SKANDINAVSKA KNJIŽEVNOST 2

Univerzalni romantizam

Romantizam je pojam koji se odnosi na period, stil i istorijske struje koje su

obeležile prvu polovinu XIX veka u čitavoj Evropi, pa tako i Skandinaviji. Kaže se da
je romantizam vrlo heterogren, razuđen i složen pravac. Tome ide u prilog
postojanje različitih istina, tendencija, razmišljanja i poenta je u tome da su te
tendencije kontradiktorne, dakle, jedna poriče drugu, ali to se svakako naziva
romantizam na osnovu nekih univerzalnih odlika. Pokret Sturm und Drang u
Nemačkoj, sentimentalizam u Velikoj Britaniji, Žan Žak Ruso u Francuskoj uvode
romantizam u Evropi. Karakterišu ih veličanje osećanja poput životne boli, dosade
izazvane nezadovoljstvom, melanholija i saosećajnost - okretanje ka
subjektivnom. Stvara se nova estetika. Odlike romantizma možemo sagledati kroz
poređenje sa klasicizmom budući da predstavlja odgovor na poetiku klasicizma. U
principu romantizam je u svojoj biti bio protiv pravila, tako se i razlikuje od klasicizma
koji je imao određeni set poetika. Dakle, za razliku od klasicizma u romantizmu ne
postoji neka poetika u kojoj stoji šta romantičari vole, a šta ne, šta je dozvoljeno, a
šta nije. Romantičari su u principu bili protiv pravila, posebno onih spoljnih,
nametnutih pravila od strane nekog autoriteta. Oni su svoju poetiku u suštini formirali
na opoziciji prema pravilima klasicizma.
Zanimljivo je da postoji tačan datum dolaska romantizma u Skandinaviju i to je
11. novembar 1802. kada počinju predavanja Henrika Stefensa na Univerzitetu u
Kopenhagenu, kao i tačan datum stupanja realizma na scenu, 3. novembra 1871.
Prve tri decenije ovog perioda obeležio je univerzalni romantizam, da bi bilo
zamenjen nacionalnim romantizmom, koji, pak, biva zamenjen poetskim realizmom.
Tokom ovog perioda glavni impulsi stižu iz Nemačke, odakle je i Stefens doneo ideje
o skrivenom duhovnom jedinstvu i povezanim procesima u prirodi. Najznačajniji
predstavnici u Skandinaviji su Adam Elenšleger u Danskoj, Johan Sebastian
Velhaven i Henrik Vergeland u Norveškoj i Erik Johan Stagnelijus u Švedskoj.
Kao i u ostatku Evrope, lirika je tipična za skandinavski romantizam, ali treba
naglasiti da nije isključivo pisana poezija. Možda najvažnija odlika romantizma jeste
upravo raskid sa pravilima klasicizma. Pre svega, ne postoji određena poetika
koja bi, kao što je to bio slučaj sa Ars Poetica Nikole Boaloa, nametnula određena
pravila, šta se sme, a šta ne pri umetničkom stvaranju.
Nekoliko karakteristika po kojima se poetika romantizma razlikuje od poetike
klasicizma:
1. Klasicisti su verovali u bezličnost jezičnog i umetničkog stvaranja tj. Klasicisti
su smatrali da pesnik ne izražava prevashodno sebe i da ne može bilo ko da
bude pesnik. Kod njih je fokus na objektu, a ne na subjektu. Romantičari su
se bunili protiv racionalizma klasicizma i često izražavaju stav da
pesnik/stvaralac treba da izražava svoju subjektinost.
2. Pisanje se, u romantizmu, više ne posmatra kao veština koju bi svako mogao
naučiti, ono zavisi od momenta nadahnuća, ali i od talenta pesnika, po prvi
put se odbacuje ideja da umetnost treba da služi nečemu van nje same. Tako
bismo koristeći Ničeovu podelu za romantizam mogli reći da predstavlja
dionizijski, a klasicizam apolonijski način stvaranja. U tom smislu, forma je
podređena sadržaju - romantičari nisu dozvoljavali da spoljni uplivi utiču na
stvaranje, forma dela zavisila je od inspiracije, onoga što pesnik oseća u
određenom trenutku, a ne od seta pravila.
3. Ukida se ideja o čvrsto ograničenim žanrovima, nema pravila o strofama, a
veliča se organsko stvaranje. Pesnici više ne teže da oponašaju stvarnost, oni
je kreiraju prema svom doživljaju. Klasicistička poetika je bila normativna,
dakle postojala su pravila kako treba i kako ne treba pisati i stvarati, a onaj
koji je poštovao ta pravila mogao je da stvori dobru/ispravnu poeziju.
Romantičari su se generalno negativno odnostili prema pravilima, smatrali su
da spoljašnja pravila ne mogu određivati kvalitet stvaranja. Romantičarski
princip organske forme - romantičarsko odbijanje pravila (sadržaj određuje
formu). Sadržaj sam nameće formu. "Zabijmo kolac u teorije, poetike,
sisteme. Ne postoje ni pravila, ni uzori ili nema drugih pravila, osim opštih
zakona prirode što lebde vrh celokupne umetnosti i posebnih zakona koji za
svaki tekst proizilaze iz uslova svojstvenih svaom predmetu” - Viktor Igo,
Predgovor “Kromvelu”
4. Nije slučajno pojavljivanje romantizma krajem 18. I početkom 19. Veka.
prosvetiteljstvo je iznedrilo klasicizam, a krajem 18. I tokom 19. Veka imamo
niz revolucija i tu se ustaje u borbu za pojedinca narod, osobođenje od stega.
Od predromantizma, pa do kraja romantičarskih strujanja imamo tu veru u
vrednosti (bratstvo, jedninstvo, sloboda). Zasniva se na idejama bunta protiv
sistema i kasnijim impulsima romantizma se ističe razočaranost u ideje
početne borbe iz predromantičarskog perioda.
5. Naspram mimezisa i estetisa klasicizma nalazi se poezis romantizma.
Klasicisti smatraju da književnost treba da bude poučna i ugodna, posebno
kada je u pitanju npr. Komedija. Zadatak pesnika je da na primeren (deo
estetisa) način izrazi predmet podražavanja i pesnik treba da deluje na
čitaoce tako što će ih poučiti i zabaviti. Nasuprot tome, glavna kategorija
romantičarske poetike je poezis (stvaranje). Oni govore da je u srži pesnika
pesnikova imaginacija/mašta, i pesnik pokušava u konačnom da iskaže
neizrecivo i da prenese svoja osećanja čitaocima i da njih dodirne ta
inspiracija koju pesnik oseća. Ključne reči: mašta, neizrecivo, inspiracija,
slutnja, osećaj, nadahnuće
6. Klasicisti teže tome da na sveobuhvatan način prikažu nešto što je konačno i
prateći antičke poetike oni uglavnom prikazuju nešto iz antropomorfnog sveta,
dok romantičari neprestano u vidu imaju beskonačno, neizrecivo. Romantičari
nisu više ograničeni pojavnom stvarnošću, već teže da opišu beskonačno,
neizrecivo. Verovatno i moguće zamenjeni su čudesnim i beskonačnim. A
kako je pesnik taj koji opisuje stvarnost na onaj način na koji ju je doživeo,
 njegova uloga postaje sve značajnija. Akcenat više nije na poruci koju pesnik
šalje, već na samom pesniku. Begom od stvarnosti otvaraju se vrata novim
žanrovima poput horora i goticizma. Ipak, javlja se romantičarski paradoks
- težnja ka opisivanju transcedentnog, ali i svesnost da ne postoji
