Предавање бр.

Француски национални стил – класично у епохи барока

Једновремена егзистенција више националних стилова у епохи Барока, неминовно

доводи до остваривања феномена међусобних утицај, прожимања, али и супротстављања
– ефекта реакције.

У стислком плурализму барока, Француски национални стил издвојио се посебно

израженом класичном, античком цртом, због чега га поједини теоретичари сматрају
закаснелим одјеком италијанске ренесансе (Гостушки). Француска култура и данас овај
стил (ову стилску етапу, епоху), сматра класичним добом своје уметности.

Не треба заборавити да су сви периоди у историји обележини политичком, војном, финансијском и сваком
другом стабилношћу најчешће кореспондирали са „златним добима“ културе, уметности, науке,
философије. Тако, свако „златно доба“ уметности истовремено означавамо и синонимом „класично доба“.
Наравно, класична доба у уметности ретко и не кореспондирају са друштвеним условима. У епохи барока,
Француска је била војно и политички најмоћнија земља Европе, што је резултирало процватом свих грана
уметности, науке и свих осталих дисциплина, земља у којој је уметничко стваралаштво било подржано
вољом владајуће класе.

Ступањем на сцену Француског националног стила, крајем 17. Века, усложњава се стилска
ситуација, јер се овај стил супротставља италијанском националном стилу, тј дотадашњем
доминантном стилском току епохе. Непрестано имамо напетост између француског
националног стила барока који себе именује као класични, и главног тока у осталом делу
Европе, који, наравно интензивно трпи и француске утицаје. Насупрот Италијанској
уметности, где је типично барокна напетост, афектираност, узбуђеност у директној вези са
политичком нестабилношћу, за то време, ове исте стилске црте уоквирене су
грандиозношћу, поретком, миром, који је ту као последица снаге Француске државе.
Права, барокна природа француске уметности се очитава на унутрашњем плану, где
упркос надљудским особинама протагониста, ми видимо и њихову патњу, афекат, бол,
рањивост, емотивност, што је остала као и код италијанске уметности унутрашњи
покретач дешавња. Овај пут са другачијим исходом, који је углавном позитиван (опет
елемент класичног).
Класично у француској музици:

1) Присутна су бројна значења „класичног“, која у овом случају постају конкретне

историјске категорије француске уметности (види предавање „Универзални
модели класичног и романтичног“ ). Француска постаје културни узор. Ово доба се
види као „златно доба“ (као што је било у Италији 15, 16. и 17 века). Пример:
класично доба српске поезије – Дучић, Ракић, Шантић.... – крај 19 ог и почетак 20 ог
века – ови песници узимају класични, антички, узор – стога и „Златно доба“...
Признање уметности од стране владара. Плејада уметника који даса представљају
„класике“ француске културе (сликари Пусен, Лорен, музика Лили, Рамо,
књижевност Корнеј, Расин, Молијер...
2) Доследно и истрајно фундирање француске уметности на античким узорима
(ренесансна парадигма) – водећи жанр је опера и то трагедија (опера је настала
кроз покушај реконструкције античке драме)Италијани су напустили антику, а
французи су остали на њеним темељима.
3) Општи консензус, прећутна норма – уметност се ствара према неписаним али
веома јасним и чврстим нормама, правилима, којих се уметник мора придржавати.
Нормирање, класификација, преуређивање као тенденција према природном
стању ствари, из којег се преуређивањем, стварањем поредка, нормирањем,
добија артифицијелност – људско дело као продукт (естетика појезис).
Подражавање природе кроз претакање природних закона у артифицијелне законе
– естетика мимезис. Становиште да уметност почива на природним законима.
Декарт: „Механика страсти“ – својеврсни детерминизам који постоји у природи и
који има своје законе. Савршена симетрија – француски врт. Све је устројено по
неким законима. Наспрам италијенске непосредности стоји француска
посредност, умереност.
4) Велична, грандиозност, монументалност, патос, заслепљујући сјај, која постаје себи
циљ, без утилитарног елемента (без јасне конкретне овоземаљске сврхе)

Конкретне реперкусије античког идеала на музику:

1) Теме опера су пре свега из античке митологије. Опера има пролог и 5 чинова-
идентично као и античка драма (много касније, у Француској остаје на снази овај
идеал, и преноси се и у најмодернијој музици – прим: Месијан: Хронохромија,
смифонијска музика у 7 ставова са паралелом на античку оду. Уз дословност
античких тема иду два важна средства- алегорија и метафора.
2) Одржава најчвршћу везу са реториком од свих тада постојећих националних
стилова
 3) Висока артифицијелност уметности. Занатска дорађеност према утврђеним
правилима. Уметност приказује умеће свог мајстора, ствараоца. Театралност као
обавезни део уметности – приказивање, представљање. Наглашено нестварни свет
у опери, чему доприноси и употреба машина на сцени. Класична основа премеће
се у барокну раскош!!

Одступање од класичног узора грчке трагедије види се у измени краја – уместо трагичног
краја, који постоји у грчкој трагедији, овде се појављује срећни крај, јер богови имају моћ
да крај измене. Под утицајем Хришћанске етике, иде се на победу добра и коначно
спајање доброг и лепог у зеједнички идеал. Овај крај помирује супротстављености које
карактеришу Барок и то кроз институцију свемоћи богова – паралела са тадашњом
свемоћи државе и аристократије – да све лоше поправи у добро....наравно у питању је
идеализација једне класе, која је тада била у врхунцу након чега њен утицај опада, што
припрема њен слом. Пасторална, идилична сфера и класични модел, који подразумева
непомућену радост на крају дела, што се у историјском контексту тадашње Француске
показује као илузија, као сан без упоришта у историјској извесности.