у средњој одраслој
доби, аизмеђу 45. и 54. године и од тада само мало опада до осамдесетих.ж.
Осамдесетогодишњаци су остали вербално вешти постижући једнако добре резултате
као и људи у двадесетим, а невербални коефицијент је показао пад - потврдио се пад
флуиде интелигенције. Дакле, потврђују се резултати ранијих истраживања:
кристализована интелигенција се задржава до позне доби, а флуидна интелигенција је
подложна биолошком старењу.

Индивидуалне и групне разлике – неки одрасли, због болести или неповољне

околине интелектуално пропадају пре од других. Људи флексибилне личности, у
дуготрајном браку, без кардиоваскуларних или других хроничних болести су
задржавали добре менталне способности до касне одрасле доби (+ добар
социоекономски статус). У раној и средњој одраслој доби жене су успешније од
мушкараца у вербалним задацима и перцептивној брзини, а мушкарци су успешнији у
спацијалним задацима. Постоје велике индивидуалне разлике.
 Обрада информација

Како брзина конгнитивног процесирања опада, неки аспекти пажње и памћења

слабе. Отежана је подела пажње, опада усмеравање на релевантне стимулусе и
брзо пребацивање са задатка на задатак.

Брзина процесирања: Време реаговања расте од раних двадесетих до

деведесетих.. Шта узрокује успоравање когнититвне обраде повезано са годинама?
Једно од мишљења је да када умру неурони у мозгу настане пукотина у неуралним
мрежама и тада се стварају нове синаптичке везе које иду око пукотина, али су оне
мање ефикасне. Друго становиште се односи на то да код старијих особа долази до
већег губитка информација како она пролази кроз когнитивни систем (направите копију
фотографије – сваког пута када се опет користи прави се нова копија и сваког је пута та
копија мање јаснија). Вежба и искуство могу компензирати погоршања у брзини
обраде. Повећава се дистрактибилност - стање лаког ометања, то јест, скретања пажње
са задатка или мисли која је при руци и окретања другој невезаној мисли или
активности.

Пажња: опада способност да се бројни делови видних информација комбинују у

једну целину. Без кохерентног образца који би служио као водич когнитивна нхибиција
је тежа тј. одупирање интерференцији ирелевантних подстицаја. Такође, дешава се да
старије особе буду ометане, окупиране мислима или неким елементом из околине те је
тешко да се врате на задатак који обављају.

Памћење: независно од тога о ком садржају се ради (листа речи, бројева,

одломак..) средовечни и старији људи се присећају мање од младих одраслих. До
оваквих промена у великој мери долази због пада у коришћењу стратегија памћења на
задацима. Старији људи понављају мање него млађи – што је разлика за коју се сматра
да се узоркована споријим мишљењем. Старији људи не могу себи поновити нову
информацију тако брзо као млађи. Такође, старији одрасли теже повезују нову
информацију са већ потхрањеном (нпр каже им се реч папагај, а они се не могу брзо
присетити категорије „птица“ иако им је добро позната). Каже се да се ово догађа зато
што постоји теже одржавање пажње на релевантним, а не на ирелевантним
нформацијама. Када ирелевантни подражаји заузму простор радне меморије остаје
мање простора за задатак памћења који се тренутно одвија. „Опште факторско
знање“ (историсјки догађаји нпр), процедурално знање (вожња аута, бицикла) и знање
повезано са нашим занимањем остају или непромењени или се повећавају у раздобљу
средње одрасле доби. Средовечне особе имају тешкоћа са присећањем те се често
ослањају на акумулирно метакогнитивно знање о томе – понављање главних мисли пре
презентције, огранизација белешки и докумената како би се брзо нашле информације,
свакодневно паркирање аута на истом месту – метакогниција не слаби са годинама.

Решавање практичних проблема - јако су успешни у решавању практичних

проблема – захтева се од људи да процене реалну ситуацију и анализирају како најбоље
постићи циљеве који са собом носе висок ступањ несигурности. Ово се везује за
стручнос (стручњак се постаје након година искуства и стицања знања). У раном
одраслом добу наступа стручност, а врхунац доживљава у средњој одраслој доби
стварајући ефикасне приступе решавању проблема – стручњак, стога, зна који је
приступ решавању проблема добар, а који није ефикасан.

Социо – емоционални развој

Ериксонов конфликт у средњој доби назива се генеративност или

стваралаштво насупрот неостварености. Стваралаштво укључује искорак према
другима на тај начин да се на свет изведе и води следећа генерација. Окренувши се на
претходно, генеративност почиње у раној одраслој доби, типично преко рађања деце и
њиховог одгоја и стварањем своје позиције у професионалном свету, а затим се знатно
проширује у средњој одраслој преко властите особе (идентитет) и животног партнереа
(интимност) на већу групу – породица, заједница или друштво. Резултат тога: наш
капацитет да бринемо за друге је већи него у претходним фазама. Ериксон бира појам
стваралаштво како би обухватио све створено што може надживети властито ја и
осигурати континуитет друштва: деца, идеје, уметничка дела... Премда, родитељство је
главно средство остваривања генеративности, али неки људи је не исказују кроз децу,
већ могу бити генеративни у другим породичним односима (нећак нпр), као ментори на
послу, добровољни рад, бројни облици продуктивности и креативности. Такође,
друштво намеће друштвени сат за стваралаштво у средњој одраслој доби, захтевајући
од одраслих да преузму одговорност за следећу генерцију (преко својих улога
родитеља, наставника, ментора и координатора). Главни мотиватор за генеративно
деловање јесте културално „веровање у врсту“ тј. уверење да је живот добар и вредан,
чак и у светлу људске деструктивности и сиромаштва. Без оптимистичног погледа
људи не би имали никаву наду у напред човечанства.

