Проблем оригиналности у уметности – Санда Ристић-Стојановић

У 18. веку су поетски атрибути – „инспирација“, „имагинација“, „слобода“, „гениј“

–карактерисали уметника, док су механички атрибути – „вештина“, „имитација“,
„правила“ приписивани занатлији. „Уметник је онај који ради у уметности у којој се гениј
и рука морају слагати“, док је занатлија „радник у механичким уметностима, човек са
занатом.“(из Речника Француске академије, 1762.)
У склопу идеја о слободи уметника, следећи квалитети су приписивани уметнику:
- Ослобађање од опонашања традиционалних модела (оригиналност);
- Опонашање од правила разума и закон (инспирација);
- Ослобађање од ограничавања фантазије (инспирација);
- Ослобађање од прецизног опонашања природе (стварање).

У 18. веку се водила расправа о два типа опонашања: опонашање природе и

опонашање великих претходника (што је у каснијим деценијама постало предмет осуде, а
као пример оригиналног аутора издвајао се Шекспир). У Немачкој 18. века се укоренио
„култ генија“: геније је изнад свих „правила уметности“, чак и „правила друштва“.
Развила се и идеја о уметниковој емпатији, саосећању према предмету његовог
интересовања, а таква тенденција ће кулминирати у романтичарском наглашавању
властитог израза и осећаја. Јавља се и идеја о креативној имагинацији чију су моћ
величали песници и критичари 18. века.
Оно што је донео крај 20. и почетак 21. века јесте плурализам (многобројност
равноправних) естетичких опција. Бављење прошлошћу за многе уметнике и теоретичаре
уметности је методска нужност – вредности из прошлости више не представљају ослонац,
већ се преиспитују. Постмодернистичка мисао 20. и 21. века довела је у питање и
релативизовала темељне вредности и идеје друштва прошлости, идеје напретка, слободе и
сл., као и појмове оригиналности, инспирације, имагинације. Појам стварања,
стваралаштва готово да може бити уобличен у реченицу да „свако може да буде стваралац
ако се довољно образује.“ У 21. веку се уметност у великој мери ослања на технолошке
иновације, што доводи до изазова превредновања и редефинисања појмова оригиналности,
инспирације, имагинације.

Оригиналност – Ричард Шиф, Критички термини историје уметности

Оригиналност подразумева да се неко први појавио или први нешто учинио –

указујући на одређени приоритет или недостатак преседана (случаја који служи за пример
за све касније случајеве) – па се, стога, оригиналност не може раздвојити од фактора
хронологије или историјског следа догађаја. Оригиналност је такође повезана са питањима
класе или неке врсте друштвеног приоритета или порекла (класни статус и власништво су
наследне ствари, баш као и уметничка традиција). Ако уметници у стваралаштву користе
оно што је већ уобличено, како онда они и њихова уметничка дела могу претендовати на
постизање оригиналности? Можда је и оригиналност преносива (уметник као наследник
традиције и оригиналних принципа), а можда се, пак, манифестује кроз мењање
постојећих праваца и сила (уметник као одметник од традиције)? Одговори су подељени:
питање оригиналности постаје ствар тога у шта људи у одређено време верују, зашто
верују и на који начин изражавају своје веровање.
 Историчари прелазак са класичне на романтичарско-модерну етапу везују са
променама у класној структури, слабљењем аристократске друштвене хијерархије на
рачун успона буржоазије. У друштвеном домену, „класично“ друштво – аграрно, рурално,
олигархијско – постепено се повлачи пред „модерним“ друштвом – индустријским,
урбаним, демократским. Узорни припадници олигархијског друштва су они који наслеђују
и отелотворују традиције знања које одговарају њиховој класи и друштвеним
привилегијама. Узорни припадници демократског друштва су они који едукују себе кроз
индивидуализовано искуство, које је различито за сваку особу, али свима доступно.
Оно „нешто“ што би требало да се нађе у средишту оригинаности и да представља
основу за рад, класичари 18. века видели су у грчкој уметности као инспирацији, а
романтичари 19. века „нашли“ у природи као „оригиналном“ извору који треба
опонашати уметношћу.
Очигледно је да се класична и модерна варијанта оригиналности озбиљно
сукобљавају, премда у односу на савремена (постмодерна) гледишта деле заједничку
претпоставку, а то је да: средиште феномена/појма оригиналности није евидентно, али и
класичари и модернисти претпостављају да оно постоји – скривено или изгубљено – због
чега постаје објекат уметничке потраге. То „средиште“ (порекло или привилеговани
термин) оригиналности за класичаре би могао бити Бог, природа, заједница, истина,...док
би за модернисте у најужу конкуренцију ушли истинско осећање, непосредно искуство,
индивидуалност.
Замислите (попут класичара, модернисте или малтене било ког човека у
свакидашњим околностима) да историја људског стваалаштва има јединствену тачку
порекла и да се шири из те тачке као универзум после великог праска. Историја би тако
могла попримити облик купе, а положај врха купе указује на кретање ка споља у само
једном правцу (правцу „развоја“). Међутим и овде се – како би то уочили и скептични,
сумњичави постмодернисти 20. и 21. века – намеће питање: ако схватамо историју као
купу, да ли уметници постижу оригиналност указивањем на „врх купе“, то јест поновним
откривањем те јединствене тачке порекла (као да се „враћају уназад“ пратећи ток историје
који се сужава ка свом централном извору)? Или, да ли се оригиналност појављује само
када уметници иновирају, када „иступају“ из тока историје, када се крећу према његовим
маргинама или га преусмеравају? Ако је у питању ово друго, где је онда извор, порекло? И
да ли он на кеи начин бива трансформисан?
Пре него што су романтичари (модернисти) у 19. веку искомпликовали ствар,
класично оријентисани теоретичари уметности су повлачили врло јасну разлику између
два начина трансформације: имитације извора и копије извора. Имитацију су донекле
повезивали са оригиналношћу, схватајући је као стваралачки чин који укључује одређени
степен различитости између модела („оригинала“) и његове копије, док је копирање
представљало покушај механичке репликације. Обе процедуре се своде на стварање
форме која ће бити аналогна форми оригинала. У случају копирања, принцип
трансформације може се описати тако што уметник „копира“ слику или призор из природе
применом координатне мреже и свођењем мера на половину или четвртину оригиналних
димензија (не допуштајући било какве изузетке) или, рецимо, систематским
преображавањем целокупног колорита у скуп од десет или можда свега три нијансе сиве
боје (попут данашњих „филтера“ на апликацији за фотографије). Међутим, у случају
имитације принцип трансформације је слободан, а сам извор трансформације је уметник
који не прати били каква правила, већ из тренутка у тренутак одговара на промене
одређене психолошким стањем. Класична оригиналност је стога заснована на томе да ли
неко саучествује у преношењу утврђених вредности неке културе: приоритет постаје ствар
поновног откривања и ширења првих принципа за које не постоји нека независна
алтернатива. Класични уметници не стварају да би иновирали, већ да би очували
установљене вредности и приоритете. Њихова оригиналност повлачи истоветност.
Модернистички уметник, пак, на себе преузима улогу револуционара, било кроз увођење
промена, повратак вредностима које су одавно изгубљене у класичној хијерархији, или
кроз репрезентовање истине у персонализованој форми. У наступу модерниста приметна
је извесна охолост: често тврдећи да им недостаје прави преседан, они себе (а не своје
принципе) схватају као оригиналне и трагају за оригиналношћу кроз реализацију својих
унутрашњих осећања, мисли и карактера.