Испитна питања – Преглед опште књижевности 3

1. Поетика романтизма, одлике и представници:

Романтизам је период у историји књижевности који се први пут јавља у

Немачкој у 17. веку. Представља покрет који се у многоме супроставља
поетици класицизма. Романтизам настаје у Немачкој, покретом Sturm und
Drang, који представља немачки предромантизам, заједно са вајмерском
класиком. Sturm und Drang се јавља 1770. године и поставља нове стандарде
у књижевности и уметности, почевши од окретања од класистичке поетике.
Доноси нове тенденције као што су дух генија, машта, враћање на русоизам,
окретање антици. Овај покрет у буквалном преводу значи бујност и
плаховитост. Ново гледиште истиче човека као неку врсту божанства.
Представници су песници окупљени око круга Луг: ГЕТЕ, ШИЛЕР, ФОС,
МИЛЕР. Следећи покрет је Вајмерска класика настала у граду Вајмеру, када
је Гете служио на двору. Овај покрет је обележен Гетеовим драмама:
„Ифигенија на Тауриди“ (написана по узору на Еурипидове трагедије, само с
више слободе према митском) и „Торквато Тасо“ (говори о уметнику који се
бори против друштва). Поред Гетеа, стварају Шилер и Херделин. У први план
се ставља психологија јунака, а драме су писане у стиху. Трећи део овог низа
је заправо „Прави“ романтизам. Настаје под утицајем Француске револуције,
која осим на Немачку, оставља бројне последице на целу Европу. Људи се
окрећу духу, верује се да је човек у центру свега. Стварају Новалис, браћа
Грим, браћа Шлегел.

У Енглеској се романтизам развија под утицајем Француске револуције и

услед политичких превирања. Формирале су се две групе романтичара:
Старија (Вордсфорд, Колриџ, Скот) и млађа (Китс, Шели и Бајрон). Овај
период започиње Лирским баладама (Колриџ и Вордсфорд). Враћа се
русоовим идејама, уметност је циљ свих узвишених ствари.
У Француској је главни окидач за долазак овог покрета била свакако
Револуција, али и утицај немачких романтичара. Стендал први развија овај
термин у француској књижевности. Однос читалаца и аутора постаје ближи.
Напредују лирска песма и роман (обично у стиху). Госпођа де Стал и
Ламартин су главни представници.
У Русији романтизам креће од прве половине 19. века. Појава се везује за
дела Василија Жуковског, а крај за смрт Љермонтова. Први романтичари су
се ослањали на народну традицију (Жуковски и Баћушков) и представљали су
претече на којима ће се развијати наредни уметници. Код њих се први пут
јавља мотив сувишног човека. Декабристи су били побуњеници против
друштва и изражавали прави бунт који се такође види и у њиховим делима.
Ту је и психолошко-етички романтизам, који представља врхунац руског
романтизма. Пушкин се сматра иницијатором овог покрета, а овде се тип
лика сувишног човека устаљује. У руском романтизму је заступљенија поезија
од прозе.
Одлике романтизма уопште су окренутост од класистичке поетике, враћање
на антику (али и народну традицију, фолклор), слободан дух и
ослободилачке тенденције, освртање на природу и управо дела
представљају одраз уметникове личности. Јавља се светски бол као
универзално осећање свих уметника, бег од стварности, у далеке крајеве
(ескапизам), употреба гротескног и фантастичног, као и мистицизам и
спиритуализам.

Немачка: Гете (Фауст, Јади младог Вертера, Римске елегије, Прометеј, Лутања
по Италији), Хајнрих Хајне (Лорелај, Шлески ткачи, Азра), Шилер (Ода
радости, Разбојници, Дон Карлос), Браћа Шлегел, Хердер, Новалис (Химне
ноћи, Фрагменти, Духовне песме).

Енглеска: Перси Биш Шели (Ода шеви, Краљица Маб), Китс (Ода грчкој урни,
Лепа госпа без милости), Џ. Гордон Бајрон (Дон Жуан, Ходочашће Чајлда
Харолда), Блејк (Тигар, Лондон, Јагње), Колриџ ( Лирске баладе, Робеспјеров
пад), Вордсворд (Прелудијум, Лирске баладе).

Француска: Виктор Иго (Јадници, Предговор Кромвелу, Звонар Богородичине

цркве), Ламартин (Језеро, Песничке медитације), Алфред де Вињи (Суђаје,
Стело), Шеније (Песме), Де Мисе (Лоренсачо).

Америка: Едгар Алан По (Филозофија композиције, Пад куће Ашера, Бунар и

клатно, Гавран).

Русија: Александар Пушкин (Цигани, Евгеније Оњегин, Волео сам вас),

Љермонтов (Јунак нашег доба, Маскарада, Демон).
2. Основне одлике релизма и његови представници:

Ово је велика епоха у историји књижевности којом је стварност требало да

буде приказана онаквом каква јесте, дакле, реалистички. Настаје у
Француској средином 19. века, а затим се, попут романтизма, шири по
читавој Европи. Националне варијанте су ''натурална школа'' у Русији и
''веризам'' у Италији. Реалистични метод се тражи у ренесанси, антици и
просветитељству. Постоји критички и социјалистички реализам, које
прокламују различити књижевници и критичари. У реализму се издвајају
роман и новела као два главна жанра, док поезија заостаје. Стваралачки је
овај покрет афирмисао Гистав Флобер књигом „Госпођа Бовари“. Реалисти су
желели након стваралачке фантазије која се догађала у романтизму да се
врате савременом свакодневном животу. Они у књижевност враћају оно
свакодневно, обично и типично, док су то романтичари називали баналним.
Поред књижевнотеоријске ознаке, појам реализам се јавља и као типолошки
термин. Везује се за појам подражавања (мимезис). Дакле, појам реализма
би се увек посматрао тако да се везује за реалистички приказ стварности.
Стварност се комбинује са митолошким, религиозним и фантастичним. Овај
термин се јавља и у филозофији такође.
Као што је романтизам био супротност класицизму, тако је и реализам
реакција на претходну епоху. Овде се стварност схвата емпиријски,
аналитички и дескриптивно. Главна тема постаје друштвена стварност, према
којој се књижевност односи критички. Инсистира се на стварности са тачно
описаним догађајима и призорима. Динамизација радње се остварује
узрочно-последичним везама међу ликовима, као и између ликова и
простора и времена. Јунаци носе типичне особине, обично су представници
одређеног друштвеног слоја, па тако постају универзални јунаци. Њихов
говор је карактеристичан и одражава њихову припадност одређеној групи, те
се тако постиже још већа реалистичност. Не тежи се идеализацији
стварности, већ управо стварном и реалном приказу. Од ствараоца се захтева
писање дидактичких и поучних дела, упечатљивих и уверљивих. Циљ
приповедача је дистанцирање од датог књижевног садржаја и приповедање
без уноса било каквог личног и аутобиографског аспекта. Флобер сматра да
се та дистанца постиже када се присуство писца у делу не примећује, када
постоји савршена унутрашња образложеност и повезаност збивања. Иначе се
у реализму може појавити као коментатор или сведок. Теме су из
свакодневног живота, без патетике и хиперболе. Фабула је подређена
разоткривању карактера јунака, који, као што видимо, имају главну улогу у
развоју тока радње. Некада се реализам делио на критички – анализира
друштвене карактере и околности и дескриптивни – описивање обичног
живота. Поред новеле, реалисти често подлежу писању романа (психолошки,
друштвени, детективски, историјски) чије врсте се каткад преплићу.
Књижевна критика дожиљава успон. Представници:

Француска: Стендал (Црвено и црно, Италијанске хронике), Оноре де Балзак

(Чича Горио, Предговор људској комедији, Евгенија Гранде, Пропале илузије,
Рођака Бета), Гистав Флобер (Госпођа Бовари, Сентиментално васпитање), Ги
де Мопасан, Иполит Тен.

Енглеска: Чарлс Дикенс (Оливер Твист, Велика очекивања, Суморна кућа),

Вилијам Текери (Сајам таштине), Томас Елиот (Пуста земља, Шупљи људи).

Русија: Лав Толстој (Ана Карењина, Рат и мир, Смрт Ивана Иљича, Ускрснуће),
Фјодор Достојевски (Злочин и казна, Браћа Карамазови, Записи из подземља,
Коцкар, Записи из мртвога дома, Бедни људи), Антон Павлович Чехов ( Ујка
Вања, Иванов, Туга, Три сестре, Просидба), Гогољ (Ревизор, Шињел, Нос),
Тургењев (Очеви и деца, Муму, Рудин), Чернишевски, Гончаров.

3. Поетика натурализма, одлике и представници:

Ово је књижевни правац с краја 19. века који се јавља кад и реализам. Има
тежњу да реално одрази стварност користећи се научним објашњењима,
детаљним приказима. Везује се, пре свега за француску књижевност, али је
утицао и на друге књижевнике. Значајан тренутак је појава манифеста
натурализму, а то је предговор роману ''Жермини Ласерт'' браће Гонкур
крајем 19. века. Овај се правац залаже за хладну анализу и што
реалистичнији приказ стварности, тако да књижевно дело заличи на научно.
Главни представник је Емил Зола који сматра да се роман мора посветити
посматрању искуственог знања, те је био заговорник теорије
експерименталног романа. Човек се посматра као физиолошко биће, а живот
се приказује као узајамна условљеност природе и друштва. Под утицајем
нових открића у биологији, филозофија натурализма поставља песимистички
поглед на свет. Посебна се пажња даје анималном и настраном човеку.
Главни ликови су обично људи из нижих сталежа који су, на неки начин,
избачени и одбачени од друштва – рудари, проститутке, сељаци.
Натуралисти настоје да буду што објективнији и да што верније прикажу
човекову борбу за опстанак на овом свету, уз наглашавање да је човек биће
којем управљају животињски нагони. На америчку књижевност се посебно
одразио у периоду између два рата. Представници:

Француска: Емил Зола (Нана, Жерминал, Јазбина), Ги де Мопасан, Браћа

Гонкур.

Скандинавске земље: Хенрик Ибзен (Луткина кућа)

Енглеска: Томас Харди (Теса из породице де Убервилових, Далеко од

разуздане гомиле, Неславни Јуда, Под зеленим стаблом), Џозеф Конрад
(Срце таме, Лорд Џим).

Русија: дела Толстоја, Чехова и Горког.

Америка: Теодор Драјзер (Сестра Кери).

4. Шта је романтичарска иронија, ко о томе пише, а ко примењује на своје

дело?

Представља књижевни поступак којим се нарушава естетска и уметничка

илузија дела, указује се на аутора и откривају начини за стварање дела.
Стварност и уметничка илузија се мешају како би се нагласила немоћ за
потпуним изражавањем уметничке имагинације, ограниченост и спутаност
уметника да се потпуно изрази. Удаљавањем од главне теме и израза у делу
ствара се комични ефекат. Овај термин уводи Фридрих Шлегел који је
написао важну теорију о овом појму у часопису ''Атенум'' и подсећа читаоце
на античку парабазу (хорска партија античког типа, где глумци излазе на
сцену и скидају маске) – укида се позоришна илузија. Овај поступак Пушкин
дословно примењује на своје дело ''Евгеније Оњегин''. Приповедач се стално
поиграва са читаоцем, што имамо у последњој строфи прве главе, где се
нарушава илузија приповедања. Ово је једна врста свести аутора да је он
творац свог дела, да се лако може дистанцирати, али и укључити у
коментарисање поступака својих ликова и самога себе. Јавља се и код
Бајрона, али и у Гогољевом ''Носу'' на крају дела.

5. Објаснити појам фантастичног и навести примере:

Најбоље одређење овог појма даје Цветан Тодоров у свом делу ''Увод у
фантастичну књижевност''. То је поступак који наводи читаоца да се нађе у
дубокој неизвесности око тога да ли је неки догађај стваран или не (Ђаво код
Ивана Карамазова, Мефистофелес у Фаусту). То се јавља често у готској
прози. То су страшне и напете ствари – појава вампира, демона, духова и
виших сила. У то ирационално се веровало као у одређену стварност. Појава
фантастичног у делима у многоме је имала утицаја на карактеризацију
ликова и фабулу.

6. Објаснити појам гротеске и естетике ружног и навести примере:

Гротеска означава свако дело у коме аутор производи такве ефекте да спаја
неспојиво (оживљавање неживог, спајање људског и животињског, лепог и
ружног, телесног и духовног). Она је по форми и категорији често
фантастична, јер се описује оно што је чудно, онострано. Повезана је са
одређеним стилским фигурама (алегорија, метафора, хипербола,
оксиморон). Може се јављати у једној сцени или епизоди, али може
представљати и цело дело, ако се пренесе на читаву фабулу. Има велики
значај у романтизму и први пут се јавља у Игоовом ''Предговору Кромвелу''.
Значајна су тумачења Кајзера и Бахтина који сматрају да гротеска мора
изазивати различите ефекте – смех и страх. Јавља се у Гогољевом ''Носу'', где
се јавља опозиција стварно:нестварно. Читаоци се питају да ли су стварни
губици делова тела главног јунака или не.
Ружно је естетска категорија која се објашњава кроз опозицију са лепим.
Ружно је, од антике до данас, увек било одстство склада и никада се није
повезивало са хармонијом. Појавом романтизма се мења поглед на естетику
ружног и најважнија је појава Игоовог ''Предговора Кромвелу'' где он
разматра да ли се раније смело говорити о ружном. Међутим, ако изузмемо
ружно од лепог, онда смо изневерили стварност, сматра Иго. Ова категорија
се често доводи у везу са гротеском, где се сматра као антипод лепом.

7. Објаснити појам светског бола:

Светски бол или weltschmerz је колективно осећање жалости и
беспомоћности које се везује за романтичаре у периоду романтизма. Реч је о
сентименталном осећању једне целе генерације људи, који тугују због зла,
неправде и бесмислености света у коме живе. Фауст је, на пример, тужан што
је људски ум ограничен и не може да спозна све знање овог света.

8. Објаснити појмове имагинација и фантазија:

Имагинација или машта је највиша стваралачка способност којом се разлажу

одређени фрагменти како би се поново спајали у нове форме и органске
целине. У романтизму су раздвојени појмови маште и фантазије, који су до
тада представљали синониме захваљујући Колриџовој теорији. Тада је машта
почела да значи стваралачку моћ која ствара нове представе, која уједињује
елементе у нову целину, стварајући потпуно нову креацију.
Фантазија означава механичку креацију већ створене постојеће представе,
коју распоређује и повезује. Појам фантазије је у односу на појам маште
доста ограниченији. За Колриџа је машта витална, док је фантазија само
механичка способност.

9. Шта је сказ, на шта се односи и ко први употребљава овај термин?

Сказ је термин који означава усмени говор који је пренет у текст, односно
покушај да се фолклорне приче пренесу у текст. Уводи га руски формалиста
Ејхенбаум у есеју ''Како је направљен Гогољев Шињел''. Он раздваја
интерпретативни и наративни сказ.
Интерпретативни сказ представља непосредно преношење, имитацију или
стилизацију усмене речи, најчешће као део управног говора и тада служи
карактеризацији јунака или верном представљању ситуације. Заснива се на
звучној семантици, стилизацији говора и илузији приповедања.
Наративни сказ одређује композицију дела и остварује се помоћу неколико
различитих наративних поступака. Гогољ користи поступак сталне промене
тона приповедања (смењивање објективног и субјективног, хумористичног и
патетичног, смењују се анегдота и мелодрама).

10.Шта је новела?
Новела је књижевна врста која има кратак садржај, обично једног лика који
пролази кроз целу радњу, очекивани обрт. Најчешће је кратке садржине и
има изузетно чврсту и постојану структуру. Због своје садржине новелистички
јунаци не поседују разгранату мотивацију. У романтизму је новела најчешћи
прозни облик, али доминира поезија. У реализму се новела губи и
приповетка постаје честа врста, као и роман.

11.Шта је роман и које врсте постоје?

Роман је дуже прозно дело које се састоји из разгранате фабуле коју прати
низ различитих, понекад типских, јунака. Постоји доста врста романа, а неки
се међусобно преплићу. Роман постаје главна књижевна врста у реализму,
док се у романтизму јављао роман у стиху.
Историјски роман – његова радња је смештена у неки посебан историјски
тренутак или догађај (ратови, револуције). Родоначелник је Валтер Скот. С
обзиром да је роман дуже дело, може обухватити временски распон од
неколикон година до неколико векова, честа је појава ретроспективног
приповедања, али и антиципације. Ликови могу бити историјски или
измишљени и да се показују као типови. Писац често прави дигресије
размишљањима о историји, животу, времену. Основни проблем је
веродостојност. Може се поделити на две врсте: романтичарски
(идеализација националне прошлости и хероја) и реалистички
(усресређивање на доминантно реалистички приповедни поступак).
Примери овог романа су Богородичина црква у Паризу, Рат и мир, Саламбо и
многи други.
Детективски роман – тема је злочин и откривање полиниоца. Најчешће
започиње убиством или неким другим злочином који треба да се разјасни, а
јавља се неколико могућих починилаца. Јунак који трага за њима је увек
усамљеник и често је чудан, али истовремено веома интелигентан. У
наставку се деси низ других злочина, али се увек на крају починилац
пронађе. Родоначелник је Едгар Алан По, у чијим се приповеткама
осликавају одлике овог жанра, као и код Достојевског.
Социјални (друштвени) роман – тема су друштво, друштвена стварност и
слојеви. Често је политички ангажован, критикује постојеће стање и залаже
се за промене. У оваквом роману се увек јављају типови јунака који су део
неког друштвеног слоја или одређене групе. Почеци овог романа се везују за
реализам и натурализам.
Психолошки роман – у њему је акценат на описивању унутрашњег јунаковог
света и његове личности. Фабула је у другом плану и подређена је јунаку и
његовим размишљањима. Изостављено је детаљно приказивање догађаја, а
заплет и расплет су подређени јунаку и његовој личности. У 18. веку појавом
сентиментализма се јавља и ова врста романа у делима Ричардсона, Русоа и
Стерна. У реализму ова врста доживљава свој врхунац, али се меша са
другим, као што је друштвени или историјски роман.
Готски роман – настаје у Енглеској у другој половини 18. века. Одликује се
елементима страве и ужаса, а догађаји су обавијени велом тајанствености.
Радња је обично смештена у средњи век, у неки замак или напуштено место.
Натприродне појаве имају функцију да појачају напетост, а на крају добијају
рационално објашњење. Касније се губи амбијант средњег века, али се
пејзаж и натрприродне појаве задржавају. Примесе овог романа се јављају и
у другим врстама (Оркански висови, Џејн Ејр). У ''Злочину и казни'' се налазе
одлике овог романа који додатно појачавају карактеризацију јунака и
атмосферу радње.
Роман у стиховима – има фабулу, сиже и јунаке као и прозни романи, само
што се овде јавља песничка форма и стих. Теме су из свакодневног живота,
али је обавезан барем један љубавни или авантуристички заплет. Тип јунака
је специфичан, сличан романтичарским и честа је појава мотива сувишног
човека. О поеме се разликује по строгој версификацији и строфи.
Најпознатији су Евгеније Оњегин, Ходочашће Чајлда Харолда и Зимска бајка.

12.Шта је мелодрама?

То је врста драме забавног карактера са заплетом пуним неизвесности. Јавља

се мотивна пренаглашеност и ликови су поједностављених карактера.
Јунаково деловање одређује страст, а приказани догађаји су несвакидашњи.
Преокрети у фабули су неочекивани, а расплет је одређен и срећан. Стил је
тривијалан. Често се користе музички ефекти да би се нагласио емотивни тон
целог дела.

13.Шта је интертекстуалност?

Интертекстуалност представља особину текста да се његова унутрашњост

повезује са другим текстовима. Први пут овај термин употребљава Јулија
Кристева и означава га као одлику свих текстова, а не као поступак или
ефекат.

14.Шта је то доживљени говор?

Дожиљени говор је вид приповедања помоћу којег се у делу представљају

мисли или ставови јунака. Исказан је у трећем лицу, али без икаквих
елемената који би показали да је у питању уведен говор јунака. Сматра се да
је ово комбинација два гласа – јунаковог и приповедачевог. Формално се
препознаје по томе што се у говору приповедача налазе ставови, идиоми или
речи које с евезују за јунака и његов карактер. Остварује улогу унутрашњег
монолога, а моше се поистоветити са индиректним унутрашњим монологом.
Пример оваквог вида приповедања је ''Госпођа Бовари'' Гистава Флобера.

15.Шта је полифонија и полифонијски роман?

То је термин који се односи на текст који је изграђен од дијалога, односно од

супростављања миђшљења. Преласком преко различитих ставова се долази
до главне идеје. Термин уводи Михаил Бахтин, примењујући га на посебан
тип романа који је карактеристичан за роман Достојевског.
Полифонијски роман је врста романа у коме је идеја приказана
сукобљавањем мишљења различитих јунака и ауторове идеологије. Ту аутор
иступа као носилац једног става, као глас равноправан гласовима јунака, али
не као носилац коначне идеје. Јунаци код Достојевског размишљају шта
мисле једни о другима, уносе у свој говор замишљене туђе реплике.
Супротност полифонијском роману је монолошки роман где доминира
свезнајући приповедач, а за пример се наводе Толстојеви романи. Још једна
одлика полифонијског романа је да јунаци имају своје идеолошке двојнике
(Раскољников – Свидригајлов и Лужин).

16.Шта је аналепса, а шта пролепса и где се јављају?

Женет у својој наратологији сматра да је аналепса приповедање о

догађајима који претходе садашњем тренутку приче, односно да су се
одиграли пре догађаја о којима се говори. Појам је сличан појму
ретроспекције. Разликује три типа:
Спољашња аналепса – говори о догађајима који су временски потпуно
одвојени од онох о којима се приповеда, али су мотивацијски повезани (Чича
Горио – ретроспектива догађаја о јунаку).
Унутрашња аналепса – догађај који је уметнут и основна прича се одигравају
истовремено, али су у приповедању позиције удаљене ( Госпођа Бовари –
описи Еминог и Шарловог школовања).
Мешана аналепса – основна и уметнута прича се и подударају и удаљавају.
Почеци су раздвојени, али им се крајеви подударају (када се писац враћа на
нешто из прошлости, али спомиње лика који је скоро уведен у основну
причу).
Пролепса је текстуални анахронизам, односно приповедање о догађајима из
будућности који ће се догодити касније у односу на почетак приче. Догађај из
будућности се назива пролиптичним.

17.Шта је хронотип и где се јавља?

Хронотип је термин који представља узајамну повезаност места и времена у

одређеном књижевном делу. Уводи га Михаил Бахтин, пре свега у анализу
романа. Постоји више врста хронотипа. Хронотип салона је значајан за
књижевност 18. века. Има за циљ да преко дијалога које ликови воде упозна
читаоце са актуелним душтвеним, политичким и идеј ним околностима тог
времена и места (Салон маркиза Де ла Мон у Црвеном и црном).

18.Шта је ток свести и на шта се односи?

То је општи појам који се односи на свако приказивање јунаковог

унутрашњег света и служи се одређеним поступцима.
Унутрашњим монологом – приказује се јунаков токн свести баш онако какав
јесте, без логичког повезвања, граматичке исправности, хронолошких
редоследа. Може се исказати директно (само јунаков говор без учешћа
аутора) или индиректно (свезнајући приповедач износи јунакове мисли, али
додавањем својих коментара); солилоквијумом – разговор са самим собом,
размишљање наглас; свезнајућом дескеипцијом и нарацијом – писац
објашњава јунакова осећања. Пример за овакав поступак у књижевности је
Флоберов роман ''Госпођа Бовари''.

19.Шта је фокализација?
Фокализација представља појам који уводи Женет у наратологију, а бави се
проблемом тачке гледишта. Према томе сваки који говори у једном тренутку
постаје приповедач. Фокализација је перспектива из које се говори о
догађајима, само Женет уводи типологију, па с тога имамо неколико типова
фокализације:
Нулта фокализација – одговара традиционалном ауторском приповедању
(двезнајући приповедач).
Унутрашња фокализација – ограничава знање приповедача на свест јунака.
Може бити фиксна (један јунак говори), променљива (мења се
ретроспектива, више јунака говори – Госпођа Бовари) и многострука (један
догађај се приказује са више становишта).
Спољашња фокализација – јунак се приказује само споља, без приказа
његове свести, осећања и мисли.

20.Које су приповедачке технике у реализму?

Перспектива представља становиште, угао из којег се нешто у делу посматра

или види. Везује се за приповедачев однос према делу и, с обзиром на
његову позицију, разликују се четири перспективе:
Свезнајући приповедач – (аукторијално приповедање) приповедач је
дистанциран од радње, нема удела у њој, већ стоји иза догађаја. Зна след
догађаја, али и мисли јунака, иако их посматра са дистанце. Објективно
износи догађаје. Јавља се у делима код Балзака, Сервантеса, Толстоја, Гетеа.
Прво лице – (персонално приповедање) перспектива је ограничена, јер јунак
говори о догађајима, тако да је виђење приповедача сведено на виђење
јунака. Ова перспектива је субјективно одређена јер се поистовећује са
јунаковим карактером. Честа је у дневницима и мемоарима.
Скривени приповедач – приповедач се повлачи из дела и пушта јунацима да
предоче радњу. Коментари наратора не постоје, а догађаји се не
објашњавају. Ова перспектива се јавља код Флобера, Золе и писаца
натурализма.

21.Предочити садржај Гетеовог ''Фауста'' :

У првом делу Гетеовог дела Фауст радња се мења, дужим и краћим

призорима. Ђаво Мефистофелес и Господ имају расправе које се тичу људске
природе и на крају склапају договор око опкладе. Ђаво Мефистофелес ће као
пример ставити на искушење доктора Фауста. Средњевековни учењак Фауст
разочаран је животом јер не може никако да дође до коначне спознаје. Ђаво
долази у облику пса и покушава да склопи са њим нагодбу. И у томе успева.
Ако му Фауст преда своју душу, Мефистофелес ће му служити цео живот на
земљи. Ђаво одмах на почетку изводи шалу са вином, а затим одводи Фауста
у кухињу вештице како би га подмладио, и то уз помоћ чаробног напитка.
Даље, у посети једном граду, Фауст је срео младу, лепу и чедну девојку
Маргарету која му се свидела. Пожелео је да је освоји. Тада замоли ђавола
да му помогне у том науму. И стварно, уз помоћ ђавоље помоћи, али и
дарова којима је Фауст обасипао Маргарету, она затрудни. Али ствари се
закомпликују. За цео случај сазнаје Маргаретин брат који сматра да се мора
осветити за сестрину част. Но, Фауст га убија у двобоју. Враг Мефистофелес
одлучи да одведе Фауста на један скуп демона (Валпургина ноћ) са циљем да
му покаже оностраност. Маргарету погоди зли дух и она се уз грижу савести
коју осећа, сломи. Она почини чедоморство и заврши у тамници. Фауст жели
да је ослободи, али она за слободу не жели да чује. Одлучила је да заувек
остане у тамници. Први део књиге завршава се одлуком Бога који је пожелео
да се Маргарета спаси.
Цео тај први део књиге концентрисан је на две приче. Фаустов скептицизам и
његову коначну одлуку са ђаволом и друга прича која описује Фаустову
љубав према Маргарети. На почетку књиге могу се видети призори који нас
воде до проблема спознаје и у ком ће односу оно бити према животу.

22.Који су заплети и јунаци у Гетеовом ''Фаусту''?

Први заплет у драми је сама појава Мефистофелеса у облику пса, који ће

пратити Фауста који шета градом са својим пријатељем. Фауст примећује
нешто необично у псу, а касније се испостави да је то сам ђаво. Када се ђаво
представи, Фауст ће пристсти да склопи пакт са њим, у нади да спозна све
знање овог света. Заузврат, он ће Мефисту служити на оном свету, док ће на
овом имати шта год пожели. У жељи да спозна и љубав, будући да до тада
није успео јер је живео усамљеничким животом, наилази на лепу Маргарету
у коју ће се заљубити. Фауст је цео живот провео над књигама, усамљенички
и изолован од света. Тежио је спознаји свеукупног знања и живота, па жели
да се што пре свиди Грети, па пожурује Мефиста, мада и сам ђаво тешко
пристаје на то. Носећи разне дарове и уз Мефистов труд, Фауст ступа у
љубавну везу са Маргаретом. Кулминација овог заплета је Гретина трудноћа.
У даљем наставку њен брат сазнаје за то и жели да се освети ономе ко је то
учинио његовој сестри, која је како каже брука и срамота. Недуго затим,
Грета завршава у затвору. То слама Фауста који преклиње Мефиста да је
ослободе. Грета ни сама није желела да се ослободи, нити побегне са
Фаустом. Драма се завршава Божјом речју да је спасена.

23.Легенда о Фаусту?

Драма се ослања на стару немачку легенду, која се испреплетана са сличним

причама из
ранијег доба, створила око историјске личности доктора Јохана Фауста, мага
и филозофа из прве половине 16. века. О њему се причало да жели помоћу
ђавола продрети у све тајне природе, а за узврат продао је ђаволу своју
душу. Мотив народне легенде о доктору Фаусту послужио је многим
песницима и драматичарима, почев од Марлоа, највећег енглеског
драматичара пре Шекспира, па до Лесинга и Гетеа. Па касније Ленау и Хајне.
Оно што је било инспиративно Гетеу, је време покушаја да се на известан
начин научним експериментима дође до једног вишег сазнања .Занимљива
је и чињеница да човек туђе знање, које је више од његовог, тумачи као
нешто негативно и то ћемо видети и као нешто што не може бити божанске
него ђаволске природе. Та прича о ђаволу долази из тога да су се људи
плашили науке. Колико је само научника страдало, на пример Ђордано
Бруно због својих открића која су касније постала призната и општеважећа.
Отуда та прича о ђаволу, да неко може бити тако паметан само ако је
ђавољев слуга и то и те како има везе са оним о чему се говори о Гетеовој
драми. Продаја душе ђаволу помиње се у апокрифу ''Варлаам и Јоасаф''.
''Фауст'' је своје прво издање доживео 1808. год. Наравно, он је настао нешто
раније и настајао је јако дуго. Гете је 1813 - 1815. наставио рад на другом
делу ''Фауста''. И то није објавио за свога живота, већ је издато посмртно
1832.

