1.

UVOD U IZUČAVANJE NACIONALNE PRIVREDE

2. NACIONALNA EKONOMIJA KAO NAUKA

Nacionalna ekonomija je primenjena makroekonomska disciplina, pošto se prevashodno bavi izučavanjem

celine privrede na prostoru Srbije, istražuje promene i stanja u makroekonomskim agregatima, uslove koji ih
određuju, kao i međusobne odnose sektora i regiona, a takođe i njihove odnose prema celini. Dakle, nacionalna
ekonomija je sinonim za privredu jedne zemlje.
Takođe, kako jedna privreda ma koliko velika i razvijena bila, nije samodovoljna, to nacionalna ekonomija ima
u vidu i međunarodnu razmenu, tj. celinu raznovrsnih ekonomskih odnosa sa inostranstvom.
Kao naučna disciplina pojavila se tek sredinom 20. veka. Njene temelje teorije postavio je nemački ekonomista
Fridrih List u svom delu Nacionalni sistem političke ekonomije (1841).
Nacionalna ekonomija kao makroekoomska disciplina ima za cilj da istakne da se posmatra privreda kao
celina, kroz zbirno iskazane agregatne pokazatelje (DP, ND, investicije, potrošnja stanovništva, prihodi i
rashodi države, obim i struktura spoljnotrgovinske razmene, amortizacija, akomulacija, zaposlenost)
Makroekonomski pristup podrazumeva da se nacionalna ekonomija bavi celinom privredei kroz: kretanje
cena, prosečna stopa, prosečnim platama, per capita projekcijama svih agregata… Smisao ekonomskog u
ponašanju znači i da se uspostavlja racionalna veza između ciljeva i raspoloživih sredstava za njihovo
ostvarivanje. Kada bi prirodnih izvora bilo u izobilju, a proizvoedeno bogatstvo i raspoloživa sredstva
neograničeni, ekonomsko ponašanje u korišćenju i izvor bili bi nepotrebni.
Nacionalna ekonomija je primenjena disciplina, znači da je u središtu pažnje ovog predmeta privredna
stvarnost naše zemlje, njeni značajni odnosi sa okruženjem, osnovni sastavni element i ambijent u kome se
odvija ek. aktivnost. Proveravaju se važeća teorijska saznanja i zakonitosti razvoja, analiziranje i uopšteno
privredne stvarnosti, te ocenjivanje usklađenosti sa zakonitim tokovima razvoja ili udaljavanje od njih.

5. STEPEN PRIVREDNOG RAZVOJA

Za predstavljanje nivoa razvijenosti nacionalne privrede koriste se različiti ekonomski pokazatelji. Najopštiji od
njih je društveni proizvod po stanovniku, pa se zato najčešće i koristi, a pogodan je i za međunarodna
poređenja.
Po visini društvenog proizvoda po stanovniku, prema podacima Svetske banke iz 2005. god, sve zemlje se
svrstavaju u tri grupe. Zemlje sa niskim (do 800 dolara), sredljim, (do 3000 dolara), i visokim (do 9400
dolara) dohotkom.
Da bi se dobila detaljna slika o nivou razvijenosti neke zemlje treba uzeti i druge ekonomske pokazatelje kao
što su: struktura izvoza društvenog proizvoda, tj. učešće pojedinih delatnosti u njegovom formiranju,
ekonomski sastav stanovništva, obim i struktura robne razmene sa inostranstvom, stepen zaposlenosti i dr.
Privredni razvoj ima za cilj za što potpunije zadovoljenje potreba ljudi, odnosno povećanje njihovog životnog
standarda.
Ekonomski pokazatelji signalizuju kakve su materijalne mogućnosti za podmirivanje potreba stanovnika jedne
zemlje. Stvarna slika se dobija tek na osnovu socijalnih pokazatelja, kao što su: očekivano trajanje života,
stopa pismenosti, stopa smrti dece i td.
Poslednjih godina sve se veći značaj pridaje ekološkim pokazateljima privrednog razvoja, koji svedoče o tome
kakvi su uslovi života i rada ljudi. (udeo ekoloških čistih grana u ukupnoj industrijskoj proizovdnji, nivo
degradacije zemljišta, nivo zdrave hrane u ukupnoj količini utrošenih namirnica itd)

Kao rezultat pokušaja da se pokazatelji iz različitih grupa povezuju u jednu širu meru dostignutog nivoa
razvijenosti jedne zemlje, stručnjaci programa Ujedinjenih nacija za razvoj su konstruisali indeks ljudskog
razvoja – a to je agregatni pokazatelj koji izražava dostignuća jedne zemlje u 3 dimenzije, a to su: zdravlje,
obrazovanje i životni standard.
Srbija je pozicionirana na 63. mestu u svetu sa indeksom 0, 799. Razlika između GNI i HDI od 15 mesta
navodi na zaključak da je Srbija bila delotvorna pri prevođenju dohotka u ljudsko blagostanje.

1
3. POJAM I ČINIOCI PRIVREDNOG RAZVOJA

Privredni razvoj je složen ekonomski (i društveni) proces kojim se jedna zemlja postepeno oslobađa
ekonomske nerazvijenosti i siromaštva, dostižući više razojne nivoe.
Privredni razvoj se sastoji iz 2 osnovne komponente:
1. Privredni rast označava povećanje nacionalne proizvodnje tokom vremena. To povećanje proizvodnje se
može izražavati ukupno za celu zemlju ili per capita tj. po glavi stanovnika.
2. Promene u strukturi privrede podrazumevaju promene u proizvodnoj strukturi (učešću pojedinih sektora,
kao što su industrija i poljoprivreda, u ukupnoj proizvodnji), al ii promene u raspodeli faktora proizvodnje po
različitim sektorima, prostornom razmeštaju ekonomske aktivnosti, structure ekonomske razmene sa
inostranstvom (uvoza i izvoza), strukturi potrošnje isl.

Činioci privrednog razvoja

Na privredni razvoj jedne zemlje deluju brojni i raznovrsni činioci, koji potiču kako iz same privrede tako i iz
drugih sfera društva sa kojima je privreda povezana. Iako su se dugo zanemarivale neekonomski činioci
privrednog razvoja, koji deluju iz društvenog okruženja, pokazalo se da su isto tako značajni, a ponekad i
značajniji od čistih ekonomskih faktora. U neekonomske činioce privrednog razvoja spadaju: istorijsko i
kulturno nasleđe, tradicija, građanske slobode, sistem obrazovanja i zdravstvene zaštite i sl.

Činioci privrednog razvoja potiču iz njenog prirodnog okruženja, koje predstavlja sveopšti uslov života i rada
ljudi i riznicu prirodnih resursa.

Ukupna ekonomska vrednost prirodnog kapitala je komponovana iz dva dela:

1.Upotrebne vrednosti – koja koja se dalje razlaže na tri tipa:
- direktna koja je određena doprinosom prirodnih resursa proizvodnji ili potrošnji (hrana, rekreacija)
- indirektna– uključuje funkcionalne usluge kojima okruženje podržava tekuću proizvodnju i potrošnju
(zaštita od poplava ili oluja, ekološke funckije..)
- opciona vrednost – biološka raznovrsnost koja u budućem period može sa obezbedi proizviodnju novih
lekova i sl.

2.Vredosti koja nije povezana sa njegovim korišćenjem – posebnu pažnju zaslužuje tzv. pasivna upotreba
vrednosti ili vrednost postojanja - vrednost koja proističe iz zadovoljstva izazvanog prostom činjenicom da
resursi prirode postoje kao takvi (npr retke vrste).

Pored domaćih postoje i međunarodni činioci privrednog razvoja jedne zemlje, čiji se značaj povećava u
uslovima savremenog procesa globalizacije (povezivanje država, nacionalnih privreda i ljudi, kako u
ekonomskoj sferi, tako i u domenu tehnologije, culture, upravljanja itd.

Iako su činoci privrednog razvoja jedne zemlje brojni i raznovrsni, ipak se kao najvažniji mogu izdvojiti:
- osnovni proizvodni činioci (stanovništvo, prirodni resursi i osnovni proizvodni fondovi)
neophodni za proces proizvodnje i
- tehnološki progres (povećanje produktivnosti, pojava novih proizvoda i usluga is l.

2
4. LJUDSKI I ODRŽIVI RAZVOJ

Za savremeni pristup razvoju je karakteristično da se čovek stavlja u centru pažnje.

Ljudski razvoj se definiše kao širenje mogućnosti izbora odnosno povećanje broja opcija, koje se nalaze pred
ljudima.
3 ključne mogućnosti postoji koje ljudima stoje na raspolaganju:
1.Mogućnost da se vodi dug i zdrav život
2.Da se stiče znanje
3.Da se raspolaže resursima dovoljnim za pristojan životni standard
Dohodak je samo jedna od važnijih raspoloživih opcija koju bi ljudi voleli da imaju.

Ključne komponente ljudskog razvoja:

1.Pavičnost – svaki čovek treba da ima jednak pristup prilikama koje se nude.
2.Održivost – naredna pokolenja treba da imaju barem onaj nivo blagostanja koje poseduje sadašnja generacija.
3.Produktivnost – zahteva investicije u ljudske resurse i stvaranje podsticajnog i makroekonomskog okruženja,
koje će omogućiti ljudima da maksimalno iskriste svoje potencijale.
4.Osposobljenost – ljudi su u poziciji da biraju po svojoj sopstvenoj volji između većeg broja mogućnosti, koje
im se nude, sto podrazumeva postojanje političke demokratizacije, ekonomskog liberalizma, decentralizacije
moći i td.

Održivi razvoj se definiše kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih, bez ugrožavanja sposobnosti budućih
generacija da podmire njihove vlastite potrebe.

Koncept održivog razvoja se usredsređuje ne samo na buduće generacije, nego i na sadašnje generacije, zato
postoji razlika između:
1.Koncept slabe održivosti – ukupne zalihe su bitne, a supstitucija između pojedinih komponenti tih zalika je
moguća i poželjna. Društvo se može opredeliti da akumulira fizički i ljudski kapital u zamenu za korišćenje
prirodnih resursa.
2.Koncept jake održivosti – podrazumeva da su pojedine komponente prirodnog kapitala jedinstvene i da bi
njihov gubitak mogao da ima nepovratne efekte na ljudsko blagostanje. Opreznost pri trošenju prirodnog
kapitala je preko potreban.
Potreba za očuvanjem ukupnih zaliha kapitala, uslovljena je delovanje tehnologijom i stanovništvom.

Ciljevi održivog razvoja:

- ekonomski (rast, efikasnost, stabilnost)
- socijalni (pravičnost, socijalna kohezija, socijalna mobilnost)
-ekološki (zdravo okruženje, racionalno korišćenje obnovljivih prirodnih resursa, očuvanje obnovljivih
priordnih resursa..)

3
6. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD I BRUTO NACIONALNI DOHODAK

Rezultati ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji izražavaju se zbirno preko odgovarajućih makroekonosmkih
agregata. Njih čine dobra i usluge koji su proizvedeni u određenom vremenskom intervalu.
Kod nas se primenjuju 3 makroekonomska agregata:
1. Društveni bruto proizvod (DBP= Mt + Am + ND) je najširi makroek. agregat koji predstavlja vrednosti
ukupne materijalne proizvodnje u zemlji za određeni vremenski period. Sastoji se iz
- prenete vrednosti – sred. za rad (Am) i predmeti rada (mat. troškovi Mt)
- novostvorene vrednosti jednaka je ND.
Nije pogodan za izračunavanje ostvarene proizvodnje zbog višestrukog uračunavanja vrednosti predmeta rada,
koji prolaze kroz više faza prerade.
2. Društveni proizvod (DP = Am + ND) predstavlja vrednost finalne proizvodnje. Manji je od DBP za iznos
materijalnih troškova. U njemu je izbegnuto višestruko računanje vrednosti predmeta rada, pa je pogodan za
merenje ostvarene proizvodnje.
3. Nacionalni dohodak (ND = DP - Am) je čista novostvorena vrednost, bez prenetih vrednosti i bilo kakvih
višestrukih računanja. Pokazuje maksimalnu vrednost koju jedna zemlja sme da potroši, a da ne umanji svoje
ranije stvoreno blago. ND se ne troši u celini, već jedan deo služi za proširenu reprodukciju.

U statistici Ujedinjenih nacija ne postoji agregat društveni bruto proizvod, dok je našem društvenom
proizvodu najbliži
1. BRUTO DOMAĆI PROIZVID (GDP) koji predstavlja vrednost finalnih dobara i usluga aproizvedenih
tokom nekog vremenskog perioda na teritoriji jedne zemlje. Od našeg Dp razlikuje se za vrednost
neproizvodnih usluga.
2. Kada se od GDP oduzme Am dobija se neto domaći proizvod NDP, koji odgovara našem ND, ali se
razlikuje za vrednost neproizvodnih usluga
3. Bruto nacionalni dohodak GNI predstavlja vrednost finalnih dobara i usluga paroizvedenih unutar ili van
granica jedne zemlje, sa čijom aprodajom stanovnici te zemlje stiču dohodak. On je ustv. GDP uvećan za
dohotke koje su stanovnici date zemlje ostvarili u inostrastvu i umanjen za dohotke koje su stranci ostvarili u
datoj zemlji.

Kada se makroek. agregati izračunavaju po tekućim tržišnim cenama proizvoda i usluga dobijaju se njihove
nominalne vrednosti. Da bi se pratila dinamika proizvodnje računa se realna vrednost, koja se dobijala kada
se isključe promene u cenama do kojih dolazi tokom vremena.
Od početka 70ih godina 20. veka prisutna je ideja o uključivanju problematike prirodnog okruženja, tj. životne
sredine i prirodnih resursa u nacionalne račune. To je dovelo do razvoja alternativnih makr. agregata kao što
je npr. ‘’ZELENI ‘’ NETO DOMAĆI PROIZVOD. On se dobija tako što se od GDP oduzima depresijacija
proizvedenog kapitala da bi se dobio NDP. Zatim se od NDP umanjuje za procenjeni iznos iscrpljivanja
prirodnih resursa i degradacije životne sredine. ZNDP= NDP – Tr degradacije životne sredine

4
7. PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE/JUGOSLAVIJE DO 2000. GODINE
U prvim decenijama svog posleratnog razvoja SFRJ je zabeležila impresivan privredni rast. Zahvaljujući brzom
povećanju proizvodnje Jugoslavija je za relativno kratko vreme ušla u krug srednje razvijenih zemalja.
Međutim, problem postoji u činjenici da taj privredni rast nije bio održiv na duži rok.
Posleratni period nije bio homogen sa gledišta dinamike privrednog razvoja.

U prvim posleratnim godinama u periodu od 1947. – 1952. društveni proizvod se povećavao po prosečnoj stopi
od 1,9%. Tada su vršena velika ulaganja u izgradnju teške industrije i energetike.

Period od 1952 – 1964. (zlatno razdoblje) pored visokih stopa rasta postojali su i problemi koji su kasnije
doveli do usporavanja privrednog rasta. Kao najznačajniji problema može se izdvojiti zaostajanje proizvodnje
materijala za reprodukciju za proizvodnjom finalnih dobara.

Od sredine 60-ih godina stopa rasta DP se osetno smanjuje. Međutim, kvalitet privrednog rasta se bitno
pogoršava, a SFRJ u 70im godinama počinje u velikoj meri da koristi inostrane kredite.

Od 1980 – 1989. se DP povećavao, a pošto se u istoj meri povećavalo i stanovništvo, DP po stanovniku je ostao
nepromenjen (ekonomska stagnacija).

Krajem 80-ih pristupa se radikalnim promenama u privrednom, a i u društvenom sistemu, kako bi se prevazišlo
teško ekonomsko stanje. Međutim, očekivani rezultati izostaju i 1991. dolazi do raspada SFRJ, a time i
jugoslovenskog tržišta, kao i do prekida ekonomske saradnje među bivšim republikama.

Tokom 90-ih dolazi do zaoštavanja međurepubličkih odnosa.

Do kraja 1992. 4 jugoslovenske republike se otcepljuju od SFRJ, dok Srbija i CG proglašavaju Saveznu
Republiku Jugoslaviju, a 2003. državnu zajednicu Srbije i CG.

U najtežu situaciju Srbija (tada u okviru SRJ) dospeva 1992. i 1993:

svi privredni tokovi sa bivšim jugoslovenskim republikama su prekinuti; polovinom 1992. uvode se stroge
sankcije prema SRJ; opada zaposlenost, investicije, lična primanja i standard stanovništva; prosečna godišnja
stopa rasta društvenog proizvoda u periodu od 1990. do 1993. ima negativan predznak i iznosi -22,5%;
razbuktava se hiperinflacija – cene rastu za 116 hiljada milijardi %.

Početkom 1994. je suzbijena hiperinflacija primenom Avramovićevog programa i ostvaren rast društvenog
proizvoda od 4,7%

Tokom 1995. EU i SAD uvode sankcije SRJ zbog pogoršanja situacije na KiM. Do drastičnog pogoršanja
ekonomske situacije došlo je 1999. pod uticajem NATO bombardovanja. Ukupna šteta od bombardovanja
meri se desetinama milijardi dolara.

Privredni rast u našoj zemlji je objavljen već 2000. godine, kada je ostvarena stopa rasta BDP od 5,2%. Posle
događaja od 5. oktobra stekli su se uslovi za ukidanje sankcija prema SFJ.

5
8. PRIVREDNI RAZVOJ SRBIJE POSLE 2000. GODINE

Tokom tranzicije u Srbiji koja je tekla od kraja 2000., izbegnuta je tranziciona recesija koju su neki
ekonomisti najavljivali. Podaci za našu zemlju pokazju da je od 2000 – 2007. ostvaren prosečan godišnjii rast
bruto domaćeg proizvoda od 5,6%. Prve tri godine tranzicije su zabeležene kao umerene, i uz to opadajuće
stope rasta GDP-a. Do ubrzanja privrednog rasta je došlo 2004., posle čega privredna dinamika ponovo slabi,
da bi 2007. Srbija postigla visoku stopu rasta bruto domaćeg proizvoda od 7,5%.

U dve uzastopne godine (2003. i 2004.) zabeležene su ekstremne vrednosti ovog indikatora u posmatranaom
periodu (minimalna -2,5%, maksimalna -8,4%).

Kao rezultat ekonomskog rasta, koji je postignut u Srbiji od 2000. do 2007., nivo BDP per capita se osetno
povećao i dostigao gotvo 4.000 e u 2007.
Bruto nacionalni dohodak po stanovniku 2007. u Srbiji iznosio je 4. 730 dolara, što nas je svrstalo među zemlje
sa višim sarednjim nivoom dohotka.

Inflacija je ogroman izazov za Srbiju od početka tranzicije. Za period 2001-2007 karakteristična je relativna
cenovna stabilnost u našoj zemlji. Inflacija je smanjena sa 40,7% u 2001. na 10,1% u 2007.

Spoljni dug zemlje se održava na oko 60% BDP, mada je u apsolutnom smislu značajno porastao.

