Ne možeš mnogo ali možeš malo

Princ bez horsa

U podnaslovu
-Razgovor sa sobom, rasprava sa Bogom-
Z.Franjić

O piscu - Rođen 1973.godine u Boru, umro

2000 i neke (možda i ranije). Uglavnom,
pisao i radio, stvarao i sanjao, bez obzira
kako se osećao...
Bojler curi Telefon zvoni
Mašina drobi pločice Poštar pljačka zgradu
Manijaci siluju devojčice Mušica probija zaštitnu ogradu
Lift pada Avion iznad grada gori
U podrumu pacovi Komarci bezglavo beže
Kolo vode Svi za sve razloge znaju
Svi pričaju Ali nose to sa sobom
A sve je manje slobode Kao dobro čuvanu tajnu

Kola jedu Klinac prdne

Putnike i pešake
Bombe pucaju
Novinari i političari
Od sreće svetlucaju
Vetar dune
Podigne se voda
Dvesta hiljada ljudi ode
Eto prilike da se mrtvima pomogne
Ruševina sve više
Demokratija uspešno
Proces kontroliše
Na televiziji i dalje Lepa Brena
Niko se više ne seća
Dobrih vremena
Uznemiri se zemlja
Osamdeset hiljada ljudi ode
Eto prilike da se mrtvima pomogne
Reakcija
Pravovremena kupovina akcija
Ko je na pravoj strani
Taj i ruši i gradi
Na televiziji i dalje jedan čovek
I jedna žena
Niko više ne veruje
Da je to moguće
Za sva vremena

Otvori se , zatvori se Otvori se , zatvori se

Ako smeš na mene osloni se Ako smeš na mene osloni se
Dobro je preživeti Moja majka brine zato što mi ne ide penziono
Al’ je bitnije uživati osiguranje
Dobro je biti jak Kaže, o tome bi trebalo da se misli na vreme
Ali važno je ne biti bahat A ja nešto slutim da nece biti potrebe
Dobro je ne pušiti Ne zato što primenjujem neke ekstremne
Ali i ne gušiti mere
Bolje da malo manje serem nego verujem sili koja mi je sačuvala vene
Jer ću posle sve to morati Da će do kraja da bude uz mene
Da pojedem  
Vernik bez crkve, građanin bez grada,
Ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara
Kao vernik bez crkve, građanin bez grada,
Ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara
 
A moja majka brine, šta drugo da radi
Sin joj sve zna, samo ne zna da se prilagodi
A ja nešto slutim, da baš tako treba
Da moj život crpi snagu iz nereda
I da volim i kad boli, da govorim i kad gorim
Da pišem i kad jedva dišem
Da skrhan smejem se
Da čist iz ovih govana nestanem
I zauvek svoj mir pronađem.
 
Ja sam vernik bez crkve, građanin bez grada,
Ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara
Kao vernik bez crkve, građanin bez grada,
Ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara
Sto ljudi, dve ćudi
Dobra I loša
Tačno se zna ko je sa koje strane
Ko otima a ko daje….
I iako niko nije stalno jedno
I iako svako misli da je nešto drugo
Dobar brine da nije dovoljno
A loš da je sve što radi nečim opravdano
Sto ljudi, dve ćudi
Dobra I loša
Vreme dolazi tako što prolazi
kad me ugledaš, došao sam
dok trepneš,nestao sam
uglavnom se osećam kao izjebana budala
hranim se da bi usne mogle reći-dobar dan ili
hvala-
ili još gore, jedem, prosto da ne bih bio
gladan
vreme dolazi tako što prolazi
kad izgubim čarapu, nađem drugu
kad mi pukne patika, bacim i drugu
kad ugasim cigaretu, smotam drugu
ako te prevarim, prevariću i drugu
vreme dolazi tako što prolazi
i nema ljubavi, i nema tih para, nema više ni
pijanih mornara
nema više dobrih pesnika jer više nema
dobrih žena
ni hrabrih ratnika jer više nema ni pravih
zlotvora
nema više ničega jer kažu da je sve nastalo iz
ničega
vreme dolazi tako što prolazi
Uzdigni se
Malo u život unesi boje
Malo lepše sa ljudima se ophoditi
Nekim stvarima iskreno se posvetiti
Sajle u mozgu opustiti
Sivi beton na trenutak osvetliti..
Tako smo sebični da odbijamo i da primamo
Tako smo uplašeni da odbijamo i da se
smirimo
Tako smo izgubljeni da više nigde i ne idemo
Uzdigni se
Malo životu uneti boje
Trebalo bi barem pokušati
................................................
Kvalitet uvek ispliva
Naročito kvalitetno uložen novac!?
Za ostale se Bog stara a on ima svoje
misteriozne puteve i vreme..
Zato smotaj jedan i ne brini
..............................................
Čujem –Nije ga ubilo piće već zato što nije
mezio-!?
Zanimljivo!?
Bog bi trebalo da postoji
Tu se slažem
Od većine ljudi nema go kurac, kao da slušaš
TV
Ideja Boga s druge strane uvodi neke nove
igrače
Povećava prostor, budi maštu, uspostavlja
neke pitomije vrednosti
Naravno, ne mislim na popove i sveće
Nego na trud da život bude malo drugačiji
Bez ideje o Bogu
Ostaje ti puka realnost a u njoj sve znaš
.........................................
Jebali vas naučnici
Sad bih bio u nekom žbunju čekajujući zeca
U kolibi žena i bezbroj srećne dece
Ovako, sedim sam u udobnoj fotelji
Gledajući mrtav u TV
.......................................
Čekam da me jedna ženska pozove
Kući sam, spreman, zamišljam
Još samo da pozove i to je sigurno to
........................................................
Sva sreća da i ja znam da ništa ne znam
Pa verujem da sam u nečemu prvi
Jurnjava, jurnjava.....
Čekanje, čekanje
a pri tome sve boli te..
Jurnjava, jurnjava..
Čekanje, čekanje..
i moliš se da još danas tako je
ali već sutra sve isto je
Jurnjava, jurnjava..
Čekanje, čekanje...
Kao da sam prestao da dišem ne bi li
preživeo
Kao da sam se ubio ne bi li još malo živeo
Neku čudnu svetlost tražim
Svetlost koja se samo jednom rađa
Udahneš je i tako te kroz život nosi
Svetlost koje se sećam
Svetlost koja svakim danom sve više bledi
Hoću svoj život nazad!
Hoću svoje živo srce nazad!
Hoću svoju vrelu krv nazad!
Hoću svoje meko telo nazad!
Ne mogu mrtav da živim
Kad preživiš dvadesetak skidanja Meni nije mesto s tobom
Prođeš kroz tu pustinju bola i beznađa Imaš 24.godina, slušaš maloumnu muziku,
Pomisliš, dobro je, gore od ovoga ne može pričaš o novcu, oblačiš se kao i mali milion
Međutim, posle crnih dana, dođu sivi pa drugih riba..
ponekad još crnji Imaš dobre sise i dupe i jebala bi se sa mnom
Dok je bolelo, čekao si da prođe bol da imam para.
A kad se to završi, tek tada osetiš koliko si Ti si nešto što poništava moju egzistenciju ali
stvarno najebao ja ipak pričam s tobom.
Čemu se ja nadam, šta nije u redu sa
............................................................... mnom?!?
.........

Sve je to u meni, ne brinem

I ptice i mrtvi lavovi
Sve ja to nosim sa sobom

...............................................................
......

Tek kad se odvojiš od majčinske sise

Počećeš slobodnije da dišeš
Naši stvoritelji ali i naši krvnici
Mogu da podnesem samoću, to je Ja bih da je karam
diskutabilno stanje ali i u najbanalnijem To i nije tajna
smislu da se na ovaj ili onaj način objasniti.. Ali ne želim
Mogu da podnesem bol, heroin, alkohol a pre Zbog toga da je varam
svega toga moja hiruška iskustva.. Kažem da je lepša
Nego što jeste
Mogu da podnesem nerazumevanje, Da je bolja
odbijanje, kritike...to su sve stvari odnosa Nego što znam
Ono što me užasava, ono što me iskreno Da se lažno smeškam
zaprepašćuje je moje sopstveno ništavilo.. Svakoj njenoj reči
Moja neinventivnost da opstanem, Slažem se sa svim
nemogućnost da se zaigram.. Što joj puno znači
Hoću da me vidi
Nema nište gore od hladnog srca i prazne Takvog kakav jesam
glave Zbunjenog i sluđenog
Nasmejanog i srećnog
Neću da me sanja
Nisam taj
Hoću da me čuje
Da vidi šta znam

Ne ne ne …
Ovog puta ne

Ona bi da me kara
To i nje tajna
Ali prvo mora
Malo da se pravda
Sve po prvi put
Tako bolje zvuči
Nikom nije dala dok Nije da nije tako
Sigurno nije znala A nije ni da nije
Priča svoju priču
Čujem to što čujem Kad počnem da radim
Ljubav je za nju Sagradiću kuću
Strah da ne bude sama Naći ću ženu
Hoće da me vidi Napravićemo decu
Takvog kakav nisam Na nju da liče
Da joj kupim vreme Po meni da ih zovu
Koje nemam ni za sebe Njoj da plaču, sa mnom da skaču
Neće da me čuje
To što kažem nije san Kad počnem da radim
Sjebano je sve Podeliću vreme
Ja sam samo jedan koji to zna Jedno za mašinu
Jedno za sebe
Ne ne ne … Vreme da primam
Ovog puta ne Vreme da dam
Jedno za ne znam
Jedno za znam

Nije da nije tako

A nije ni da nije
Ustani , obuci se Znam da to nije ljubav
Dobro je , svuci se Znam da to nisam ja
Udahni , priključi se Ali svakog puta kad osetim slabost ti sediš
Kasno je, isključi se preko puta
Stani , saberi se
Vreme je pokreni se ...........................................
Izdahni , osloni se
Mirno je, odmori se Ako sa tobom u miru ne mogu da dišem
Onda neću ni da ti pišem
Nije da nije tako Zabole me, dosta je bilo
A nije ni da nije Ako hoćeš rat, nećeš ga dobiti
Sa mnom ga sigurno nećeš voditi
Dosta je bilo!!!

...........................................

Prednost papira u odnosu na tastaturu?

Po papiru možeš da crtaš ako pisanje ne ide!

...................................

Imao je mirne, krupne oči i zlatnu kosu

nasmejanog dečaka
Volele su ga i devojke i njihove majke
Pričao je lepo, kao što je znao i da drugoga
sasluša..
I sve je bilo u redu sem jedne stvari
Nije iskreno mario ni za šta..
Od kad sam prestao da se drogiram, telefon
mi služi kao ukras..
Ne zovem, ne zovu. Muk!!
..........................................
Nemam vremena da te ne razumem
Uzeću ti sve što mogu
................................................
Kad prestane muzika shvatim da sam sam
Razmestim krevet i legnem da spavam
..............................................
Prolaze dani i ja ništa nisam pametniji.
Kaže jedna poslovica: Ako ne postaješ bolji,
postaješ gori..
I ja sam sve gori i gori
..............................................
Kad odem znači dosta je
Iako možda izgleda da rano je
Ništa strašno nije
Mene ionako ne drže pravila I uspomene
Nego tu I tamo još po koje pitanje..
Biti živ nije puko disanje
Biti živ nije puko jutarnje dizanje
Niti sam živ zato što sam kupio nove cipele
A ni zato što me država zove na izbore
Kad odem što se mene tiče dobro je
Iako možda neko pomisli da tužno je
Ko završi svoje, nestane, takav red je
Nema smisla gurati se bez potrebe
Kad odem oprostiće mi sve dugove
Mada ne znam kome I šta dugujem
Neko uporno proganja me
I to sve zato što sam odbio da sudelujem
Život je kad osetim da me voliš
Život je kad osetim da te volim
Život je čir u mom stomaku
Rana koja svakog dana sa hranom gori….
I niko nije kriv jer ako brojim biće ih mnogo…
Kad odem znači dosta je
To meni dovoljno je
Odličan razlog da smejem se
Da svakog jutra s tobom kafu popijem
I kao što rekoh, ti samo voli me
Za ostalo ne brini se
Sve drugo manje više nebitno je..
Toplim dahom maglim staklo
Pitam se šta mi je
U hladnoj ruci držim kartu
Ne znam čija je
Pod belim svetlom sve je bledo
Ništa ne prepoznajem
Sjajne niti nižu dane
Sjajne niti idu same

Mislima se krećem brže

Pitam se dal’ stvarno je
Šraf u kičmi tiho puca
Hoću da se raspadnem
Pod belim svetlom sve je bledo
Nikog ne prepoznajem
Ko je ko i ko je kome
Šta ću ja u svemu tome

