Fin de siècle

Концепт Fin de siècle је део менталне климе у метрополама крајем 19. и почетком 20. века.
Сублимира се у догађајима важним за размеђе векова. Конкретне асоцијације су везане за
рађање психоанализе, експерименталне психологије, секте, култове итд. Влада свеопшти
спиритуализам. Формални језик уметника је као и сам век, разнолик, али је композитан.
Изражава се језиком симболизма, академизма, сецесије итд. Неизбежна личност је Артур
Шопенхауер и његов концепт волунтаризма; „Свет као воља и представа“. Ту је и
Ничеово „Рађање трагедије из духа музике“- свет без Бога, у коме владају нагони, то је
свет Диониса и Аполона- анимални свет проточовека који је ван цивилизацијског система
вредности. Дионизијски свет- опијености; Ниче напада хришћанство. Ту је и Фројдова
психологија, „Студија о хистерији“, „Дора“, „Тумачење снова“- откривање несвесног,
ирационалног; Важан је и Ото Вајмингер и његово дело „Пол и карактер“. Он пише о
мизогинији, страху од жене. Жена је од антике гледана као биће ближе природи,
изворније.

Женско питање крајем века: У 2/2 19. века наука се пробија и расправља се о односу
полова. У 19. веку женско питање је после националног било најбитније. Долази до борбе
за права жена и тиме, дестабилизације система. Гистав Рихтер „Лујза Пруска“- Она постаје
парадигма времена, идеално женско биће, мајка нације, манифестација добре жене и мајке.
Штукова скулптура „Амазонка“ је други концепт. Она плаши мушкарца. Ту је и социјална
дестабилизација- и жене сада хоће да зарађују. То је потиснут страх од друштвених
промена. Јавља се велики број Медеја, Амазонки, Јудита, Клеопатри, Сфинги итд. Секс се
претвара у социјалну конструкцију.

Фелисијен Ропс „Искушење светог Антонија“- Жена је разапета. Ловис Коринт

„Искушење светог Антонија“- Жене га плаше.

Хуго Хопенер „Fidus/Просветљење“- У Немачкој се конституише „Покрет за реформу

живота“. То је покрет који се залаже за либерализацију родних односа. Све је то учитано
на овом раду. Ово није страшно тело, већ изворно, хипи тело које је у сазвучју са
природом. Реално стање сексуалног живота;
Сједињење полова: У сликарству краја века нема искреног сједињења полова. Увек
постоји натегнутост. Климт „Љубав“- Ни овде га нема. Горе су присутне животне доби у
виду наказа. У бити је срећа немогућа. Франц фон Штук „Аутопортрет са супругом“ Опет
дубља конотација; Она држи руку на музином олтару. Изражена је сексуалност, а самим
тим то је дестабилизујућа конотација. Ловис Коринт „Аутопортрет са супругом“;

Борба полова: Од половине 19. века долази до тог судара. Франц фон Штук „Пољубац
Сфинге“, 1897.- Ово је производ уметникове маште, судар полова. То је утемељено у
савременој филозофији. Сфинга черечи мушкарца. Франтишек Купка, „Борба око жене“,
1902.- Дарвинистичка борба око размножавања, еволуције- обезличени, неодуховљени
нагон. Јављају се у то време и двобоји око жене. Франц фон Штук „Борба око жене“, 1905.