Podaci Svetskog ekonomskog foruma za 2008. pokazuju da je konkurentnost privrede Srbije još uvek niska,
mada nešto bolja nego u prethodnoj godini, kada se Srbija prvi put pojavila kao samostalna država. Od 134
zemlje sveta Srbija je zauzela 85. mesto po visini indeksa globalne konkurentnosti 2008.

Srbija se najlošije kotirala po efikasnosti tržišta robe, a najbolje kada je reč o zdravlju i osnovnom obrazovanju.

Za sintetičko sagledavanje ekonomskih i socijalnih rezultata koje je Srbija ostvarila u novijem periodu može se
koristiti i Indeksa ljudskog razvoja koji je u 2009. iznosio 0,733 što je Srbiju saavrstavalo u grupu zemalja sa
visokim nivoom ljudskog razvoja.

Što se tiče koncepta održivog razvoja, on ima univerzalan karakter koji je prihvaćen kao cilj Evropske unije.
Tokom 2001. 2002. EU je donela Strategiju održivog razvoja koja predstavlja jedan od njenih najvažnijih
dokumenata.
S obzirom na opredeljenje naše zemlje za ulazak u EU, principe održivosti bi trebalo ugrađivati u strategiju
i politiku privrednog razvoja Srbije.

Krajem 2006. usvojena je Nacionalna strategija privrednog razvoja R. Srbije od 2006. do 2012, koja je
prethodila izrada brojnih sektorskih strategija.

6
9. DUGOROČNE KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG RAZVOJA SRBIJE
Zaceci industrije na teritoriji Srbije javljaju se jos pre I svetskog rata. Industrija je sektor privrede u okviru
kojeg se radom, pomocu masina, sirovine preradjuju u poluproizvode i gotove proizvode. Odlikuje se
mehanizovanim postupcima, ujednacenom serijskom ili masovnom proizvodnjom robe za trziste. U savremenoj
fazi razvoja procesi u industriji mogu biti visoko mehanizovani, automatizovani, pa i robotizovani, cime se
menja odnos neposrednih proizvodjaca prema sredstvima i predmetu rada, uvecava produktivnost, podize nivo
kvalifikacija, a covek se oslobadja opasnih i monotonih operacija, zadrzavajuci za sebe programiranje i druge
kreativne poslove.
Posle Prvog svetskog rata formirana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca koja je imala veliku teritoriju i
veliko unutrasnje trziste. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je bila nerazvijena i odlikovala se obiljem radne
snage, a takodje i prilicno velikom raznovrsnoscu prirodnih bogatstava. Sve to je delovalo podsticajno na
domaci i strani kapital da se investira prvenstveno u industriju.
Kroz celokupno medjuratno razdoblje napredak u industriji se moze oceniti kao skroman, posto se nije
znacajnije povecalo njeno ucesce u stvaranju drustvenog proizvoda. Istovremeno su se povecavale regionalne
razlike i vrsila koncentracija industrijskih preduzeca u razvijenim delovima zemlje.
Nakon Drugog svetskog rata i uspostavljanja socijalistickog drustveno- ekonomskog sistema snazan
akcenat stavljen je na razvoj industrije, a posebno njenog prvog odeljka tj. proizvodnje sredstava za
proizvodnju. Unutar toga, poseban naglasak stavljen je na energetiku, masinsku industriju i kapacitete za
preradu domacih sirovina, ( pretpostavljalo se da ce snazno delovati kao osnova razvoja ostatka industrije).
Takva industrijalizacija ostvarivana je uvozom velikog dela sredstava za rad. Postignuti su brzi rezultati u
sirenju proizvodnih kapaciteta, a izabrane grane su u kratkom roku podizane na visi tehnoloski nivo.
Tokom druge polovine 50-ih godina izvrseno je preusmeravanje ind. Investicija na grane i grupacije kojima ce
se uspostaviti trzisna ravnoteza potpunijim aktiviranjem ranije izgradjenih kapaciteta na visem nivou
proizvodnje.
Posmatrajuci u celini razdoblje od Drugog svetskog rata do pocetka 90-ih, ostvaren je brzi rast i razvoj
ukupne privrede, u kome posebno mesto pripada industriji. U njoj su najbrze rasli proizvodnja, zaposlenost,
osnovna sredstva...

18. EKONOMSKE RAZLIKE U RAZVIJENOSTI NA PROSTORU SRBIJE

Pre stvaranja jedinstvene jugoslovenske države, sve teritorije koje su u nju ušle (nalazile su se u 4 različita
ekonomska prostora: srpskom, crnogorskom, austrougarskom i turskom) odlikovale su se niskim opštim
nivoom razvijenosti.
U SCG u međuratnom periodu postojala je značajna zastupljenost poljoprivrede, koja je imala nepovoljan
ekonomski položaj, tj postojali su značajni dispariteti cena na štetu poljoprivrede. To je prouzrokovalo nisku
stopu rasta DP u celoj zemlji, a kako je na teritoriji SCG dinamika ratsa stanovništva bila natprosečna, a u
ovom periodu došlo je do ekonomskog nazadovanja, mereno društvenim proizvodom per capita.
Od završetka Drugog svetskog rata do početka 90-ih, privreda Jugoslavije je od izrazito agrarne postala znatno
razvijenija. Privreda na teritoriji SCG takodje je doživela značajne promene, ali je istovremeno po svim
pokazateljima zaostajala za prosekom SFRJ kao celine. Pored toga, rast stanovništva u SCG je bio dinamičniji
od proseka, pa je razlika u kretanju DP per capita bila jos veća. Osnovni uzrok izloženom kretanju ukupnog per
capita DP nalazi se u tome što su bruto privredne investicije u osnovna sredstva per capita na teritoriji Srbije i
Crne Gore bile su, tokom 4 decenije, znatno ispod prosečnih u celoj privredi. Od ekonomskih razloga koji su
uticali na zaostajanje SCG za celinom zemlje, treba istaći neekvivaletnu razmenu usled postojanja dispariteta
cena na još veću štetu je delovala i činjenica da je carinska zaštita podržavala pomenute disparitete cena.

7
14. OBRAZOVANJE KAO ČINILAC RAZVOJA SRBIJE
U prošlosti, sve detaljnija podela rada dovodila je do mogućnosti da zaposleni stiču kvalifikacije u samom
procesu proizvodnje, što je doprinosilo širenju mogućnosti aktiviranja stanovništva u privredi i povećanju
obima proizvodnje, ubrzava privredni rast i razvoj, stvaraju se materijalne pretpostavke ukupnom socijalnom
napretku. Zahvaljujući privrednom rastu i razvoju stvaraju se pretpostavke za šire organizovano obrazovanje
stanovništva, u kome se znanja stiču sistematično. Pored toga, sve je postajao izraženiji interes stanovništva za
obrazovanjem, pošto se pokazalo da ono omogućava lakše uključivanje u proces proizvodnje, tj. lakše
zapošljavanje. Takođe, obrazovanije stanovništvo je sposobnije da se brže i uz manji napor prilagođava
promenama koje se u raznim domenima dešavaju. Sa razvojem privrede sve se više traži obrazovana i
kvalifikovana radna snaga. Paralelno sa tim usavršava se i samo obrazovanje kao delatnost, u pravcu da se
standardizuju pojedini nivoi znanja, a posebno stručnih kvalifikacija. Celokupna oblast obrazovanja postaje
predmet društvenog interesovanja i normativnog regulisanja, prvenstveno u delu koji finansira država na svim
nivoima sticanja znanja. Sa stanovišta privrednog razvoja pojedinačne zemlje, rastuća i sve značajnija uloga
organizovanog sistematskog obrazovanja ispoljava se kroz:
1. Rast tražnje za kadrovima višeg nivoa obrazovanja
2. Brži rast sredstava kojim se finansira obrazovanje od rasta investicija u sredstva za rad
3. Povećanje interesa sve većeg dela stanovništva da se napusti tradicionalni obrazovni sistem zasnovan na
jednokratnom učenju, u mladosti i pređe na kontinuelno, permanentno obrazovanje
4. Napuštanje stava da obrazovanje ima isključivo neproizvodni karakter.
Razvoj sistema obrazovanja može se posmatrati kroz 3 etape:
1. Prva- Između dva svetska rata tokom ove faze, može se reći da je ova oblast u celini beležila veoma
skromne rezultate. Na teritioriji današnje SCG oko 45% starosne grupe od 10 i više godina imalo je
osnovno obrazovanje. Po ovom pokazatelju značajno se zaostajalo za razvijenim evropskim zemljama.
Pored toga, posebno je bilo visoko učešće nepismenih u datoj grupi stanovništva i iznosilo je 35%.
2. Druga- Od Drugog svetskog rata do početka 90-ih godina XX veka odlikuj se brzom ekspanzijom ove
delatnosti. To se pre svega ogleda u :
a) Povećanju broja učenika, tj. studenata b) Porastu broja viših i visokih škola
c) Povećanju broja nastavnika na svim nivoima obrazovanja
d) Povećanju raznovrsnosti usmerenja stručnog obrazovanja, srednjih, viših i visokih škola i dr.
Broj redovnih učenika osnovih škola dostigao je svoju prvu maksimalnu veličinu početkom 60-ih, što je
rezultat: povećanog obuhvata odgovarajuće starosne grupe obaveznim osmogodišnjem obrazovanjem i
relativno bržeg uvećanja stanovništva tokom prve decenije nakon završetka Drugog svetskog rata. Škole za
redovno osnovno obrazovanje bile su najbrojnije početkom 50-ih. Ono što se za ovu fazu smatra najznačajnijim
je drastičan pad udela onih bez školske spreme u ukupnom broju stanovnika starosti 10 i više godina.
Posmatrano apsolutno, od preko 2,5 miliona stanovnika bez školske spreme s početka 50-ih, 1991 i njih je bilo
samo nešto preko 660 hiljada.
3. Treća- Od nastanka SRJ tj. 1992. godine do danas otpočinje dubokom ekonomskom i društvenom
krizom, što se odražavalo i na oblast obrazovanja. Pre svega dolazi do:
a) Smanjenja interesa stanovništva za sticanje znanja
b) Takođe, pri ukupnom padu standarda i opštom polarizacijom, obrazovanje postaje nejednako
dostupno, pa se već postojeće razlike još šire
c) Pored toga dolazi i do smanjivanja sredstava koja su namenjena obrazovanju, imajući to sve u vidu,
u datom periodu se ne može govoriti o razvoju obrazovanja, već i o nazadovanju u ovoj oblasti.
Danas, s procesom tranzicije, dolazi do transformacije sistema obrazovanja. Privatizacija jednog njegovog dela
može dovesti do pojačavanja već postojeće socijalne diferencijacije, što znači napuštanje ideje o pravu na
dostupnost i najviših nivoa obrazovanja svim slojevima stanovništva. Takođe, s obzirom na aktuelnu
ekonomsku situaciju u našoj zemlji ova mogućnost ne bi smela brzo da postane dominantan oblik finansiranja i
razvoja školstva.
8
15. NAUČNA ISTRAŽIVANJA I RAZVOJ
Pošto je savremeni tehnološki progres proces koji se realizuje kroz nekoliko etapa, kao prva etapa se uzimaju
fundamentalna istraživanja, s obzirom da su najopštija.
1. Fundamentalna- preduzimaju se sa ciljem da se uveća stepen razumevanja pojava i procesa u prirodi i
društvu, pri čemu se nemaju u vidu mogućnosti neke praktične primene. Prva etapa se može raščlaniti
na:
a) Slobodna fundametalna-orijentisana su na proširivanje naučnih saznanja, pri čemu im je individualizam
bitno obeležje. Čitav postupak se vodi potpuno slobodno u smislu da od samog istraživača zavisi u kom
se smeru i do kog stepena vršiti istraživanja.
b) Usmerena fundametalna-orijentisana su takođe na proširivanje naučnih saznanja, ali za razliku od
slobodnih, pažnja istraživanja se koncentriše na nekonkretan problem.
2. Primenjena – pod kojima se takođe podrazumeva aktivnost kojoj je svrha unapređivanje naulnih
odnosno tehničkih znanja, ali se imaju u vidu određeni praktični ciljevi. Osnovni cilj ove faze, je da
polazeći od spoznatih zakonitosti razvoja prirode i društva-rezultata fundamentalnih istraživanja, reši
probleme praktične primene ovih u cilju zadovoljenja neke ljudske potrebe.
3. Razvojna- predstavljaju korišćenje rezultata fundamentalnog i primenjenog istraživanja, kako bi se
doveli u stanje da se mogu primeniti u procesu reprodukcije. Rezultati razvojnog rada valorizuju se iz 2
aspekta: prvo ocenjuje se mogućnost za primenu određenog postupka ili proizvodnju novog proizvoda, i
drugo ocenjuju se ekonomski parametri ovog postupka ili proizvoda, time što se ispituje mogućnost
realizacije ovoga na tržištu uz datu cenu i njegovu sposobnost zadovoljenja neke ljudske potrebe.
Danas, nauka postaje jedan od vodećih činilaca daljeg privrednog i ukupnog društvenog razvitka. Obeležja
savremene nauke:
1) Tokom tekuće tehnološke revolucije, brzo se uvećava obim naučno-istraživačkog i razvojnog rada.
Jedan od osnovnih razloga je u znatnom skraćenju vremena koje protekne od invencija od njene
primene u vidu tehnološke inovacije.
2) Pored toga je značajnija uloga države i međunarodnih organizacija u finansiranju i organizaciji naučno
istraživačkog rada.
3) Takođe, pristuna je koncetracija sredstava u okviru ove oblasti, pre svega na: avionsku i raketnu
industriju, elektroniku, nuklearnu energiju i hemijsku industriju.
4) Naučno-istraživačka i razvojna delatnost može se smatrati nekom vrstom strateške industrije, čiji su
proizvodi izumi, nova tehnička sredstva za rad, novi postupci koji spadaju u najvrednije inpute
savremene privrede.
Kako je veoma složeno davati kvantitativnu ocenu ovih naučnih rezultata koji su kvalitativnog karaktera, a
pored toga i doprinose mnogim oblastima u privredi, ekonomske ocene rezultata nauke vrše se na veoma
širokom planu.
1. Jedan od načina merenja korisnosti rezultata nekog naučnog istraživanja je posredstvom tkz.
alternativnog troška , tj. putem upoređivanja sa efektima do kojih bi došlo da su se ulaganja u dato
naučno istraživanje upotrebila na drugi način i u druge svrhe.
2. Još jedan od načina iskazivanja ekonomskih efekata oblasti istraživanja i razvoja je tkz. tehnološki
blians plaćanja. To je pregled prihoda ili rashoda jedne zemlje od uvoza i izvoza: znanja, patenata,
licenci i drugih produkata ove delatnosti. Međutim, ovaj pokazatelj je parcijalan, jer pokazuje samo
efekte spoljnotrgovinske razmene.
3. Metod koji se najviše koristi su agregatne proizvodne funkcije u kojima se efekti tehnološkog progresa
utvrđuju kao rezidualni faktor, tj. pripisuje mu se sav rast društvenog proizvoda koji se ne može
neposredno vezati za porast angažovane radne snage i porast angažovanog kapitala.
Na osnovu ovih rezultata može se doći do zaključka da nauka nesumnjivo ima veliki pozitivan uticaj na
privredni rast i razvoj.

9
23. INVESTICIONA POLITIKA U JUGOSLAVIJI/SRBIJI
Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata ulagala ogromne napore kako bi savladala svoju ekonomsku
zaostalost. Investicije su bile glavni pokretač našeg privrednog razvoja.
Za investicionu politiku u SFRJ karakteristična je visoka stopa investicija. Već na početku posleratnog
perioda (1948.-1952.) investicije u osnovne fondove čine više od jedne četvrtine (26,1%) društvenog proizvoda,
a njihod privredni deo blizu jedne petine (19,5%).
Udeo fiksnih investicija u društvenom proizvodu, uz sva kolebanja kojima je bio izložen, ostaje vrlo visok sve
do kraja sedamdesetih godina. Tokom osamdesetih godina naša privreda zapada u velike teškoće. Investicije u
osnovne fondove se smanjuju zbog usporavanja privrednog rasta, dospelih obaveza za otplatu ranije uzetih
kredita od drugih zemalja i otežanog daljeg zaduživanja u inostranstvu. Učešće fiksnih investicija u društvenom
proizvodu, koje je u prethodnom periodu iznosilo gotovo jednu trećinu, sada pada ispod jedne četvrtine, tj.
svodi se na 23%. (Odgovarajući podatak za Srbiju je 23,4%)
Kao bitno obeležje investicione politike u SFRJ ističemo njenu snažnu usmerenost na razvoj
industrije. U ekonomskoj strukturi investicija u osnovne fondove, dominiraju industrijske investicije. Od 1953.
do 1989. godine one čine oko polovine (50,4%) ukupnih fiksnih investicija u privredi. (U Srbiji 50,8%).
Saobraćaj je, po zastupljenosti u strukturi privrednih fiksnih investicija, bio druga privredna oblast,
odmah iza industrije. On je privukao približno jednu petinu (18,5%) privrednih investicija u osnovne fondove
od 1953. do 1989. godine. Tako su industrija i saobraćaj, tokom posleratnog privrednog razvoja, sa oko 70%
bili zastupljeni u strukturi privrednih fuksnih investicija. Sve druge privredne oblasti učestvovale su sa
preostalih 30%.
Za ocenu investicione politike u SFRJ značajno je sagledati i ekonomsku efikasnost investicija. Podaci
pokazuju da je u periodu 1953.-1989. marginalni kapitalni koeficijent iznosio 3,8 jedinica (3,7 u Srbiji). Toliko
je postotaka društvenog proizvoda inestirano u proseku godišnje da bi se ostvario 1% njegovog prosečnog
godišnjeg rasta.
Visoka vrednost marginalnog kapitalnog koeficijenta zabeležena je i na početku posleratnog razvoja, što
je razumljivo kada se ima u vidu specifična struktura investicija u tom periodu. Na opadanje ekonomske
efikasnosti investicija u kasnijim godinama uticao je veliki broj faktora, kako materijalni, tako i institucionalni.
SR Jugoslavija se tokom devedesetih godina suočava sa vrlo nopovoljnim kretanjima na planu
investicija. Investiciona aktivnost u posmatranom periodu drastično opada. Udeo fiksnih investicija u
društvenom proizvodu, koji je 1990. godine iznosio 20,2%, 1999. se svodi na svega 9,6%. investiciona ulaganja
su veoma niska i nedovoljna.
Ekonomska efikasnost investicija, koja je i u SRF Jugoslaviji bila dosta niska, dalje se pogoršavala. Pošto je
društveni proizvod Srbije i Crne Gore u 2000. godini bio niži nego deset godina pre, dobija se negativna
vrednost marginalnog kapitalnog koeficijenta za taj period.
Investiciona klima u Srbiji je, donekle, poboljšana, posle 2000. godine, mada se na pomenutom planu
mora još mnogo toga uraditi. Podaci pokazuju da se udeo fiksnih investicija u bruto domaćem proizvodu
povećao sa 10,4% u 2001. na 18% u 2007. godini.