Sjajne niti nižu dane

Sjajne niti idu same
Sjajne niti jesu sjajne
Sjajne niti moje tame
Lepota je samo mali odmor od patnje
Svest je samo saznanje da smo uskraćeni
Mašta je samo prozor u zatvoru
Hrana je samo broj kalorija koje održavaju
mašinu
Sex je vozač motora na zidu smrti
Jedino nas umetnost, uhvaćena ili stvorena
Razdvaja od androida I njihovih zakona
Ništa više
…………………………………..
Kakvo sranje
Prvo komunizam pa sad ova lingvistička
zajebancija
Kako reče neko-Demokratija nije savršena ali
je najbolje što se nudi.??.!!
Prosto da poludiš!!!!!
…………………………
Kalibri brzi kao kolibri!
Wauu!?!
Ulazi Harvi Kajtel žešće nadrkan u neki bar.
Pita barmena nešto, ovaj ga ne jebe, Harvi
vadi prvu novčanicu, barmena idalje boli kita
za ovog, ovaj nudi drugu, pa treću. Majstor
idalje briše čašu i hladno posmatra sluđenog
Harvija. I sad sledi deo zbog čega ovo pišem!
Barmen se lagano naginje i mirno izgovara-
sledi prevod-Jebem li ti i mamu i tatu i ko te
napravi, ostavi me na miru!!!
Fantastično!!Ha,ha...
Harvi naravno potpuno odlepi i razbije ovog
onako kako to on već obično radi ali to sad
nije ni bitno.
Kakav prevod, kakva bravura duha i jezika!!!
Pa ,vi učite engleski
........................................................
Ljudi ne razumeju da je njihova otupelosti
prema svakodnevnici recipročna izolovanosti
sa kojom se bude svakog jutra.
To konstantno bežanje od osnovnih osećanja
vodi u srž problema. Sebičnost,
bezosećajnost, praznina, depresija....
Petak jednostavno nije dovoljan!!!!
love will tear us apart - joy division Malo mi treba da krenem
Dnevna pukost me sleđuje
When routine bites hard, and ambitions are Samo malo mi treba opuštanja
low Trunka omekšanja u mozgu
And resentment rides high, but emotions Džoks, par pića, neki normalan razgovor...
won't grow Tako blizu a tako zajebano!!!
And we're changing our ways, taking different
roads ......................................................
Then love, love will tear us apart again --
Why is the bedroom so cold? You've turned Svetla, veliki grad...Ahhh
away on your side Svi smo jednom živeli u budućnosti i nešto je
Is my timing that flawed - our respect run so pošlo naopako?!
dry? Naslućujem i šta!!!
[or in the Peel and Bains Douches versions:
  Is my timing that flawed - have our feelings .........................................................
run dry?]
Yet there's still this appeal that we've kept Dajte mi jednu Dajan Lejn ili Keti Morijati iz
through our lives mlađih dana
Love, love will tear us apart again -- Neku Džeki Braun pa da vidite kakav bi
muškarac bio
You cry out in your sleep - all my failings
expose
There's a taste in my mouth, as desperation
takes hold
Just that something so good just can't
function no more
When love, love will tear us apart again –
Jebi ga, remek delo!!!!!!!!!!!!!!
Pišem iz zadovoljstva, pišem iz potrebe,
pišem iz očaja
Kao sumanut nad sveskom polomljen..
Pišem zato što sam usamljen, pišem zato što
nekim čudom u nevidljivo verujem
Pišem da se oslobodim, bolji način
nepoznajem..
Pisanje ima smisla, pisanje ti ništa ne
obećava, završiš kad se umoriš ili osetiš...
Pisanje je moje kurčenje, pisanje je moje
iskupljenje pred Bogovima i demonima
Pisanje je zajebancija, pisanje je obaveza,
pisanje je kad nešto napišeš!?
Piši Aleksandre, samo piši..
Voda u meni hoće sve da potopi
vatra u meni hoće sve da zapali
svetlost u meni hoće sve da zaslepi
..i znam da je teško i da ništa nije smešno
kad sve iz početka mora da krene
kad sve iz početka mora da se započne..
vetar i lišće, zima i sneg, leto i sunce
sve iz početka
neko drugo lice, neki drugi grad, neki drugi
miris
sve iz početka
knjiga i zvuk, sećanje i strah, navika i
zabrana
sve iz početka
..i znam da je teško i da ništa nije smešno
kad sve iz početka mora da krene
kad sve iz početka mora da se započne..
Pratim dah dima kako svetlost razbija ga Ponovo sam jak, opet mogu sve
Ubijen mislima Ponovo sam brz, šarmantan, smešan
Jedu me ovi uglađeni ali me još više jedu ovi Ponovo ludilo prizivam…
na ulici ojađeni
Jedu me umorne i razočarane oči u prevozu
ali me još više jedu one besmisleno srećne na
teveu
Jedu me moji mrtvi prijatelji ali me još više
jedu ovi živi a osakaćeni
Jede me proslošt ali me još više jede pomisao
na istu takvu budućnost
Jede me što lažeš me ali još više jede me što
ne vidiš da za to nema potrebe
Jede me što takvu volim te ali još više jede
me kad takvu mrzim te
Jedu me stvari koje ne mogu da razumem ali
me još više jedu one koje tako očigledno
razumem
Jede me što živim u svetu lopova, ubica i
lažova ali me još više jede što ostajem bez
snage da se sa svim tim svakog dana jebem
Jede me što sam tako sam
Jede me što sam u svemu tome tako sam
ali me još više jede što znam da nisam
Pričam sa samim sobom
Jebi ga, takvo je vreme
Manjak sagovornika ili manjak živaca
Svejedno
Ili višak sranja ili ega
Ili manjak razumevanja
Kako god
Ako tako kažem, tako je
Problem sa alkoholom je što zahteva
određeni duhovni kapacitet.
Ako ga ne poseduješ, napraviće od tebe
budalu.
Sa heroinom je situacija jednostavnija.
Heroin ne zahteva ništa, najebaćeš kakav god
da si.
Sa ženama je uvek neizvesno.
Sama činjenica da većina robijaša, robija
zbog žena na direktan ili indirektan način
govori o kakvoj kompleksnosti se tu radi.
Nikad ne možeš biti dovoljno pametan,
potreba i pamet se potiru kad su one u
pitanju.
Žene su konstantan rizik bez koga život ne bi
imao smisla....?
Zato...pi mudro, heroin ne pipaj a sa ženama
neka su ti Bogovi u pomoći.
Proveo sam mnogo vremena na drugoj strani
Više ne znam gde je gore
U početku se nisam pitao, samo sam jurišao i
ne znam šta mi bi da čačkam po smislu?
Valjda zbog straha od smrti ili jednostavno
pomisliš..Da,dosta je, sad ću biti normalan!!
Kakva zabluda!!!
.................................
Ima noći kada sanjam I stvaram
Ima noći kada svemu se nadam
Ima noći kada idem do kraja
To je noć koje bojim se sada
Ti ne znaš kako moje misli lome me
Ti ne znaš kako moje misli lome sve
……………………………
Kinaski, hvala ti!!
Ponekad samo ti možeš da me izvučeš iz
govana
....................................
Polugola voditeljica, polugole gošće
Sprema se ozbiljan razgovor o muzici a i o
životu generalno
Imao sam jedno pravilo-kreni sa pićem posle
17h.
Svako ko je bio u sličnim govnima zna šta
znači sedeti sam i dočekati to vreme
strejt..UH!!
E, i tako sam se držao tog pravila, godinama,
da ne ulazim u razloge eventualnih prekida,
dop, tablete..itd.
Pravila, pravila.
I to pravilo nije bilo bez veze, do 17h.
završim sva civilna sranja, od klope do
računa i onda krenem, završim gde već!?!
Ovih poslednjih dana, opet sam nezaustavljiv,
ne biram ni mesto ni vreme a ni ljudi ni
samoća nisu presudni, ništa me više ne
uslovljava, razbijam se kao u najboljim
danima!!
Ako proguram ovo, reći ću vam koja su nova
pravila
Da li me se sećaš
Dal’ još pamtiš moj glas
Da li još ponekad
Moje ime promrmljaš
Tamo sam, gde sam i krenuo
Ništa bolje nisam smislio
Stare stvari osvežio
S mrtvima na ti prešao
Od sudbine se dalje ne može
A ja bih da promenim te uslove
Makar na tren da se okrenem
I iz pluća mulj da operem
A možda je i bolje što nisi pored mene
Možda bih te ubio kao što ubijam sebe
Da li me se sećaš
Dal’ još pamtiš moj glas
Da li još ponekad
Moje ime promrmljaš
Jedno malo da
Uništi hiljadu velikih ne
I opet u ogledalu
Đavolu merim zenice
I kao da nikad ništa nisam shvatio
I kao da nikad nisam ništa platio
Kao da nikad nisam s’ grčem plakao
Kao da je Isus zbog dopa
Na krstu skapao
I kao da su knjige za paljenje
I kao da su reči samo za laganje
I kao da su ljudi samo za mučenje
A jutra za brutalno i mučno buđenje
I kao da nikad nisam osetio dobro
I kao da nikad nisam poželeo dobro
I kao da nikad nisam svoje srce dao
I kao da to nije razlog što sam živ ostao
I kao da sam ja zacenjen decu klao
Kobejnu prosvirao glavu
Milione u gasnu komoru poslao
I kao da nikad nisam bio dete
I kao da mi niko nikad ništa nije praštao
I kao da nikad nisam maštao
I kao da pičku nikad nisam video
Ili da gramofon nikad nisam imao
Kao da pola života pod sloganom
Boli me kurac za sve nisam proživeo
Ali sad se samo pitam
Da li me se sećaš
Dal’ još pamtiš moj glas
Da li još ponekad
Moje ime promrmljaš
Rolamo, rolamo..pa pušimo,pušimo
Zovemo, jurimo, pa brzo snifamo
Umorni, razočarani tablete gutamo
A stalno nešto pijemo, pijemo
I po vodi hodamo, u blatu spavamo
samo da zaboravimo
samo da sve zaboravimo
ali nikad nije dovoljno, nikad nije dovoljno
Sadržaj skoro da više nije bitan.
Ako ti treba neka informacija, naćićeš je, to
je sad lako.
Ono što ostaje, a o tome je i Selin govorio, je
stil pisanja.
Način na koji ćeš da ispričaš nešto što manje
više svi znamo.
Zato ne mudruj mnogo, nego pucaj

I ti više nisi ti, a ni ja već dugo nisam ja

Zajedno odgovaramo za tuđa pitanja
Izgubljeni u moru kompromisa, u delimično
zagrejanim stanovim
sa prozorima bez lepog pogleda

I po vodi hodamo, u blatu spavamo

samo da zaboravimo
samo da sve zaboravimo
ali nikad nije dovoljno, nikad nije dovoljno
Skinuo sam se sa dopa i sad opet pijem kao
stoka.
Ništa me ne radi, malo se podignem,
zablistam na sekund
Provalim tu i tamo koju foru i onda se samo
ugasim.
Zakoračim u neku tugu koju ne mogu da
opišem.
Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca
Nisam skupljao pamuk, ali brao sam kupus i
celer
Za par engleskih funti osetih kako je
Kad neko u mozak jebe
Radio sam i za dnevnicu od 3,5 evra
Kod ovih domaćih biznismena
E, to je tek beda
Kad te takav lopov opominje zbog nerada
Bio sam i u liftu jedne od poslovnih zgrada
Svi ćute i drhte, otkazi se dele svakog dana
Neka hvala, neka hvala
Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca
Zbog jedne devojke umalo mi se nisu smučile
sve
Toliko me je iscrpila da sam pomislio
Da je bolje da umrem nego da se ponovo
zaljubljujem
Projekcije, laži, Vlado Georgijev, TV-e serije
Nije znala kome da veruje
A ja, zbunjen, sluđen, poremećene hemije
Poželeh ni manje ni više nego da je ubijem
Umesto kurca, imam dušu crnca Ti si moja ljubav i ko zna gde si a još manje
Umesto velikog i opasnog kurca je bitno s kim si..
Ja imam napaćenu dušu crnca
  Ti me budiš, još ponekad pričam s tobom,
Bio sam i na psihoterapiji vežbam neke veštine, činiš me boljim..
Nagutam se pre seške trodona San ili java!?!
Pričam kao razvaljen Važno je da te osećam!!
A, doktorka kaže
Eto, Aleksendre vidiš kako lepo napreduješ
Sad sam ćist, tri meseca i četri dana
Ostavio sam sve
Ne znam ko tu koga i zbog čega vara
Pišem pesme, sviram bluz
Radost i tugu na stihove lomim
Otišao je još jedan voz
do sledećeg nema potrebe bilo gde žurim
 
Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca
Umre nam oratak ali jedan od naših
Mi što se igramo svakog dana mislimo da je
igra, igra..
Pokupimo se, odemo na sahranu i skapiramo
u trenutku da igri ima kraja..
Međutim, živi smo i to nam je dovoljno
Završimo dop i pre i posle sahrane a trećeg
dana kao da se ništa nije desilo.
Svako nastavlja svoju igru u igri
U toploj sobi, tople ruke traže te
napolju hladno je, sneg u dahu miriše
svakog koga znam za nešto kriv mi je
ali tebe ne bih da okrivljujem
barem za sada, dok ništa ne boli me
uzimam, uzimam, hoću da uzimam
ne sećam se goreg sveta od ovog koga znam
ne sećam se gorih ljudi od ovih koje znam
ne sećam se kad sam iskrenije želeo nikom
više ništa da ne dam
uzimam, uzimam, hoću samo da uzimam
u toploj sobi, tople ruke prebiru po tebi, traže
te
napolju hladno je, svi zgrčeni sebi u bradu
govore
vazduh na sneg miriše
svakog koga znam želim da nestane
samo tebe ne bih još da ubijem
barem za sada, dok ništa ne boli me
uzimam, uzimam, hoću da uzimam
uzimam, uzimam, hoću samo da uzimam
ali bojim se da to nisam ja
Živim sam, zato što sam zajeban
Kuvam, zato što moram Ljubi me, voli me
Ne zato što tako kaže moda Na kolac zabodi me
I kad mi dođu gosti Ali kad te molim
Istina je tri dana i to je sasvim dosta Na miru ostavi me

Ljubi me, voli me

Na kolac zabodi me
Ali kad te molim
Na miru ostavi me

Sve se nadam nekoj ženi

Sa nekretninom van grada
Da mi bašta postane nova zabava
Neka topla žena, koja voli moje delo
Pošto nemam ni odelo
A ni neko telo

Ljubi me, voli me

Na kolac zabodi me
Ali kad te molim
Na miru ostavi me

Neki dan jedna mala mi kaže

Hajde St da probamo neke nove droge
A ja joj odgovorim da zbog
Onih starih više nemam receptore
Ko sa đavolom tikve nije sadio
Sa đavolom ih neće ni brati
Ali kako je to nikad neće ni saznati
Ja tog Zdenu mnogo volim.
On je kao kapetan broda koji svakog dana
tone ali ipak nekim čudom ne potone.
Pošalje mi mail ili neku muziku, razmenimo
par munja i nebo se lagano razvedri.
Dani prolaze, to je sigurno a kakvi su, eh, to
vec je relativno. Uvek se setim jedne situacije
sa pecanja. Teča I ja na jezeru,početak jeseni
je, prohladno je I pusto. Nema više kupača,
šetača, čistača. Tu I tamo po koji pecaroš,
kao I mi, ulogoren što dalje od najbližeg. Kao
što se zna, pecanje čoveku služi da bude
sam, ili u malo blažem smislu da se odmori
od svojih ukućana. Ulov je poželjan ali nije
presudan.U tom trenutku imam 12-13.
godina I redovan sam kompanjon svom teči u
ovakvim pohodima. Još nisam imao razloga
da bežim od ljudi ali kao da sam
predosećao!? Pecenja nisam propuštao; budio
se rano; smrzavao se; klackao se
šinobusima; jeo prekriven insektima; vraćao
se kući izgreban I izujedan; ništa mi nije
smetalo ,plus, provodio sam vreme sa svojim
tečom, koji mi je već tada, I za moj mladi I
neiskusni mozak, bio najzanimljivi član cele
porodice. Svi su se nešto žalili na njega a on
nije mario, ili ako bi i reagovao, nadjebao bi
svakoga nekom brutalnom opaskom. Meni je
to uvek bilo smešno ali odraslima ne, pizdeli
su što ih jedan alkos redovno pravi na budale
I što mu u principu nisu mogli ništa. E, sad,
kako je on rešio da mene vuče po svim tim
vukojebinama, to ostaje misterija. Uglavnom,
pičili smo zajedno. Jedna od prvih stvari koju
sam morao da naučim je šta da radim kad
svratimo kod nekog od njegovih poznanika, a
Boga mi imao ih je, kao I svaki dobar
manipulator I ovisnik. Šifra je bila-Sale,radi
nešto-što je u prevodu značilo da mu natočim
rakiju. Domačin bi mu sipao prvu, onda bi
usledila greška , ostavio bi flašu na sto I tu
sam ja stupao na scenu. Interesantno je da
mi nikad nije overio a overavao je svaki drugi
dan u gradu. Druga stvar sa kojom sam
morao da se suočim, I koja je isprva bila
zastrašujuća a to je da sve što mi treba
nosim sa sobom tako da ga ne uznemiravam
dok smo na reci. Tačnije, putovali bi zajedno,
došli bi do reke zajedno I onda bi se ponovo
našli na dogovorenom mestu sat vremena
pred povratak kući. Kad mi je to uradio prvi
put, hteo sam da umrem. Ostavio me u sred
kukuruza I nestao. Do dana današnjeg sam
mu zahvalan zbog toga, mada sam mu tog
jutra jebao sve po spisku ne verujući šta me
je snašlo. Da, ubrzo sam se probio kroz
kukuruz do reke I počeo da pecam,
ispostavilo se da je to jedini I najbolji
način ,čisto da se zna. Sa jezerima I velikim
rekama je drugačije, tu se čovek ulogori I ne
mrda, tu se ljudi druže I šta sve ide uz to,
roštiljanje, cirka, buka. Teča I ja smo bili
usamljenički tip, svako na svoju stranu pa
ako se susretnemo kod nekog vira,
razmenimo koju zajebantsku rečenicu I svako
produži tamo gde je stao. I ima tu jedna
zaista dobra priča koja se mora opapiriti,
doduše kasnije sam je čuo I od drugih ali bez
obzira, kad god je se prisetim ili nekom
ispričam, budi najbolje uspomene u meni.
Naime, stajali smo na istom mestu, isti
mamac, isti pribor, isto sve, teča ih vadi,
jednu za drugom, ja ništa I naravno,
počinjem da pizdim.-Šta,kako..bu,ba.!!!!.Ne
znam za štos I teča, pošto se radi o takvom
tipu, iskorišćava situaciju. Kaže mi-Sale, pa
moraš malo da ih lažeš, obećaj im da ćeš da
ih vodiš u bioskop, da ćeš malo da ih izvedeš
u grad, ne možeš samo da baciš mamac I
čekaš-On to meni mrtav hladan priča, ja
zabezeknut, mislim -ovaj je lud-ono što ne
primećujem je da mi je u međuvremenu
pomerio plovak, tjst, sada je mamac išao na
drugu dubinu što će se ispostaviti kao
presudno. Posle nekih par minuta hvatam
ribu, on se okreće onako sa smeškom I kaže-
Eto, vidiš…-Fantasticno!!Magija!!Nikad nisam
bio srećniji u životu, samo sam ih skidao sa
udice, stavljao sveži mamac I počinjao da
smišljam sve bolje I bolje laži, bilo je
neverovatno, imao sam osečaj kao da sam
provalio tajnu čovečanstva. Čista,
nemilosrdna ironija ali jebi ga, u tom
trenutku, svet je bio moj. Ali da se vratimo
na jezero, sad kad znate s kim imate posla.
Znaći, od ranog jutra do nekih pet sati
popodne nismo ni punoglavca uhvatili, plus
stojima na jednom mestu, pogubno. Teča je
kao I obično telom tu, mislima ko zna gde. Ja onako uspravno, kao plovak, pa ispliva, pa
sam još klinac da bi toliko dugo bio ode ukoso u jednu stranu, pa u drugu ali sve
zamišljen, nemam o čemu da mislim, tražim to munjevito, zastrašujeće nasilno I jasno je
akciju a ništa se ne dešava. Dva zabačena da riba samo pokušava da se oslobodi, ali bez
dubinca, nema I nepomična, nema čak ni obzira, svedok ste neprijatnog događaja. Kao
vetra da napravi lažnu uzbunu, igram se da divlja svinja otme pušku lovcu I pojede je
ogromnim teleskopom, zabacujem, vadim, ispred njega, jako čudan osećaj. I kad je štap
pljuskam, I u jednom trenutku ga ostavljam napokon odustao, napunio se vodom I
onako zabačenog. Spustim ga na rašlje I potonuo ,teča me je samo pogledao I onako,
ostavim, jednostavno ništa se ne dešava, nonšalatno ispustio mudrost iz sebe-Pa,rekao
samo se uzalud umaram. Onaj prvi zanos, da sam ti da staviš kamen, nikad ne znaš kad će
kad padne veče možda riba proradi ,lagano riba da udari...to je čar pecanja Sale moj-
isčezava, nije radila jutros, nije radila preko
dana I eto ne radi ni sad, to je to. Teča puši, xxxxxxxxx
progunđa tu I tamo nešto I opet nestane u
svojim mislima, no, u jednom prisutnom
trenutku, napomene mi da kad ostavim tako
štap, obavezno stavim kamen preko
rukohvata u slučaju da riba udari. Da,
naravno, to će se desiti baš danas-mislim ja
ali stavim kamen, I tako par puta sve do
presudnog. I onda beng, prvo što vidim je
kako se vrh štapa munjevitom brzinom
zabada u vodu, pljus, pljas, levo-desno, kao
da se štap upecao za nešto pa pokušava da
se oslobodi, međutim, neman je neumoljiva,
nema puštanja. Teča se nije pomerio, ja sam
kao krenuo ali bilo je kasno. Sve što je
ostalo bilo je da zabezeknuto posmatramo
kako nam riba lomi I ubija štap, baš je tako
izgledalo, jedinstven prizor. Štap potone,

