Kada pominjemo delo Riharda Vagnera I kada govorimo o duetima obicno dva su najsadrzajnija I

najinteresantnija, to su ljubavni dueti Tristan I Izolda I Sumrak Bogova, duet iz prologa. Ovo su zaista
zanosni dueti kada ih izvode veliki interpretatori Vagnera, njegova muzika ozivi kada je izvode veliki
umetnici.

Vagner toliko moze da uzbudi ako se pazljivo slusa, I toliko moze da zanese da je nemoguce da neko
ostane ravnodusan.

https://www.youtube.com/watch?v=CCmbKljvebQ&ab_channel=MilanSljapic

Postoji jedan muzicar koji, vise od bilo kog drugog muzicara ima dar da iz carstva dusa koje pate, koje su
potistene, mucene izvlaci tonove I da, cak, nemom jadu da govor. Niko mu nije jednak u bojama kasne
jeseni, neopisivo dirljive srece, poslednjeg najkasnijeg, najkraceg uzitka. On poznaje zvuk za one
tajanstveno cudne ponocne duse, gde uzrok I dejstvo kao das u dosli iz fuge I svakog trenutka moze
niizcega nesto da nastane. Sa najdubljeg dna ljudske srece on crpi ono najsrecnije od svega I
istovremeno iz ispijenih pehara odande gde su se slile najoporije I najdovratnije kapi, one najbolnije I zle
sa onim najsladjim. On poznaje ono umorno guranje duse koja vise ne moze da skace I leti, ne moze vise
ni da hoda. On ima bojazljiv pogled skrivenog bola, razumevanja bez utehe, rastajanja bez priznavanja.
Kao Orfej sveg skrivenog jada, veci je od bilo koga I mnogo toga je tek on dao umetnosti. Na primer:
cinicne revolte, za koje je sposoban samo onaj koji najvise pati. Istovremeno mnogo, sasvim malog I
mikroskopskog iz duse, takodje ljuspice njene amfibijske prirode, da, on je majstor sasvim malog, ali on
to ne zeli da bude. Njegov karakter mnogo vise voli velike zidove I smelo zidno slikarstvo. Nije svestan da
njegov duh ima drugi ukus I pad, suprotnu optiku I da najradije sedi mirno u uglovima porusenih kuca,
tamo skriven, skriven do sebe, slika svoje prave majstorske komade, koji su svi veoma kratki, cesto dugi
samo jedan takt, tu, tek on postaje sasvim dobar, velik I savrsen. Mozda samo tu.

Rihard Wagner

Vagner je neko ko je duboko patio. Njegova prednost pred drugim muzicarima. Divom se Vagneru u
svemu gde sebe stavlja u muziku. Time nisam rekao da tu muziku smatram zdravom, najmanje upravo
tamo gde govori u Vagneru. Moje primedbe na Vagnerovu muziku si psiholoske primedbe, zasto onda da
ih zaodevam u estetske forme. Pa estetika I nije drugo do, primenjena psihologija.

Fridrih Nice

Fridrih Nice je ovaj tekst pisao nakon sto se posvadjao sa Rihardom Vagnerom. Njegove reci nisu
afirmativnog karaktera, vec pune otresite gorcine I tvrde kritike. Iz njegovih reci kao da izbija samoprezir
sto se do tada divio Vagneru I njegovom delu.

https://www.youtube.com/watch?v=igT7DVK-W4o&ab_channel=MilanSljapic
Znam bolje od drugih ono ogromno sto Vagner moze. Pedeset svetova tudjih ushita, za koje niko osim
njega nije imao krila. I ovakav kakav sam dovoljan jak da ono najupitnije pobedim I okrenem sebi na
korist, nazivam Vagnera velikim dobrotvorom svoga zivota.

Fridrih Wilhelm Nice

Muzika I misticizam

Osnovu zvucnog sveta koju ovaplocuje deo vagnerovog misticizma I transcedentnosti nosice muzika iz
Holandjanina lutalice, Sumraka Bogova, Trsitana I izolde, Tanhojzera, Parsifala I Loengrina. A na platoima
filozofsko-misticarskog pogleda na svet I umetnost priblizicemo se kognitivno poetskim nazorima
Sopenhauera, samog Vagnera, Fridriha Niceo I Rudolfa Stajnera

Vagner, s obzirom da je u srcu bio budista, bio je sposoban da obuhvati kompletno Sopenhauerovo
ucenje, odusevljen idejama velikog filozofa, u tom smislu Vagnerova muzika, neophodno je, slusa se I iz
ove vizure.