10
27. PROMENE PRIVREDNOG SISTEMA DRŽAVA U ČIJEM JE SASTAVU BILA SRBIJA

Privredni sistem koji je funkcionisao na prostoru Kraljevine Jugoslavije imao je sve karakteristike
kapitalističkog privatnosvojinskog sistema. Međutim, u Jugoslaviji je tokom prvih godina posle Drugog
svetskog rata izgrađen privredni sistem koji se kvalitativno razlikovao od onog iz međuratnog perioda (između
Prvog i Drugog svetskog rata). Uspostavljen je državno-vlasnički centralistički administrativno-planski
ekonomski sistem, u kojem umesto tržišta i konkurencije privredom i svešću kao osnovnim činiocem
motivacije upravlja država-partija.
Privredni sistem Jugoslavije od 1945. – 1990. razvijao se u uslovima socijalističkih društvenih odnosa. Kao
njegove osnovne karakteristike mogu se navesti društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju,
samoupravljanje i raspodela prema radu. Ipak, jugoslovenski privredni sistem doživljava veoma česte promene.
U pomenutom razdoblju preduzeto je čak 15 reformi privrednog sistema, tj. privredni sistem je reformisan u
proseku jednom na svake tri godine. Na razvojnoj putanji privrednog sistema Jugoslavije može se uočiti
mnoštvo različitih političkih, ekonomskih, socijalnih, insitucionalnih i organizacionih oblika transformisanja
jedne relativno nerazvijene privrede.
Već 50-ih godina Jugoslavija je bila prvi kreator socijalističkih samoupravnih tržišnih rešenja u svetu.
Privrednom reformom iz sredine 60-ih godina učinjen je značajan pomak u pravcu većeg uvažavanja tržišta u
privrednom sistemu. Međutim, neuspešan privrednosistemski zahvat tokom 70-ih godina zasnovan na
socijalističkoj soluciji značio je veliki korak unazad i potpuno odumiranje tržišta i robne privrede. Početkom
80-ih donosi se Dugoročni program ekonomske stabilizacije, kojim se privredni sistem iz 70-ih ilaže opštoj
kritici.
Daljim zaoštravanjem ekonomske krize iznuđena je radikalna privredna reforma, koja je započeta krajem 80-ih
godina i nastavljana devedesetih godina.
Sve je jače uverenje o neizbežnosti napuštanja društvenog vlasništva i omogućavanja udrzanog procesa
privatizacije društvenog kapitala. Ukidanjem SKJ kao državne partije ukida se i partijsaka država i otvara se put
višestranačkom političkom sistemu, vladavini prava i pravnoj državi. Početkom 90-ih kulminira jugoslovenska
kriza, te se tadašnja radikalna reforma privrednog sistema odvija u okolnostima koje joj nimalo nisu
naklonjene.
Privrednosistemska reforma je podrazumevala uvođenje tržišta faktora proizvodnje. prelazak na tržištu
privrede je, međutim predstavljao otvaranje procesa privatizacije dotadašnjeg društvenog kapitala, jer
integralno tržište ne može biti zasnovano na dominaciji državnog vlasništva nad kapitalom. Sistemska reforma
je s kraja 1989. i početka 90-ih prošlog veka u celini je bila prožeta filozofijom private svojine i tržišnih
odnosa. Intencija je bila da Narodna banka postane nezavisna i odgovorna za stabilnost domaće valute. Jedno
od ključnih reformskih opredeljenja bila je i liberalizacija spoljnotrgovinskih tokova.
Privrednosistemski zahvat bio je pokušaj da se tadašnja jugoslovenska federacija ekonomski i socijalno ojača.
Tokom 1991. u SFRJ je izbio građanski ratčak 4 republike od 6 jugoslovenskih republika postale su nezavisne,
au međuvremenu su se Srbija I CG dogovorile da očuvaju jugoslovenski kontinuitet donošenjem Ustava
Republike Jugoslavije krajem 1992.

11
29. VELIČINA I RAZVOJNE PRETPOSTAVKE SRBIJE
Problem veličine zemlje koji je izvesno vreme bio zanemaren, krajem prošlog i početkom ovog veka ponovo se
nalazi u vidokrugu ekonomskih istraživača.Postojeći svet je veoma raznolik sa stanovišta veličine zemalja koje
ga čine. U tom smislu raspon se kreće od minijaturnih malih zemalja sa samo nekoliko hiljada i površinom od
nekoliko desetina do nekoliko stotina kvadratnih kilometara (Andora, San Marino, Monako, Sejšeli itd), do
ogromnih dzinovskih država čije teritorijalno prostranstvo obuhvata više miliona kvadratnih kilometara i čije
stanovništvo broji više od sto miliona (SAD, Ruska Federacija, Brazil idr), pa čak i više od milijardu stanovnika
(Kina i Indija). Medjutim zemljama je s ekonomskog gledišta velika toliko koliko iznosi njen bruto domaći
proizvod a ne onoliko kolima ima stanovnika ili koliko joj je teritorijalno prostranstvoo.
Naime veličina zemlje se višestruko odražava na razvoje mogućnosti nacionalne ekonomije. Za malu zemlju u
prostornom i populacionim pogledu javlja se kao potencijalni hendikep (nedovoljni ljudski radni resursi, usko
unutrašnje tržište i nedostatak konkurencije na njemu), ono što je prednost velike zemlje (raznovrsnost
prirodnih resursa, odgovarajuća raspoloživost radne snage, veća konkurencija na njemu).Male zemlje pomenute
nedostatke mogu ublažiti većom otvorenošću za medjunarodnu ekonomsku saradnju i povećanjem kupovne
moći svojih gradjana. Osim toga, u savremenoj visokotehnološkoj civilizaciji pod uticajem procesa
globalizacije i internacionalizacije proizvodnje nacionalno tržište oistaje menja važno od globalnog reginalnog i
lokalnog. Skoro da nije moguće utvrditi odakle dolazi odredjeni proizvod. S tim u vezi nastaju zajednička
preduzeća, strategijski savezi, konzurcijumi itd. Sve je manja korelacija izmedju veličine inputa i veličine
rezultata, što znači da mali input može da prouzrokuje značajne ekfekte npr mali broj glasova u nevelikoj državi
(Danskoj) ua prisajedinjenje EU bio je dovoljjan da dosta uspori ceo proces evropske integracije.
Optimalna veličina zemlje sa gledišta privrednog razvoja javlja se kao nešto što proizlazi iz medjunardone
trgovine, odnosno kao nešto što dovodi u vezu veličinu države s njenm ekonomskom sposobnoošću za
neprekidno produkovanje uslova sopstvenog održivog razvoja. Postoji misljenje da zemlja ne može da
nnapreduje ako oskudeva u kljucim prirodnim resursima, npr nafti i plodnom zemljistu. Naime zemlja može
izlaskom na strana tržišta da se specijalizuje u onome što radi efikasno i kvalitetno pa tako stecenim devizama
da obezbedjuje proizvode (poput nafte).
Srbija sa svojim 88.631 km2 površine zauzima 20 mesto medju 49 evropskih zemalja, dok po broju stanovnika
(oko 9,5 miliona) u istoj grupaciji pripada 17 pozicija. Ona učestvuje u evroopskom stanovništvu sa oko
1,33% (odosno u svetskom sa blizu 0,15%), a u evropskoj površini sa približni 1,81% (odnosno u svetskoj sa
manje od 0,06%) . Po veličini svoje teritorije Srbija je manja od većine zemalja u svetu i nalazi se na 110
mestu, dok se u svetskim relacijama po brojnosti stanovništva zauzima 84 poziciju. Znači Srbija u evropskim
okvirima pripada grupi zemalja srednje veličine, oodnosno u svetskim razmerama skupini malih zemalja.Prema
prostranstvu i broju stanovnika ona je osetno veća od četiri ostale evrpske države jugoslovenskog porekla
(Slovenije, Hrvatske, BIH, Crne gore i Makedonija), ao d 8 susednih zemalja od nje su veće Madjarska,
Bugarska, Rumunija i Italija.
Sve to govori da Srbija ne predstavlja nikakvu posebnost unutar svog užeg i šireg geografskog okruženja, jer
nije u prostornom i populacionom smislu ni suviše mala zemlja da bi iz tih razloga nailazila na razvojne
prepreke, niti je toliko velika da bi joj domaće tržište i vlastitit prirodni resursi mogli pružiti nešto drugo osim
nasušne potrebe za većom otvorenošću prema psoljnom ekonomskom okruženju i medjunarodnom tržištu.
Važno je zapaziti da mnoge evropske zemlje, manje od Srbije po površini i brojnosti stavnovništva imaju
veoma visok nivo bruto domaćeg proizvoda po stanovniku, odnosno nalaze se na visokom stepenu ek.
razvijenosti. Tako Švajcarska ima manju teritoriju od Srbije 2,1 puta, Danska – 2,0, i Slovenija – 4,4 puta, ali
im je bruto domaći proizvod po stanovniku veći 10,2 11,8 i 7,7 puta u poredjenju sa nasom zemljom. Stoga je
Srbije u ekonomskom smislu manja blizu 15 puta od Svajcarske preko 10 puta od Danske i za 34% od
Sloveinje. Veličina prostranstva i broj stanovnika nisu i neće biti ograničavajući f aktor budućeg razvoja
privrede Srbije ukoliko se ona što više usmeri na saradnju sa spoljnim ek okruženjem

12
32. TEHNIČKI PROGRES I OSNOVNE ISTORIJSKE ETAPE TEHNIČKOG PROGRESA
Od samog nastanka ek nauke kao posebne discipline u domen njenog interesovanja uključeni su tehnički
pronalasci.
1) Najpre su se merkantilisti bavili izučavanjem delovanja masina i drugih tehnickih pronalazaka na uvecanje
proizvodnje, smanjenje troškova zaposlenosti i sl.
2) Autori koji su pripadali klasicnoj skoli svoju paznju su usresredili prvenstveno na probleme nezaposlenosti,
koji su proizasli iz masovne primene mašina i tehničkij inovacija.
3) Značajno mesto pripada Marksu, koji je utvrdio oda tehnološki napredak utiče na skracenje potrebnog
radnog vremena, pa time omogućava i relativno uvećanje viška vrednosti.
4) Tokom druge polovine XIX i početkom XX veka u ek. nauc dominira neoklasična teorija privredne
ravnoteže po kojoj tržišni sistem funkcionise bez vecih poremecaja na putu napretka, uz automatsko
uspostavljanje ravnoteze, pa se i tehnoloski napredaak tako ostvaruje. Maršal smatra da tehnološki napredak
dovodi do ekspanzije.
5) Suprotnog mišljenja je bio Kejnz, koji je ukazivao na preteranu stednju u kapitalističkoj tržišnoj privredi.
Ravnoteža ne znači i punu zaposlenost, niti mehanizam nadnica autmatski deluje kao regulator zaposleosti, a ni
kamatna stopa automatski ne obezbedjuje uspostavljanje ravnoteze izmedju štednje i investicija.
Tri osnovne etape: prva odlikuje fizicki rad, druga mehanizacija, a treca automatizacija
1) Tokom izuzetno dugog trajanja prve etape cija je osnovna karakteristika fizicki rad ukupan napredak tekao je
vrlo sporo. U ovoj etapi covek je istovremeno bio izvršilac u procesu proizvodnje, subjekt odlucivanja i
korisnik rezultata. Promena koja se ocenjuje kao vrlo značajna za tehnološki napredak dogodila se formiranjem
kooperacije ljudi. Samo objedinavanje proizvodjača u njoj ima za rezultat proizvodnu moć veću od zbira
njihovih prethodno postojećih individualnih proizvodnih snaga. Tu kooperaciju Marks naziva manufakturom i
ona je delovana na podelu rada i specijalizaciju. Izdvajaju se posebne grane i grupacije proizvoda, bitno
obelezje manufakture ostaje zanatlisjak vestina i fizicki rad.
2) Mašina cini bazu, kojom otpocinje ova etapa u tehn razvoju. Sa pojavom mašina otpocinje druga etapa u
tehn. Razvoju koja se odlikuje mehanizacijom. Sa pronalaskom i patentiranjem parne masine otpocinje
industrijska revolucija. Bitno se menja polođaj čoveka u procesu proizvodnje. On vise ne deluje svojim alatom
na predmet rada već ga u tome zamenjuje mašina. Kao početna tačka industrijske povezane prmene mašina
obično se uzima uvodjenje predilica za pamuk. Krajem 18 veka taj problem dovoljno je jake pogonske snage
resava se pronalaskom i patentiranjem parne masine koja je ekonomicna i fleksibilna. Masinska proizvodnja i
proizvodni odnosi zasnovani na mehanizmu trzista uticali su da se menja polozaj radnika u procesu
proizvodnje. Omogućeno je zaposljavanje zene i dece. Masinska proizvodnja uslovila je stvaranje viska radne
snage, jer mnoge poslove koje je do sada obavljao covek pocinju da obavljalju masine- Tehnički progres i
stalno usavršavanje mašina podrazumeva univerzalnost radnika njegovu sposobnost da se menja ili da se
prilagodjava raznim poslovima sto je uslovilo stvaranje politehnickih skola, zanatskih skola itd. Naučno –
tehnološki znacaj pojedinih otrkica moze se oceniti intenzitetom nastajanja novih pronalazaka. Ekonomska
vaznost pojedinacno posmatranog pronalaska se moze ocenjivati na osnovu ekonomije zivog i opredmecenog
rada. I tokom ove etape tehnoloski progres podstice dalju drustvenu podelu rada a sa druge strane vodi
koncentraciji i centralizaciji odnosno stvaranju krupne industrije i multinacionalnih kompanija.
3) Osnovna karakteristika trece etape ja automatizacija. Masine postaju ne samo izvrsioci, vec i bez
posredovanja coveka primaju informacije i na osnovu njih odlucuju

13
36. EKONOMSKA POLITIKA NA PROSTORU JUGOSLAVIJE/SRBIJE
Ekonomska politika na prostoru današnje SCG delila je sudbinu ekonomske politike koja je vođena u
prethodne tri Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata, sve do uvođenja smoupravljanja i tržišnih odnosa među
učesnicima društvene reprodukcije (1950-1953), naša ekonomska politika predstavljala je skup dozvola,
zabrana i direktiva bez slobode ekonomskog odlučivanja. Godine 1965. država ostaje glavni subjekt u
donošenju odluka o akumulaciji i investicijama, odnoso drži pod svojom kontrolom cene i devizni kurs, te
kvotama i dozvolama ograničava uvoz. Početkom 70-ih godina stupa na scenu koncept odnosa udruženog rada,
koji ekonomsku politiku lišava neophodne efikasnosti usled razgradnje i obezvređivanja države i napuštanja
tržišnih veza među privrednim subjektima u korist njihove zamene sporazumnim i dogovornim odnosima.
Ekonomska politka u SR Jugoslaviji trebalo je da se ostvaruje u uslovima tranzicije ka tržišnoj privredi i
privatnom vlasništvu, koja je započela 1989. god u prethodnoj SFRJ i pripremala sve karakeristike koje ima u
razvojenim zemljama sa tržišnom tradicijom. Međutim nekonzistentan i nestabilan privredni sistem nije pružao
povoljan institucionalni okvir za vođenje ekonomske politike. S toga su se desile dve veoma nepovoljne pojave:
1. dogodila se hiperinflacija visokih razmera, koj a je na prelazu iz 1993. u 1994. godinu dostigla
maksimum i
2. visoki deficit u oblasti javnih prihoda i rashoda.
Pošto je privreda i zemlja u celini bila izložena međunarodnoj ekonomskoj izolaciji, raspadu bivše SFRJ,
ekonomska politika bavila se uspostavljanjem kakve takve pravednosti u raspodeli sve manjeg društvenog
proizvoda, obezbeđivanjem bar minimuma egzistencije za većinski deo stanovništva, kao i održavanjem one
proizvodnje koja nije zavisila od uvoznih komponenti. Uzroci tadašnjeg dramatičnog stanja u pivredi velikim
delom su bili uslovljeni njihovim uverenjem da se kroz inflaciju mogu rešavati problemi sankcija i
oživaljavanja proizvodnje.
Međutim, Program monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka SR Jugoslavije, koji je preuzet
početkom 1994. god predstavljao je spasonosan lek za gotovo umiruću nacionalnu ekonomiju. On je značio
povratak novca i ekonomskog života u SR Jugoslaviju. Koncentrisao se na stabilnost cena i uvođenje zdravog
novca u nacionlannu privredu. Ciljevi eko.politike 1995. God bili su dobro definisani:
● održavanje valutne i cenovne stabilnosti
● povećanje proizvodnje uz održanje makroekonosmke stabilnosti,
● porast životnog standarda na realnim osnovama
● privredno prestruktuiranje
● svojinska transformacija i
● izgradnja tržišno usmerenog privrednog sistema.

Pošetkom 1996. ukinute su ekonomske snakcije SRJ odlukom Saveta bezbednosti OUN. Ali na snazi je ostao
tkz. spoljni zid sankcija koje je onemogućavao regulisanje članstva SRJ u Međunarodnom monetarnom fondu,
Svetskoj banci za obnovu i razvoj i drugim finansijskim institucijama. Tokom 1997. ostavreni su najpovoljniji
rezultati, međutim 1998. I 1999. ekonomska politika se vodila u veoma nepovoljnim okolnostima a rezultat je
bio drastičan pad privredne aktivnosti i pogoršanje svih razvojinih karakteristika. Pa je 1999 pokrenut trend
neprekidnog rasta društvenog proizvoda koji je započet 1994. Eko.politika 2000. vodila se u dva različita
miljea: do početka oktobra u okolnostima kraja jedne etape i početka nove etape razvoja. Kraj 2000. je već
pokazao sposobnost novih kreatora ek.politike da iskoriste predost promenjenih okolnosti i da započnu
otklanjanjem brojnih nasleđenih ekonomskih, socijalnih i strukturnih problema. Od 2001-2005. osnovni
makroekonomski indikatori pokazuju značajan pomak na određenim područjima privredne aktivnosti. Ostaren
je visok rast bruto domaćeg proivda, upostavljena je makroek. stabilnost, održana je stabilnost deviznog kursa,
ostvaren je i neprekidan rast deviznih rezervi. Ek.polotika u Srbiji tokom 2006. posebnu pažnju je posvetila
popravljanju posivne i invesrticione klime u zemlji. Glavni izazov ek.pol. u 2006 bio je zaustavljanje inflacije
koja se otrgla kontrol u prethodnoj godini.

