Предавање бр.

Ренесанса – опште карактеристике

Увод

Општа историја стилских раздобља пре појаве хуманизма и ренесансе познаје два велика
доба. Најпре, ту је античко доба где спадају старогрчка и римска цивилизација. Друго велико
доба је средњи век које траје од 800 године до 1400 године. На прелазу из античког доба у
средњи век свој пуни процват доживела је Византијска империја као доминантни културно-
цивилизацијски образац у току више од 1000 година свог постојања.

Византија у својој историји има четири основна доба:

Златно или класично доба (527.-726.), врхунац за цара Јустинијана (527. - 565.године). То је
време апсолутне моћи државе која је успела доћи све до Равене, Венеције и Југа Италије;
доба иконоборства (забрана сликања људског лика унутар сакралне грађевине) (726. -
843.године); - утицај ислама, који такође забрањује фигурално сликарство, те се развијају
сликарски мотиви орнаментике, природе, декорације
доба Македонске и Комненовске династије (11. и 12. века) и на крају
доба Палеолога (време пропадања и распада царевине, у контексту стилско историјске
периодизације време познато и као „ренесанса Палеолога“).

ISTORIJA visokog obrazovanja u Vizantiji teško se može kontinuirano pratiti, pre svega zbog nedostatka jasnih izvornih podataka. Međutim, nije
sporno da je tokom trajanja hiljadugodišnjeg carstva visoko obrazovanje neprekidno postojalo, ali u pojedinim epohama ono nije bilo neposredno
vezano za određene ustanove.
U Atini je postojala čuvena neoplatonska filozofska škola koju je 529. godine ukinuo car Justinijan I. Aleksandrija u Egiptu je bila poznata po
studijama medicine, Antiohija i Gaza po retorskim školama, a Bejrut po slavnim profesorima prava. Svi pobrojani centri su u VII stoleću pali u ruke
Arabljana.
Osobeno mesto u visokom školstvu Vizantije zauzimala je njena prestonica - Carigrad, u koji su se slivali intelektualci iz svih delova Carstva. Već
njegov osnivač Konstantin Veliki se starao da se novo središte džinovske države ne samo u svemu izjednači sa starom prestonicom Rimom nego i da
nadmaši drevna naučna žarišta helenizovanog Istoka.
Prvi podaci koji nedvosmisleno kazuju o visokoj nastavnoj ustanovi u Carigradu potiču iz vremena vlade Teodosija II (408-450). Reč je o veoma
obrazovanom vladaru koji je odlično znao latinski i grčki, i bio dobro upućen u osnovne naučne discipline.
Teodosije II kasnije se oženio umnom i lepom Atenaidom, ćerkom uglednog profesora na spomenutoj akademiji u Atini. Kasnije je Atenaida, staro
pagansko ime zamenila hrišćanskim, Evdokija. Smatra se da je ona u znatnoj meri uticala na svog supruga da u vizantijskoj prestonici osnuje
univerzitet. U tradiciji je ostalo zabeleženo da su sa Atenaidom iz Atine u Carigrad prispela i sedmorica paganskih profesora filozofije.
Dekretom, koji je car Teodosije II izdao 27. februara 425. godine, utemeljen je carigradski univerzitet. U stvari,
ovim aktom reorganizovana je nastava na učilištu koje je stoleće ranije osnovao još Konstantin Veliki. Upravo
ovde počinje istorija visokog obrazovanja u Carigradu, na školi koja će u burnim događajima vizantijske istorije
više puta nestajati i carskim ukazima biti ponovo obnavljana. Na osnovu Teodosijevog ukaza osnovan je
univerzitet na kojem su utemeljene katedre grčke i latinske gramatike i retorike, prava i filozofije. Nastava je
vođena na grčkom i latinskom jeziku, a izvodio je trideset i jedan profesor: jedan filozof, dva pravnika, deset
grčkih i deset latinskih profesora gramatike, pet grčkih i tri latinska retora.
Nova ustanova, koju je osnovao Teodosije II, bila je smeštena na Kapitolu, zdanju koje je po ugledu na rimske gradske tradicije u Carigradu, podigao
Konstantin Veliki. Na južnoj strani Kapitola nalazile su se eksedre, okrugle prostorije sa sedištima u kojima su profesori držali predavanja. Pored
filozofije i pratećih disciplina, aritmetike, geometrije, astronomije i muzike, na dostojan način je predavana i medicina.
Važan vid nastave na univerzitetu obuhvatalo je i pravo, jer su ovde školovani i budući visoki državni činovnici. Te pravne studije su naročito
proširene i ojačane za vlade cara Justinijana I koji je broj profesora prava povećao na osam.
Novo zlatno doba za Carigradsku visoku školu vezano je za vladavinu Konstantina 9. Monomaha (1042-1055) i delatnost nekolicine izvanrednih
naučnika: Mihaila Psela, Jovana Ksifilina i Konstantina Lihuda.
Carevim dekretom, koji je izdat između 1043. i 1047. godine, obnovljen je univerzitet koji se sastojao iz dva fakulteta. Na čelo pravnog postavljen je
Jovan Ksifilin sa titulom nomofilaks (“čuvar prava”), dok je za upravnika Filozofskog fakulteta naimenovan Mihailo Psel sa titulom “konzul (ipat)
filozofa”. Iz spisa Mihaila Psela mogu se saznati neki zanimljivi detalji o sistemu predavanja i rada na Filozofskom fakultetu. Čuveni filozof beleži da
su profesori radili do duboko u noć kako bi spremili predavanja za sledeći dan. Pri ulasku profesora u salu za predavanje, ustajali bi bolji studenti i
pozivali svoje nestašne kolege da se umire kako bi predavanje moglo da počne. Iz sačuvanih svedočanstava se vidi da su studenti često kasnili na
predavanja budući da su im misli i interesovanja katkad bili okrenuti drugim stvarima i zabavama, pre svega, pozorištu.
U slučaju lošeg vremena, predavanja se nisu držala. Studenti su slušali predavanja držeći na kolenima daske koje su im služile da pišu na pergamentu
ili hartiji.
Razume se da su studenti mogli da postavljaju posle predavanja profesorima pitanja, ali pitanja nisu smela biti
uopštena, već su se obavezno odnosila na određenu temu. Slušaoci su i sami pripremali radove o pojedinim
pitanjima, koje je profesor pažljivo čitao i studentima ukazivao na greške i propuste. Uprkos nepovratnom
opadanju privredne i vojne moći Carstva, visoko školstvo u Vizantiji postojalo je do propasti Vizantije (1453), ali
u različitim organizacionim vidovima.
I naposletku, podsetimo se da je prvi univerzitet na latinskom Zapadu osnovan u Bolonji 1118. godine. Danas je
to najstariji univerzitet u Evropi.