17:21 Kao sto je prevodilac, cuveni Eliz zabelezio, Vagner je razvio Sopenhauerove teorije o muzici dalje
nego sto je njihov tvorac mogao I da zamisli. On je ustvari prebacio njihovo polje od filozofske teorije u
kreativnu praksu. Sopenhauerov pesimizam, pogresno protumacen filozofije koje podupire mitoloske
poeme Riharda Vagnera, Tristan I Izolda, posebno Sumrak Bogova, drame koje kulminiraju ugasenom
samosvesti I zatvaranjem jednog ciklusa sveta. Da li su ove opera tragedije, svakako ne, pogotovo u
vizuri I sopenhauera I Vagnera o ponovnom rodjenju kao kosmickom ciklusu. Po ovom pitanju Vagner u
nekoliko krucialnih recenica ukazuje na Betovena, jedinog kompozitora koga je prepoznavao kao brata.
Razumevajuci njegov stvaralacki svet Vagner predlaze izjednacavanje iskustvo tona sa iskustvom vida,
svet sna, sa svetom “budjenja”. Nista od ovoga Vagner ne pripisuje telepatiji I vidovitosti. Muzika za
njega je kraljevski put ka supersenzibilnom univerzumu u kojem “dogadjaj” ni jedna rec ne moze da
opise.

Dosta od ovoga, Vagner je objasnio pri kraju zivota 1880 godine, u razgovorima koji su u velikoj meri
uticali na buduce publikacije drustva Teozofa. Izmedju ostalog je I izjavio: “Uveren sam da, Bozanska
misao vibrira svuda oko nasi da svako ko moze da oseti ove vibracije predstavlja svest progresa, zasto je
Betoven toliko veci od Diterzdorfa, samo jednog od manje vaznog kompozitora toga doba, zato sto je
Betoven bio svestan jedinstva sa bozanskim, a Diterzdorf, ne.
31:36 “Mozda se moze bez Vagnera, ali filozofu nije dopusteno da bude bez Vagnera”

Rihard Wagner je izrazajnu moc muzke povecao do neizmernosti. Vagner je Viktor Igo muzike kao
govora, neuporedivi glumac, najcudnovatiji pozorisni genije koga su Nemci imali, scenarista Pour
Exellance, I da bi ga trebalo slusati kao maga, misticno usmerenog na svoj cudnovati svet.

Fridrih Nice (Slucaj Vagner)

Deo tog sveta je oslikan u Preludijumu iz prvog cina Tristana i Izolde.

https://www.youtube.com/watch?v=Upb0qrjMs0Y&t=367s&ab_channel=WagnerSocietySerbia

Gesamtkunstwerk - Totalno umetnicko delo

3:20 Ne bismo trebali o celom 19om veku govoriti kao o epohi romantizma, treba praviti jasnu razliku
izmedju romantizma kao takvog I muzike 19og veka. Vagner je I kao licnost I kao kompozitor mozda,
medju svim umetnicima bio prava paradigm romanticarskog duha onog vremena. U ostalim
umetnostima romantizam kao stilski pokret polako jenjava do 1848. Godine, ali Vagner ga svojim
Prstenom Nibelunga nekako nanovo ozivljava, ne da mu da odumre. Tako da Vagner kao kompozitor
pripada tom stilskom okviru romantizma.

5:30 Vagner je romanticar pre svega bio po svom senzibilitetu, dakle kao osoba je disao taj dah I duh
romantizma cime se nisu mogli pohvaliti mnogi kompozitori koji su delovali u 19om veku. Ali Vagner je
uspeo da romanticarski senzibilitet koji je imao u sebi uskladi sa kvalitetom I stilskim izrazom muzike
koja je izlazila iz njega I to je jedna od najsrecnijih sinteza koju jedan umetnik moze da ostvari I da
napravi sklad izmedju habitusa, duha, koji je on sam nosio, poetike I zvucnog kvaliteta dela koji je on
zapravo ostvario. Vagner je u svom stvaralastvu doziveo odredjene promene I razvoj kao kompozitor.

Do 1848. godine Vagnerovo stvaralastvo je bilo uskladjeno sa opstim tendencijama vremena I protice
tako da se u delima koje on sam stvara mogu pronaci mnogi uticaji iz nemacke operske tradicije I
francuske operske tradicije od kojih je on polako poceo da se distancira vec od Holandjanina lutalice I da
vrati neki svoj samostalni muzicki izraz.