Негативни исход ове фазе је неоствареност или стагнација. Ериксон сматра да

када људи једном псотигну одређене животне циљеве (брак, деца, каријера) могу
постати усмерени на себе и себични – одрасли са осећајем стагнације не могу донети
добробит друштву јер властиту удобности и сигурност стваљају изнад изазова и жртве.

Високо генеративни људи:

 добро адаптирани, постижу високе резултате на скалама самоприхватања, нису

или ниско анксиозни и депресивни, толерантнији према различитим
мишљењима
 имају управљачке квалитете, од посла траже и нематеријална задовољства
 брину за добробит своје деце, родитеља и друштва
 више партиципирају у политици

Родитељство поспешује стваралачки развој мушкарца те мушкарци са децом постижу

више скорове на генеративности. Можда родитељство код мушкараца буди нежан и
брижан став према следећој генерацији.

Левинсон

У доби око 40 година људи вреднују своја постигнућа у погледу циљева ране
одрасл доби. Схватају да од сада па надаље имају више времена иза њих, него испред
њих и те преостале године сматрају веома драгоценим. Неки људи, стога, праве
драстичне промене у породичним и професиолним животима – разводе се, поново
венчавају, мењају каријеру или показују појачану креативност, а док други чине неке
мање промене. Већина људи се окреће према себи усмеравајући се на живот који њима
лично има смисла. Делимичан разлог томе је што је за већину средовечних особа даљи
и професионални и лични напред јако ограничен. Други су разочарани јер нису
остварили у потпуности своје снове и желе пронаћи пут који ће их задовољавати више
пре него буде касно.

Дакле, према Левинсону да би средовечне особе поново евалуирале саме себе и

свој однос према спољашњем свету, морају се суочити са 4 развојна задатка:

1. млад-стар – морају прихватити да су старији стварајући на тај начин

равнотежу између младости и старости која је прикладна у односу на њихову
доб. Због двоструких стандарда жене прихватају теже да старе него
мушкарци, а такође су оне и склоније да себе виде млађима него што заправо
јесу – разлика између субјективне и објективне доби се годинама повећава.
2. деструкција – стварање – како се средовечне особе суочавају са властитом
смрћу и са стварном или скором смрћу вршњака постају све свесније начина
на које људи могу бити деструктивни према породици, деци, родитељима,
пријатељима и сарадницима. Стога, постоји жеља да се ојачају позитивни
аспекти властитог бића унапређујући добробит људи и остављајући наслеђе
будућим генерацијама.
3. маскулиност – фемининост – људи морају помирити маскулине и
фемининине делове себе. За мушкарце то значи боље прихватање
„фемининих црта“ што побољшава блиске односе и односе на послу, а за
жене значи да су отвореније за „маскулине“ особине попут аутономије,
доминантости и асертивности.
4. Ангажованости – издвојеност – треба створити златну средину између
укључености у спољашњи свет и издвојености. И мушкарци и жене се морају
посветити себи. Они који су рану одраслу доб посветиле деци или радиле
незадовољавајући посао сада треба да крену у другом смеру.

Valliant

Одрасли у касним четрдесетим и педестим годинама преузимају кључну

одговорност за функционисање друштва. Људи који су били науспешнији и
најприлагођенији сада улазе мирније и тише раздобље живота. Брига да ће позитивни
аспекти културе преживети постаје главне преокупација.

Појам о себи
 - Могуће слике о себи су временске димензије слиек о себи – онога чему
појединац тежи и онога што настоји избећи. Могући појам о себи може бити лични јак
мотиватор поступака у средњој доби, јер му се временом придаје веће значење. Током
одрасле доби описи актуелних слика о себи показују знатну стабилност, а искази о
могућим сликама о себи увелико се мењају. С доби, могућих слика о себи је мање и оне
постају скромније и конкретније. Већина средовечних људи не очекује да буде најбоља
и најуспешнија, а уместо тогу окупирани су својим учинком у улогама и
одговорностима које су започете – „бити добар супруг и отац“, „бити компетентан на
послу“ итд. Пошто будућност више на садржи бесконачне могућности, одрасли
прилагођавају своје страхове и наде како би могли да очувају ментално здравље.
Морају задржати осећај да нису постигли све, како би остали мотивисани, али ипак
морају изаћи и на крај с тиме да упркос разочарењима морају да се осећају добро и
буду заовољни својим животом. Могуће слике о себи појединац може да ревидира по
потреби, а ревидирање могућих слика о себи потпомаже самопоштовање (потврђивање
властитог ја чак и када све не иде добро).

- Расте склоност као интроспекцији

- У истраживању је добијено да у доби од касних адолесцентних до

седамдесетих година резултати на 3 црте личности расту у раздобљу од ране до
средње одрасле доби, а потом се смањују.