24.Ликови у ''Фаусту'':

Фауст – изузетно је сложена личност. Он је, пре свега, велики научник и

мислилац свог времена, који располаже целокупним знањем које му
прилике и тренутак у ком живи нуде. Ипак, он стоји беспомоћан пред тајнама
природе. Жели да упозна снаге од којих је саздан свет, да доспе до
космичког пространства, помери границе којима су омеђене људске
способности. Његово душевно стање се све више доводи у питање, јер по
сваку цену жели да оствари своје жеље, макар помоћ затражио од самога
ђавола. У тренутку слабости, засићен знањем које има, разочаран својим
могућностима, упознаје Мефиста који му нуди своје услуге за договор који ће
бити потврђен капљицом Фаустове крви. Фауст се истински заљубљује у
Грету уз помоћ Мефиста, али журно тражи њену љубав, као да више не може
да чека. Превише је провео ноћи и дана над књигом, па сада жели да се
домогне сваког лепог тренутка на земљи.

Мефисто – он је ђаво који се на почетку јавља у облику пса. Наводи Фауста да

склопи договор са њим, а пре тога се клади са самим Богом у Фаустову веру и
лаковерност. Он је такође сложена личност. Оличење је сатане, ђавола,
злобног духа – носилац и представник принципа зла. Према хришћанском
миту, он је некада био анђео као и остали који су пратили Господа, али се
одвојио од њих и постао ђаво. Постаје Фаустов водич и заборавља да је зло
које хара земљом, па се труди да свом доктору удовољи на све начине, чак га
и саветује. Нема осећај за љубав и разумевање, презире доброту.

Маргарета – то је девојка из патријархалне породице. Сваке недеље иде у

цркву на службу, тако је мајка учи. Упознајући Фауста открива своја скривена
осећања и нагоне, жели да му се препусти. Она је оличење девојачке
чедности и доброте. Сваку своју одлуку преиспитује и осећа грижу савести
сваки пут када се сретне са Фаустом. Њихов однос је веома занимљив,
настаје из обичне ситуације, а прераста у велики грех. Она не воли Мефиста и
сваки пут се нелагодно осећа у његовом присуству. То је одраз њене доброте
која стоји наспрам зла.

25.Представити композицију драме ''Фауст'':

Ово је драма која се састоји од два дела. Увод представља Посвета, Предигра
у позоришту и Пролог на небу.
Посвета – посвећена је његовом стваралаштву, његовим младалачким
радовима и пријатељима који су те радове бодрили.
Предигра у позоришту – сагледавање позоришта са три тачке гледишта
(управник, песник, комичар). Управник жели да се дело свиди свима, песник
се залаже за достојанство уметности, а комичар тежи да их споји – залаже се
за поезију која ће бити пријатна.

Пролог на небу – на позорницу излазе Бог и сатана. Ствара се метафизички

оквир за време радње. Слави се хармонија космоса. Сатана и Господ се
кладе.

Затим следи 25 сцена.

1. Ноћ – Фауст у својој соби, његопви монолози и разговори са Вагнером.

2. Пред градском капијом – Вагнер и Фауст шетају, прати их црни пас.
3. Радна соба – Пас се преображава у Мефиста.
4. Радна соба – Мефисто и Фауст склапају уговор. Фауст разговара са
учеником.
5. Ауербахов подрум у Лајпцигу – Пијанка веселе дружине.
6. Вештичина кухиња – Фауст пије нпитак за подмлађивање.
7. Улица – Фауст среће Грету.
8. Вече – Фауст се заљубљује у Грету, оставља јој поклон у соби.
9. Шеталиште – Фауст и Мефисто причају о Грети.
10.Сусеткињина кућа – Грета прича о поклону.
11.Улица – Причају Фауст и Мефисто.
12.Башта – Грета и Фауст причају, као и Марта и Мефисто.
13.Баштенска кућица – Маргарета и Фауст су сами.
14.Шума и пећина – Препирка Фауста и Мефиста око Гретине љубави.
15.Гретичина соба – Грета пева песму.
16.Мартина башта – Грета и Фауст се састају.
17.Крај чесме – Грета и Лиза разговарају о девојци која је затруднела.
18.Градски бедем – Грета се моли Богородици.
19.Ноћ – Сукоб Фауста и Гретиног брата пред њеним вратима. Валентин
умире.
20.Катедрала – Грета у гомили народа, иза ње је зао дух,
21.Валпургина ноћ – Фауст и Мефисто на балу вештица. Оргијање. Фауст
осећа грижу савести због Грете.
22.Сан Валпургине ноћи – Разговор различитих створења на тој прослави.
23.Ноћ – Фауст и Мефисто су на коњима.
 24.Тамница – Грета пева песму у тамници. Долази Фауст да је спаси, она
одбија. Скренула је са ума.

25.Анализа песме ''Прометеј'':

Прометеј је био симбол непрестане борбе за напредак и срећу човечанства и

вековна инспирација многим ствараоцима. Ова песма се сматра једном од
најзначајнијих песама Јохана Волфганга фон Гетеа покрета Штурм унд
Дранга.
Песма се састоји од седам строфа са различитим бројем стихова који се не
римују. Тема ове песме је класична, а њена симболика омогућава различита
тумачења. У Гетеово време је посматрана као проглас пантеизма.
Врховни бог Зевс призима мноштво слика. Може представљати кнезове, па у
том смислу песма има социјално-револуционарни смисао. Такође, Гетеов
строги отац који је желео поштовање, може стајати иза Зевса. Постоје
тумачења Зевса у виду хришћанског Бога, а у Прометеју отворен пркос и
напад на хришћанство. Прометеј одбија сваку сарадњу са Боговима,
представљајући себе равноправним са њима. Симболише креативну моћ
уметника, довољну за себе, коме не треба помоћ богова. Он је израз
непроменљивог конфликта Гета између индивиауалног и божанског.
Креативни и бунтовни Прометеј позива Зевса, оптужујући га да мрзи људе и
да их мучи и понижава.
Прича почиње чињеницом да је Зевс лишио Прометеја престола, те да се
због тога он одлучио да помогне љуцима које би Зевс желео уништити.
Својом довитљивошћу успева неколико пута да превари Зевса. Прометеј од
иловаче начини ликове по божанском лику и поможе им да помоћу удова
савладају сваку вештину. Богови се почеше интересовати за људски род.
ПШрометеј је сналажљив и издржљив. Помогао је себи, али и другима, не
угрожавајући никога око себе. Претрпео је казну због супростављања Зевсу,
али га осветом није угрозио. Његов циљ је био помоћи људимакако би
преживели. Њега је у освети водила жеља за доказивањем, тако што је
помогао онима које је Зевс желео да уништи. Помогао је слабијима од себе и
зло спречио својим деловањем. Прометеј је оличење племенитости и
праведности. Доказао је да људска врста треба да се одржи јер не смета
никоме.

26.Анализа песме ''Лорелај'':

Хајнрих Хајне је мотив за ову песму узео из народног предања о стени
Лорелај, на десној обали Рајне. Према старогерманском предању, на овој
стени је живела прелепа девојка – чаробница, по имену Лорелај која је
пленила својо песмом, те привлачила морнаре које је одвлачила на дно
мора. Тако су људи објашњавали честе бродоломе на том месту. Легенда је у
себе упила и вечиту човекову потребу за лепотом као и смисао лепоте којом
губимо прибраност и доживљавамо трагедију.
Песма има наративну основу и баладичан тон. Наративно је у причи о
догађајима и ликовима Лорелај и лађару, а баладичност се огледа у
трагичном крају – лађар страда јер се загледао у девојку и занесен њеном
лепотом доживљава трагедију. Ова лиркса прича о лађару и Лорелај је
развијена у пет поетских слика различите садржине.

Лађар у првој строфи тугује и умује о некој старинској причи. У питању је дата
легенда и он је тужан због безбројних страдања лађара, али жели да
одгонетне загонетку. Казивање је у првом лицу, непосредно. О друге до пете
строфе је казивање посредно у трећем лицу, да би се у шестој строфи опет
вратило прво лице. Друга слика је пејзаж. Наредна песничка слика је опис
девојчине лепоте, стас, глас, звук песме. Визуелна сензација је појачана
блистањем чешља и власи, а акустична такође. Њен глас је чудесан. Четврта
слика предочава лађара доле на реци кога заноси дивљи тон. Лађар
заборавља на ситуацију и гледа само у стене. Последљу слику чини коментар
лирског субјекта који описује стање ситуације и њене последице.
Једино је прва строфа независна и самостална, слика лирског субјекта.
Предмет песме је вечита жудња за лепотом, а смисао је занос који лепота
доноси који води у трагедију.

27.Анализа песме ''Ода шеви'':

Ову песму је написао Перси Биш Шели. Описује његово путовање у стање
негативн способности. Тон одбацује оптимистичку потрагу за задовољством
које се може пронаћи у Китсовим ранијим песмама. Овде се истражује
природа, пролазност и моралност. Описано је како славуј доживљава неку
врсту смрти, али у ствари не умире. Услед тога, наставља да живи кроз своје
песме, што није у људској природи. Оставља се порука да задовољство није
трајно и да се смрт не може одвојити од живота. Овде Китс замишља
нестанак физичког света и види себе мртвог попут земље изнад које славуј
пева.
Песма обилује асонанцом – понављање вокла, по тачном обрасцу.
У овој песми се описује низ сукоба између стварности и романтичарског
идеала заснованог на јединству са природом. Унутар ове оде је доминантна
слика и глас. Славуј је предмет емпатије и хваљења. Не треба рећи да је цела
песма једна метафора, али је сложена слика створена кроз интеракцију
сукобљених гласова и питања. Како би створио слику бесмртног славуја,
наратор раскида сваку везу са њим. Слуша његову песму, али на болан и
тужан начин, сличан смрти. Наратор тежи да буде попут славуја, па напушта
чуло вида у тежњи да подели таму са птицом. Транс који изазива славуј
нестаје, па се наратор пита да ли је то стварност или сан.
Строфе су испеване у квинти, а први и последњи стих су дужи од средишњих,
те то ствара одређену динамику код читалаца.

28.Анализа песме ''Ода грчкој урни'':

Ово је песма испевана у форми оде. Песма говори о вази (ћупу) на којој су
приказани одређени рељефи. Она је била изложена у Лувру и у њу песник
гледа. Он пред собом има дело ликовне уметности, па визуелну слику
предочава у стихове. Јако је важно да Китс говори о урни са огромним
одушевљењем, али на крају каже да је сам приказ рељефа на урни већан као
и урна сама.
Китс обнавља стари хеленски дух у својој поезији. Песма до читалаца долази
посредством речи, али ствара одличан визуелни ефекат доживљеног. Урна
не мучи само читаоце својим мучним ћутљивим обликом, него и самог
песника који је посматра. Он је описао урну до самих детаља и пренео на нас
емоцију коју осећа приликом посматрања исте, али није одгопнетнуо њену
тајну. Дело за њега постаје хладна пасторала, јер је предмет пасиван.
Ова ода није само о спољашњости која је оцртана на урни, већ о
аутопоетичком изразу у коме мит не говори о спољашњем, историјском,
друштвеном и општем аспекту, већ о оном појединачном, о субјекту и
његовом доживљају свог бића у простору и времену. Песма говори о
уметничкој самосвести и важности, о значају времена и трајања, упркос
годинама и току времена.
 29.Садржај и анализа првог певања Бајроновог ''Ходочашћа Чајлда
Харолда'':

Ово дело је започето за време песниковог боравка у Албанији. Састоји се из

четири певања, а друга два су настала касније од прва два. Дело представља
неку врсту романа у стиху у спенсеровској рими. То је стални песнички облик
енглеске књижевности који има девет стихова са осам десетераца и
дванаестерцом.
Прво певање започиње инвокацијом старе Хеладе. У овом делу је стих
испеван у јамбском десетерцу. Израз је патетичан, а стихови су остављени у
илузијама и недоречени су. Фрагментарност и лабава композиција су главне
карактеристике овог дела.
Путовање Чајлда Харолда представља тежњу за егзотичним и удаљеним
крајевима, за светом дивљака и примитиваца који није искварен
цивилизацијом, а представља бег од стварности, па и самог себе. Утеху
разочараном скептику пружа раскош и природна идила. Ово ходочашће је
само део Бајроновог става – хвалоспев о борби против тираније над
народима.
Природа и пејзажи су пуни романтичарских описа, а свако место је описано
субјективним доживљајем лирског субјекта. Само путовање је бесциљно, а
има за циљ једино приказивање субјективних јунакових доживљаја. Харолд
је јунак који је несхваћен од своје средине и породице, те је приморан да
лута, а такође је носилац осећања светског бола. Он се доводи у везу са
самим аутором и представља идеализованог Бајрона, онаквог какав је желео
да буде – привлачан женама и лепог физичког изгледа.
Харолд је главни лик овог спева у којем се описују његова лутања по
Португалији, Шпанији, Албанији и Грчкој. Док његови сапутници жале за
женама и децом, он не жали ни за чим. Једино за чим жали је управо
''жаљење''. Ово путовање му служи као катарза, прочишћење, али не у
духовном и верском смислу, већ емоционално. Најпре одлази у Шпанију и
Португалију, весели се тим земљама, које су богате историјом, традицијом и
културом. Видео је једну слику која није била ни близу оној о којој је слушао
и читао.

30.Анализа и садржај једне Поове приче:

Ово је позната новела Едгара Алана Поа, представника америчког
романтизма. Њена главна тема је чудоватност дворца Ашерових, али су ту
умешани и натприродни догађаји, тајновита атмосфера и елементи који
проистучу из самих граница знања. У причи има доста симболике, а главни
симбол се гради на основу мотива смрти, који означава победу сна над
јавом, духа над телом и победа над стварношћу. Прича садржи и готске
елементе, а то су дворац, поджемни пролази, мрачни ликови и натприродни
догађаји везани за смрт неких ликова. Мотив дворца се кроз целу причу
поистовећује са ликовима, тј. он је њихова идентификација. То потврђује
чињеница да се сам дворац срушио након смрти Маделине, главног лика ове
приче.
Након што је цео дан путовао коњем, приповедач стиже до дворца
Ашерових. Осећа се нелагодно због призора на који наилази, али је ипак
одлучио да остане неко време ту, како би правио друштво болесном
пријатељу. Пре уласка је све добро осмотрио и све му се чинило веома
тужно. Тескобна атмосфера је савршено одговарала житељима дворца.
Родерик и сестра му Маделина били су чудни људи. Он је био пун страхова и
меланхолије, а она болесна и није прихватала друштво. Приповедач је са
њима сликао и читао, да им олакша живот. Родерик је желео насликати своју
идеју – повезаност лепоте и страве, а волео је свирати гитару. Приповедач
схвата да су Родериково понашање и атмосфера у дворцу веома повезани.
Маделина умире, а према обичају, тело је требало чувати 14 дана у подруму,
а потом закопати. Након смрти сестре, Родерик је све више психички тонуо, а
имао је и зле слутње. Једне олујне ноћи чули су се вриштање, крикови и лом.
Маделина им се учини жива и долази крвава до њихових врата. Приповедач
је био ужаснут и побегао је из дворца, док је Родерик од страве умро.
Беснила је олуја, а дворац је обузела светлост. Пукотине су се биле
рашириле, па се цео дворац распаде и потону у језеро.

31.Анализа песме ''Гавран'':

Ово је једна од најпознатијих Поових песама, а сматра се круном његовог

песништва. Песма је написана у првом лицу из перспективе неименованог
човека, који би могао бити и сам По. Он оплакује смрт своје вољене Леноре,
а у то време када је песма написана је умрла и његова жена Вирџинија.
Може се рећи да је По овом песмом желео да пренесе своја тужна и сетна
осећања на мрачну причу. Песма говори ожалошћеном љубавнику који
ужива да мучи сам себе. Описана је опсесија за изгубљеном вољеном, чија
смрт није разјашњена.
Ова се песма сматра претечом симболизма, а гавран симболизује смрт и
непроменљиву судбину. Елементи симболике се одражавају и у стофама, а
ритмичка форма је постигнута неједнаким бројем стихова у строфи. Осим
готских елемената, песма има елементе реализма, што примећујемо
приказом реалних дешавања (одређено је место догађаја – соба, љубавник
седи над књигом).
Песма је подељена у 18 строфа, а свака од њих има по 6 стихова. Строфе се
завршавају звучним рефреном ''никад више''. Овакав завршетак је у складу
са меланхолијом која преовладава у песми. На самом почетку стихови
изазивају страх, да би се на крају претворио у тугу. По је веровао да је смрт
жене најтужнији, али и најлепши тренутак. Он је тугу сматрао највишим
дометом лепоте.
Време радње није дефинисано, али се верује да је у питању поноћ, како каже
прва строфа. Почетак песме указује на мрачну атмосферу. Сазнајемо у
наредној строфи да се догађај десио у децембру, а тиме се наглашава осећај
хладноће. Ставара се осећај као да зора никада неће сванути. Осећај бола се
полако претвара у ужас. Слеће му гавран на прозор и лирски субјекат се
уплаши. Помишља да је у питању његова Ленора. Враћа се у собу, па поново
зачује лупкање, али се испостави да је то само ветар.
Гавран слеће на статуу погиње Атене, што наглашава његову посебност.
Такође ће и сам гавран изговорити фамозни рефрен ''никад више''. У
наредним стиховима се води дијалог између лирског субјекта и гаврана.
Иако је птица све више персонификована, разговор води лирски субјекат.
Песник му поставља одговоре на које и сам зна одговор, јер птица увек
одговара исто. У последњој строфи птица остаје окамењена на кипу, што
представља нереалан мотив у песми. На неколико места смо могли да се
запитамо да ли је гавран стваран или само плод песникове маште. Гавран
више не одговара приповедачу и он пада у све дубљи очај. На крају га
обузима лудило, изгледа му да нема ни утехе ни спасења, а то је у ствари
најмрачнији елемент ове песме. На крају се открива како права тама улази у
човека.

32.Анализа ''Филозофије композиције'' Едгара Алана Поа:

Ово је есеј у којем По износи своје виђење природе књижевног
стваралаштва.Сви његови ставови су у контрасту са постојећим
романтичарским. По сматра да писац мора унапред да зна расплет свог дела
да би на крају узрочно-последично могао да развија основну мисао. На прво
место при писању песме долази утисак који она треба да произведе, а то се
најбоље постиже оригиналношћу. Узима своју песму ''Гавран'' како би то
најбоље објаснио.
Предмет песме је мсрт, али мора бити везан за лепоту, те се По користи
лепотом жене. Повезивање мотива постиже дијалогом између лирског
субјекта и гаврана, где су питања у поетку општа, а касније долазе на лични
план.
По је веровао да дела треба да буду кратка, са изузетком новела. Сматрао је
да постоји тачно одређена граница дејства једног дела. Сматра да кратка
прича има предност над новелом баш из овог разлога.
Аутор би, поред утиска који је унапред одредио (јединство утиска), требало
да одреди и тон, композицију, тему, место и ликове. У свом случају бира
смрт прелепе жене, а ликови су гавран и ожалошћени љубавник.
Овде По прати логичан и поступан процес стварања своје песме као покушај
да начини песму која би у исто време задовољила укус читалаца и критичара.
Каже да је намерно одлучио да вече буде олујно и облачно, да би натерао
гаврана да потражи склониште, намерно је одабрао белу мермерну писту
Паладе, како би је довео у контраст са црном птицом. Ниједан део песме,
каже По, није био случајан. Чак је и израз ''никад више'' намерно уметнут
како би песма још више била утемељена на логици која прати ''јединство
ефекта''. Призвук самогласника у речи има дуље значење од саме синтагме.

33.Анализа и садржај Ламартиновог „Jезера“:

Ово је Ламартинова песма која повезује романтичарске мотиве љубави и

природе. Песник посматра пејзаж, а он га подстиче на размишљања о
краткотрајној природи живота и љубави. Песма има 14 строфа.
У првој строфи песник уводи суштинску тему променљивости у светлу тајну
природе. Он на метафоричан начин изражава мисао о човековој пролазности
и немогућности да заустави време.
Од друге строфе природа престаје да буде метафора. Песник долази без
своје вољене да гледа језеро. У наредним стиховима је осликано време када
је песник седео поред алпског језера са вољеном, док је њена стопала
прскао пеном вал, када је језеро пловио ноћу са вољеном. У петој строфи
налазимо мотив природе која је повезана са људским односима и песник
чује драги глас који му се у наредним строфама обраћа. Она жели да
заустави време, али зна да то узалуд ражи јер је време брже него у сну и како
вода тече, тако и они нестају. Песник у последње четири строфе тражи од
језера да задржи бар успомену на ту дивну ноћ кад је млади пар био заједно
на језеру и да свима каже како су се волели.
Овим песник оставља јаку поруку како је само природа вечна и како може да
сачува срећу и успомене, поштеди човека заборава и надвлада његову
несрећу.

34.Анализа Игоовог ''Предговора Кромвелу'':

Предговор Кромвелу је значајан као манифест романтизма, иако настаје у

време када је реализам већ узео маха – 1827. године. Овај манифест
представља Игоова схватања о драми, њеној функцији, значају и лепоти, али
у исто време представља и поетику романтизма која се супротставља
класицистичкој нормативној поетици, као и свим врстама утврђених правила.
Иго сматра да се поезија треба ослободити правила и узора. Он наводи три
велике епохе – првобитно време, стари век и нови век. И, пре свега, он
сматра да се песници не могу ослањати на постојеће, афирмисане узоре јер
свако време носи одређене новине које се морају одражавати и на уметност.
Истиче, да је за романтизам најзначајнији појам гротеске, изношење на
сцену свега онога што је ружно, наказно, фантастично, нестварно, насупрот
до тада утврђеном правилу да се на сцени приказује идеално и
величанствено, херојско. Иго сматра да се само заједничким приказом лепог
и ружног, наказног и узвишеног, фантастичног и реалног, може приказати
права стварност која је дуалистичка. Потпуно побија класицистичку идеју да
се трагично и комично не сме мешати, напротив, он сматра да је тек на тај
начин права стварност приказана. Он говори како гротеска постоји још од
антике, али да је увек прикривана, скривана, из страха да се не уништи идеал
величанственог (Полифем, Силен).
Шекспира назива “богом позоришта” јер је он управо спојио у својим
драмама оно до тада неспојиво. Иго сматра да тек приказом ружног, лепо
долази до изражаја. Сматра да је приказивати само лепо монотоно, а да
управо приказивањем ружног (које има више облика од лепог које је само
један идеал) дело постаје занимљивије. Он сматра да је драма најпогоднија
за приказ стварности, она приказује праве људе, реалне догађаје (насупрот
оди – која приказује идеално и епоепеји која приказује величанствено).
Разлог за спајање гротескног и реалног у књижевном делу Иго налази у
стварности – најнижи човек може учинити нешто велико, исто каошто и
највеличанственија личност може имати своје падове. Дакле, поезија има
три доба, а свако одговара једној друштвеној епохи : ода, епопеја, драма.
Праисторијско доба је лирско, стари век је епски, ново доба је драмско. Ода
пева о вечности, епопеја велича историју, драма слика живот. Одлика прве је
наивност, одлика друге је једноставност, одлика треће је истина. Личности у
одама су колоси (Адам, Каин, Ное), у епу су дивови (Ахил, Атреј, Орест), у
драми су људи (Хамлет, Магбет, Отело). Ода живи од идеалног, епопеја од
величанственог, драма од реалног. Ова трострука поезија извире из три
разна врела: Библије, Хомера и Шекспира.
Такође се бави трима драмским јединствима која су посебно негована у
класицизму. Он једино оправдава јединство радње, док се противи јединству
времена и места и то образлаже. Он сматра да се поштовањем јединства
места радња банализује, постаје монотона – сва битна и занимљива
дешавања су иза сцене, о њима се сазнаје од гласника, тако да се догађај
претвра у нарацију, а публика остаје ускраћена јер о догађајима само слуша.
Такође у прилог побијању јединства места он наводи и чињеницу да су
античке сцене биле много веће и да је на једној сцени било могуће сместити
више амбијента, што у савременом позоришту није могуће. Такође наводи
чињеницу да радња губи доста од свог ефекта уколико није приказана
управо у оном амбијенту где је логично да се догодила и где се догађа. Он
сматра да све догађаје треба приказати на сцени. Такође и јединство
времена сматра баналним јер је непотребно радњу ограничавати на 24 часа,
она треба да зависи од природе догађаја, не да буде ограничена правилима.
Јединство радње подржава у том смислу што сматра да радња треба бити
јединствена, целовита, завршена, да треба сви токови да воде крају и
разрешењу. Оваквим ставом не негира могућност постојања више токова
радње, али сви треба да буду повезани са главним током.
Иго говори и о природи стиха – он треба бити слободан, са опкорачењима,
веран рими, да слободно прелази из комедије у трагедију, са узвишеног на
гротескно, да буде лирски, епски или драмски, према потреби, да може да
прикаже и вулгарно и узвишено, и лакрдијашко и озбиљно, и површно и
апстрактно. Такође се и овде ограђује од било каквих правила и говори да
драма може бити писана и у прози и да не зависи од форме њена уметничка
вредност. Што се језика дела тиче, он се треба прилагодити савремнеом
језику, не треба да се држи неких старих идела, застарелих израза, јер свако
време у језик уноси новине, па се на прави начин стварност, садашњост
може исказати само савременим језиком.
У схватању предмета књижевности, он се донекле поставља као реалиста, јер
сматра да дело треба да приказује стварност онаквом каква она јесте.
Међутим, он сматра да се ни ту не може доследно поштовати начело
подражавања стварности јер су стварност у животу и стварност у делу –
природа и уметност - ипак два различита појма. Књижевност мора ипак
задржати своје уметничке претензије. Као објашњење за овакав став он
наводи пример потпуног релаисте на романтичарској предстви где ће он
ипак утврдити да није све доследно реално – нпр. Сид говори француски, а
Шпанац је (ако говори шпански неће га разумети), говори у стиху а то није
реално, Сид је измишљен лик, вештачки је, ствари на
сцени нису праве И слично. Овим примером наводи да уметник мора остати
негде између стварности и фантазије, јер уметност не може бити апсолутна
реалност , не може да да саму ствар, већ уметничко дело. У уметности се
спаја идеално са земаљским, посматрају се и запажају дешавања у
стварности, али се она морају појачати, истаћи, нагласити да би се приказао
њихов значај. Тако сматра да је поред приказа истине и стварност, за
стварање најбитније надахнуће из самог песника, а не из подражавања
других.

35.Предочити садржај Пушкиновог романа ''Евгеније Оњегин'':

Роман почиње представањем Оњегина. Двадесетчетворогодишњи племић се

школовао код куће по надзором француских учитеља. Живот му је испуњен
забавом и љубавним авантурама. Одлази на бал, али му је сав тај провод
досадио. Закључава се у кућу како би нешто написао, мало се изоловао, али
без успеха. Наслеђује имовину свог ујака, па прелази да живи на село, у нади
да ће се нешто променити. Све му је забавно, али само на почетку. У
суседство му долази Ленски, осамнаестогодишњи љубитељ Канта и Шилера.
Не жели брак, мада му се нуде сусеткињине ћерке. Ленски и Оњегин почињу
да се друже. Ленски одлази једне вечери код Ларинових, ту упознаје Олгу и
Татјану, а у посети му се придружи и Оњегин. Нису сестре оставиле на њега
никакав специјалан утисак. Крећу оговарања по селу о будућем венчању
Оњегина и Татјане. Њој се то допада. Одлучује да напише писмо Оњегину и
изнесе му сва своја осећања. Искреност и једноставност су ганули Оњегина. У
разговору са нјом је саветује и говори да није човек за њу. Она је тужна.
Ленски и Олга су све заљубљенији једно у друго. Татјана око Божића усни
чудан сан. Одржава се њена рођенданска прослава. Долазе и Ленски и
Оњегин. Оњегин флертује са Олгом и плеше са њом, а Ленски се удаљава
мислећи да ће двобојем решити све. Следећег јутра позива на двобој.
Оњегин касни, али успева да стигне. Ленски је мртав. Оњегин га дозива, али
узалуд. Олга се недуго затим удала, а Татјана је остала сама. Татјана долази у
кућу Оњегину, покушавајући да га разуме. Њена мајка је одводи у Москву
како би је удала и то и чини, мада Тањи не одговара превелика стега
градског живота. После две године се у Петербургу појављује Оњегин и он
угледа генералову жену – Татјану. Када је препозна, схвата да је она веома
мирна и хладна према њему, што га боли. Радује се поновном сусрету и пише
јој писмо, страствену поруку. Не добија одговор. Поново шаље писмо, па
одлази код ње. Она га чита и плаче. Она признаје да га воли, али да он мора
да оде.