12:37 1853. Godine Vagner je u to vreme, svom dobrom prijatelju Teodoru Ulrihu poslao pismu u kom
je na jezgrovit nacin sebe izdvojio od svih ostalih kompozitora, a da se nije mnogo pohvalio, sto je inace
bilo svojstveno Vagneru, te godine u tom pismu Vagner je Ulrihu rekao kako je njegov, citiram ga,
ukupan svetonazor, svoj savrseni umetnicki izraz dobio u Prstenu Nibelunga.
Te 1953. Godine, Vagner nije mogao ni da sanja da, niti je izgradio ukupni svetonazor, niti je on svoj
savrsen umetnicni izraz dobio u Prstenu Nibelunga, jer Prsten Nibelunga je od te 1953 god tek poceo da
komponuje, stvaranje je zavrsio 1974 god a za to vreme, Vagnerov svetonazor je pretrpeo odredjene
ideoloske mene, koje su se na ovaj ili onaj nacin utisnule I u koncepciju I u muziku samog Prstena
Nibelunga.
https://www.youtube.com/watch?v=uV_sCh-jj8A&t=856s
7:10 Vagner 1848 godine zaista dozivljava promenu kao mislilac pre svega, ali naravno I kao kompozitor
iako ova promena kao kompozitora je bila polako pripremana, od Holandjanina lutalice preko
Tanhojzera I Loengrina pa je vodila ka delu koje je on 1948 pocinje da stvara. 1848 godina nije bila bitna
samo za Vagnerovo stvaralastvo I Vagnerov zivot, to je godina koja je bila bitna za ukupan zivot Evrope
onog vremena zato sto je iz Francuske povedena revolucija koja se potom prosirila na ceo Evropski
continent sa izuzetkom engleske koja je jedina ostala po strain od svih tih desavanja.

25:00 Vagner idelanu gradju za svog savremenika pronalazi u mitovima koji bi potencijalno tom
savremeniku mogli da budu razumljivi I da u njemu prema Vagnerovoj ideji I zalji, probude ista ona
osecanja I izazovu iste one reakcije kao sto su anticki mitovi izazivali u publici onog vremena

45:05 Nakon nihilistickog anarhizma, u Vagnerov svetonazor ulazi posredstvom citanja jedne knjige koja
je na njega ostavila izuzetno snazan utisak a to je, Svet kao volja I predstava, Artura Sopenhauer 1954
godine ulazi pesimizam I pijetizam koji se mogu u nekim slojevima Prstena Nibelunga identifikovati I kao
poslednja komponenta koja mozda u Prstenu Nibelunga jos uvek toliko nema, ali kojij je posveceno
njegovo poslednje muzciko dramsko ostvarenje Parsifal jeste, militantni antisemitizam.
Jos je jedna ideoloska komponenta koja se moze izdvojiti u Vagnerovom svetonazoru koja je svoj
direktan I neposredan izraz, na variran nacin, dobila u Parsifalu a to je nacionalizam.

Prsten Nibelunga izvorno kada je Vagner poceo dag a stvara trebalo je da prenese tu ideju optimistickog
vitalizma, da posalje poruku koja je bila prisutna u delima antickih tragicara, ili tetraloga, posto su pisali
tetralogije, I u centru paznje prema vagnerovom misljenju trebalo je da bude ljubav. Ljubav u celom
vagnerovom stvaralastvu zaista ima veliki znacaj, u prstenu nibelunga, u Tristanu I Izoldi u Parsifalu,
ljubav je prisutna, ali kvalitet ljubavi se menjao. Iz pocetka je Vagner pisao, razmisljao o culnoj ljubavi na
relaciji muskarac zena, I jedina ljubav koju je smatrao za pravu, istinsku ljubav, bila je ta ljubav, sve
ostale ljubavi 50ih godina, za vagnera su nadomesci, surogati, zamene, I nesto sto ne vredi onoliko kao
culna ljubav izmedju 2 predstavnika razlicitih polova. Kako je vreme prolazilo, Vagner je sustrat ljubavi
menjao, I culnu ljubav se postepeno zahvaljujuci svim ovim ideoloskim menama, premetnula u istinsko,
rasno osecanje, koje do punog izrazaja, zapravo doslo u Parsifalu, dakle ne vise ljubav vise izmedju
muskarca I zene, nego ljubav koju ce osecati pripadnici iste zajednice, I to je ta opasna ideja koja je usla
u vagnerov ideoloski korpus I koja se prenela na njegovo muzicko scensko stvaralastvo I na kraju krajeva
se realizovala u njegovom poslednjem delu, a to je Parsifal.