1. Самоприхватање – признају и прихватају своје добре и своје лоше

особине и имају позитиван став према себи и према животу
2. Аутономија – мање су забринути за очекивања других, а више су
усмерени на то да следе стандарде који су сами одабрали
3. Вешто управљање околином – лако и успешно обављање низа различитих
задатака
 Стратегије суочавања са стресом – средовечне особе склоније су тражењу
„сунца иза облака“ или позитивне стране тешке ситуације - одгодити
деловање како би нашли алтернативу за деловање, планирати начине
управљања будућим проблемима, користити хумор за рећи шта мисле или
осећају, а да не повреде друге. Са друге стране, млађи одрасли често поричу
негативне емоције, темпераментне исходе, окривљују друге итд. Ефикасно
суочавање укључује и суочавање усмерено на проблем и суочавање усмерено
 на емоције, док је неефикасно суочавање суочавање усмерено емоције само
на емоције. Дакле, особе у средњој доби спознају добре стране и слабости,
затим их мешају у организовану слику (такође оно што доприноси јесте
постојање веће сигурности у управљању животним проблемима).
 BIG FIVE – Стотине особина личности по којима се људи разликују
оргнизовано је у 5 темељних фактора који се називају црте личности
„великих пет“: неуротицизам, екстраверзија, отвореност према исксутву,
савесност и сарадљивост. Трансверзална истраживања спроведена с
канадским и америчким мушкарцима и жена показују да неуротицизам,
екстрaверзија и отвореност према исксутву благо опадају од адолесценције
до средње доби, док сарадљивост и савесност расту (промене које се односе
на „смиривање и већу зрелост“). Истраживаче резултати бројних
истраживања наводе да су промене у личности одраслих генски условљене, а
као подршку том стајалишту наводе да су индивидуалне разлике у цртама
„великих пет“ велике и високо стабилне. Особа која има високе или ниске
резултате у једној доби, вероватно ће имате исте резултате и у другој доби.

Неуротицизам: особе високе на овој црти су склоне бризи, самосажаљевању,

емоционалне су и рањиве, свесне себе, а особе које су ниско су мирне особе, сталожене,
задовољне собом, добро се осећају, неемоционалне су и чврсте.

Екстраверзија: особе које су високо на овој црти су топле, причљиве, активне,

страствене и склоне забави, а особе које су ниско су особе које су тихе, пасивне,
суздржане и емоционално нереактивне.

Отвореност према исксутву: Особе које су високо на овој црти су имагинативне,

креативне, оригиналне, знатижељне, либералне, а супротно, особе које су ниско,
„чврсто су на земљи“, некреативне, конвенционалне, незнатижељне и конзервативне.

Сарадљивост: особе које су високо на овој црти су мека срца, пуне поверења,
великодушне, склоне повлађивању, обазриве и благе ћуди, а особе које су ниско су
окрутне, сумњичаве, шкрте, склоне супростављању, критичне и иритантне.

Савесност: особе које су високо на овој црти су марљиве, добро организоване, тачне,
амбициозне и упорне. Особе које су ниско су немарне, лење, неорганизоване, склоне
кашњењу, без циља и неустрајне.
Однос са важним људима

Фаза животног циклуса породице која наступа у средњој животној доби често се
назива „пустити децу и наставити даље“. Карактеристично је прилагођавање на
синдорм „празног гнезда“ и старење/смрт сопствених родитеља. Када се одрасли у
потпуности посвете деци, крај активног родитељаства може подстакнути осећаје
празнине и жаљења.

Брак и растава – задовољство у браку је снажан предиктор психичког здравља.

Као и у раној одраслој доби развод је један начин да се разреши незадовољавајући
брачни однос. Већина развода се дешава првих 5 до 10 година брака. Растава у било
којој доби узима високу психолошку цену, али се чини да се средовечни људи лакше
адаптирају од млађих људи. Знатан број развода у средњој животној доби имају људи
који су имали један или више претходниј неуспелих бракова будући да стопа развода
више него двоструко већа међу паровима који су већ били у браку него међу паровима
који су у свом првом браку. Прекид брака у средњој доби снажно доприноси
феминизацији сиромаштва – тренд код којег жене, које се саме издржавају или
издржавају проодицу, чине већину одрасле сиромашне популације, незаивисно од
година и ентичке припадности. Као узроцима развода средовечни људи говоре о
проблемима комуникације, коришћењу опоидних средстава од стране супруга, телесно
или вербално злостављање, властиту жељу за аутономијом. Жене, које су пребродиле
развод постају толерантније, лакше се носе са сигурношћу, нису конформисти и више
се ослањају на себе.

Прихватање улоге баке или деке – постати бака или дека је врло заначајан
тренутак за већину која то доживи. Тада се јављају одређена задовољства:

 Осећај да су цењени и као старији – да их доживљавају као мудре особе

од помоћи
 Бесмртност постигнута кроз потомство – оставити за собом након смрти
не само једну ганерацију него две
 Поновни ангажман са властитом прошлошћу – бити у стању пренети
породичну историју и вредности новој генерацији
  Задовољство – забављати се са децом, а немати главну одговорност за
њихов одгој

Типично је да је однос баке и унуке и деке и унука ближи, а да је посебно блиска веза
између баке са мајчине стране и унуке. Баке и деке које живе даље од својих унука
обично имају дистанциранији однос, посећујући их само за празнике и битне догађаје.
У породицама које имају високе приходе улога баке и деке није средишња у одржавању
и опстанку породице. Насупрот томе, у породицама са ниским приходима, баке и деке
имају кључну улогу, Многи родитељи живе са породицом из које потичу, а пружају и
финансијску помоћ која смањује утицај сиромаштва. Када се баке и деке не слажу са
родитељима, њихова веза са унуцима трпи. Након раставе родитеља, бака и дека са
стране оног родитеља који је добио старатељство имају чешћи контакт с унучадима од
баке и деке другог родитеља.