Жена као други, рађање психоанализе: Жена крајем 19. века постаје „други“ у којег се
уписују тежње, жеље и нагони. Долази до проучавања „чудних“ стања, хистерије нпр. Жан
Матен Шарко био је неуролог који је истраживао узрок болести. Медиј за истраживање су
углавном биле жене. Представа на којој он проучава хистерију налазила се у Фројдовој
спаваћој соби, изнад кауча. Бруно Пиглхајн „Слепица на маковом пољу“- Затворене очи
указују на комуникацију са оностраним. Макс Клингер „Плави час“- Жена у оптималном
часу- пред сумрак; Све у природи тада мења звук и боју. Ту је и слика Алберта фон Келера
„Крај вечери“- Култура сеанси је била доминатна. Муха „Краљица зумбула“- Ово је
варљива, питорескна слика. Иза ове бајковите и улепшане форме крију се углавном
сумануте личности. Муха је имао атеље у Паризу где му је пуковник де Рош био сарадник
за сеансе са женама. Де Рош је писао синтезу паранаучних списа. Пол Суријо је писао
„Сугестију у уметности“. Све се то спаја у овај паранаучни сликарски систем. Жене у
атељеима су упадале у транс. Приликом сугестије/хипнозе, човек постаје природнији.
Његово стање је сензибилније, чулније, лепше. Тело постаје аутомат који показује праве
људске покрете. Када је човек у трансу он реагује на линију на слици и Муха то
примењује- опчињавајућа снага којом управља арабеска. Светлуцавим елементима се врши
хипноза.

Естетизација религије: Габријел фон Макс „Распеће свете Јулије“, 1865.- Она је
светитељка са Корзике из Христовог доба. Иза ових слика се крије реоткривање
колективног над „ја“ и оне немају више хришћанску конотацију. Тичу се реоткривања
себе. Кожа- уживање у некрофилији; Али формални израз је прихватљив, све је лепо
упаковано и грађански морал се не узнемирава. Габријел фон Макс „Екстатична девица“,
1885.- Њој се јавила Богородица и нписала је књигу о томе. Исказано је душевно обољење
савременог човека. Алберт фон Келер „На месечини“- Исти концепт као на слици
„Слепица на маковом пољу“. Углавном, поента је естетизација религије. Макс Клингер
„Христос на Голготи“- Марија Магдалена је овде у екстази. јавност је негодовала њене
екстатичне покрете и Христову голотињу. Пашко Вучетић „Марија Магдалена“;

Декаденција у Енглеској: У Енглеској се јавља концепт декаденције. Сложен је и разуђен.

Није имао једну особену личност сем писца Оскара Вајлда за ког се везује дендизам,
синкретизам, декаденција- „Доријан Греј“. Његов роман „Салома“ се бави фаталном
женом. Обри Бердсли „Салома“ ју је осликао за француско издање. Ту су и други сликари
који се изражавају у другачијој форми. Џон Вилијам Вотерхаус „The Lady of Shalott“ и
Вилијам Холман Хант „The Lady of Shalott“;

Интернационализам- Стилски елементи овог времена се препознају у европским центрима;

Париз, Муха: Већина Мухиних жена су у медијумском сањарењу. „Плакат за табако“- има
хипнотишуће дејство. „Игра“- Изражава немогућност мушкарца да побегне од женске
косе. „Панел“; Роден: „Врата Пакла“- Роден је композитни човек краја века. Форма је
другачија али је суштина иста.

Минхен, Сецесија: 1892. се оснива сецесија у Минхену, као реакција на Ленбаха.

Уметници се отцепљују од Академије. Долази до раста тржишта и слабљења Академије.
Доминантна фигура у Минхену јесте Франц фон Штук. „Грех“ (Музин олтар)- Налази се у
вили Штук у Минхену. У његовом систему декоративно је и врста реформе живота, кроз
различите медије.

Беч: Паралела минхенске сецесије у Бечу јесте Климт. Он ради 1897. плакат Сецесије-
Арабеске, кривудаве линије, женски принцип + пуне форме; Макс Клингер „Бетовен“
скулптура- полихромија се јавља крајем века.
Берлин: Макс Либерман оснива 1898. „Удружење уметника сецесије“. Он је јеврејског
порекла. Због интернационализма долази до јачег уплива француског импресионизма у
Берлину. То се види по избељеној палети. Ловис Коринт „Аутопортрет са скелетом“;-
Прави парафразу са Беклиновом „Свирајућом смрти“.