Momenat
Kratak spoj. Puc,puc...Ništa više nije bitno, i
niko!Svega ima previše. Živimo u neverovatan.-dobacuje mi veselo.
besmislenom izobilju. Puc,puc. I prekid, u
sred rečenice. Zvono pa kvaka, gore dole,pa
opet zvono, pa kuckanje. Trideset sekundi za
nju je previše sekundi i to sve da bi mi
razdragano rekla-hej,Ja sam, šta radiš-Sledi
poljubac i eto nje u punom sjaju ispred mene.
Naravno, iako znam o čemu se radi, po ko
zna koji put stojim zbunjen. Nespretno se
povlačim u stranu i puštam je da prođe.
-Alo, Ja sam. Probudi se.-izgovara sa
osmehom.
-Da,da.Sve je u redu....samo... ne razumem
ovo tvoje obijanje vrata-mumlam.
-Uh,gunđalo, zašto nisi izvadio ključ.....pišeš?
-Da-odgovaram kratko i krećem nazad. Tek u
tom trenutku primećujem kese koje je unela
sa sobom, i to je uobičajno ali moj mozak
kasni. Vidim da je hrana u pitanju. Kreće
raspakivanje a ujedno i (ne)obavezan
raport.-e,vidi uzela sam ovo,pa ono,vidi,
vidi....ovo ti voliš,hm,dvoumila sam se
između toga i toga, uh,taj je bio baš skup
ali..hm,vredi,..ovo ide ovde,a,gde da stavim
ovo..aha, evo ovde ću.... Sve to pratim sa
blage distance i lagano je povećavam.
Odgovaram nešto u znak odobravanja dok se
polako vraćam za svoj sto.... ali đavola!!?
-Hajde stavi kafu dok ja ovo razmestim. Hej,
probudi se. Kad bi samo mogao da se vidiš,
imaš taj izraz na licu koji je prosto
-Kakav izraz na licu, o čemu pričaš..
-Pa taj unezvereni, kao da sam došla da ti
srušim nešto ovde ili šta već. Opusti se
čoveče,Ja sam.Halooo...
To jeste smešno, potpuno je u pravu. I posle
četri meseca zajedničkog življenja, uvek kad
bi se pojavila ovako iznenada, skamenio bih
se. Navika!Čovek se na sve navikne, čak i na
samoću. Stavljam vodu za kafu i okrećem se
ka njoj. Sagnuta je ispred otvorenog frižidera
i brzim pokretima ga puni. Majca joj je malo
podignuta tako da mogu da vidim kraj njenih
leđa,početak guze i rub tamnih gačica. Diže
mi se u sekundi, tu nema nikakve zabune,
eto koliko mi ponekad treba i odmah mi je
drago što je tu, što radi to što radi pa čak i
što priča to što priča. Polako se spuštam ka
njoj, pomeram joj kosu i ljubim je u vrat.
Frižider je zadovoljen, sad je red na toplija
stvorenja. Ono što je super, a to je da ona
nema baš ništa protiv moje trenutne akcije,
teško da bilo kad ima i priznajem, to me jako
raduje. Počinje da se uvija, zavodljivo smeši,
glas joj postaje nežniji i tiši i sve nagoveštava
Sasvim pristojnu jebačinu.-
mm,aha,da,da,mmm- Spuštam joj pantalone,
pa gačice, ljubimo se kao prvog dana. Onda
se lagano okrene, istura svoju mladu guzu ka
meni i kao da kaže, dobro došao. Ne odbijam
ponudu, polako tražim prstom onu njenu
malu, doteranu pičkicu kao što se i očekuje
od devojke, devojčice od 23.god.
2006.godine. Ima nešto nezamenljivo u
mladosti, nešto čudesno što jebi ga, samo
nestane jednog jutra. I onda, kad opet, posle
100. godina, naiđeš na taj miris, tu boju
kože, energiju, i zavučeš svoj jezik i kitu u to
živo i vrelo meso, ne može da ti bude sve
jedno. Ne, ne, nikako. Uzbuđenje je raslo i
bio sam spreman, i više nego spreman. Neke
stvari su jednostavno savršene zato što
nemaju nikakve veze sa našim planovima,
očekivanjima, stremljenjima. Prosto se dese,
možda to ništa nije slučajno ali u mom
slučaju sigurno nije ni namerno, niti svesno.
Najbolje stvari koje sam doživeo, bile su
stvari koje zapravo isprva nisam želeo. A,
onda samo pokupim kajmak..he,he. Jebačina
je krenula, centimetar po centimeter, vlažno
ka mokrom, usko ka vrelom i rastegljivom.
Za dobar sex je samo jedna stvar bitana, a to
je da ga učesnici vole. To je ključni preduslov
i sad će svi reći, pa ko ne voli sex a odgovor
je isti a ko ne voli svoju decu pa ipak imamo
to što imamo. Drugim rečima, nije to baš
tako jednostavno. Svi bi mi želeli ,i to
pokušavamo svakog dana, da budemo
opušteni pa za koliko ljudi se može reći da su
zaista opušteni. To isto važi i za voleti i
uživati u sexu. Ivana je bila ta, celo njeno
telo i biće bili su usklađeni za stvarnje
zadovoljstva. Slobodoumna, mlada, puna
života, radoznala, pametna, glupava,
nespretna,odlučna, svoja, svačija...sve je
divljalo u njoj i oko nje. I kad vam se takvo
stvorenje nađe na kurcu, i uopšte u životu, i
kad prođe ona početna zbunjenost i strah
pred takvom silom, jednostavno je pozovete,
otvorite joj sva vrata i prepustite se tom
neodoljivom toku. I još jedna stvar je tu
bitna, ne treba biti drčan i nezajažljiv. Sve u
svoje vreme, kao što nije svakog dana nova
godina tako ni jebanje ne mora uvek da bude
spektakl. Sa Ivanom nije ni po tom pitanju
bilo problema, dešavalo se da opalim ranije,
van protokola, a ona bi samo nastavila da se
uvija i mazi, gledajući me onim mačkastim
pogledom kao da sam miš. To opušta čoveka,
sex mu zaista postane zadovoljstvo. Ako
jebeš za medalju, pre ili kasnije bićeš
nadjeban, pašćeš pod zakon takmičenja.
Zadovoljstvo s druge strane je nešto intimno,
ne merljivo, nema vidljiv početak, niti jasan
kraj, pojavljuje se i nestaje. Sa takvim
stvarima je bolje ne takmičiti se. Polako sam
ubrzavao, bila je to odlična poza, onako
naslonjena rukama o radnu površinu kuhinje,
bila je slobodna i stabilna isto kao i ja koji
sam stajao iza nje držeći se za njene gole
kukove i guzu, jedino je moj pogled bio
znatno bolji od njenog. S vremena na vreme
bi se odmakao malo unazad da vidim bolje
kako ulazim u taj magični prostor. Sjajan
prizor, sve sam mogao lepo da vidim, lepo
obrijana guza, pa sve u sličnom tonusu
naniže i našire, pa onda i to venavo,
nabubrelo stvorenje kako u ritmu izlazi,
svetluca pa ponovo nestaje. Nije ni čudo kad
kažu za muškarce da misle kurcem, ko zna
kakav utisak ostavljamo!?...he,he..Bio sam
blizu, jako blizu a i ona sudeći po uzdasima i
intezitetu pokreta. Puštala me je sve dublje u
sebe, zanosila u stranu, ostavljala na tren da
bi me odmah munjevito vraćala unutra.
Sjajno!
-Svrši u mene, ne vadi ga, molim te-čuo sam
je kako mumla. Imao sam još tri sekunde da
porazmislim o tome, prekasno da se pobunim
a nije mi bilo ni bitno, ubrzao sam rasterećen
tom činjenicom i za tren je sve počelo da
pršti i pljušti. Kako god, biće sve uredu, biće
sve u redu, prolazilo mi je kroz glavu dok
sam se oslonjen na njenim mokrim leđima
borio za dah.
Op
cije
Sedeo sam na zadnjem
sedištu gradskog autobusa kad mi je sinula ta
sjajna, zastrašujuća ideja.Sedište ispred
mene je bilo uklonjeno i mom zadovoljstvu
nije bilo kraja.Dok se gomila lomatala za
vazduh i malo prostora,Ja sam bio u skoro
ležećem položaju, bezbrižno zagledan kroz
prozor. I onda od nekud, dolete ta lampica!-
Sve što je trebalo da se desi je da neko malo
zaboravi na kočnicu a da vozač autobusa,u
svoj svojoj dobroj nameri, zaskoči svoju i
imali bi pravi mali masakr!!-Samo to..Jedan
mladi jebač, brz i neustrašiv, iz neke
sporedne ulice, za polametra brži od pameti i
eto nas kako letimo kao zgužvana lopta od
kostiju i mesa;ili pak neka gospođa koja je
baš tog dana,u tom trenutku rešila da svojih
120%obazrivosti smanji na 100% i eto
autobusa kako urlajući naskače na njenu
haubu,guleći joj registracijom šminku ispod
razgoračenih očiju...
Malo kočenja kasnije i na malo pogrešnijem
mestu i eto mnogo sranja!!
Pošto sam bio u povlašćenoj
poziciji,(sedeo sam!! i to jako udobno,)mogao
sam da razrađujem opcije i krenuo sam od
onih najjednostavnijih. Birao sam pogledom u
koga bi i u šta bi bilo najbolje zabiti se u
slučaju domino efekta.
Zaključak..razočaravajuć! Nije postojala ni
jedna zadovoljavajuća mogučnost,ništa ni
približno ohrabrujuće a što se moglo
predvideti iz pozicije u kojoj sam bio.Radilo
se o isuviše velikom broju kombinacija
uzajamno povezanih isključivo haosom.Na
primer:ništa mi nije garantovalo da ako,i ako
bi to uopšte bilo izvodljivo,se usmerim na
određenu osobu,u cilju amortizacije
udara,posle mene ne doleti neko drugi i
polomi mi kičmu...U haosu nema
pravila,nema garancija i nema predviđanja a
ako bi vozač naglo zakočio,desilo bi se baš
to.Za trenutak bi se svi dobronamerni zakoni
ukinuli i polomili bi smo se između sebe kao
slamene lutke. Znači, ništa od planiranja,
nikakav plan me u takvoj situaciji ne bi
sačuvao.Mozak je po ko zna koji put igrao
svoju omiljenu igru;tu sam ali sam
neupotrebljiv,takve su okolnosti!!!...posledice
su rešenje a rešenje nosi posledice!?
Sledeći korak je bio nešto složeniji.Krenuo
sam na civilizaciju.Zar je bilo moguće da moj
život,celovitost mojih kostiju,organa i kože
zavise isključivo od,recimo,na vreme
nagažene ili ne nagažene kočnice?!I I
odgovor je bio da!Moj život je bio u rukama
ljudi koje uopšte nisam poznavao i njihove
jedinstvene želje za očuvanjem sopstvenog
života.To je bila jedina garancija da će svi
sinhronizovano skociti na papučicu u
kritičnom momentu. Drugim rečima..strah je
harao,strah je bio zakon nad zakonima.To što
ljude uče pravilima,signalizacijom, što ih
kaznjavaju.. nije ništa,i ne bi bilo ništa da
nije straha da će od njih,ako ne reaguju kad
treba, ostati samo fleka sa primesama metala
i stakla. Ingeniozno prirodno. Problem je što
strah nekad zakasni; dopre tek kad već bude
kasno, neke pojede pa se uspaniče a nekad
jednostavno(jer i za to treba imati malo
zdravog osečaja i imaginacije)prođe
nezapažen. Sve u svemu, jako klizav teren.
Dobro, odcivilizacija je nemoguća.Ostali smo
mi gradski i oni koji se trude da u njega što
pre dođu.Indijanaca više nema, umetnici i
intelektualci su u svojoj glavnini beskorisni,
žene su plastične i agresivne, muškarci drveni
i zbunjeni, kučni ljubimci su reper
osećajnosti....Pa šta mene može da zaštiti od
leta sa zadnjeg sedišta?!
Ništa!!Sve ovo zajedno a opet ništa;nema
sigurnosti a bez privida ne bi mogli da
živimo.Do kurca!Savršeno ili tu negde!!U isto
vreme tako očigledno, skoro banalno a sa
druge strane potpuno nevidljivo i
neuhvatljivo. Pa kad sve to izmnožimo na
hiljade, kad pomešamo sve te priče i
sukobimo ih na ulici, niko nikom ništa ne
garantuje i sve to, za cenu od samo jedne Traka
karte. Srećan put!!
Gde sam? U mraku!? To nije dovoljno!
Ponavljam - Gde sam to ja i ne promenivši
ništa, pratim obrise izgovorenih slova kako
promiču kroz tamu. Sve je tu, G ispisano kao
veliko slovo a na kraju rečenice debeljuškasto
znak pitanja.-Gde sam to ja? neko vreme
stoji, presijava se i ljulja kao kakav screen
saver a onda nestaje u beskraju. Nema
odgovora. Osećam samo mrak, zapravo ne
osećam ništa, samo to vidim, to mi se
pojavljuje i to dobijam kao odgovor. Nalazim
se u mraku, i to samo kakvom!?! Smrt? Ne!?
Možda? Koma? Ne znam! Uglavnom, ne
paničim, nije me strah i tu polako počinjem
da prepoznajem nekakvu težinu, otpor koji mi
se suprostavlja. Paraliza?! Moždani udar?
Šlog? Idalje nemam pojma ali polako svest
počinje da nagriza crno prostranstvo. Već je
bolje, mrak dobija oblik. Sad izgleda kao
ogromno platno koje se polako udaljava od
mojih zenica. Kosmos? Usisan sam u jebeni
kosmos i sad me vraća nazad?!? Sve je
moguće ali nešto mi govori da nije ništa tako
spektakularno. Isuviše sam miran, pod
nekom čudnom kontrolom koja nema veze sa
mojom voljom ali nema ni namere da mi
naudi. Predstava se nastavlja i prostor se
smanjuje i sužava, isprva to shvatam sporo i
tako i deluje,
udaljvam se od crnila kao otpali list, lebdim i ono se popelo u vrat i kopa kroz kožu
lagano padam a onda, odjedanput, bez napolje. Samo diši, to je
ikakve najave, sve se menja. Ubrzanje je
neverovatno i kako ga postajem svestan,
tako brže padam unazad. Potpuna pometnja,
tajfun, usisivač, suludi luna park, neka
nezaustavljiva sila kovitlanja i usisavanja.To
je to, flešira mi kroz svest, to je smrt. Brza i
sad već jako bučna smrt. Prolazim kroz
bezbroj neverovatnih prikaza boja, buke,
iznenadnih okreta,čudnih, neprijateljskih
oblika a sve praćeno nekom sumornom
tutnjavom koja se sve više pojačava.
Počinjem da se gušim, vapim za vazduhom ali
prebrz sam, ne stižem da uhvatim ništa;
izgubljen sam i poslednje što artikulišem
je :da sve što vidim, u onoj suludoj brzini i
buci, počinje da se cepa u dve beskonačne