Dragana Jeremic Molnar muzikolog

https://www.youtube.com/watch?v=sX5JnpVSbnE&ab_channel=WagnerSocietySerbia

3:20 Poslednja Vagnerova muzicka drama, Parsifal zavrsena 1882. Godine spade u red najkontraverznijih
I najintrigantnijih ostvarenja iz ukupne muzicko dramske literature I svakako jedna od najprovokativnijih
I ideoloski I najproblematicnijih vagnerovih dela. Ideju za stvaranje Parsifala Vagner je imao jos 1840ih
godina, sto nije ni malo neobicno jer je Vagner bio jedan od onih kompozitora koji je veoma rano imao u
glavi jasnu predstavu tema po kojima zeli da stvara I dela koja bi zeleo da komponuje do kraja svog
stvaralastva. To sto je razmisljao o Parsifalu 40tih godina ne znaci da je delo tada pocelo I da nastaje.
Prva prozna skica za ovo delo nastaje 1857 godine I ona je izgubljena, a prvi sacuvani prozni nacrti poticu
iz sredine 60tih godina, sto se poklapa sa periodom Vagnerovog povratka u Nemacku nakon
dugogodisnjeg egzila koji je najvecim delom proveo u Svajcarskoj I Vagnerovih teznji da u Nemackoj
rehabilituje sebe I svoje muzicko dramsko stvaralastvo, da se ocisti kako je on to zeleo od nekih
elemenata koji su njegovu sliku kvarili I da pocne da izostrava neke elemente koji su do tada bili prisutni
ali koji su mogli dag a priblize nemackoj politickoj I intelektualnoj kvazi intelektualnoj eliti onog vremena.

Medjutim intenzivan rad na parsifalu Vagner je zapoceo tek nakon odrzavanja prvih Bajrutskih
svecanosti 1877 godine, razocaran prvom izvedbom integralnog Prstena Nibelunga u samom Bajrutkom
pozoristu. Rad na Parsifalu je trajao od 1877 do 1882 godine I Parsifal je premijerno izveden 1882 godine
na drugim Bajrutskim svecanostima kao krunidbeno delo njegovog ukupnog stvaralastva.

09:08 Parsifal ima osobenu poziciju u odnosu na sve Vagnerove prethodne muzicke drame, po tome sto
jedina muzicka drama kojuu je Vagner komponovao imajuci na umu prostorne I akusticke mogucnosti
prethodno stvorenog Bajrutskog pozorista, bez obzira na to sto je Bajrutsko pozoriste gradjeno da bi u
njemu bio izveden Prsten NIbelunga. Svecani scenski komad posvecenja, sto je oficijalni zanrovski naziv
za Parsifala je jedino delo koje je Vagner orkestrirao I omuzikaljivao znajuci sta moze da ocekuje od
mogucnosti koje mu je pruzala arhitektonika Bajrutskog pozorista I to se itekako cuje u muzici I to se na
izvestan nacin odrazilo na partituru.

Kada su u pitanju uzori I uticaji koje je Vagner koristio u ovom delu, proucavaoci se I do dan danas nisu u
potpunosti usaglasili koja je komponenta u parsifalu najistaknutija I to je ono sto ovo delo cini izuzetno
zanimljivim jer konacnih odgovora kao da zapravo I nema. Parsifal jeste nedvosmisleno delo koje se
moze najkonkretnije povezati sa Vagnerovom antisemitistickom ideologijom.

Medjutim to nije jedina komponenta koja dolazi do izrazaja u Ovom vagnerovom ostvarenju I oni koji su
skloni da Vagnera ciste od elemenata antisemitizma ili pak dokazu kako u njegovim delima nema
antisemitizma koji nedvosmisleno postoji u njegovom teorijskom radu, oni pak prenaglasavaju druge
komponente u parsifalu kao sto su sapatnistvo kao jedna od sustinskih kategorija za koje je vezano ovo
delo, kao sto je odricanje, samoporicanje, I jednu I drugu povezuju za uticaje budizma, kojim se Vagner
bavio od 50ih godina, ne toliko intenzivno ali je bio zainteresovan za neke elemente, I naravno uticaja od
koga se on, po misljenju nekih, nikada nije u potpunosti oslobodio, od Sopenhauerove filozofije.