odgovarajući jezik kako bi se to i učinilo, oni insistiraju na tom nemogućem
zadatku da prevaziđu stvarnost, da u konačnom iskažu beskonačno. Kršenja
pravila žanra su deo ove ironije u smislu da tok pripovedanja se prekida
nekim nelogičnostima: realnost radnje u romanima se narušava elementima
koji ne mogu biti deo realnosti. U pripovedačkom postupku se vrlo često autor
obrati čitaocima (prekidanje iluzije stvarnosti).
7. Još jedna od odlika romantizma je da pesnici više ne govore o stilu, već o
jeziku. Oni vrlo često promišljaju mogućnosti ograničenja jezika da izkažu ono
neizrecivo. Klasicističke poetike su veliku pažnju pridavale stilu, povezivali su
žanr i stil. Metar i stih nisu unapred određeni, a insistira se na prirodnom
jeziku. Insistiranje na prirodnom jeziku dovodi do interesovanja za narodni
jezik, što postaje izuzetno značaju u periodu nacionalnog romantizma i
stvaranja nacionalne svesti.
8. Klasicisti su insistirali na poštovanju i podržavanju uzora (vrhunska dela
celokupne svetske književnosti - antička grčka i rimska dela). Romantičari se
isprva fokusiraju na druga dela antičke umetnosti u odnosu na klasiciste
(zainteresovali su se za Homera, a kasnije za narodno usmeno stvaralaštvo,
posebno tokom nacionalnog romantizma). Postaju vrlo aktivni u formiranju
nacionalne svesti i nacionalnog duha jezika. Najveći deo narodnog usmenog
stvaralaštva je zapisan u 19. Veku.
9. Klasicisti smatraju, prateći Aristotela, da treba oponašati ono što je verovatno
i moguće. Romantičari se uopšte ne slažu sa tim pravilom, jer oni smatraju da
treba stvarati (porede svoje stvaranje sa drugostepenim stvaranjem, tj. Bog je
stvorio svet, a onda romantičari stvaraju umetnost po uzoru na Boga. i ne
stvaraju ono što je verovatno moguće kao što to rade klasicisti, već se trude
da iskažu beskonačno i čudesno.
10. Romantizam se od klasicizma razlikuje i po ideološkoj osnovi. Dok je
klasicizam bio zasnovan na racionalizmu i prosvetiteljstvu i empirizmu,
nemačka idealistička filozofija osnova je romantizma. Česte reči kod
romantičara su one koje ne objašnjavaju sve do kraja, ostavljaju jedan deo
misteriozan: mašta, neizrecivo, inspiracija, slutnja, osećaj, nadahnuće.
npr: Velhavel ``Zvuci sto mame``: neodredjeno, misitično, nesto neobjasnjivo
sto pesnika privlaci (on cuje zavodlljive zvukove iz prirode i prati ih, ali ni u
jednom trenutku on ne shvata odakle dolaze i on zalazi duboko u prirodu i tu
dozivljava prosvetljenje). I kod ``Duha pesme``, se provlaci duh neceg
neobjsanjivog sto nikada od kraja ne moze biti objašnjeno. Nikad do kraja
pesnik ne moze da objasni to svoje nadahnuce. Suština se ne nalazi u
površinskom svetu, već u unutrašnjem. Iz filozofije proističe i ideja o
organicizmu, naspram koje stoji racionalistička ideja o mehanicizmu.
Mehanicizam je ideja o Bogu kao pokretaču sveta, koji se nakon stvaranja
 sveta povukao. S druge strane, romantičari ne vide Boga kao nešto suštinski
različito od našeg univerzuma, već kao njegov sastavni deo. Dok
mehanicizam podrazumeva da je stvaranje završen čin, romantičari govore o
večnom i nezavršenom stvaranju. Duh počinje da bude imanentan - on se
nalazi u prirodi, našem telu, univerzumu. Javlja se ideja o panteizmu: Bog je
u svemu i sve je u njemu. Česti su stoga motivi prirode budući da su u
prirodi tražene veze između unutrašnjeg i spoljašnjeg, fizičkog i metafizičkog,
zemaljskog i nebeskog, individualnog i univerzalnog. Ipak, duh je skriven i
njegovo otkrivanje zahteva drugačiji misaoni proces. Slutnja i intuicija
postaju ideal, a božansko se otkriva u mističnom trenutku. U tom smislu,
važno je spomenuti i neoplatonizam. On je izgrađen na osnovu Platonovih
ideja o svetu ideja i svetu fenomena. Mi živimo u svetu fenomena, ali on je
puka senka sveta ideja. Prema Platonu duša i telo odvojene su celine, duša
pripada svetu ideja, a telo svetu fenomena. Određena manjina uspeva da
spozna postojanje sveta ideja, ali tako se zarobljava u telesnom iz kog ne
može da pobegne. Romantizam oživljava ove ideje posmatrajući umetničko
delo kao najviši izraz spoznanja, ono što su kod Platona bili filozofi, u periodu
romantizma su pesnici koji dobijaju epitet genija. Istovremeno rađa se ideja o
posebnosti, koja postaje izuzetno važna u periodu nacionalnog romantizma,
koja podstiče umetnike da se bave nacionalnim duhom, da istražuju
nacionalnu prošlost. Tako dolazimo do spone koja postoji između klasicizma i
romantizma, a to je veličanje antičkog doba. Ipak, klasicisti su insistirali na
pravilima nastalim u ovom perodu, dok je za romantičare ključan pojam bio
zlatno doba, period kom treba težiti.
11. Pod uticajem filozofije i romantičarske poetike dolazi i do promena koje su u
velikoj meri uticale na razvoj filologije i književnosti. Romantizam je doveo do
prve velike promene paradigme, koja se ogleda u tome što romantizam uvodi
istorizam. Od tada, književnost počiva na dijahronijskoj, a ne na sinhronijskoj
perspektivi. Sinhronijska perspektiva podrazumeva da svet postoji u onome
što je dobro, ne uzimajući u obzir društveni razvoj, već samo najznačajnije
uzore. Nasuprot tome, romantizam donosi dijahronu perspektivu - važnost
trenutka. Istorija počinje da se posmatra kao razvoj društva, te možemo
navesti Hegelovu filozofiju kao primer: cilj istorije, prema njemu, jeste
realizacija duha. Posmatranje istorije kao razvoja u kombinaciji sa buđenjem
nacionalne svesti dovodi do interesovanja za nacionalne jezike, te dolazi do
razvoja filologije. Umesto isključivo starogrčkog i latinskog počinju da se
istražuju nacionalni jezici, književnosti i istorije književnosti. Zasluge za
interesovanje za nacionalno mogu se pripisati nemačkom filozofu Herderu koji
ističe važnosti vremena i prostora, gde se prostor odnosi na specifičan teren
gde jedan narod živi, a vreme upravo na istorizam, protok vremena. Pored
toga razvija se i književna kritika, već pomenuta istorija književnosti, ali usko
vezana za nacionalno, kao i biografska kritika, što je posledica velike važnosti
koju figura pesnika zauzima u romantizmu. Romantizam postavlja temelje za
dalji razvoj umetnosti, okretanje pojedinca ka unutrašnjosti uticaće u velikoj
 meri na kasniju književnost, zamenjuje ga realizam koji predstavlja otklon od
subjektivnog, ali za njim sledi modernizam, koji ideje romantizma diže na viši
nivo.