trake koje izlaze iz mojih očiju, kao dva
kanapa prikačena kukama za mozak.
Zastrašujuće je što sam potpuno svestan šta
sledi, ovo mora da stane i čim budem stao pri
ovoj brzini, izleteće mi mozak kroz nos i oči.
Šta je ovo jebo te, gde sam ja to?!? i uz krik,
pomešan bolnim i silovitim uzdahom,
otvaram oči. Diši, diši, samo diši i dišem,
samo dišem, željan, oznojen, mokar, dišem.
Samo to želim, vazduh, tutnjava je
nepodnošljiva i dok mi se kiseonik probija
kroz razvaljena pluća, shvatam da je to srce,
jedino što razumem,samo diši, ponavljam u
sebi...
Vezan sam za krevet kajševima, ruke i noge
u predelu zglobova. U sobi je mračno,svetlost
dolazi iz hodnika kroz otvorena vrata, još dva
kreveta pored mog, vidim nepomična, isto
kao i ja vezana tela. Bolnica! U bolnici sam!
Odlično, sad barem znam gde sam i ništa
više. Vraćam se na jastuk. Kakvo buđenje?!?
Bolnica?Šta ću ja u bolnici? Kreću pitanja dok
srce idalje tutnji, malo se primirilo ali je
daleko od mirnog. Mokar sam ali dišem,
žedan ali svestan da sam živ, neko će mi već
pomoći. Ponovo se pridižem i gledam u
pravcu vrata, osluškujem, tiho je ali od negde
dopire život, negde u hodniku neko priča,
kreće se. To je dobro. Usne su mi ispucale i
suve, prelazim jezikom preko njih ali i on je
suv, zapravo ja ceo gorim. Gorim i topim se
od sopstvene vreline. Mora da sam overio?!?
Roknuo sam se i izašao na ulicu, prvi udar je
prošao i onda me nešto sustiglo. Mora da je
to?Sandra?.. I Marko, svratili su, podelilili
smo paket, oni su morali da idu, da se nađu
sa nekim, skuvao sam svoj deo, pljus i
krenuo sam do prodavnice po kafu. To je to.
Odlično, sad znam ko sam. Mora da sam pao?
Moguće je. Zar ja?!?Voda, moram da pijem
vodu. Puštam glas, slab je a i ne znam šta da
izgovorim. Šta se govori u ovakvim
prilikama? U pomoc, ima li koga, voda, alo..? malo vidim i razaznajem ali to mi nije ni
Nešto mrmljam i isto tako nešto izlazi iz
mene. Poluživ sam, bez snage i glasa.
Stenjem, napinjem se, ništa se ne dešava. Da
barem nisam vezan?!? Zašto sam uopšte
vezan?!?Svetlost, gledam ka vratima i
napinjem se. Uspevam da izbacim iz sebe
nešto malo glasnije. Gorim kao papir, žutim i
savijam se za plamenom. Svakog trena
očekujem da ceo krevet ispod mene bukne u
nezaustavljivoj vatri... Prvo onakvo buđenje,
sad požar!? Da nisam u paklu, doduše malo
modernijem?Dvadesetprvovekovni
multimedijalni pakao. Vode, dajte mi običnu
vodu!! Ništa, modro bela, zatamnjena
pustinja. Ništa se ne dešava. Vraćam se
disanju, prikupljam snagu ali kako postajem
svesniji sebe, tako mi je gore. Osećam svaki
delić tela kako pulsira kao živa, dobro
posoljena rana. Ako preživim ovo, ništa neće
biti kao pre!?! Ovako nešto se ne zaboravlja,
ovo nije heroin, ovo je nešto sto puta gore!!
Odustajem, ne odustajem. Odustao bih da
mogu, umro bih ali telo je živo i iako
iscrpljeno ono ne prestaje da treperi i tako, u
tom ludilu, osenčen bolesnom svetlošću,
razoren, u bunilu, čujem kako se nešto
približava.. Poslednjim atomima snage
podižem glavu i imam šta da vidim. Živo,
pokretno stvorenje. Pogled mi je mutan i vrlo
bitno. Neko je tu, pored mog kreveta. Pridiže
mi glavu i osećam prvo čašu na usnama a
onda i magičnu tečnost kako se sliva u moju
dušu.
-Progutaj i ovu tabletu i vrati se da spavaš.
Biće sve u redu, sutra ćeš biti kao nov. Samo
budi miran- čujem tihi, šaputavi ženski glas.
Dobro je, ovo je već bolje. Tableta, nema
nikakvih problema. Mogu i dve, samo da
nestanem.
-Tako, sad se opusti i spavaj. Vidimo se
sutra...jel važi?-čujem i klimam glavom. Ona
zna nešto više od mene, zna da postoji sutra,
i za mene i za nju. To je neprocenjljivo
saznanje. Spuštam se na mokar jastuk i
ubrzo nestajem.
xxxxxxxxxx
-Borko, Borko..hajde probudi se-. Opet
screen saver, lepo ispisana rečenica koja se
ljulja i presijava. Sa svakom promenom reči,
ta nova reč upada u vidokrug i počinje da
pleše. Samo da ponovo ne krene onaj suludi
tajfun poniranja. Jedan je bio dovoljan.
-Dosta si spavao-i opet uzdah, trzaj i oči su
mi otvorene. Svetlost. Bela, treštava svetlost.
Mrštim se i uvijam. Još jedna neprijatnost.
Šta nije u redu sa ovom drugom stranom?!?
-Samo polako, odvikle su ti se oči od
svetlosti.-čujem.
-Jel' sad bolje...tako, samo polako...trepći- to
i radim. Podižem i spuštam glavu, otvaram i
zatvaram oči. Vidim belu, bolničarsku
uniformu; od pre koju godinu neizbežan
dekolte; tamno crvenu kosu do ramena i
okrugle, pune oči koje me gledaju. Još nisam
dobar sa oštrinom, sve vidim blago zamućeno
i zaobljeno ili pak rasuto.
-Uh-izgovaram, uzdišem.
-Uh,uh..-stenjem lagano.
-Polako-ona mi uzvraća mirno. Sviđa mi se ta
ne žurba. Samo bi mi sad neko cimanje
trebalo pa da u potpunosti poludim. Ovako,
polako.
-Jel bolje, vraćas nam se. Bilo je i vreme-sad
uz te reči čujem i smeh. Ona se smeje,
dobrodušno i milo dok mi namešta majcu
koje u tom trenutku postajem svestan.
Pokreti su joj pažljivi. Svesna je da sam
izbezumljen i izgubljen. Gledam na dole i
vidim da sam u kolicima, sivkastoj pidzami i
već pomenutoj majci. Na stopalima, bele
pamučne čarape i plastične papuče. Sve
uredno i čisto, što me priznajem malo
iznenađuje ali i raduje. Dobra neka bolnica!
Ali, da li sam ja to nepokretan?!?To već ne bi
bilo dobro. Šta je tu je, pokazujem rukom na
noge.
-Šta...je..sa..mojim..nogama?-izgovaram
nekako.
-Sve je u redu, samo za danas je još rano da
hodaš. Sve je u redu sa tvojim nogama, ne
brini.okej?-cujem i odgovaram.
-Okej-.
Na istoj sam planeti!?
-Ja sam Dana. Danica zapravo ali me zovu
Dana.
-Ja sam Borko...mada ti to već znaš-
-Bravo, bravo..biće sve u redu sa tobom
Borko-izgovara opet veselo i sve me to
nekako hrabri. Moja pređašnja iskustva sa
bolnicama i osobljem nisu bila ovakva. Ni
približno. Sad već vidim, osvrćem se oko
sebe i gledam okolo. Nisam više u onoj sobi,
ovo je manja prostorija sa jednim krevetom i
malim stočićem i krevet nije spavaći već onaj
tvrdi, tapacirani za preglede. Čisto je i tiho.
-Hajde da sad ustanemo i pređemo na ovaj
krevet. Može?-čujem i osećam kako me
polako hvata ispod leve miške. Čeka me, ne
cima me, strpljiva je. Priča u množini?!
-Može-odgovaram i nameštam se u što bolju
poziciju za pokret. Ona mi pripomaže,
odguravam se nespretno od poda
umrtvljenim nogama i u nekom polu padu ali
ništa dramatično, završavam na tvrdkastom
krevetu. Ona mi pridiže noge i već sam u
ležećem položaju.
-E, tako..super. Može, udobno?- pita i -Ali odgovor nije i u ovom trenutku ti ni
pomera kolica u stranu.
-Može, može- odgovaram bezbojno. Ne
osećam se ni dobro ni loše, još sam drogiran,
uspavan, odsutan. Nema nikakvog bola sem
neke tuposti u glavi. Gledam u plafon pa u
nju. Sad već mogu da joj uhvatim lice.
Obično, lepuškasto, bucmasto lice, šta god to
značilo. Ono što mi se najviše sviđa je njena
urednost, to mi prolazi kroz glavu i svest.
Čista, uredna i pažljiva žena. Niska je, malo
šira u kukovima, taj tip, spremna za razne
situacije koje zahtevaju jak stomak i kičmu..
Sandra je za nju riba, ona je za Sandru žena.
Sandra!! Do kurca šta je sa njom!?Koliko sam
ja već ovde?!Panika!!
-Dano, od kad sam ja ovde i gde sam uopšte-
izgovaram iznenada. Ona je pored stola, iza
mene, nešto radi. Zapanjen sam sopstvenim
pitanjem!!
-Samo se ti sad opusti...imamo mi važnija
posla-odgovara mi mirno. Taj njen odgovor
mi se uopšte ne dopada.
-Moraš da mi veruješ. Sad je najvažniji tvoj
što brži oporavak i ja sam tu da ti u tome
pomognem. Dobićeš odgovore na sva pitanja
kad za to dođe vreme-nastavlja u
malopređašnjem stilu.
-Ali meni je ovo bitno i pitanje je jako prosto-
najmanje neće pomoći. Tu si već deset dana i
nalaziš se u jednoj specijalnoj klinici i sad ćeš
da se ubiješ od razmišljanja i podpitanja.
Kažem ti, ne brini..sve ćeš saznati kad za to
dođe vreme i od pravih ljudi, na pravi način-
još je odlučnija. Deset dana!?!Ovo je ozbiljno.
-Samo se opusti..moram dobro da te
izmasiram. Potpuno si ukočen-nastavlja ona
ne čekajući ni tren. Daje mi do znanja da joj
nije do priče na moju temu. Ali zašto?Potpuno
je normalno da pitam šta se sa mnom
dešava, kako sam dospeo do ovde, o kojoj
klinici je reč, da li je neko obavešten da se tu
nalazim?!?Bila je potpuno u pravu, počeo
sam da razmišljam o svim tim stvarima i
automatski sam zakoračio u nešto neprijatno.
Osetih kako mi se strah lagano spušta kroz
pluća u stomak. Masaža?!?Što da ne
ali..Zaboga šta mi se to desilo?Ona me
uveliko svlači. Mrtav sam od kukova na dole,
od kukova na gore, polu živ a u glavi
sivkasta, rastopljena masa bruji kao mali
avion. Ona uzima neku kremu, mast, ulje,
osećam specifičan miris, utrljava ruke i
počinje od stopala. Sve što osećam je blago
peckanje.
-Dest dana, uh..-vraćam se. Šta je to što ću
tek da saznam? Zašto ne od nje?Pravi ljudi,
pravo vreme, na pravi način?O čemu ona to Ego je monstrum, daj mu malo oduška i eto
govori?
-Jel barem neko zna da sam ovde?-
nastavljam bojažljivo.
-Sve je sređeno....jel osećaš stopala?-
odgovara kratko.
-Slabo..ali da-uzvraćam.
-Odlično...sutra ćeš već moći da hodaš. Zar
to nije super?
-Pretpostavljam-uzvracam malo ciničnije.
-Rekla sam ti....ne umuj, opusti se. Znam da
si zbunjen i uplašen, to je potpuno normalno
ali moramo da idemo korak po korak.
Najvažnije pitanje za tebe u ovom trenutku je
da se oporaviš, ojačaš. To, šta se desilo, gde
si, da li neko zna je manje bitno. Jedva si
preživeo i sad moras da se fokusiraš samo na
sebe i svoj oporavak. Ako sve bude kako
treba, a biće, saznaćes sve što ti treba...-
neumoljiva je. Na svom terenu je, mirna i
sigurna, sve suprotno od mene. Masira mi
svaki prst, detaljno. Nema više od 28 godina,
dekolte je odličan ali sam previše uznemiren
da bi razmišljao o njenim sisama. Iako mi
pomaže, iako od kad se pojavila sve što radi
je da mi pomogne, osećam neki čudan
animozitet prema njoj posle ovog našeg
neuspelog razgovora. Superiorna je, to je to.
njega kako zanoveta. Do pre deset minuta
nisam bio siguran da li sam živ, sad me već
neko nervira zbog ne uslišenog odgovora.
-Mislim da je potpuno normalno da znam
neke stvari. Ovo nije prijatan osećaj, nemam
pojma šta se desilo, gde sam..razumeš.-sad
sam već malo obzirniji.
-Razumem te Borko, zato sam ti i rekla to što
sam ti rekla. Hajde da se okrenemo na
stomak, da razbijemo ovu ukočenost u
listovima i butinama. Jel sad malo bolje sa
stopalima-odgovara i stvarno, obraćam
pažnju i ono peckanje se pretvorilo u prijatnu
toplotu i blago treperenje.
-Hajmo' na stomak-
Pridižem se na laktove, ona me hvata i
usmerava. Na stomaku sam, stavljam ruke
iznad čela i dišem. Umoran sam i polomljen
kao stari brod posle oluje. Petnestak godina
poroka, račun je stigao. Možda je u pravu,
bolje da ne pitam ništa.
-Jel se ovo plaća?-izgovaram i u momentu
bivam smešan samom sebi. Potpuno sam
izgubljen. Ništa na ovom svetu nije
besplatno.
-Ne.......barem ne u smislu na koji ti misliš-
odgovara. Čujem a po malo i osećam šta
radi. Sve ovo počinje da liči na vic nekoga ko
ne zna da priča viceve.
-Misliš, ne plaća se novcem?!?Čime onda, tako ne mogu da računaju. Ako su
nekim organom?!-blago sam bezobrazan.
-Ne, ne plaća se novcem niti organima. Plaća
se trudom da ti bude bolje-odgovara. Ma,
kakvo je ovo humanisticko sranje!?!Šta priča
ova žena, sa koje je ona izjebane planete.
Počinje iskreno da me nervira. Pomišljam da
je sočno opsujem ali znam da to ne bi bilo
pametno a i slabost me sprečava. Nisam u
poziciji da budem drzak.
-Dobro, samo da znate..ti i ko već drži ovo da
ja nemam para za ovakve poduhvate-
ograđujem se. Eto, sad znaju pa neka vide.
-Rekla sam ti da ne brineš, sve je sređeno
sem tebe-uzvraća. Jebeni anđeo.
Nepotkupljiva je i neustrašiva. Napraviće
čoveka od mene samo da se ne opirem.
Kakva bolesna civilizacija, sve mora da ima
svoje zašto, kako i koliko da bi bilo stvarno.
Ako ne traže lovu, odlično ali tražiće nešto?!?
Da, tražiće da budem dobro kako ona reče?!?
Gluposti. Napokon je neko shvatio da je
materijalizam otrov humanosti i ljudske
sreće, sad smo svi braća i sestre?!?Kur moj!