CARIGRAD, BAGDAD, PARIZ

KRSTAŠKO osvajanje Carigrada i privremen nestanak Vizantijskog carstva (april 1204) doveli su do prekida u
organizaciji visokog školstva. Ipak, u završnim decenijama 13. stoleća, u obnovljenoj Vizantiji dolazi do novog
kulturnog poleta, poznatog pod nazivom “renesansa Paleologa”, tako da je već oko 1300. godine Carigrad, uz
Bagdad i Pariz, ponovo postao najveći centar visokog obrazovanja. Tada je vodeći predavač bio Maksim Planud
koji je predavao čitav niz predmeta.

http://www.srpskoblago.org/Archives/Sopocani/exhibits/digital/western-pn,dormition-ww/
index_s.html

Паралелно са Византијом, велики успон доживело је и арапско царство, које је од Византије

преузело тежњу ка образованости. Арапски научници и филозофи су били у самом светском
врху онога времена. Арапска култура је вршила утицај на европску цивилизацију у дугом
периоду и након нестанка арапског царства. Од свих калифата најмоћнији, најобразованији и
најбогатији био је Багдадски калифат.

У једном периоду (13 век), крсташи су створили своју државу у Светој Земљи и на територији
Византије, темељно опљачкавши Царигради држећи га под својом вшаћу 60 година (1204-
1264), од чега се Византија никада није опоравила.