36.Ликови у Пушкиновом роману ''Евгеније Оњегин'':

Оњегин – јунак из племићке породице је потпуни представник племства у

Русији у 19. веку. Њему је јако стало до изгледа и пажљиво бира своју одећу.
Пуно времена посвећује себи и свом дому. У младости је време проводио у
изласцима, био је страствен и занимале су га жене. У једном тренутку све
престаје да га занима и он се окреће учењу. Постаје му мрачан живот у граду
и жели да се пресели у село. Са Ленским постаје најбољи пријатељ, међутим,
у двобоју га убија, што на њега оставља вечну трауму. Упознавши Татјану, све
постаје другачије. О види њену љубав, али није спреман да се веже за жену.
Зна да је бунтован и немиран, да блаженство није његова одлика. Труди се
да је не повреди, али одбијањем то чини. Оњегин је представник сувишног
човека у романтизму. Подсећа на Бајроновог Харолда или Гетеовог Фауста.
Незадовољство собом и својом околином га тера да оде на село, да покупша
да свој живот промени. Оњегин после неколико година среће Татјану, али
сада гаји другачија осећања према њој. Сада је она недостишна и нема, па га
то више привлачи, представља врсту изазова. Али њена реакција на то му
ствара бол, пошто види да је поново одбачен, сада од стране вољене драге.
Ленски – стиже у село заинтересован за Оњегина и постаје му добар
пријатељ. Воли Канта и Шилера и права је романтична душа. Заљубљује се у
Олгу и њих двоје бивају верени. Ленски је срећнији него икада, јер је спознао
љубав и нашао жену за себе. Међутим, у његовој глави се дешава преокрет
када он среће Оњегина и Татјану како флертују и плешу. Бива утучен и
погођен. Емотивно је скрхкан, па се у њему јавља жеља за осветом. Једино
што жели је двобој, иако се касније нада да Оњегин неће доћи. Умире у
двобоју.
Олга – Лепа девојка која је освојила срца многих, али на крају своју љубав
обећава Владимиру Ленском. Била је лепша од Татјане, више се дружила и
забављала. Пристаје на флерт са Оњегином и тако остаје без Ленског. Није
превише туговала због његове смрти, па се убрзо удала за другога.
Татјана – Старија сестра у кући Лариних. Није уопште личила на Олгу. Већину
је времена проводила читајући и пишући. Волела је да буде сама и само је
својој нани одавала тајне. Одважила се да своју љубав призна Оњегину, али
јој је то нанело доста боли. То ју је учинило јаком, па се при поновном
сусрету са њим понела хладно, што је њега натерало да буде тужан. У
Москви јој се није свидело, јер је осетила да тамо не припада, фалило јој је
село и родна земља. Она је волела хладне и дуге зиме, али је исто тако доста
читала романе и очекивала да ће пронаћи свог хероја.

37.Анализа Татјаниног сна:

Татјана верује у предсказања и легенде. Једне ноћи сања сбе у снегу поред
бучног потока, изнад њега – танак мали мост. Одједном се појављује огроман
медвед, он јој помаже да пређе реку, а онда је прогања. Она покушава да
побегне, али пада од исцрпљености. Медвед је доводи до колибе, па
нестане. Када се пробуди, она чује буку и вапаје, па кроз рупу угледа
чудовишта, а међу њима и Оњегина. Ветар отвори врата, а чудовишта јој
прилазе. Када чују Оњегинов страшни глас, све нестаје. Евгеније Татјану
привлачи ка себи, а онда долазе Олга и Ленски. Настаје спор. Оњегин, љут
због нзваних гостију, ножем убија Ленског. Тама је. Чује се плач. Татјана се
буди и одмах жели да протумачи сан у неком сановнику, пошто слути да ће
се десити нешто лоше, а и сваки знак протумачи тако као да је везан за
Оњегина.

38.Садржај Лермонтовог романа ''Јунак нашег доба'':

Роман почиње пишчевим предговором који указује на типичност главног
јунака, на актуелност проблема рецепције књижевног дела и на пишчеву
намеру да, сликањем историје Печоринове душе, представи све пороке
једне генерације у пуном њиховом развоју, јер је друштву потребно схватање
и прихватање недостатака. Љермонтов не предлаже решење, нити даје лек
за лечење друштва, већ констатује да сам Бог зна ккао се треба лечити, али је
довољно што је скренута пажња на болест. Писац не жели да лечи свог
јунака.
Сва пажња се усмерава на Петрочинов лик. Кроз две се приповетке даје
детаљан опис његовог лика. Три су приче написне у форми дневника. Оно
што их све повезује је анализа и самоанализа Петрочиновог лика.
Писац долази у контакт са људима различитих карактера и слојева друштва.
Путује преко кавказа и сусреће максима Максимовича. Они се упознају и
међусобно помажу. Преноћиће у једној кући где ће му Максимовић причати
о Петрочину, за кога је сматрао да је чудан дечко. Не буде му ништа кад
лови, кад пада киша, али кад мало прне ветрић у соби, говори како се
прехладио. Петрочин је са Максимовичем живео заједно у војном утврђењу,
тако почиње прва приповетка (Бела). Петрочин бива позван на забаву код
једној, пријатељски настројеног, кнеза, где упознаје Белу, кнежеву најмлађу
ћерку. Заљубљује се у њу. Осим кнеза, ту је боравио и један разбојник
Казбич, који је био вођа локалних хајдука против Руса, те се и он загледао у
Белу. Имао је дивног коња кога је кнежев син Азамат хтео, а био је спреман
све за њега учинити. Петричин и Азамат се договоре да, ако му Азамат
доведе сестру, овај ће украти разбојниковог коња и довести му. Азамат отме
сестру и доведе је Петрочину, а овај му доведе коња. Казбич побегне када
схвати да је преварен. Петрочин на све начине жели да добије Белину
наклоност и љубав, а на крају му и успева. Након што га је Бела заболела и
потпуно му се предала, он је почиње игнорисати. Казбич убија Белиног оца
због освете. Касније отима Белу и смртно је рани ножем у леђа. Она све
време дозива Петочина, али он није марио.

39.Анализа Пушкинове песме ''Пророк'':

Песма "Пророк" је посвећена његовим пријатељима, децембристима, строго

кажњеним од стране владе. Песма је написана 1826. године непосредно
након трагичних догађаја који су уследили након устанка децембриста. Тада
су добри пријатељи песника били убијени или прогнани. Песма је постала
својеврсна реакција власти, али само криптована, јер сам Пушкин није могао
отворено да изрази симпатије према побуњеницима, а ни њему не би
дозволили да то учини. Пушкинова анализа песме „Пророк“ омогућава да се
схвати да се лирски јунак не осећа лишеним или оскврњеним безакоњем око
себе, али је истовремено неподношљиво болно гледати на неправду која га
окружује. Зато Бог одлучује да га изабере, пророка који ће казнити људе који
дјелују злобно и неправедно.
Видимо трансформацију уморног путника. На самом почетку приче, једва је
жив, тешко се кретао кроз пустињу. Онда, спашавајући га од извесне
пропасти, долази му серафим са шест крила. Божији гласник уклања све
људе од путника, дајући му посебне способности да види, чује, осети и
говори мудре и исправне говоре. Анализа Пушкинове песме „Пророк“
показује да таква мучења нису могла проћи без трага за обичним смртником,
па је након преображења остао лежати у пустињи као леш. Песму завршава
чињеницом да сам Бог апелује на путника са захтевом да устане и хода
земљом како би својим речима спалио људска срца. Анализа Пушкинове
песме "Посланик" омогућава да схватимо да рад има две главне теме: тешку
мисију која је поверена пророку и болну трансформацију пуног смртника.
Песник је чврсто веровао да ће доћи такво време, а на земљи ће се појавити
човек који ће казнити оне који стварају безакоње.

40.Анализа Љермонтове песме ''Песникова смрт'':

Михаил Љермонтов је славу стекао песмом Песникова смрт, коју је написао

поводом Пушкинове погибије. Песма у којој слави "дивни гениј Пушкина",
његов "слободни идивни дар" и оптужује кривце за песникову смрт, и коју је
цар схватио као позив на револуцијиу, ширила се у многобројним преписима
по Русији. Због тога је цар Николај прогнао Лермонтова на Кавказ .После
смрти Александра Пушкина, Петроградом је у рукопису почела да кружи
пјесма ''Пјесникова смрт''. У њој је писац те песме Михаил Љермонтов за
Пушкинову смрт окривио дворску елиту и читав режим. Песма је примљена
са великим интересовањем и одобравањем Пушкинових поштовалаца, тако
да је Љермонтов због ње преко ноћи стекао огромну славу. Међутим, један
од преписа песме брзо је доспео и до цара, и то с примедбом да позива на
револуцију. Љермонтов и његов, а и Пушкинов, пријатељ Рајевски, који је
растурао преписе песме, одмах су изведени пред војни суд и осуђени на
прогонство. Љермонтов је, тако, одмах упућен на Кавказ у Нижегородски
драгонски пук, који се већ налазио на бојишту и имао огромне губитке, па се
сматрало да је песник послат у сигурну смрт. Посљедњих шеснаест стихов
Љермонтов је накнадно написао, озлојеђен покушајем дворских кругова да
нађу оправдање за Пушкиновог убицу.

41.Садржај Стендаловог романа ''Црвено и црно'':

Главни јунак романа је Жилијен Сорел, деветнаестогодишњи младић, син

власника мале сеоске пилане, који покушава да се отргне из сиромаштва
своје класе. Али две фаталне љубави одвешће га на гиљотину. Жилијен
много чита и добро је образован. У почетку одушевљавао се Наполеоновим
успесима и машта о војничкој каријери (црвено), али Наполеон је поражен и
прогнан, па Сорел, водећи се разумом, бира свештеники позив (црно).
Одлази у варошицу Веријер да васпитава градоначелникову децу. Ту се
заљуби у госпођу Де Ренал, газдину супругу, која му узвраћа са још већом
страшћу. Кад господин Де Ренал сазна за ову везу, Жилијен је принуђен да
напусти Варијер и одлази у Безансон, у тамошњу богословију. Ту се баш и не
осећа најбоље, па по препоруци опата Пирара са радошћу прихвата да буде
секретар утицајног маркиза Де ла Мола у Паризу. У аристократској паришкој
средини, Жилијен се добро сналази, па све више привлачи пажњу поносите
госпођице де Ла Мол. Тако је започела друга Жилијенова љубавна веза у
којој је као и у првој истовремено осећао радост победника и грижу савести
непожељне особе ниског рода. Заљубљена девојка успе да убеди оца да
одобри њемо венчање са Жилијеном. Кад се чини да ће Жилијен успети да
оствари све своје снове, маркизу стиже писмо госпође Де Ренал у коме се
Жилијен описује као њен бивши љубавник који користи жене за напредак у
каријери. Маркиз не дозвољава венчање, а Жилијен, опијен бесом, јер су све
његове наде на успех срушене, одлази у Варијер и у цркви пуца у госпођу Де
Ренал. Осуђен је на смрт гиљотињом. У затвору сазнаје да је госпођа Де
Ренал жива. Радостан је због тога и каје се за своје поступке. Госпођа Де
Ренал после опоравка је прожета још већом љубављу према Жилијену.
Обе љубавнице се код власти залажу за његово помиловање. Он, међутим,
неће да напише молбу и бива погубљен. Матилда ће сахранити главу свог
љубавника, као што је то учинила, према породичном предању, краљица
Маргарита Наварска са главом свог љубавника Бонифација Де ла Мола.
Госпођа Де Ренал умире трећи дан после смрти свог љубавника, не од рана,
већ од туге за изгубљеним вољеним бићем.
 42.Ликови у Стендаловом роману ''Црвено и црно'':

Жилијен Сорел је главни лик романа и млади човек са визијом. За разлику

од своје браће једини је имао жељу урадити нешто конкретно са својим
животом и постати неко и нешто. Иако га је на почетку водила амбиција да се
што пре попне у друштву, он је љубави дао предност па је тако попустио пред
страственим осећањима са женом градоначелника. Промена средине и
одлазак у богословију на школовање показали су колико је Жилијен жељан
знања и напредовања, па се успео доказати код опата што му је на крају
отворило врата према маркизу и даљем напредовању. Баш попут сваког
нормалног човека, тако је и он повремено посртао због љубави, а како није
могао остати имун на маркизову ћерку, на крају је индиректно због те
љубави, али и љубави према Луизи доживео трагичан крај, којег можда не би
било да се суздржавао од забрањених осећања. На крају је својом
равнодушношћу на Матхилдине покушаје да га спаси показао да му властити
интереси ипак нису били на првом месту, него да су искрена осећања
најважнија, па макар и по цену губитка живота.
Луиза де Ренал је жена градоначелника која иза себе има већ доста
животног искуства. Већ након првог сусрета са Жилијен схвата како ипак није
тако чврста јер се одмах заљуби у перспективног младића. Када је њу и
Жилијена неко хтео открити пред њеним мужем, она је показала колико
воли Жилијена и одлучила га заштитити и рећи како је све лаж, па чак га и
удаљити из места иако јој је то било тешко.

Матилда је ћерка ћерка Маркиза и девојка која је навикла увек добити оно
што жели. На почетку се поиграва са осећањима Жилијена и даје му
помешане знакове све док не схвати да је заљубљена у њега. Захваљујући
њему одустаје од површних флертова и по први пут упознаје искрену љубав.
Иако је Жилијен пред крај живота према њој показао равнодушност, она је
остала уз њега и побринула се за сахрану.

43.Композиција Стендаловог романа ''Црвено и црно'':

Роман се састоји из 2 дела.

У првом делу описана је веза између Жилијена Сорела, сина дрвосече из
Веријера и госпође де Ренал, супруге градоначелника те мале варошице.
Њихова веза је друштвено неприхватљива, јер потичу из различитих
социјалних слојева. Стендал поводом ове љубави казе: ''Не може се волети
без једнакости''. Она је племкиња, а он знатно нижег порекла. Када је муж
госпође де Ренал сазнао за њихову везу, Жилијен је био принуђен да побегне
у Безансон на тамошњу богословију.
У другом делу романа описана су настојања главног јунака да постигне успех
у друштву радећи као секретар код маркиза де ла Мола у Паризу. Када је већ
био на корак од венчања са госпођицом Матилдом де ла Мол, маркизовом
ћерком, маркизу стиже кобно писмо од госпође де Ренал у коме је Жилијен
описан као њен бивши љубаник који користи жене како би напредовао у
каријери. Да би се осветио, Жилијен се враћа у Веријер, где у локалној цркви,
за време службе покушава да убије госпођу де Ренал. Због покушаја убиства,
бива осуђен на смрт гиљотином.
Роман се завршава трагично, смрћу Жилијена. По угледу на свој узор међу
историјским личностима, Маргариту Наварску, Матилда је узела главу свог
љубавника и сахранила је. Госпођа де Ренал је умрла од туге три дана након
Жилијена.

44.Стендалови аутопоетички ставови:

Стендалови аутопоетички ставови – „Роман је огледало што се носи по

великом друму.“ То огледало може да показује и небеско плаветнило и
каљугу на друму. За то није крив човек који у својој котарици носи огледало,
већ човек задужен за одржавање путева. У овим речима откривају се важне
одлике реалистичког метода:
објективно приказивање стварности (чија је метафора огледало) и
аналитичност, каузалност И тежња ка детаљном описивању.
У првом делу романа, по Жилијеновом доласку у безонсонску богословију,
писац у једном кратком поглављу износи невоље свог јунака међу младим
богословима. Али, и на почетку и на крају поглавља Стендал наглашава да
неће изнети велики број ''јасних и тачних чињеница из Жилијенова живота'',
јер ''Бојимо се да ћемо заморити читаоца ако будемо износили тисуће
неприлика нашег јунака''. Овде је опет изнето рецепцијско мерило коме је
Стендал подвргавао своја разматрања и у чланцима. Само мерило логички
противречи ''огледалу''. Тиме писац са одраза у огледалу скреће пажњу
читаоца на сам уметнички чин. Ова приповедачева интервенција показује да
се он није строго придржавао метафоре о огледалу, и да постоје уметнички
поступци који су део приповедачевог плана (стратегије), а да истовремено
немају свој еквивалент у стварности. И више од тога, подаци из тог периода
Жилијеновог живота не недостају, ''напротив, али, можда је оно што је он у
богословији видео исувише црно да би се ускладило са умереном бојом коју
настојимо да сачувамо на страницама ове књиге.''

45.Садржај романа ''Чича Горио'':

Прича се одвија у Паризу, године 1819, у оронулом, прљавом, смрдљивом

пансиону на левој обали Сене.
Госпођа Вокер, стара шкрта удовица, власница пансиона, влада над њеним
станарима. Њени станари су људи скромних финансија и потреба, као
госпођица Мисоно, стара слушкиња; Поаре, лутколико људско створење;
Викторина Тајфер, млада девојка без родитеља. Три станара се издвајају из
ове дружине: Ежен де Растињак, млади студент провинцијалац, племић по
пореклу, али сиромашан и спреман да искуша срећу у главном граду; Вотрен,
“снагатор”, дружељубив и духовит, али мистериозан и узнемирујућ; Чича
Горио, пензионисани трговац, који, изгледа, пати од неке тајанствене туге.
Растињак ускоро открива да се чудни догађаји дешавају у наизглед угледном
пансиону: Чича Горио топи сребрно посуђе у полуге, Вотрен се кришом враћа
кући у сред ноћи упркос закључаним вратима, Горија посећују лепе девојке
којима он плаћа рачуне.
Растињак је одлучио да реши макар једну од ових мистерија. Увек
амбициозан, он је представљен париском високом друштвеном слоју уз
помоћ утицајне рођаке, госпође де Бозеан. Чини се да се све одвија по
његовом плану, али, по помену Горијева имена, бива избачен из салона
грофице де Ресто, састајалишта елите. Разочаран и потиштен због грешке
коју је учинио, он се окреће од госпође Бозеан ка тајни Чича Горијева живота.
Старац се упропастио и прихватио мизеран живот како би његове две ћерке
постале богате. Анастасија се удала за племића, грофа де Рестоа; Делфина од
Алзака за банкара, барона од Нисенжана. Горио, добродошао докле год је
његово богатство трајало, нашао се одбачен од стране својих зетова када је
осиромашио.
Вотрен, који је осетио амбицију у Растињаку, цинично му нуди договор:
млади студент треба освојити љубав лепе Викторине, чији је отац екстремно
богат, али ју је разбаштинио. Једина препрека Викторинином наследству је
њен брат Фредерик, кога би Вотрен могао да се реши за двеста хиљада
франака, и тако осигурао Викторинину и Растињакову срећу. Растињак је
огорчен, али ипак у искушењу да прихвати предлог.
Након Растињаковог неуспеха у високим слојевима, он ће покушати,
потпомогнут рођаком, да освоји “средњи сталеж”. Он бива представљен
госпођи де Нисенжан и уз помоћ Горија постаје њен љубавник. Вотрен
покреће свој макијавелистички план и организује убиство Викторининог
брата. У једном тренутку госпођица Мишоно, шпијун у служби полиције,
открива да је Вотрен заправо одбегли робијаш и хапси га. Овако се завршава
детективски део приче.
Горијове ћерке долазе му по помоћ. Њихови мужеви су открили њихове
афере и покушавају их уништити. У једној патетичној сцени, ћерке показују
свој монструозни егоизам и гордост. Чича Горио добија мождани удар. Он
ускоро упада у делиријум, мрмља без везе, откривајући своју огромну љубав
према ћеркама које га остављају, једна да иде на бал, друга да покуша да
одбрани своје богатство.
Горио умире благосиљајући своје ћерке, само са Растињаком и Бјанконом,
студентом медицине, поред кревета. Растињак се побринуо за сахрану и,
упућујући задњи поздрав Горију на гробљу, гледајући на Париз, објављује му
рат:”Спреми се, Паризе, долазим” и одлази на вечеру код госпође де
Нисенжан.

46.Ликови Балзаковог романа ''Чича Горио'':

Анастазија и Делфинa су две чича-Горијеве кћери које имају много тога

заједничког; незајажљиво троше његов новац на луксуз, забаву и љубавнике
Антасија даје дијаманте за дуг свог љубавника, а чича-Горио закупљује стан
да би се Делфина могла састајати са Растињаком. Обе сестре су љубоморне
једна на другу до границе мржње, а кад очев иметак пресуши, немилосрдно
га одбаце. Колико су безосећајне најбоље илуструје чињеница да ниједна
није дошла на очеву сахрану. “Новац је живот! Новац је све!”, вели Чича
Горио. Али, пред крај живота увеио се да новцем не могу се купити љубав и
срећа. Госпођа Вокер је удовица, власница истоименог пансиона. Њено
буцмасто лице, с носом сличним папагајевом кљуну, с дебелим телом у
складу је са одајом чији топли смрдљиви ваздух госпођа Вокер удише без
гађења. Када је она ту, слика је потпуна. Има око 50 година, личи на све жене
које је погодила несрећа. И она покушава да се извуче из брлога, зато се и
заљубила у чича Горијев новац. Али кад се њена жеља не испуни, постаје
прави намћор и од тог дана Горију се обраћа са чича Горио и повећава му
кирију.
Ежену де Растињаку у галерији ликова овог Балзаковог романа припада
почасно место, сиромашном младићу, који је из провинције дошао у Париз
да студира права. Ту је осетио велеградски живот, упознао сиромаштво и
благостање, упоредио своју породицу у светлу париског живота и схватио да
мора нешто да промени. Станује у истом смрдљивом пансиону где је и чича-
Горио. Уместо да вредно учи, сад му је главнициљ да уђе у високо друштво.
Брзо је дошао у везу са даљом рођаком виконтесом де Бозеан и њена кућа
му је постала прва степеница. Чињеница да је рођак виконтесе де Бозеан,
која је по свом имену и по свом богатству, једна од највећих племкиња,
отварала му је врата аристократских кућа и обезбеђивала позивнице за
балове. Већ на првим корацима у ово друштво Растињак млад, неискусан и
чиста срца доживљава понижење : његово одело, долазак пешице на бал
или неугледним кочијама, изазивају подругљиве погледе и осмехе слугу који
му отварају врата. Први утисци о том друштву открили су му неискреност,
притворност, преваре, лаж. Младом и неискусном Растињаку желе да
помогну својим саветима робијаш Вотрен и виконтеса Бозеан. У Растињаку је
двојство : он је млад, неискусан, чист, неискварен, решен да успе. Али он је
"опљачкао" мајку и сестре да би купио скупо одело и возио се кочијама, што
је услов да се уђе у високо друштво. По томе је себичан, као што су себичне
кћери чича Гориа. Али ће тај исти Растињак одбити нечасну Вотренову
понуду да се ожени богатом наследницом Викторином пошто је убијен њен
брат. Растињак има свој пут: "Моја је младост још чиста као ведро небо ко
хоће да постане велик или богат човек, треба да се помири с тим да мора
лагати, повијати се, пузати и усправљати се, ласкати, претварати се. Ко
пристане на то, зар не значи да је пристао да буде слуга оних који су лагали,
повијали се, пузали. Прво им треба бити слуга, па онда постати њихов
саучесник. "О, не. Ја ћу племенито, као светац, радићу дању и ноћу да стичем
богатство само својим радом. То ће богатство врло споро ићи, али ћу зато
спавати мирне савести". Али, када постане љубавник Делфине де Нисенжан,
када осети мирис богатства, упознаће вредност новца и његово дејство на
човека: када има новац, човек је сигуран, самоуверен, прав и достојанствен.
Високо друштво и богатство ,и морална чистота, то не може да опстане једно
поред другог, схватио је Растињак. Судбина чича Гориа из темеља потреса
Растињака. Сахрана свога страдалника без кривице руши све илузије које је
Растињак гајио о свету. Када је морао да позајми франак од домара Кристофа
да би гробарима дао напојницу, Растињака обузима туга и горчина. У том
тренутку је нестао дотадашњи Ежен де Растињак који је желео да свет осваја
трудом, заслугом и врлином. Појавио се нови Ежен де Растињак који упућује
друштву претеће речи а сад је на нас двоје ред . На ручак код госпође де
Нисенжан одлази Растињак који прихвата борбу са друштвом Сен Жермена,
али прихвата и средства којима се оно служи. На крају романа Растињак је
спреман на беспоштедну борбу у којој побеђују најјачи и најбезобзирнији.
Вотрен је Жак Колин звани “Лажи Смрт”, одбегли робијаш, добро је упознао
свет и искусио друштвене неправде, па настоји да Растињаку отвори очи и
укаже му на непријатне истине. За Вотрена је Париз обична каљуга : ''Они
који се у њој укаљају, возећи се колима, то су поштени људи, а они који се
укаљају идући пешице, то су лопови. Ако вам се деси несрећа да украдете
неку ситницу, показују на вас на тргу пред Палатом правосуђа као на какво
чудовиште. Али ако украдете милион, онда ће вас у салонима сматрати за
поштеног човека". Поквареност је општа појава и оружје људи осредњих
особина. У друштво треба крчити пут блеском генија или умешном
поквареношћу. У људске масе треба или улетети као топовско ђуле, или се
увући као куга. Поштењем се ништа не постиже.
Виконтеса де Бозеан је рођака Ежена де Растињака, која је по свом имену и
по свом богатству, једна од највећих племкиња, у једном тренутку
разочарања, када је љубавник био напустио, казује Растињаку истину о
животу и упућује га како да се понаша у друштву у које хоће да уђе: "Дакле,
господине де Растињак, поступајте с људима онако како заслужују. Желите
да успете, ја ћу вам помоћи. Увидећете колико је дубока женска
поквареност, измерићете величину бедне људске сујете. Иако сам пажљиво
читала ту књигу о свету, било је страница које су ми остале непознате. Сад
знам све. Уколико хладно будете рачунали, утолико ћете боље успети. Ако
хоћете да вас се свет боји, ударите без милости. И људе и жене сматрајте за
поштанске коње које ћете на свакој станици остављати да цркну, па ћете
остварити све жеље".
Госпођица Мишоно је стара девојка уморних очију да човека хвата језа од
њеног погледа, истакла се по томе што је Вотрену на наговор полиције за
3.000 франака дала напитак од ког се онесвестио, па су тако по словима на
рамену открили да је он одбегли робијаш и ухапсили га. “Ти си ме издала
стара гадуро, ти си ми приредила ону навалу крви, знатижељнице!. Ја бих ти
дао 6000 франака да избегнемо овај неугодни пут. Они мене гледају са
страхом, а тебе с гађењем. Ван уходо!“
 47.Композиција романа ''Чича Горио'':

“Чича Горио” је дело које припада опусу Људске комедије и припада

сценама из париског живота, мада је у почетку припадао сценама из
приватног живота. У том смислу посматрано, представља само један исечак
из опште слике друштва коју је у целини представљала Људска комедија.
Односи се на порочни париски живот пун лицемерја, искушења, лажног
морала. На почетку је типичан реалистички опис простора, тачније пансиона
Вокер, који је главно место одвијања радње. Опис ентеријера се
поистевећује са атмосффером која у њему влада, опис простора је значајан и
за карактеризацију јунака, место где они живе представља и саме јунаке, па
је тако очигледна паралела између изгледа пансиона Вокер (запуштеност,
прљавштина, мртвило) и његове власнице госпође Вокер. Уз опис пансиона,
уводе се и ликови јунака, становника пансиона и разматрају се хладни,
незаинтересовани, монтони односи који међу њима владају. Сви Балзакови
јунаци су повезани са неком животињом (у негативном смислу), што је
гротескно (госпођа Мишоно – чапља, госпођа Вокер - папагај). Јавља се опис
града као опште место у роману 19. века, а то је последица динамизације
простора. Након описа пансиона, начина живота, након осветљавања
тадашње ситуације међу људима, у Паризу, након представљања ликова –
писац се ретроспекцијом враћа у годину 1813. да би пратио догађаје из
живота чича - Гориа од његовог доласка у пансион Вокер до тог тренутка
1819. године, а затим се
прича хронолошки наставља. Овакав поступак ретроспекције назива се и
унутрашњом анлепсом (термин уводи Жанет). Након статичних описа,
следећи структурални ниво представља динамизација радње, заплет је
једноставан, а акценат приповедања је на психолошким стањима јунака, на
њиховим међусобним односима, ставовима и размишљањима, преко чега се
гради слика друштва тадашње Француске. Главни јунак, Ежен де Растињак,
типичан је јунак романа француског реализма – дошљак из паланачке или
сеоске средине у престоницу Париз која је препуна искушења, порока и свега
онога што младића од двадесет година у исто време И привлачи И плаши.
Жељан је богатства, укључивања у високо друштво, борбеног је карактера,
вођен страстима које му не допуштају да престане да се бори. Балзак не
занимају слабићи и мекушци, него људи снажне воље и непоколебљивог
духа, пуни енергије и вођени страшћу, без обзира на то да ли су те страсти
лоше или добре особине, важно је само да је цело биће њима покренуто.
Приповедање почиње из перспективе свезнајућег приповедача, који читаоце
уводи у причу и објективно представља јунаке и простор, а затим се
перспектива приповедања сужава, па, иако у трећем лицу, наратор остаје
ограничен свешћу јанака и онога што је у њиховом видокругу. Појављују се и
персонални приповедачи, више јунака који приповедају догађаје из свог
виђења (Ежен де Растињак, госпођа Бозеан..). Јавља се И доживљени говор,
као један од приповедних поступака – унутрашња свест јунака датаје са
дистанце, у трећем лицу. Растињак има двостуку улогу :
1. он је посматарач – само из његове перспективе се сазнаје шта је било са
Гориоом. Свезнајући приповедач почиње роман, али касније - колико год
приказивао Растињака, толико га користи и као фокус.
2. он је и посматран – и са симпатијама и са иронијом.
Завршетак романа најављује Растињаков обрачун друштву (“Сада је на нас
ред!”), што се и очекује с обзиром да су Балзакова дела међусобно повезана,
јављајју се исти јунаци, који свој живот настављају у следећем роману. Тако
крај овог романа није класичан (што је уобичајено за реализам јер се роман
посматра као исечак из животне стварности И може се наставити).