Nacionalni romantizam

Nacionalni romantizam javlja se u Skandinaviji u XIX veku, tačnije 1830-ih, i

predstavlja modifikaciju univerzalnog romantizma. Kao što i sam naziv kaže,
univerzalni romantizam težio je da iskaže svetski duh, ono univerzalno, totalno, ideja
koja se prvenstveno zasniva na panteizmu: Duh je u svemu i sve je u Duhu.
Nacionalni romantizam, pak, zasniva se na iskazivanju narodnog duha. Romantizam
sa sobom donosi i prvu veliku promenu paradigme, koja podrazumeva da se
dotadašnji sinhronizam zamenjuje dijahronizmom - istorija počinje da se posmatra
kao razvoj, uveden je pojam istorizam.
Nemački filozof Johan Herder uvodi pojam Volkgeist (duh naroda) koji se
formira kroz istorijski razvoj jednog naroda, pri čemu on ističe značaj teritorije na
kojoj određeni narod živi i vremenskog perioda (Gamle Norrig). U tom smislu, pojam
teritorije izuzetno je značajan jer implicira da ona uslovljava karakter naroda koji je
naseljava. Ipak, Herder posebno ističe da se narodni duh ne može naći kod
građanske klase koja preuzima brojne impulse od drugih naroda, već da se on nalazi
kod onih ljudi koji žive u skladu sa prirodom, što dovodi do toga da se istinski narodni
duh može pronaći u narodnim umotvorinama, pričama, običajima, jeziku. Dakle,
umetnici su se vodili tim idejama da se duh naroda sačuvao u istinskim pripadnicima
naroda (seljaci, ribari, ljudi koji su bliski sa prirodom). Akcenat se stavlja na zlatno
doba, period kada ta dela i nastaju, kada narodni duh cveta, bez drugih upliva
(Elenšleger, Zlatni rogovi). Kod Elenšlegera imamo istaknute Herderove ideje. U
čitavo to njegovo razmišljanje je sadržana i ta ideja zlatnog doba, vremena kada su
ljudi bili okrenuti pravim vrednostima. Iskonski narodni duh se nije nužno čuvao
samo kod naroda u tom trenutku u istoriji u 19. Veku, već je sačuvan u narodnom
stvaralaštvu koje je “mnogo staro”.
Herderovske ideje su rezultirale u ostatku Evrope vrlo produktivnim
prikupljanjem nacionalnog stvaralaštva (književnost, nošnje, primeri graditeljstva
alatke, oružja, muzičko narodno stvaralaštvo). Herder uvodi i pojam potonula
kulturna dobra, koji poziva na ponovno otkrivanje zaboravljene istorije kroz
arheologiju, ali i ističe skrivenu vrednost koju predmeti mogu da nose. Na primer, to
se može videti u Elenšlegerovoj pesmi Zlatni rogovi, gde je vrednost rogova skriena,
ne prikazuje se svima. Skrivena vrednost je motiv koji je često prisutan u
nacionalnom romantizmu. Ove ideje dovode do veoma velikog interesovanja za
istraživanje nacionalne književnosti, istorije, mitologije. Istorijske okolnosti poput
Napoleonovih ratova ili gubitka Finske u Švedskoj dovode do buđenja političkog
nacionalizma, te političari uviđaju značaj skupljanja dela i predmeta i počinju da
finansiraju takve projekte. Kao primer značaja koji je umetnost imala za oblikovanje
nacionalne svesti i nacionalnog jedinstva može se navesti takmičenje u Danskoj na
kom je pesma pobednica izabrana kao zvanična himna. Ipak, pobednici takmičenja
danas su zaboravljeni, ali je Elenšlegerova pesma Det er et yndingt land ostala
simbol Danske - ona opisuje istoriju, narod, jezik, glavni grad, sve ono što budi
osećanja ljubavi prema domovini.
Istoričari takođe igraju važnu ulogu u ovom periodu budući da se oni bave
istraživanjem nacionalne prošlosti sa ciljem da pokažu kako se neki narod na
određenoj teritoriji nalazi od pamtiveka. Fenomen prikupljanja narodne književnosti
javlja se i u Skandinaviji, gde je takođe visoko kontrolisano šta su tačno vrednosti
koje bismo želeli da prikažemo koje su ne samo tipično naše već su oduvek nama i
pripadale. Stoga, književnost koja je izabrana kao pogodna mora se posmatrati s
rezervom kako zbog cenzure tako i zbog očiglednog prilagođavanja teksta
onovremenom čoveku. Tekstovi iz narodne književnosti koji su pronađeni bili su
prerađivani, a značaj prerade ogleda se prvenstveno u univerzalizaciji,
standardizaciji jezika - svaka od priča napisana je na dijalektu kraja gde je
pronađena. Na taj način sav materijal prolazi kroz određeni filter i bira se šta je
prigodno, a šta ne. Postojao je i čitav opus koji je od ranije bio poznat, ali nije
smatran dovoljno vrednim da bi ušao u zvaničan korpus, nazivane su
ammestuehistorier i njihova jedina vrednost bila je zabava dece. Ulazak narodnog
stvaralaštva u korpus dovodi do toga da ono utiče na književnost koja se stvara, bilo
da je u pitanju preuzimanje sadržinskih ili formalnih elemenata, što se može uočiti na
primeru pesme Zlatni Rogovi Adama Elenšlegera. Ideje univerzalnog romantizma još
uvek žive - trenutak inspiracije, prenošenje osećanja i iskazivanje neizrecivog, ali su
sada stavljene u okvir nacionalnog. Dakle, ključne ideje romantičarske poezije su tu,
ali u kombinaciji sa temama iz nacionalne prošlosti ili mitologije i uz korišćenje
metrike, rime ili ritma tipičnim za staroskandinavsku poeziju. Čak su i u prozi prisutni
određeni formalni elementi karakteristični za staroskandinavsku književnost - način
pripovedanja, pripovedač, početak i kraj, ustaljene forme.
Takođe je i ideja o pesniku kao geniju prisutna, ali dolazi do velike promene
pozicije u društvu. Pesnik nije više marginalizovani pojedinac, on je centar društva -
Adam Elenšleger krunisan je za kralja skandinavske poezije. On postaje nacionalni
simbol. Teme koje su obrađivane u ovom periodu gotovo uvek su za cilj imale da
istaknu posebnost nekog naroda. Izuzetno značajan bio je već spomenuti pojam
teritorije koja uslovljava karakter i osećanja naroda. Tako se u pesmi Gamle Norrig
Ivara Osena ističe snaga Norvežana koja proističe iz surovog terena na kom oni žive
i klime sa kojom se suočavaju svaki dan. Prirodno, često su obrađivani i važni
istorijski događaji, oni koji su u velikoj meri uticali na tok istorije jednog naroda, a u
XIX veku vikinško doba isticalo se kao zlatni period Severa, a kao primer mogu se
navesti drame Henrika Ibzena iz njegovog nacionalno romantičarskog perioda, poput
Vikinzi sa Helgelanda. Pisano je i o značajnim istorijskim figurama: kraljevima,
ratnicima. Kraljevi, junaci i bogovi iz nordijske mitologije, legendi ili prošlih vremena
ponovo su opevani da bi se materijalizovala njihova hrabrost i spremnost u tadašnjim
preprekama i ratovima i probudio nacionalni duh i dao elan kolektivu. Elementi iz
narodnog stvaralaštva su takođe obrađivani, sve više se pojavljuju književna dela čiji
su glavni junaci obični seljaci i gde se opisuju narodni običaji. Drama doživljava
važan razvoj u ovom periodu. Otvaraju se pozorišta, a drame koje se tamo izvode
upravo su nacionalne tematike. Do otvaranja pozorišta dovodi sve veći uspon
građanske klase i stvaranje nacionalnih država, te posledično i državnih institucija
kao što su pozorišta. Važno je napomenuti da su poezija i drama bile dominantne u
periodu romantizma, ali da su postojali pisci koji su pisali prozu. Najpoznatiji pisac je
Carl Jonas Almqvist koji je napisao roman Moguće je (Det går an), a za dalji razvoj
proze u Skandinaviji značajni su putopisi, pripovetke i romani koje je pisao H.K.
Andersen.
Ono što nije bilo mnogo značajno tokom nacionalnog romantizma, ali će
postati značajno tokom budućeg perioda je proza. U Skandinaviji je bila dominantna
poezija i drama (posebno u nacionalnom romantizmu). Almkvist je pisao prozu i on je
bio najpoznatiji pisac proze. Dominirao je stih (drame se pišu u stihu). Književnošću
od početka pa sve do realizma dominirao je stih/metar. Najznačajnija dela svetske
književnosti do 19. Veka su u stihu. U nemačkoj imamo Novalisa, Getea. U
Skandinaviji je značajan Andersen koji se takođe ne smešta u nacionalni
romantizam, već je on u međuperiodu romantizam-realizam, ali pripovetke, romani i
putopisi koje je on pisao su značajniji za kasniji razvoj proze u Skandinaviji.
Teme i elementi nacionalne poezije:
1. Određeno povezivanje nacionalnog pejzaža i nekakvog
osećanja/karaktera
Budući da je jedan od postulata na kojima se zasniva nacionalni romantizam da
određeni prostor uslovljava karakteristike određenog naroda (oštrija klima=oštriji
karakteri, reljef blag, lako obrađivanje zemlje). Iz te ideje se u pesništvo prenelo
povezivanje pejzaža i osećanja=kada se opisuju osećanja sa pozitivnim
predznakom, najčešće ćemo imati sunčano, zora, šuma - idilični pejzaži u kojima se
odvijaju idilični događaji sa idiličnim ljudima). Vremenske prilike najavljuju da će se
nešto dogoditi, isto imamo i u Edičkoj poeziji (“oblaci se navlače, oluja se sprema)
“Stara Norveška” “Norvežanin” - najuočljiviji momenti pejzaža.
2. Važni istorijski događaji
Vrlo često oni postaju tema umetnosti i književnosti, pre svega se misli na ono što se
smatra važnim za nacionalnu istoriju, događaji koji su se percipirali važni za istoriji.
Ti važni istorijski događaji najčešće su u jasnoj funkciji građenja nacionalnog
identiteta, potvrđivanja značaja nacije. Imamo niz književnika koji se bave tom
temom: Esias Tegner, postoji čitav niz drama koje su pisane za vreme vikinškog
perioda (tipično za nacionalni romantizam je da se radnja smešta u vikinški period),
Henrik Ibsen (te njegove drame izlaze iz obzira nacionalnog romantizma, sadrže i
odnos pojedinca prema društvu, koliko slobode može pojedinac u društvu). U ovom
periodu se stvara druga pogrešna slika o vikinzima: poetizovana slika o vikinzima
kao hrabrim ratnicima, stvarali velike ličnosti od njih.

Motivi tema iz narodnog stvaralaštva se često obrađuju u visokoj književnosti,

u smislu ne samo nekih događaja i likova iz nacionalne istorije, već se sve više
pojavljuju dela koja za likove imaju običnog seljaka i seljanku gde se opisuje obični
narodni život i rituali (sahrane, venčanja).
 Formalno gledano imamo elemenat preuzimanja u pričama o seljacima, dosta
elemenata je preuzeto iz saga (kakav je pripovedač). Drama je doživela vrlo važan
razvoj u nacionalnom romantizmu, a razlozi toga su višestruki:
1. Otvaraju se pozorišta u to vreme (u N - 1850, u Bergenu je zaposlen Ibzen
kao upravnik pozorišta). Razlozi za otvaranje pozorišta:
- Pozorišta se otvaraju jer je građanska klasa u napredovanju
- Stvaranje nacionalnih država - dakle drama mora biti nacionalne
tematike
- Tokom univerzalnog romantizma su se vraćali uzorima,
neoklasicističkim, upravo zato što su verovali da u Homerovim epovima
nacionalni duh dolazi do izražaja. Šekspir utiče na njih, počeo je da
bude vrednovan kao jedan od najznačajnijih pisaca upravo u doba
romantizma. Prve prepeve Šekspirovih drama, na našem području,
uradio je Laza Kostić.
 Poetski realizam