Средовечна деца и њихови старији родитељи: Одрасла деца проводе мање

времена у непосредној близини својих родитеља, а разлог свакако није занемаривање
или изолација, већ жеља за независношћу. Средње одрасло доба је време када одрасли
поново процењују односе са својим родитељима. Помоћ коју размењују одрасла деца и
њихови остарели родитељи зависи од прошлих и садашњих породичних околности.
Међутим, чак и када је однос између детета и родитеља био емоционално хладан,
одрасла деца нуде више помоћи како им родитељи старе из осећаја алтруизма и
породичне дужности. Брига за остареле родитеље свакако може бити терет. Ту се
појављује појам „сендвич генерација“ тј. одрасли чији су родитељи онемоћали и
потребна им је помоћ, а деца још увек нису финансијски зависна – они се тако зову јер
су стиснути између потреба остарелих родитеља и финансијски зависне деце. Брига
коју пружају синови и кћери је подељена у односу на полне улоге, а мушкарци знајно
доприносе нези за своје родитеље што је чињеница коју не треба занмарити. Већина
одрасле деце радо помаже, а брига за хронично болесне или онемоћале родитеље је јако
стресна. Таква потреба углавном долази изненада, након срчаног удара, пада, можданог
удара, обољевања од рака, остављајући мало времена за припрему. Неговање родитеља
оставља и телесне и емоционалне последице. Доводи до преоптерећености улогама,
честог изостајања са посла, исцрпљености, немогућност концентрисања, тескобе због
старења. Упркос томе што имају више времена за бригу о болесном родитељу, жене
које дају отказ пролазе лошије вероватно због социјалне изолације и финансијских
ограничења. Са друге стране, ако постоје позитивна искуства на послу она могу
умањити стрес око брига у вези неге родитеља (позитивно расположење).

Пријатељства – пријатељства су малобројна и присна, а мушка пријатељства и

даље мање експресивна. Перцепција партнера/ке као најбољег пријатеља доприноси
брачном задовољству.

Професионални живот

 Тенденција ка професионалном остварењу – повећавању свог значаја на послу

 Иначе се емоционална ангажованост у послу сматра здравом, међутим она може
да резултира и сагоревањем на послу – стањем у којем другорочна изложеност
стресу послу доводи до менталне исцрпљености, осећаја губитка личне контроле
и осећаја смањеног постигнућа. Појављује се чешће у помагачким занимањима
(здравство, социјална нега, образовање..). Некада посвећеност запосленог
премашује вештине суочавања, те је сагоревање повезано са великим радним
оптерећењем у расположивом времену и недостатком потпоре и повратне
информације од надређених. Сагоревеање је озбиљан професионални ризик јер
је повезан са апсентизмом, напуштањем посла, лошим учинком и нарушеним
здрављем. Може се вршити превенција тако што ће постојати разумно
оптерећење послом, постојати могућност да се запослени одморе од стреса
ограничавајући број сати који запослени проводе обављајући стресан посао,
дајући социјалну подршку, давање накнаде за рад од куће...
 Ефекат „стакленог плафона“ – жене и мање етничке мањине суочавају се са
феноменом „стакленог плафона“ или невидљивом препреком у напредовању на
корпорацијској лествици (њихив мањи број се не може приписати лошим нпр
менаџерским вештинама). Нпр. истраживања су показала да су жене менаџери у
поређењу са мушкарцима ефикасније, као особе за које је угодниије радити и да
је за њих вероватније да ће мотивисати запослене на додатни рад.
Карактеристике које их разикују од мушкараца јесу харизма, инспирација и
обзирност. Оне имају мањи приступ менторима, моделима и неформалној мрежи
која служи као пут образовања.
 Значај континуиране едукација – старији се ређе едукују
  Ретко се мења посао – започиње се сопствени посао, али у истој сфери. Ако дође
до неке екстремне промене то обично упућује на личну кризу.
 Незапосленост негативно утиче на све аспекте живота – показује брзо
пропадање телесног и менталног здравља. Старији радници обухваћени отказом
остају дуже време незапослени трпећи значајан губитак прихода. Осим тога,
људи старији од 40 година који морају поново успоставити професионалну
сигурност нађу се „изван“ времена с обзиром на друштвени сат
 Планирање пензије – Већина запослених се весели одласком у пензију и све
више људи престаје са радом на пуно радне време у средњој доби. Планирање
пензије је јако важно јер пензија доводи до губитка прихода и статуса, те је јако
стресна. Око 40% људи не прави никакве конкетне планове за пензију, а
финансијско планирање је јако важно јер приходи типично опадну за 50%.
Пензија доводи до тога да се време може користити како ко жели, а не како ко
мора. Особе које нису пажљиво промислиле то време, могу доживети да им
осећај смисла буде озбиљно угрожен. Жене мање планирају пензију, јер често
зависе од припремама својих мужева.