48.Анализа Балзаковог предговора Људској комедији:

Како би „Људска комедија“ била боље идејно разумљива, Балзак ју је

поделио на шест тематски одељених делова: Призори из приватног живота,
Призори из провинцијског живота, Призори из паришког живота, Призори из
политичког живота, Призори из војничког живота и Призори из сеоског
живота. Најпознатија дела Онореа де Балзака уврштене су у једно од ових
поглавља, па је тако, примерице „Чича Гоиро“ смештен у први део, „Евгеније
Гранде“ у други, а „Сјај и беда куртизана“ у трећи дио „Људске комедије“.
У „Предговору Људској комедији“ се јасно види Блазакова велика амбиција
да буде један први који ће да прикаже један тренутак људске историје, али
не издвајајући одређене догађаје или представнике друштва, већ жели
мноштвом ликова представити природу друштва у целини. Већ на почетку
„Предговора“ Балзак људе поређује са животињама, али на начина да истиче
како има толико врста људи, као што има животиња, па тек представљајући
сваку, можемо рећи да смо их представили све.
„Предговор о људској комедији“ књижевно је дело за себе, које испољава
тему и идеју, дакле саму бит Балзаковог целокупног књижевног опуса.
Утолико је оно вредан дио реалистичке књижевности.
Балзак се такође обраћа критици, поштујући њен значај, али истичући њену
једностраност – наиме, он сматра да људи, њихова критичност и
ограниченост, проглашавају неморалним сваког ко износи на видело све оне
стварне људске особине, углавном лоше (наводи као репрезентативне
примере – Сократа и Исуса Христа који су страдали због своје слободе
изражавања и непристрасности), које се они труде да прикрију и отклоне
дивећи се романтичним јунацима (овде се можда види Балзаков став према
романтизму и реализму за који се залаже). Балзак говори да нападе критике
треба истрпети јер је то неминовна фаза кроз коју мора свако проћи и
одупрети се. Он дорађује мисао да роман треба да описује бољи свет, да
буде идеал света, говорећи да не би имао вредност ако не би био делимично
истинит. Он такође говори да је он желео да бележи све појединости
људског деловања и изнесе их у својим делима. Говори да је његово дело
објединило две до три хиљаде изразитих типова једне епохе јер је само тако,
уз много ликова, могуће представити психологију свих друштвених класа
Француске. Што се тиче композиције његовог дела, оно се састоји од шест
књига од којих се свака односи на одређени тип живота, на представу о
разним крајевима Француске - све заједно обједињене су насловом Људска
комедија. Прве три књиге представљају друштвени живот у целини, док
друге три књиге приказују изузетне животе (политички живот), најжешће
страсти (војнички живот).
Први део: Студије нарави, разврстане по темама у шест група:
 Сцене из приватног живота – детињство, младост И њихове мане
 Сцене из паланачког зивота – доба старости, рацуна, интереса И
славољубља
 Сцене из париског живота – слика разних укуса, порока, необузданости
до којих доводе нарависвојствене престоницама (слика живота у
Паризу)
 Сцене из политичког живота – изузетни животи који остварују интересе
многих или свих људи И стоје
 ван општих друштвених норми
 Сцене из војничког живота – страсти оних који одлазе од куће ради
одбране или освајања
  Сцене из сеоског зивота – најчистији карактери, принципи реда,
политике, моралности.
Други део: Филозофске студије.
Трећи део: Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ
оглед «Физиологија брака».
Назив Људска комедија је одабрао јер је желео да његово дело итзгледа као
реална драма на којој ће глумци представити друштвену стварност и због
свог плана да истовремено представи историју, критику и анлизу друштва.
Насупрот Дантеовој “Божанственој комедији” која целовито представља
онострани свет, Балзакова Људска комедија се односи на људски свет и
приказ тоталитарности друштва. Балзак говори о томе да као своја дела
прихвата само она која је сам потписао. Предговор је писан јула 1842. године
у Паризу.

49.Садржај Флоберовог романа ''Госпођа Бовари'':

Ема Руо је рану младост провела у једном самостану (манастиру), где је са

великим заносом читала јефтине љубавне романе, а након повратка из
манастира, њену руку од оца је испросио сеоски лекар Шарл Бовари. Ема је о
браку сањарила оно што је читала у љубавним романима, замишљајући да је
у њему чека срећа, смирење, љубав и блаженство. Она је хтела да воли свог
мужа, али се убрзо после удаје стаде досађивати, питајући се: „Боже, зашто
сам се удала?“ Њен муж Шарл, био је неспретан, доброћудан човек који је
искрено волео и мислио да и она њега воли. Међутим, она сањари о
путовањима, пустоловинама, отмицама и све се више и више отуђује од
мужа и незадржљиво чезне за другим, срећнијим животом. Почела је да
занемарује кућу и мужа, најпре се заљубила у младог Леона, писара, с којим
одржава платонску везу. У исто време она рађа девојчицу, али је њена
мајчинска љубав слаба, она и даље сања о страсној и пожудној љубави са
мушкарцем својих снова. Леон касније одлази у Париз, а Ема остаје очајна
без њега. Ускоро налази другог љубавника, Родолфа, са којим доживљава
своју прву прељубу и пад. Заљубљена у Родолфа, она му предлаже да је отме
и да побегну. Он јој обећа, али касније јој пише писмо у којем одустаје од
отмице и бега, и то тешко поразно делује на Ему да она доживљава слом
живаца. Након тога, муж је пажљиво негује и она се опоравља а будући да се
досађивала, муж је једном ради разоноде одведе у позориште у Руен, а тамо
она сусретне поново Леона. Ема и он ступају у љубавничку везу, кријући се
од свих. Потајно се састају једном у хотелу а са љубавником много новца
троши на гардеробу и друге ствари, задужујући се без мужевог знања. Тако у
међувремену упада у дугове, све док трговци не заплене сву имовину њеног
мужа. Леон јој обећава да ће учинити све што може како би јој помогао да
исплати дуговања, али се након тога негде изгубио. Ема се поново враћа
Родолфу, од којег тражи да је спасе од дуга али је он одбија јер је и сам био у
лошим новчаним приликама. Напокон, не нашавши излаз из тога, она испија
отров и тако умире као прељубница, која је чезнула за недостижним
животом, тражећи срећу и задовољство. Њен муж је био утучен њеном
смрћу, бринуо је о њиховој кћерки увек говорећи најбоље о својој покојној
жени. Ипак, он једном случајно проналази сакривена писма њеног
љубавника Рудолфа, из којих је сазнао да га је Ема варала. Међутим, као
доброћудан човек он за све криви судбину. Убрзо умире, а њихову сироту
ћерку Берту најпре чува баба која умире исте године. Након тога, код себе је
узима једна тетка, која је била сиромашна, тако да је девојчицу запослила у
предионицу памука како би сама зарадила за свој хлеб.

50.Ликови Флоберовог романа ''Госпођа Бовари''':

Ема Бовари огледало је и слика живота једног сензибилног и осећајног бића

које цели свој живот и постојање подређује својој машти, тражењу и
уживању у узбудљивим и страсним љубавима. Ема сањари о далеким
земљама, дивним дворцима и пристаје на брак уверена да ће живети
животом из јефтиних љубавних романа које је са великим заносом читала за
време боравка у самостану. Упркос томе што је њен муж Шарл увек волео, у
браку је брзо постала несрећна и незадовољна мужем као сасвим просечним
обичним човеком а више од свега желела побећи од “досадног села ,
тупоглавих малограђана и осредњости живота” који су је окруживали.
Госпођа Ема Бовари жртва је својих снова. Она није могла себе замислити
као губитницу, као обичну домаћицу која плута по досадној свакодневници
уз свог тако просечног мужа. Она је увек је замишљала љубав као «уздахе на
месечини, страсне загрљаје, сузе које теку на руке при растанку, све грознице
пути и њежне љубавне чежње, све то је било неодвојиво од балкона великих
двораца који су пуни доколице, од салона са свиленим завесама и врло
дебелим сагом, од сандучића пуних цвећа, од постеље на подију и од
светлуцања драгог камења и украсних трака на оделима.» Због тога, она
постаје прељубница, тражећи изван брака утеху у љубавницима који су
наизглед много обећавали. Али и код њих наилази на разочарење. Онда
када се њен свет, којег је тако пажљиво сложила од детаља своје маште
срушио и нестао, страдала је и она.

Шарл је досадан сеоски лекар. Недостаје му машта која карактерише

његовог оца, старијег Боварија. Он нема природних талената и мора радити
двоструко више од осталих да би постигао најједноставније резултате. У
школи, када се опусти, мисли му одлутају и на крају не успева на испитима.
Даље, он је тип који жена може лако да контролише. Прво је његова мајка
потпуно владала његовим животом, чак је и уговорила брак са женом
двадесетак година старијом од њега. Онда је и његова прва супруга била у
стању да лако влада њиме. Затим је овог издресираног млакоњу зауздала
Ема, покушавајући да оствари своје снове. Он и Ема су два супротна света.
Шарл је очаран Емом, али није свестан да све што чини за њу, све вше је гура
од себе; љуби је сваког дана у одређено време као одговоран послован
човек, који строго држи до распореда радних задатака. Та рутина указују на
његову неосјетљиву природу. Задовољан је уобичајеним активностима и
превише је смотан да би приметио Емино незадовољство. Претпоставља да
је Ема сретна колико и он. Није у стању да открије било какве суптилне
разлике у њиховом животу. Док је Ема сагорела да искуси све у животу, Он
сматра да је рођењем њихове ћерке сада прошао кроз комплетан списак
људских искустава. Његово задовољство животом само чини живот Еме
неподношљивијим. Додуше, он се несебично труди да је усрећи. Кад је Ема
болесна, напушта све друго и потпуно се посвећује њеном опоравку.
Способан је за несебична осец̶̶ања док се Ема брине само о себи. Све у свем
Шарл је досадан мали човек, типични представник провинцијског друштва
средње класе.
Кад Ема први пут упозна Леона, осећа да је нашла сродну душу. Али знамо
да је Леон површан попут ње. Они се разликују од осталих чланова друштва,
јер обоје теже неким осећањима која превазилазе то друштво. Међутим,
обоје су, такође, заробљени у својим романтичним сновима. У почетку је
Леон ужасно стидљив и несигуран у себе. Нема искуства са женама и љубави.
Предуго је живео у свету сентименталне романтичне фантазије. Стога, кад се
суочи са Емом, он не може да јој каже своја права осећања. Његови страхови
га надвладавају, па се плаши да не испадне смешан. Кад оде у Париз, стиче
више поверења у себе. Стиче многе париске манире, остављајући утисак да
је заиста господар сваке ситуације. Стога, када се поново сусретне с Емом
након три године раздвајања, стекао је танки слој софистицираности, али он
је још увек плитак и слаб младић. Иако почиње љубавну везу с Емом, он
схвата да није господар ситуације. Није у стању да делује агресивно или
одлучно и дозвољава Еми да води у њиховој вези. Ема приморава Леона да
се уклапа у њен идеализовани концепт љубавника. Она дуго одбија да се
суочи са стварношћу. Тек, кад од њега затражи новчану помоћ, Ема схвата да
је погешно проценила овог слабића што само појачава њену тегобу.
Родолф је једина особа у роману која разуме Ему. У основи је проницљив и
циничан нежења који је време проводио проучавајући психологију жене с
једином сврхом завођења. Кад се први пут упознао са Емом, одмах је знао да
јој је досадно са мужем и да је спремна за љубавну везу. Умео је довољно
често да је узбуђује својим директним изјавама о љубави. Знао је да она
жели да чује замишљене, преувеличане ствари, а он јој је пришао. Затим
нестаје на шест недеља, како би пустио Ему да се брине. Када се поново
појави, није било проблема да је заведе. Међутим, Родолфа дуго не занима
ниједна афера. Њега занима само његово сензуално уживање, а једина брига
му је како прекинути своје љубавне односе након што се умори од њих. Он
Ему осваја добрим изгледом и сензуалном привлачношћу. Дакле, он нема
никакве муке око тога да је заведе и касније да је напусти. Чак је у стању
толико рационализирати своје мотиве да не осећа кривицу због епизоде.
Сазнавши за Емину смрт, не показује никаквога осећања. Он је, дакле,
неемотиван, сензуалан појединац који се бави само собом.

51.Сличности и разлике између Еме Бовари и Ане Карењине:

Госпођа Бовари и Ана Карењина су романи замишљени као сукоби између

снова и јаве, а ако би их требало сажети једном реченицом, биле би то приче
о ироничним судбинама која подешавају ствари тако да целина буде што је
могуће складнија, а осуђеници што мање несрећни.
Ема Бовари ће страдати од своје тежње за апсолутним. Њена је сврха у
животу била да упозна љубав. Роман Госпођа Бовари огледало је и слика
живота једног сензибилног и осећајног бића које цели свој живот и
постојање подређује својој машти, тражењу и уживању у узбудљивим и
страсним љубавима. Ема сањари о далеким земљама, дивним дворцима и
пристаје на брак уверена да ће живети животом из тривијалних љубавних
романа које је са великим заносом читала за време боравка у самостану.
Толстојева јунакиња посрнула је удата жена из високог друштва, која руши
баријере моралних норми, Ана светињу брака не признаје, јер она
остварујући право на љубав разара брак и породицу и напушта вољеног сина.
Ана Карњина је млада, отмена, елегантна и надасве лепа жена, удата за
угледног петроградског службеника Алексија Александровича Карењина,
који је био познат на двору, једноставно човек до сржи предат послу. Ани је
живот с њим био празан, једноличан, без љубави и топлине. Једину радост у
њеном животу био је син Серјожа.
Шарл Бовари се Еми чинио као остварење сна. Он је био ту, у тренутку када је
желела побећи од “досадног села, тупоглавих малограђана и осредњости
живота” који су је окруживали. Но убрзо, илузија створена о идеалном
брачном животу почела се гасити спознајом да је њен муж само просечан
човек, ограничена духа. Она га је сматрала вредним презира и сажаљења те
га је с временом почела мрзети. Изгледао јој је “кукаван, слаб, ништаван,
укратко бедник у сваком погледу”. Туга је испуњавала њено празно срце, а
“будућност је била један мрачан ходник с добро закључаним вратима”. Сви
дани били су јој исти, али ипак у дну душе она је очекивала неки догађај. Као
морнари у невољи, она је очајним погледом прелазила по пустоши свог
живота тражећи у даљини какво бело једро у густој магли на хоризонту. Није
знала какав је то био случај, ветар који би је дотерао до ње, којој обали ће је
одвести и да ли је то барка или брод с три палубе, натоварен сумњама или
пун блаженства до прозорчића на боку. Али свако јутро кад би се пробудила,
она се томе надала тог дана и ослушкивала сваки шум, нагло устајала и
чудила се што га још нема; а затим, при заласку сунца све жалоснија, желела
је да буде већ сутрашњи дан. Увек је замишљала љубав као “уздахе на
месечини, страсне загрљаје, сузе које теку на руке при растанку, све грознице
пути и њежне љубавне чежње, све то је било неодвојиво од балкона великих
двораца који су пуни доколице, од будоара са свиленим завесама и врло
дебелим сагом, од сандучића пуних цвећа, од постеље на подију и од
светлуцања драгог камења и ширита на ливрејама.”
Ана, међутим, љубав није тражила, њена љубав дошла је неочекивано и
спонтано. Сазнавши да је њен брат Степан преварио снаху Доли и да су
готово пред разводом Ана ће преузети улогу мировног судије, одлази у
Москву да их ако је то икако могуће помири при том не слутећи да ће се
наћи у братовљевој позицији. Ана је тада на станици видела две прилике:
Вронског и човека који се бацио под воз, и обе ће фантастично обележити
Анин живот, али и смрт. Анини родитељи Облонски били су људи од угледа,
као и њен брат. Посредујући у измирењу свог брата и његове супруге, Ана ни
у једном тренутку не налази речи правдања за братовљев поступак, она не
разуме којим то средством мушкарци повлаче црту између породице и жене
с којом бивају неверни, али ће и она сама ускоро подвући исту. Ана у Москви
одлази на бал који ће заувек променити њен живот, одлази на бал где ће се
збижити с Вронским. Они играју, осмехују се, осећајући пламен који се
разбуктава.
Први сусрет Еме Бовари и Шарла приказан је готово магично. Ема је стајала
на прагу; отишла је по свој сунцобран и отворила га. Сунцобран од
призматичне свиле, кроз који је сијало сунце, осветљавајући при том њено
лице треперавим сенкама. Она се смешила под благом топлотом, а чуле су се
и капи воде како равномерно бубњају, једна по једна, по разапетој свили.
Коса јој је с таласастим повијањем према слепоочницама, састављала позади
у велику пунђу, што је сеоски лекар опазио по први пут у свом животу.
Јагодице су јој биле румене.
Анину лепоту на балу истиче посебно њена прелепа црна сомотска халина.
Хаљина је показивала њена извајана пуна рамена, прса и обле руке с танком
мајушном шаком. На врату је носила ниску бисера која је још више истицала
њену лепоту уоквирену црном сомотском хаљином украшеном
венецијанском чипком. Овом својом појавом Ана је задивила присутне,
Вронског и Кити која је у њој тада осетила нешто демонско и бајно. С друге
стране потреба јавног експонирања сопствене лепоте касније ће се
испоставити као једна од карактеристика Аниног бића. Толстој је за
фасцинантну Анину појаву тражио од Софије Андрејевне модне журнале, а
можда је то морало да се деси да је фиктивна или стварна Ана изабрала баш
онај исти модел који јој је Толстој наменио, зато се овде неизоставно треба
присетити Флоберових речи: Емма Боварy, c’est moi.
Лепоту Еме Бовари међутим видимо на један другачији начин, Шарловим
очима: плаву хаљину са три волана, отмене нокте и фризуру. Шарл из
Госпође Бовари је дословце обожавао своју жену, није се могао савладати да
непрестано не дира њен чешаљ, њено прстење, њену мараму; понекад би је
љубио у лице пуним устима или су то били ситни пољупци у низу по голој
руци од врха прстију до рамена; а она би га одгурнула напола насмешена, а
напола зловољно. Ипак његови изливи љубави јављали су се у редовно
време; он ју је љубио само у одређеним сатима. Била је то још једна навика
међу осталима као каква унапред предвиђена посластица после монотоног
ручка. Био је добар човек, чак добродушан и пажљив муж и отац, али све то
није било довољно да задовољи необуздани Емин дух.
Ема стално одбацује све што не доприноси заносу њеног срца и у сеоском
лекару који лечи њеног оца јако рано утелотворљује своје снове.
Ана није свесно одабрала да буде прељубница, у данима који су предстојали
она је постала све везанија за Вронског, због чега осећа час срамоту час грех.
Ема је опет сасвим другачија прилика свесно бирајући да почини грех, она се
не везује за једног човека као Ана, већ је Леона првог заволела, али је он
убрзо отишао, недуго затим она је срела Родолфа којем се и првом подала.
Анино одсуство из Петрограда схваћено је као издајство мужа и сина од
стране средине те у њој Ани више нема живота. У то време страх од
одбацивања расте у Ани, јер је уверена да његова љубав губи интензитет, ту
њену загриженост искључиво за себе Доли не може да разуме и оправда
Ема убрзо потом приликом посета театру среће Леона. Њихова љубав није
била заборављена и они убрзо започну нову љубавну везу, те је тај
краткотрајни занос материнства завршен. Ема је опет мрзела мужа,
запустила дете и трошила новац који је мало по мало нестајао.
На другој страни одбачена од високог друштва коме је до јуче припадала Ана
постаје све љубоморнија и у Вронском тражи сигурност и мирну луку коју он
не пружа. Само су у патњи Ана и Ема сличне, све друго их разликује, Ана
остаје на ивици, Вронски је једино што јој је остало и што јој сваког дана све
више имиче из руку.
Ана лакше подноси сва понижења која доживљава у високом друштву коме
је припадала, лакше подноси и искључење из истог но потпуну осаму и
немогућност да види сина. Она је спремна да баци рукавицу изазова
високом друштву, да му пркоси, док је ради сусрета са сином спремна не
само, на понижења него чак и на ситне преваре и лукавства пред послугом,
на понизност пред мужем као права грешница. Љубомора трује Ану и вређа
Вронског и на крају је једино што јој остаје, била је љубоморна на све жене,
на пријатеље и обавезе, и у свему налази да је оштећена ускраћена топлине.
Ема Бовари је насупрот Ани лажљива, дволична по природи: од самог
почетка вара Шарла, и пре него што фактички почини прељубу. Она живи
међу малограђанима, а и сама је малограђанка. Емина простота и
малограђанштина су заклоњени велом њене љупкости, лукавства, лепоте,
довитљиве памети, моћне маште, тренутка нежности и разумевања,
чињенице да се тај кратак птичји живот завршава људском трагедијом.
Ана Карењина и Ема Бовари представљју изваредане ликове целих,
спонтаних жена, које живе осећањем. Али било би неправедно објашњавати
трагику њиховог положаја и њихових судбина непосредношћу њихових
природа. Она лежи дубље у условима оне социјалне средине која је осудила
жене у њиховом положају на друштвено презрење и изолованост.. Конфликт
са социјалном средином претворио је Ану и Ему у жртву ових средина.
У суштини цело друштво романа Ана Карењина и Госпођа Бовари налази се у
стању моралног расула. Оно је обезглављено, обесмишљено, уситњено. Оно
је у грчу тражења излаза за себе, у вечитој потрази човековој за срећом.
Срећа је опсесесија свих јунака, а схватање те среће , путеви на којима је
сваки од њих тражи, у многоме модификује њихове карактере. А то је
условљено њиховим пореклом, васпитањем, образовањем, односима у
породици у којој је сваки од њих рођен.

52.Доживљени говор у Флоберовом роману ''Госпођа Бовари'':

Доживљени говор је посебно карактеристичан за прозу реализма и први пут

га срећемо у роману Гистафа Флобера „Госпођа Бовари“. Писац га је у свом
роману често користио како би нам показао како јунак доживљава свет око
себе, са становишта јунака. Тако доживљени говор повезујемо са
унутрашњим монологом, што га такође доводи и у везу са унутрашњим
гледиштем јунака, односно са фокализацијом.
Доживљеним говором користили су се и Пруст, Џејмс Џојс, Вирџиниј Вулф и
други. У српској књижевности доживљени говор примећујемо код Симе
Матавуља, Владана Деснице и других.
Мисли своје јунакиње предочавао је методом доживљеног говора (који му је
и послужио да се одбрани на суду). Наиме, тај говор исказан је у трећем
лицу, али без најаве да је уведен говор јунака. То је својеврсна комбинација
јунаковог и ауторовог гласа. Због Еминог несклада да прихвати свет у коме
живи онаквим какав он јесте, због њене сталне потребе да живи у свету
надања и маштања, у књижевности термин „боваризам“ означава особу која
живи на граници између својих идеала и снова, тачније - на граници онога
што она јесте и онога што она мисли да је. " Мадам Бовари, то сам ја!",
чувена је Флоберова реченица.

53.Садржај Гогољеве драме ''Ревизор'':

Лектира Ревизор, Гогољ је сачињена од укупно пет чинова. Време радње је
половина 19. века, а место радње је забачени провинцијски руски градић.
Гогољ је изабрао баш провинцију, као симбол затворене средине, у којој
махом живе примитивни људи. Примитивни у смислу система веровања,
васпитања и прихватања нових идеја.

У првом чину комедије Ревизор, Гогољ приказује градоначелника, чије је име

Антон Антонович, који је сазвао збор водећих људи у граду, како би им
саопштио да је из Петрограда послат ни мање ни више него ревизор, који
треба да провери стање у њиховом граду. Из његовог обраћања читалац
сазнаје који су то недостаци овог града: болнице су прљаве и у њима влада
хаос у сваком смислу, у суду је такође присутно опште расуло, а све због
људи који су тамо запослени и који су махом склони подмићивању како би
свој посао радили на прави начин, па чак исам градоначелник понекад узме
мито од својих суграђана. Убрзо на збор стижу Допчински и Бопчински који
саопштавају градоначелнику и присутнима да је ревизор већ ту, у локалној
гостионици, у којој иначе борави већ две недеље, а име му је Иван
Александровић Хлестаков. У том тренутку настаје велика узнемиреност међу
присутнима, јер схватају да је ревизор сигурно за две недеље колико борави
ту, већ видео сав хаос који влада у њиховом месту.
Радња другог чина се одвија у гостионици, то јест у соби у којој одсео
Хлестаков са својим слугом, Осипом. Читалац сазнаје да је Хлестаков на путу
из Петрограда за Саратов свратио у ово место, јер је остао без новца пошто
се коцкао. Такође, сазнаје се да му власник гостионице прети да ће га
пријавити због нагомиланих дугова. Међутим, у том тренутку стиже
градоначелник са свим виђенијим људима и почиње да се развија комична
ситуација, јер долази до класичног неспоразума: са једне стране је Хлестаков,
који мисли да је градоначелник заправо дошао да га ухапси, а са друге
стране је градоначелник, који мисли да је Хлестаков ревизор кога очекују.
Неспоразум комедије Ревизор, Гогољ је заправо засновао на узајамном
страху ова два лика.
Фабула радње лектире Ревизор потом уводи нове ликове: градоначелникову
жену, Ану Андрејевну и њихову ћерку, Марију Антоновну. Хлестаков долази у
градоначелникову кућу и наизменично се удвара и Ани и Марији, причајући
им своје петроградске догодовштине. Њих две су одушевљене гостом, а он
се све више и више уживљава у улогу. Полако, Хлестакову долазе један по
један виђенији члан друштва, како би оцрнили некога, а себе одбранили. Он
то схвата и почиње врло мудро да користи, обећавајући им да ће им помоћи,
уколико му зауврат дају одређену суму новца.
Претпоследњи чин комедије Ревизор, Гогољ је осмислио као кулминацију
читаве радње дела, јер Хлестаков проси градоначелникову ћерку, а њена
мајка као да не обраћа пажњу на то, јер јој је стало само до речи које њој
упућује Хлестаков, а којима она храни своју сујету. Хлестаков одлази, тобоже
обећавајући да ће се вратити, али пре тога пише писмо једном свом
петроградском пријатељу, иначе новинару. Цела породица Антона
Антоновича остаје тужна због његовог одласка, али изнад свега пресрећна,
јер сматрају да се читава ситуација одвија у њихову корист.

Завршни, пети чин комедије Ревизор, Гогољ приказује као разрешење читаве
радње: сви долазе да честитју градоначелнику зато што ће му Хлестаков
ускоро постати зет, а он сам верује да ће му то венчање обезбедити бољи
положај у друштву. Убрзо стиже у управник поште, доносећи писмо од
Хлестакова, које бива наглас прочитано. Сви остају у шоку, јер је Хлестаков
објаснио да он уопште није ревизор, већ обичан, ситни преварант који је
остао без новца, те успешно искористио њихово незнање и наивност, па
могло би се рећи чак и глупост. На крају петог чина долази и прави ревизор, а
ова вест засутавља дах присутнима. Лектира Ревизор, Гогољ се завршава
сценом која је истоветна као на почетку: сви ликови су у истом положају, па
то наводи на закључак да Гогољ жели да читалац посумња да ли се читава
непријатна ситуација са Хлестаковим уопште и догодила.

54.Ликови Гогољеве драме ''Ревизор'':

Антон Антонович је градоначелник, остарио и у неку руку врло паметан

човек. Премда прима мито, влада се врло чедно, прилично је озбиљан, а има
и своје назоре; не говори ни гласно, ни тихо, ни много, ни мало. Свака му реч
има своје значење. Црте су му лица грубе и опоре, као код свакога који је
почео с тешком службом најнижих чинова. Прелаз од страха к весељу, од
пузавости к надутости је прилично брз, као што то већ бива код људи с грубо
развијеним душевним склоностима. Обично носи мундир (свечани војнички
кратак капут) с ознаком чина и чизме с мамузама. Коса му је кратка и
проседа.
Ана Андрејевна, Антонова жена, провинцијална намигуша, не баш престара,
васпитана пола међу романима и албумима, а пола опет у смочници и
девојачкој соби. Врло је знатижељна. Каткад господари над мужем, а то само
зато што је овај не зна ућуткати. Њена власт се своди само на ситнице, а
изражава се у пребацивању и исмејавању. Мења за време радње четири пута
своју тоалету.
Марија Антонова, градоначелникова кћи, сушта је супрост Мраици из
Нушићевог "Суњивог лица". Ем не примећује да се варалица удвара и њеној
мајци с истим жаром као и ној, него је лаковерна и много наивна. Недостаје
још само сцена у којој она љубоморно напада мајку која је већа глупача од
своје кћери јер се као удата жена упушта у авантуру.
Хлестаков је млад човек, има му двадесет и три године, слабуњав, сувоњав,
мало приглуп. Један од људи које по канцеларијама зову тикванима. Збори и
твори без икаквог смисла. Говор свој прекида а речи му испадају потпуно
неочекивано. Чим је срдачнији и простодушнији, тад више постиже. Одело
му је модернога кроја.
Осип, Хлестаков слуга, као што су већ слуге у годинама. Говори озбиљно,
поглед му редовно пада, мудрац који воли уместо господара да сам себи
очитава буквице. Глас му звучи готово увек пођеднако, а у разговору с
господаром поприма суров, отресит и готово груб изражај. Паметнији је од
свога господара, и зато се свачему пре досети; не воли много говорити, већ
лукаво ћути. Има на себи сиви или плави отрцани фрак.
Бобчински и Добчински, оба ниска, кратка и врло знатижељна; необично
личе један на другога: оба трбушаста, а говоре брзо и необично много
гестикулирају рукама.
Љапкин-Тјапкин, судија, човек, који је прочитао пет или шест књига, и зато је
мало слободоумнији. Врло радо говори у пренесеном смислу и зато сваку
своју реч наглашава и при том доста отеже, хрипи и шкрипи као стари
часовник, која најприје зазуји, а затим избија.