Sredinom 19. Veka u skandinavskoj književnosti javljaju se realistički impulsi,

te u narednom periodu, od 1850-ih do 1870ih godina nastaju prelazne forme, dela
koja imaju i odlike romantizma i odlike realizma. Najčešće se radi o proznim delima.
Ovaj period se u skandinavskoj književnosti naziva poetski realizam, dok se u
Nemačkoj on naziva bidermajer. Bitno je naglasiti, pak, da je ovaj naziv korišćen u
Norveškoj, u Danskoj se isti period nazivao pozni romantizam (senromantisme), a
u Švedskoj je reč o građanskom realizmu (borgerlig realisme). Predstavnici
poetskog realizma u Skandinaviji su Hans Kristijan Andersen i Seren Kjerkegor u
Danskoj, Frederika Bremer u Švedskoj i Bjernstjerne Bjernson u Norveškoj.
Poetski realizam je stilska formacija između romantizma i realizma koja ima
elemente i jednog i drugog. Glavna odlika poetskog realizma jeste da ima i odlike
realizma i odlike romantizma. Realistički elementi ogledaju se pre svega u tome što
je glavni žanr proza i stil pripovedanja je realistički. Proza je svakako pisana i u
periodu romantizma, ali se od proze poetskog realizma razlikuje po perspektivi
pripovedača. Dok je u romantizmu uglavnom pripovedano iz prvog lica, sada
pripovedanje postaje objektivnije, te je pripovedač sveznajući - pripoveda se iz
trećeg lica. Romantičarski elementi su pre svega elementi fantazije i idealizacije,
korišćenje elemenata iz narodne kulture i narodnih običaja. Prikazuju se stvarni
događaji, ili oni koji bi to mogli biti, ali pogled na svet još uvek je romantičarski. U
duhu nacionalnog romantizma koji mu je prethodio, poetski realizam fokusira se na
domaće, poznato, te se pisci okreću svojoj okolini, porodici, domu. Ipak, zadržava se
ideja o sveprožimajućem božanskom. Pored toga, počinju da se predstavljaju oni
društveni slojevi koji se do tada u literaturi nisu spominjali, poput siromaha, za koje
do tada u literaturi nije bilo mesta. Idealizuje se slika seljaka, ali se javlja misao da
seljake treba kultivisati, misao koja je preuzeta iz prosvetiteljstva. Poetski realizam
sa sobom donosi okretanje od mitološkog, istorijskog i simboličnog ka
svakodnevnom, ka narodu i ka pejzažu. Poetski realizam ima delimično realističku
tematiku - likovi koji su opisani su likovi koji su mogući i u stvarnom životu. Moderni
roman je počeo da se razvija u romantizmu, jer su oni u romanu koji nije imao čvrsto
određene forme videli nešto organsko, mogućnost za razvijanje. Poetski realizam je
značaja kao korak ka modernom romanu. U poetskom realizmu se ide ka
realističkom pripovedanju (objektivnost - pripovedač u 3. Licu, sveznajući, nema
mogućnost da uđe u misli, osećanja, kao pripovedač islandskih saga).
Poetski realizam nosio je sa sobom i određeni kritički potencijal, što možemo
videti u delima Kamile Kolet u kojima se opisuje položaj žene u savremenom
društvu. U njenom romanu Kći oblasnog činovnika, kao i u delima brojnih drugih
autora ovog perioda, pripovedač se obraća direktno čitaocu, čime se ruši ideja o
objektivnom pripovedanju - sam pripovedač postaje sastavni deo radnje romana.
Kada govorimo o građanskom realizmu u Švedskoj, predstavnik je Frederika
Bremer i tada govorimo o realizmu privatnog života. Glavni lik u njenim delima
najčešće je ćerka u građanskoj porodici koja pokušava da se odvoji od života koji joj
je društvenim pravilima predviđen. Romantičarski elementi nalaze se u formi, pre
svega načinu pripovedanja. Ona je posmatrala romane kao epove svoga vremena.
Kako kaže, oni su svojim načinom predstavljanja realistički, ali su duhom
romantistički. Njeni romani bave se ženskim pitanjem, razdorom između života
predviđenog rodnim ulogama i pronalaska sopstvenog puta, i pokazuju određene
ideološke i filozofske stavove. Kod Kamile i Frederike se često prikazuje položaj
žene iz građanske porodice visokog građanstva. Pored Frederike Bremer,
predstavnik ovog perioda u Švedskoj je i Carl Jonas Almqvist, pre svega njegov
roman Moguće je (Det gör an) koji tematizuje položaj žene u društvu. Pripovedanje
je takođe realističko, a javnost je bila šokirana slobodom u braku koju je sebi
dozvoljavala glavna junakinja Sara Videbek. Za razliku od Švedske, gde su realistički
elementi prevladali, u Danskoj su u ovom periodu prevagnuli romantičarski uplivi.
Kao što je već navedeno, predstavnici poznog romantizma u Danskoj su Seren
Kjerkegor i Hans Kristijan Andersen, kao i Pol Martin Meler, autor dela Et dansk
students eventyr, koji karakteriše realistički jezik i sadržaj, ali psihološki pristup
opisivanju. Ideja prolaznosti bila je vrlo značajna za umetnike ovog perioda.
Trenutak sreće posmatran je upravo kao trenutak, kao nešto što ne može trajati
zauvek, stoga je zadatak umetnika bio da ovaj trenutak sačuva u svom delu. Jedino
što se večno može sačuvati jeste ono što je izgubljeno jer na taj način možemo da
ga čuvamo u svom sećanju. Ove ideje u velikoj meri inspirisane su Kjerkegorovom
filozofijom o prolaznosti života i njegovoj besmislenosti. U tom smislu i cinizam je
jedna od značajnih odlika ovog perioda u Danskoj. Postavljaju se pitanja u vezi sa
svrhom života, da li ona postoji i gde je pronaći. Odgovor leži u tome da se ona
nalazi u lepom, koje se sada izjednačava sa intenzivnošću, ružno se rastapa i
pretvara u lepo, suprotnosti se spajaju u jedno.
Na kraju treba spomenuti svevremeni žanr koji dobija na značaju u
romantizmu - Bildungsroman. Glavna ideja jeste da čovek treba da pronađe svoje
mesto u svetu, što čini putem individuacije. Sam bildungsroman prati čitav život
junaka, koji se tipično sastoji od tri faze: kod kuće, van kuće i kod kuće. Tipičan
primer romana o obrazovanju svakako je bajka Ružno pače, gde pače doživljava
fizičku promenu, ali je reč o simboličkim kategorijama, o duhovnoj spoznaji. Dakle,
roman o obrazovanju postoji u različitim periodima, ali se menja u odnosu na period
u kom se piše. Tako je u romantizmu reč o unutrašnjim promenama, a u realizmu ta
promena zavisi od spoljnih upliva, najčešće je reč o promeni u stavovima. Poetski
realizam/ građanski realizam/ pozni romantizam najavljuju dolazak novog perioda u
skandinavsku književnost - realizma. Realizam se okreće od unutrašnjeg ka
spoljašnjem sa idejom da iznese društvene probleme na raspravu, time u drugi plan
stavljajući unutrašnji život pojedinca.
Dakle, poetski realizam je stilska formacija između romantizma i realizma. Što
se tiče proze, stil pripovedanja je u velikoj meri realistički, ali ima elemenata
romantizma u na primer, korišćenju fantazije i korišćenju motiva i elemenata iz
narodne kulture i mitologije. Stilski i žanrovski su prisutni elementi romantizma, a
sadržinski su mešani elementi romantizma i realizma.
Bjernson koristi elemente iz islandskih saga u pripovetkama - motiv sudbine,
tipska karakterizacija (tamni likovi su loši, svetli dobri, motiv iskušenja). Veliča se
narod i narodno, ali uviđaju se problemi kao što su neobrazovanost i sujeverje. Imaju
element kultivisanja seljaštva (naroda) što su prosvetiteljske tendencije. Ono
realističko u ovom pravcu je odražavanje stvarnog života, kritika života koja je
uglavnom blaga. Romantičarsko je to da je osnovna ideja snažna ideja čovekove
povezanosti sa prirodom.
Bidermajer
Opisuje se harmoničnost domaćeg života, domaća atmosfera, kućna idila.
Bavi se osećajem prijatnog. Odnosi se i na slikarstvo. Prikazuje srećnu građansku
porodicu. Insistira se na harmoniji kao i u romantizmu, ali ne apstraktnih tema. Slavi
se ono pojavno, ne ispituju se dublje ljudske teme. Građanska porodica se prikazuje
kao savršen entitet bez pukotina. Može se povući paralela između baroka i rokokoa i
univerzalnog romantizma i bidermajera. Bidermajer potiče iz Nemačke, a kod nas se
ne koristi za periodizaciju književnosti. Samo u Danskoj se koristi ovaj termin. Pisac
koji je kritikovao malograđanštinu (spisborgerlighed - primitivno građanstvo tj.
Negativne osobine građanstva) pod pseudonimom Bidermajer razlog je za ime ovog
pravca. Klasični motivi bidermajera su bili čitanje u okrilju porodice, muzičar za
klavirom, otac koji puši lulu, majka koja plete i deca koja se pristojno igraju.
Razpoloženja bidermajera povezana su sa nedeljom, izletima i dvorišnom idilom.
Govori se o sentimentalnom i idealizovanom opisu domaćeg/kućnog mikrokosmosa.
Dok se se istovremeno u poznom romantizmu razvijama erotika, ono interesantno i
neprijatno, u bidermajeru se govori o ljubavi, onome prijatnom i uobičajenom.
Književni žanrovi u kojima se bidermajer razvijao su dečije himne, avanture,
romanse i vodvilji. Vodvilj je komedija gde pesme zamenjuju dijaloge - popularan
žanr u romantizmu.
 Prodor modernosti (Det moderne gjennombrudd)