13. предавање – Старење, Берк (571-578) (584-613)

Биолошко старење почиње у раном одраслом добу током 20-их година. Сматра се да је
највероватнији разлог томе интеракција генетске детерминисаности и случајних
ћелијских мутација,

Индикатори старења:

 Телесне промене (слабљење у раду срца и плућа)

 Слаби имуни систем (биолошки и психолошки стрес)
 Слабљење атлетских способности је више резултат животног стила, него старења
 Способност репродукције изразито смањена код жена након 35. год, код
мушкараца након 40. год
  Ефекат социо-економског статуса
 Гојазност

Ејџизам (дискриминација на основу животног доба)

Геронтократија (политички систем у коме је власт у рукама старијих људи, најстарије

генерације)

Дуговечност

Изазови касног одраслог доба:

1) Прихватање пензионисања

Тренд дужег очекиваног животног века и све ниже просечне доби пензионисања довео
је до продуженог периода који старији проводе у пензији. На старијима је да одлуче
како ће провести пензију, где уочавамо индивидуалне разлике. Неки старији поступно
смањују радне сате и одговорност, односно преузимају премошћујуће послове са пола
радног времена, као прелаз између пуне ангажованости у каријери и пензије.
Истраживања показују да се до 40% Американаца који су пензионисани поново
делимично улази у свет рада, једне године након пензионисања, обично радећи
половину радног времена. Док неки други у потпуности напуштају своје послове, па им
се након неког врмена евентуално враћају, због малих прихода. Исплативост
пензионисања је обично прво што се разматра при одлучивању о одласку у пензију.
Особе доброг здравља, за коју је професионални живот централан за самопоштовање и
чија је радна околина угодна и стимулишућа, вероватно ће наставити радити. Супротно
томе, људи који раде рутинске послове и који имају занимљиве хобије, често одабиру
пензионисање. Будући да пензионисање укључује одустајање од улога које су витални
део идентитета и самопоштовања, обично се претпоставља да је реч о стресном процесу
који придоноси слабљењу телесног и менталног здравља. Бројни су докази да телесни
здравствени проблеми наводе старије да оду у пензију, а не обрнуто. Када се старији
упитају о стресу приликом одласка у пензију, око 30% наводи неке од тешкоћа
прилагођавања. Чиниоци везани са посао (финансијске бриге и нужност одустајања од
посла) предвиђају стрес након одласка у пензију. Напуштање високостресног посла
повезано је са позитивним привикавањем на пензију, док је напуштање угодоног посла
пре него што је особа за то спремна повезано са нешто већим тешкоћама. Социјална
подршка смањујуе стрес повезан са пензионисањем, као што смањује и стрес
произашао из великих животних догађаја.
2) Суочавање са сопственим телесним ограничењима (телесно пропадање)

Телесне промене: видно, слушно и моторно подручје је највише захваћено

продадањем, АНС функционише лошије, отпушта више стрес хормона, изражено
смањен капацитет кардио-васкуларног и ресипраторног система, имуни систем лошији
– аутоимуне болести, тешкоће са спавањем, смањује се покретљивост, јавља се
инвалидитет, деменција – Алцхајмерова болест, цереброваскуларна.. Јавља се
социјална изолација услед сопствених телесних тешкоћа (слабији слух, вид,
покретљивост, уринарна инконтиненција...). Дуговечност је генетски условљена уз
значајан средински ефекат, док у просеку жене имају дужи живтни век. Велике
индивидуалне резлике у функционалној старости наспрам календарске.

3) Жаловање

Старији су под ризиком различитих негативних животних промена, као на пример смрт
супружника, браће, сестара или пријатеља, болест и инвалидитет, смањење
прихода...Занимљово је да ће код старијих ови догађаји изазвати мањи стрес него код
млађих, зато што су многи старији научили да се суочавају са тешким временима и
прихвају губитке као саставни део људског постојања. У позној доби све ове преомене
су веће код жена него код мушкараца, зато што су жене изнад 75. година ређе удате,
чешће имају ниже приходе, болују од више болести...

Когнитивни развој

Као и у средњој одраслој доби, ментално активан живот (изнадпросечно образовање,

стимулишуће слободне активности, активност у заједници и флексибилна личност)
предиктиван је за одржавање менталних способности до позне доби. У једном
истраживању високообразовани старији виших вербалних способности и укључени у
живот заједнице, имали су једнако добар учинак као и млађи одрасли на задацима
проспективног памћења заснованих на присећању догађаја. Супротно томе, учинак
старијих који су били мало образованији од средње школе и имали слабе вербалне
способности, био је слаб.