55.Садржај Гогољевог ''Шињела'':

У једном одељењу служио је један чиновник. За тог човека не би се баш

могло рећи да је допадљив, био је онизак, мало риђокос, са борама са обе
стране образа. Звао се Акакије Акакијевич и био је помало чудан. Био је
писар и био је вероватно једини у том одељењу који је радио свој посао са
љубављу и поштовањем. Други чиновници га уопште нису поштовали, па чак
га нису ни поздрављали, а кад би му носили нешто да препише то би било
веома нељудски и без молбе. Већина чиновника га је исмејавала
изговарајући шале на његов рачун. Али успркос томе он се није дао
поколебати и радио је даље свој посао са душом и поштовањем. Веома се
разликовао од других чиновника. Док су други увече излазили на улице како
би поразговарали са пријатељима и мало се забавили, он је седео у топлини
свога дома и преписивао неки спис или текст тек тако за своју душу. Може се
рећи да је у сваком написаном слову уживао. Био је толико уживљен у
писање да је у свему што је гледао видео своје јасне, уједначеним рукописом
исписане редове. Стога није обраћао поглед на своју стару кабаницу која је
често била мета изругивања других чиновника. Али кад се појавила оштра
северна зима, Акакије Акакијевич је осетио како га зима нарочито јако пали
по леђима и раменима, без обзира што је покушавао што пре проћи
раздаљину од свог дома до радног места. Када више није могао издржати
хладноћу упутио се њему добро знаном кројачу Петровичу мислећи да ће му
он успети закрпати кабаницу. Петрович је био човек без једног ока, а врло
често је волео попити коју чашицу. Док је био трезан знао је успешно
поправити чиновничку униформу. Дошавши код Петровича Акакије
Акакијевич му је показао своју кабаницу рекавши да то није неки велики
проблем да само треба ставити неколико закрпа на рамена и леђа. Петрович
га је одбио и рекавши му да се кабаница не може окрпати јер се постава
распада. Тако је Акакије Акакијевич сав узнемиран отишао кући мислећи да
је петрович данас Трезан. Помислио је како ће донети кабаницу Петровичу у
неђељу ујутро кад ће Петрович бити мамуран од суботњег провода. Тако је и
било донео је кабаницу а мамурни Петрович погледавши је одмах се
разбистрио и рекао још једном како се то неможе поправити и како треба
сашити сасвим нову кабаницу. Тада је Акакијевичу било јасно да стварно
мора наручити нову кабаницу. Али мучио га је један проблем а то је био
новац. Тако је силно одлучио да ће одтед мало скромније живети, да неће
пити чај увече, да ће одећу што мање ности праљи на прање како би уштедео
новац. Кроз пар месеци скупио је новац и пошао са Петровичем у
продавнице како би купио тканину. Петрович му је ускоро направио нову
кабаницу и Акакијевич је ускоро дошао на радно место у сасвим новој
кабаници. Био је јако поносан на себе и то из два разлога: зато што му више
није било хладно а и кабаница је изгледала врло лепо. Наравно други
чиновници су одмах уочили нову кабаницу и рекли Акакијевичу да би
поводом куповине нове кабанице требао одржати прославу. Тада се
Акакијевич нашао у непријатној ситуацији али се нашао један чиновник који
је рекао да ће организовати прославу уместо њега. Те вечери Акакијевич се
упутио ка чиновнику код којег ће се одржати прослава. Ходајући улицама
града био је поносан што може тако уредно сређен прошетати и град му се
тог тренутка чинио пуно лепши него пре. Дошавши на прославу сео је крај
стола карташа али будући да је већ дошло време кад је он обично ишао у
кревет, потајно се искрао и отишао кући. На путу до куће пролазећи кроз све
тамније и мрачније уличице ођедном је осетио како су га уловила двојица
људи ударили га ногом и отели му кабаницу. Акакијевић се онесвестио а кад
је након неколико минута дошао к себи више није било никога али ни његове
нове кабанице. Био је сав растрешен пе је други дан потражио помоћ
полицијског наџорника. Будући да то није помогло потражио је помоћ важне
особе. Важна особа је баш у то време имала састанак са пријатељем из
детинства али га је ипак након неког времена примила у своју канцеларију.
Будући да важна особа није хтела помоћи Акакијевичу он се наљутио и
отишао. На повратку кући дувао је јак ветар тако да се Акакије Акакијевич
разболео. Био је толико болестан да је лекар упозорио његову газдарицу
како је најбоље да одмах купи лек јер ће Акакијевич ускоро умрети. Тако је и
било. Акакијевича сахранише али се након неког времена прочуло по граду
како у касне ноћне сате код Каљинкиног моста појављује неки мртвац у лику
чиновника који скида и отима кабанице пролазницима. Тако је једне вечери
кад је важна особа ишла у посету кочијом Каролини Ивановној остала без
кабанице. Наиме мртвац са ликом чиновника се на тај начин осветио за оно
што му није желео помоћи око проналажења украдене кабанице. Од тада
више нитко није ни видео ни чуо за мртваца са ликом чиновника. Очигледно
му је генералова кабаница сасвим одговарала.

56.Анализа Гогољевог ''Шињела'':

Тежиште се са сижеа преноси на поступак приповедања; главна комична

улога се додељује каламбурима (у виду игре речи, или развијених до мањих
анегдота). Комични ефекат се постиже начином приповедања.
Две врсте комичног приповедања :
1. приповедачко – ограничава се на шале, каламбуре са игром речи...;
утисак мирног језика.
2. репродукционо – уводи поступак говорне мимике и покрета,
проналазећи посебно комичне артикулације, звучне каламбуре, замршене
синтаксичке конструкције...; приповедање добија каратер глуме, и
композиција се карактерише не само обичним сплетом шала, већ и системом
различитих мимико-артикулационих покрета.
База Гогољевог текста је приповедање – његов текст се формира од живих
говорних представа и говорних емоција. То приповедање има тенденцију не
само да приповеда, да једноставно саопштава, већ да приповеда кроз
мимику и артикулацију репродукције. Реченице се бирају и комбинују не
само према принципу логике говора, већ више према принципу изражајног
говора, у којем посебно место припада артикулацији, мимици, звучним
покретима.
Звучна семантика: у Гогољевом језику звучни омотач речи, његова акустичка
карактеристика постаје значајна, независно од логичког и стварног значења.
Артикулација и њен акустички ефекат избијају у први план као изражајна
средства.
Сиже код Гогоља има само спољни значај, и зато је статичан. Права
динамика, а тиме и композиција, је у конструкцији приповедања, у игри
говора.
Основни композициони слој ''Шињела'' – чисто комично приповедање са
свим карактеристичним поступцима говорне игре, спојено са патетичном
декламацијом, која као да формира други слој.
Каламбури разних врста – базирани или на звуковној сличности, или на
етимолошкој игри речима, или на скривеном апсурду. Гогољ посебно воли
каламбуре етимолошке врсте – ради њих је често посебно измишљао
презимена : Башмачкин – жеља да се створи повод за каламбур (склоност ка
суфиксима деминутива – карактеристика Гогољевог стила). Каламбур
створен помоћу тог презимена проширен је комичним поступком који му
даје потпуно озбиљан изглед, а притом је неосетно доведен до апсурда
(ципеле носе ''и отац и деда, па чак и шурак''), и на крају као да је уништен
коментаром (да сви носе чизме), јер се убацују детаљи који нису са њим у
вези (ђон) – у ствари, добија се сложени, као дуплирани каламбур. Поступак
довођења до апсурда или нелогичног повезивања речи, обично је маскиран
строго логичном синтаксом, и зато оставља утисак ненамештености. Логички
аспурд маскиран је још и обиљем детаља који привлаче пажњу; каламбур
није истакнут, већ је напротив скривен на све начине, и зато се повећава
снага његове комике (пр. опис Петровича). Чист етимолошки каламбур –
тајни саветници.
Други књижевни поступак : изазивање утисака и утицај кроз гласове. Имена
која немају смисла – ''заумне речи'' које пружају могућност за посебну
гласовну семантику. Акакије Акакијевич – једна одређена гласовна
комбинација; није случајно што давање имена прати читава шала – гласовну
семантику тог имена већ је припремио читав низ других, очигледно посебно
одабраних, ''пронађених имена'', која исто тако имају посебне упадљиве
звуковне карактеристике. Гласовна комика тих имена састоји се не само у
необичности (необично само по себи не може бити комично), већ у
комбиновању које припрема то име које звучи као надимак.
Својим јунацима Гогољ не даје баш много да говоре, и, као и увек код њега,
њихов говор је посебно формиран, тако да и поред индивидуалних разлика
он никада не оставља урисак разговорног језика – он је увек стилизован.
Говор А. А. улази у општи систем Гогољевог звуковног говора и мимичке
артикулације, он је посебно конструисан и снабдевен коментаром : ''Треба
знати да се А. А. углавном служио предлозима, прилозима, па и таквим
речцама које нису значиле ама баш ништа.'' Говор Петровича је зачињен,
згуснут, строг, одлучан и делује као контраст; нема боје свакодневног
говора, та интонација му не пристаје, она је исто тако нађена и исто тако
условна као и говор А.А. Те реченице стоје изван времена и простора,
статично, као једном заувек – то је језик којим би се могле служити
марионете.
И Гогољев лични говор је ''биран'' – приповедање је стилизовано као неко
нарочито неусиљено, наивно ћаскање. Као нехотице, појављују се
''непотребни'' детаљи, добија се карактер фамилијарне брбљивости (пр.
Петрович – комични поступак је у томе што се после увода карактеристика
ограничава; као и за његову жену - нема ничег тежег него насликати
портрете Гогољевих јунака).
Гогољ радо скреће са теме главне анегдоте и убацује уметнуте (о саветнику
који је преградио собу). Познато је да је и сам ''Шињел'' створен од
''канцеларијске анегдоте'', а у рукопису се одликовала још већом
стилизацијом у духу неусиљеног ћаскања и фамилијарности. Гогољ је
приповетку у коначном облику обогатио каламбурима и анегдотама, али и
декламацијом, проширивши тиме првобитни композициони слој.
Финале ''Шињела'' – наивни стручњаци, који су у том ''хуманом'' одломку
сагледали суштину приповетке, збуњени су неочекиваним увођењем
''романтизма'' у ''реализам''. А у ствари, крај није нимало фантастичан и није
''романтичнији'' од саме приповетке. Обрнуто, тамо је стварна гротескна
фантастика била дата кроз игру са стварношћу; овде приповетка улази у свет
обичнијих појмова и чињеница, али све се третира у стилу игре са
фантастиком. То је нова ''превара'', поступак обрнуте гротеске. Финална
анегдота одвраћа нас од ''тужног догађаја'' и његових мелодраматских
епизода. Враћа се првобитно чисто комично приповедање са свим
поступцима. Заједно са бркатом утваром нестаје у мраку и сва гротеска,
растапајући се у смеху.

57.Садржај и анализа Гогољевог ''Носа'':

„Нос“ је приповетка која је заснована на фантастичном догађају, који се може

сатирично тумачити, као алегорија – лишавање атрибута носа предсатваља
понижење, губљење достојанства, ако се пореди са изреком „вући некога за
нос“, али такође може остати тумачење на нивоу фантастичног, апсурдног.
Нос је такође често повезан са фалусом и представља симбол мушкости, тако
да је губљње носа, уједно и губљење мушкости.
Приповетка почиње догађајем када берберин Иван Јаковљевич налази
Коваљовљев нос у хлебу који је жена пекла и уплашен, жели да га се отараси.
Гогољ даје тачан датум овог догађаја, а то је заправо разлика између
јулијанског и грегоријанског календара, тако да се поставља питање да ли се
све то заиста догодило. Гогољеви детаљи могу се назвати лажним детаљима
– он наизглед даје прецизне податке, описе, портрете, али они су у ствари
небитни и не пружају никакву информацију. Основни заплет приповетке
заснива се на томе да је чиновник Коваљов остао без носа, тачније, пробудио
се једног јутра и схватио да је на месту где треба да стоји нос – глатко.
Акценат је на радњи која је комична – Коваљов одлази да пријви случај
полицији, не налази управника, затим одлази у цркву где среће свој нос који
је угледан господин и не зна како да му се обрати, затим одлази у новинску
администрацији где тражи да се штампа оглас о изгубљеном носу, затим
поново у полицију – међутим нигде не налази решење за свој проблем, нико
га не схвата озбиљно. Иронија је заснована и на самом представљању
Коваљова – он сам себе назива мајором, налази се на некој високој
функцији, стално јури високе личности, удвара се женама. Након губитка
носа, он је стално напет, бежи од људи, стиди се себе, не сме да приђе
женама, губи самопоуздање – што јасно осликава положај човека који остаје
без достојанства, без свог високог чина, без положаја који је у симболици
носа. Та симболика је још јаснија кад асе посматра нос у облику господина,
гордог, сујетног, дрског – све оне особине које је управо Коваљов изгубио. На
овајначин дата је слика човека изгубљеног јер је изгубио све оне због чега је
живео. Коваљову враћа нос управник полиције. Сада је проблем како
вратити нос на његово место. Коваљов одлази лекару, чији став да је боље за
њега да не враћа нос и да без њега може бити здрав, поново истиче
симболику носа као гордосити, положаја, сујете. Такође и изјава полицајца
да нико неће поштеном човеку украсти нос. Догађај се завршава без
објашњења – Коваљов се једног јутра буди са носем на свом месту.
Гогољ пише о ирационалном, али не даје објашњења, за разлику од Поа који
увек нуди рационално објашњење. Руски формализам понудио је нови начин
тумачења Гогоља у којем је свет његових дела ђавољи свет, свет наопачке.
Основни приоведачки поступак овде је сказ – начин писања који подсећа на
усмено приповедање, што се види у томе како наратор говори о догађају, као
о нечему што се заиста догодило, као да прича једно предање. Гогољ пише
као да се обраћа слушаоцу, а не читаоцу, а последица тога је нехронолошки
приказ догађаја, лабава композиција и читав низ наративних и асоцијативних
токова (што је својствено усменом говору). О томе говори Борис Ејхембаум у
Како је направљен Гогољев Шињел. Такође постоји и начело
фрагментарности – недовршеност целина уклапа се у карактер усменог
говора – наратор говори оно што зна, о ономе што не зна не може да говори.
На овај начин ствара се илузија приповедања и стварности.
Код Гогоља је такође присутно гротесктно, које је уједно и комично – слика
човека без носа, проналажење носа у хлебу, нос у облику господина – спој
неспојивог, приказ накарадног и невероватног.

58.Садржај Толстојевог романа ''Рат и мир'':

Роман почиње разговором Ане Павловне Шерер, дворске даме, и кнеза

Василија о Бонапарти, јула 1805. године у њеном салону. Дијалог тече на
француском језику, омиљеном средству комуникације међу руском
аристократијом. Сви гости једнодушно изражавају мишљење о Наполеону
као о антихристу, и само двојица од присутних кнез Андреј и Пјер - износе
опречно мишљење, посебно Пјер који је смело изјавио "да је револуција
била велико дело, да је Наполеон представник великих идеја и да жели мир
и једнакост." Његове речи никог нису одушевиле, само су се кнезу Андреју
зажариле очи док га је са уживањем посматрао. Домаћица, која је овог
младог човека позвала само из поштовања према његовом оцу, чувеном
богаташу и велможи, није могла себи то да опрости. "Да сам знала да је он
тако мал éлевé (лоше васпитан) и бонапартиста - додао је Толстој. Радња
почиње у Петрограду јула 1805, пред сам почетак првог рата између Русије и
Француске.. Толстој нас онда пребацује у Москву, древни руски град, као
контраст Петрограду. Ту упознајемо породицу Ростов, која ће постати један
од водећих елемената у наставку романа. Сусрећемо се са московским
кнезом Илијом Ростовим, са његово четворо деце, од којих живахна Наталија
и старији брат Николај привлаче највише пажње у роману. Млада Наташа, у
цвету ране младости, исказује своју незрелу љубав Борису, детињастом али
дисциплинованом официру, док је Николај заљубљен у своју старију рођаку
Соњу. Најстарије дете у породици Ростов је Вера, која је хладна, али у
срећном браку са немачким официром. Пећа је најмлађе дете, и попут свог
старијег брата, жели да постане војник упркос годинама. Главе породице су
Иља и Наталија Ростов, вољени пар, увек забринути око своје немарне
политике према новцу. Последња епизода јесте опроштај кнеза Андреја са
својима у Голим Брдима, где се налази имање Болконских, кнез Андреја
оставља своју трудну супругу свом ексцентричном оцу Николају Андрејевичу
и веома религиозној сестри, књегињи Марији Болконској, и одлази у рат. У
узбудљивим очевим саветима сину испољиле су се карактерне особине
Болконских: "Упамти једно: ако те убију на првом месту , мада се сада борите
против Бонапарте, а и његови топови бију - ако те убију, тешко ће бити мени,
старцу, тешко, врло тешко." - Он изненада ућута. Ођедном настави
крештавим гласом: "Сазнам ли да је кнез Андреј Болконски гори од других,
биће ме стид. А све до своје 70-друге нисам се имао чега стидети". Одласком
кнеза Андреја у војску завршава се први део. Други део се отвара описима
припрема за неизбежни француско-руски рат. На Холабрунском ратишту,
Николај Ростов, сада у ескадрону хусара, доживљава своје ватрено крштење
на фронту. Среће се са кнезом Андрејом, уз не баш позитивне утиске. Као сви
млађи војници, очаран је царом Александром. Али, Николај се
неконтролисано коцка, у друштву са Денисовим и Долоховим. За време
кратког боравка кући, он налази породицу Ростов пред финансијском
пропашћу због лошег управљања приходима. Са Денисовим проводи богату
зиму кући, где види Наташино сазревање у девојку. Иако га мајка убеђује да
нађе себи жену са добрим финансијским статусом, он одбија, уз жељу да се
ожени са својом драгом из детињства, рођаком Соњом.
Ако постоји централни лик у роману Рат и мир, онда је то свакако Пјер
Безухов, који се, уз добијено наследство, сада налази пред мукама једног
руског племића. Велики део друге књиге нас упознаје са његовим
унутрашњим борбама и тежњама да се буде бољи човек. Пошто је сада
богати аристократа, његово бахато понашање од раније је заборављено, и он
улази у филозофску потрагу својствену за Толстоја: како особа да живи
моралан живот у етички несавршеном свету? Ово питање стално тишти
Пјера. Његов покушај да помогне својим кметовима пропада. Онда улази у
брак са неморалном ћерком кнеза Курагина, Елен, супротно свом
расуђивању. Коначно, придружује се и Фрамасонима, али касније постаје
увучен у масонску политику, и постаје беспомоћан пред супругиним
аферама. Пјер помаже свом пријатељу Долохову да поврати имање, доводи
га у свој дом. Користећи Пјерову доброту, овај неморални лепотан се
наметљиво и безобразно удвара Пјеровој жени. Елен пркосно прихвата
авантуру са Долоховим игноришући брачне обавезе према свом мужу. Пјер у
почетку не верује гласинама, па чак ни шаљивој алузији у анонимном писму
како он као кратковид слабо види да га "пријатељ" и супруга варају пред
његовим носом. На ручку који је организовао гроф Иља Андрејевич у
здравицама пљуште шале на рачун доброћудних мужева који имају лепе
жене. Пјеру коначно "пуца" филм и он срдито изазива Долохова на двобој
што овај одушевљено прихвата јер је и у двобојима био вешт. С друге стране
Пјер није знао ни како се пуца из пиштоља, па је, такорећи, сам себе на смрт
осудио. Непосредно пред сам двобој, кад су сабљама обележена места,
Пјера покушавају да одврате, али би у том случају за њега цена била већа од
живота, јер би требало да се извини ниткову какав је у души био Долохов.
Пјер је радије одабрао смрт. Онда се десило да самоуверени мегданџија
Долохов промаши широке Пјерове груди, а да га при том погоди метак
испаљен из Пјеровог пиштоља. Долохов је преболео рану у телу, али не и ону
у својој аветињској души. Пјер је непрестано контрастиран у односу на кнеза
Андреју Болконског, Толстојевог интелигентног и амбициозног алтер-ега.
Током Аустерличке битке Андреја је инспирисан славном визијом о
предвођењу војске, али бива скоро смртоносно рањен. Пред лицем смрти,
он схвата како су све његове претходне амбиције биле бесмислене, и да је
његов бивши херој Наполеон, који га и спашава током јахања по бојном
пољу, ташт колико и он сам. Након опоравка од повреда у војној болници,
Андреја се враћа кући како би га дочекала женина смрт током порођаја.
Гризе га савест што се није боље понашао према њој док је још била жива.
Опхрван нихилистичким заблудама, кнез Андреја повучено живи на свом
имању до Пјерове посете и њихове филозофске расправе: Где је Бог у
неморалном свету? Пјер покушава да укаже на панетеизам и живот после
смрти. Млада Наташа среће Андреју током свог првог бала, и брзо осваја
његову љубав. Они се чак и заручују, али на рок од годину дана. Кад кнез
Андреја оде ради војних обавеза, Елен и њен згодни брат Анатол заједно
организују заверу како би завели и обешчастили младу, незрелу и прелепу
Наташу. Захваљујући Соњи и Пјеру, овај план пропада, али за Пјера, то је
узрок поновног сусретања са Наташом, и схватања да се у њу заљубио.
Наташа, посрамљена због тога што је замало заведена, раскида заруке са
кнезом Андрејом.
Ова књига је обојена изразито ратном тематиком, и фокус је углавном на
рату, а не на судбинама јунака, док Наполеон узима више учешћа као
активан лик. За време Велике Комете, коју Пјер посматра, живот поново
почиње за њега, са свежом вером у љубав. Интересантна је сцена у којој он
кабалистичком нумерологијом покушава да повеже своје име са
Наполеоном, историјом, бројем 666. Размишља о томе како је и његово име
повезано с пророчанством о Апокалипси. Најмлађи син Ростових, Пећа,
изгара од жеље да постане војник, што га одводи у краћу авантуру у Кремљу.
С циљем да се приближи цару, улази у руљу светине испред цркве и замало
га светина не угуши. Али, и после тога, кад дође свести, не одустаје, већ се
гура да зграби бисквите које цар баца с балкона. У међувремену, Николај се
изненадно појављује као јунак који помаже ожалошћеној Марији Болконској,
која је након смрти оца остављена у немилости својих побуњених кметова са
имања. Очаран Маријом, коју први пут види, Николај поново размишља о
браку, сматрајући Маријину посвећеност, бригу, али и наслеђе веома
привлачним. Ипак, оно што га спречава у прошењу Маријине руке је његово
раније обећање рођаци Соњи. Али, кад дође кући, редовно иде у посету
куртизанама. Пада под утицај психопате Долохова и губи огромне своте
новца у коцкању. Док се Наполеон пробија кроз Русију, Пјер одлучује да
посматра Бородинску битку. Потом се и он сам укључује, практично поставши
један од њих. Ту, он коначно из прве руке схвата све ужасе рата, и
немилосрдност убијања здравих и младих људи. Битка је дуга и ужасна, али
се изненађујуће завршава неочекиваном победом Руса, упркос бројчано
инфериорној руској војсци; ипак, генерал Кутузов се наоко не окоришћава
овом чињеницом, већ се повлачи, допуштајући Наполеону да настави и
изврши инвазију на престоницу Москву. Становништво масовно бежи, и
настају велики пожари широм града. Када Наполеонова велика војска
окупира напуштену Москву у пламену, Пјер се одлучује на кихотовску мисију
атентата на Наполеона. Постаје анонимни човек у свом том хаосу,
лишавајући се својих одговорности ношењем кметске одеће и остављајући
своје дужности и стил живота. Једина позната особа коју среће у овом
периоду је Наташа, која га препознаје, и изненада он схвата колико је воли.
Његов план пропада, и он завршава као један од Наполеонових ратних
заробљеника, након спашавања једног детета у пожару и напада на
француског легионара због насртања на жену.
Након што је присуствовао уништавању Москве од француских војника, и
стрељању руских цивила, Пјер је осуђен да маршира са Великом Армијом у
тешком повлачењу из Москве у ужасним зимским условима. Убрзо се
спријатељује са својим сапутником из ћелије, Платоном Каратејевим,
ненаметљивим и пријатним кметом. У Каратајеву Петар налази све оно што
је желео од људи: поштење и тоталну непретенциозност, за разлику од
петроградског друштва, и очигледно припадника радничке класе, са којим
проналази смисао животу у простом раду и саживоту са њим. Након месеци
обрта и догађаја - и после Каратајевљеве смрти кад га је хировито упуцао
један француски војник - Пјер је на слободи. За то време, Андреја, након
рањавања у Наполеоновој инвазији, бива збринут од Ростових, који су у бегу,
поново је сједињен са Наташом и сестром Маријом, негде пред крај рата.
Изгубивши сву вољу за животом, и опростивши Наташи, он умире,
остављајући сина Николу као сироче. Убрзо, Ростове сустиже и трагедија,
смрт најмлађег сина Пеће. Пред сам крај романа, Пјерова супруга Елен
умире, и Пјер се поново састаје са Наташом, док Руси победоносно
обнављају Москву. Пјер коначно налази љубав, и "ослобођен" након смрти
Елен, узима Наташу за супругу, док се Николајева дилема око избора између
Марије и Соње завршава на Марији, пошто га је Соња ослободила од
обећања које јој је дао. Жени се Маријом, али наставља да обезбеђује Соњу
до краја живота. Николај и Марија одлучују да усвоје сина кнеза Андреје, и
упркос ситним несугласицама, остају верни једно другом. Постоје назнаке о
будућем учешћу Николаја Болконског и Пјера у будућој Децембарској
побуни, која је променила историју Русије, али то су тек назнаке и ништа
више.
Први епилог завршава се изјавом Николаја Болконског да ће учинити нешто
због чега би његов покојни отац "био задовољан" (вероватно као
револуционар у Децембарској побуни). Други епилог нам показује
Толстојево виђење историје, слободне воље и описа начина на који
интеракција две особе може да утиче на човечанство. У дугим делимично
историјским, делимично филозофским есејима, он дискутује о питању
слободе, као и непотребности власти, коју суптилно напада, због својих
јасних анархистичких ставова.

59.Ликови у роману ''Рат и мир'':

Пјер Безухов је непризнати син имућног сеоског кнеза који убрзо умире од
капи, и неочекивано га оставља као јединог наследника његовог великог
богатства. Образован у Француској, Пјер је у суштини добродушан, не ретко
збуњен и немаран, али је често способан за одлучно делање и показује
велику снагу воље у тешким тренуцима. Међутим, због своје отворене
природе, тешко му је да се уклопи у петроградско друштво. Човек јаких
емоција, али се не труди да их контролише. Типичан је представник руског
племића. Његова каријера је потрага за самим собом. Одушевљава се
Наполеоном и његовим идејама и ослобађа своје кметове. Сматра се као
један од два Толстојева алтер ега (други је кнез Андреја) Андреја Болконски -
интелигентни, иронични и храбри борац, Пјеров пријатељ, супруг је
шармантне Лизе, и тек почиње да проналази мир у свом брачном животу.
Сматрајући петроградско становништво незанимљивим, одлази у помоћ
Кутузову пред надолазећи рат са Наполеоном. За њега патња и смрт нису
тако страшни као моћ која омогућава људима да их нанесу.
Марија Болконска - сестра кнеза Андреје, дубоко је религиозна млада жена,
без сензуалности, ружна, али са лепим очима. Током ратних збивања у
помоћ јој дође кнез Николај Ростов. Заљубљују се, али их сплет околности
спречава да љубав реализују браком. Најзад, у јесен 1814. склопе брак у
којем су имали четворо деце.
Наташа Ростова – ако је упознајемо као романтичку девојчицу, са временом
се њена личност развија, и након проживљених патњи, налази срећу са
Пјером. За Толстоја она је идеална жена, атрактивна и бајна као дете; њена
изражајност и спонтаност су природни; осећајна је и душом реагује на музику
и плес.
Николај Ростов, Верин и Пећин брат, на почетку романа он студира са
жељом да служи својој земљи као хусар у борби против Наполеона. Машта о
слави на бојном пољу. Ти снови су подривени након рањавања. Поштен је јер
одбија да користи утицај породице за напредовање у војсци. На крају се
жени богатом наследницом Маријом Болконском.
Соња Ростова "стерилни цвет", како је названа у књизи, сироче и нећака
грофице Ростове. Она и рођак Николај су заљубљени, упркос томе што то
грофица не одобрава, чак су се и верили. Кад се Николај заљуби у Марију
Болконску, дубоко је повређена. Не пристаје да се уда за Николајевог друга
Долохова, иако и грофица подстиче ту везу.
Бонапарта После бриљантне победе код Аустерлица, кренуо је у поход на
Русију. У јуну 1812. Французи (800.000 војника) су ушли на руску територију,
но Руси су се повлачили палећи села. Наишли су на Русе који нису хтели
преговарати. Многобројна француска војска често је била без хране, почеле
су се ширити болести, а често су страдали и коњи. До прве, и једне од
најкрвавијих битака тога доба, дошло је код (Бородина). Наполеон је до те
битке већ изгубио половину своје војске. Руси су се одлучили повући и
француска је војска ушла у (Москву). Али, руски су војници запалили град и
Наполеон се морао повући. Након повлачења из Москве глад, руска зима и
повремени герилски напади руске војске уништили су француску војску од
које је остало само 5000 људи.
Генерал Кутузов – скромни генерал, чија умереност и скромност на крају
спашавају Русију. После највеће битке у историји код Бородина, која се
завршила неодлучно, у којој је пола руске и четвртина француске војске
изгинуло или рањено, Кутузов се вратио на стратегију о повлачењу као
начину да се спаси руска војска. Цена је била губљење Москве. Међутим,
после тога, Наполеон је био присиљен на повлачење, а руска војска га је све
време прогонила, па су само мали делови његове војске напустили Русију.
Пећа Ростов - 16-годишњи официр, који јуначки гине 1812. године. Ана
Павловна Шерер: И поред својих 40 година била је пуна живости и
ватрености. Била је једна од најутицајнијих личности на старом двору царице
Марије Фјодоровне, мислила је и осећала само оно што је мислила и осећала
њена висока заштитница , и да су се њена мишљења поклапала са
"владајућим". Многи ликови у роману Рат и мир били су инспирисани
људима из Толстојевог живота. Николај Ростов и Марија Болконска су
базирани на Толстојевим родитељима, док је Наташа обликована према
његовој сестри. Пјер и кнез Андреја подсећају у многоме на Толстоја самог, и
многи их сматрају његовим алтер егоима. (У то време било је крајње
иновативно имати и једног, а камоли два алтер ега у роману, који су уз то
сукобљени по питању ставова, али се допуњују.) Постоји и велики број мање
значајних ликова, који се буквално појављују само у једном поглављу. Али
неки заиста нису тако минорни, попут Платона Каратејева, који има
круцијалну улогу у сазревању Пјера Безухова.