Sedamdesetih godina XIX veka postoji jasna razlika između slike društva koju
nalazimo u danskoj književnosti i slike sveta koju zapravo vidimo na ulicama.
Dansko društvo je na dobrom putu da postane pravo industrijsko društvo, ali
književnost ne prati taj razvoj. Nikada pre, ali ni nikada kasnije, nije se dogodilo da
Danska igra vodeću ulogu u razvoju skandinavske književnosti, kao što se to
dogodilo sa prodorom modernosti. 1870-ih godina Kopenhagen postaje centar
moderne nordijske književnosti, a sama Danska ima vodeću ulogu i sve to
zahvaljujući Georgu Brandesu, jednom od malobrojnih danskih svetski poznatih
imena u kulturi. Ono što podstiče pojavu prodora modernosti u književnosti jesu i
velike promene u društvu: razvija se saobraćaj (železnica), javljaju se novi i brži
načini komunikacije (telegraf, telefon), osnivaju se fabrike. Masovni narodni pokreti,
industrijalizacija i urbanizacija takođe vode ka brzim i korenitim društvenim
promenama. Književnost ovog perioda je pre svega realistička, a njeno težište je na
društvenoj debati.
Ideološki se prodor modernosti zasniva na potpuno drugačijim osnovama od
romantizma. Prva značajna tendencija jeste pozitivizam. Za razliku od romantizma,
koji se zasniva na idealističkoj filozofiji, vrednujući intuiciju, transcedentno,
pozitivizam se zasniva na racionalnom, empirijskom. Suštinski, to je ideja o
korišćenju metoda prirodnih nauka pri proučavanju društva i njegove istorije.
Predstavnik pozitivizma jeste Ogist Kont, koji je u svom delu Kurs pozitivne filozofije
izneo svoje ideje. Ipolit Ten i njegova ideja o rasi, sredini i trenutku takođe igra
veliku ulogu u stvaranju realističke filozofije. Rasa bi predstavljala nasledne
predispozicije i osobine, sredina društvene i političke odnose, dok bi trenutak
predstavljao date okolnosti, trenutni istorijski period i ova tri faktora zajedno utiču na
život pojedinca, što implicira da su okolnosti te koje formiraju našu ličnost.
Druga tendencija koja je uticala na promene u poimanju sveta, a samim tim i
književnosti, jeste darvinizam. Izdavanjem knjige Poreklo vrsta 1859. godine Darvin
je izazvao razdor između crkve i nauke budući da je srušena ideja o nastanku sveta
na onaj način na koji Biblija vekovima uči. Snage su te koje upravljaju životom
čoveka, biološke, fizičke, seksualne. Za shvatanje konteksta realizma važan je
darvinizam i ideja da čoveka nije stvorio Bog, već da je evoluirao od majmuna.
Osnove darvinzma su u to vreme i dalje shvatane kao štetne i kao direktan napada
na hrišćanstvo, od strane crkve. Darvinizam polaže veru u čoveka i njegov um,
dakle, insistira se na zansivanju savremen civilizacije na razumu.
Treća tendencija je liberalizam, koji možemo podeliti na ekonomski i politički.
Ekonomski liberalizam zalagao se za slobodu u privređivanju i trgovini, predstavnici
ove ideje su Džeremi Bentam i Adam Smit. Politički liberalizam zalagao se za
uvođenje parlamentarizma, za popuštanje stega apsolutističkih država. Otac ove
ideje je Džon Stjuart Mil, koji je bio i borac za ženska prava i smatra se jednom od
prvih feminista, zalagao se emancipaciju žena - “sve liberalističke ideje bi trebalo
primeniti i na žene”. On se smatra ocem liberalizma u politici i insistirao je da se
sloboda odnosi na misli, a ne na slobodu tržišta.
 Zanimljivo je da postoji datum početka prodora modernosti u Skandinaviji. To
je 3. novembar 1871. godine kada Georg Brandes drži predavanja pod nazivom
Hovedstrømninger i det 19. Aarhundredes Litteratur (Glavni tokovi evropske
književnosti 19. veka). Brandes je bio veoma inspirisan tokovima u francuskoj i
britanskoj književnosti tog perioda - tema njegovog doktorata bila je Tenova ideja o
rasi, sredini i trenutku, a bavio se i prevođenjem Milovih dela. On oštro kritikuje
stanje u kom se skandinavska književnost nalazi u tom trenutku, govoreći da
zaostaje za evropskim tokovima i da pisci ne pišu ni o čemu što ima značaja za
svakodnevicu. On smatra da književnost mora da iznosi probleme na raspravu.
Brandes smatra da je danski romantizam, tadašnji aktuelni književni pravac,
prerastao u neku mrtvu stvar, da ne predstavlja više istinsku borbu za slobodom i on
ima zahtev da književnost postane živa stvar. Romantičarska književnost drži se
dobro poznatih tema i starog jezika. Brandesova kritika nije suštinski kritika
romantizma već nacionalnog romantizma, veličanja institucija poput kralja, crkve,
nacije i porodice. Kada se javio početkom XIX veka, romantizam je u bio svež,
revolucionaran, ali posle nekoliko godina ta književnost postaje sladunjava, sigurna,
ne rizikuje, introvertna, ona prelazi u nacionalni romantizam, a zatim u neki plač za
romantizmom bez energije i originalnosti. Posledično, pesnik bi trebalo da od
izolovanih pojedinaca pređu u aktivne učesnike u društvu, što znači da bi njihova
dela trebalo da iznose probleme na raspravu. To se odnosi pre svega na probleme
društvenih institucija, prvenstveno crkve i škole, odnosa između polova, kao i
drušvenog morala. Brandesova predavanja su bila vrlo uticajna, sa obzirom na to da
su na njegova predavanja dolazili pisci iz mnogih krajeva Skandinavije.
Brandesovom razmišljanju se kasnije pridružuju i svetski poznati pisci iz Norveške i
Švedske poput Avgusta Strindberga, Henrika Ibzena i Bjerna Bjernsona.
Najpoznatiji predstavnici prodora modernosti u Skandinaviji su Bjernson,
Ibzen, Li i Ćeland u Norveškoj, koji se još nazivaju i velika četvorka, Strindberg i
Viktorija Benediktson u Švedskoj i Jakobsen, Drahman i Pontopidan u Danskoj.
Budući da književnost prodora modernosti treba da bude društveno
angažovana, poezija nije bila pogodan žanr, te nju zamenjuje epika, koja doživljava
procvat. Najzastupljeniji žanr svakako je roman jer njegova forma omogućava
ispunjenje svih zahteva realizma, ali i on doživljava promenu. Roman, iako je
postojao, nije bio razvijen sve do realizma. Romani su ranije bili zasnovani na fabuli,
a sada je ta fabula u senci, a likovi se razvijaju - postaju dinamični. Sada u fokusu
nije fabula, već psihologizacija likova i često su predstavnici većih društvnih grupa.
Društvene klase postaju značajna tema u ovom periodu i upravo one određuju
psihologizaciju likova. Likovi u realizmu postaju dinamični, višedimenzionalni, oni
doživljavaju promenu, dolaze do određene spoznaje. Sam realizam karakterišu
brojne deskripcije u funkciji karakterizacije likova, pripovedanje je u trećem licu.
Značajna karakteristika jeste i detaljno opisivanje detalja kako bi se, prema
Brandesu, stvorila iluzija totaliteta, mali detalji čine situaciju vidljivom, čime se stvara
iluzija objektivnosti. Sam realizam svakako nije bio objektivan, on teži što
objektivnijem prikazu stvarnosti, ali i taj prikaz stvarnosti prolazi kroz filter umetnika.
To opisivanje likova kroz detalje je prisutno kod Ćelanda na primer - likovi se često
povezuju sa nekim predmetima, tipičnim pozama ili određenom gestikulacijom.
Prikazuje se i motivacija, to jest, zašto likovi rade to što rade. Ističe se i nekoliko
vrsta romana u realizmu: romani o obrazovanju/odrastanju u kojima se javlja forma
kod kuće-van kuće-kod kuće; savremeni roman koji obrađuje savremene teme, često
se bavi odnosom sela i grada, gde selo predstavlja nešto konzervativno dok grad
predstavlja moderno doba i liberalne misli; kolektivni romani u kojima ima mnogo
likova koji treba zapravo da predstave celo društvo. Pored romana dosta su
zasupljene i pripovetek koje ispunjavaju zahteve vremena i gde nema psihologizacij
elikova, ali su prisutni sitni detalji koji upućuju čitaoca na zaključke, kao i drama.
Žanr koji posebno dobija na značaju u ovom periodu jeste drama, posebno
realistička faza u stvaranju Henrika Ibzena, poput Lutkinog doma, Stubova društva i
Duhova. Likovi ovih drama pripadaju građanskom sloju, a teme su one koje
odgovaraju Brandesovim zahtevima - imovina, društveni i seksualni moral,
odgovornost pojedinca u društvu. Što se formalnih karakteristika tiče, reč je o
kamernim dramama. Cilj cele drame je bio da ona bude toliko realistična da publika
ima utisak da je u dnevnoj sobi neke porodice.Publici kao da je otvoren četvrti zid
kuće, broj likova je mali, a sve što se pojavi na sceni ima određenu funkciju.
Psihologizacija likova vrši se putem retrospektivne tehnike, svi likovi su u bliskim
odnosima ili trenutno ili u prošlosti i važni su za priču. Poštuju se tri jedinstva drame,
kraj je najčešće ambivalentan, monologa nema jer se oni ne dešavaju u stvarnom
životu. Likovi se karakterišu putem pokreta i izgleda. Pored Ibzena, značajan
skandinavski dramaturg svakako je i Avgust Strindberg, čije su drame, pak,
naturalističke. Avgust Strindberg se naziva ocem naturalističke drame, kao i ocem
ekspresionalizma u drami. Kada govorimo o drami u ovom periodu moramo napraviti
diferencijaciju između realističke i naturalističke drame. Ežen Skrib je definiisao set
smernica za pisanje dobre drame i ovo je predstavljalo značajan korak ka pisanju
moderne drame. U realističkoj drami postoji pravilo jedinstva emsta, vremena i
radnje, to jest radnja se odvija na jednom mestu i ne menja se seting, takođe se
odvijaju unutra i radnja treba da počne i da se završi u roku od 24 sata. Iako su od
druge polovine 19. Veka drame pisane u stihu, sa obzirom na to da su zahtevi
realizma bili iznošenje problema na rasprau i objektivno oslikavanje stvarnosti,
napušta se stih i prelazi se na proznu dramu. Na radnji je sekundarni fokus, dok je
primarni fokus na unutrašnji život likova, motive i reakcije drugih. Likovi su uverljivi i
svakodnevni tipovi. Uglavnom se ukida monolog sa obzirom na to da je dijalog
svakodnevni goor i samim tim drama deluje realističnije. Protagonista se često
suprotstavlja nepravi i samom društvu da bi potvrdio sebe, opet se ističe ideja
slobodne volje i preuzimanje odgovornosti za svoj život. Ibzen često koristi motiv
pisma kojim se razotkrivaju likovi, a i takođe za Ibzena i njegove drame je
karakteristično da on ne nudi konačno rešenje, već nas tera da mi kao čitaoci na
kraju postavljamo pitanja.
Može se reći da je naturalizam ekstremna forma realizma. Kao tendencija u
pozorištu i način izvođenja, naturalim je bio kratkog daha. Uglavnom se prate
Aristotelova pravila jedinstva. Nema skokova u vremenu i prostoru, kao kod Ibzena
na primer. Kao i porza, pod uticajem je Darvinovih teorija. Ne može se opisati sve
što motiviše likove, uvek ima nečeg neobjašnjivog. Na primer Strindberg o Žanu i
Juliji, u svom delu “Gospođica Julija” piše kao da su van njegove kontrole, tu vidimo
naturalističku ideju eksperimenta. Često se piše o samoubistvu, prostituciji,
siromaštvu. Likovi su žrtve sopstvenih uslova,okolnosti i zato se ponašaju na
određen način, opet se tu ističe ideja su oni bespomoćni proizvodi svojih okruženja.
Likovi su često iz radničke ili niže klase. I Ibzen i Strindberg su cenjeniji bili van
Skandinavije nego u njoj. Strindberg se zalagao za ukidanje lažnosti scene i on je
jedan od prvih koji pokušava da napiše dramu koja podseća na stvaran razgovor,
bez formalnih ograničenja, to jest činova. Iako su za života bili “suparnici” i dan
danas se obojica pamte kao najznačajniji predstavnici ovog perioda. Svet kakav je
danas i sama pop-kultura bila bi u potpunosti različita od onoga što mi poznajemo da
nije bilo realističkih drama, sa obzirom na to da je baš njihovo izvođenje u pozorištu
uticalo ne samo na pozorište, već i na pravljenje filmova u 20. veku.