 Опадање флуидне и кристализоване интелигенције у поодмаклој доби

 Ограниченост радне меморије
 Још увек могућа пластичност развоја
 Селективна оптимизација уз компензацију
 Препознавање и имплицитно памћење су очувани
 Ово су два облика аутоматског памаћења. Памћење препознавањем мало трпи у
каснијој доби јер су у околини присутни многи знакови који помажу присећање.
У задацима имплицитног памћења (попуњавање празнине у речи након што вам
је показана листа речи) добијене су доста мање разлике него у експилицитном
(намерном) памћењу.
 Дефицит асоцијативног памћења (тешкоћа стварања и досећања веза између
делова информација)
Истраживачи су, да би утврдили имају ли старији веће тешкоће асоцијативног
памћења од малђих, показивали парове међусовно неповезаних речи (нпр: сто-
капут, сендвич радио...) тражећи од испитаника да их запамте, како би их се
касније присетили. Једној групи испитаника дата је листа са појединачним
речима, од којих су неке биле оне које су испитаници учили, а неке не и од њих
се тражило да заокруже оне речи које су учили. Другој групи испитаника су
дали листу са паровима речи, где су такође неке речи биле оне које су
испитаници требали да запамте, а неке не. Старији су били готово једнако
успешни као и млађи на тесту памћења појединачних речи, али је њихов учинак
био знатно лошији на тесту парова речи, а тај налаз потврђује недостатак
асоцијативног памћења.
 Памћење за временски удаљене догађаје није боље од памћења недавних
догађаја
Иако старије особе често кажу да је њихово памћење на давне догађаје јесније
од пмаћења негативних догађаја, истраживања не потврђују тај закључак. У
истраживањима овог типа, тражило се од од испитаника да се присете имена
наставника из основне школе, ученика одељења из средње школе и шпанских
речи из средње школе (то су информације које су биле врло добро усвојене
раније у животу). Памћење рапидно опада у првих 3-6 година, а у идућих 20 се
мало мења. Након тога долази до малог заборављења. Шта се догађа са
аутобиографским памћењем? Истраживачи обично задају низ речи (књига, строј,
жалостан, изненађен) и траже од одраслих да кажу сећања повезана са тим
речима. Особе између 50-90 година досећају се и давних и недавних догађаја
чешће него догађаја који су између тог временског раздобља, а недавне догађаје
помињу најчешће. Вероватно се догађаји из млађих дана боље памте јер су се
догодили током раздобља брзих животних промена, испуњених новим
искуствима.
  Тешкоће у проналажењу адекватних речи и планирању шта и како рећи
Старији говоре спорије и чешће праве паузе, делимично због тога што им је
потребно више времена како би претражили своје памћење за одређење речи.
Ово се догађа због ограничења радне меморије и чини се да су њена ограничења
повезана са старосном доби.
 При решавању свакодневних проблема проширују се адаптивне стратегије
развијене у средњем добу
Решавање проблема је још једна когнитивна вештина која илуструје како
старење не доноси само пропадање, већ и важне адаптивне промене. Међутим, у
касној одраслој доби при решавању традиционалних проблема, који су изван
контекста стварности, долази до пада. Ограничења памћења старијих особа
отежавају им да држе на памети све реллевантне чињенице када решавају
сложене хипотетичке проблеме.

Мудрост

Велико животно искуство обогаћује приповедање и решавање проблема код стријих.

Људи писују мудрост као шитину и дубину практичног знања, способност
промишљања и примену тог знања на начине који живот чине подношљивијих и
вреднијим, емоцијалну зрелост, укључујући способност слушања, вредновања и давања
савета, као и алтруистичко понашање. Није изненађујуће да доб и мудрост иду заједно
у неким културама. У једном истраживању испитаници од 20-89 година су одговарали
на неизвесне ситуације из стварног живота. Резултати су показали да доб није
гаранција за мудрост, али врста животног искуства јесте битна. Старији који постижу
боље резултате на мудрости су боље образовни, телесно здравији и негују позитивне
односе са другима. У неколико истраживања мудрост је био бољи предиктор
задовољства животом, него објективни животни услови (телесно здравље, СЕС,
квалитет околине...). Ментална активност поспешује задржавање интелектуалних
способности, где вежбање може умањити пропадање.

Социо-емоционални развој

Ериксонова теорија: Интегритет личности насупрот очају

Коначни психолошки конфликт према Ериксоновој теорији је интегритет личности

насупрот очају, а укључује мирење са властитим животом. Одрасли који постигну
осећај интегритета осећају се целовито, потпуно и задовољно својим постигнућима.
Они су се адаптирали на мешавину победа и разочарања који су неизбежни сваког
аспекта живота. У једном истраживању процењено је да је старија доб повезана са
већом психосоцијалном зрелошћу, мерено у терминима тежни за генеративношћу и его
интегритетом у свакодневном понашању. Очај је негативан исход ове фазе и појављује
се када старији осећају да су донели много погрешних одлука, а време је прекратко
како би пронашли нови пут ка интегритету. Немајући другу шансу, особама је тешко да
прихвате да се смрт ближи, те су преплављени горчином, осећајем поражености и
безнађа. Овакви ставови се често изражавају љутњом и презиром према другима, што је
маска за презир према себи.

Пекова (Peck) теорија:Три задатка интегритета ега

Према Роберту Пеку, Ериксонов конфликт интегритета ега насупрот очају обухвата 3
одвојена задатка. Да би се интегритет развио, сваки мора бити решен.