18:34 Parsifal u sluzbi nacional socijalisticke propaganda

Parsifal je delo koje je vec na odredjene reakcije naislo I u epohi nacional socijalizma iako bi se mozda
moglo I pretpostaviti da iako je antisemitizam u njemu tako izrazit da je ono moglo da izraste u jedno od
dominantnih dela nacional socijalisticke epohe a uopste nije bilo tako. Adolf Hitler uopste nije bio
ljubitelj muzicke drame Parsifal, sasvim suprotno on je bio veliki ljubitelj muzicke drame Majstori pevaci
iz Nirnberga koja uprkos svim svojim kvalitetima ipak ne moze da se svrsta na taj nivo ukupno muzicko
dramski na kom se nalazi Parsifal iz prostog razloga sto je Parsifal bio opasan, I Parsifal je u sebi sarzao
neke poruke koje sum ogle da shvate pojedini ljudi ali koje tim pojedincima nisu bile bas toliko mile,
jedna od tih poruka je I sama glavna licnost, a to je naslovni junak Parsifal koga je Vagner odabrao da
bude primer jedne mlade budale, bukvalno njegovo ime to I znaci, koja se pojavljuje iz sume, tako
osmisljen Parsifal na izvestan nacin moze da se razume kao naslednik Zigfrida koji je poput parsifala
izronio iz sume, koji je za razliku od Parsifala odmah ispoljio neke svoje kvalitete ili osobine kojih se do
kraja tog dela nije lisio a to su neustrasivost, borben duh, divljastvo kojim su se I jedan I drugi odlikovali.
Ali ukoliko bismo govorili o nekim identifikacijama vodjama nacional socijalizma, svakako nije prijalo da
budu identifikovani sa nekim, cije ima, u svom izvoru nosi ime budale, I Parsifal ne biva omiljeno delo
nacional socijalista, cak njegove izvedbe nisu bile dobrodosle, tako da to delo nije bilo ni izvodjeno.

25:55 Parsifal je zapravo spasilac spasioca I to je ideja koja je centralna za ovo ostvarenje, spasilac
spasioca, cim se spomene spasioca, odmah nas to asocira na hriscansku religiju I na lik Isusa Hrista,
medjutim iako je Hristolikost ili hristov lik jedna od bitnih komponenti Parsifala, poenta nije bila u
samom isusu koliko u onome ko ce spasiti Isusa, dakle ceka se licnost koja ce spasiti Isusa od
pervertirane slike hriscanstva za koju je Vagner po sopstvenom sudu okrivio apostola Pavla I sve one
prve predstavnike hriscanstva koji su zasluzni za jednu iskrivljenu sliku hhriscanstva. Vagner masta o
tome d ace slika hriscanstva koju ce on ponuditi biti zapravo ta prava.

30:50 U tome lezi originalsnot, pozitivna ili negativna, kako god se razumela ali jeste originalnost
Vagnerovog pristupa celoj ovoj problematici ali bez obzira na to sto je delo osudjivano kao previse
hriscansko ili cak kao Vagnerov povratak hriscanstvu, a u tim kritikama je prednjacio Fridrih Nice
Vagnerov nekadasnji prijatelj kome je Parsifal posluzio da pokaze kako Vagner romanticar podlegao pod
krstom Hriscanstva, to je vila osuda koju je Nice otrovno izrekao, ne uvidjajuci ili nemajuci u onom
vremenu ni dovoljno kapaciteta da uvidi da je to bio samo jedan paravan, das u Vagnerove namere bile
mnogo dublje I drugacije od onih koje mu je Nice nametnuo ili koje je procitao. Vagnerova ideja nije bila
da podlegne pod krstom hriscanstva niti je on to ucinio. Niti mu je bila ideja da rehabilituje sliku
hriscanstva, niti da kroz hriscanstvo pokusa da uspostavi jednu novu kopcu sa publikom, iako je mozda I
tih intencija bilo, Vagner je iznad svega bio veoma pragmaticna osoba, on jeste bio idealista ali je bio
svestan nuznosti uspostavljanja kompromisa I tako je I delao, ali vagner ovde pravi zanimljivu sponu sa
pagnanskom religijom, I zbog toga je Parsifal izuzetno zanimljiv. On pravi spoj hriscanstva I germanske
paganske vere tako da centralno bozanstvo koje se publici obraca kroz neke likove iz Parsifala pre svega
kroz Titurela I kroz Klingzora jeste bog Voton, ma koliko to cinilo se cudnim I neobicnim, sam Vagner je u
svojim teorijskim radovima, pa I u nekim pismima ove dve licnosti povezivao sa bogom Votanom koji je,
uz Zigfrida, centralna licnost Prstena Nibelunga. Tako da je Parsifal izuzetno slozeno I slojevito ostvarenje
koje je bremenito znacenjima, kome se zaista moze pristupiti iz mnogo razlicitih uglova I koje zbog toga
ne prestaje da golica mastu do dana danasnjeg,