Najznačajniji predstavnik naturalizma je francuski pisac i teoretičar Emil

Zola. On je u svom eseju Eksperimentalni roman izneo tezu da bi pisanje trebalo
posmatrati kao eksperiment, da je pisac naučnik koji prolazi svetom držeći u ruci
ogledalo. U Skandinaviji nema velike razlike između realizma i naturalizma, te se
oba podrazumevaju pod pojmom prodor modernosti. Naturalizam u još većoj meri u
odnosu na realizam insistira na predodređenosti likova/čoveka u zavisnosti od rase,
sredine i trenutka, dok realizam insistira na društvenoj predodređenosti, naturalizam
insistira na biološkoj. Naturalistička dela često opisuju propadanje jedinki, izazvanu
alkoholom, siromaštvom, kriminalom.
Bitno je naglasiti da u Skandinaviju realizam stiže kasnije u odnosu na ostatak
Evrope, samim tim, impulsi realizma i naturalizma se isprepletano javljaju i nekad ih
je teško razgraničiti. Naturalizam u centar stavlja pojedinca, kroz kojeg se opisuje
određena klasa i samo društvo, ali ono što im je zajedničko je da se u oba pravca u
fokus stavlja društvo.oba pravca se zasnivaju na iznošenju problema na raspravu, a
razlika je što realizam ume da bude pozitivan u odnosu na probleme, dok je
naturalizam često pesimističan. Poruka realizma je da čovek može da promeni svoje
uslove (slobodna volja), a poruka naturalizma je da je čovek u vlasti spoljašnjih silla i
da je sudbina rezultat nasleđa i sredine (determinizam). Realsti su motivisani
racionalnim i insistiraju na racionalnom, dok naturalisti uviđaju da u čoveku postoji
nešto mračnije, dublje, neobjašnjivo.
Teme realizma su uglavnom jaz između idealizma i stvarnosti, kukavičluk i
školstvo, moć crkve, položaj žene, brak. U naturalizmu su česte teme siromaštvo,
bolest, nemaština, boemski život, erotika, religija, rodne uloge koje su represivne,
degenracija čoveka, determinizam i ostale tabu teme tog vremena. Sa obzriom na to
da realizam i naturalizam nisu jasno razgranični, možemo videti da je obično
naturalizam taj koji preferira nešto “ružno”, kao što su slike smrti, seksualnost i
seksualnu simboliku. Seting realizma je dnevna soba građanstva, a glavni likovi su iz
višeg srednjeg sloja. U naturalizmu je seting selo ili siromašni krajevi grada, a glavni
likovi su iz nižih klasa. Realizam se bavi višom srednjom klasom, a ona je i ta koja
piše. Naturalizam se više bavi siromašnima i onima kojima treba pomoć. Neka od
jezičkih sredstava realizma su da je govorni jezik blizak pisanom, koristi se
svakodnevni jezik obrazovanih, obiluje realističnim detaljima i ima mnogo toga što se
može čitati “između redova”. U naturalizmu se koristi dosta dijalekata i sociolekta,
koristi se jezik siromašnih i malo toga je prepušteno mašti.
Tipični žanrovi u realizmu su: pripovetka, drama i roman, a u naturalizmu su
to obimni romani, romani u nastavcima i drama. Poezije, u ovom periodu, maltene i
neam jer ne odogovara zahtevu objektivnosti. Kao osnova za pisanje ističe se
realistično, objektivno prikazivanje stvarnosti i samim tim vidimo da roman kao žanr
najbolje ispunjava te zahteve. Ističe se ideja da je pisac alatka koja prikazuje svet
upravo onakvim kakav jeste.
Norveška spisateljica Amalie Skram u svom romanu Ljudi iz Helemira
opisuje degeneraciju jedne porodice, Stridberg u Gospođici Juliji Juliju predstavlja
kao degeneraciju budući da ne dolazi iz “čiste” porodice. Tako možemo istaći
važnost nasleđa u naturalizmu - ono određuje likove, kao na primer Norino
rasipništvo u Lutkinom domu koje potiče od njenog oca. Naturalizam takođe više
pažnje posvećuje telesnosti, pre svega ženskoj telesnosti koja je do tada bila
neistražena. U tom smislu, svi pomenuti predstavnici prodora modernosti su
predstavnici realizma i naturalizma. Prodor modernosti u Skandinaviji traje dve
decenije, do 1890-ih, kada Brandes ponovo kritikuje period koji je sam uveo.
 1890-TE

1890-te sa sobom donose promene u aktuelnim književnim tendencijama.

Realizam i naturalizam zamenile su tendencije koje se jednim imenom nazivaju
književnost 1890-ih. Ovakav naziv rezultat je mnogobrojnih tendencija koje su se
javile u Skandinaviji u tom periodu. U Norveškoj ovaj period najčešće se klasifikuje
kao neoromantizam, u Danskoj je reč o simbolizmu, dok u Švedskoj…. Umetnici
1890-ih vraćaju se romantizmu, za razliku od težnje da se opiše društvo i iznesu
njegovi problemi na raspravu, sada se pesnici vraćaju unutrašnjem životu
pojedinca. Dolazi i do promene na planu žanra - dominantnu prozu sada zamenjuje
lirika.
Ono što u velikoj meri utiče na razvoj književnosti u Skandinaviji u ovom
periodu jeste pojava simbolizma. Simbolizam se takođe oslanjao na romantizam, ali
je i uveo brojne novine. Jedna od novina ogleda se u tome što počinje da se
prikazuje moderno društvo, ali ne u svojstvu iznošenja problema na raspravu, već
sam urbani život. Pojedinca u ovom periodu karakteriše to što se on u takvoj sredini
oseća kao stranac. Pojam dekadencije takođe igra značajnu ulogu u ovom periodu i
taj pojam usko je vezan za urbani način života. On se odnosi na nazadovanje i
propadanje pojedinca. Ovo je period kada časopisi dobijaju na značaju, štampa
doživljava veliki uspon. I obični ljudi mogli su da čitaju časopise, a oni su se bavili i
društvom i politikom i umetnošću. Danski umetnici simbolizma i sami su bili skupljeni
oko časopisa Toranj, u Norveškoj je najznačajniji časopis bio Samtiden, gde su u
početku članci prevođeni, a kasnije je pisano sve više i više originalnih tekstova.