60.Садржај Толстојевог романа ''Ана Карењина'':

Радња романа започиње доласком Ане Карењине у Москву ради помирења

брата Степана Облонског и његове жене Доли. Доли је управо сазнала да је
муж преварио са гувернантом и то код ње изазива патњу а и раздор у
породици. Ана ипак успева да утеши Доли са пуно разумевања и саосећања.
Уверава је да Степан пати, да се јако каје због грешке коју је направио и да
му опрости због деце, што она на крају и чини.
На балу приређеном у Китину част Кити је убеђена да ће је гроф Вронски
запросити али на њено изненађење он је очаран Аном и то отворено
показује. Ана изненађена његовим наочитим удварањем напушта бал и
одлази из Москве. Вронски је следи и заљубљен по први пут у животу
саопшатава јој своје намере. Ана је растрзана између друштвено
прихватљивог – рационалног брака и својих осећања која су почела да се
буде према Вронском. Попушта под притиском и почиње да се виђа са
Вронским. У међувремену гласине долазе до Алексеја Карењина и он је моли
да прекине везу како не би дошло до скандала који би утицао на њихов
углед.
На коњичким тркама Гроф Вронски пада са коња и Карењин примећује
колико је његова жена Ана забринута због тога. У том тренутку Анина
реакција потпуно открива њена осећања у јавности. На путу кући она
признаје мужу своја осећања и бори се за своју љубав. Карењин пристаје на
формални брак само да би сачувао углед и моли је да се не разведу док са
друге стране Вронски тражи од ње да оконча брак.
Растрзана између мужа и љубавника, емоција и рационалног Ана при
тешком порођају рађа девојчицу и моли мужа да јој опрости. Муж јој
опрашта и прихвата дете као своје, док понижени Вронски покушава да се
убије.
Убрзо након тога Ана се предомишља, оставља мужа и са девојчицом и
Вронским који напушта каријеру у војсци одлази у Италију. Повређен, муж јој
из пакости не дозвољава да поведе сина са собом. Након неког времена
враћају се у Русију јер Ану прогања чежња и грижа савести према сину. По
повратку Вронски у Русији и даље ужива углед у друштву али Ана бива
презрена и осуђивана због својих поступака.
Повлаче се на село како би се склонили од јавности али њихов однос постаје
све гори и почињу осуђивати једно друго. Обоје су незадовољни жртвама
које су поднели, Вронски не може да схвати Анину бол јер је сам не
проживљава. Он је задржао право на друштвени живот, док је Ана то
сматрала непоштеним према њој и у тим тренуцима постаје огорчена,
љубоморна, осветољубива. Сматрала је да јој је ускраћен живот којим је
требала живети.
Она осећа незадовољство Вронског, одвојена је од онога што је највише у
животу волела пре њега, свога сина. Постаје све деструктивнија и вођена
унутрашњим немирима, Ана окончава свој живот тако што се баца под воз.
Вронски скрхан болом због губитка своје једине љубави пријављује се у
Српско-турски рат.
Паралелно, одвија се прича између Кити и Љевина. Кити је најпре уверена да
ће је Вронски запросити и због тога одбија Љевина. Љевин напушта Москву
и одлази на село. Када схвати да је Вронски неће запросити она се
разбољева и одлази на лечење у Немачку. Тамо се потпуно опоравља и
заборавља на Вронског. Када се врати у Русију, Љевин је поново проси и она
прихвата. И поред повремених неслагања њихов брак је складан и стабилан
и у њему добијају сина Димитрија.

61.Ликови у роману ''Ана Карењина'':

Ана је разумна, образована жена, добра мајка и супруга, лепа и шармантна,

плени пажњу друштва. Упркос томе Ана је врло несрећна. Она је у браку са
Алексејем Александровичем Карењином, државним службеником, хладним
и углађеним човеком. Њихов брак је коректан, пун разумевања, али нема
љубави. Анину страственост гуши његова рационалност и одмереност.
Једина жеља у Анином животу била је да оствари потпуну љубав и, не
остваривши је, одлучи скончати живот. Ана Карењина живи са невољеним
мужем за кога се удала под притиском свог друштва. Живећи са њим, Ана се
бори да не живи са маском задовољне и срећне жене, иако на први поглед
изгледа да је тако. Велики прелом у њеном животу настаје кад путује у
Москву да помири брата и снаху. Тада поново среће младог официра
Алексеја Вронског. У тренутку упознавања са њим десила се несрећа; човек
је под точковима воза просто преполовљен. Већ тада Ана је наслутила своју
смрт. У почетку она одбија Вронског и не жели имати везу са њим, али
упорност његова, а и Анина жеља за ослобођењем терају је на прељубу. Тим
чином она се ослобађа и постаје све оно што с досадним и предвидљивим
Карењином није могла бити. Али због претеране љубави и нерационалног
размишљања, Ана полако губи контролу над својим осећајима и некада
мирна и увек стабилна, сада постаје врло хистерична, посесивна и
сумњичава особа. У данима који су долазили она се све више одвајала од
света око себе и све више везује за Вронског због чега је осећала час срамоту,
час грех. Кад љубав између Ане и Вронског постане реалност, коју треба или
прихватити, или енергично прекинути, Вронски је покушао да наведе Ану да
размисли и одлучи, али је у тим тренуцима примећивао да је у Ани било
нечега што она није могла, или није хтела себи да јасно представи, као да би,
чим почне да о томе говори, она, права Ана, одлазила некуд, повлачила се у
саму себе, а на њено место ступала друга, чудновата туђа жена коју он није
волео, које се бојао, и која му се одупирала. На захтев Вронског да остави
мужа и сина и затражи развод, она одговара: "Ја сам свесна све нискости,
свег ужаса свога положаја, али то није тако лако решити као што ти мислиш.
"Она је у почетку све могла, али не и да се одрекне сина, да јој га одузму:
"Без сина за мене не може бити живота, чак ни с оним кога волим; а ако
оставим сина и побегнем од њега, поступићу као најбезочнија и
најневаљалија жена"... Неки сматрају да је лик Ане створен углавном ради
истицања Љевиновог супериоритета. Где се Ана хистерично мења да би
постигла савршену љубавну везу, Љевин настоји пронаћи сврху у животу и
смрти, љубави у послу; Ана је портрет поремећаја ума; Љевин проналази
склад са људима око себе. У Ани видимо морални слом градског друштва, а у
Љевину Толстојеве наде за будућу Русију. Сликајући драматичну судбину
свог јунака Константина Љевина, он као да са стране посматра онај мучан
духовни процес што се збива у њему самом. Доли и Кити. Толстој сматра да
је главна функција сексуалних односа рађање деце, а не лично задовољство.
Доли и Кити уклопиле су се у његово мишљење јер су оне добре жене и
мајке пре свега.Љевин је готово једини Толстојев јунак који је остварио свој
породични идеал, али се баш на његовом примеру види колико је тај идеал,
узет сам за себе, непотпун и једностран. Поставши срећан породичан човек,
Љевин преживљава најстрашнију трагедију, која га често доводи на помисао
о самоубиству. Остварење идеала, које је најзад постигао с великом муком,
није га учинило срећним човеком. Љевину, с његовим идеалом срећне
породице и маштањем о радном и исправном животу, супротстављени су сви
остали јунаци романа. За Стива Облонског породица представља неку врсту
спољашњег омота. Карењин нимало не личи на Облонског, али ни он у
породици не види више од легитимне форме. Кроз лик Љевина Толстој је
пренео своја искуства из подручја економије, своју љубав и веру, догађаје
око рођења свога детета као и унутрашњи живот и полемике, муке своје
савести, размишљања о смислу живота и задацима појединаца, своју
потпуно изражену борбу за добро. Многи сматрају управо Љевина главним
ликом романа јер је увелико засенио основну тему романа и најбитнији
проблем изражен кроз Анин чин прељубе. Писац је у роман уносио много
онога што је и сам искусио и доживео. Љевин носи много аутобиографских
података. И само презиме Љевина створено је од Толстојевог имена : Љев
Николајевич - Љова. Вронски заиста воли Ану, али његово поимање срећног
породичног живота нема ничег заједничког са Љевиновим. Љубав Вронског
је страст, која ни мало не одговара његовим погледима на свет. Сем љубави,
он и Ана немају никаквих заједничких интересовања. Зато и нису остварили
породицу. Тако је Толстој описао идеалан брак и онај у којем живи грех. У
том човеку, који је често био незадовољан својим начином живота, а да то
незадовољство никада није могло да укаже на какав нови људски хоризонт,
страст ослобађа живље, дубље људске енергије. Толстој високо уметнички
показује како снажно делује нарочито промена стварних животних околности
у правцу таквог унутрашњег ослобађања. Али и овде је спутаност племићког
начина живота надмоћан мотив. Ослобођене животне снаге не превазилазе
дилетантизам који Вронског не може трајно да задовољи. Његовим
повратком у Русију почиње и супротни процес: поновно преображавање у
љубазног, коректног, просечног аристократу чија је велика страст нешто
"ексцентрично" и органски без икакве везе са суштином његовог осећања
живота. Вронски је врло одлучан у љубавном животу са Аном. Он се жели
оженити њом и живети породичним животом. Одбацује своје снове о
каријери у служби војске само да би био са Аном. Он је зрелији у
размишљању од Ане, јер је способан одвојити рационално размишљање од
емоционалног. Многи критикују Вронског што није инсистирао да Ану
прихвате у друштво, јер ипак, Анини пријатељи су и његови. Друштво не
кажњава Вронског као што кажњава Ану што живи с њим. Он не може
схватити Анин бол, јер га сам не проживљава. Са Аном је у тим тренуцима
тешко живети. Али без обзира на њену љубомору, нарав и њене сузе,
Вронски је и даље воли, остаје јој веран и не помишља да је остави. Али што
се Вронски више враћао оном што заиста јесте, својој обичности и
свакодневици, Ана је сматрала све то непоштеним према њој самој. Јер
управо је он био тај који јој је ускратио да живи као обична жена. Вронски је
своје право на обичан и друштвени живот желео задржати, не схватајући
бол, завист и осветољубивост Ане, која га је баш због тога прогонила. Ана је
све очајније схватала да је преварена, обманута и изиграна. Осећајући да
Вронском постаје навика, терет или физичка потреба, реаговала је
осветољубиво и огорчено. И тако је Ана уништила свој живот из чисте
осветољубивости,јер својим уништењем разорила је и живот Вронског који
остаје оптерећен осећајем кривице. Ана је желела да Вронски осети оно што
се у њој догађало и Вронски је део тога осетио. На крају видимо да се
Вронски поново враћа војсци и одлази у Србију да се бори против Турака.
Поставља се питање да ли је то само одлазак у смрт, у часно самоубиство или
је Вронски ипак одлучио нешто учинити са својим животом након свега?
Вронског је најбоље приказао Стива у свом цитату: "Силно је богат, леп, јаких
веза, крилни ађутант и уз све то, врло је драг, добар момак. И још више него
напросто добар момак. Колико сам ја овде о њему дознао, он је образован и
врло паметан; то је човек који ће далеко дотерати." Карењин је једна врло
неромантична и помало досадна особа. Стално гледа на сат и увек има
унапред израчунато шта и када треба учинити, што га чини врло
предвидљивим. Његов однос према Ани у браку чисто је формалан, и њихов
је брак досадан и монотон, што Ану чини жељном узбуђења, жељном праве
и страствене љубави. Пошто друштво има велики утицај на Карењина, чини
се да управо друштво и управља његовим поступцима. Њему је важније шта
ће други говорити о његовом браку, него његова властита срећа. Он је
супротан лик Љевину што се тиче религије. Док Љевин на крају проналази
Бога у себи, Карењин чини управо супротно, јер његово хришћанство слаби и
постаје лак плен Лидије Ивановне, жене која користи своју тзв. религију као
средство задржавања Карењина близу себе и даље од Ане. Карењин је на
крају жељан освете. Ако Толстој као важну фигуру бира претежно негативан
лик, онда га показује као личност унутрашње релативно круту,
праволинијску, конвенционално спутану чак и у њеним колебањима. Али он
га доводи у ситуације које ће уздрмати ову привидно безбедну
конвенционалну животну основу, изнудити нове проблеме и тиме покренути
лик. То је најјасније управо у Карењиновом случају. Упркос својој, у суштини
конвенционалној љубави према Ани, услед њене прељубе с Вронским, он
бива људски још укрућенији, још се потпуније преобраћа у бирократску
машину. Тек кад стоји поред постеље смртно болесне Ане и кад Анине патње
делују на њега физичком непосредношћу, попуштају мало укрућени
елементи његове личности што аутоматски делују, а у његовом покопаном
људском језгру почиње да се миче нешто слично животу. Пошто је то
исувише слабо да доведе до успостављања нових људских односа између
њега и Ане, Карењин поново пада у духовно мртвило. Његове касније
"људске" црте само су још дволичност, само још религиозно маскирање
фигуративно мртвог бирократе.

62.Садржај и анализа приповетке ''Смрт Ивана Иљича'':

Смрт Ивана Иљича постаје догађај који није толико тривијалан, али далеко
од тога да је од највеће важности. У згради правосудних институција, током
паузе, Петар Иванович - колега преминулог - сазнао је о тужним вестима из
новина. Након што је осталим члановима судског вијећа казао о смрти Ивана
Илича, он је прије свега размишљао о томе како ће се овај догађај догодити
за њега и његове рођаке. Место покојника ће узети другог званичника.
Дакле, биће још једно слободно мјесто. На то, Петар Иванович, и припојите
свога зета.
Треба рећи за једну од особина Толстојевог рада, без којих није лако
представити кратак сажетак. Смрт Ивана Иљича, као и последњи дани
његовог живота, описани су у причи из перспективе главног лика. И стално
пати не само од физичког бола, већ и од помисли да сви око њега само
чекају његову смрт. У овом ужасном убеђењу Иван Илич је делимично у
праву. На крају крајева, сваки од његових колега након трагичних вијести
долази до помисли на предстојеће пресељење радних мјеста. Као и осјећај
олакшања који је произашао из чињенице да се непријатна појава названа
"смрт" догодила негдје близу, али не с њим. Поред тога, сви су размишљали
о досадним обавезама пристојности, према којима треба ићи на
комеморацију и изразити саучешће.
Иван Иљич је био син тајног савјетника. Његов отац је био један од оних
сретних људи који су успјели доћи до високих чинова, примити фиктивна
мјеста и лажне новчане награде. У породици тајног саветника била су три
сина. Најстарији је у праву и срећа. Млађи је лоше учио, каријера му је
пропала, и било је неприхватљиво да га се присјећа у његовом породичном
кругу. Средњи син је био Иван Иљич. Добро је учио. И као студент постао је
онај ко је био, скоро до своје смрти: човек који је желео да буде ближе
високим званичницима. Успео је.
Такав је портрет лика који је Толстој створио. Смрт Ивана Иљича је у неку
руку не само физички престанак његовог постојања. То је такође и духовни
препород. Неколико дана пре смрти Иван Иљич почиње да схвата да му је
живот на неки начин погрешан. Међутим, други о томе не знају. И ништа се
више не може мењати.
У младим годинама, Иван Иљич је имао лаган и пријатан положај у друштву.
Постојале су везе са модераторима, и пијење са помоћницима, као и
путовања на дуге релације. Иван Иљич је служио марљиво. Све је то било
окружено пристојношћу, аристократским манирима и француским ријечима.
После две године службе, срео се са особом која је била идеална за жену.
Прасковиа Федоровна је била паметна и атрактивна девојка. Али изнад свега
- добра племенита породица. Иван Иљич је имао добру плату. Прасковиа
Федоровна - добар мираз. Брак са таквом девојком се чинио не само
пријатним, већ и профитабилним. Зато се Иван Иљич оженио.
Брак му је обећавао само радост. У ствари, испоставило се другачије.
Тешкоће у породичном животу једна су од тема које је Лав Толстој подигао у
свом раду. „Смрт Ивана Иљича“, чија заплет на први поглед може изгледати
веома једноставно, сложен је филозофски рад. Јунак ове приче настојао је да
своје постојање учини лаким и безбрижним. Али чак иу породичном животу
морао је бити разочаран.
Прасковја Федоровна је свом супругу дала сцену љубоморе, стално је била
незадовољна нечим. Иван Иљич је све више одлазио у посебан свет који је
организовао. Овај свет је служио. У области правосуђа, потрошио је сву своју
снагу, за коју је убрзо промовисан. Међутим, наредних седамнаест година,
начелници нису обраћали пажњу на њега. Није добио жељено место са
платом од пет хиљада, јер, према његовом разумевању, у министарству у
коме је радио, није био цењен.
Некада је постојао догађај који је утицао на судбину Ивана Иљича. Дошло је
до државног удара у министарству, због чега је добио ново именовање.
Породица се преселила у Санкт Петербург. У главном граду Иван Иљич је
купио кућу. Неколико година у породици, главна тема била је куповина
одређеног детаља ентеријера. Живот је почео да се игра новим светлим
бојама. Разговори са Прасковјом Федоровном, иако су се с времена на време
догађали, нису потискивали Ивана Илича онолико колико су некада били.
Уосталом, он је сада имао добру позицију и тежак положај у друштву.
Све би било у реду да није било смрти Ивана Иљича. Последњи месеци
његовог живота могу се резимирати на следећи начин: патио је и мрзио све
који нису знали његов бол.
Болест му је дошла у живот неочекивано. Међутим, тешко је хладно да се
вести о ужасној болести третирају. Али случај Ивана Иљича је био посебно
трагичан. Ниједан од доктора није могао са сигурношћу да каже од чега
тачно пати. Био је то луталица или упала црева или потпуно непозната
болест. И што је најважније, ни лекари ни рођаци Ивана Иљича нису желели
да схвате да му дијагноза није толико важна, колико је једноставна, иако
страшна, истина. Хоће ли живјети? Да ли болест која га изазива толико боли?
Читање сажетка, као што је већ споменуто, није довољно да осјети дубину
приче о великом руском писцу. Толстој је описао посљедње тренутке у
животу особе тако живо да се чини да је он, заједно са својим јунаком,
искусио сензације душе која напушта тијело. У својим последњим тренуцима
Иван Иљич је почео да схвата да мучи своје рођаке. Хтео је нешто да каже,
али је имао снаге само да каже реч "опрости". Није осећао страх од смрти,
који је постао уобичајен последњих месеци. Само осјећај олакшања. Задње
што је Иван Иљич чуо била је ријеч „Преко“ коју је изговорио нетко у
близини.

63.Садржај романа ''Злочин и казна'':

Главни лик романа, Раскољников, налази се у положају који се граничи са

сиромаштвом, други дан није готово ништа јео, а газдарици дугује пристојну
своту за најам. Младић одлази код старе зеленашице Аљоне Ивановне,
размишљајуц́и о „мистериозном“ случају успут. Спрема се да убије. Дошавши
код Аљоне, Раскољников ставља сребрни сат, пажљиво истражујући
ентеријер стана. Одлазећи, обећава да ће се ускоро вратити да положи
сребрну кутију за цигарете.
На улазу у пијацу, Раскољников се састаје са Мармеладовом. Сазнавши да је
Раскољников студент, пијани саговорник почиње да прича о сиромаштву,
говорећи да „сиромаштво није порок" и прича му о својој породици. Његова
супруга Катерина Ивановна, која има троје деце, удала се за њега из очаја,
иако је била паметна и образована. Али Мармеладов попије сав новац,
узимајући последње из куће. Да би некако обезбедила породицу, његова
поћерка Соња морала да продаје своје тело. Раскољников одлучи да пијаног
Мармеладова одведе кући, јер се већ лоше држао на ногама. Студента је
погодила просјачка атмосфера њиховог смештаја. Катерина Ивановна
почиње да приговара свом супругу да је поново попио последњи новац, а
Раскољников, не желец́и да се умеша у свађу, одлази, остављајући им мало
новца на прозору.
Раскољников је живео у малој соби са веома ниским плафоном: „била је то
сићушна ћелија“. Ту су 3 старе столице, сто, велика софа и сточић.
Раскољников добија писмо од мајке Пулхерије. Она пише да је његову сестру
Дуњу омаловажила породица Свидригаилов, у чијој је кући радила као
гувернанта. Свидригајлов јој се удварао. Сазнавши за то, Марфа, његова
супруга, почела је вређати и понижавати Дуњу.
Четрдесетпетогодишњи судски саветник Пјотр Петрович Лужин жели
сиромашну Дуњу да би му била понизна. Затим пише да ће она и Дуња
ускоро стићи у Санкт Петербург, пошто Лужин жели да организује венчање
што пре.
Раскољников је био веома узнемирен писмом мајке. Разуме да су мајка и
сестра пристале да се Лужин и Дуња венчају, само да би окончале
сиромаштво, али он је против тог брака. Раскољников разуме да нема право
да забрани Дуњи да се уда за Лужина. Поново га спопадоше мрачне мисли.
Шетајући около, Раскољников поједе парче торте уз вотку. Пошто дуго није
пио, одмах се напио и заспа у грмљу. Имао је ужасан сан: епизода из
детињства, у којој су лоши људи убили старог коња. Као дете не може ништа
учинити, потрчи до мртвог коња, пољуби га у лице и, љут, уздинутм
песницама појури човека. Кад се пробуди, поново размишља о убиству, али
сумња да ће то моћи. Пролазећи поред базара, угледа Аљонину полусестру,
Лизавету. Из разговора између ње и трговаца, сазна да ће зла баба бити кући
сама у седам сати увече. Мисли да је сад "коначно све одлучено".
Раскољников случајно чује разговор између студентице и службеника о
чињеници да је старица недостојна да живи, јер се богати новцем од
сиротиње. Био је веома узбуђен оним што је чуо. Дошавш кући, налази су у
стању блиском делиријуму и почиње се припремати за убиство. Са
унутрашње стране капута уши петљу за секиру испод левог пазуха, да се
секира не види. Потом је извадио „хипотеку“ скривену у размаку између
софе и пода - даску величине цигарете. Умота је у папир, свеза врпцом којом
ће старици хтети да одврати пажњу. Завршивши припреме, украде секиру у
ходнику и пође код старице.
Долазећи код Аљоне, забрину се да ће старица приметити његово узбуђење,
па неће га пустити унутра. Међутим, узела је „хипотеку“, верујући да је реч о
кутији за цигарете и покушава да одвеже траку. Схвативши да не може
одлагати, он извади секиру и удари по глави бабу. Још се мрдала, па је удари
други пут, Затим схвати да је већ мртва. Узима кључеве из џепа старице и
одлази у другу собу. Чим је пронашао драгоцености, поче да пуни џепове
капута и панталона. Кад се Лизавета изненада вратила. збуњен, убија и њу.
Ужас га преплави, али постепено се сабра, опера крв са руку, секире и
чизама. Хтео је да оде, али тада чу кораке на степеницама: клијенти су дошли
до старице. Сачека да оду, па напусти стан хипотекарке. Дошавши кући,
враћа секиру и улази у своју собу, не скидајуц́и се, паде на кревет.
Раскољников је спавао до три по подне. Пробудивши се, сећа се шта је
урадио. Са ужасом гледа сву одећу, проверавајући да ли на њој има трагова
крви. Одмах проналази драгуље узете од бабе и сакрива их у углу собе, у
рупу испод тапета. Иде код Настасије. Она му даде позив из квартала: мора
доћи у полицијску канцеларију. Родион је нервозан, али у станици се
испоставља да мора само да напише признаницу са обавезом да дуг уплати
станодавцу. Већ пред полазак са станице, Раскољников случајно чује
разговор полиције о убиству Аљоне Ивановне и онесвести се. Сви мисле да је
Раскољников болестан и одлазе кући.
Бојећи се претреса, Раскољников сакрива драгоцености (торбицу са новцем
и накитом) испод камена у напуштеном дворишту окруженом празним
зидовима.
Родион је лутао неколико дана. Вративши се кући заспао је. Кад се пробудио,
угледао је колегу Разумихина и Настасју поред себе. Младићу је мајка
послала новац да плати смештај. Дмитриј каже пријатељу да је, док је био
болестан, полицајац Заметов неколико пута долазио и распитвао се за њега.
Родиону долази још један пријатељ - студент медицине Зосимов. Он
започиње разговор о убиству Аљоне Ивановне и њене сестре Лизавете,
рекавши да су многи осумњичени за злочин, међу којима је и Микола, али за
сада полиција нема поуздане доказе.
Долази и Пјотр Петрович Лужхин. Раскољников му приговара да се жели
оженити с Дуњом само како би она била захвална што ће избавити породицу
из сиромаштва до краја живота. Лужин то покушава да демантује. Љути
Родион га избацује. Потом долазе и његови пријатељи. Разумихин брине за
њега, уверен да га ешто оптерећујуће.
Случајно улазећи у пивницу Кристалне палате, Родион тамо среће Заметова.
Разговарајући с њим о убиству старице, он прича како би се понашао на
месту убице. Пита шта би Заметов урадио да се покаже да је убица и готово
директно каже да је убио старицу. Заметов мисли да је Раскољников луд и не
верује. Док шета градом, Родион хоће да се удави, али, предомисливши се, у
лудилу креће у кућу убијене старице. У току је поправка. Родион разговара са
радницима о злочину који се догодио, а сви мисле да је луд.
На путу ка Разумихину, Раскољников види гомилу окупљену око случајно
обореног, потпуно пијаног Мармеладова. У тешком је стању. Пре смрти,
Мармеладов тражи од Соње опроштење и умире у њеном наручју. Родион
даје сав свој новац на Мармеладовој сахрани. Осећа да се опоравља и
посећује Разумихина. Дмитриј га прати у кућу. Прилазећи Раскољниковој
кући, студенти види светло у његовим прозорима. Кад су пријатељи отишли у
собу, испоставило се да су мајка и сестра дошле код Родиона. Угледавши
вољене особе, Раскољников се онесвести.
Опоравивши се, Родион моли породицу да не брине. Разговарајући са
сестром о Лужину, он захтева да га девојка одбије. Пулхерија Алекандровна
жели да остане код сина, али Разумихин убеди жене да се врате у хотел.
Разумихин се Дуњи веома допао, привлачи је његова лепота, снага и
самопоуздање комбиновани са мекоћом и грациозношћу.
Ујутро, Разумихин посети Родинову мајку и сестру. Расправљајући о Лужину,
Пулхерија се слаже са Дмитријем и каже да су јутрос добили писмо од
Пјотра. Лужин пише да жели да их посети, али тражи да Родион не буде
присутан током њиховог састанка. Мајка и Дуња одлазе код Родиона.
Раскољников се осећа боље. Прича мајци и сестри како је јуче дао сав свој
новац сиромашној породици за сахрану. Напомиње да се та породица боји
њега. Следи разговор о Лужину. Родиону је непријатно да Пјотр Петрович
Лужин не показује пажњу девојци. Говори о Лужиновом писму у којем каже
да ће учини све, само да Родион не присустује, Међутим, Дуња сматра да
Родион сигурно мора бити присутан током Лужинове посете.
Родиону долази Соња и позива га очеву сахрану. Упркос чињеници да јој
углед не омогућава да комуницира равноправно са мајком и сестром,
Родион јој представља своју породицу. На растанку, Дуња се поклонила
Соњи, па се Соња постидела. Кад је Соња одлазила кући, неки странац, за
кога се испоставило да је њен сусед, почео је да је прогони. Било је јасно да
је у питању Свидригајлов.
Раскољников и Разумихин одлазе код Порфирија, пошто је Родион тражио од
пријатеља да га упозна са истражитељем. Он се обраћа Порфирију с питањем
како може тражити своје право на ствари које је положио старици.
Истражитељ каже да треба да пријави полицији и да његове ствари нису
нестале, јер их се сећа међу заплењеним у истрази. Док разговара са
Порфиријем о убиству хипотекарке, младић схвата да је и он осумњичен.
Порфириј се присећа Родионовог чланкаа у којем Родион износи сопствену
теорију да су људи подељени на „обичне“ (тзв. „материјал“) и „изванредне“
(талентоване, способне да кажу „нову реч“): „обични људи морају да живе у
послушности и немају право да прекрше закон. Изванредни имају право да
чине све врсте злочина и све што је могуће да би се прекршио закон, зато
што су ванредни." Порфириј пита Раскољникова да ли сматра себе тако
"изванредном" особом и да ли је способан да убије или пљачка, Он одговара
да "то врло добро може бити". Разјашњавајући детаље случаја, истражитељ
пита Родиона да ли је, на пример, током последње посете хипотекаркином
агенту видео дариватеље. С паузом у одговору, младић каже да није.
Разумихин је одмах одговора уместо пријатеља да је са старицом био три
дана пре убиства, и нису били тамо, јер су радили на дан убиства. Студенти
одлазе од Порфирија.
У близини Родионове куће чекао је странац, који је Родиона назвао убицом
и, не желец́и да објасни, одмах отишао. Код куће Родион је поново почео да
пати од грознице. Сања овог странца, како га зове у стан старице. Родион
секиром удара Аљону Ивановну у главу, али она се смеје. Он покушава да
побегне, али уочи гомилу људи који га осуђују. Родион се буди. Свидригајлов
долази к њему.
Родион није задовољан доласком Свидригајлова, јер му се репутација
озбиљно погоршала. Том приликом Аркадиј Свидригајлов изражава
мишљење да су он и Родион веома слични: "једна бобица јагоде". Затим
покушава наговорити Раскољникова да уговори састанак са Дуњом, јер је
његова супруга оставила девојчици 3000 рубаља, а он би сам желео да даде
Дуњи 10000 за све невоље које су јој нанели. Родион одбија да уговори
њихов састанак.
Увече Родион Раскољников и Разумихин посећују Родинову мајку и сестру.
Лужин је огорчен што жене нису узеле у обзир његов захтев и не жели да
расправља о детаљима венчања. Лужин подсећа Дуњу на несрећу њене
породице, приговарајући јој што није схватила своју срећу. Дуња каже да не
може да бира између брата и младожење. Лужин је љут, свађају се и девојка
тражи од Пјотр Петровича Лужина да оде.
Радион долази к Соњи. "Соњина соба изгледала је као штала и деловала је
ружно." Током разговора младић пита шта ће се сада догодити са њом, јер
она има скоро луду мајку, брата и сестру. Соња каже да их не може
напустити, јер без ње ће они једноставно страдати до смрти. Раскољников се
клања Соњи пред ногама, девојка мисли да је луд, али Родион објашњава
свој чин: "Нисам се теби клањао, поклонио сам се свим људским патњама."
Родион скреће пажњу на Нови завет који лежи на столу. Од ње тражи да
прочита поглавље о Лазаровом васкрсењу: "Пламен је издисао у
закривљеном свећњакуу, слабо осветљујући у овој просјачкој соби убицу и
блудницу, који се необично зближавају. читајући вечну књигу." Одлазећи,
Родион обећава да ће доћи сутрадан и рећи јој ко је убио Лизавету.
Свидригајлов је у суседној соби чуо је цео њихов разговор.
Следећег дана Родион долази код Порфирија Петровича са захтевом да му
врати његове ствари. Истражитељ поново покушава да провери младића. Не
могавши то да поднесе, Родион, веома нервозан, тражи од Порфирија да га
коначно прогласи кривим или невиним за убиство старице. Међутим,
истражитељ не даје директан одговор, рекавши да у суседној соби постоји
изненађење, али младићу не говори које.
Неочекивано за Родиона и Порфирија довели су Микола који је признао
убиство Аљоне Ивановне. Раскољников се враћа кући и на прагу свог стана
сусреће мистериозног трговца који га је назвао убицом. Човек се извињава
због својих речи: како се испоставило, управо је он био "изненађење" које је
припремио Порфириј и сада се покајао због своје грешке. Родион се осећа
мирније.
Пјотр Петрович Лужин верује да је Родион крив за његову свађу са Дуњом.
Сматра да није дао узалуд Раскољникову новац пре венчања, јер би решило
многе проблеме. Желећи да се освети Родиону, Лужин је замолио свог
цимера Лебезјатникова, који је добро познавао Соњу, да назове девојку.
Пјотр се извињава Соњи да неће моћи присуствовати сахрани (иако је био
позван) и даје јој десет рубаља. Лебезјатников напомиње да је Лужин нешто
смислио, али још не разуме шта је то.
Катерина Ивановна приредила је добар спровод за свог супруга, али многи
гости нису дошли. Раскољников је био присутан. Јекатерина Ивановна
почиње се свађати са власницом стана Амалијом Ивановном што је позвала
било кога, а не само „боље људе и само познанике покојника“. Током
њихове свађе долази Пјотр Петрович Лужин.
Лужин извештава да је Соња украла сто рубаља од њега, а његов сусед
Лебезјатников је сведок тога. Девојка је испрва изгубљена, али брзо почиње
да пориче своју кривицу и даје Пјотру Петровичу десет рубаља. Не верујући у
девојчину кривицу, Катерина Ивановна почиње да изврће џепове ћерке и
стотину рубаља испада. Лебезјатников схвата да га је Лужин довео у
непријатну ситуацију и каже присутнима да је видео како је Пјотр лично
убацио новац Соњи да она није приметила. Родион брани Соњу. Лужин
вришти и љути се, обећава да ће позвати полицију. Амалиа Ивановна истера
Катерину Ивановну са њеном децом из стана.
Раскољников одлази к Соњи, размишљајући о томе да ли да каже девојци ко
је убио Лизавету. Он мисли да мора све да каже. Измучен, Родион говори да
је случајно убио Лизавету. Соња све разуме и, саосећајући с њим, каже да
"нико у целом свету" није несрећнији од њих. Спремна је да га прати чак и до
Сибира. Соња пита Родиона зашто је отишао да убије, ако није узео новац.
Он одговара да је хтео да постане Наполеон: "Хтео сам да се усудим и убијем
... Само сам се хтео усудити, Соња, то је једини разлог!" "Морао сам сазнати
нешто друго ... Хоћу ли моћи прећи преко или не! ... Да ли сам дрхтаво
створење или имам право." Соња каже да треба да оде и призна своја дела,
тада ће му Бог опростити и „поново ће послати жив.“
Лебезјатников долази к Соњи и каже да је Катерина Ивановна полудела.
Натерала је децу да моле милостињу, шета улицом, туче у тепсију и тера децу
да певају и играју. Катерина Ивановна одведена је у Соњину собу, где умире.
Свидрјгајлов је пришао Родиону, који је био са Соњом. Он каже да ће платити
сахрану Катерине Ивановне, средити децу у сиротиштима и бринути се за
Соњину судбину. Тражи од Родина да каже Дуњи да ће потрошити 10000
рубаља, које је хтео да јој да. На Родионово питање, зашто је постао толико
великодушан, Свидригајлов одговвара да је чуо његов разговор са Соњом
кроз зид.
Сахрана Катерине Ивановне. Разумихин каже Родиону да се Пулхериа
Алекандровна разболела. Порфир Петрович долази код Раскољникова.
Истражитељ тврди да сумња да је Родион убица. Саветује младића да се
појави у исповедаоници, да размисли за два дана. Ипак, нема доказа против
Родиона и он још није признао убиство.
Раскољников схвата да треба да разговара са Свидригајловом: „постојала је
нека врста ауторитета над њим у овом човеку“. Родион је у кафани са
Свидрјгаиловом, који му прича о својој вези са покојном супругом и да је он
заиста био јако заљубљен у Дуњу, али сада има другу.
Аркадеј Иванович Свидригајлов напушта кафану, након чега се, у тајности од
Родиона, састаје са Дуњом. Он инсистира да девојчица оде у његов стан.
Прича Дуњи о разговору који је чуо између Соње и Родиона. Обећава да ће
спасити Раскољникова у замену за Дуњину љубав. Девојка жели да оде, али
врата су закључана. Она извади скривени револвер, упуца га неколико пута,
али промаши, и тражи да је пусти. Свидригајлов даје Дуњи кључ. Девојка,
бацивши оружје, одлази.
Свидригајлов цело вече проводи у кафанама. Враћајуц́и се кући, оде код
Соње. Говори јој да можда одлази у Америку. Она му се захваљује што је
приредио сахрану и помогао сирочади. Он јој даје 3000 рубаља да би могла
да живи нормалан живот. Девојка то у почетку одбија, али Свидригајлов
каже да зна да је спремна да иде са Родионом на тешки рад у Сибир и
сигурно ће јој требати новац. Затим Свидригајлов лута по граду, где се
зауставља у хотелу. Ноћу сања тинејџерку која је давно умрла због њега,
утопивши се након што јој је он сломио срце. Излазећи на улицу у зору,
Свидригајлов се упуцао у главу Дуњиним револвером.
Раскољников се опростио од сестре и мајке. Каже родбини да ће признати
убиство старице, обећава да ће започети нови живот. Родион жали што није
могао прећи заштићени праг властите теорије и своје савести.
Родион одлази к Соњи. Девојка му ставља чемпресов крст, саветујући му да
оде на раскрсницу, пољуби земљу и гласно каже: "Ја сам убица." Родион
ради како је Соња рекла, после одлази у полицијску станицу и признаје
убиство старе зеленашице и њене сестре. Тамо сазна за самоубиство
Свидригајлова.
Родион је осуђен на осам година тешког рада у Сибиру. Његова мајка
Пулхериа се разболела на почетку процеса (њена болест је била више као
лудило) и Дуња и Разумихин су је одвели из Санкт Петербурга. Она смисли
причу како је Раскољников отишао да живи од свог проналаска. Соња одлази
на забаву затвореника, где је Раскољников послат на тешки рад. Дуња и
Разумихин су се венчали, обоје планирају да се преселе у Сибир за пет
година. Након неког времена, Пулхериа Алекандровна умире од чежње за
својим сином. Соња редовно пише Родионовим рођацима о његовом
тешком раду.
У затвору Родион није могао да нађе заједнички језик са осталим
затвореницима: сви га нису волели и избегавали су га, сматрајући га
атеистом. Младић размишља о својој судбини, стиди се што је безумно
упропастио живот. Свидригајлов, који је успео да изврши самоубиство,
изгледа да је био јачег духа од њега. Сви затвореници су се заљубили у Соњу,
која је дошла до Родиона, и када су се срели, скинули су капе испред ње.
Девојка им је уручила новац и ствари од вољених особа. Раскољников се
разболео, лежи у болници, опорављајући се тешко и споро. Соња га је
редовно посећивала и једног дана Родион је плачући скочио на ноге и почео
да грли девојчина колена. Соња се испрва уплашила, али потом је схватила,
"да је он воли, он је воли заувек." „Љубав их је оживела; срце једног је имало
бескрајне изворе живота за срце другог.