Čekaju me da se oporavim a onda tek zabava
počinje. U ovakvom stanju ne mogu ništa da
izvuku iz mene ali se bojim da neće moći ni
kad se oporavim. Nemam ništa što bi moglo
dobro da se unovči a na moje roditelje isto
napravili neki dil sa njima, onda to stvarno
nije moja stvar.
-Dobro ako je tako...moje je da to kažem-
zavrašavam i zatvaram oči. Stravično sam
iscrpljen. Prepuštam se dremežu a ona
neumorno nastavlja da radi na mom
oporavku. Ubrzo prelazi na leđa koja za
razliku od nogu osećam. Skamenjen sam a
ona me vešto razvlaci. Tu i tamo osetim
potmuli bol ukočenih mišića ali sve u svemu
deluje blagotvorno. Onda mi uz malo cimanja
i nesto jačih pokreta ispucava kičmu.
Namešta mi pršljene kao deca kockice. Bez
reči sam, udišem i izdišem, stenjem pospano.
Ona uz svaki načinjeni zahvat neobavezno
komentariše u stilu-E, tako, odlično, još ovo,
još ono-Zna žena šta radi.
xxxxxxxxxxxxxxxxxx
Stojim ispred nekakvog pulta. Gledam u
namrštenog ,starijeg čoveka kako nešto radi.
Onda on kaže-Ovo ništa ne valja- i baca ruku
otkinutu u ramenu na pult.-Ovo je obično
đubre-Onda isto radi i sa nogom, zatim vadi
kese u kojima su organi.-Evo vam vaši
bubrezi, jetra , srce, pluća ako ovo mogu
tako da nazovem, evo vam i vaš mozak i
gubite mi se sa očiju-izgovara neljubazno,
pun mržnje i grubosti. U tom trenutku
primećujem Sandru koja stoji pored mene,
ona skuplja te stvari i na neki čudan način ih
vraća u mene.-A koža, koža je upotrebljiva- sam ja to upucao u sebe?Nuklearnu bombu u
pitam očajno.-Sa tom tvojom kožom ne mogu
ni praćke da se prave....hajde izlazite odavde
i ne vraćajte mi se više sa tim đubretom.
Sandra plače i odjedamput smo na ulici. Ona
umesto 25 ima 45godina, njeno inače lepo,
kompleksno lice puno raznih oblika, sad je
staro i naborano. Gledam je i želim nešto da
joj kazem, da učinim ali sam isuviše zbunjen i
uplašen onim što vidim. Tu se budim. Opet
trauma, ovo bi trebalo nekako da prestane.
Osvrćem se oko sebe i shvatam da sam u
potpuno novoj sobi. Sad sam sam, jedan
krevet, stoćić, televizor visi na zidu, vrata iza
kojih pretpostavljam da je kupatilo. Još malo
pa kao neka bela hotelska soba. Nije loše,
priznajem. Nedostaje tu malo krvi i živosti ali
ja sam poslednji koji bi trebalo o tome da
razmišlja. Malo sam budniji i odmorniji, ono
što primećujem je specificna svetlost. Kao i u
ostalim prostorijama, ni u ovoj nema prozora
i svetlost , na meni neobjašnjiv način dolazi
podjednako sa svih strana. Kao da sami
zidovi i stvari zrače, luče svetlost mlečno bele
boje iz sebe. Solarna bolnica?!?Možda zato ne
naplaćuju ništa, možda i Dana radi na
sunčevu energiju, sad se trenutno puni na
nekom krovu a onda tako napunjena
blagodari svojim prisustvom i akcijama.
Deset dana, zapravo, ovo je jedanesti. Šta
prahu. Kako li su Sandra i Marko prošli?!?
Imam milion pitanja a nemam kome da ih
postavim. Noge su mi još blago oduzete ali
osećam da bih mogao da ustanem. To i
radim. Izaći ću u hodnik i neka od misterija
biće rešena, barem se nadam. Ceo plan se
odvija jako teško i sporo, mlitav sam i
nestabilan ali stižem do vrata. Kvaka na dole
pa prema sebi, ništa, ponovo na dole pa
unapred, ništa. Ni makac. Dobra, masivna, za
mene ne otvoriva vrata. Možda bi trebalo da
napunim kvaku svojom energijom?!?
Odustajem i vraćam se u krevet. Da, kad su
posete, trebaju mi cigarete?Pitaću. Ako mi
bude odgovorila, posetu su kad za to dođe
pravo vreme, tako je najbolje za tebe,
opsovaću je. Doduše, ko bi mogao da me
poseti sem Sandre?Moji?!?To bi bilo bolno.
Nisam ih video ni čuo preko godinu dana.-A,
sine završio si u ludari kao što smo i
mislili..bla,bla.-Dana je rekla da su
obavešteni, zapravo rekla je da je sve
sređeno, valjda to znači to i nema ih. Da,
traziću telefon. Uzimam daljinski sa stola i
palim televizor. Pojavljuje se plavi ekran a na
njemu, kao na kompijuteru, tekst box iznad
koga piše lozinka. Treba mi jebena lozinka da
gledam televiziju?!?Možda ni za to nije
vreme. Gasim ga. Zbunjen sam, ovo jeste
bolnica ali jako čudna. Dobro je opremljena,
čista, Dana je bez obzira na moje primedbe
izuzetna ali nešto čudno se dešava ispod te
površine. Kao da sam u filmskom studiju i
sve se dešava po propisanom scenariju. To
nije dobro, ne znam zašto, ali mi se ne
dopada. Možda preterujem?Ko zna kakvih sve
tipova ovde ima?!Biće mi sve jasno kad za to
dođe vreme!Uh!Bio sam obuzet prošlošću,
sluđen u sadašnjosti, sad nisam nigde. Nešto
sam izgubio ili mi je ova institucija nešto
oduzela, ili sam sam sebi iskopao mozak.
Kako bilo, tu sam, u ovoj sobi. Šta dalje?
Skidaju me sa heroina?Leče me od mojih
poročnih afiniteta?Spasili su mi život!Dokle će
sve to da traje?Dano jebem te, dolazi.
Osvrćem se oko sebe ne bi li ugledao neko
dugme za poziv. Ništa. Gledam pored ulaznih
vrata, zidove, nigde nikakvog ispupčenja. Da,
daljinski. Uzimam ga ponovo u ruke i
analiziram. Slova, brojevi, nešto slično
mobilnom telefonu. Moderno, nema šta.
Nalazim dugme call, pritiskam ga i dobijam
za uzvrat jedno kratko bip. Barem nešto.
Nastavljam dalje, bodem po dugmićima
palcem kao da pišem sms poruku. Ozbiljno
razmišljam da ga bacim o zid i u tom
trenutku čujem kako se vrata otvaraju. Dana,
opet u poslednjem trenutku. Pa gde si ti do
sada, jebem li te..mislim se u sebi.
-O, snašao si se-izgovara veselo. Znači to je
bilo to. Treba se snaći.
-Odlično, napreduješ i brže od očekivanog-
nastavlja približavajući mi se.
-Call, jel to?-pitam podižuci daljinski malo u
vis.
-Baš tako....imaš ti dobar mozak. Nisam ni
sumnjala-odgovara i uzima onu tablu koja
visi prikačena na donjoj strani kreveta. Nešto
upisuje, vraća tablu na malopređašnje mesto
i usmerava pogled prema meni. Sad smo po
prvi put, što se mene tiče, oči u oči. Sad
vidim i svestan sam. Ima lepe usne i zube,
malo baburast nos, braon oči i u kombinaciji
sa tom tamno crvenom kosom i belinom na
sebi i oko sebe, izgleda kao savršena
medicinska sestra. San svakog tinejđera što
me u tom trenutku posebno raduje. Barem
nesto klasično. Neke stvari ne treba nikada
menjati, što zbog mene što zbog sveopšte
orjentacije. Klasična, jebozovna, medicinska
sestra. Ništa više, ništa manje u ovom
suludom vrtlogu.
-Idemo da vežbamo-kaže-dosta si se
izležavao-.
xxxxxxxxxxxxx
Ničeg se ne sećam što je jako čudno. Morao
sam nešto da jedem, kenjam, premeštali su
me iz soba, oblačili, svlačili. Ništa. Sećam se
prvog buđenja i žeđi, posle toga masaža pa
sad ovo. Ništa između. Kao da se uključujem
i isključujem, ili kao da me neko isključuje i situaciju. Neka sajla je pukla ili to pre ili
uključuje po potrebi. Sad sam u hodniku,
Dana me gura u kolicima. Opet ta svetlost,
samo što ovde izbija sa strane, pri dnu zida,
kao tanka neonska traka . Svemirski brod?!?
I sad definitivno shvatam da tu nešto nije u
redu. Hodnik je pust i sem zvukova koje nas
dvoje pravimo, ništa se drugo ne čuje.
Prolazimo pored zatvorenih vrata, ima ih i sa
leve i sa desne strane s'tim što na svaka
treća s'leve idu jedna vrata s'desne strane.
Prikupljam informacije. Sve ovo je isuviše
čudno i dodatno me zbunjuje. Prepuštam se
vožnji i čekam da vidim šta je sledeće. Kad
sam prvi put zaglavio na nervnom odeljenju,
sa nekih sedamnest godina, genijalci su me
zatrpali tabletama i injekcijama, spavao sam
par dana, budio se, jeo, šetao i to je bilo to
uz završni razgovor tipa- Ako ponoviš ovo,a
mislili su na nervni slom, drogu, alkohol,
lepak, poslaćemo te u ludnicu. Moja majka je
bila pored mene i doktor je poentirao prema
njoj- Da ne mučis svoje roditelje, postoje
institucije koje će se pobrinuti za tebe-. Taj
razgovor je išao kao šlag, uz otpusnu listu.
Bio sam izlečen. Iha. Od tada, sa manjim
svojevoljnim upadima, čuvao sam se bolnica
kao đavo od krsta. Uneređivao sam se
pažljivo, planski, svesno izgradivši ceo
mehanizam liftova. Ali šta reći za ovu jebenu
kasnije dođe neminovno. Svako ko poveruje
da je porok moguće kontrolisati, do brade je
već zatrpan. Bio sam svestan toga i nisam se
mnogo zavaravao, trudio sam se da se držim
nekih svojih pravila, malih preventivnih
trikova i oni su me godinama održavali na
površini. Znao sam šta smem, šta ne smem,
šta je za pre, šta za posle, ali bezobzira, uvek
je to bio hod po zici. Žonglirao sam
svakodnevno sa svojim životom ali u svakom
slučaju, ovakav pad došao je potpuno
neočekivano. Ko zna šta je bilo u tom dopu?I
sad još ova bolnica, osenčena i nema,
digitalna kao nečiji kompijuterski projekat.
Kad bih samo mogao da ne mislim o tome.
Uzimajući sve u obzir, za sada, prolazim
odlično i da sam morao bizarno da biram,
odabrao bih ovakav tretman. One komune,
metadon, blokada opijatskih receptora,
manastiri, kurac palac, ovo je bolje.
Prespavao sam sve, imam ličnog trenera i
maserku, lepu sobu i sve što me bude
zanimalo, saznaću kad za to dođe vreme. Ej,
neko će mi reći, neko ko zna, samo kad za to
dođe vreme. Dobro.Fer. Šta ja u stvari želim
da saznam?Par tehnikalija:gde sam, da se
čujem sa Sandrom i šta će biti sa mnom
dalje?! Da, moj posao, ja radim. To je
sredljivo ali ipak bih morao da se javim.
Nešto se civilizacija neće posebno uznemiriti
mojim odsustvom. Da li bi trebalo da sam
tužan zbog toga?Možda, ali samo na kratko. život?Odprilike!Jedan deo mene je oduvek
Prestar sam za takvu vrstu sentimentalnosti,
nije u skladu sa mojim životnim učinkom i
stilom. Putujemo dalje, Dana nešto pevuši ili
mi se samo tako čini, mrmlja nešto opušteno
i onda, vrata, okreće me , čujem kako ih
otvara i ubrzo me uvlači za njom. Nešto veća
prostorija ispunjena svim mogućim spravama
za simulaciju kretanja. Drugim rečima, dobro
opremljena teretana. Bez ljudi, prozora i
smrada.
-Eh, zakasnili smo-pokušavam da budem
komičan-Nema nikoga, svi su otišli-.
-Baš kako treba-uzvraća ona.- Idem da se
presvučem, pa počinjemo-
Pratim je pogledom, jedino se ona pomera a
ja sam kao neko mače, tražim bilo kakav
izazov da mu se posvetim. Jebena, srebrna
teretana i odsečna Dana koja se udaljava i
nestaje iza vrata pri dnu prostorije. Osećam
neku mućninu u stomaku a ni u glavi mi ništa
nije bolje. Dobiću čas letenja!?!Sa 30.godina
iznova moram da prohodavam. Novi početak
dok se ne nađem ponovo na ulici. Da li bih
ovoga puta mogao da ostanem čist?Dobro
pitanje. Morao bih da se vratim nekih
dvadeset godina unazad, jednom sam probao
na psihoterapiji, očigledno da nije urodilo
plodom. Šta je potrebno da bi bio čist?Novi
uživao u toj infantilnosti, natrapaš se nečim i
boli te kurac za sve iako znaš koje su
posledice. Posledice staviš u odnos sa
eventualnim dobitkom i dobiješ svet ni bolji ni
lošiji, ali za trenutak podnošljiviji a onda još
nepodnošljiviji. Iz toga se nešto mora izroditi:
ludilo, smrt, blaženstvo, toplina. Ako je za
mene to jedini način, onda neka tako i bude.
Znam da tu postoji čitava paleta psiholoskih
objašnjenja ali da bi uspela bilo kakva
primena, mnogo toga bi trebalo obrisati i
preobraziti. Da li sam ja spreman za to?Dana
sigurno misli da jesam. Možda radi na
procenat?!Evo je, telo joj bolje nego što sam
mislio. Iako spada u malo širiji tip, ništa na
njoj ne visi. Dole ima skroz uz noge pripijenu
trenerku a gore, sportsku majcu na bratele,
naravno sivkasto-bele boje. Vezala je kosu u
rep. Neko sa ovom ženom uživa. Zdrav život,
lepo radno okruženje, kvalitetne tablete na
dohvat ruke, vitamini, antidepresivi, pa preko
svega toga teretana u sklopu radne obaveze.
-Sledećih dva sata si moj-izgovara veselo sa
blagom dozom dvosmislenosti. Moj mozak.
Sve bih dao da je malo zagrebem, da joj
uputim jednu kuglu drskosti pravo među oči.
Moj ponos i oholost, moja omča na iskrzanom
vratu. Vojni psiholozi su to okarakterisali kao
nizak stepen tolerancije, socijalna i emotivna
nezrelost što me je spasilo odsluženja vojnog
roka. To mi je donelo bezbroj otkaza, kako
datih tako i uručenih; svađa i raskida;
slobode; svojevolje; samoće; ludila;
izgubljenosti;sveopšte neprevidivosti. To mi
je obeležilo život kao niz neprekidnih sukoba
ali i autonomiju pred bilo kakvim autoritetom.
Tiho besnilo, samo je hemija to umirivala ili