14
43. TRANZICIJA PRIVREDE predstavlja proces prelaska netržišne ili nedovoljno tržišne u tržišnu privredu,
koji podrazumeva i odgovarajuće promene u društvenom i političkom sistemu. Do tranzicije ka tržišnom
modelu privredjivanja dolazi zbog toga što na sadašnjem nivou razvijenosti nauke, tehnike, tehnologije i
materijalnog blagostanja ne postoji bolja alternativa, što potvrdjuje iskustvo razvijenih tržišnih privreda.
U postsocijalističkim zemljama tranzicioni period se može podeliti na 4 faze: makroekonomska stabilizacija,
liberalizacija, privatizacija i prestruktuiranje.
U većini postsocijalističkih zemalja, tranzicija se pokazala kao težak i rizičan proces, ali i pored toga realnost
postsocijalističkih zemalja je težnja ka društvu demokratskog i tržišnog tipa.
Tranzicija u Srbiji je prvi put pokrenuta još 1989. godine, kada je postojala SFRJ i njeno socijalističko
uredjenje. Glavni elementi tog prvog talasa bili su makroekonomska stabilizacija, reforma samoupravnog
privrednog sistema i svojinska transformacija.
Medjutim, usledio je raspad SFRJ, sankcije medjunarodne zajednice, ratovi kao i kolaps privrede, što je značilo
zamiranje prvog talasa tranzicije.
Sa dolaskom demokratskih snaga na vlast, krajem 2000. godine, započinje drugi tranzicioni talas. Od tada su
izvedene važne reforme u više oblasti. Socijalna politika je uklonjena iz preduzeća i preneta na državu, doneti
su antimonopolski zakoni, započeto je uključivanje zemlje u medjunarodnu integraciju, ostvareni su početni
rezultati na planu borbe protiv korupcije i kriminalizacije. Takodje, donet je i jedan od najznačajnijih
tranzicionih zakona u Srbiji, a to je zakon o privatizaciji iz 2001. on privatizaciju zasniva na metodi prodaje, pri
čemu se prodaje 70% društvenog odnosno državnog kapitala preduzeća, a ostatak se besplatno deli zaposlenima
ili svim gradjanima. Prodaja akcija društvenih, odnosno državnih preduzeća vrši se putem aukcije ili preko
tendera. Do početka 2005. privatizovano je 1384 preduzeća, pa se, imajući u vidu da se privatizacija ubrzava
može se očekivati da će biti završena u narednih par godina.
Privatizacija služi kao pretpostavka za uabrzavanje procesa tranzicije. Vrši se sa ciljem da se obezbedi dotok
stranih ulaganja i porast investiranja u našoj zemlji.
10. INDUSTRIJALIZACIJA KAO OSNOVNI METOD PRIVREDNOG RAZVOJA U uslovima
nerazvijene privrede postavlja se pitanje da li prioritet treba dati razvoju poljoprivrede ili industrije. Odgovor se
namece sam po sebi, posto su bitna obelezja nerazvijenosti agrarna struktura nacionalne ekonomije, tj. visoka
zastupljenost poljoprivrede u makroekonomskim agregatima s jedne, i tome odgovarajuca nedovoljna drustvena
podela rada sa druge strane. Ipak manji broj autora se zalaze prvo za razvoj poljoprivrede jer je to po njima
uslov i pretpostavka industrijalizacije koja bi potom trebalo da usledi. Oni smatraju da porastu industrijske
proizvodnje treba da prethodi uvecana proizvodnja hrane za zadovoljavanje potreba radne snage koja ce se
uposliti u industriji. Medjutim, takav pristup nije tesko osporiti, jer razvoj poljoprivrede i podizanje njene
produktivnosti rada podrazumeva razmenu savremenijih sredstava za rad i vecu razmenu tehnike uopste. (Kako
to zbog nerazvijenosti nije moguce na domacem trzistu, nerazvijena zemlja je prinudjena da takva sredstva
uvozi, ali bi za to potrebna sredstva trebalo da ostvari izvozom; modifikacija privrede imala bi za posledicu
istiskivanje dela zaposlenih iz poljoprivrede; cene bi rasle, a traznja ne bi mogla da odgovori zbog ogranicenja
uskog trzista). Iz toga se izvodi zakljucak da strukturni napredak poljoprivrede i citave nacionalne ekonomije
zavisi prvenstveno od razvoja industrije. Zbog toga se ubrzanje razvoja privrede nerazvijenih zemalja mora
prvenstveno oslanjati na industrijalizaciju, a to je bio slucaj i u nasoj zemlji. Jos pre Prvog svetskog rata otpocet
je proces industrijalizacije, a nakon drugog svetskog rata na njega je stavljen akcenat, cemu je doprinelo
uspostavljanje socijalistickog drustveno-ekonomskog sistema. Kao jedna od prednosti razvoja industrije moze
se istaci to da on omogucava snaznije ukljucivanje privrede u medjunarodnu razmenu, kao i poboljsanje odnosa
razmene sa inostranstvom. Medjutim, treba imati u vidu da davanje prioriteta industriji nikako ne bi smelo da
znaci potpuno zanemarivanje razvoja prvenstveno poljoprivrede, ali i drugih delatnosti. Poljoprivredna
proizvodnja treba da obezbedi dovoljne kolicine sirovina agrarnog porekla za preradjivacku industriju i
odrzavanje dostignutog standarda kada se radi o ishrani stanovnistva u porastu, odnosno uvecanu traznju ciji su
nosioci novozaposleni u industriji i ostalim nepoljoprivrednim aktivnostima. Ostale privredne aktivnosti treba
da prate industriju i poljoprivredu kako bi se omogucilo skladno napredovanje.
15
11. KARAKTERISTIKE RAZVOJA POLJOPRIVREDE U SRBIJI
Ocena proteklog razvoja i sadašnjeg stanja poljoprivrede u SCG može se dati iz 2 ugla:
1. U poređenju sa nasleđenim stanjem u samoj poljoprivredi posle Drugog svetskog rata, kada je započeta
ubrzana industrijalizacija kada se posmatra razdoblje od Drugog svetskog rata do danas u celini, ostavreno je
udvostručenje proizvedene količine hrane po stanovniku, što je značajniji rezultat ako se zna da je u datom
periodu, stanovništvo postalo veće za jedan i po put. Značajna karakteristika u razvoju poljoprivrede bilo je
stvaranje i paralelan razvoj privatnog i društvenog sektora. Međutim, razvoj ova dva sektora bitno su se
razlikovali tokom celog razdoblja. S jedne strane formirao se moderan društveni sektor poljoprivrede, a sa
druge strane ostvarivao se znatno sporiji rast i razvoj privatnog sektora. Za takvo kretanje kao najznačajniji
uzrok može se izdvojiti razlika u obimu investicija. Sem toga znatno je povoljnija i kvalifikaciona struktura
zaposlenih u društvenom sektoru od oneu privatnom sektoru, što se veoma odražava na produktivnost rada.
2.Sa stanovišta razvoja ukupne privrede ukoliko se ostvareni rezultati u razvoju poljoprivrede SCG ocenjuju sa
stanovišta razvoja ukupne nacionalne ekonomije, dolazi se do zaključka da je ova delatnost bila zapostavljena.
Ekonomski pokazatelj toga su dispariteti cena na štetu poljoprivrede. Usporena poljoprivredna proizvodnja
uticala je da na domaćem tržištu ponuda bude manja od tražnje, što pojačava pritisak na uvoz poljoprivrednih
proizvoda. Međutim, mogućnost uvoza nailazi na snažno ograničenje tj. već postojeći deficit spoljnotrgovinske
razmene koji je prouzrokovan potrebama uvoza sirovina i polufabrikata za tekuću reprodukciju, odnosno
investicionih dobara koji se kod nas ne proizvode.
Kao najznačajniji uzroci sporijeg rasta poljoprivrede mogu se izdvojiti:
1. Trajno nepovoljni uslovi privredjivanja
2. Nedoslednost u formulisanju i sprovođenju koncepta razvoja ove delatnosti
3. Dugo primenjivana ograničenja prvenstveno prema privatnim posedima
4. Zanemarivanje ove delatnosti, naročito privatnog sektora u ekonomskoj politici i dr.
5. Nedostatak dosledne zemljišne politike
6. Sporo obuhvatanje navodnjavanjem i melioracijom.
Poljoprivreda se može definisati kao privredna delatnost u kojoj se korišćenjem zemljišta, gajenjem korinih
biljaka i životinja, dobijaju primarni proizvodi. Pored toga, obično uključeje i njihovu preradu do stanja u kome
mogu zadovoljiti neku potrebu, ličnu ili reprodukcionu.
Poljoprivreda ispunjava brojne značajne zadatke:
1) Obezbeđuje hranu
2) Obezbeđuje sirovine za mnoge prerađivačke industrije
3) Uslovljava razvoj indsutrije-koristi dobar deo industrijskih proizvoda, obezbeđuje potrebn radnu snagu i
deo akumulacije za njen početni razvoj
4) Utiče na balans spoljnotrgovinske razmene.
Agrarna politika je deo ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije ili širih integracija, koji je usresređen
na usmeravanje razvoja poljoprivrede. Agrarnu politiku čini nekoliko međusobno povezanih elemenata: cilj
agranopolitičke aktivnosti, sredstva, mere i metode delovanja i nosioci agrarne politike.
Najčešći ciljevi (kratkoročni i strategijsk) ciljevi agrarne politike su:
1) Povećanje poljoprivredne proizvodnje
2) Menjanje njene strukture
3) Porast produktivnosti rada i prinosa po jedinici
4) Efikasnije korišćenje uloženih sredstava u ovu delatnost
5) Porast i stabilizacija dohotka poljoprivrednog stanovništva
6) Stabilne cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

16
12. KARAKTERISTIKE RAZVOJA SAOBRAĆAJA U SRBIJI
Saobraćaj je sektor privrede koji se bavi prenosom materijalnih dobara, ljudi i vesti sa jednog mesta na drugo.
Omogućava promet robe, odnosno zadovoljenje ostalih potreba za prevozom. Od početka procesa ubrzane
industrijalizacije, rast i razvoj saobraćaja kao celine može se oceniti kao brz. Početkom devedestih godina obim
prevoza robe se povećao za 21,5 puta, u odnosu na polovinu 50-ih, a u ukupnom prevozu putnika za više od 5,7
puta. U narednom periodu dolazi do osetnog smanjenja prevoza u odnosu na početak decenije.
U javnom saobraćaju, najveći porast prevoza do početka 90-ih ostvaren je u pomorskom prevozu tereta (tome je
doprinelo i novoizgrađeni lučki kapaciteti za pomorski saobraćaj-luka Bar). Kao druga krajnost postoji
nepromenjen obim preveznih putnika železničkim saobraćajem i najsporiji rast prevezenog tereta u ovoj grani
saobraćaja.
Po obimu izvršenog prevoza i ostavrenom rastu izdvaja se drumski saobraćaj. Takođe veliki rast je ostvaren i u
prevozu putnika vazdušnim saobraćajem ( u strukturi putničkog saobraćaja udeo ove grane popeo se na preko
18%). Jezerski i rečni saobraćaj gotovo da su potpuno zamrli.
● Kao ocena ukupno ostavrenog razvoja saobraćaja na teritoriji SCG može se reći da su izvršene velike i
nagle strukturne promene, koje su rezultat nepostojanja strategije i jedinstvenog pristupa u pravcu
formiranja racionalnog saobraćajnog sistema zemlje kao celine. Razvoj saobraćaja u velikoj meri je bio
određen odnosima cena, koji su za sve grane saobraćaja izuzev drumskog bili uglavnom nepovoljni, što
se naročito odnosi na železničke cene. Takvi neusklađeni odnosi na štetu saobraćaja, uz ostale uslove
privređivanja otvarali su brojne probleme u razvoju saobraćaja, u modernizaciji i prilagođavanju
potrebama privrede i društva.
● Ocena razvoja saobraćaja može se izvršiti polazeći od nasleđenog stanja u ovoj aktivnosti. U
posmatranom razdoblju od Drugog svetskog rata, veoma je izmenjena struktura saobraćaja na teritoriji
SCG, prvenstveno u korist drumskog prevoza. Izvršena promena strukture u saobraćaju, kao i uvođenje
savremenih prevoznih sredstava veoma su snažno uticali na pomeranje u strukturi utrošene energije u
ovoj oblasti u korist derivata nafte.
● Kao treći pristup u oceni razvoja saobraćaja, može se uzeti učešće transportnih troškova u ceni robe,
koje u privredi SCG veoma visoko krajem 80-ih je iznosilo 15-17%. Dato učešće se u razvijenim
zemljama kreće od 6-10%, pa je s tog stanovišta razvoj saobraćaja u SCG neadekvatan.
Razvoj poštanskog, telefonskog i telegrafskog saobraćaja ostvaren je značajnim povećanjem obima usluga u
širenja kapaciteta. Izvršena je i promena u strukturi u korist znatno većeg udela telefonskog saobraćaja kao
savremenijeg sredstva brže komunikacije.

13. KARAKTERISTIKE RAZVOJ TRGOVINE U SRBIJI

Trgovina je sektor privrede koji se bavi posredovanjem u prometu, omogućuje razmenu između proizvodnje i
potrošnje. Koliko je razvoj privrede određen dostignutim nivoom razvijenosti proizvodnih snaga i karakterom
društvenih odnosa, to se može zaključiti da posle Drugog svetskog rata mesto i uloga trgovine u procesu
reprodukcije u našoj zemlji bili veoma ograničeni. Zaokret u odnosu prema trgovini izvršen je prelaskom na
izgradnju samoupravnog ekonomskog sistema. Istvoremeno započet je i proces osavremenjivanju trgovine,
uvođenjem savremene organizacije rada i opremanjem skladišnog prostora i pomoćnih kapaciteta u ovoj
oblasti. Od polovine 50-ih godina trgovina najvećim delom svoj rast i razvoj finansira iz sopstvene
akumulacije. U periodu posle Drugog svetskog rata:
1. Broj prodavnica je stalno rastao, a posebno je bio ubrzan tokom druge polovine 80-ih godina.
2. Broj radnika u trgovini je stalno rastao, ali različitom dinamikom po periodima
3. Promet u trgovini se dosta brzo uvećavao, naročito u 50-im i 60-im godinama, sve do sredine 80-ih kada
počinje da opada.
Takođe u posmatranom periodu ostvarene su i značajne promene u strukturi trgovine. One su najizraženije u
trgovini na malo, gde se smanjivalo učešće dobara namenjenih egzistencijalnoj potrošnji, sve do ulaska privrede
17
u duboku ekonomsku krizu uz porast učešća dobara karakterističnih za viši nivo standarda. Posle toga dolazi do
značajnog zaokreta u suprotnom smeru. Tokom proteklog perioda od Drugog svetskog rata, trgovina je
ostvarila vidan napredak, ali dostignuti nivo razvoja trgovine još uvek nije takav da se ona može smatrati
činiocem koji značajnije doprinosi ubrzanju toka reprodukcije i efikasnijoj realizaciji ukupne proizvodnje na
domaćem i inostranom tržištu. Zaokret u odnosu prema trgovini i drugim privrednim aktivnostima izvršen je
prelaskom na izgradnju samoupravnog ekonomskog sistema. Oslobađanjem trgovine od administrativnih
organičenja ona se osamostaljuje i posluje po privrednom računu.
Istovremeno započinjao je i proces osavremenjivanja trgovine uvođenjem savremene organizacije rada i
opremanjem skladišnog prostora i pomoćnih kapaciteta u ovoj oblasti. Trgovina od polovine pedestih najvećim
delom svoj rast i razvoj finansira iz sopstvene akumulacije, za razliku prvenstveno od proizvodnih delatnosti
koje će još gotovo jednu deceniju koristiti dobar deo sredstava za reprodukciju iz investicionih fondova na svim
nivoima državnog organizovanja.

16. REGIONALNI RAZVOJ I FENOMEN EKONOMSKIH RAZLIKA

Sa razvojem tržišnih privreda spontano se stvaraju značajne razlike u nivou privredne razvijenosti posmatrano
po teritorijama unutar jedinstvenih država, pod uticajem tzv. slobodne ruke tržišta, tj. zahvaljujući slobodnom i
ničim ometanom delovanju tržišta – „Sejov zakon tržišta“.
Izvestan broj razvijenih zemalja suocava se sa problemom velikih teritorijalnih razlika u razvijenosti, što može
sprečiti dalji ekonomski i društveni napredak, pa početkom 30-ih godina 20. veka počinju da se napustaju
neoklasična (pre svega ona koja se odnese na idealizovano delovanje objektivnih ekonomskih zakona u pravcu
uspostavljanja ravnoteže) shvatanja i široko prihvata Kejnzovo ucenje.
Širenje i snažan uticaj u svetu socijalističkog društveno-ekonomskog sistema imao je za posledicu jačanje
osetljivosti na sve vrste razlika, pa i na teritorijalne. Tako, problematika regionalnog razvoja postaje predmet
pažnje velikog broja ekonomista kako onih ia razvijenih zemalja tako i onih u razvoju:
1.Može se reći da se koreni regionalne problematike u ekonomskoj teoriji vezuju za zanimanje problemima
razvoja u prostoru, ali sa stanovišta razmeštaja proizvodnje. Tako je u prvoj polovini 19-og veka Hainrich von
Thunen, razradio specifičnu teoriju razmeštaja poljoprivrede i šumarstva u jednoj zemlji. On je ustvari izvršio
uopštavanje iskustva i uslova iz svog neposrednog okruženja, pretpostavljajući da se radi o izolovanoj zemlji
koja se nalazi u ravnici, da nema plovnih puteva, da se sav promet obavlja zapregom, da postoji samo jedan
rudnik soli koji je neposredno uz grad, te da je kvalitet zemlje svuda jednak i da postoji samo jedan grad u
središtu države. Polazeći od svih ovih pretpostavki proizvođači različitih poljoprivrednih proizvoda i produkta
šumarstva će se locirati oko grada u obliku koncentričnih krugova. Osnovni nedostatak ove teorije je u tome što
se izoluje predmet proučavanja od uticaja brojinih prirodnih, geografskih, ekonomskih, društvenih i drugih
činilaca. On je začetnik ekonomske misli o problemima lokacije.
2.U teoriji lokacije, značajno mesto pripad Veberu, koji je izvršio zaokruživanje lokacije industrije i na tim
osnovama formulisao celovit računski i geometrijski metod određivanja transportnih troškova, odnosno
njihovog minimiziranja. On je za izračunavanje transportnih troškova kao faktora koga smatra odlučujućim u
određivanju najpovoljnije lokacije koristio tzv. lokacioni trougao.
3.Polander, Hoover i Dennison su prešli sa razmatranjem lokacije pojedinačnih preduzeća na nivo grana ili
većih proizvodnih celina
4.Losch je zaokružio takav širi pristup razmeštanju, postavljajući temelje analizi opste prostorne ravnoteže.
Osnovna pretpostavka teorije prostorne ravnoteže je da će se sve regionalne neravnomernosti automatski
izjednačiti, odnosno eliminisati delovanjem tržišnih snaga, zahvaljujući potpunoj pokretljivosti proizvodnih
činilaca i njihovoj deljivosti (tamo gde ih ima više bice jeftiniji, a gde ih nema dolazice (radna snaga)).
Zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi u nerazvijene regione ce po toj teoriji biti privučen kapital, odnosno, veće
zarade i bolji uslovi zapošljavanja privući ce radnu snagu u razvijene regione. Iz takvog shvatanja automaskog
delovanja tržišnog mehanizma i pokretljivosti odnosno deljivosti faktora, izvodi se zaključak da nije potrebno
18
bilo kakvo mešanje sa strane. Na takav način idealizuje se liberalno tržište, pripisuje mu se da svojim
sutomatizmom delovanja obezbeđuje:
1. Puna zaposlenost svih faktora proizvodnje, pa time i radne snage
2. Da osigurava najbolji razmeštaj radne snage i sredstava za proizvodnju
3. Može obezbediti ravnomeran raspored svih delova zemlje