64.Ликови у роману ''Злочин и казна'':

Главни јунак, сиромашни бивши студент Раскољников живи у Санкт

Петербургу. Опседнут је идејом да почини убиство, све до физичке и
психичке болести. Дубоко подељене личности делује готово опсесивно-
компулзивно: рачуна кораке и не може да контролише своје мисли, које се
стално врте. Он је формулисао теорију да постоје "изванредни" људи, осим
масе, који у интересу сјајне идеје могу наћи право у себи да убију друге у
потрази за том идејом. Кад му се пружи необично случајна прилика, он убија
Аљону Ивановну, која држи залагоницу, и, неочекивано, њену полусестру, а
затим опљачка залагаоницу и побегне. Од тада је преплављен паранојом,
мада не и кривицом. Он иде кроз свет, кокетирајући са заробљеништвом,
понекад покушава да призна злочин, а некад чини све да избегне сумњу.
Убачен у породицу Мармеладов, упада у необичну везу са Соњом,
најстаријом ћерком, која се проституише да би прехранила своју породицу.
Иако га Сониа воли, он дуго не може да прихвати њену љубав, јер себе
презире због тога што није могао да "пређе" преко оних које је убио. Његов
злочин и неуспех да задржи контролу над својом судбином доказали су му
да није сјајан човек како се надао. На крају се коначно окреће, али још увек
не верује да је његов злочин био грешан. Осуђен на тешки рад, одакле га
прати верна Соња, он мрзовољно ради и одсече се од својих суграђана све
док му мајка не умре, а Соња се разболи. Кад се поново сретну након
одговарајућег опоравка, нешто се у њему променило и он се коначно покаје
за свој грех. Његова борба, дубоко метафорична, кулминира његовим
ускрснућем из смрти и греха у љубав и живот. Кад се зна да је млади
Достојевски због револуционарних идеја био осуђен на смрт, а потом
помилован прогонством у Сибир, мије тешко доћи до закљича да је он у лик
Раскољников унео много аутобиографског. Обојица кубуре с новцем. На
крају оба се одричу пређашњих идеја и враћају се традиционалним
вредностима, пре свега вери у Божји спас.
Ћерка Мармеладова и проститутка Соња је персонификација чистоће и
невиности, упркос чињеници да се морала физички оскрнавити поставши
проститутка да би подржала своју сиромашну породицу. Када Раскољников
даје породици новац за сахрану, она одлази у његов стан да га позове и ту
започне њихова необична веза. Привлаче једно друго зато што су толико
различити: Раскољникова душа је у немиру, док је Соња усидрена у својој
вери. Соња је очигледно Христова фигура: она представља једини пут до
спасења, а то је кроз веру и патњу. Она је привлачна за Раскољникова што
саосећа са његовом патњом и несрећом. Она може у њему да изазове жељу
да јој призна злочин. Соњина побожност је изванредна; она прати
Раскољникова у Сибир где издржава казну и чека да он дође до свог
покајања, што на крају и учини. Коначно у стању да је воли без страха или
ограничења.
Раскољников колега и једини пријатељ са универзитета. Љубазан, огроман,
помало неспретан, али златнокрван, Разумихин се брине о Раскољникову
док је болестан, а затим се брине о Раскољниковој породици када их
Раскољников напусти. Он је на много начина заштита Раскољникову:
пријатељски, друштвен и скроман. Оба су интелигентни, али Разумихин не
упада у замку хиперрационализма као што то ради Раскољников; он
задржава своју перспективу и може сагледати опасности нових идеја које су
исквариле Раскољникова. Разумихин се заљубљује у Дуњу, Раскољникову
прелепу сестру и обавезује се да ће се заувек бринути за њу и мајку. На крају,
то омогућава и његов брак са Дуњом.
Раскољникова сестра. Лепа, поносна, крепосна и помало арогантна, Дуња је
у много чему слична свом брату. Међутим, она има веру која њему
недостаје, што је чува од збрке која замагљује његове погледе на морал и
грех. Била је гувернанта у домац́инству Свидригајлова, али је избачена због
Марфине сумње да шурује са њеним мужем. Као и Соња, Дуња је спремна да
се жртвује зарад своје породице, иако она то негира. Хоће да се уда за
недостојног Лужина, кога следи до Санкт Петербурга. Налазећи се у расцепу
између брата и свог вереника, од којих сваки захтева да се одрекне другог
ради њега, она их позива да се помире. Раскида са Лужином. Срећом по њу,
тек је стигла порука да јој је Марфа завештала 3000 рунаља, тако да има мало
сигурности. Она и њена мајка остају у Санкт Петербургугу, а Раскољников се
одваја од њих, након што их је предао на бригу Разумихину, који се у Дуњу
заљубио на први поглед. Упркос Раскољниковој жељи да остане сама, Дуња
се појављује како би му рекла да се може ослонити на њу ако му икад нешто
затреба. Убрзо после тога, она добија писмо од Свидригајлова у коме
обећава да ће доказати да је Раскољников починио убиства Аљоне и
Лизавете Ивановне. Њихов састанак открива интимнију прошлу везу. Није
потпуно јасно да ли је Дуња имала осећања према њему у жељи да га спасе
или је њено интересовање за њега чисто платонско. Свидригајлов покушава
уценити Дуњу да се уда за њега, па чак и прети да ће је силом одвести, али
она се спремала да га убије. Ситуација се завршава чудно. Дуња пуца али
метак само окрзне Свидригајлова, а потом се пиштољ закочи. Дуња је
беспомична, али неозлеђена. Свидригајлова узима пиштол, и види да у њему
има још један метак. Разочан, он ће касније себи баш тим танетом
пресудити. Дуња се на крају приче удаје за Разумихина.
Дуњин бивши послодавац и преварант. Заокупљен скандалом и грехом,
Свидригајлов је замислио страст према чистој и усправној Дуњи, док је она
радила као гувернанта у његовом домаћинству. Она је одбацила његово
удварање. Када му жена умре, Свидригајлов креће у Санкт Петерсбург како
би пронашао Дуњу и можда је оженио. Свидригајлов из суседне собе
прислушкује и чује Раскољниково признање. Чудно сложен лик,
Свидригајлов планира да уцењује Дуњу овим знањем. Он се са Дуњом
састаје на крају романа, у сусрету који открива већу дубину њиховог односа
него што је раније било дозвољено, али када схвати да га она не може
волети, он је оставља на миру, доноси разне одредбе за располагање
његовим новац и убија се.
Пулхерија Алекандровна, Раскољникова мајка. Брижна и поштена, жели
својој деци све најбоље. Пише сину писма у којим га информише о Дуњином
искуству са Свидригајловима и њеном каснијем ангажману са Лужином. Кад
је Раскољкин отишао у Сибир на издржавање казне, лагали су је да је у неком
граду, и вратиће се кад нешто заради. Међутим, она сумња у судбину свога
сина, па је лудило и смрт за њу једини излаз.
Супруга Свидригајлова. Спасила га је из дужничког затвора и нада се да јој
буде веран. Међутим, Марфа Петровна је наишла на Дуњу и Свидригајлова у
башти, где је очито молио Дуњу да побегне с њим у Санкт Петерсбург. У бесу
и претпостављајуц́и да је Дуња крива, Марфа Петровна је Дуњу избацила и
започела методички потискивање њен углед. Кад је сазнала истину да је
Свидригајлов кривац, Марфа Петровна се преокренула и покренула причу да
врати Дуњин углед, па чак је и упознала с Лужином. Марфа Петровна умире
под тајанственим околностима, вероватно ју је убио њен супруг, и Дуњи
завештава 3000 рубаља.
Бивши Дуњин вереник Лужин, који се из ничега обогатио, узалудан је и
обожава свој новац. Осећа да би од сиромашне Дуња направио идеалну
понизну и захвалну жену, и запрепашћен је када је изгуби због своје глупости
(одбијајуц́и да се помири с Раскољниковом, са којим се свађао, а затим
наставља да вређа Дуњу). Покушава да је врати, па дискредитује њеног
брата, али то не успева.
Аљона је представник свега лошег у руском друштву, користољубива и
неморална баба од шездесетак година, Аљона је надређена и својој сестри и
људима који залажу ствари код ње, диктира начин живота, а сви подређени
представљају марионете. После првог пословног сусрета с њом,
Раскољников постаје опседнут питањем да ли је праведније пустити је да
живи или је убити и новац користити за добробит многих. Раскољников је
убија и пљачка, а као колатерална штета страда и њена млађа полусестра
Лизавета.
Аљонина полусестра, Лизавета је подређена њој, чиста, побожна, вредна,
али и веома плашљива жена од тридесет и пет година. Љубазна и неугледна,
Лизавета је практично поробљена од стране своје полусестре. Због своје
искрености и коректности, често делује као посредник или трговац
сиромашним породицама које треба да продају своје ствари и остварују
зараду. Лизавета улази у собу док је Раскољников заузет пљачком Аљоне
Ивановне, након што ју је убио. Очајан, убија и Лизавету. Касније сазнаје да је
она била Соњина пријатељица.
Семјон Захарович Мармеладов, титуларни одборник и пијанац. Појављује се
рано у роману како би пијан обележио свој живот и изложио своју патњу
Раскољникову у кафани. Кроз ову расправу Раскољников сазнаје много о
породици Мармеладов, укључујуц́и и ужасну чињеницу да је Мармеладова
ћерка Соња морала да се проституише како би подржала породицу у знак
неспособности свог оца. Мармеладов представља гротескног грешника у
мноштву ликова Достојевског. Очекује да се његова супруга и кчерка саме
муче како би га спасили (што оне и чине). Неочекивано, Раскољников је
увучен у нешто што се приближава интимности с породицом након што
Мармеладов, пијан као и обично, падне под коњске кочије. Раскољников га
враћа кући, где умире.
Катерина Ивановна Мармеладов, несрећна Мармеладова жена. Родила се у
нечијој породици више класе, удала се за првог човека који је наишао, имала
троје деце, а потом их је патетични Мармеладов усвојио. Катерина Ивановна
робује својој породици и воли их све, укључујуц́и и свог неодговорног мужа,
Соњиног очуха. Тражи од њега да се потруди и донесе нешто новца у
домац́инство. Катерина Ивановна екстремна је у својој љубави и мржњи,
руга се онима које сматра инфериорним по рођењу. Велики нагласак ставља
на васпитање и порекло, и има тенденцију да преувеличава важност себе и
својих пријатеља. На дан сахране свога супруга, пошто су поново избачни из
стана, Катерина Ивановна (чије су менталне способности доведене у питање
због њене болести) јури и одвлачи своју децу на улицу да певају за новац.
Кад јој је позлило, жури у Соњин стан, где умире.
Андреј Семјонич Лебезјатников, службеник у министарству је псеудо-
интелектуалац, поборник је свих врста „прогресивистичких“ идеја о
слободној љубави и заједничком животу, док се практично није баш толико
залагао за своја уверења. На пример, упркос свом теоријском ставу о
слободној љубави, он је (бар према гласинама) одговоран за избацивање
Соње из стана након што је постала позната као проститука. Он је комичан
лик кроз који Достојевски исмејава радикалне идеје друштвеног
преструктурирања које су тада биле у моди. Међутим, Лебезјатников је,
упркос својим "убеђењима", срдачан и цени племенита дела. Када Лужин
покушава да уништи Соњин углед окрвљујући је због крађе, Лебезјаников је
тај који сведочи да је Лужин уствари подметнуо украден новац Соњи без
њеног знања. Убрзо након тога, Лебезјатников тражи Соњу и Раскољникова
да их увери о лудилу и непосредној смрти Катерине Ивановне.
Порфирије Петрович, интелигентан човек, изврстан познавалац људског ума
и душе, није само обични полицијски службеник. “Порфирије Петрович је
био раскомоћен, у домаћем огртачу, у веома чистом рубљу и изгаженим
папучама. То је био човек од неких тридесет и пет година, омален, пун и чак с
трбушчићем, избријан, без бркова и без зализака, кратко ошишане косе на
великој округлој глави, некако необично испупчено заобљеној на потиљку.
Његово буцмасто, округло лице малог прћаста носа било је болешљиве,
тамно жуте боје, али прилично живахно и чак подсмешљиво."

65.Садржај романа ''Браћа Карамазови'':

Фјодор Павлович Карамазов је важио за неразумна човека који је једино

умео да ствара капитал. Почео је скоро ни од чега, а обогатио се. Два пута се
женио. Са првом женом Аделаидом од племићке лозе Миусових имао је
сина Димитрија - Митју. Аделаида је била лепотица са миразом, а за Фјодора
се удала из хира да докаже самосталност у одлучивању. Међутим,
супружници се нису волели, па је Аделаида, опет из хира побегла са неким
учитељем богословије, пуким сиромахом, оставиши Фјодору сина Митју.
Убрзо је умрла, а Фјодрор се захвалио небесима и у кући направио харем.
Дете је заборавио, а бригу о трогодишњем Митји преузео је Фјодоров верни
слуга Григориј. Касније о детету старала се Аделаидина родбина. Фјодор се
потом оженио сиромашном Софијом Ивановном. Овог развратника и
сладострасника привукле су њена младост (16 година) и чедност. Међутим,
Фјодор се није променио, наставио је са оргијама у својој кући. Тај брак је
трајао осам година. Софија се разболела од неке живчане болести, али му је,
пре смрти, родила два сина: Ивана и Алексеја - Аљошу. Кад је она умрла,
деца су доживела Митјеву судбину: узео их је слуга Григориј у кућу за чељад.
Доцније бригу о њима преузе рођак Јефим Петрович Пољенов. У
међувремену развратни и неморални Фјодор искористио је градску лудачу
Лизавету Смрадну и добио ванбрачног сина, а она умрла на порођају. Слуге
Марфа и Григориј узели су и то дете, крстили га и дали му име Павле
Фјодорович, а отац му је додао презиме Смерђаков. Кад су деца постала
пунолетна, дошла су у очеву кућу; не да живе заједно, него један поред
другог, или још боље речено један против другог. Митја се заљубио у
Катарину Ивановну, али Иван му преотима њу, а Митја се с тим мири, јер се у
међувремену загладао у Грушењку. Међутим, Грушењку жели и његов отац
Фјодор. Јесте старац, али има пара, које Митја нема. Грушењка има пара, али
воли паре и једног пољског официра. Све јој је то помало и забавно. Митја
покушава да се на сваки начин домогне новца. Спреман је и да украде, само
да се пред Грушењком покаже. Најстарији син Фјодоров - Митја је ишао у
гимназију, али је није завршио. Ступио је у војску. Тамо се тукао, губио и
добијао чинове. Његов надређени старешина, потпуковник, није га готивио.
Потпуковник је имао две кћери: Агафију и Катарину. Митја се спријатељио са
Агафијом у нади да ће тако лакше освојити лепшу и ученију Катарину.
Догодило се да је њихов отац упао у велику кризу, јер у државној каси није
имао 4.500 рубаља које је под интерес дао, а новац није био враћен.
Потпуковник се хтео убити. Међутим, баш тад Митја доби од оца 6.000
рубаља. Дозва Агафију и рече да ће дати 4.500 рубаља ако по новац сама
дође Катарина. Девојка погази свој понос и дође код Митје. Он се прво са
њом грубо нашалио, али је ипак новац дао. Отац њен је, на опшете
изнанађење, вратио државне паре, али се убрзо потом разболео и умро. Као
у бајкама, након тога Катја наследи силно богаство и у знак захвалности
понудила се да Митји буде жена. Чак су се и верили у цркви. Њихова љубав
рођена из ината и мржње била је осуђена на пропаст. Катја искушава Митју
тако што му даје 3.000 рубаља да пошаље њеној тетки у Москву уверена да
он то неће учинити. Тако је и било; Митја троши паре по кафанама у проводу
са Аграфеном Александровном Грушењком; избегава своју вереницу и шаље
брата Ивана код Катје са поруком да ће јој новац вратити, али да неће више
доћи. Између Ивана и Катје рађа се љубав. Митја хладно препушта своју
вереницу брату Ивану, јер се заљубио у Грушењку. Ту настаје нови заплет.
Грушењка је ђаво у телу анђела. Воли једног пољског официра, који ју је
увредио и напустио, флертује и са старцем Фјодором, Митјиним оцем. Катја
из бесне љуоморе хоће по сваку цену да Митју преотме од Грушењке.
Интензитет љубави према Митји ових супарница зависи од тога колико је он
"добар" са оном другом. Митја се мири са тим што Грушењка хоће да се
сретне са бившим љубавником и са њом одлази на заказано место у кафану,
али га до лудила иритира то што му отац хоће да преотме вољену. Спеман је
да неког убије, или изврши самоубиство.
Други Фјодоров син Иван још у детињству спознао је да живи у туђој кући, а
да на оца не треба ни да помишља. Завршио је гимназију и факутет.
Издржавао се сам. Писао је за новине, његов чланак о Црквеном суду,
привукао је пажну црквеник веледостојника, али и атеиста. У души је био
социјалиста. На крају је постао тешки алкохоличар да је почео да халуцинира.
Трећи Фјодоров син Аљоша је пошао стазом која води у манастир, волео је
људе и веровао им, никога није мрзео, нити осуђивао, ретко кад је био
несташан, био је добар у школи, али гимназију није завршио. У манастиру је
срео старца Зосиму, који воли људе и свима помаже. Малолетна Лиза
Хохлакова, леп двочурак у колицима за непокретне, стално провоцира
Аљошу својим ужареним погледом и загонетним осмехом и ужива у
чињеници да је у монаху пробудила овоземаљска љубавна осећања. Аљоша
се заљубио у њу, али она се удвара и његовом брату Ивану, који је отпоран
на глупости, па каже: - Није напунила ни 16 година, а већ се набацује.
Ванбрачни Фјодоров син Смерђаков, школовани кувар, био је слуга код оца.
Боловао је од падавице и није био говорљив. Кад је проговорио у
фамилијарном друштву, сви су били запрепашћени његовом разборитошћу и
речитошћу.
Аљоша, ауторов омиљени јунак, у манастиру среће старца Зосиму, коме
народ верује и долази на исповест. Следи много страница о Зосимовом
филозофском погледу на веру и религију, које слободно можете прекрижити,
а да се основна нит романа не поромени. Достојевски се помало и наругао
овом "живом свецу", јер пише да мртво старчево тело у малој и непроветеној
просторији, као и код обичних смртника, шири огаван задах трулежи. Писац
игра двоструку улогу: залаже се за религију и веру у Бога. Ту нам презентира
Зосиму и Аљошу, а к томе супроствља социјалистчке тезе Ивана и дечака
Коље о једнакости међу људима, које у основи представљају и изворно
тумаћење хришћнства. Ту је уткана и прича о сиромашној породици капетана
Сњегирева и његовог поноситог сина Иљоше, који умире. Новац им је
неопходан, али тешка срца прихватају милостињу богаташа. Доктор, као
представник више класе, запрпашћен је у какву кућу је дошао, и реда ради
отаљава посао, рекавши: Ја нисам Бог. Митја мрзи оца због супарништва око
Грушењке, али и зато што га је на превару оставио без новца, али није убица.
Међутим, биће неправедно осуђен на прогонство у Сибир, јер се прави убица
Смерђаков у међувремену обесио да се тако освети Карамазовим за све
неправде које су му нанели. Истина, пре вешања Смерђаков је Ивану
признако убиство и дао му 3.000 рубаља, које је узео из Фјодорове ладице
(фиоке). Иван о томе сведочи на суду, али му не верују, јер га је алкохол
толико окупирао да халуцинира. Види ђавола, са њим води дијалог,
убеђујући себе да је то илузија, али ипак, ђавола гађа чашом. Митју
наговарају да побегне у Америку, али он каже да тешко може прежалити
Русију. Аутор нам овде оставља да нагађамо шта је учинио.

66.Ликови у роману ''Браћа Карамазови'':

Фјодор је у роману представљен као себични газда и отац. У срезу где је

живео важио је за будалу и лакрдијаша. Њему, пак, такво мишљење није
сметало, шта више, он се својим лакрдијаштвом поносио. Будала, или не,
Фјодор је умео да "прави" новац. Почео је скоро ни од чега, а обогатио се.
Новац је моћ и он то користи за задовољење својих анималних страсти. За
њега су жене само објекти за задовољење полног нагона, иначе, како
друкчије разумети његов однос са лудачом Лизаветом Смрадном, која му
рађа четвртог сина Смерђакова. Фјодор не уме да воли никог осим себе.
Напушта децу, закида Митји мајчино наследство, још му је и супарник у
љубави према Грушењки. Она у старкељи не изазива љубав, него пожуду, јер
је млада и лепа. Њему не смета што је у исту жену заљубљен и његов син. Не
боји се он ни људи, ни Бога, једино се плаши да га син не убије. Иако
недоличан да о томе говори, казује истину о раскошном манастирском
животу насупрот слици разореног руског села и напаћеног сељака. - Руски
сељак доноси овамо свој грош зарађен жуљевитим рукама, откидајући га од
породице и државе! Та ви, свети оци, исисавате народ!. Ипак Фјодор
Карамазов је пример људског духовног сиромаштва, које се зауставило на
сладострашћу да би бар нечим испунило духовну пустош.