još gore raspirivala. Izvoli Dano, tvoj sam.
Xxxxxxxxxxxxxxxxxx
Hodam, savijam se, pokušavam, uspevam,
ne uspevam, ponavljam. Dosadno mi je sve
ovo i njen glas i upućene sugestije me polako
ali sigurno sve više izbezumljuju. Neumoljiva
je.- Još jedanput, malo niže, malo više,
tako-. Bez prestanka, znojim se, stenjem,
uzdišem. Kaže-Diši, moraš pravilno da dišeš.
Dišem, imam kupine u plućima. Nisam pušio
11. dana posle ne znam koliko godina
pušenja, nisam radio vežbe od škole a hodao
sam taman da stignem negde da bi seo.
Tražim pauzu, dobijam je i flašicu sa vodom.
Ona nastavlja da se uvija za sebe. U potresu
sam, treperim, zadihan, potuno nemaštovit.
Da li je moguća ovakva ukočenost kao
posledica skidanja?Skidao sam se i ranije,
patio iskreno, krizirao do noktiju ali ovakvo
mrtvilo mi nije bilo poznato. Depresija,
nervoza, suludi bolovi da ali potpuna telesna
odsutnost ne. Doduše, nikad ranije nisam
overio. Možda je u tome mala razlika?!
-Dano, kako je moguće da sam ovoliko
polomnjen?-dolazim do vazduha i pitam
umorno.
-H15 plus lekovi-odgovara ona kratko i
nastavlja da razgibava vrat. Bio je ovo prvi
njen odgovor bez uvijanja.H15!?Šta?
-H15?Šta je to?-pridižem se lagano i tiho se
usredsređujem.
-To si ubrizgao. Računaj se jako srećnim,
99% ne preživi. Posle dvadeset minuta
nastaje gubljenje, telo ti se parališe, pluća
staju i umires. U literaturi je H15 opisan kao
'slatko samoubistvo-ubistvo'. Prekida ti se
film, nestaješ nemoćan da preduzmeš bilo šta
i umireš-završava ona svoje objašnjenje. Po
prvi put zvuči savršeno hladno. Idalje vežba.
-'Slatko samoubistvo-ubistvo'. O, čemu ti
pričaš?!! Uzeo sam heroin da se sredim ne da
se ubijem ili ubijem nekoga-uzvraćam što
oštrije mogu. Stvarno me nervira.
-Znam, niko tebe ne optužuje. To je
substanca za regulisanje tržišta. Nego, šta je
bilo bilo je.- To je njena reakcija. Potpuno
sam zbunjen. Ništa mi nije jasno, izluđuje me
ta njena nadmoćnost i ne vidim kako da joj
dođem. Ne, ovo se ne dešava. Isuviše je
ozbiljno da bi bila šala ili neka nameštaljka ali
stvarnost nije.
-Regulisanje tržišta!!!- očajan sam.
-Sutra ideš kod doktora pa će ti on sve uostalom i uobičajna stvar na početku-
objasniti-odgovara.
-Dano, zajebi me više sa tim sutra, ima
vremana. Kakve su ovo gluposti. Gde sam
uopšte ovo Ja, kakva je ovo jebena bolnica?!-
poćinjem da benavim. Čudno je kako sam
zarobljen, mozak divlja a telo jednostavno ne
prati dešavanja.
-Borko, rakla sam ti..-poćinje ali odmah je
prekidam.
-Ej, zajebi me više sa tim tvojim rekla sam ti,
objasnila sam ti. Ja ovo, ja ono....-prštim na
nju. Živci ćao.
-Uznemiren si i to je sasvim normalno. Shvati
da si na najboljem mogućem mestu s'obzirom
na situaciju i svoj život..-ne dotaknuta je.
-Ma, da presrećan sam. Igraš se ovde sa
mnom kao sa detetom, hoću da se vidim sa
tim doktorom odmah-bljujem vatru.-Hoću
napolje, muka mi je od ovog mesta.
-Ti još ne shvataš kroz šta si prošao i šta si
preživeo. Ovo je jedini i najbolji način da se
što pre oporaviš. Ja ti pruzam ono što je u
mojoj moći. Izvini ali to jednostavno ide tako.
-Šta ide tako!?Ovo podjebavanje?!
-Niko tebe ne podjebava. Ja ti pomazem
samo ti to ne možeš da prihvatiš što je
zaključuje ona mirno. Pobeđen sam, nemam
snage za dalju dramatizaciju. Živci su mi
pokidani.- Jeba ću ti mamicu, doći ćeš mi ti,
samo polako-brujim u sebi. Još hiljadu
pitanja. Šta mi se ovo dešava?Imao sam
napade besa i ranije, ali aktuelni je uvek
najjači. Spuštam se u ležeći položaj i
prepuštam se. Strunjača ispod mene je
neprijatno tvrda. Gledam izgubljeno u plafon i
dišem. Misli su mi popucale u hiljadu
fragmenata i ništa smisleno ne mogu da
sklopim. Blejim nemo dok pucketam iznutra.
Najradije bih umro, tako se osećam i polako
iz stomaka, kao zmija, kreće teskoba da mi
se penje ka plućima. Trese me i znam da je
najbolje da joj se prepustim, da je pustim da
me obuzme, drugog izbora i nemam.
Okrećem se u stranu i ridam, grcam u suzam
boreći se za vazduh. Plačem u teretani.
Groteskno. Razgibavanje srca i pluća. Ona se
spušta pored mene i lagano mi prelazi rukom
preko glave. Miluje me. O, presvetli Boze, šta
je ovo?!
-Izbaci to slobodno iz sebe-čujem je kako se
probija kroz moje stenjanje. Raspadam se, ja
sam baraka koju upravo demoliraju.
Desetotonska kugla dobro zanjihana udara i
vraća se da ponovo zada udarac.
-Izbaci to iz sebe-O, zaćuti već jednom.
Izbaciću dušu i creva ako treba samo da ovo
prestane. Sad mi već masira vrat. Ništa ne
pomaže. Ovo je trenutak kad bi čovek trebalo
da umre, ima opravdanja pred Bogom zašto
nije izdržao. Mogu da se vratim za četrdeset
dana da pokupim stvari i potpišem
administrativne papire, sad je trenutak da se
crkne. Posle oluje, sunce;trpen spasen;bez
muke nema nauke. O, do kurca sa tim.
-Hocu da umrem, hocu da umrem-mrmljam-
ne mogu više...
-Nećeš da umreš, biće sve u redu. Sad će to
da prođe.Plači slobodno.
Kad bih samo na trenutak uspeo da zadržim
jednu misao, to bi mi bio kraj jer sve što mi
prolazi kroz svest obojeno je takvom tugom i
bolom da samo ta brzina uspeva da me
razoruža od samoeksplodiranja. Kao da mi se
duša inficirala svim mogućim ljudskim
tragedijama i nesrećama. Plačem kao da sam
ja kriv za sve one ratove, bedu, bolesti,
nepravdu, za onu napuštenu i gladnu decu,
za pse na ulicama, za sve one izgubljene
živote i poglede koje sam svakog dana
udisao. Plačem kao da sam sam đavo glavom
i bradom razapet na krstu. Plačem jer
osećam da se nešto strašno dogodilo, nešto
što se više nikada neće moći popraviti.
Plačem jer znam da je kasno.
Xxxxxxxxxxxxxxxx
Prošlost! Kakva zbrka?! Kad uđeš u začarani
krug, vrtiš se u krug začaran. To to znači.
Godine prolaze, vrteška se menja ali putanja
je ista. Bolest! Zabluda! Začarani krug!
Začarani prijatelji, začarane devojke, začarni
poslovi, začarane navike, začarane potrebe.
Dobio sam tabletu i osećam se bolje. Dana
me je vratila u sobu posle one provale oblaka
i sad je čekam da se ponovo pojavi. Tako je
rekla- Dolazim odmah. Kakav užas!?Ne znam
odakle da počnem?!Kao obezglavljen sam.
Potreban mi je nekakav koncept, nešto nalik
planu ali nemam ništa zašta bih mogao da se
uhvatim. Bolje mi je u tom smislu što mirnije
dišem, ne paničim sprečen hemijom ali idalje
sam kao pocepan. Ako je tačno ono što je
Dana rekla za taj H15, uopšte nije ni bilo u
planu da preživim. To isto znači i da je
Sandra 99% mrtva što je posebno saznanje i
uteha, a sve to zajedno znači šta?Nije smrt,
nije pakao ali je najbliže što može da
bude!'Slatko samoubistvo-ubistvo'. Kakvi su
to ljudi, ko se bavi tim stvarima zaboga!!Čisto
sumnjam da je cela priča Danina izmišljotina,
to tek ne bi imalo nikakvog smisla. Lagati
takvim informacijama sluđenog čoveka
bespotrebno je, Ili je u pitanju neka meni ne
zamisliva igra kojoj bi tek trebalo da budem
predstavljen?!Sve me plaši, sve opcije koje
listam su zastrašujuce. Potpuno sam sam i
bespomoćan, mogu sa
mnom šta im je volja. Čujem vrata i Dana to?Da li
ulazi u sobu noseći poslužavnik. Baca pogled
prema meni i gledajući me dolazi do kreveta.
-Bolje?-pita. Šta da joj kazem?Da je bolje?!
-Bolje je-odgovaram tupo.
-Moramo da idemo korak po korak sa
terapijom. Skidamo te sa težih lekova lakšim
i tu među reakciju moras da izdržiš-
objašnjava i dodaje mi poslužavnik. Plastična
šolja sa nečim kao kiselo mleko, tost
namazan džemom i par pilula. Prvo uzimam
pilule, za svaki slučaj. Dana se smešta u
stolicu, ispravlja mi prekrivač i spremna je da
snese jaje. Ja pokušavam da jedem, zvaćem,
nekako gutam. Sa tim kiselim mlekom mi
nikako ne ide, držim ispunjenu kašićicu,
usmeravam je ali nikako da pogodim usta.
Bedno i tužno. Uporno pogađam obraz
drhtavom rukom. To će morati ona da uradi
umesto mene. Tableta mi ne dozvoljava da
ponovo briznem u plač ali sam blizu. Nemoć!
Ubijam samog sebe sopstvenom ohološću.
Nikako da odustanem, nikako da priznam da
mi je potrebna pomoć, ovo mi je neko
nametnuo, ja ovo nisam tražio!?Srećom,
Dana je tu. Spasava me i ponižava u isto
vreme. Šta mi se to desilo?Kad sam postao
ovakav monstrum?Godine brutalnog življenja,
godine besomučnog iscrpljivanja!Da li je to
je to dokaz i kazna mog neprilagođenog
življenja?Šta je trebalo da uradim?Kako je
trebalo da živim?Ne znam. Nemam odgovor.
Žvaćem i gutam najbolje što mogu.
-Tako.Super-kaže ona spuštajući mi poslednji
zalogaj u usta.
-Odspavaj sad malo pa idemo u saunu pa na
kupanje. Moramo da izbacimo te otrove iz
tvog organizma. Nemaš pojma gde se sve to
zavuče i koliko dugo je u stanju da ostane u
organizmu-završava. Uzima poslužavnik,
odlaže ga na sto, ponovo mi namešta
prekrivač, ušuškava me i odlazi. Bizarno?!
Poznato je da se heroin vezuje za masno
tkivo, drema tu mesecima,čak I godinama i
onda se oslobodi u organizam praveći
pometnju, plus nadaleko čuveni sistem
asocijacija . To je ono što se u slengu naziva
rovac i kad proradi, za sekund baciš čitavu
večnost apstinencije. Sauna!?Solarijum pa
kod frizera?! Malo mi je bolje, pilule rade
svoje i puštam dremež da me odvuče.
Xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
Sanjam kako razvaljujem tipa od batina.
Sedim nadmoćno na njegovim grudima I
bukvalno mu ulubljujem facu udarcima.
Njegovo lice reaguje kao limenka, savija se i
ispravlja sa svim onim neizbežnim
pukotinama I rascepima. To traje, onda san
želi iz nekih svojih razloga da sazna ko bi to Da uzmem zalet za ponovno
mogao da bude ali iz prva to biva nemoguće.
Sve što vidim je unakaženo I izobličeno lice
koje bez prestanka silovito udaram. Onda
ostajem bez snage, idalje udaram,
zamahujem, spuštam pesnice na svoj cilj ali
sve to postaje bedno u odnosu na onu
silovitost od pre par stotinki. Prolazi moje
vreme a nadolazi užas, kao što to u pravim
snovima ide, lice se lagano transformiše,
tačnije vraća se u malo normalnije stanje I
ubrzo shvatam da sam to ja. Trzaj, uzdah,
krik I budan sam. To je to!Mrtav sam!Ubio
sam se. Nema mi spasa. Pitam se kako
priroda nije napravila nekakav mehanizam
samo-eutanazije, dostigneš određeni nivo
beznađa i bola I jednostavno organizam I
život u njemu prestanu sa mučenjem. Ugasiš
se I gotovo. Priroda, fabrika života ne
uništava svoju decu tek tako ili pak baš tako.
Jebe se njoj za nas, važno je da život ide
dalje, kakav takav, sa kim I bez koga, život
radi pukog života a zadovoljstvo, smisao, mir,
to su stvari slobodnog vremena I afiniteta. Da
u prirodi ima malo humanosti, ja bih sada bio
mrtav, ne bih se probudio ovakav, razoren do
srži. Sauna?!Da, to će mi pomoći I to na duže
staze?!Osećam kako se polako gubim, srce
tutnji, pogled se muti, davim se u izmetu
samlevenih nerava. Zašto se uopšte budim?
gubljenje, da bude interesantnije?Nemam
snage ni da izdahnem. Dano, ko god da si
oslobodi me ovog užasa, usmrti me jednom
prelepom tabletom!!Tonem sve dublje ali
nažalost I dalje razaznajem po nešto. Soba,
obrisi stvari, pa neka tela iznad mene..Nešto
pokušavaju, glasovi, dodiri ali predaleko sam.
Napokon, nestajem. Upadam u mrak I bol
prestaje.
xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
Ništa, u mastiljavom ništavilu sam. Potpuno
sam. Nema nikoga. Ne mogu ni iz sećanja da
prizovem sliku, oblik... Mamu, Sandru, nekog
ortaka, čistačicu iz osnovne, bilo ko koga
mogu da prepoznam, da me podseti da sam
nekad bio živ. Potpuno sam sam, u
nepreglednom prostranstvu I ništa se ne
dešava. Mastilo, razložen sam I usisan. Bože,
kako sam samo stigao do ovoga I ko je ovo I
za koga stvorio?!Čemu ovo stanje služi?Ovog
puta znam da ne sanjam, ne znam kako ali
isto tako ne znam ni gde se nalazim?!Da nije
ovako zastrašujuće nemo, bilo bi dosadno do
ludila ili je to baš to?!Potpuni kolaps nervnog
aparata, ostala je jedna daska po kojoj se
klatim dok I ona ne nestane?!Koliko će joj
trebati?O,Bože, zašto sam tako sam!?Ono što
je najčudnije je što više nema nikakvog
preklapanja, prošlost, sadašnjost, budućnost,
sve je tu, u toj tamnoj, nepokretnoj smesi..
Traka je stala. Gotovo je. Napokon oslobođen
od života. Podrum
I’ll see you in the next world so don’t be late.