37:42 Parsifal je jedno od dela ciji se mozda zavrsetak najcesce prekraja. A zasto se prekraja, zato sto je
opasan I zato sto je, bez obzira koliko mnogoznacan ako se doslovno prati Vagner, vrlo konkretan.
Naime, Parsifal se zavrsava jednim ritualom koji se samo na prvi pogled moze uciniti kao hriscanski
ritual. U tom ritual participiraju zajednica koju cine vitezovi Grala, dakle to je taj Menerbunt ili muska
zajednica koju Vagner kreira u ovoj muzickoj drami. U njoj participira I Parsifal nakon sto je doziveo
prosvetljenje I osetio sapatnistvo sa svojom zajednicom, tj zajednicom kojoj zeli da pripada kao novi
spasioc spasioca, ucestvuje Amfortas kao lider te zajednice I ucestvuje Kundri, jedina junakinja ovog
dela, divlja zena u zivotu odrzavano bice bez duse, to je zapravo Kundri. Muzicka drama se zavrsava
ritualnim ubistvom Kundri. Ritualno ubistvo Kundri s obzirom na sve one osobine koje ona po
Vagnerovom misljenju u sebi inkorporirala predstavlja konacnu objavu, da je jedini nacin da zajednica u
buducnosti opstane je da postane regenerisana tako sto ce biti ubijen onaj entitet koji degenerise I
iskrivljuje tu zajednicu a izmedju redova mozemo da procitamo da je Kundri kao otelotvorenje
jevrejstva. Zapravo to je taj najmilitantniji Vagnerov pokusaj da pokaze put svojim sunarodnicima kako
sada treba dalje koracati u istoriju buducnost, I koji je put za regenerisanje jedne zajednice. Mozete vi
tumaciti ubistvo kundri kako vi zelite ali Vagner sam usmerava sva ta tumacenja svim onim sto je do tog
momenta napisao, tako da ona jeste otelotvorenje jevrejstva, upravo zahvaljujuci tome postoje neka od
danasnjih tumacenja koja cak I ne ubijaju kundri na kraju opera, pokusavajuci upravo da ociste
Vagnerove muzicke drame od tih nesretnih, ali ipak prisutnih rezidua antisemitizma. Pokusavaju da ih
ociste, ali ako ih ociste vi samo to shvatate kao izneveravanje Vagnerove originalne ideje.

48:56 Muzika Parsifala je opijajuca muzika, ocaravajuca muzika I cak I najveci neprijatelji Vagnera, a
takav je postao Nice, su morali mozda uz muku da priznaju da je predigra Parsifala, nesto najlepse sto su
culi do tog momenta, jer to je zaista muzika koja ocarava jednim drugacijim kvalitetom u odnosu na onu
muziku koju je Vagner do tada stvarao a koja je mozda najavljena u Tristanu I Izoldi samo sto se to sada
produbljuje. Predigra Parsifala je jezgro iz kog on I gradi atmosferu celog svog ostvarenja koje
jeheterogeno I koje je dosta tesko odslusati u jednom komadu, prvo zbog manjka dramske akcije I
isuvise je dugo, ali ti muzicki moment koji se probijaju povremeno kroz parsifala daju tako neverovatnu
energiju, elan zivotnost ovom delu. Jedan od tih muzickih momenata je svakako predigra koja je
impresivna na mng nacina, pre svega orkestracija koja je suptilna, transparentna, zadivljujuca sa samog
Riharda Vagnera koja je vec motivska osnova iz koje on kasnije gradi svoju muzicku dramu dodajuci I
druge motive, ali predigra se temelji na 4 vazna motiva koja on potom koristi u kljucnim momentima
muzicke drame. To su vise simboli vezani za odredjene pojave, to su motiv patnje, motiv koplja, motiv
grala, motiv obreda koji se uprilicava I oni se odredjenim delom pojavljuju u samoj predigri, zatim se
pojedinacno pojavljuju u narednim segmentima opera.

https://www.youtube.com/watch?v=HiqRyOKPqic&ab_channel=WagnerSocietySerbia