 Диференцијација ега насупрот окупираности радном улогом

Овај задатак призилази из пензионисања и он захтева од старијих који су пуно
инвестирали у своје каријере да нађу друге начине потврде властите вредности.
Особа која тежи интегритету мора диференцирати мноштво породичних и
пријатељских улога, улога у заједници, које су једнако задоцољавајуће као
пословни живот.
 Пролазност тела насупрот окупираности телом
КАсно одрасло доба са собом носи пропадање изгледа, телесних капацитета и
отпорности на болест. За особе чија се психичка добробит увелико ослања на
стање њиховог тела, ово може бити јако тешко раздобље. Старији треба да
надвладају телесна ограничења, наглашавајући когнитивне и социјалне
могућности, које нуде алтернативне, компензирајуће награде.
 Пролазност ега насупрот окупираности егом
У касној одраслој доби људи морају пронаћи конструктивне начине суочавања
са извесношћу која смрт носи, управо из разлога што им умиру браћа, сестре,
пријатељи...Они морају пронаћи конструктивне начине суочавања са тим
реалитетом. Постизање интегритета ега захтева сталне напоре да се живот учини
сигурнијим, смисленијим.

Реминисценција
Када мислимо на старије, често имамо слику о њима док реминисцирају – причају
приче о људима и догађајима из прошлости, те говоре о својим мислима и осећањима
везаним за то. Чињеница јесте да старији чешће реминисцирају него млађи, али
истраживачи нису сигурни зашто. Садашње теорије и истраживања упућују на то да
присећање прошлости може бити позитивно и адаптивно. Очајни старији често
руминирају, размишљајући о болним искуствима из прошлости, што одржава њихове
негативне емоције.

BIG FIVE – стабилност промена из средње одрасле доби

Социјабилност, угодност и прихаватње промена

Процењујући отоврене интервјуе са старијима у њиховим 60. и поново у 80. и 90.,

истраживачи су открили да су резултати процена на придевима који чине особину
угодности – великодушан, стрпљив и добре нарави, били виши у другој примени него у
првој и то код више од 1/3 узорка. Испитаници су са старењем показали благи пад
социјабилности. Разлог томе лежи у суздржавању од социјалних односа, јер људи
постају селективнји у односима, а чланови породице и пријатељи умиру.

Духовност и религиозност

Људи у касној одраслој добинактивно траже смисао живота, знајући да ће се он

завршити у блиској будућности. Религија многим људима даје веровања, симболе и
ритуале који воде потрагу за смислом живота. У испитивању националног узорка 76%
Американаца у доби од 65 година и више, изјављује да им је религија врло важна у
животу, док 16% описује као прилично важну. Код старијих, независно о пореклу,
укључесност у религију доноси мноштво користи, а оне су врло различите – од
вежбања, осећања блискости са пријатељима, до психичке добробити. Током целе
одрасле доби видљиве су поле разлике у погледу укључесности у религију. Жене су
чешће од мушкараца припаднице црквених заједница и синагога, где е ангажују у
религијским активностима и извештавају о личној потрази за повезаношћу са вишом
силом. `Жене, као и етичме мањице, окрећу се религији ради социјалне подршке и
ширег погледа на заједницу која животне изазове ставља у другачију перспективу.

Зависност – самосталност (потреба да се буде независтан од помоћи својих

ближњих)

Међу старијима који немају потешкоћа са дневним активностима, могућности контака

са другима повезане су са великим задовољстваом свакодневним животом. Супротно
томе, код одраслих који имају тих потешкоћа, социјални контакти су повезани са мање
позитивним свакодневним животом. Лонгитудиналана истраживања показују да
негативне реакције на пружање помоћи могу учврстити депресију. У западним
земљама, у којима је независност високо вреднована, многи старији се боје своје
зависности од других. Они често кажу да када више не могу бринути за себе, да је
времме да умру. Међутим, зависност може бити адаптивна ако допушта старијима да
чувају своју енергију тако да је инвестирају у активности, користећи низ стратегија, као
на пример селективну компензацију из оптимизацију.

Телесно здравље је предиктор психолошког благостања – депресија услед телесног

пропадања

Здравље је снажан предиктор психичке добробити у касној одраслој доби. Телесно

пропадање и хроничне болести могу бити врло стресни, водећи до осећаја губитка
личне контоле, важног фактора менталног здравља код одраслих. Телесна болест која
доводи до инвалидности је међу најснажнијим рижичним факторима за депресију у
касном одраслом добу. Иако је мање старијих у поређењу са млађима и средовечнима
депресивно, дубоки осећаји безнађа расту с годинама када и узнапредује телесна
онемоћалост и са њом повезана социјална изолација. Однос између телесних и
менталних здравствених проблема може постати затворени круг, при чему једно
интернзивира друго.

Социјални односи

Социјалне теорије старења нуде објашњења за пад социјлних интеракција. Постоје две
истакнуте теорије (теорија повлачења и теорија активности) које објашњавају
проблематику на супрота начин, док је новији приступ теорија социоемоционалне
селективности.

Теорија повлачења

Према овој теорији, у очекивању смрти долази до узајамног повлачења између старијих
и друштва. Старији људи смањују свој ниво активности и комуницирају мање често,
постајући заокупљени својим унутрашњим животом. Истовремено, друштво ослобаћа
старије од посла и породичне одговорности. Ти резултати се опажају као корисни за
обе стране јер се старијима даје мир, а када се једном повуку, њихова смрт мање
узнемирује друштво. Повлачење старијих од интеракција много је сложеније него што
то ова теорија објашњава. Уместо да се повуку из свих социјалних веза, они напуштају
незадовољавајуће контакте и задржавају оне које желе, али понекад они задржавају и
мање задовољавајуће односе како би остали ангажовани.