Danska
Georg Brandes 1889. godine izdaje članak pod nazivom Aristokratski
radikalizam u kom dansku publiku upoznaje sa Ničeovom filozofijom. U tom periodu
Niče nije bio naročito poznat ni u Nemačkoj, ni u ostatku Evrope za razliku od
Brandesa, te se može reći da je Brandes jedan od ljudi koji je učinio Ničea poznatim
van Nemačke. U svom članku Brandes se poziva na Ničeovu filozofiju o nadčoveku,
koju povezuje sa književnošću govoreći da su umetnici ti koji bi trebalo da stvore
novi svet. Pored toga, Brandes kritikuje trenutno stanje u književnosti, koja ponovo
zaostaje u odnosu na svoju okolinu. Čovekova duša, a ne društvo treba da postane
osnovna tema, pišući o društvu, pisci prethodnih generacija u potpunosti su
zanemarli unutrašnji život čoveka. Ovaj period u Danskoj naziva se još i det sjælige
gennombrud. Nije prvi put da se tematizuje čovekova unutrašnjost, ali je ovo period
kada počinje da se vraća vera u metafizičko, transcedentalno, iracionalno. Danska je
jedina skandinavska zemlja gde postoji grupa umetnika koji sebe nazivaju
simbolistima, što svakako ne znači da nije postojala književnost sa odlikama
simbolizma u drugim zemljama. Ovi umetnici bili su okupljeni oko časopisa Toranj,
čije je prvo izdanje izašlo 20. oktobra 1893. Sam naziv časopisa nosi metaforično
značenje - pre svega to je ideal pesnika kao nadčoveka, izabranog pojedinca, kao i
uzdizanje ka nebu kako bi se dobila prava perspektiva i osamljivanje pesnika, a
inspiraciju pronalaze u francuskom romanu La-Bas. Časopis nije izlazio dugo, ali od
velikog je značaja jer se njime uvodi simbolizam u Dansku. Najznačajniji predstavnici
ovog časopisa su Johanes Jergensen, Sofus Klausen i Vigo Stukenberg. Oni su
bili okupljeni oko ideje da su protiv dotadašnjih tema, zalažu se za subjektivno
doživljavanje stvarnosti i povratak lirici, a inspiraciju prolaze u romantičarskom
pogledu na svet i francuskom simbolizmu, pre svega kod Bodlera i Remboa. Jedna
od ideja simbolizma koja vrši veliki uticaj na dansku i skandinavsku književnost jeste
ideja o splinu - osećanju nezadovoljstva, naspram kog stoje ekstatični trenuci
inspiracije, kada pesnik doživljava trenutke sreće i ima nekakav uvid. Ovde možemo
povući paralelu sa baroknom dosadom naspram koje se nalazi život na onom svetu.
Pored splina, simbolizam zagovara i estetiku ružnog: lepo se ne nalazi samo u
lepom, ono se može naći i u ružnom. Kao i romantičari, simbolisti svoju inspiraciju
nalaze u nekon drugom svetu, ali sada više ne govorimo o traganju za božanskim,
dolazi do okretanja ka unutrašnjem svetu koji može postojati i u ružnom, prljavom i
niskom, i kod prostitutki i pijanica. Manifest simbolizma u Danskoj je tekst
Symbolisme koji Johanes Jergensen objavljuje u drugom izdanju časopisa Toranj.
On u tom tekstu iznosi program simbolizma, kako ga on doživljava. Kroz čitav članak
provlači se glavna misao, a to je da je Jergensen protiv naturalizma i pozitivizma koji
leži u njegovoj osnovi. On smatra da je bitno ono unutrašnje, duša, a ne društva i
ono spoljašnje. Jergensen je bio protiv mimeze, dakle, umetnik ne bi trebalo da
oponaša stvarni svet, već da prenese svoj doživljaj tog sveta, što implicira da je
doživljaj stvarnosti bitniji od same stvarnosti. On smatra i da je njegov zadatak da
produhovi svet u kome živi, a koji deluje kao da je mrtav. Veliča metafiziku
simbolizma naspram materijalizma naturalizma, govori o tome da se naspram kritike,
kako je označio naturalizam, nalazi spoznaja simbolizma. Naspram racionalnosti i
empirizma u naturalizmu stoje intuicija i osećaj u simbolizmu. Zadatak umetnika
treba da bude otkrivanje skrivene, dublje veze između stvari, on ne treba da objasni
ili argumentuje, već da prenese utisak, osećaj.

Norveška
U Norveškoj 1890-ih javlja se pravac koji se naziva neoromantizam, koji
odgovara simbolizmu u Danskoj. Ovaj pojam danas je manje-više napušten, ali
podseća na važnu vezu ovog perioda sa romantizmom. U fokusu ove književnosti
nalazi se individua, neretko individua u krizi, kritika društva nije otvorena, niti glavni
fokus dela nastalih u ovom periodu. Dolazi do prodora psihologije u književnost, u
smislu da se ističu skriveni, zatrpani slojevi čoveka koji na određene načine
isplivavaju na površinu. Tako Hamsun u svom delu Det ubevidste sjæleliv, koji se
smatra svojevrsnim manifestom 1890-ih godina, kritikuje jasno uspostavljene
uzročno-posledične veze u realizmu, govoreći da je ljudska duša izuzetno senzitivna,
perceptivna i na najmanje impulse i da se ne može svaki postupak objasniti takvim
vezama. On veliča iracionalne misli, osećanja, insistira na asocijativnom,
nelogičnom. Ističe da trenutna književnost ne odgovara trenutnom stanju i da
moderna književnost treba odgovara modernom čoveku, čija je psihologija mnogo
komplikovanija u odnosu na psihologiju čoveka u realizmu. Kao i Hamsun, Ula
Hanson govori o tome da su bagatele/sitnice te koje upravljaju našim životom.
Značajna imena norveške književnosti, tačnije rečeno poezije, ovog perioda su Arne
Garborg, Sigbjern Obstfelder i Vilhelm Krags. Pored neoromantizma, za
norvešku književnost 1890-ih karakteristična je i zavičajna književnost. Zavičajna
književnost javlja se i u Danskoj, gde se naziva jilandska književnost (det folkelige
gennombrud), i Švedskoj gde postoji grupa pisaca iz Skonea (skånske
landskapspoesien) koji idealizuju taj region. Zavičajna književnost nastaje kao
reakcija na industrijalizaciju, urbanizaciju i razvoj tehnologije. Ona se okreće ka
lokalnom, nacionalnom. Javlja se dihotomija između urbanog i ruralnog, civilizacije
i prirode, gde se prednost daje ruralnom i prirodi. Suprotstavlja se dominaciji velikih
gradova, dolazi do razočarenja u modernu civilizaciju, te se teži povratku
tradicionalnim vrednostima. Grad je okarakterisan kao prljav, iskvaren, nemoralan, a
selo kao čisto, moralno. Pripovedanje u ovim delima je realističko i najčešće se radi
o prozi. Takođe postoji i određeni stepen misticifikacije, najčešće se radi o
mistifikaciji duha naroda. Ipak, zavičaj je predstavljen idealistički, te možemo uočiti i
određene romantičarske uplive. Što se tiče proze u norveškoj književnosti 1890-ih,
značajna imena su Junas Li i Hans Ćink,. Li pripada, zajedno sa Ibzenom,
Ćelandom i Bjernsonom, velikoj četvorki iz perioda realizma, ali on 1890-ih piše dve
zbirke pripovedaka pod nazivom Trol, kada otpočinje treća faza u njegovom
stvaralaštvu. Nju karakterišu elementi fantastičnog, koje najčešće potiče iz narodne
mitologije, materijal iz folklora povezuje se sa elementima bajke. U skladu sa tim, još
jedna od karakteristika neoromantičarske književnosti koja se javlja u njegovim
delima jeste prirodni, iskonski nagon, koji upravljaju postupcima čoveka. Takođe pod
uticajem simbolizma i sinestezije kao jedne od njegovih najznačajnijih stilskih figura,
njegova dela apeluju umnogome na čula. Junas Li je bio prvi koji je pružio otpor
prema starim normama pisanja iz perioda realizma i poetičnog realizma. On je taj
koji je razvio novi, impersionistički roman.
Postoje tri faze Junasovog stvaralaštva:
1. Period: romantičarski pisac
2. period : impersionizam
3. Period: tamna strana ljudskog postojanja
Osobenosti Lijeve impresionističke tehnike: apeluje se na čula, auditivne, vizuelne
utiske, odmicanje od objektivnog realističnog prikazivanja. Impresionistička tehnika
je most ka modernizmu. Počevši sa Gaa paa! (1882) Junas se kreće u pravcu
kritičarskog realizma. Međutim, sa izdavanjem knjige Livsslaven (1883) - Rob života,
počinju njegove impresionističke tendencije, iako su mnogi ovaj roman smatrali
naturalističkim. Smatra se da je u ovom periodu svog života bio pod velikim uticajem
Emila Zole. njegova najčitanija knjiga je upravo iz ovog perioda - Familien paa Gilje
(1883). Njegove imperesionističke tehnike su: narativ i deskripcija su u potpunosti
smanjeni. Pripovedač nije prisutan ili se povukao i Li izbegava opšte opise. Umesto
toga, fokusira se na jedan detalj, u određenoj formi i u specifičnoj situaciji i taj jedan
detalj je zarobljen u svojoj specifičnoj situaciji i nestabilnosti usred dinamičnosti
radnje. Takođe, postoji mnogo skokova u dijalozima. Likovi naglo prekidaju rečenice.
Voleo je i da koristi originalne i ekspresivne glagole.
 Pored svoje impresionističke tehnike, Junas Li je razvio još jednu originalnost
u vezi sa kritičkim realizmom, naime tendensroman su romani u kojima se
raspravlja o savremenim pitanjima i u kojima pisci žele da ukažu na pristrasnost u
društvu. Recimo Li se dosta bavio ženskim problemima i prisilnim brakovima. U
Lijevim romanima sa tendencijom, tendencija nije toliko jasna, ne kaže se direktno
šta nije dobro u društvu već indirektno to govori.
Treći period Lijevog stvaralaštva je mračan period njegovog stvaralaštva.
Romani počinju tako što se likovi nalaze u običnom odnosu, međutim, njihovi odnosi
se komplikuju kada likovi puste njihova osećanja da preovladaju i ta osećanja im
preuzmu moć nad njihovom psihom. Uobičajeno imaju smrtni završetak, a često se
glavni lik ubije. Takođe, Li se ovde bavi i tematikom odnosa između generacija. Još
jedan značajan pisac 1890-ih, koji je takođe poznat po pripovetkama sa fantastičnim
elementima je Hans E. Kinck, njegova dela imaju silnih elemenata sa trećim
periodom Junasa Lia.