Стилска периодизација уметности средњег века на западу обухвата два периода – Романику –
од 800 – 1200 и Готику – од 1200 – 1400. Српске средњовековне цркве тзв Рашког стила рађене
су под утицајем романике.

Романика

Стилске карактеристике у архитектури:

Тешки сводови, чврсти и широки зидови у малтеру, подупирачи- велики, моћни пиластери и
стубови, мали отвори за врата и прозоре, велика маса и мала разчлањеност, кружни лук (за
разлику од изломљеног лука који се појављује у Готици)
сликарство – претежно ал фреско
Без великих уметничких центара
Цркве су углавном кружног или квадратног облика. Такође, јављају се и једнобродне и
вишебродне базилике.

Готика

Стилске одлике:
Стил усмерен на више, ка небу – висина грађевине, готски изломљени лукови, стуб као главни
градивни елемент форме, бочни подупирачи, виткост свих елемената, изражена
декоративност, развијена скулптура и витражи. Рељеф је све дубљи и реалистичнији, све већи
акценат на скулптури.
Ренесанса

По многим ауторима, хуманизам и ренесанса представљају почетак модерног доба савремене

европске културе, уједно и почетак модерне цивилизације уопште. Од ренесансе па на даље
сви темељни елементи личног и друштвеног живота се неповратно мењају ка новим облицима
друштвеног уређења. Најизразитије квалитете ренесансе видимо у афирмацији појединих
слобода, за шта је погодовала политичка клима у Италији 14. Века.

Италија је одиграла водећу улогу у развијању ренесансе, и то првенствено град Фиренца, а

затим и Падова, Рим, Венеција … све до почетка 16. века. кад се наставља развој у целој
Еуропи. Друштвено уређење је сличило оном у античкој грчкој, било је пуно градова- држава
које су се утркивале и ратовале једна против друге. Ти градови-државе развијали су
мануфактурну производњу, трговину, географска открића, штампу (Јохан Гутенберг, 1440.) и
науку. Трговина са удаљеним крајевима руши старе страхове од простора и природе којим се
сад приступа на научни начин (мање кроз теолошке догме), тако се развијају: математика,
медицина …; отварају се први универзитети (Падова, и др.)
Овај појам (ренесанса) је први пут употребио италијански историчар уметности Ђорђо Вазари
1550. године за означавање уметности која је настала у XIII веку. Појам је из превода
француског језика који је употребио француски историчар Жил Мишле, а прешао је у широку
употребу захваљујући швајцарском историчару, Јакобу Бурхарду у XIX веку.

У скорије време постоје одређене сумње у исправност термина „ренесанса“ примењеног на

визуелне уметности у моменту рађања модерне Европе. Буквална примена ове речи, која је у
својим коренима требала да изрази повратак античке уметности након векова у забораву и
конструисање нових уметничких форми на основу ње, постала је полемична након открића
која показују линије континуитета између уметности античких цивилизација и оних из периода
средњег века. Међутим, не може се игнорисати гомилу писаних доказа епохе о уметничким
делима, који без сумње показују бригу периода ренесансе око постизања кохерентности у
својим реализацијама. Ти писани докази немају преседан у ранијим вековима. Писци
ренесансе су били убеђени да могу идентификовати одређени прогрес у уметности који је
правио значајну разлику између њихове епохе и епоха које су јој претходиле. Тај осећај, или
боље задатак, односно постојање одређених циљева за које се требало борити и изборити,
чине да се још једном вратимо самим уметничким делима у потрази за одређеном потврдом
тог самопоуздања које је видљиво у коментарима првих критичара и поштовалаца
ренесансних дела који су о њима говорили.

Основно

Хуманистички програм

Појави ренесансе у 14, односно 15 веку непосредно претходи хуманизам као ренесансни
духовно-интелектуални покрет просветитељског карактера, који за циљ има успостављање
вере у човекове интелектуалне и креативне способности, његов капацитет за разумевање
других и контролу над природом уједно са развијањем индивидуализма и стваралачких моћи
личности. Овај развој био је незамислив без темељне обнове класичног система знања,
базираног на античким узорима и систематизацији. Треба се потсетити античке поделе
дисциплина или „начина“. У оквиру тривиума изучавали су се граматика, логика и реторика.
Након овога изучавао се квадривиум – аритметика, геометрија, музика и астрономија
(квадривиум представља место где се четири пута укрштају – а заправо то су математичке
дисциплине). Након савладаног квадривиума ишло се на слободне студије филозофије и
теологије као круне образовања.