17. SADRŽAJ REGIONALNIH RAZVOJA I ODREĐENJE REGIONA

Suština regionalnog razvoja
Sve je češći slučaj da se zemlje suočavaju sa problemima nerazvijenih teritorija, s jedne strane, kao i sa
problemima preterane koncentracije stanovništva i privrednih aktivnosti u nekim delovima, s druge strane. Obe
krajnosti predstavljaju probleme pošto značajno odstupaju od ostalih regiona, odnosno razvijenosti celine.
Tako je stvarnost počela da deluje na afirmaciju regionalnog razvoja. Regionalni razvoj podrazumeva
razmatranje svih aspekata razvoja i uticaja specifičnih uslova svakog regiona na privredni i socijalni napredak
zemlje u celini.
Ujednačavanja nivoa razvijenosti regiona je preduslov za brz i dugoročan razvoj celokupne privrede jedne
zemlje, kao is vih regiona u njojuzetih pojedinačno. To je jedan od razloga zbog kojih je u ekonomskoj politici
velikog broja zemalja. politika regionalnog razvoja usmerena pre svega na podsticanje napretka u nerazvijenim
regionima.
Sadržaj regionalnog aspekta se redukuje na donošenje pojedinačnih investicionih odluka. Tu nalazimo osnovu
za primenu kriterijuma lokacije investicija, u čijoj je osnivi individualni rentabilitet pojedinačnih preduzeća.
Kao odlučujući kriterijumi uzimaju se transportni troškovi i sirovinski izvori.
U literaturi se predlažu brojni postupci za potpuniju ocenu efekata koji se postižu u celini za pojedine regione ili
u ukupnoj privredi. Oni su pretežno usmereni na pravljenje projekcija razvoja i razmeštaja proizvodnje za
višegodišnja razdoblja. Njihova kvantifikacija i ocena vršila bi se sa stanovišta pojedinačno uzetih grana, zatim
sa aspekta pojedinih proizvodnih proizvodno- teritorijlnih kompleksa, te s obzirom na celinu privrede zemlje.
Na ovoj osnovi bi se izvršila socijalizacija i formaranje regionalnih kompleksa tako da obezbede maksimalno
iskorišćenje svih prirodnih i ekonomskih potencijala svakog dela teritorije zemlje. Efekti razmeštaja izazivali bi
se primenom odgovarajućih koeficijenata do kojih se dolazi na osnovu direktnih troškova proizvodnje i
transportnih troškova neophodnih da se ova distibuira do mesta potrošnje. Ekonomska stvarnost je demantovala
pretpostavku da će se tržište svojim slobodnim delovanjem automatski dovesti do izjednačavanja nivoa razvoja
svih pojedinačnih regiona.
pojam regiona
Region se može definisati kao veći teritorijalni segment jedne zemlje a u literaturi je moguće naći različite
regionalizacije: istorijske, administrativno-političke, geografske, ekonomsko---geografske, ekonomske.
Prema širem, uopštenijem pristupu, regia se odlikuje geografskom zeokruženošću i ekonomskom
homogenošću, kao i teritorijalnom podelom rada i proizvodnom operacijom, a stvara se oko jednog ili više
industrijskih centara.
Sledeći pristup ekonomskog regionu posmatra ga sa stanovišta konkurencije i homogenosti. Ovde se uvodi
teritorijalni aspekt, pre svega imajući u vidu pojedinačan privredni subjekt. Najpre se opredeljuje prostor
delovanja subjekta, koji pored toga obuhvata i teritorije gde se on javlja zajedno sa konkurentima. Sem toga,
opredeljuje se teritorija na kojoj privredni subjekt ima ujednačane uslove proizvodnje i prodaje. Međusobnim
vezama unutar jedne grupacije i uzajmim delovanjem sa subjektima iz ostalih privrednih delatnosti i grana, a
putem tržišnih odnosa na određenoj teritoriji formiraju se centri razvoja iz kojih deluju snage u pravcu
koncentracije, s jedne odnosno u smeru disperzije, s druge strane.
Pored datog može se izdvojiti pristup čiji predstavnici posmatraju ekonomske regione kao delove celine jedne
nacionalne privrede. Prema tom pristupu region ima izvesna zajednička obelezja sa ukupnom privrednom,

19
odnosno ostalim regionima, uz istovremenom prisustvo nekih specifičnosti koje proizilaze iz istorijskog
nasleđa, prirodnih karakteristika, prostora, ekonomske strukture i demografskih obelezja.
1.S obzirom na razmeštaj aktivnosti i stanovništva u prostoru mogu se razlikovati sledeće vrste regiona:
⮚ homogeni – oni u kojima ujednačen razmeštaj privrede i stanovništva na čitavoj teritoriji
⮚ polarizovani – karakterišu se koncentracijom pomenutog razmeštaja
⮚ planski – oni u kojima se svesnom planskom akcijom društva vrši razmeštaj
2.Mogu se razlikovati:
⮚ aktivni – su oni koji imaju veći izvoz od uvoza
⮚ pasivni – oni koji više uvoze iz drugih regiona, nego što u njih izvoza
⮚ pored aktivnih i pasivnih, postoje i uravnoteženi regioni
3.Prema nivou razvijenosti razlikuju se:
⮚ razvijeni regioni – jedino se oni smatraju kritičnim
⮚ depresirani – oni koji jesu industrijalizovani, ali u kojima se ostvaruje usporeni rast proizvodnje
⮚ regioni u zaostajanju – u stukturi ovih regiona, dosta značajno mesto pripada industiji, ali je i udeo
poljoprivrede u stvaranju društvenog proizvoda dosta značajan, a i takođe je relativno veliko učešće
poljoprivrednog stanovništva u ukupnom
⮚ nerazvijeni – u strukturi ovog regiona, najznačajnije mesto pripada primarnoj proizvodnji, uz
nedovoljno razvijeni sekundarni sektor i veoma slabo razvijeni tercijalni sektor

19. REGIONALIZACIJA SRBIJE

Pre formiranja SRJ (zajedničke države Srbije i Crne Gore) bilo je uobičajeno da se ovaj prostor posmatra kao
celina ili raščlanjen na 4 regiona: Centralna Srbija, AP Vojvodina, AP Kosovo i Metohiju i Crnu Goru. U
monografiji Strategije regionalnog razvoja Srbije, autori su se odlučili da regionalizaciju Srbije izvrše dajući
prioritet stanovništvu kao merilu. S obzirom na to, Srbij se može podeliti na 5 prilično ujednačenih celina:
Vojvodina, Beograd, Zapadna Srbija, Istočna Srbija i Kosovo i Metohija i to su osnovni ekonomski regioni.
Subregioni su najmanji teritorijalni segmenti i sastoje se od više opština povezanih sa centrom prem kome
gravitiraju. U regionalizaciji Srbije kao celine ne bi smelo ici na manje teritorijalne segmente, jer ne raspolazu
dovoljno velikim prirodnim, ljudskim i proizvedenim potencijalom koji bi im omogucio da formiraju jača
žarišta rasta i izvrše odgovarajuću diverzifikaciju privrednih aktivnosti.
Srbija se može podeliti na uže teritorijalne segmente od makroregiona i tada se javlja 10 ekonomskih regiona:
Beograd, Srem, Banat, Bačka, Istočni region, Zapadni region, Južni region, centralni region, Istočno Kosovo,
Zapadno Kosovo.
Kada su u pitanju makroregioni (0,064 koef. varijacije) vrlo je ujednačena njihova veličina prema broju
stanovnika oko 2 miliona u pogledu broja stanovnika znatno je veći koeficijent varijacije kada su u pitanju
pojedinačni ekonomski regioni (0,451). Beograd je region sa najvećim brojem stanovnika, a Srem sa
najmanjim. Kod Subregiona (0.950 koeficijent varijacije).
Po velicini teritorije koju zahvataju makroregioni najveća je Istočna Srbija, a najmanja Beogradski
makroregion. Teritorijalne razlike manje su kada se posmatraju ekonomski regioni što se vidi i iz manjeg
koeficijenta varijacije (za makroregione je 0,529, a za ekonomske regione 0.413)
Što se tiče uvida razvijenosti merenog per capita DP, za makroregione koeficijent varijacije iznosi 0,243
(istočna Srbija ima najnižu vrednost ovog agregata, a Beograd najvišu). To su podaci bez KiM i ona osnovu
njih se može zaključiti da razlike u razvijenosti postoje, ali da nisu toliko značajne da bi zahtevale sprovođenje
nekih posebnih mera.
Što se razvijenosti subregiona, od njih 25,7 imaju DP per capita manji od 75% proseka Srbije a to si: Toplički,
Mačvanski, Pirotski, Braničevski, Šumadijski, Raški i Jablanički subregion. Zbog posledica krize,
dekompozicija zemlje međunarodne blokada nedovršenog procesa tranzicije, a u kratkom roku se ne mogu
očekivati neki značajniji pozitivni rezultat u domenu regionalnog razvoja.
20
20. INSTITUCIONALNI OKVIR I NUŽNOST REAFIRMACIJE REGIONALNE POLITIKE U SRBIJI
Problemi zbog kojih regionalni razvoj sve više dobija na značaju, proizilaze iz značajnih razlika u nivou
razvijenosti pojedinih delova jedinstvene države. Stoga se, bez obzira na brojna ograničenja i ostale probleme
razvoja SCG ova oblast ne bi smela potpuno prepustiti spontanom delovanju tržišnog mehanizma, jer bi se tako
teritorijalne razlike i dalje produbljivale sve dok ne dostignu neprihvatljiv nivo i postanu kočnica daljem
ekonomskom razvoju čitave zemlje.
Naravno pored zalaganja za aktivnu politiku u domenu regionalnog razvoja treba istaći i da se razvoj cele naše
privrede kao is vih regiona pojedinačno treba zasnivati na ekonomskim interesima privrednih subjekata i
tržišnom valorizovanju svih cinilaca i rezultata proizvodnje.
Kao neophodan preduslov vođenja uspesne politike regionalnog razvoja je homogenost i ujednačena veličina
regiona. U tom smislu SCG je podeljena na 6 regiona, od kojih su 5 u okviru Srbije, a 6. cela Crna Gora.
Istraživanja pokazuju da su razlike između regiona i njihovo odstupanje od proseka zemlje znatno veće, što
uzimamo kao indikacija da su u pitanju homogenije celine.
U sadašnjim uslovima snažno je izražena potreba da se u što kracem roku prevaziđu posledice krizne situacije
90-ih, kao i posledice raspada SFRJ. Pored toga započet je i proces tranzicije koji jos uvek nije okončan, pa se
on nalazi u centru pažnje ekonomske politike naše zemlje. Međutim, svi prioritetni zahtevi, kojih ima dosta u
našoj zemlji, ne isključuju mogućnost i potrebu da se: izvrši regionalizacija zemlje, utvrde principi regionalnog
razvoja u novouspostavljenim institucionalnim uslovima i obave sve ostale pripreme da bi se sa normalizacijom
stanja u zemlji otpocelo sa vođenjem adekvatne politike regionalnog razvoja koja je integralni deo ekonomske
politike zemlje. Na taj način bi se i ukupno i pojedinačno postizali veći razvojni efekti i što bi nakraju dovelo
do uklanjanja značajnih regionalnih dispariteta.

21. POJAM, VRSTE I FUNKCIJE INVESTICIJA

Na makro nivou investicije označavaju onaj deo bruto domaćeg proizvoda (društvenog proizvoda) koji se troši
za zamenu i proširenje osnovnih fondova (fiksnog kapitala) kao i za ulaganje u obrtne fondove (prirast zaliha).
investicijama se povećava raspoloživi kapital jedne zemlje i podiže njen proizvodni kapacitet. Ovako shvaćene
investicije su kao realne investicije, tj. investicije u fizički kapital.
Na nivou pojedinih privrednih subjekata (preduzeća, domaćinstva i pojedinci) pojam invesricija se šire
određuje, pored realnih uključije i finansijskih ulaganja. Investicijama se smatra i kupovina akcija radi
ostvarivanja dividendi ili ulaganja novca u banku u cilju sticanja kamate.
Investicije se mogu podeliti na različite načine jer sve investicije nemaju isti značaj u procesu privrednog
razvoja. Poznata je podela na privredne i neprivredne investicije. Privredne služe neposrednom povećanju
proizvodnog potencijala privrede (investicije u poljoprivredu, industriju, saobraćaj i sl.) Neprivredne utiču na
proizvodnju, njen obim, kvalitet i efikasnost (investicije, obrazovanje, kulturu, zdravstvo...)
Investicije u osnovne fondove (fiksne investicije) i investicije u obrtne fondove. Investicije u osnovne fondove
predstavljaju ulaganja u zgrade, mašine i sl. Za osnovne fondove (fiksni kapital) je karakteristično da se
upotrebljavaju u više proizvodnih ciklusa i da u svakom od njih, deo svoje vrednosti prenose na nove
proizvode. Investicije u obrtne fondove su bitne za odvijanje procesa proizvodnje. Reč je o ulaganjima u prirast
zaliha sirovina, nedovršene proizvodnje i gorovih proizvoda. Investicije u obrtne fondove ne nastaju voljom
privrednih subjekata. Prirast zaliha sirovina je prirodna posledica rastuće proizvodnje. U slučaju poremećaja na
tržištu, kada je tražnja za sirovinama veća od ponude, privredni subjekti nastoje da stvore rezerve sirovina koje
će im omogućiti proizvodnju u dužem vremenskom periodu. Gomilanje zaliha kod jednih privrednih subjekata
praćeno je njihovom nestašicom kod drugih. Prekomerne zalihe izazivaju dodatne troškove skladištenja,
cuvanja i održavanja.
Investicije se dele na neto investicije i bruto investicije. Neto investicije imaju svoj finansijski izvor u
akumulaciji (štednji) koja potiče od raspodele nacionalnog dohotka (neto domaći proizvod). Ta akumulacija
(štednja) se označava kao neto akumulacija (neto štednja). Neto investicije (NI) su kvantitativno jednake
akumulaciji iz nacionalnog dohotka (A). NI=A Ipak između akumulacije i investicija postoje razlike.
Akumulacija je izvor sredstava za investicije, dok investicije znače upotrebu akumulacije.
Stopa neto investicija (Ii) pokazuje relativno (izraženo u %) učešće neto investicija (NI) u nacionalnom dohotku
(ND).
Neto investicijama se povećava raspoloživi kapital. Od obima investicija zavisi zazvojni potencijal privrede.

21
Ako se akumulacija iz nacionalnog dohotka veća za amortizaciju koja služi za zamenu izrabaćenih osnovnih
sredstava dobija se bruto domaća akumulacija. Stopa bruto investicija koja se finanira iz domaćih izvora
pokazuje relativno učešće bruto investicija u društvenom proizvodu, odnosno bruto domaćem proizvodu. Bruto
investicije su širi investicioni agregat koji pored investicija obuhvata i amortizaciju. Neto investicije se dobijaju
kada se od bruto investicija odbije amortizacija.
Pored domaćih izvora za finansiranje investicija se koriste i inostrana sredstva. Društveni proizvod koji je
stvoren u jednoj zemlji služi za tri vida finalne potrošnje. Reč je o ličnoj potrošnji domaćinstva, državnoj ili
javnoj potrošnji i investicijama. To važi pod pretpostavkom zatvorene privrede koja ne uspostavlja ekonomske
veze sa inostranstvom.
Investicije u krajnjoj liniji služe povećanju potrošnje. Njima se širi proizvodni potencijal privrede, obezbeđuje
rast društvenog proizvoda i stvara materijalne pretpostavke za rast potrošnje. Investicije i potrošnja su
međusobno suprostavljene veličine. Povećanje investicija može da se ostvaruje samo na račun potrošnje i
obrnuto. Suština investicija je u žrtvovanju sadašnje potrošnje radi ostvarivanja veće potrošnje u budućnosti.
Svaka zemlja treba da investira bar toliko da obezbedi rast društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) jednak
rastu stanovništva, tj. nepromenjen nivo društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) po stanovniku. To nas
dovodi do pojmova demografskih i ekonomskih investicija.
Demografske investicije predstavljaju onaj deo ukupnih investicija, kojim se, u uslovima rasta stanovništva,
odražava nepromenjen nivo društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka)po stanovniku. Sve ostale investicije
su ekonomske i služe povećanju per capita društvenog proizvoda (nacionalni dohotka). Tamo gde nema rasta
stanovništva nema ni demografskih investicija, već sve investicije imaju ekonomski karakter.
Minimalne investicije koje predstavljaju objektivnu ekonomsku neophodnost za svaku zemlju, jednake su,
zapravo demografskim investicijama. Proizvodnja na nivou nacionalne privrede raste brže od stanovništva kako
bi se podigao nivo društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) po stanovniku. To se može postići povećanjem
izdvajanjima za investicije kao i njihovom efikasnijom upotrebom. Povećanje učešća investicija u društvenom
proizvodu iznad minimalnog nivoa ima svoju granicu. Ona je određena dostignutim nivoom životnog standarda
stanovništva. Pri određivanju optimalne stope investicija valja uzeti u obzir efikasnost investicija. Optimalni
udeo investicija u društvenom prizvodu postiže se u onoj tački koja neposredno prethodi povećanju
marginalnog kapitalnog koeficijenta. Sa rastom vrednosti tog pokazatelja svaki procenat povećanja društvenog
proizvoda košta više, mereno investicijama kao „sredstvom plaćanja“.

22. STRUKTURA INVESTICIJA

Struktura investicija se može posmatrati sa različitih aspekata. Posebnu pažnju zaslužuju: ekonomska,
tehnička i reproduktivna struktura fiksnih investicija.
Ekonomska struktura investicija predstavlja raspored investicija po pojedinim sektorima
ekonomske aktivnosti. Pri tom se pojam sektor može uže ili šire definisati. Naša zvanična statistika je pod
sektorom u najširem smislu podrazumevala pojedine privredne (industrija i rudarstvo; poljoprivreda i ribarstvo;
šumarstvo itd.), odnosno neprivredne (obrazovanje i kultura; zdravstvo i socijalna zaštita i sl.) oblasti. One su se
dalje delile na uže sektore, tj. na grane, grupe i podgrupe.
Pri posmatranju ekonomske strukture investicija sa stanovišta nacionalne privrede, najčešće se ima u
vidu njihov raspored po pojedinim oblastima (odnosno, sektorima, kada je reč o novoj klasifikaciji delatnosti).
Ekonomska struktura investicija je značajna jer predodredjuje proizvodnu strukturu nacionalne
privrede.
Smena prioriteta je važno pitanje pri posmatranju ekonomske strukture investicija tokom vremena.
Nije dobro da se u dužem periodu preterano insistira na razvoju jednih sektora na račun drugih. Ma koliko
izabrani sektori bili značajni, valja stalno imati u vidu srazmere u investicijama izmedju njih i ostaih
„neprioritetnih“ sektora
Raspodelu investicija na pojedine sektore ekonomske aktivnosti treba povezati sa traženjem što
povoljnijeg mesta za nacionalnu privredu u svetskoj razmeni dobara i usluga. Ekonomskom strukturom
investicija se rešava pitanje šta proizvoditi, odnosno izvoziti, a šta uvoziti. Ukoliko je zemlja manja, utoliko
je taj aspekt ekonomske strukture investicija značajniji.
Tehnička struktura investicija pokazuje koji se deo sredstava za investicije troši za gradjevinske
radove, a koji za opremu, njenu nabavku i montažu. Tehnička struktura investicija opredeljuje tehničku
strukturu osnovnih fondova, u kojoj se kao glavne stavke pojavljuju: gradjevinski objekti, oprema i ostalo.