Теорија активности

Ова теорија тврди да пад интеракције узрокују социјалне препреке за ангажман

старијих, а не њихове жеље. Када старији изгубе одређене улоге (нпр. услед
пензионисања), они дају све од себе како би нашли друге и остали активни и
ангажовани.

Теорија социоемоционалне селективности

Нешто новији приступ тврди да, како старимо, наша социјална мрежа постаје
селективнија. Социјалне интеракције не опадају изненада у касној одраслој доби.
Напротив, реч је о целоживотним процесима селекције. У средњој одраслој доби
брачни односи се продубљују, браће и сестре се осећају ближима, а број пријатељстава
опада. Теорија тврди да телесни и психолошки аспекти старења доводе до промена у
Телесни и психички аспекти старења доводе до промена у функцијама социјалних
интеракција. Претежна интеракција са рођацима и пријатељима омогућава старијима да
њихов појам о себи и емоционална равнотежа остану очувани. Код старијих срећемо
мање социјалних веза, али су оне висококвалитетне и томе су разлог променљиве
животне прилике Старији преферирају партнере с којима су развили угодне,
задовољавајуће везе.

Односи у касној одраслој доби

Брак – Задовољство у браку расте од средње до касне доби, када достиже свој врхунац.
Перцепција праведности у односу расте јер мушкарци више учествују у кућним
пословима након пензионисања, где већа укључесност мушкарца у бригу о кући
произилаци из већег осећаја једнакости у браку неко раније. Парови који су у браку
најамње 35 година решавају конфликте на начине који су мање негативни и с више
топлине него средовечни парови. Ако постоји незадовољство у браку, оно узима већи
данак код жена него код мушкараца. Разлог томе је што жене настоје да ублаже и реше
брачне проблеме (где се трошење енергије одражава на њихово телесно и менталоно
здравље), док се мушкарци повлаче, као што су то чинили и у 20. и 30. годинама.

Развод и поновни брак - Парови који се разводе у касној доби чине мање од 1%
разведених парова на годишњем нивоу. Међутим, стопа развода међу људима сатријим
од 65 година расте, зато што нове генерације старијих боље прихватају развод брака и
зато што се ризик за развод повећава када је реч о другом или неком каснијем браку.
Мишкарци најчешће, за узрок развода, наводе недостатак заједничких интереса и
активности, док жене чешће наводе партнерово одбијање комуникације и емоцијалну
удаљеност. Жене чешће пате у случају касног развода јер чешће од мушкараца своје
преостале године проводе саме. Могућност старијих мушкараца за поновни брак су
веће него код жена. Стопа поновних бракова је ниска у касној доби и опада са
старењем. У проређењу са младим људима који улазе у поновни брак, старији који то
чинје улазе у много стабилније односе и њихова стопа развода је пуно нижа. Разлог
томе је вероватно боља равнотежа романтичних и практичних питања.

Удовиштво – Највећи проблем је дубока усамљеност коју осећају удовице и удовци.

Истовремено, постоје велике индивидуалне разлике у прилагођавању, која зависи од
старосне доби, социјалне подршке и особина личности. Многи старији, који су
дружељубиви и имају викоко самопоштовање, настоје да задрже социјалне односе који
су им били важни пре супружникове смрти и извештавају о позитивним реакцијама
рођака и пријатеља, који их контактирају бар једнако често као и раније. Такође, што је
снажнији осећај самоефикасности старијих у обављању свакодневних задатака, то се
они лакше прилагођавају. Задатак је тежи за супруге чије је улога зависила од супруга
него за оне које су развиле властите задовољавајуће улоге. Већина мушкараца је била
ослоњена на своје супруге у погледу социјалних веза и кућних послова. Такође,
уопштено речено, мушкарци су мање укљушени у религијске активности, што је
виталан извор социјалне подршке и унутрашње снаге. Код мушкараца се примећује
већа стопа поновног склапања брака, него код жена. Већина старих удовица и удоваца
се оправи унутар неколико година, а до 25% има дугорочне последице.

Браћа и сестре

Браћа и сестре су важно „осигурање“ у касној одраслој доби. Подршка браће и сестара
расте у раној одраслој доби, опада у средњој доби и након 70. године поново расте.
Већина старијих каже да би се обратила брату или сестри за помоћ у ситуацији кризе, а
много мање у другим ситуацијама. Удовци/удовице и они који никада нису били у
браку имају више контакта са браћом и сестрама, вероватно зато што имају мање
других породичних односа и они такође чешће примају подршку браће и сестара током
болести.

Пријатењства
Када породичне дужности и притисак на послу попусте, пријатељства постају све
важнија. Пријатељства су посебно важан предиктор менталног здравља међу старијима.
Функције пријатељства међу старијима:

 Интимност и дружење - основа смислених пријатељстава старијих

 Прихватање – посебно старије жене спомињу прихватање као примарни аспект
блиског пријатењства
 Веза са широм заједницом
 Подршка у мирењу са губицима

Секундарна пријатељства – људи са којима нису јако блиски, али повремнемо

заједно проводе време, чешћа код жена. Пример: већа је вероватноћа да ако у некој
згради живи још нека стрија особа да ће се старија жена са њом и дружити или група
са којом се иде на ручак... Кроз оваква дружења старији срећу нове људе, остају
укључени у друштво, добивајући на психичкој добробити.