Прочитати текст на стр. 7 од речи „Хуманисти“

Хуманистичка веровања дала су повод за идеју о универзалном човеку (итал. uomo universale),
познат такође под именом ренесасни човек. То би био неко ко је врстан у свим областима
знања, по ренесансним схватањима, мајстор у уметности и слављен у друштву. Идеја о
универзалном човеку има своје порекло у писању Леона Батисте Албертија, чије су књиге о
уметничкој теорији учиниле веома много за уобличавање уметности ренесансе али и за
подизање статуса уметника од обичног занатлије до интелектуалца. Сам Алберти је био
првокласни пример универзалног човека пошто не само да је био теоретичар уметности, већ је
био и остварени архитекта, сликар, класициста, песник, научник и математичар.
Повратак антици, као идеја повратка класичним вредностима у уметности. Следствено томе
дешава се повратак свим елементима античког израза: фигуралном реализму, митолошким
темама, људској фигури, природи, светковинама, једноставности и умерености у изразу код
свих уметности.

Напуштање средњевековног спируитуализма и даљи развој фигуралног реализма; повратак

човеку и темама везаних за његов конкретан живот. У даљем току се и Божанске ствари
приказују реалистичније, ближе људскима. Развија се систем централне перспективе у
сликарству, опет са циљем да се простор учини реалнијим, мереним. Уводе се античке
пропорције, и истражују тачне пропорције људског тела. Уводе се скраћења која имају за циљ
да створе илузију удаљавања објекта од посматрача.

Уметничке школе Италијанске Ренесансе

Фиренца

У Фиренци се формирала јака школа чија виталност лежи у јаком осећају за пластичну форму, у
истицању карактера и реалистичком приказивању радње. Фрескама су украшавани зидови, а
иконама и олтарским сликама иконостаси, који су сликани техником уља на дасци. Ван
контекста Цркве, Ренесансно сликарство и уметност је задирало и до натурализма.

Сликарство је функционисало по школама које је водио мајстор, а у којој су радили шегрти,

стичући занат.

Први велики сликар био је Мазачо (Tomaso di Giovanni di Simone Guidi).

Paolo Uccello – бавио се истраживањем перспективе и математичким питањима везаних за њу.

Sandro Boticelli – више апстрактан него остали Фирентински сликари, обрађивао теме из
литературе, митова и поезије

Леонардо да Винчи – поникао у Фиренци. У његовом делу, иако сачуваном само делимично,
видимо све главне тенденције зреле ренесансе – грација и префињеност, употреба светлости и
сенке ради моделације, осећање за природу и атмосферу око људске фигуре, као и утисак
реалности збивања. Аутор је великог броја трактата о перспективи, анатомији, механици,
сликарству (његово најважније теоријско дело). Био је изузетно обдарен као цртач. Био је
човек универзалног знања, и самим тим типичан представник ренесансе.

Микеланђело Буонароти – такође поникао у Фиренци, у школи Доменика Гирландаја. У

Фиренци је урадио своја прва вајарска дела. Након тога одлази у Рим где ради на више
пројеката, између осталог и осликава чувену Сикстинску капелу, где се види утицај мишљења
једног вајара на дводимензионалну слику. Након тога, враћа се поново у Фиренцу, где ради на
скулптури. Пред крај живота одлази поново у Рим, где ради пројекат за чувену куполу
базилике св. Петра.

Од осталих школа, истиче се Венецијанска и Римска школа.

Венецијанска школа, поникла на Византијским традицијама, споро се развијала, али

представља врхунац сликарства Ренесансе. Карактеристична је по колориту и склоности ка
сликању пејзажа. На Венецијанско сликарство најмање је утицао програм повратка антици који
је био карактеристичан за Фирентинско сликарство. Оно, насупрот томе има јасне елементе
сензуалности. Главни представници су Ђорђоне, Тицијан и Тинторето.