22
 Za nacionalne ekonomije, koje se nalaze na nižim nivoima razvijenosti, karakteristična su relativno
velika ulaganja u gradjevinske objekte.
Reproduktivna struktura investicija se može razmatrati sa dva aspekta. U prvom slučaju su u centru
pažnje je struktura izvora iz kojih se finansiraju investicije u osnovne fondove, odnosno vrši njihovo
reprodukovanje, a u drugom vrsta reprodukovanja osnovnih sredstava, tačnije srazmera izmedju investicija
koje služe za zamenu i onih koje su namenjene proširenoj reprodukciji.
Kao izvori za finansiranje investicija u osnovne fondove pojavljuju se: akumulacija iz nacionalnog
dohotka umanjena ta prirast zaliha, amortizacija i inostrana sredstva.

24. POJAM I KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG SISTEMA

Privredni sistem je konkretan izraz celine društveno-ekonomskih odnosa koji preovladjuju u jednoj zemlji u
odredjenom vremenskom razdoblju. U tom smislu, privredni (ili ekonomski) sistem obuhvata ključne
društveno-ekonomske institucije i principe na kojima su zasnovani funkcionisanje i razvoj jedne privrede. Čine
ga sve one političke, ekonomske i socijalne institucije (npr. država, banke, ministarstva, privredne komore,
tržište, preduzeća...), organizacioni oblici, zakonski propisi i pravila, tradicija i verovanja, vrednosti i
ponašanja, koji u interakciji direktno ili posredno deluju na privrednu aktivnost i njene rezultate. Privredni
sistem se javlja kao društveno odredjeni obrazac (način i postupak) rešavanja temeljnih ekonomskih zadataka –
šta, kako, gde, kada, po kojoj ceni i koliko i za koga proizvoditi.
Realni privredni sistem, tj. onaj koji funkcioniše u stvarnosti nužno ne odgovara normativnom, tj. onom
koji je sadržan u zakonskim propisima i idealnom (izloženom u najvaznijim programskim dokumentima
društva) privrednom sistemu. Ovaj raskorak izmedju nomativnog i stvarnog privrednog sistema negativno se
odrazio na: ekonomsku efikasnost i razvojne rezultate socijalističkih privrednih sistema. Tzv. postsocijalističke
zemlje, pa i naša, priblizavaju se modelu reformisanog privrednog sistema. Privredni sistem se može smatrati
reformisanim, samo ako se u njegovom funkcionisanju povećava uloga tržišta, a asmanjuje uloga birokratije. 2
suštinska cilja u funkcionisanju privrednog sistema su: ekonomska efikasnost i socijalna pravičnost.
U svakodnevnom ekonomskom životu nema čistih privrednih sistema, već su oni kombinovani i
mešoviti. Kapitalističke privrede prihvataju mnoge komponente planiranja i upravljanja, dok se centralno-
planske privrede okreću tržištu.
Ne postoje privredni sistemi koji su samo tržišni ili samo planski, odnosno samo centralizovani ili samo
decentralizovani, te samo utemeljeni na državnoj ili na privatnoj svojini. Za označavanje privreda u tom smislu
bitno je koji elementi preovladjuju, a koji su manje zastupljeni.
Privredni sistemi nastaju i razvijaju se kako bi regulisali medjuljudske odnose u čijoj se osnovi nalazi
problem oskudice. U početku su običaji mogli da regulišu čitav ekonomski život. Nastankom savremenih
država uglavnom ih zamenjuju zakoni i regulativa. Efikasno funkcionisanje pravne države, uz odgovarajuću
deregulaciju danas je neophodan uslov za uspešno funkcionisanje svakog privrednog i društvenog sistema u
celini.
Privredni sistem se menja sa ekonomskom politikom jedne zemlje.

25. PODRUČJA I KOMPONENTE PRIVREDNOG SISTEMA

Elementi privrednog sistema su:
1. Institucije i organizacije – oako institucije nisu jedina komponenta privrednog sistema on se često
definiše kao institucionalni okvir u kome se odvijaju ekonomski procesi. To je zbog toga što u
savremenim društvima institucije imaju izuzetno važnu ulogu.
Tržište je npr. institucija jer predstavlja ustaljeni oblik kupoprodaje. Privatna svojina je takodje
institucija jer se radi o društveno verifikovanom načinu korišćenja i raspolaganjima stvarima od strane
vlasnika.
2. Područja – predstavljaju njegove delove koji se odnose na pojedine segmente nacionalne ekonomije.
Najvažnija područja su:
a. Sistem raspodele
b. Kreditno-monetarni sistem
c. Fiskalni sistem
d. Sistem odnosa sa inostranstvom.

23
 Njime su obuhvaćene faze reprodukovanja (proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja(, kao i realna i
finansijska oblast privredjivanja, zatim poslovanje na unutrašnjem i spoljnom tržištu.
3. Instrumenti i mere – predstavljaju ključna sredstva za ostvarivanje ciljeva privrednog sistema. U njih
spadaju: cene, k’, porezi, carine, devizni kurs i dr.
Medju komponentama privrednog sistema, posebno mesto pripada preovladjujućem obliku vlasništva
i mehanizmu koordinacije, pošto oni uslovljavaju sistem motivacije i sistem donošenja odluka u
ekonomiji svake zemlje.
Dakle, privredni sistem predstavlja – skup elemenata povezanih odredjenim pravilima i
principima u samostalnu celinu.

26. INSTITUCIJE I ORGANIZACIJE

Institucije predstavljaju izraz kojim se u ekonomskoj literature označavaju pravila ljudskog delovanja i
organizacija trajne aktivnosti, a rezultat su privikavanja, običaja i propisa.
Bogatstvo građana i ekonomski razvoj u znatnoj meri su uslovljeni poslovnim odlukama koje donose efekte tek
u budućnosti.
Zato broj i uačestalost interakcija ekonomskih subjekata zavise od mogućnosti predviđanja ponašanja drugih
aktera u privredi.
Organizacija se definiše kao određeni i relativno stabilan broj lica ilia grupa, ujedinjenih radi postizanja nekog
cilja ili obavljanja nekog posla ili zadatka.
Postoji tesna veza između institucija i organizacija, al ii značajne razlike: ciljevi institucija su apstraktni i
uređivački, a organizacija – pragmatični i efektivni.

28. INSTITUCIONALNE OSNOVE PRIVREDNOG SISTEMA SRBIJE

Institucionalne i pravne pretpostavke svake države definisane su njenim najvišim pravnim aktom, tj Ustavom,
koji je utvrđuje načela u uređuje osnovne političke, ekonomske i socijalne odnose u zemlji, obaveze, prava i
slobode građana, a posebno temeljno ustrojstvo države i način donošenja odluka u njemu najvišim organima.
Svoj prvi Ustav Srbije je dobila 15. februara 1835. godine (Sretenjski ustav). Kao kneževina imala je 3
ustava, isto toliko kao kraljevina i jedan kao republika.
Naše ekonomsko uređenje počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva,
samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privrdnog vlasništva i drugih svojinskih oblika. Izvesna
ograničenja za preduzetnike slobode mogu nastaviti samo u slučaju ugroženosti zdravlja ljudi, životne sredine,
prirodnih bogatstava i bezbednosti. Ne kože se ograničavati slobodna konkurencija na tržištu izjednačeni sa
domaćim licima.
Postojeća društvena svojina pretvara se u privatno vlasništvo. Državna imovina obuhvata prirodna bogatstva,
doabra od opšteg interesa i sredstva koja koriste državni organi. Pravnim i fizičkim licima se omogućava
sticanje pojedinih prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, dok se prirodna bogatstva koriste pod
odgovarajućim zakoanskim uslovima. Korišćenje i raspolaganje privatnim poljoprivrednim, šumskim i
gradskim građevinskim zemljištem je slobodno, osim u slučaju da postoji opasnost od nanošenja štete životnoj
sredini ili ugrožavanje prava i leglanih interesa drugih lica. Prirodne retkosit i naučno, kulturno i iastorijsko
nasleđe su dobra od opšteg interesa i aposebnu odgovornost za njihovo očuvanje imaju republika, autonomne
pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Usatavnim osnovama ekonomskog ustrojstva Srbije predviđena je,
takođe, zaštita zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača. Posebno se zabranjuju nečasni tržišni uslovi.
Finansiranje državnih nadležnosti se ostvaruje putem poreza i drugih javnih prihoda.

24
30. STANOVNIŠTVO I RADNA SNAGA KAO FAKTOR PRIVREDNOG RAZVOJA SRBIJE
Teorijski pristup razmatranju stanovnistva i radne snage
U procesu privrednog razvoja, stanovnistvo ima izuzetno veliki značaj, jer ono obezbedjuje najvazniji input u
razvojnom procesu, a sa druge strane, javlja se kao krajnji korisnik razvojnih rezultata. Stanovništvo je i u isto
vreme proizvodjac i potrošač.
U ulozi potrošača pojavljuje se celokupno stanovništvo. Ono svojim obimom i svojom kupovnom moći
odredjuje veličinu dmaćeg tržišta i tako indirektno utice na proizvodnju.
Uloga proizvodjača rezervisana je za samo jedan deo stanovnistva, a to su zapooslena lica. Radno sposoban
deo ukupnog broja stanovnika cini gornju granicu raspoloživog radnog potencijala. Svaka zemlja treba da teži
postizanju pune zaposlenosti. U novije vreme, usled revolucionarnih promena u tehnologiji i ekonomskoj
organizaciji, koje su doovele do rasta bez novih radnih mesta, doveden je u pitanje koncept pune zaposlenosti.
Ipak nema dovoljno razloga da se koncept pune zaposlenosti odbaci, ali ima razloog da se inovira. Originalna
def. Pune zaposlenosti dozvoljava postojanje frikcione nezaposlenosti na nivou oko 3%. To je nezaposlenost
usled postojanja randika koji prelaze sa posla na posao ili traže put ka zaposlenju, sto iziskuje odredjeno vreme.
Ako se u medjuvremenu nivo frikcione nezaposlenosti povecao, sasvim je u skladu sa definicjom da se i stopa
nezaposlenosti koja odgovara stanju pune zaposlenosti koriguje na više. Smatra se da bi danas taj procenat
trebalo da iznosi oko 4-5%. Osim toga tradicionalni koncept pune zaposlenosti obuhvata puno radno vreme,
sto bi trebalo promeniti, jer danas postoje brojne druge forme zaposljavanja kao stu su : rad na odredjeno
vreme, rad sa nepunim radnim vremenom ,rad kod kuce…
Za centralno-planske privrede, bila je karakteristicna socijalisticka verzija pune zaposlenosti. Preduzeca su
bila podsticana da primajuuu što je moguce vise radnika, tako da je postojala oskudica radne snage a ne
zaposlenosti. Ulazeci u proces tranzicije, bivse centralno planske privrede nisu odustale od postizanja ppune
zaposlenosti, vec je samo odbacena socijalistička verzija tog koncepta.
Sto se tiče veze izmedju stavnonistva i proizvodnje njegov rast definise donju granicu rasta tj svaka zemlja je
duzna da povecava ukupnu proizvodnju bar onim tempom kojim raste broj stanovnika. Maltus je pre vise od
dva veka zastupao stav da stanovnistvo tezi da se uvecava preko granice raspolozivih mogucnosti za ishranu sto
ce po njemu dovesti do nestasice hrane koja namece ogranicenja prirodnim mnozenjem ljudi. Neomaltuzijanci
nastavljaju Maltusove ideje i smatraju da brz porast stanovnista u manje razvijenim zemljama cini uzaludnim
svaki pokuzaj privrednog razvojoa. Oni kao resenje za to predlazu: Ostro organizovanje daljeg rasta
stanovnistva nedovoljno razvijenih zemalja kao i zanemarivanje siromasnih, koje bi trebalo ostaviti da stradaju
u borbi za prezivljavanje. Pristalice teorije demografske tranzicije smatraju da ce zemlje u razvoju proci kroz
proces demografske tranzicije, tokom kojeg ce se tempo povećanja njihovog stanovnistva osetno usporiti.
3 etape razvoja stanovništva
Predtranziciona etapa – u ovoj etapi razvoja stanovništva, stopa nataliteta i mortaliteta su visoke, a stopa
prirodnog prirastaja vrlo niska ili jednaka0
Etapa demografske tranzicije se razlaže na
Ranu podetapu – dolazi do osetnog snizavanja stope moratliteta, dopk stopa nataliteta ostaje visoka, pa se
stopa prirodnog prirastaja znacajno povecava.
Centralnu podetapu dolazi do pada stope nataliteta i do sporijeg pada stope mortaliteta, sto dovodi do blagog
pada stope prirodnog prirastaja
Kasnu podetapu stopa mortaliteta je niska i relativno stabilna, dok stopa nataliteta i dalje opada, usled cega se
stopa priroodnog prirastaja i dalje smanjuje.
Posttranziciona etapa se odlikuje niskim stopama nataliteta i mortaliteta koje daju približno nulti prirodni
prirastaj stanovnistva
Obim, dinamika i struktura stanovništva Srbije
Prema popisu iz 1991 u Srbiji zivi oko 9,8 miliona stanovnika. Rezultati popisa u Srbiji (bez Kosova i
Metohije) iz 2002 pokazuju da u njoj zivi oko 7,5 miliona stanovnika. Prema broju Stanovnika Srbija spada u
relativno male zemlje. Zbog toga postoji nedovoljna snabdevenost radnim resursim i usko domace trziste pa je
ekonomska saradnja sa svetom imperativ za nas u zemlju. Srbija spada u gusce naseljene zemlje sveta. Na 1 km
njene teritorije zivi u proseku 104 stanovnika sto je ztnazno iznad proseka. Prema popisu 2002 bez KIM zivi 97
stanovnika na 1km.
Za ocenu radne sposobnosti staonvnistva znacajna je njegova podela na 3 velike starosne grupe: 1) stanovnistvo
do 14 god, 2) 15-64 3) 65 i vise.
Samo druga grupa predstavlja radnoo sposobno stanovnistvo i prema popisu iz 1991 njegovo ucesce u
ukupnom stanovnisstvu iznosi 63%. Prosecna starost stanovnistva u Srbiji bez KiM iz 2002 god iznosi 40
25
godina pa ono spada u najstarije populacije u Evropi u svetu. Aktivno stanovnistvo cine lica koja su radno
sposobna ali i voljna da rade, taj udeo iznosi 44% 1991 god. Nezaposlenost predstavlja ozbiljan problem u
nasoj zemlji. Stopa nezaposlenosti u 2002 iznosila je 30% i prema ovom pokazatelju Srbija se nalazi na vrhu
liste zemalja u tranziciji.
Nezaposlenost proizvodi velike stete i na indivualnom i na drustvenom planu (gubitak tekuce proizvodnje,
socijalno iskljucenje nezaposlenih , bolest i smrt, gubitak poverenja u drustvo) Paznju zasluzuje i kvalitet
ljudskih resursa (odliv mozgova), ljudski kapita je oduvek bio važan faktor razvoja nacionalne privrede, a u
savremenim uslovima dobija ljucni značaj. Pismenost predstavlja polaznu tačku u analizi obrazovnog nivoa
stanovnistva. Kod nas, pismenim se smatra lice sposobno da procita i napise tekst iz svakodnevnog života.
Ako se posmatra obrazovna struktura stanovnistva, podaci iz popisa 2002 pokazuje da u Srbiji bez KiM 1/5 lica
starih 15 i vise godina nema zavrsenu osnovnu skoli, dok 2/5 ima srednje pobrazovanje a 11% više ili visokoo
obrazovanje Srbija je visenacionalna državna zajednica. Prema poslednjem popisu u Srbiju bez KiM zivi 82,9%
Srba, 0,9% Crnogoraca.

31. PRIVREDNI RESURSI I USLOVI U SRBIJI

Pored prirodnih i drustvenih uslova, na ekonomski rast i razvoj jedne nacionalne ekonomije d eluju i
raspolozivost struktura i kvalitet privrednih resusra, u koje spadaju: prirodni, ljudski i materijalni resursi. Oni su
retki i moraju se racionalno koristiti.
Geografski polozaj spada u vazne razvojne cinioce svake zemlje. On se iskazuje geografskom sirinom i
dužinom, kao i nadmorskom visinom, rastojanjem od velikih svetskih mora, udaljenost od savremenih
ekonomskih, političkih i kulturnih centara…Geografska pozicija Srbije može se okarakterisati kao dosta
poovoljjna, Srbija je pretežno balkanska, a manjim delom panonska, podunavska, srednjo – evropsa i jadransko
– mediteranska zemlja. Njen polozaj je svetski znacajan zbog blizine tromedje tri kontinenta. Upravo to
predodredjuje pogodnosti u uslovima mira i nedostatke u ratnim vremenima. Važan kvalitet geografskom
položaja Srbije predstavlja izlaz na jadransko more, što omogućava neposrednu vezu sa svetski značajnim
primorskim putevima, pored toga Dunav pruža našoj zemlji da se poveže sa svim podunavskim zemljama, a
takodje prikljuci na medjunarodni plovni put Severno more – Crno more, preko kanala Dunav-Rajna-Majna.
Medjutim , povoljan geografski polozaj Srbije ni priblilzno nije iskorišćen.
Kao istorijsko nasledje u Srbiji postoje mnogi značajni ekonomski problemi. Naročito razorne efekte na
razvojne potencijale Srbije imala su sledeca dogadjanja: raspad SFRJ, ratni sukobi u okruzenju, sankcije od
strane SAD,EU i Saveta bezbednosti UN,bombardovanje NATo-a kao i haotični privredni i društveni sistem.
Nakon političkih promena 2000. na prostoru Srbije bitno su promenjene drustvene pretpostavke ekonomskog
razvoja. Uklonjeni su poslednji ostaci socijalističkog uredjenja i doslo je do uspostavljanja novog, otvorenog
demokratskog drustva, zasnoovanog na političkim slobodama, tržištu i konkurenciji. Otpoceto je uspostavljanje
svestrane saradnje sa svetom u različitim oblastima i jacanje medjunarodne pozicije Srbije.
Ljudski resursi predstavljaju važan oslonac privrednog i društvenog napretka Srbija jer je formiran dobar
obrazovni potencijal koji nudi značajne razvojne mogućnosti. Medjutim zabrinjava to što je veliki broj mladih
obrazovanih ljudi napustio zemlju i trenutno boravi u inostranstvu (odliv mozgova). Drbija ima odgovarajuću
privrednu infrastrukturu, posebno u domenu saobraćaja i telekomunikacija (4095km žele. Mreže, 5069km
kategorisanih puteva, 5 aeorodroma, 372km naftovoda). Takodje Srbija raaspolaze sa zadovoljavajucim
proizvodnim kapacitetima. Medjutim zbog smanjenih ulaganja i nedovljnog transfera savremenih tehnologija
povećan je stepen zastarelosti proizvodnih kapaciteta, što negativno utiče na razvojne mogućnosti.