Švedska
Umetnici u Švedskoj takođe su bili pod velikim uticajem Ničeove filozofije. Za
program švedske književnosti 1890-ih može se smatrati tekst Heidenstama u
časopisu Renesansa. On tom prilikom realizam naziva skomakarrealism, veliča
unutrašnje naspram spoljašnjeg, idealizam naspram materijalizma. Zadatak pesnika,
kako kaže, trebalo bi da bude konkretizacija unutrašnjih predstava - oslikavanje
duha. U tom smislu, on teži naturalizmu u predstavljanju imaginarnog, iluzije. Pod
jasnim uticajem Ničea piše i Ula Hanson u brošuri Materijalizam u književnosti,
veličajući intuiciju, naziranje onog sveta putem duše, šestog čula.
Značajna imena takođe su i Per Hallströms, Selma Lagerlöfs, Gustaf
Fröding, koji pišu poeziju, ali najznačajniji modernistički glas u Švedskoj svakako bi
bio Avgust Strindberg. On u svom delu Den romantiske klockaren på Råno ističe
značaj muzike i mašte. On upada u psihičko stanje koje se naziva Inferno kriza po
preseljenju u Pariz sredinom 1890-ih. Kako sam kaže, ovo stanje bio je svojevrsni
eksperiment koji mu je poslužio kao inspiracija za stvaranje, a o njemu saznajemo iz
dnevnika koji je vodio. Po zavrsetku tog stanja napisao je knjigu Inferno. Nakon ove
krize usledila je ekspresionistička faza u njegovom stvaralaštvu. Karakteristike
ekspresionizma su da vrlo često nema unutrašnje logike u razvoju radnje, likovi vrlo
često nemaju imena koja liče na imena iz stvarnosti, već se zovu tipa Oficir,
Mlekarica, što možemo sresti kod Ibzena u Per Gintu. Strindberg je koristio
takozvanu tehniku snova koja podrazumeva da se sve može desiti, da je sve
moguće i verovatno, a da vreme i prostor ne postoje. Ova dela karakteriše mešavina
doživljaja, uspomena, fikcije i apsurdnosti, radnju sve vreme karakterišu
neočekivane pojave, sugestivna i magijska (ne)realnost. Neke od drama iz ovog
perioda su Advent, Brott och brott, Påsk, Svanevit, Dödsdansen I och II, Ett
drömspel.
Pored Strindberga, značajan prozni pisac ovog perioda je i Jalmar
Sederberg. On je pisac Stokholma, smešta radnju svojih dela u urbane sredine,
opisuje Stokholm, izražava jasne simpatije prema gradu, te se uočava jasna spona
sa modernizmom gde grad postaje značajan lik u delima. Piše o rodnim ulogama, ali
tu nije u pitanju realistični postupak. Njegova dela karakteriše melanholija,
senzualizam, skepticizam. Takođe je determinizam značajan motiv. U njegovim
delima ima dosta ironije, skepticizma, cinizma i neke vrste crnog humora. Sederberg
je bio na nek način sličan Strindbergu, bio je pobunjenik protiv sistema, aktivan u
društvenim debatama. Iz tradicija prodora modernosti se najviše oslonio na debate o
seksualnom moralu i dosta se bavio rodnim ulogama. Njegova zbirka priča pod
nazivom Historietter i prva priča u zbirci Crtež tušem i iskazuju njegove stavove o
umetnosti i njenom tumačenju. Sederberg se zalaže za to da se ne preopterećujemo
traženjem smisla u banalnim stvarima, da doživimo tekst onako kako je on
predstavljen, bez suvišnog tumačenja.
 MODERNIZAM

Ne postoji konsenzus oko toga kada počinje dominacija modernizma u

književnosti, mnogi smatraju da period 1890-ih treba nazvati predromantizam. Počev
od XX veka skandinavske nacionalne književnosti ne teku paralelno kao što je to
ranije bio slučaj. Od 1890-ih i za vreme modernizma sve više je prisutan pluralizam
tendencija. Javljaju se dve glavne struje od kojih je jedna modernistička, a druga
tradicionalistička, tradicionalističke tendencije najčešće su bile realističke.
Realistička tradicija u Skandinaviji obnavlja se u jednakim razmacima, te se
smenjuju književnost koja je društveno angažovana i ona koja to nije, koja je
elitistički nastrojena i bavi se pitanjima egzistencijalizma, individualizma, estetike.
Brojna dešavanja uticala su na razvoj modernističke umetnosti, pre svega izbijanje
Prvog svetskog rata i objavljivanje Frojdovih dela. Početak XX veka nazivao se
belle epoque, veru u napredak koji industrija sa sobom donosi. Prvi svetski rat
dovodi do menjanja ideje o tome šta je čovek, u situaciji gde se borba odvija u
rovovima te se ni ne vidi neprijatelj protiv kog se bori i označavanje pojedinca samo
pomoću broja koji nosi na bedžu, postavlja se pitanje da li se uopšte nakon takvog
iskustva književnost može stvarati. Rat takođe donosi razočarenje u modernu
tehnologiju, veru u industriju koja je vladala početkom veka, što se najbolje ogleda u
futurizmu, koji veliča industriju, tehnologiju i napredak koji one sa sobom donose.
Najznačajniji predstavnik futurizma u Skandinaviji je Norvežanin Rolf Jakobsen.
Tehnologija počinje da se koristi za masovno ubijanje. Preduslovi čovekovog
postojanja promenjeni su. Frojdovo istraživanje podsvesnog i uloge koju ono ima u
našem svakodnevnom životu revolucionalizovalo je misao tog vremena, do te mere
da nadrealizam u potpunosti počiva na Frojdovom učenju, a nesvesno i podsvesno
od tada postaju česti motivi. Nasleđe realizma i naturalizma u Skandinaviji dosta je
snažno, te se impulsi iz Evrope teško probijaju.
Modernizam suštinski predstavlja naziv za kulturna strujanja početkom XX
veka kada su bile dominantne različite tendencije poput ekspresionizma,
dadaizma, nadrealizma, futurizma. U Norveškoj na scenu stupa generacija pisaca
koja se vraća realizmu i oni se svrstavaju u neorealizam. Ipak, za razliku od
realizma kada je u fokusu bila građanska klasa, sada se u fokusu nalazi radnička
klasa. S jedne strane ima onih koji teže ka konkretnom i idu ka neorealizmu sa
jezikom mnogo bližim i identičnim svakodnevnom jeziku i jakon ukorenjenošću u
društvu, u savremenom trenutku. Sa druge strane je prisutno osećanje potpunoe
stranosti i praznine, posebno u ekspesionizmu i nadrealizmu. Predstavnici
neorealizma su Sigrid Unset i Kristofer Upgal. S druge strane, u Danskoj i
Švedskoj predmodernistička tradicija neometano se razvija. Najznačajniji danski
predstavnik je Johanes Jensen i njegova zbirka Digte koja je od velike važnosti za
razvoj modernizma u Danskoj. U Švedskoj su predstavnici Vilhelm Ekelund i Per
Lagerkvist, koji piše prvi značajni program modernizma u Skandinaviji: Ordkonst
och bildkonst, gde poziva na povećanu svest prilikom stvaranja. Značajnu ulogu igra
finsko-švedski modernizam, čiji je najznačajniji predstavnik Edit Sedergran. Njena
dela odlikuju kosmičkom perspektivom i snažno prisutnom svesti o smrtnosti.
Tematizovala je i žensko pitanje i erotske motive. Modernizam je u svojoj suštini
elitistički, on prezire obično, suprotstavlja se površnosti moderne civilizacije.
Preovladava osećanje nepoverenja u zapadnjačku civilizaciju, u tehnologiju i
napredak. Stoga je ideal pronađen u primitivnom, kod onih ljudi koji žive u jedinstvu
sa prirodom i inspiracija se pronalazila upravo kod produhovljenih divljaka jer se
verovalo da oni predstavljaju ono iskonsko, autentično. Modernisti se zalažu za
inovaciju, novo, osnovni princip je kršenje starih normi. Tako su metar i rima
zamenjeni slobodnim stihom, fragmentarni i iracionalni način pripovedanja zamenio
je realističan. Forma je trebalo da odgovara novom čovekovom duhu sa novim
iskustvima i opažanjima. Romani više nemaju hronološku strukturu, ona je
zamenjena pishološkom, simbolističkom ili mističkom. Pripovedanje je u prvom licu,
a sama struktura romana stalno upućuje na unutrašnji plan. Pripovedanje je i
fragmentarno, nema uzročno-posledičnih veza, eksperimentiše se sa jezikom -
sintaksa je nepotpuna, a rečenice nepotpune, a često se pripoveda iz polusvesnog
stanja. Medij jezika dobija novu ulogu u modernizmu, akcenat je stavljen na formu,
na izražajno sredstvo koje se koristi. Drama dobija nove odlike za vreme
modernizma, a njen najznačajniji predstavnik je Strindberg. Strindberg je koristio
takozvanu tehniku snova koja podrazumeva da se sve može desiti, da je sve
moguće i verovatno, a da vreme i prostor ne postoje. Ova dela karakteriše mešavina
doživljaja, uspomena, fikcije i apsurdnosti, radnju sve vreme karakterišu
neočekivane pojave, sugestivna i magijska (ne)realnost. Neke od drama iz ovog
perioda su Advent, Brott och brott, Påsk, Svanevit, Dödsdansen I och II, Ett
drömspel. Ovo je period kada književni časopisi dobijaju na značaju. Još su se 1890-
ih danski simbolisti okupili oko časopisa Toranj, a njihov značaj leži u prenošenju
stranih impulsa u Skandinaviju. Poznati skandinavski časopisi jesu Ultra, Quosego,
koji su predstavnici finsko-švedskog modernizma, Karavan, Spektrum, Horisont u
Švedskoj. Značajne za prenos impulsa u Skandinaviji jesu grupe umetnika koje su
se okupljale oko određene ideje. One nisu bile dugog veka, ali uspeli su da uvedu
veliki broj evropskih tendencija.