Главни представник Римске школе био је Рафаел, који је за папу сликао изузетно велики број
слика, углавном великих формата.

Архитектура и скулптура

Архитектура није она форма која само испуњава, а не ограничава простор (приступачност
споља и изнутра). У овој дистинкцији је разлика између скулптуре и архитектуре. Ако се
елиминише функција „становања“, „употребе“, „боравка“, архитектура се не може
разликовати од скулптуре. Микеланђело уводи дистинкцију између архитектуре и скулптуре:
грађевина увек настаје додавањем и скуптура одузимањем.

Скулптура има представну моћ.

Архитектура има функционалност.

Главни представници скулпторске уметности – вајари – у ренесанси су: Микеланђело

Буонароти, Донатело, Лоренцо Ђиберти, Андреа дел Верокио

Главни представници архитектуре су Филипо Брунелески (Фирентинска катедрала), Леон

Батиста Алберти, Донато Браманте.

Књижевност ренесансе

Книжевност ренесансе, битна ствар код ове епохе је да је књижевност стварана на народном
језику, за разлику од хуманизма где је постојала доза настојања ка учености, што значи да је
хуманизам обухватао само оне који су живели у градовима и учене.

Књижевност у ренесанси одликује прихватање и обликовање античких облика уметности (еп,

лирика, сатира, епиграм, а у прози: биографија, историјска приповетка, дијалог и литерарно
писмо). Сонет и новела, оригиналне творевине италијанске књижевности, освајају и друге
књижевности. У ренесанси се посебно негује језик, као израз националне свести коју је
унапредио хуманизам. Развој језика у Италији започиње Данте Алигијери (De vulgari
eloquentia).

Представници хуманизма и ренесансе:

Италија:
Данте Алигијери (1256 — 1321) „Божанствена комедија“.
Франческо Петрарка (1304 — 1374) „Канцонијер“
Ђовани Бокачо (1313 — 1375) „Декамерон“
Шпанија :
Мигел Сервантес „Дон Кихот“
Енглеска :
Вилијам Шекспир
Дубровник :
Марин Држић (око 1508 — 1567) „Новела од Станца“ и „Дундо Мароје“
Главне тезе идејног програма ренесансе:

индивидуализам- човек постаје свестрана и развијена личност,

хуманизам,
ренесанса се окреће унатраг – ка антици,
научна основа уметности- многи уметници су се бавили анатомијом, оптиком, технологијом,
које су употребљавали у свом стваралаштву, типични пример је перспектива у сликарству и
одливање кипова у бронзи,
реализам- иако су ренесансни уметници прокламовали враћање ка природи њихов реализам
се тицао употребљених тема и јављују се нпр. новела или комедија,
индивидуалност- настају аутобиографије и аутопортрети сликара и сликари потписују своја
дела,
национализација уметности
сакупљаштво
меценаштво
Уметници по први пут бивају цењени и признати као ствараоци. Ренесансни човек признавао је
да је раздобље класике неповратно и мртво, а циљ му је био достизати га и претицати. У жељи
да се потпуно одбаци средњи век и препороди антику, у Европи је почело стварање модерног
човека. Представници ране ренесансе у Италији су: Мазачо, Донатело, Филипо Брунелески
итд.

Током 16. века ренесанса у Фиренци наставља продукцију великих уметника; центар
италијанске уметности је постао Рим, где су амбициозне папе Лав X и Папа Јулије II славили
град славећи себе.

У време кад се изразито поштовао субјективизам и индивидуализам свакога уметника, толико

да се стварао култ генија, уметници су желели да се изражавају посебно и да притом остављају
посебан утисак на посматрача дела. То је време када је владала идеја генијалног уметника,
појединца надахнутог од бога, који је био успешан у различитим врстама уметности –
универзални човјек (итал. hommo universalis). Високу ренесансу персонификују, по многима,
три највећа уметника свих времена: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти и Рафаел.
Предавање бр. 6

Музика у Ренесанси

Прелазно доба – арс нова

14 век је прелазно доба прожимања средњовековне естетике и нових тенденција у уметности

Назив добила по трактату Филипа де Витрија који расправља о новинама у нотацији „Арс
нова“.