Nisam toga bio svestan dok je jednog

jutra nisam ugledao, a bila je u vrhunskom
izdanju. Šminka od predhodne noći, umazana
I izgužvana košulja, svetski mamurna I
drogirana. Hodala je tako izgubljeno da je
čovek, gledajući je, mogao da zaključi samo
jednu stvar: gde god da je pošla ovakva
nigde neće stići... Bila je to moja bivša
devojka, dobar student iz pristojne porodice
sa kojom sam bio u vezi nekih godinu i nešto
dana. Raskinuli jednom, pomirili se, raskinuli
drugi put i više se nismo videli do ovog jutra,
šest –sedam meseci kasnije. Prišao sam joj i
polako je usmerio ka najbližem kafeu koji je
radio. Mogao sam bez većih problema da
zakasnim na posao, to me u ovom trenutku
nije zabrinjavalo. Ova fragmentirana osoba
ispred mene, zaokupila je svu moju pažnju.
Prepoznala me je i taj deo je prošao ok, u
mrmljanju, jedva je izgovarala reči. Bila je
razbijena; najprostije rečeno. Naručio sam
nam kafe i sokove. Imala je uvek lepe i
negovane prste, sad su bili prljavi a nokti što
polomljeni, što izguljeni..haos. Stopala
prašnjava pa se iz toga došlo i do blata?!
Kompletan higijenski kolaps a o mentalnom,
pošto je ovo bio rezultat neke “sjajne” ideje
koja se otela kontroli, da I ne govorim.
Najteže mi je bilo da je gledam lice, da je
nisam znao, bilo bi mi teško ali ovako je bilo
brutalno. Tražio sam u tom pogledu nešto što
bih mogao da prepoznam, oči su najtužnije
što čovek poseduje…..sve je u njima. Video
sam ih lepo bez obzira na gudru koja joj je i
dalje harala po svesti. Sve je bilo tu, celo
njeno stanje izgubljensti I uplašenosti,
umor…sve joj je napalo oči. Potpuno je
razumljivo zašto je imala poteškoća da ih drži
otvorenim...
Znao sam da je najbolje ne pitati je ništa,
nije bilo svrhe. Mislim, kako si i šta ima, šta ti
se desilo? Besmisleno u ovako lepom,
sunčanom i ludom jutru. Razmišljao sam da li
je bolje da je nekako dopremim do kuće ili
bolnice? Kako je izgledala, čoveku je sve
padalo na pamet a s’ druge strane, možda se
negde ludo provela pa ju je zanos sintetičke
sreće malo zaneo u blato i od nje napravio
omlaćenu metlu?! Svako ima pravo da radi sa
sobom šta mu je volja, pa i sa posledicama.
Bojao sam se samo, da nije nešto mnogo
ružnije doživela i da toga još nije bila svesna,
a samim tim i šta joj je u ovom trenutku
najbolje činiti. Bio sam taj koji je to trebalo
da odluči. Bilo smo bliski jednom u svom
životu, da ne ulazim u tu priču, dovoljno je
što sam sa tom osobom proveo godinu dana
intimnog života, a takvi ljudi vam zauvek
uđu u srce i tu i ostanu, bez obzira šta se
posle izdešava. Verovatno da postoje i kontra
primeri ali to nije moj problem. Odlučio sam
da je odvedem do toaleta, da je umijem i
koliko toliko dovedem u red. Malo hladne
vode za razbuđivanje. Nije se opirala,
pridigao sam je i krenuli smo polako. Bili smo
prvi gosti u lokalu, konobar i šanker su se
pitali kakav ih to dan očekuje. Pogledao sam
ih u stilu…jebi ga, dešava se i produžio dalje.
Njene kosti su mi bile poznate i lako sam je
usmeravao. Nisam imao vremena da mislim,
da se prisećam, samo sam želeo da je nekao
osposobim da progura kroz ovo i kako je
spustila glavu iznad lavaboa, kafa I sok su
izleteli uz bolan grc i trzaj pluća. Ništa
strašno, sastavni deo horora. Umivao sam je,
masirajući joj pritom vrat vlažnom rukom.
Sve mi je bilo poznato; debljina vrata;
mekoća i tip kože, početak korena njene kose
na čelu…Od ovakvih stvari čovek može da
poludi. Imate osećaj, kao da dodirujete sebe
iz prošlosti. Ništa se ne zaboravlja, sve ostaje
u čoveku, spakovano u emotivnom podrumu
da bi nekako preživeli. Onda vas pukne ovako
nešto i dođe vam da se ubijete, ne zbog tamo
nekoga, nego zbog tog prokletog osećaja
uslovljenosti; zbog tog podruma; zbog
mehanizma….jebi ga, život ide dalje. Možda
jednog dana sve to i dobije nekog smisla, u
ovom trenutku jednostavno muči i ništa
drugo.
Obrisao sam joj lice, malo uredio kosu i koliko
je to bilo moguće, sredio košulju i suknju.
Izgledala je kao bokser, probuđen posle
opasnog nokauta. Ponavljala je non stop..ma,
dobro je..uh, evo…malo sam..ma,nesto…itd.
Svest joj se polako vrećala ali više je to bio
instinkt nego svetlo u mozgu. Otvorio sam joj
torbicu, bila je poluprazna u odnosu na ono
što znam da je obično bilo u njoj. Srećom,
našao sam ono što sam tražio; privezak sa
ključevima, onaj stari, plišana, crvenkasto
bela ribica. Bili smo spremni da krenemo.
Platio sam konobaru, ništa nije pitao, čak mi
se učinilo da je izgledao pomalo zabrinut što
me je prijatno iznenadilo. Bilo je već oko
deset sati, sunce se dobro razmahalo ali je i
dalje bilo prijatno. Rešio sam da je spakujem
u taksi i pošaljem kući. Šta god bilo, neka se
prvo dobro ispava. Objasnio sam taksisti o
čemu se radi, naravno, finija verzija
događaja, dao mu lovu, lagano je poljubio u
obraz I zatvorio vrata. Njene oči su idalje bile
u tami ali je na tren uspela da ih usmeri ka
mojim. Život je zaista čudan ali u tom
trenutku, bi mi drago što je tako…