Димитрије, Митја, први син Фјодора Павловича Карамазова. Мајка га

оставила, а отац заборавља и закида му наследство, те му још постаје и
супарник у љубави. Митја напушта вереницу Катарину Ивановну, због
Грушењке. Због ње расипа Катјин новац. Поносит је, али ће због Грушењке
пристати и на понижење. - Кад њен љубавник дође, изаћи ћу у другу собу.
Њеним пријатељима ћу прљаве каљаче чистити... трчкараћу као слуга . Митја
о лепоти каже: - Лепота је страшна, ужасна ствар! Страшна зато што се не
може дефинисати... Ту се све обале састају и све противречности живе. Не
могу поднети што неки човек, узвишена срца и ума, почиње са идеалом
мадоне, а завршава са идеалом содоме. Још је страшније ко са идеалом
содоме у души не одриче идеал мадоне... Што уму изгледа срамота, срцу је
права лепота... Митја каже Аљоши: - Заљубити се не значи волети, заљубити
се може и мрзећи. У судбини Митје кога невиног осуђују, Достојевски осуђује
суд као институцију која се отуђује од праве друштвене намене. Закон не
брани невине, правници не траже истину, судница је позориште...
Други Фјодорев син Иван је атеиста, али ипак признаје: - Ја не одричем Бога,
већ свет који је он створио не примам... Религија патњу објашњава као казну
за људске грехе. Иван не жели да прихвати патњу, јер како каже, за њу нема
оправдања. Сматра да је Бог који се свети на невиној деци гори од сатане. Он
даље вели: - Ако нема Бога - све је дозвољено. По овој тези Иван објашњава
да људи само из страха од казне се опређељују за добро, за правду, за
духовну лепоту. Осећа кривицу што је отишао у Москву и тако омогућио
Смерђакову да несметано убије оца - каже себи: - Ја сам подлац. Иван
одлази да не би био сведок преступа. Међутим, кривица настаје у бекству од
кривице - несупростављање злу значи, саучесништво у њему. Иван прича
легенду о Великом инквизитору, који је чак и Христа ухаписио; у препирци с
божијим сином инквизитор на крају каже: - Одлази, зашто си се вратио да
сметаш!. Ивану се овде може замерити охолост. Дрско негира оно што је ван
домашаја здравог разума. Аутор романа руга му се у слици кошмара
проузрокованим алкохолом кроз уста ђавола. На Аљошино страховање да би
Митја могао убити оца, Иван злурадо каже:- Један гад ће појести другог гада
и нека их обојицу ђаво носи.
Трећи Фјодоров син Аљоша је монах, заљубљен у Лизу Хохлакову. Иако је на
молитви, не одолева искушењу да прочита њено писмо, и то два пута. После
Зосимине смрти Аљоша чини неке ствари које не приличе њему као монаху:
једе месо, пије, одлази Грушењки. У ненормалној породици, пуној мржње и
конфликата, безазлени Аљоша увек настоји да смири ситуацију. Његов
одлазак у манастир се може тумачити и као бекство од карамазовског порока
и саможивости. Али ипак признаје: - Све су то исте степенице - ја сам на
најнижој, а ти (Митја) си на врху... Ко стане на први степеник - стаће
неминовно и на највиши. Аљоша каже да не може одолети жељи да пође
тим степеницама, али свесно себи ограничава свој домен понашања. Честит
човек неће се послужити сваким средством да оствари личну срећу.
Потребно му је сазнање да је све чисто остварено. Без тога праве среће за
правог човека не може бити.
Смердјаков, ванбрачни је син Фјодора Карамазова и Лизавете Смрадне.
Свом рођеном оцу (који га није признао за сина) је слуга и то од "поверења".
Такав положај природно изазива мржњу, али отац није боље поступао на са
својим законитим синовима. Кад му се указала прилика, осветио се оцу -
убио га. Смерђаков је учуткао своју савест, пребацујући све на Ивана. Без
савести нема ни човечности. Смерђакова сматрају подлацем који имитира
ученог брата; Достојевски на његовом примеру показује да људи и на
најнижој лествици друштвене хијерархије носе у себи сложеност људске
природе.
Катарина Ивановна, лепа и паметна ћерка потпуковника, који умало није
пропао због мањка у државној каси. Димитрије Карамазов Митја даје Катји
4.500 рубаља да спаси оца. Кад се коло среће обрнуло у њену корист, верила
се са Митјом, а потом се заљубила у његовог брата Ивана. Митја је то лако
преболео јер је заљубљен у Грушењку. Међутим, Катја, иако не воли Митју,
љубоморна је до беса. Искушава га тако што му даје 3.000 рубаља да пошаље
њеној тетки у Москву, уверена да он то неће учинити, него ће новац
потрошити са Грушењком. Катја не воли Митју, али из каприца жели да га
преотме од Грушењке. Она прича Аљоши: - Помамна сам ја... поцепаћу
хаљине, покидати украсе, унаказићу себе, своју лепоту, опећи ћу лице, исећи
га ножем и поћи да просим милостињу, а само мало касније, после овог
израза самомржње, јавиће се нарцисоидно самозадовољство: - Реците ви
мени Аљоша: Зашто сам ја тако добра? - Јер ја сам добра, веома добра!
Ласка Грушењки, али је лукава Грушењка отпорна на лажи. На крају
неизбежан је закључак да је и Катарина само још једна сличица у галерији
негативних ликова овог романа.
Фигуративно речено Грушењка је ђаво у телу анђела. Још није преболела
официра Подвисоцког, који ју је увредио и напустио, Кад је остао удовац,
тражи састанак са њом. Она понуду прихвата, а са Митјом, који је искрено
воли се поиграва; петља нешто и с његовим оцем Фјодором, што Митју
доводи до границе лудила. Размишља да некога убије, или да се сам убије.
После сусрета са официром, њен однос се мења према Митји: - Бићу твоја
робиња, робиња целог века. Слатко је бити робиња. Међутим, кад букне
пожар, тешко га је сузама угасити и трагедија је неизбежна. Катја и Грусењка
су ривалке; њихов однос се мења у зависности од Митјине блискости са
"другом". Катја ласка Грушењки, јер осећа да је јача. Али тешко је преварити
већег ђаола од себе.
Лиза, малолетна девојка својим пркосним омехом провоцира Аљошу. Пише
му љубавно писмо. Млада и лепа, прикована у колицима истовремо је
испуњена и љубављу и мржњом. Сама призњаје да у њој царује зло. Жели да
мучи друге и да буде мучена, зато презире Аљушињу љубав и удвара се
Ивану. "Хоћу да ме неко намучи, да се ожени са мном, а затим да ме превари
и оде"... - Нека сам ја богата, а сви остали сиромашни. Ја нећу да чиним
добро, хоћу да чиним зло. Иако блесава, ипак даје општељудску истину: - Сви
говоре да мрзе зло и рђаво, а сви га у себи воле.
Зосима, искрен верник. Воли људе и свима опрашта. Отпоран је на увреде.
Говори да човека треба волети онаквог какав и јесте, а не апстрактно
идеалног: - Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху
његовом. Он не мисли да су испосници и монаси ишта бољи од обичног
света. Сматра да су чак и гори зато су и дошли у манастир да се искупе за
своје грехе.
Капетан Сњегирев и Иљуша – у судбини капетана је приказана судбина
"пониженог и увређеног човека", те морална одговорност за судбину деце у
свету неправде и насиља. Сњегиров из поноса, са горчином у души, одбија
да прихвати новчану помоћ иако би тако спасио породицу. Иљуша, његов
син, "заратио" је са целим разредом ради одбране части свог оца. Био је
красан дечак, добар и храбар, осећао је шта је част и горка увреда која је
његов ом оцу нанета и против које је устао.
Ракитин је млад богослов, који ужива да трачари. Амбициозан и циничан
критикује црквене догме и заступа модерне социјалистичке идеје. Потајно се
нада да освоји Грушењку. Сведочи против Митје.

67.Сцена о великом инквизитору:

Иванова поема, није то страшни суд, него је Бог, чисто из знатижеље, сишао
на земљу да види шта има, али он је дошао у Шпанију, баш у време кад су
ломаче најстрашније гореле, маса је прпознала Бога и сви су се скупили око
њега, он их благосиља, али тада је на трг дошао сам кардинал - велики
инквизитор и наредио да се Бог ухапси, кардинал у тамници разговара са
Богом, тј не разговара, јер га не интересује шта Бог има да каже, кардинал му
говори како ће га сутра спалити на тргу, као најгорег јеретика, џабе је
долазио, јер какву год он страхоту да уради, правдаће се пред народом како
он то све ради у Божије име, кад кардинал заврши са својим говором, Бог му
приђе и пољуби га, он сав задрхта и пусти га на улице градске, Аљоша је
скоро побеснео, рекао је Ивану да су то све саме глупости, Иван је разочаран
мислио је да ће бар у Аљошином срцу бити места за њега и њих двојица се
разиђоше.
У Великом инквизитору, Достојевски је бриљантно истраживао централна
питања модерног друштва: Да ли људска бића, подла и слаба по природи,
заиста желе дар слободе избора, који им даје Христ? Да ли слобода избора
унапређује анархични индивидуализам који прети да разори ткиво друштва?
Радња се догађа у Севиљи у шеснаестом веку, у време озлоглашене шпанске
инквизиције, када су јеретике спаљивали „свакодневно у славу Бога“.
Христос се враћа на земљу. Људи га препознају и „Он ћутећи пролази између
њих са тихим осмехом бесконачне самилости. Сунце љубави гори у његовом
срцу, зраци Светлости, Просвтљености и Снаге извиру му из очију, и,
изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу коју му узвраћају.“
Али Велики инквизитор наређује хапшење Христа, обавештавајући га: „Ја не
знам ко си ти, нити хоћу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али
ја ћу те сутра осудити, и спалићу те на ломачи као најгорег јеретика, овај исти
народ који је данас љубио твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје
руке, полетети да згрће жеравицу око твоје ломаче, знаш ли то?“
Велики инквизитор посећује Христа у његовој ћелији. Старац прича Христу
како људи и жене не могу да поднесу дар слободе – способност да управљају
својим животима према слободним начелима – који им је он подарио. Људи
„у својој простодушности и природној самовољи не могу ни да схвате
слободу“; они је се плаше и ужасавају је се. Не слобода, каже Велики
инквизитор, већ хлеб и сигурност треба људима.
Људи исто тако жуде за моћи. Имају вољу којој морају да се повинују. Жуде
да се потчине вишој сили која ће доминирати над њима. Неспособни да се
носе са слободом, каже Велики инквизитор, људи су је предали цркви, која
има даје упутства како да живе и делују. Црква је вршила погубљења
јеретика зато што је њихово заузимање за слободу претило поретку.
На крају се испоставља да је људска природа та која ради против слободе,
каже Велики инквизитор. Људи „никада не могу да буду слободни, јер су
слаби, грешни, безверни и бунтовни. (Они) немају снаге да се одрекну
земаљског хлеба за љубав небеског“.

68.Суђење у роману ''Браћа Карамазови'':

Достојевски показује како се судница претвара у позориште. Достојевски је

имао негативан став према психологији свог времена – и у научној и у
уметничкој литератури и у судској пракси. Најдубљу слику лажне психологије
у пракси дају сцене истраге и суђење Димитрију. И иследници и судије и
тужилац и бранилац, нису способни да се приближе незавршеном и
неразрешеном језгру Димитријеве личности, који, у сумњи, читавог свог
живота стоји на прагу великих унутрашњих одлука и криза. Прави Димитрије
остаје ван њиховог суда – он ће сам себи судити. Управо због тога
Достојевски није сматрао себе психологом ни у ком смислу. И Иван и
Димитрије себе сматрају кривим за злочин који је починио Смерђаков због
подсвесне мржње коју су гајили према оцу.

69.Фантастично у роману ''Браћа Карамазови'':

Иван беше веома болестан, па му је доктор саветовао лечење због силних

халуцинација. Он је то одбијао. Једне вечери је приметио у соби једног
елегантно обученог господина, који је личио на џентлмена. Почиње да
говори и да ''пецка'' Ивана, али му овај говори да неће насести на
провокације јер зна да господин не постоји и да говори сам са собом, каже
како неће дозволити да га увуче у лудило, да је он само отелотворење једне
његове стране личности. Међутим, ђаво га и даље провоцира, али Иван
прети да ће га ударити. Ђаво закључује да се Иван препустио халуцинацији.
Иван гори од беса и вређа га, а овај му смирено одговара. Најзад, Иван не
могавши да издржи, баци чашу на њега, а ђаво му намерно говори да ипак
није халуцинација, јер како би бацио чашу на нешто што не постоји,
провоцирајући га. Иван чу лупање на прозору, схвата да је дошао Аљоша.
Креће да отвори Аљоши, али осећа беспомоћност у рукама и ногама. Иван
успева да устане и погледа око себе. Није било н икога, а чаша беше на столу,
а не на поду.
Ивану се често јављао ђаво, поготово у аитуацијама када га је гризла савест
што је навео Смердјакова на убиство оца. Када се Смердјаков убија, ђаво је
стално уз Ивана, постаје део његове свести и савести.

70.Анализа и садржај драме ''Ујка Вања'':

“Ујка Вања” почиње једним тмурнин, јесењим подневом у башти професора

Серебрјакова. Астров, сеоски лекар, се присећа какп је први пут дошао у тај
регион. То је период када је Вера Петровна, Серебрјакова прва жена и мајка
његове ћерке Соње, била жива. У садашњости, Серебрјаков се вратио на
своје имање са својом младом женом, Јеленом; Астров је ту да лечи
професоров гихт. Астров потом држи један дуг говор о томе како је живот
постао досадан и да му не треба нико и ништа и да ништа и никога не воли.
Војнитски (“Ујка Вања”) ступа на сцену, зевајући. Он је брат Серебрјакове
прве жене и управник имања. Жали се како професор и његова жена
запостављају имање и сматра да су сви на имању тужно летаргични. Када
Астров замери Војнитском на његовом лошем расположењу, Војнитски му
одговара да је он постао стар и лењ, и да је потраћио свој живот. Дуги низ
година је Војнитски, које је пре обожавао професора, слао добар део зараде
имања Серебрјакову, а за себе остављао само ситниш. Сада сматра да је
Серебрјаков шарлатан. Када Астров помене да Војнитски изгледа
љубоморно, ујка Вања се сложи са њим. Соња, Јелена и Марија Василевна
(Војнитскина мајка) им се придружују. Астров исказује своје гађење према
људској потреби да уништава, и велича лепоту природе. Јелена и Војнитки
онда одшетају до веранде. Војнитски је против Јелениног брака и изненада
покушава да изјави своју љубав према њој, док га она грубо одбија.

Други чин почиње увече, касно, у трпезарији. Пре одласка у кревет,

Серебрјаков се жали на своју старост. Астров, којег је послала Соња, се
појављује, али професор одбија да га види. Када је професор коначно заспао,
Јелена и Вања причају. Она прича о немиру у кући, док Вања се жали на свој
пропали живот. Осети да је потраћио младост и да је његова неузвраћена
љубав према Јелени само чини ситуацију много гором. Јелена не жели да га
слуша. Остављен сам, Вања се пита зашто се није заљубио у Јелену када ју је
упознао пре 10 година. Можде би се венчали и имали срећан живот заједно.
У то време Вања је веровао да је Серебрјаков велик човек и био је срећан
што је својим радом помагао професору. Сада верује да је професорово
делање безначајно и осети да му је живот празан. Док Вања пати за
прошлошћу, Астров се враћа пијан, и њих двојица отпочињу причу. Соња
изјављује да само рад искрено испуњава људе. Напољу се спрема олуја и
Астров прича са Соњом о тешкој атмосфери у кућо; Астров сматра да је
Серебрјаков тежак човек, да је Вања хипохондар и да је Јелена шармартна,
али лења. Тужан је што има већ дуго времена од кад је било кога волео.
Соња моли Астрова да престане да пије, упозоравајући га да ће га алкохол
уништити. Кроз даљи разговор се види да је Соња заљубљена у Астрова, и да
он тога није свестан. Када је доктор отишао, Соња улази и мири се са Соњом,
после дуге свађе. Јелена уверава Соњу да је оа некад волела Сониног оца.
Док Јелена прича како је несрећна, Соња не може да стане са хваљењем
Астрова. Лепо расположена, Соња је отишла да пита професора да ли Јелена
може да свира клавир. Професорова забрана јој квари расположење.

Трећо чин почиње Вањом, Соњом и Јеленом у дневној соби. Позвао их је

Серебрјаков. Вања још велича Јелену и моли је да се ослободи. Соња се жали
Јелени како, иако је заљубљена у њега већ 6 година, Астров је уопште не
примећује, јер није лепа. Јелена предлаже да она лично испита Астрова.
Соња је одушевљена, али с ипак пита да ли је не знање боље до истине, јер
јој онда макар преостаје нада. Астровов одговор на Јеленино питање о Соњи
је негативан, али и закључује, нетачно, да Јелена њега проверава о његовим
осећањима према њој самој. Астров љуби Јелену, чин који Вања види. Јелена
објашњава Соњи да је Астров не воли. Серебрјаков предлаже продају имања
да би решио финанцијске проблеме породице. Притом намерава да новац
од продаје уложи. Љутито, Вања пита где ће он, Соња и његова мајка живети.
Изјављује да имање заправо припада Соњи и да професор никада није ценио
Вањину жртву. Како је постајао све разјаренији, тако је Вања викао на
професора, оптуживао га за свој пропали живот и чак рекао да да није било
Сребрјакова, он би био нови Шопенхауер или Достојевски. Вањина мајка га
не теши, већ га саветује да послуша професора. Када га је Сребрјаков
увредио, Вања је излетео из собе. Професор га прати. Ван сцене чујемо
пуцањ, и Сребрјаков се враћа, дк га јури Вања, са напуњеним пиштољем. Он
опет пуца, али промашује и, са гађењем баца пиштољ и седе у столицу.
Последњи чин
Марина и Телегин, слуге породице, дискутују планирани одлазак
Серебрјакова и Јелене. Када Вања и Астров ступе на сцену, Астров изјављује
да су он и Вања једини добри, културни људи у том региону. Вања је украо
бочицу Астровог морфина, вероватно да почини самоубиство; Соња и Астров
га моле да врати наркотик, што је и урадио.
Јелена и Серебрјаков се опраштају са свима. Серебрјаков се мири са Вањом.
Док се Вања жали на тугу што му је у срцу, Соња прича о животу, раду и о
животу после смрти, и како ће ујка Вања имати мира у следећем животу.

71.Ликови Чеховљеве драме ''Ујка Вања'':

Иван Петровић Војницки (Вања) нежан је, љубазан и радосни човек, али
захваљујући екстраваганцији и себичности свог зета, остао је без новаца.
Свим својим бићем трудио се да помогне професору да се бави науком.
Веровао је да се са њим свет мења, што га чини бољим за људе. Дакле, он се
може назвати идеалистом. Међутим, Иванове илузије су се распршиле. Он
схвата да је узалуд потрошио најбоље године живота да би његов зет
Серебјаков писао глупости. Вања, такође, жали што се пре 10 година није
оженио Јеленом која се сад удаје за његовог зета. Бесан због одлуке
Серебјакова да прода имање, којег се он одрекао у корист своје сестре,
покојне Вере - пуца у зета, али промашује. Онда краде морфијум да се убије,
али га од тога одвраћају Соња и Астров. На крају сви се мире задовољни и
несрећни
Професор Серебјаков је безнадежни и празноглави себичњак. Само његово
презиме асоцира на среброљупца, али судбина га јасно фаворизује. У
младости јуре га лепе девојке, он се жени Вањином сестром ради мираза.
Међутим, кад је она рано умрла, он се поново жени још лепшом Јеленом два
пута млађом од себе, али више није срећан. Прогања га мисао да тако лепа и
млада жена не може искрено волети старца. Он је љубоморан, па стално
гунђа и зановета, те Јелени загорчава живот. Уз то мучи га и болест гихта. Све
у свему, типичан примерак себичног паразита.
Софија Александровна Соња је еребјакова ћерка из првог брака, Вањина
нећака, вредна је као њен ујак; млада, разумна, али није лепа, нити богата,
па не може да оствари девојачке снове. Жртвује се за свог оца, мада је он
скоро не примећује. Заљубљена је у доктора Астрова и своја осећања
поверава маћехи Јелени, па је моли да испита лекарова осећања према њој.
Маћеха то злупотребљава да се састане са Аатровим у кога је тајно
заљубљена. И, како то обично бива, Вања, који је заљубљен у Јелену, затиче
њу у загрљају са Астровом. Соња се мири са судбином у нади да ће јој на
оном свету бити лепше.
Астров изражава Чеховљеве погледе на живот. Он воли шуме, птице и цвеће,
а разочаран је што људи немилосрдно унишавају шуме и природна станишта
питица. Интелигентан је и разуман, скоро физички осећа смрт природе, али
не може да одоли пролазности свог живота. Састанком са Јеленом руши
своје унутрашње шуме и моралну чистоћу. Он воли бездушну професорову
супругу и заборавља виртоузну Соњу, мењајући сопствене принципе. Ту
недоследност Чехов му не опрашта, па Астров на крају приче завршава
несрећан и разочаран у себе.
Лик Јелене Андрејевне је посредно повезан са митом о Јелени Тројанској,
чија је лепота однела стотине живота. Тако и Чеховљева јунакиња уништава
срца свих људи, који су је упознали. Њена лепота није стварна, него
вештачка, јер се односи на физичу, а не на духовну лепоту. "У човеку, каже
Чехов, све би требало бити ускађено", а Јелена крши овај принцип и стога
има погубан утицај на ситуацију у кући. Уз то уништава везу Астрова и Соње.
У овом љубавном троуглу приказана је груба животна истина да човек греши
ако предност даје лепоти лица над лепотом душе. Ова јунакиња бруталном
силом гази све што је искрено, али не побеђује. Њој се учинило да воли
Астора и баца му се у загрља, иако је свесна да је то против моралних начела,
али је љубомра гони да спречи везу своје пасторке и Астора. На крају приче
њена веза са Астором осуђена је на неуспех, јер она одлажи са мужем,
држећи се управо моралних начела.

72.Садржај Чеховљеве приповетке ''Дебели и мршави'':

Дебели и танки, бивши колеге из гимназије, случајно су се срели на станици.

Спомињање Николаевске железнице у првој реченици (ово је концизно
излагање) сугерише да су хероји приче званичници. А. Чехов их не описује
детаљно, али прецизни уметнички детаљи одмах разјашњавају шта се
дешава. На пример, помињање да је дебели мирисало на „шери и флеур-
доранг“ знак просперитета, а танка - „шунка и кафа“ помаже да се утврди на
ком нивоу друштвене љествице је сваки од хероја. Осим тога, овај је био
обешен кутијама и коферима - вјероватно није имао додатни новац или
поштедио новац за носача.
Први који је приметио да је бивши пријатељ дебео. Његов радостан узвик
који је упућен Порфирију постаје радња. Нису се виђали од детињства, и
сасвим је природно да се између њих започиње разговор. Кратак, али
довољан да би читалац могао добити потпуну слику о животној позицији
сваког од својих пријатеља.
Врхунац је тренутак када мршавац сазна које је висине у животу достигао
свом другару. Миша се одмах претвара у "Вашу екселенцију", а сам
Порфирије без потребе постаје пријатан и лукав човек, што ће анализа још
више показати.

73.Анализа Чеховљеве приповетке ''Дама с псетанцетом'':

Тема изложена у причи Дама с псетанцетом је једноставна. То је љубавна

прича, која почиње као банална романтична прича и временом постаје
стварна, велика и крхка љубав. Антон Павлович Чехов је у потпуности
напустио прихваћене стандарде и врло категорички развија фабулу приче.
Њжћ
егова идеја није била да представи озлоглашену романтику, већ да покаже
читаоцу, а нарочито читаоцу тог времена како је до безнадежне животне
ситуације, страха од осуде и немогућности предузимања корака ка правој
љубави довело глуво и слепо друштво.
У аристократском летовалишту Јалти ожењени средовечни банкар Димитриј
Гуров, који је само желео да се одмори упознаје младу удату жену Ану
Сергејевну, коју на одмору прати пас, а други гости јој додељују име Дама с
псетанцетом. Недељу дана након упознавања они започињу прељубничку
везу. По повратку са одмора, Димитриј се враћа у Москву, а Ана свом мужу,
провинцијском чиновнику у сиви градић. Димитриј не може да заборави Ану
и обузимају га брзо осећања очишћена од лицемерја и равнодушности, мучи
га мисао о несавршености света, о несавршености човека и ментално се
враћа на догађаје у Јалти, мислећи да је тамо живот био бољи, чистији, а све
најсјајније у животу повезано са његовом љубављу. Он одлази у градић да
потражи Ану и након неколико покушаја да је сретне, успева да се са њом
састане у локалном позоришту, где јој изјављује љубав. Од тада Димитриј
има два живота: очигледан, али препун условне истине и преваре и други
који је тајновит. Он се редовно састаје по хотелима са Аном, уз велику наду,
али без много изгледа да ће успети да остваре своју љубав ван тајних сусрета
између четири зида хотелских соба.
 74.Садржај и анализа Ибзенове ''Луткине куће'':

Нора Хелмер је добро расположена чињеницом да је њен муж Торвалд

добио добро плаћени посао као директор банке. Враћајући се заједно из
куповине он је грди због њеног расипништва и претераног уживања у
слаткишима. У тренутку када стижу кући, на вратима се појављује Норина
пријатељица из детињства Линде, коју није видела десет година. Нора током
разговора открива Линде како је спасла давно супругу живот.
Наиме, позајмила је већу своту новца коју је уплатила за његово лечење у
Италији јер се он смртно разболео. Линде је грди да му је требала рећи за то,
но Нора сматра да нема потребе јер не жели узбуркати њихов однос.
Придружује им се бележник Крогстад, а потом и доктор Ранк. Долазак
бележника видно је узнемирио Нору, а доктор Ранк га описује као
поквареног човека.
Следећи призор доноси Норину молбу Торвалду да запосли госпођу Линде,
што он са задовољством прихвата. Линде одлази у друштву доктора Ранка, а
враћа се бележник Крогстад. Он замоли Нору да спречи супруга у намери да
га отпусти. Пошто Нора то не жели, он јој почиње претити. Наиме, он је био
заслужан за новац који јој је помогао да плати супругу пут на лечење. Између
осталог, помогао јој је и кривотворити очев потпис на обвезници. Враћа се
Торвалд те даје Нори до знања да ће отпустити бележника који је за њега
јако лош човек. Нора притом пребледи од ужаса.
Други чин смештен је сутрадан. Нора и даље моли супруга да не отпушта
бележника, али он је одлучан у тој намери. Шаље бележнику Крогстаду отказ
писменим путем. Нора не зна шта да чини даље. Долази доктор Ранк и
говори јој како је смртно болестан и преостаје му само месец дана живота.
Нора размишља да ли да позајми новац од њега, али у тој намери је спречио
сам доктор који јој исказује љубав. Појављује се бележник са писмом у ком је
пописао све обвезнице и прети како ће га показати Торвалду. Нора га моли
да не показује писмо и да ће наћи новац, али њега више не занима само
новац већ положај и моћ. Госпођа Линде нуди помоћ Нори, али она је одбија
сматрајаћи да ће се догодити чудо. Други чин завршава сценом у којој Нора
одвраћа Торвалдову пажњу са сандучића.
Трећи чин почиње сусретом госпође Линде и бележника Крогстада. Он јој
замера што је одбила његову љубав у прошлости, а она му предлаже да све
забораве и наставе заједнички живот. Уверивши бележника у истинитост
својих речи, он жели да повуче писмо и ништа не каже Торвалду. Међутим,
госпођа Линде сматра да се Хелмерови морају суочити са прошлошћу која је
била скривена. Хелмерови долазе са плеса, а Торвалд одлази према
сандучићу. Вади писмо и након што прочита његов садржај, оптужује Нору да
му је упропастила живот. Забрани јој и даље васпитање деце. Притом долази
слушкиња Хелена и доноси бележниково писмо у којем он повлачи
обвезницу. Торвелдова личност се мења и он је моли да остане. Она тада
схвата да нема шта да ради са тим човеком који је за њу странац. Напушта
супруга и децу и одлази сама даље у живот.

75.Лик Норе у Избеновој ''Луткиној кући'':

Она је млада жена која је читав живот одрастала без мајке. Васпитачку улогу
преузела је слушкиња Ана Марија која је наставила да ради и као
васпитачица њеној деци. Удата за Торвалда Хелмера с којим има троје деце.
Кад се Торвалд разболео, она је лажирала потпис и прекршила закон да би
набавила новце за његово лечење. После много година последице тога је
достижу и она се сусреће само са проблемима и немиром. У браку је
несрећна, али и несвесна да је муж контролише и управља њеним животом.
Не зна с новцем, често купује непотребне ствари и превише троши. На крају
стаје на крај свим манипулисањима и постаје свесна саме себе.

76.Анализа Хајнеове песме ''Шлески ткачи'':

Песма осликава сурову људску стварност, што је необично за епоху

романтизма. Подстакнута је идејама француске буржоаске револуције. Хајне
је покренут идејама класичне немачке филозофије, видео је најаву нове
револуције коју ће покренути пролетаријат.
Ово је емотивна песма – тужбалица о беди радника. Почетак је пун ироније,
али је и циничан. Песма има револуционарни карактер, социјално је
условљена и залаже се за одупирање тиранији. Кроз речи ткача Хајне изриче
критику Немачке тог времена, упућује клетве отаџбини, краљу и Богу, јер су
изневерили људске идеје. Песма је затворене структуре, има пет строфа које
се повезују рефреном (ми ткамо, ми ткамо). Круг се затвара на унутрашњем
и спољашњем плану (почетак и крај песме).

77.Анализа Љермонтове песме ''Пророк'':

Као Пушкин, и Љермонтов има песму Пророк, у којој, попут романтичара

уопште, песника представља као изабраника чија је мисија да помаже
људима својом пророчком видовитошћу.
Али за Љермонтова је карактеристично да романтичарску тему изабраника и
борца за људе, за разлику од Пушкина, прожима осећањем наглашеног
трагизма.
Тему исмејаног пророка Љермонтов посебно развија у песми Пророк. Од
оног тренутка кад га је вечити судија обдарио пророчком моћи,
Љермонтовљев песник-пророк у људским очима налази само мржњу. Због
тога што је, као пророк, постао видовитији од осталих, сви, и његови
најближи, окренули су му леђа. Могао је да опстане једино у пустињи, где
није било људи да га каменују. Љермонтов овде не осуђује
индивидуалистичко уздизање изнад људи. Трагику песникове судбине он
види у томе што се чак и људи са највећим животним искуством (старци) из
сујете окрећу против човека који се у животу заговарао за љубав. На тај
начин они стају на страну порока и мржње. А песник ће остати и даље уклети
отпадник, јер мудри старци разумевање за њега благовремено истискују и из
срца добре, још непорочне деце.
Песма се састоји од седам строфа. Рима је слободна, а негде је парна.