Појам „Арс нова“ се супротставља појму „арс антика“

Гијом де Машо. Увођење вођичних тонова, неких хроматских покрета (двострука доња вођица
– и према финалису и према доминанти)

Уплив световних тема у духовну музику. Пример: широко популаран напев „Наоружан човек“
који постаје кантус фирмус за многе мисе, дакле према њему се поступа као према освећеном
напеву из грегоријанског корала.

Литерарне теме које изражавају емоције и преживљавања самих људи присутне су изразито у
световној музици која будући да није била под директним окриљем цркве, није могла да
доживи озбиљан развој. То ће се десити тек у позној ренесанси и у бароку.

https://www.teoria.com/en/articles/isorhythm/index.php

Франко фламанска (холандска) полифона школа има више историјских етапа

1) Нулта генерација – 1380-1420 - фламански музичари који су деловали појединачно, ван

школе, широм европе и деловали на почетно формирање школе (Хуго Дечак Монацхус,
Јоханес Цицониа, Мартинус Фабри, Николас Гренон, Јован Лимбургиа, Матеј Санктус,
Питер Дрво Финдер
2) Прва генерација – или бургундска школа – 1420 - 1460 главна форма МИСА.
Доминација изоритмичности. Постепено увођење несавршених консонанци у
хармонију, па чак и на крај композиције: Johannes Brassart, Gilles Binchois, Simon le
Breton, Antoine Busnois, Guillaume Dufay (Mise l`home arme), Thomas Fabri, Hayne van
Ghizeghem, Arnoldus de Lantins, Hugo de Lantins, Robert Morton, Johannes Pullois, Jacobus
Vide
3) Друга генерација, или друга холандска школа – 1460 – 1490 – представници: Jacobus
Barle, W. Braxatorius, Loyset Compère, Petrus Elinc, Jean Japart, Johannes Martini, Johannes
Ghiselin, alias Verbonnet, Johannes Ockeghem (канон Deo gratias). Све сложенија и
сложенија полифонизација и развој имитационих и канонских поступака.
4) Трећа холандска школа – 1490 – 1520 – многи композитори раде и живе у Италији –
залагали се за равноправност гласова - Rodolphus Agricola, Petrus Alamire, Noel
Bauldeweyn, Antoine Brumel, Nicolaes Craen, Josquin Des Prez, Heinrich Isaac, Collinet de
Lannoy, Erasmus Lapicida, Nicolas Liégeois, Johannes Lupi, Jacob Obrecht, Matthaeus
Pipelare, Pierre de la Rue, Paulus de Roda, Colijn Sampson, Gaspar van Weerbeke
 5) Четврта холандска школа - Четврта генерација Четврте холандске школе ( око 1520-
1560 Представници: Јаков Аркаделт, Николас Гомберт, Адриан Виллаерт. Почетком 16
века, фламански композитори су се налазили свуда на италијанском тлу, и даље
ширили свој утицај кроз своју школу полифоније. Почетком 16 века је италијански
штампар Отавиано Петрући штампао прву штампану књигу музике - полифоније
користећи притом и нову нотацију. У Четвртој холандској школи тенденција успона
дисонанце је била у јеку.
6) генерација Пете холандске школе (око 1560-1600 ) је проширила Франко-фламански,
односно холандски стил широм Европе те он више није везан за Холандију.
Најзначајнији представници овог периода су сада и композитори италијанске
националности, али и фламанци: Орландо ди Ласо, Матео Ромеро, Ћиприано де Роре

Сабор у Тренту Римокатоличке цркве, или тзв „Тридентски концил“ (1545 – 1563), који је
полифону музику холандске ренесансе означио као недовољно погодну за Богослужења, те
препоручује умереност у употреби полифоније, што резултира даљом превлашћу италијанских
композитора и италијанске музике у римокатолицизму, и најављује процват италијанских
композитора позне ренесансе – Палестрина, Ђовани Габриели, Јакоб Галус који су се
одликовали умеравањем изражајних средстава полифоније, стандардизацијом броја гласова –
не више од осам, а углавном четири, пет или шест, али и неким својим посебним
особеностима. Палестрина (Римска школа, заједно са Ди Ласом) развијеном мотетском
техником, као највишим ступњем развоја и стилског уобличења имитациоиних, односно
канонских поступака, а чувеним Габријели венецијанским двохорским стилом, који иде више
ка хомофонији и најављује барок.

