Разлике у стиловима епоха, романтизам vs.

реализам
Романтизам је правац с краја 18. и прве половине 19.века. Почиње у
Немачкој у последњим деценијама 18.века, затим се сели у Француску, а потом и у
остале европске земље, Америку и словенски свет, укључујући и Србију.
Романтизам је правац који претходи реализму, правцу који ће настати као
својеврсна реакција на романтизам и наглашену субјективност. Реализам је
књижевни правац, епоха која се јавља у европској и америчкој традицији средином
19. века. Почиње у Француској, а потом ће се развити и у Енглеској, Русији, као и у
свим словенским земљама.
Наглашене страсти – љубав или мржња, као и бунт против свести и поретка,
јесу одлике романтизма. Цео овај правац прати једна врста националистичког
одушевљења, које своје корене тражи у далекој прошлости, али истовремено тера
песнике да се окрећу и другим крајевима и народима, оним далеким и мање
познатим. За романтизам је, пре свега, карактеристична лирска књижевност,
књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и осећања. Она је у
функцији изражавања лирског субјекта. За романтизам је, дакле, карактеристична
наглашена субјективност. Поред тога, романтичарско стваралаштво одликује
музикалност стихова, пренаглашеност осећања, немотивисаност збивања,
фрагментарност структуре, романтичарска иронија. Романтизам представља
побуну против било каквих стега, стварајући нове облике и тиме нарушавајући
устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа
класицистичких норми (правило о три јединства овде не важи), развија се лирско-
епски спев. У романизму доминирају кратке песничке форме. Што се тиче прозе,
ствара се нови тип романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У
драмским жанровима углавном се преплићу две теме – патриотизам и љубав.
Романтичарског песника одликује склоност ка илузијама и уверење да може да
промени свет. Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се
још један битан поетички принцип - рома–тичарска иронија. Најважнији
представници романтизма су: Гете, Хердер, Шилер, В.Иго, Ламартин, Бајрон,
Љермонтов, Пушкин и др.
Као реакција на ту наглашену субјективност јавља се реализам. Реализам је
правац који је праћен раслојавањем друштва, а усмерен је на приказивање
свакидашње друштвене стварности.Основни циљ је приказивање стварности каква
заправо јесте, без преувеличавања и субјективности, које су биле карактеристичне
за романтизам. Дакле, насупрот романтизму, књижевност реализма тежи да
објективно прикаже стварност, да створи типичне јунаке. Она верује у сопствену
друштвену улогу, самим тим што уме да пружи објективну слику стварности. Теме
реализам налази у свакодневном животу обичних људи и обичних догађаја који не
морају представљати ништа изузетно. Главни јунак дела реализма је типични
представник слоја или групе којој припада. Фабуларност је битна одлика
реалистичке прозе. За разлику од романтизма, реалистичку прозу одликује чврста
фабула, која има хронолошки ток и прати животну причу о јунаку у континуитету.
Приповедање је објективно, уздржано и одмерено, без јаких страсти и
хиперболисања, као што је то био случај у романтизму. Приповедач је најчешће
свезнајући и потпуно објективни казивач о људима и догађајима. Дијалог је
значајно средство уметничког обликовања у реалистичкој прози. Језик дијалога је
једноставан и колоквијалан. За реалистички стил карактеристична је детаљна
дескрипција и јасна психолошка и социјална мотивација. Приказују се теме из
баналног живота, хиперболе и фантастике нема. Приповедачки облици реализма
су: роман, приповетка, сатира, ређе драма, док лирике готово да нема. У реализму
преовладавају прозни жанрови и различити документарни облици (меморари,
дневници, путописи), а посебан успон доживљавају роман и новела. Стварају се
различите врсте романа: друштвени, детективски, историјски. Реализам је један од
најраспрострањенијих праваца, а његови најважнији представницима се сматрају:
Балзак, Стендал, Достојевски, Толстој, Тургењев, Џорџ Елиот и др.
Ако упоредимо романтизам и реализам уочићемо ове разлике: романтизам
одликује наглашена субјективност, хиперболисање је често, наглашена су осећања,
док се за реализам везује објективност са одсуством хиперболије, у средишту је
објективно приказивање друштвене стварности. Јунаци реализма су „обични“
људи, типични представници друштвеног слоја коме припадају, они не морају ни
по чему бити изузетни, као што је то случај у романтизму. У романтизму је честа
тема фантастика, док у реализму је нема уопште. Реализам одликује чврста фабула,
која има хронолошки ток, за разлику од романтизма који одликује фрагментарност
структуре. У романтизму доминирају кратке песничке форме, за разлику од
реализма где лирике готово и да нема, већ преовладавају прозни жанрови.