26
33. TREĆA TEHNOLOŠKA REVOLUCIJA
Najvazniji proonalasci kojima su stvorene pretpostavke za otpocinjanje treće osnovne etape u rrazvoju
tehhnologije su otkriveni u 40-im godinama XX veka. Elektronski digitalni računar konstruisan je 1944 i cini
bitnu komponentu savremenih automatizovanih proizvodnih celina. Zatim atomska bomba 1945, odnosno
transformacija materije u energiju. Kao treći pronnalazak je knjiga „Cybernetics“ 1948 kojom su
ustavnovljeni temelji teorije sistema.Posebni značaj i mesto u menjaju biti proiizvodnih procesa prippada
informacionoj tehnologiji i ona se javlja kao jedna vrsta infrastrukturne tehnologijej što znači da su sa njom
tesno povezane sve nove tehnologije. Kao osnovni pravci delovanja savremen tehnološke revolucije, mogu se
izdvojiti: mikroeletronika, biotehnologija i genetski inzenjering,, novi izvor i novi oblici energije i novi
materijal.
1)Mikroelektronika je tipični predstavnik savremenih visokih tehnologija. Ona obuhvata informacione
tehnologije robote i ostale neinformacione oblike. Razmatramo je imajuci u vidu hardwer i softwer koji
ostvaruju brz rast do 80-ih god, ali se softver sve cešće ističe kao usko grlo koje usporava prodor IT. Osnovne
karakteristike mikroelektronike su: velika zavisnost od istraživanja razvoja, ima strategijski značaj za svaku
zemlju, vrlo kratak zivotni vek proizvoda i procesa, brzo zastarevanje, visok rizik u investiranju. Kada se kaze
da je mikroelektronika visoka tehnologija, imaju se u vidu njeni visoki zahtevi da bi uopšte bilo moguće stvarati
je, proizvoditi i primenjivati. Zbog toga su za primenu mikroelektronike kao i drugih savremenih visokih
tehnologija daleko povoljniji uslovi u razvijenim zemljama. Medjutim, to ne znači da zemlje u razvoju i
nerazvijene zemlje moraju da se odreknu primene savremenih tehnologija. Jedino što je veoma znacajno je za
njih izbor prioriteta. Moraju se vršiti promene u sociojalnom okruženju, u obrazovanje naučno istrazivackoj
delatnosti, obezbedjenu povoljnih drustvenih uslova da se olaksa primena robota i kompjutera, zamlje u razvoju
treba da se usmere ka industrijskim granama u kojima se primenjuju visoke tehnologije i imaju brz rast.
2) Biotehnologija je takodje oblast u koj su cinjeni revolucionarni prodori. Genetskim manipulacijama dolazi
se do sasvim novih osobina vec postojecih zivih bica ili se stvaraju potpuno novi organizmi. Radi se i o
tehnologiji širokih zahvata u već postojecim industrijskim granama i ostalim privrednim oblastima kao sto su :
organska i neorganska hemija, farmaceutska proizvodnja, energegtika i prehrabmena industrija, delatnosti
poljoprivrede itd. Proizvodnju zasnovanu na biotehnološkim postpupcima za sada kontroliše mali broj
najrazvijenijih zemalja. Što se tiče ek značaja danas su posebno velika ocekivanja u pogledju obezbedjenja
trajnih izvora dovoljnih kolicina hrane primenom genetskon inzenjeringa.
3) Novi izvori i novi oblici energije Proces ogromnog napretka u energetici zapocinje primenom atomske
energije 1956 u elektranama. Primenom kontrolisane nuklearne fisije omoguceno je koriscenje novog izvora
energije. Rastproizvodnje nuklearne energije tokomo proteklog perioda bio je najbrzi u razvijenim zemaljama
clanicama OECD (7.3% od ukupno proiz energije ’80) Medjutim brojni problemi a narocito mogucnost
nekontrolisanog zracenja kakvo se dogadjalo posle neprilika u nekoliko elektrana uticali su na znatno sporiji
rast korišćenja ovog izvora energije od optimistički očekivanog rasta. Kao drugi značajni pravac u oblasti
energetike ističe se racionalizacija upotrebe svih izvora i oblika energije. Postoji tendencijia opadanja zahteva
za energijom iz nafte kao i iz prirodnog gasa. Istvremeno raste interes za ugljem kao , zatim i za hidroenergijom
i solarnom energijom.
4) Novi materijali . Razvoj novih materijala zapocet je stvaranjem supstituta za prirodne sirovine, a sa
napretkom ovog pravca pocinje da se stvaraju materijali sa zadatim osobinama, pa stoga kvalitetniji i bolji od
prirodnih. Mnogi savremeni proizvodi ne bi se mogli konstruisati bez novih mateirjala kao npr računara, rakete
poluprovodnici i drugo, zavhaljujuci brzom rastu i napretku proizvodnje novih materijala kao i njihovoj sirokoj
lepezi i sve rasprostranjenijoj primenu u industriji i drugim delatnostima, novi materijali izazivaju znacajne
promene u proizvodnim procesima, pojednostavljujuci ih, ubrzavajuci sto znaci podizuci produktivnost rada i u
krajnjoj liniji pojeftinjujuci proizvode . Prelama se dejstvo oblasti i grana fizike hemije biohemije i biologije.

27
34. TEHNIČKI PROGRES I NACIONALNA EKONOMIJA SRBIJE
Tehnički progres je jedan od osnovnih pokretača društvene proizvodnje. On se ogleda u stvaranju nove i
unapređenju postojeće tehnike i tehnologije, to jest stvaranju novih i poboljšanju postojećih sredstava i metoda
proizvodnje koji obezbeđuju uštedu u radu, pronalascima i uvođenju i poboljšanju osobina postojećih
proizvoda i unapređenju organizacije i uravljanju poizvodnjom. Delovanje tehničkog progresa podrazumeva
nastajanje strukturnih promena u celokupnoj materijalnoj proizvodnji, što omogućuje porast društvene
produktivnosti i veću efikasnost u korišćenju raspoloživih resursa. Tehnički progres je nedeljiv od ekonomskih
rezulatata, a zasniva se prvenstveno na dostignućima nauke.
Tehnološki progres i zaposlenost
Razdoblje od 1953-1990 bekeži rast zaposlenosti u društvenoj privredi od 3,0% (ukupna privreda SFRJ 3,7%)
prosečno godišnje. Ukoliko posmatramo kroz manje vremenske periode imala je značajnije oscilacije i
pokazivala opštu tendenciju opadanja, da bi u devedesetim godinama beležila negativne vrednosti.
Ističe se da tehnološki progres deluje dvojako na zaposlenost. S jedne strane, tehnološki progres utiče na
smanjenje potreba za radnom snagom supstituišući je novom opremom, te zamenom za proizvodima
tradicionlanih delatnosti, a posebno tradicionalnih industrijskih grana. S druge strane on deluje u pravcu širenja
ukupnih potreba za radnom snagom i u slučajevima kada se uveća produktivnost.
Kao zaključak, možemo reći da preovlađuju uticaji novih, visokih tehnologija u privredama, čiji su razvojni
potencijali veliki i gde je industrija što ih primenjuje u svetskom vrhu ili za izvesne proizvode doseže taj nivo.
Dok tamo gde ne dostižu vrh, ne retko se mogu utvrditi suprotna kretanja. U četvrtom kvartalu 2020. godine u
Srbiji, broj zaposlenih iznosio je 2 920 900, a broj nezaposlenih 321 000. Stopa zaposlenosti za dati period
iznosi 49,7%, a stopa nezaposlenosti 9,9%.
Prema podacima Ankete o radnoj snazi za četvrti kvartal 2020. godine, stopa zaposlenosti je ostala
nepromenjena, dok je stopa nezaposlenosti neznatno povećana, za 0,2 procentna poena (p. p.), u odnosu na
četvrti kvartal 2019. godine. Međugodišnji pad broja zaposlenih iznosi 17 400, dok međugodišnji rast broja
nezaposlenih iznosi 6 900. Istovremeno, broj stanovnika starosti 15 i više godina smanjen je za 30 200, a
kontingent neaktivnog stanovništva manji je za 19 800.
Tehnološki progres, produktivnost i ekonomska efikasnost
Povećanje društvene produktivnosti rada postiže se rezulatatima brojnih i raznovrsnih dejstava tehnološkog
napretka. Sama društvena produktivnost rada se izražava kao društveni proizvod po zaposlenom.
Posmatrano za celo razdoblje od 1953-1980. produktivnost rada rasla je po prosečnoj stopi od 3,6%, to jest sa
nešto preko dve petine 43% učestvovala je u odgovarajućoj stopi rasta proizvodnje društvene privrede na
prostoju Srbije. Tokom osamdesetih i devedesetih godina kretanja produktivnosti beleži negativne stope rasta, a
u dvehiljaditim ponovo se vraća u zovu visokih pozitivnih stopa.
I baš zbog tog pada prosečna stopa rasta produktivnosti rada za celo posmatrano razdoblje do 2003. ostvaruje
veoma malu pozitivnu vrednost od 3,9%, što predstavlja ujedno i njadinamičniji godišnji rast tokom
razmatranog perioda. Tek u prvoj polovini devedesetih godina , produktivnost se smanjivala i beležila prosečnu
stopu preko 16% godišnje.
Prema broju novih proizvoda sa stanovišta zemlje ističu se: Metalna industrija, hemijska industrija,
elektroindustrija al ii drvna industrija,
dok se njihov kumulativni deo kretao blizu devet desetina u odgovarajućoj grupi novih proizvoda. Takođe je
slična i ocena u pogledu difuzije, ali su na listijoš nekoliko tradicionalnih industrija.

28
35. POJAM, ELEMENTI I VRSTE EKONOMSKE POLITIKE
Ekonomska politika i privedni sistem obuhvataju ukupne institucionalne uslove obavljanja privrednih
aktivnosti, kao i uspostavljanje i održavanje brojnih veza i odnosa između ekonoskih subjekata. Učesnici u
privrednim procesima pojavljuju se na različitim tržištima i nijedno od tih tržišta ne funkcioniše spontano.
Ekonomska politika u tržišnim uslovima je sveukupnost mera kojima se učesnici privredjivanja usmesravaju na
poslovno ponašanje koje vodi ostvarivanju postavljenjih ciljeva. Država je glavni nosilac ekonomske politike,
te ova ima makroekonomski karakter. Za razliku od ekonomske politike koja se vodi na makronivou, postoji
poslovna politika koju vode preduzeća kao mikroprivredni subjekti. Država preduzima mere radi razvoja i
unapredjivanja funcionisanja privrede, što na taj način povećava ukupno društveno blagostanje. Prema tome,
pod ekonomskom politikom podrazumevamo skup instrumenata, mera i mehanizama koje država koristi da bi
ostvarila zadate ekonomske ciljeve.
Osnovni koncept ekonomske politike jedne zemlje uvek polazi od međuzavisnosti između privredne i
političke oblasti društvenog života. Nosioci ekonomske politike su i u društvu utemeljenom na tržišnim
odnosima i političkom sistemu parlamentarne demokratije stalno izloženi kontroli i proveri, pa su prisiljeni da
neprekidno prilagođavaju mere i sredstva za ostvarenje određenih privrednih ciljeva.
Elemente ekonomske politike čine njeni ciljevi, subjekti i instrumenti. Već tradicionalno postoje 4
generalna cilja ekonomske politike:
1. Privredni rast
2. Puna zaposlenost
3. Stabilost cena i tržišta
4. Ravnoteža razmene i finansijskih transakcija s inostranstvom.
Ovi ciljevi ekonomske politike imaju veliki značaj za privredu svake zemlje. Njihova projektovana veličina
uvek je vezana za vremenski period na koji se odnosi sama ekonomska politika. Npr privredni rast odmerava
projektovanom stopom rasta bruto domaćeg proizvoda za odr period. Stanje pune zaposlenosti podrazumeva da
je 40-45% ukupnog stanovištva zaposleno, odnosno da je stopa nezaposlenosti majna od 5%. Stabilost tržišta i
cena nije ugrožena ako se inflacija kreće do 5% godišnje. I za ravnotežu ekonomskih odnosa s inostranstom
važno je da se eventualna neravnoteža između uvoza i izvoza ne ustali trajnije,a a ne da postoji apsolutna
nejednakost uvoza i izvoza.
Subjekti ekonomske politike donose odluke i mere koje imaju makroekonomski značaj. To su oni
društveni subjekti koji imaju pravo da donose makroekonomske odluke i oni društveni učesnici čije odluke po
svom dometu imaju makroekonomski karakter. Osnovni subjekti ekonomske politike u tržipnim uslovima su
svakako vlada i centralna (narodna) banka, pored njih se javljaju još i veliki monopoli, sindikati radnika i
udruženja poslodavaca, a u novije vreme i berze. Ipak se država izdavaja kao neposredni subjekt ekonomske
polite amostali su posrednog jaraktera.
Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva pomoću kojih se ostvaruju postavljeni ciljevi. I oni
se mogu razvrstati na razl grupe:
● instrumente javnih finansija ● instrumente direktne kontrole i
● instrumente novca i kredita ● instrumente institucionalnih promena.
● instrumente deviznog kurska
Najveći deo instrumenata odnosi se fiskalnu i monetarnu oblast, pa su fiskalna i monetrna politika najznačajniji
segmenti ekonmske politike
Vrste ekonomske politike
Kada govorimo o vrstama ek. Politike, misli se na njene standardne oblike, određene karakterom
instrumenata koji se primenjuju u upravljanju privrednim tokovima. U mnogim savremenim privredama, ako i
u našoj nacipnalnoj ekonomiji, inflacija i nezaposlenost javljaju se kao dva glavna makroek. problema. Postoji
više vrsta eko.pol i to su:
● fiskalna – utiče na oporezivanje, upotreu poreza i javnu potrošnju. Njeni instrumenti su: porezi,
dopronosi, carine, takse i zajmovi za budžet i druge fondove.
● finansijska – omogućava protok finansijskih sredstava i rizika između različitih
učesnika u ekonomskom životu. Njeni instrumenti su: kamatna stopa, stopa obavenih rezervi, operacije
na otvorenom tržištu, operacije na deviznom tržištu, hartije od vrednosti itd.
● politika prema državnim preduzećima – predstavlja šitrku upotrebu instrumenata skoro svih oblika
ekonomske politike. Odnosi se na osnivanje i poslovanje državnih preduzeća a njena zamisao je da se
oduzme dobit monopolistima i istovremeno stimuliše preduzetničko ekonomsko ponašanje.

29
 ● politika dohotka – skup mera i aktivnosti kojima se utiče na nivo stečenih dohodaka i njihovu raspodelu
na štednju i protrošnju
● politika cena i tržišnih intervencija - odnosi se na formiranje cena i održavanje stabilnosti njihovog
opšteg nivoa. U tržišnim uslovima cene se formiraju slobodno, dok se na njihov nivo utiče posredno.
● Naučno-tehnološka politika – podrazumeva odgovarajuču ulogu automatske regulative i u razvoju
naučnog rada
● politika neposrednose kontrole i direktnih intervencija – vezuje se za direktno planiranje, ona je
selektivna i efikasna na kraći rok i najčešće se koristi u kriznim vremenima. Sprovodi se najčešće putem
dozvola, zabrana i naredbi
● razvojna politika - njenu najvažniju komponentu predstvalja investiciona politika. Razvojna politika
podrazumeva izvor pravaca i metoda ekonomskog razvoja i aktivno upravljanje razvojnim procesima

Međutim, ekonomska politika se može razlikovati i sa stanovišta ciljeva na koje se odnosi. U tom pogledu
ona se diferencira na:
● protekcionističku –koja pruža zaštitu odr privrednim sektorima, delovima ili aktivnostima od spoljne
konkurencije,
● Pokretačku – inicira i podstiče napredak izabranih sektora, grana i segmenata privrede
● Stabilizacionu- obuhvata mere i aktivnosti na uspostavljanju i održavanju unutrašnje i spoljne
ekonosmke ravnoteže i obezbeđuvanju pune zaposlenosti
● I strukturnu počlitiku- sastoji se u prilagođavajnu pojedinih industrijskih faktori, uvođenju naprednih
tehnologija itd. i ona podrazumeva kombinaciju monetarne čvrstine i fiskalnog prilagođavanja.

Dva pristupa vođenja ekonomske politike:

● Aktivistički (fino podešavanje) – pretpostavlja slobodu odlučivanja kreatora ekonosmke politike
● i neaktivistički – zalaže se za postojanje i poštovanje strogih pravila u koncipiranju i sprovođenju trajne
i unapred poznate ek.politike, usperava se na upotrebu novčanom tržištu i neutralnim merama
Prema području delovanja ek.politika se deli na:
● opštu (neselektivnu) – odnosi se na celu privredu
● uže usmerenu(selektivnu)-tiče se pojedinih sektora.
Sa stanovišta vremenskog horizonta ek.pol. može biti:

● kratkoročna ● dugoročna

Prema nivou na kome se formuliše imamo:

● lokalnu ● nacionlanu
● regionalnu ● i nadnacionalnu.