Вишегласје код Палестрине и Ласа је прочишћено, поступци до краја развијени и профилисани,

техничке егзибиције отклоњене, покрет ка хомофонизацији и све јачем истицању вертикалне
хармонске компоненте муз. Тока и већ формирано, иако модално – хармонско мишљење, са
честим каденцама у којима се афирмише вођични принцип.

Пример – Јакоб Петелин Галус – Ecce quomodo moritur iustus (ево како умире праведник).
Образац будућег коралног стила у Бароку.

Световна хорска музика ренесансе

Израженија једноставност вишегласног ткива.

За разлику од Палестрине, Орландо ди Ласо је писао подједнако много и духовну и световну

музику. Но, у световној музици Ди Ласо примењује праве хомофоне поступке, који се у
стилском смислу издвајају у односу на вековну традицију полифоније и постају најизразитија
стилска црта музичке ренесансе у Италији у домену световне музике. Хомофони поступци ће
своје пуно отелотворење наћи у новом жанру – опери, која ће настати управо у Фиренци,
почетком 17 века.

Најкарактеристичнија ренесансна световна форма је италијански хроматски мадригал (16

век). Користи озбиљне поетске текстове (за разлико од остале „световне“ музике), коју прати
музика изражајна богата и озбиљна. У набоју између музике и текста, израстају нова
хармонска решења, која треба да изразе сво богатство емоција, доживљаја. Тиме је хроматски
мадригал директан претходник опере и жанр у коме се теорија о афектима на музичком плану
зачиње. Употребом хроматике као главног изражајног средства, хармонски ток и хармонски
план преузимају примат над полифонијом, која и даље остаје присутна, али све мање као
конститутивни чинилац музичког израза и форме.

Протестантски корал

У јеку реформације (1518-1520),Лутер је промовисао идеје поједностављења богослужбене

музике и увео богослужење на народном језику.

Тако се протестантски корал развио као једногласно певање, мирних деоница, који је у својој
вишегласној обради био потпуно хомофон.

Овакав приступ извршио је пресудан стилски утицај, те поред других фактора допринео брзом
крају ере вокалне полифоније.

Инструментална музика

Улога инструмената од арс антика је била превасходно пратећа. У ренесанси се

инструментаријум није довољно развио да би се инструментална музика потпуно
осамосталила. Најпре је инструментална музика била само транспозиција вокалне фактуре на
инструментални ансамбл, да би се у 16 веку развила као самостална грана музике.

Веома битна је венецијанска канцона и ричеркар у немачкој, као први инструментални

полифони музички жанр. Венеција је била богата и самим тим повољна за развој
инструменталне музике. Андреа и Ђовани Габријели – представници. Ова музика је била
писана махом за лимене и дрвене дувачке инструменте који су се тада већ довољно развили и
пружали довољно богат тон.

Са друге стране, велики развој доживела је ЛАУТА, који је најважнији жичани инструмент
периода ренесансе. Представник: Џон Дауленд

Гостушки

Принцип централне перспективе – појачавање реалистичности слике.

Уметничка форма – нова природа ствари која је предмет уметничког дела. Она је калуп и
граница система за сваки садржај. Дакле – уметнички систем се налази ПРЕ природе, и самим
тим сличност онога што уметност изражава са природом није обавезна.

Општа дефиниција уметничког реализма: Један реалистички (уметнички) систем одликује се

респектовањем анатомских или социјалних закона, са намером да њихов ефект учини сличним
или вероватним. Упркос томе, у оквиру система, конститутивни елементи распоређени су на
слободан и маштовит начин, при чему њихова еволуција и њихови међусобни односи остају
одговорни унутрашњим законима система, и техничким законима на првом месту.
Готичка уметност започиње покретом Арс нова – Гијом де Машо и Филип де Витри, и њу
оличава уметност контрапункта. Почетак готичке уметности означава коначно раздвајање
песника и композитора, поезије и музике, баш у оном тренутку када се десило значајно
усложњавање музичке теорије (увођење метра самосталног од метра поезије, са ослонцем у
јединици времена, инструментализација вокалне музике – по узору на владајућу интенцију
готике)

Без италијанског примата Ренесанса би се опет свакако развила и у другим земљама, али не би
никада показала оне типичне форме по којима је данас препознајемо, нити би оне могле
сазрети још у Кватроченту (15 век). Италија није поседовала „урођену симпатију“ према
Готици, те је била предодређена да јој се супротстави.

Италијанска ренесанса није етапа праволинијског развоја, већ поништавајућа сила. Но,
музичка ренесанса касни за ренесансом у осталим уметностима, те наступа тек крајем 16 века.
По Гостушком, „ништа се ново (налик поништавајућој сили) десило у музици 15 века, када је у
јеку развој вокалне полифоније, чији су темељи постављени у 14 веку. По Гостушком, постоји
„морфолошко јединство између готичког ликовног и музичког контрапункта коју представљају
елементарну антитезу ренесансној естетици“. Ово Гостушки поткрепљује наводећи за пример
форму канона, која настаје – по њему у 14. Веку, а њена техника обележава полифонију коју он
сврстава у „манифестацију готичке уметности“.

У том контексту, Гостушки види Фирентинску камерату као суштинског зачетника музичке
ренесансе, која је имала некаквог претходника у италијанском мадригалу 16. Века (Ђезуалдо).

На нивоу архитектуре, Гостушки сматра да је период Ренесансе обележен повратком тежине у

архитектуру и промену усмерености грађевине, која уместо ка небу, сада стреми ка земљи, као
и повратак јасним геометријским облицима.
Аудио:

Гијом Дифај: http://www.youtube.com/watch?v=ANXGD1OLnns

Јоханес Окегем: http://www.youtube.com/watch?v=LRg92KWCTwE

Жоскен де Пре: http://www.youtube.com/watch?v=vlB1HR4BgUg

Орландо ди Ласо: http://www.youtube.com/watch?v=kWoECqR2_xE

Ћипријано де Роре: http://www.youtube.com/watch?v=m2tKA1AONUE

Занимљива обрада ѕа старе дуваче:

http://www.youtube.com/watch?v=Y4XIOwLBAeY

Карло Ђезуалдо да Веноза: http://www.youtube.com/watch?v=2Fao21JPxow

Палестрина: http://www.youtube.com/watch?v=_NHrZp-oY7Q

Мало више хомофоно: http://www.youtube.com/watch?v=IVMM4oUxqs4

http://www.youtube.com/watch?v=D1QjkhENZg8

Андреа Габриели: http://www.youtube.com/watch?v=gi87lOKiRtE

Инструментална музика – канцоне и сонате: http://www.youtube.com/watch?v=OoyNutSIB0E

(форма из које се развила барокна свита, а касније барокна и класична соната – иначе
подврста ричеркара)

Монтеверди, музика ѕа виолу: http://www.youtube.com/watch?v=x4LiCe02FH4

Мадригал борба Танкредија и Клоринде савремена инсценација:

http://www.youtube.com/watch?v=oHC0_6OPbX0

боље:

http://www.youtube.com/watch?v=tr3hQR9dP-4

Ренесансне грађевине:

http://www.italyguides.it/us/florence/florence_italy.htm

Слике:

http://www.google.com/culturalinstitute/project/art-project
Ел Греко:

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:sahrana-grofa-od-orgaza

Нека литература:

H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.

Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.

Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976

Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.

Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.

Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.

Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996.

Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985.

Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990.

Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970.

Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.

Преводи Витрувијевог дела на српски језик

Витрувијево дело Десет књига о архитектури први пут је преведено на српски 1951.
Преводилац је био Матија Лопац, а издавач „Свјетлост“ из Сарајева. Исти издавач је објавио
дело и 1990. године. Београдски издавач „Грађевинска књига“ објавио је, у преводу Ренате
Јадрешин-Милић, три издања: 2000, 2003, и 2006., а београдски Завод за издавање уџбеника, у
преводу Зоје Бојић, своје издање 2009. године.