Ekonomsku politiku takođe delimo na:

- sistematku – sadrži pravila ponašanja
- tekuću – obuhvata neposredno delovanje
veličina (cena,astopa, količina…)

30
37. NEIZVESNOST I EKONOMSKA POLITIKA
Ekonomska politika nije dečija igra jer postoji neizvesnost. Vlade se susreću sa dosta složenim problemima,
pošto stalno prisutni neizvesnosti I rizici u ekonomskom životu otežavaju izbor racionalne politike. U uslovima
tržišne ekonomije, kao I tranzicije, neizvesnost u odnosu na tekucu situaciju I budućnost su neizbežne, te
komplikuju utvrđivanje ekonomske politike kao I instrumenata za njenu realnizaciju. Međur azlozima koji
potenciraju neizvesnost, dva su dominanstv apo svom značaju:
- prvi potiče Iz nepredvidivih promena u nekom od elemenata agregatnetražnje, odnosno finalne
potrošnje
- drugi je uslovljen vrstom ekonometrijskog modela na kojem bazira primena stabilizacione politike.
Poseban vid neizvesnosti koeficijenata se ne odnosi na opšti efekat uticaja instrumenata na ciljni pokazatelj, već
je vezan za vremenske parametre tog uticaja. Jedan od najvažnijih zahteva političkom aktivizmu odnosi se na to
da kreatori ek.politike ne moraju suviše često da menjaju parametre instrumenata ukoliko postoje lagovi
njihovog uticaja na pokazatelje cilja. Vladini organi imaju problem ne samo sa neizvesnošću koeficijenata već I
sa tim što na ciljne parametre utiču događaji koji apsolutno nisu podložni kontroli. Ukoliko bi na ove eksterne
šokove I njihove posledice bilo moguće tačno predvideti, onda bi akteri ek.politike mogli da ih uzmu u obzir
prilikom izbora instrumenata politike. Ipak, kao tipična se javlja situacija kada I posle dobrih prognoza ostaje
neizvesnost u pogledu eksternih događaja.
Aditivna neizvesnost održavca uticaj takvih faktora kao što su npr. Vreme ili štrajkovi. Efekat njihovog uticja
se sumira sa efektorm uticaja instrumenata politike.
Multiplikativna neizvesnost je rezulatat umnožavanja efekata neizvesnosti s efektom uticaja instrumenata
politike. To je zapravo volumen neizvesnosti uticaja konkretnih političkih mera. Nemoguće je egzaktno
predvideti efekat uticaja monetarne politike na proizvodnju.
Ekonosmka politika naše zemlje se na samom kraju XX veka suočila sa velikim neizvesnostima I mnoštvom
rizika. Ispunjeno napetostima, vreme u kojem smo živeli bilo je pod snažnim uticajima stvarnih pa čak I
potencijalnih ratnih pretnji. Nedavni agresorski vazdušni udari NATO alijanse kao I oružani sukobi koji nisu
vođeni ili su sprečeni, se protežu kroz vreme kako bi oblikovali naše živote I suprotstavljenu ekonomsku
stvarnost.
Na prelazu iz prvog u drugi milenijum svet izlazi iz idustrijskog doba I ulazi u tehnetronsku eru I veliki deo
onoga što znamo o ekonomiji I društvu veoma je podložan zastarevanju. Međunarodni svet ekonomskih,
kulturnih I političkih odnosa u ovom kritičnom momentu prelaska iz jednog u drugi milenijum više nego ikad je
podložan slučajnosti, iz čega sledi da je veoma teško predviteti njegovo ponašanje. Nameće se potreba za
međunarondom koordinacijom nacionalnih ekonomskih politika mada će se stara diplomatska sredstva pokazati
zastarelom.
Pored globalizacije I tehnologizacije, još jedan fenomen proces tranzicije – potresa savremeni svet na samom
pragu XXI veka. Još uvek se ne zna dovoljno o tome kakvu ekonomsku ulogu treba da ima država u zemljama
tranziciji. Za našu zemlju tranzicija još ni iz daleko nije završena, te su na putu ka tržišnoj ekonomiji mogući
brojni izazovi.
Politička nestabilost smanjuje podsticaje za moguća ulaganja u različite oblasti. Samo delić pravih informacija
može da donese veliku strategijsku ili taktičku prednsot, dok njegov nedostatak može da ima katastrofalne
posledice. Rizici su ogromni, te su neophodne ne zakasnele intervencije, već prventivne aktivne mere
orijentisane na budućnost.
Osnovne poruke za našu ekonomsku politiku u narednim godinama bi se mogle svesti na sledeće:
Trajna dugoročna privredno - sistematska rešenja treba da budu tržišno usmerena I orijentisana na
uključivanje naše zemlje u međunarodno ekonomsko okruženje. Kreatori ekonomske politike moraju da pokažu
više razumevanja za šire principe tržišne privrede I reformske procese.
Strategija reformske eko.politike sve intenzivnije se usmerava u pravcu priključavanja naše zemlje Evrposkoj
uniji, što znatno umanjuje neizvesnost.

38. POJAM I ZNAČAJ ŽIVOTNOG STANDARDA

31
Pojam životnog standarda kod nas se uglavnom izjednacava sa zivotnim nivoom, tj. vec ostvarenim stepenom
zadovoljavanja materijalnih i drugih potreba ljudi. Cesto se pravi razlika izmedju ova dva pojma, pa se zivotni
standard definise kao pozeljan stepen zadovoljavanja potreba, dok zivotni nivo oznacava rezultatekoji su vec
ostvareni na tom planu. U početku je životni standard usko shvaćen i sveden samo na ličnu potrošnju. Kasnije
se, pod uticajem društveno-ekonomskog razvoja sadržaj pomenutog pojma obogaćivao uključivanjem mnogih
novih elemenata.
Kod nas se pojam životnog standarda uglavnom izjednačava sa životnim nivoom. U najširem smislu životni
standard označava sve uslove života i rada ljudi. Pod životnim standardom se podrazumeva dostignuti stepen
zadovoljavanja raznovrsnih ljudskih potreba. U okviru tako široke definicije životnog standarda razlikuju se tri
njegove komponente.
Prva obuhvata životne uslove odnosno stepen zadovoljavanja potreba ljudi kroz potrošnju materijalnih dobara i
korišćenje usluga. Licna potrosnja se uglavnomostvaruje trosenjem materijalnih dobara, kao sto su hrana,
odeca, obuca i dr. dok se zajednicka potrosnja uglavnom ostvaruje koriscenjem usluga koje pruzaju brojne
drustvene institucije, kao npr obrazovne, zdravstvene Itd.
Druga komponenta životnog standarda su radni uslovi. Ovde spadaju: mogućnosti zapošljavanja, higijensko-
tehnološki uslovi rada, dužina radnog vremena i njime određena veličina slobodnog vremena.
Treću komponentu životnog standarda čine društveni uslovi pod kojima stanovništvo živi i radi. Ti uslovi su
određeni karakterom društvenih odnosa koji se konkretno ispoljavaju u privrednom i političkom sistemu.
Značaj životnog standarda proističe iz činjenice da su ljudi pravo bogastvo svake zemlje i da osnovni cilj
privrednog razvoja treba da bude stvaranje uslova za što potpunije zadovoljavanje njihovih potreba. Privredni
razvoj sam po sebi ne garantuje visi nivo zivotnog standard. Jedan od osnovnih ciljeva privrednog razvoja je
iskorenjivanje siromastva. Siromastvo je vazno iz etickih razloga ali i zbog efekta na celokupnu privredu.

39. FENOMEN SIROMAŠTVA

Iskorenjivanje siromaštva predstavlja jedan od osnovnih ciljeva privrednog razvoja. Siromaštvo je važno
samo po sebi ali i zbog efekata koje ima na celokupnu privredu, na druge oblike ekonomskog i socijalnog
funkcionisanja.
Shvatanja o siromaštvu su evoluirala tokom vremena. Evidentno je da se definicija toga pojma stalno širila,
obuhvatajući nove dimenzije i pokrivajući nove sadržaje. U početku siromaštvo se svodilo na materijalnu
oskudicu.
Tokom osamdesetih godina definicija siromaštva je obogaćena novim aspektima kao što su nizak nivo
obrazovanja i zdravlja. U poslednje vreme sa sticanjem dodatnih znanja o siromašnima i od siromašnih u obzir
su uzete i druge dimenzije ovog fenomena pre svega: ranjivost na rizike različitih vrsta od kojih siromašni
nemaju adekvatnu zaštitu, te nedostatak političke moći odnosno nemogućnost siromašnih da se oglase i utiču na
odluke koje su bitne za njihov život.
Siromaštvo je višedimenzionalno po svojoj prirodi, pri čemu neekonomske dimenzije igraju značajnu ulogu u
savremenoj interpretaciji ovog pojma.
Siromaštvo se može definisati u apsolutnom i relativnom smislu.
Apsolutno siromaštvo se vezuje za neke apsolutne standarde minimalnih potreba. Apsolutni nivo siromaštva
može da varira odražavajući različite fiziološke, socijalne i ekonomske zahteve. Sa stanovista dohotka osoba je
apsolutno siromasna ako se njen dohodak nalazi ispod utvrdjenog ,,praga” siromastva.
Definicija relativnog siromaštva odražava drugačiji pristup problemu. Ovoga puta se predstava o siromaštvu
stiče kroz poređenje sa drugima tj. relativno siromaštvo znači zaostajanje za većinom u društvu. Sa stanovista
dohodka osoba je relativno siromasna ako pripada donjoj dohodovnoj grupi. Relativno siromastvo se ne moze
iskoreniti jer ce uvek biti onih koji su u losijoj poziciji u odnosu na druge clanove drustva.
U konceptu asolutnog siromaštva postoje relativni nivoi. S tim u vezi pravi se razlika između primarnog
siromaštva i sekundarnog siromaštva. Ako pojedinci ili domaćinstva nisu u stanju da se prehrane kvalifikuju
se kao primarno siromašni, dok se sekundarno siromašnim smatraju oni koji ne mogu da zadovolje ceo
„paket“ osnovnih potreba. Primarno se odnosi na nedostatak resursa za podmirivanje minimalnih potreba, dok
sekundarno ukazuje na neefikasnu upotrebu inace adekvatnih resursa.

32
Treba razlikovati privremeno od hronicnog siromastva, jer politika borbe protiv siromastva moze da bude
vrlo razlicita u zavisnosti od toga da li je siromastvo prolazno ili dugorocno. Privremeno nastaje kada se zbog
nepovoljnih ekonomskih skokova pojedinci ili domacinstva privremeno nadju u stanju siromastva.

40. EKONOMSKA NEJEDNAKOST

Nejednakost je složen fenomen, koji se može posmatrati i procenjivati sa različitih aspekata. Tako se može
govoriti o nejednakosti u dohotku, bogatstvu, sreći, slobodi, prilikama, pravima, zadovoljavanju potreba i sl.
Ekonomska nejednakost se najčešće izražava preko dve ključne promenljive – bogatstva ili dohotka.
Ekonomisti prave razliku između ovih varijabli obrazlažući da prva predstavlja veličinu stanja, dok druga ima
karakter toka. Bogatstvo izražava pristup resursima koji određena individua ima u datom momentu vremena.
Dohodak (umanjen za potrošnju) pokazuje za koji se iznos bogatstvo menja tokom posmatranog vremenskog
intervala. Pri razmatranju raspodele dohotka bitno je ne samo koliko ljudi zarađuju, već i kako dolaze do svojih
prihoda. Na toj osnovi pravi se razlika između personalne i funkcionalne distribucije dohotka. Kombinovanje
funkcionalne raspodele dohotka sa raspodelom vlasništva nad faktorima proizodnje dovodi nas do personalne
distribucije dohotka, koja opisuje raspodelu svih vrsta dohodaka među pojedincima ili domaćinstvima.
Kada je reč o etičkom aspektu nejednakosti, važno je imati na umu da su jednakost i pravičnost dva različita
koncepta. Jednakost je empirijsko pitanje koje se tiče konkretne raspodele dohotka. Pravičnost je normativni
koncept, koji govori o tome kakva bi raspodela trebalo da bude.
Percepcija pravičnosti u jednom društvu proističe iz važećih socijalnih i kulturnih normi, odnosno ukorenjenog
sistema vrednosti.
Analiza dohodnih razlika na funkcionalnom nivou pretpostavlja da se sagledaju efekti koje nejednakost ima na
druge karakteristike ekonomskog razvoja, kao što je proizvodnja, zaposlenost, tempo rasta privrede itd.
Merenje ekonomske nejednakosti pretpostavlja da postoje odgovarajući pokazatelji preko kojih se mogu
rangirati raspodele dohotka posmatrane u različitim zemljama, regionima... Dve najpoznatije mere dohodne
nejednakosti su Lorencova kriva i Gini koeficijent.
Lorencova kriva pruža jasnu vizuelnu predstavu o personalnoj raspodeli dohotka u jednoj zemlji. Pomenuta
kriva se obrazuje na sledeći način: - Na horizontalnu osu se nanose kumulirani procenti stanovništva (od
najsiromašnijeg ka najbogatijem),
- a na vertikalnu komulirani procenti dohotka koji oni ostvaruju. Ove veličine se prenose na ravan sistema
koordinata, tako da se dobijaju različite tačke. Lorencova kriva može da služi i kao kriterijum za poređenje
nejednakosti. Pritom, važe sledeća pravila:
● Ako jenda Lorencova kriva leži u potpunosti iznad druge, raspodela dohotka je ravnomernija u prvom,
nego u drugom slučaju,
● Ako se dve Lorencove krive poklapaju, stepen nejednakosti je u oba slučaja isti,
● Ako se dve Lorencove krive seku, potrebne su dodatne informacije da bi se izvršilo poređenje
nejednakosti.
● Problem se javlja u trećem slučaju, jer se krive seku. To znači, da svaka kriva u nekom intervalu leži
ispod, a u nekom iznad one druge, pa se Lorencov kriterijum ne može primeniti. Zato su izgrađeni
drugi, numerički pokazatelji nejednakosti. Najpoznatiji Gini koeficijent koji je još 1912. god. predložio
italijanski statističar Corrado Gini. Gini koeficijent se neposredno izvodi iz Lorencove krive.

41. ŽIVOTNI STANDARD U JUGOSLAVIJI/SRBIJI

Pri analizi zivotnog standarda u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata imacemo u vidu njegovo uze
znacenje. Drugim recima, ogranicicemo se na posmatranje licne i zajednicke potrosnje u nasoj zemlji.
Dinamican porast proizvodnje, koji je ostvaren u SFRJ tokom posleratnog perioda, sirio je materijalnu osnovu
za podmirivanje raznovrsnih potreba ljudi.
33
U prvim posleratnim godinama napori drustva su bili usmereni na ubrzanje privrednog razvoja. Visoka
izdvajanja za akumulaciju i investicije nisu ostavljala prostor za povecanje licne potrosnje. U celom
posmatranom periodu ona se povecavala za 5,2 puta, uz prosecnu godisnju stopu rasta od 4,4 %.
Posleratni period je obelezen znacajnim promenama u strukturi licne potrosnje. Sve do 1979. Godine te
promene su sledile uobicajen obrazac smanjivanja relativnog udela izdatka za ishranu, odecu, obucu, pice i
duvan.
Sa izbijanjem ekonomske krize 80-tih godina dolaze do izrazaja nepovoljna kretanja u strukturi licne potrosnje.
SFRJ je postigla znacajne rezultate i u oblasti zajednicke potrosnje. Karakter drustvenih odnosa obavezao je
nasu zemlju na relativno velika izdvajanja za ove svrhe.
Proces siromastva velikog dela stanovnistva nase zemlje tokom 90-tih godina bio je ocigledan. Teske
ekonomske prilike u zemlji, obelezene velikim padom proizvodnje, kao i (hiper)inflacijom, povecanjem
razmera otvorene i prikrivene nezaposlenosti, smanjivanjem realnih prihoda stanovnistva, neminovno su dovele
do sirenja siromastva.
Prema jednom istrazivanju, u nasoj zemlji je 1994. godine gotovo cetvrtina stanovnistva zivela u siromastvu.
Na povecanje razmera siromastva prevashodno je uticalo NATO bombardovanje, koje je dovelo do osetnog
pada realnog drustvenog proizvoda, sto se nepovoljno odrazilo na visinu plata, penzija i socijalnih davanja,
posmatranih u realnom izrazu.
Ekonomske teskoce kroz koje smo prosli u devedesetim godinama, ostavile su dubok trag i na
funkcionisanje obrazovanja, zdravstva i drugih javnih sluzbi znacajnih za zivotni standard stanovnistva.
Sredstvima za obrazovanje uglavnom su finansirane plate nastavnika, koje su, kao i celokupnom javnom
sektoru, bile nedovoljne za zivot.
Zdravstvo je takodje nazadovalo. Smanjene su materijalne mogucnosti za pruzanje zdravstvenih usluga.
Problem nedostatka lekova, medicinskog materijala i opreme postajao je iz godine u godinu sve veci.
Da bi se poboljsao zivotni standard stanovnistva u nasoj zemlji trebalo je stvoriti neophodne uslove za
dinamican i postojan privredni rast i razvoj, pracen povecanjem zaposlenosti i zarada. To je pretpostavljalo
sprovodjenje ekonomskih reformi, ali i reformi socijalnog sektora kako bi se taj sektor prilagodio ekonomskim
mogucnostima zemlje i potrebama trzisne privrede.
Tokom tranzicije u Srbiji od 2001. do 2007. godine dosloje do izvesnog poboljsanja zivotnog standarda
stanovnistva. Realne zarade su rasle po prosecnoj godisnjoj stopi od 15,1%, sto je iznad rasta bruto domaceg
proizvoda i produktivnosti rada. Prosecne neto zarade povecane su sa 102 EUR u 2001. na 210 EUR u 2005,
odnosno 347 EUR u 2007. godini.

42. SOCIJALNA POLITIKA

U uzem smislu ona obuhvata samo socijalnu zastitu stanovnistva i socijalno obezbedjenje radnika, odnosno
clanova njihovih porodica.
Sire gledano, socijalna politika predstavlja sistem mera kojima se utice na zivotni standard stanovnistva. Kao
takva, ona ukljucuje unapredjivanje zivotnih i radnih uslova, socijalnu sigurnost, blagostanje ljudi, zastitu od
nezaposlenosti, ostvarivanje prava na zdravstvenu negu, ograniceno radno vreme, placeni odmor, prava dece na
jednaku socijalnu brigu, kao i prava na skolovanje i kulturu.
34
Za period posle Drugog svetskog rata u nasoj zemlji karakteristicno je da se socijalna politika vodila preko
preduzeca. To je bilo moguce zahvaljujuci vazecim svojinskim odnosima. Drustvena i drzavna preduzeca,
naime, nisu bila zainteresovana za ostvarivanje ekonomske efikasnosti.
Vodjenje socijalne politike preko preduzeca uticalo je na njihovu nesamostalnost pri donosenju poslovnih
odluka, jer su za sve nedace izlaz trazila u osloncu na drzavu.
Sa prelaskom na trzisni nacin privredjivanja u nasoj zemlji treba menjati i sicijalnu politiku. Drzava mora
da preuzme punu odgovornost za socijalnu situaciju u zemlji. Nova socijalna politika treba da obezbedi: (1)
oslobadjanje preduzeca socijalne funkcije i (2) resavanje problema siromastva, koji je dosta rasprostranjen.
U trzisnim privredama socijalnu politiku kreira i direktno, kroz svoje organe, ostvaruje drzava. Sredstva za
te namene obezbedjuju se iz drzavnog budzeta.
Mere socijalne zastite se usredsredjuju na radno nesposobne i kategorije stanovnistva sa najnizim dohotkom.
Nova socijalna politika podrazumeva i znatno aktivniji rad humanitarnih organizacija na svim nivoima.
Socijalna uloga drzave prepoznata kao vazno pitanje u nasoj zemlji i da je ugradjena u Strategiji privrednog
razvoja Srbije 2006-2012. Akcenat je stavljen na izgradnju socijalno odgovorne drzave, ciji je zadatak da, u
novim trzisnim uslovima, obezbedi svim gradjanima socijalnu sigurnost – redovnu isplatu penzija, osnovnu
zdravstvenu zastitu i materijalnu pomoc za najugrozenije.
Reforma socijalnog sektora u Srbiji zapoceta je 2001. godine i prisutna je u sva tri domena: penzijski sistem,
socijalna i zdravstvena zastita.
Reforma socijalne zastite u Srbiji motivisana je obezbedjivanjem minimalne socijalne sigurnosti gradjana.

35