Вилијам Тарнер

Рођен је у Мејден Лејну/Лондон, за време владавине Џорџа III, 1775.године. Имао је скромно
порекло, био је син берберина који је радио у Ковент Гардену који је радио са популарним
глумцима у Лондону, с тога би Тарнерове шансе биле веома мале да није био талентован у
уметности што је његов отац баш подржавао, чак је продавао његове радове у излогу своје радње.
Мајка му је била ментално болесна, чак је била у све горем стању након ћеркицине смрти. Тарнер
је отишао код ујака у Брентфорд са 10 година.

Тарнер је у раним годинама радио прелепе цртеже архитектуре, због чега је постао ученик
врхунских архитеката радећи за њих и демонстрирајући кроз своје цртеже како ће грађевина
изгледати када се доврши. Стално је посматрао уметнике код Краљевске академије јер је била
близу места где је живео и стално прижељкивао да буде део тога.

Са 14.година примљен је на Краљевску академију где је учио 4 године, најпре је радио доста
копија и вежби, угледајући се на античку уметност, а затим и са живим моделима. Током студија је
наставио да продаје своје цртеже. Др. Томас Монро је показао моћ акварела Тарнеру, он је радио
доста акварела и имао је некакву школу. Већ са 16.година Тарнер је створио навику да путује по
земљи, што је доста допринело његовом раду. Али путовања су саставни део његовог рада, тако
да и нису неки одмор.

ХОЛАНДСКИ ЧАМАЦ У ОЛУЈИ-1801. војвода Бриџ Вотер замолио је сликара да осмисли пандан
слици Ван де Велдеа, насликао је обрнуто симетричну слику с тим да су боја и контраст били
префињенији. Захваљујући том делу и успеху, постао је академик са 26.година, као најмлађи члан
у историји Краљевске академије.

ЂАВОЉИ МОСТ - Путовања кроз неприступачне пределе Алпа, оставиле су дубок траг на
Тарнерову визију природе. Једна од најопаснијих планинских рута подразумевала је прелазак
преко тзв. „Ђавољег моста“ у Швајцарској, који је забележен у Тарнеровој истоименој акварелној
скици Ђавољи мост(1802). Према легенди, овај мост је саградио сам Ђаво одговарајући на молбу
пастира да му скрати пут до вољене девојке. Услов је био да Ђаволу припадне прво живо биће
које га пређе. Лукави пастир намамио је јелена да то учини, што је разгневило Ђавола, али је мост
остао. Овај уски камени мост заправо је саграђен у 16. веку, а крајем 18. века управо на том месту
Наполеонове трупе су поразиле Руску војску и натерале је на повлачење. Идеја узвишеног за
Тарнера је потпуно супротно него рецимо у ренесанси мир и склад, он је тражио узвишеност у
хаотичним местима попут овог. Ђавољи мост представља баш ту потрагу за узвишеним, код
гледаоца страх треба да изазове сама помисао на вртоглавицу, пад, сам призор на ову провалију
без дна. Не можемо ни рећи да у самом сликару постоји нешто демонско, већ је он то
доживљавао као пријемник приказујући осећања која буди предео који види.

Фигуре делују изгубљено пред силама природе које наговештавају пораз свих људских
стремљења, изневерену наду.
ЛИБЕР СТУДИОРУМ-По узору на Лоренове Liber veritatis, издао је збирку гравира Liber studiorum,
изведених према његовим сликама пејзажа.Тарнер је правио студије у природи, али се његови
пејзажи разликују од Констејблових по концепцији, мотивима, техници и стилу.

Крајем 18. века у Енглеској потражња за топографским представама предела расте услед жеље
земљопоседника да се њихово имање овековечи. И већину Тарнерових дела чине управо такве
слике.

Са путовања по Европи доноси низ цртежа, акварела и слика пејзажа тамнијег тоналитета и јасне
атмосфере, инспирисаних делима Пусена и Каналета.

Око 1813. развија особен стил под утицајем Лорена. Од њега преузима дифузно осветљење,
композициона решења са стафажном архитектуром и људским фигурама малих димензија, које
оживљавају призор. Колорит му је заснован на жутим и црвеним светлосним тоновима, које
комбинује са бледоплавим нијансама неба.

СНЕЖНА МЕЋАВА- Тарнер је афирмацију стекао сликом Снежна мећава: Ханибалов прелазак
преко Алпа(1812), јавно приказаном на изложби Краљевске академије. Почетна инспирација била
је Давидова слика Наполеон прелази прелаз Св. Бернарда, а слика има више нивоа значења. У
фокусу је претња коју је за Енглеску у том тренутку представљао Наполеон, овде поистовећен са
Ханибалом. Сам призор снежне олује изведен је из Тарнеровог непосредног искуства, посматрања
природних непогода. Иновативни карактер ове Тарнерове прве вртложне композиције постаје
јасан када се упореди са Констејбловим пејзажима. Тарнер је представио олују убедљиво,
уверавајући посматрача да је слика настала на лицу места, у моменту збивања мећаве. Да би то
постигао, морао је да одбаци Пусенову идеализовану, уравнотежену слику природе дајући
предност динамичној, хаотичној композицији у којој силе природе играју главну улогу. Уместо
детаљне обраде и минуцинозних потеза, Тарнер је боју наносио у густим слојевима и грубим
потезима, који су сликарски еквивалент метереолошких прилика. Резултат је апокалиптична
визија која евоцира идеју о крају света.

Венеција је била једна од кључних Тарнерових тема, 3 пута ју је обилазио, 1819. акварели из
Венеције где Венецију и видимо данас као прави Тарнеров пејзаж; вода, магла, одсјај нестале
силуете, ватрени изласци и заласци Сунца, карневалске фугуре које нестају. Овог пута он напушта
вртоглавицу и немир какав га је пре окупирао. Венецији је такође посветио и доста уља на платну.

ПОЖАР ПАРЛАМЕНТА 1834- Тарнер је тада са својим ученицима са академије радио скице
акварела, касније је урадио два уља на платну да је ово била нова варијанта, тачније део
узвишеног. Серију слика са представом Зграде парламента у пламену(1834), одликује фантастични
колорит заснован на топлим бојама (жута, наранџаста, црвена, пурпрна), које букте над призором.

ОЛУЈА 1842- садржи пароброд, уместо да слави нову технологију он јасно ставља до знања да
чамац није ништа у поређењу са природом.

На слици Киша, пара и брзина –Велика западна железница(1844) Тарнер је настојао да дочара не
само временске прилике, већ и ефекте сагоревања угља и кретања најновијег модела локомотиве.
Као и већина његових пејзажа и ова слика настала је по сећању. Тарнер је сматрао да ће једино
тако успети да кондензује различите импресије из природе у некакву целину. Међутим рад по
сећању је свакако доносио одступања од некаквог реалног изгледа призора, а Тарнер га је
третирао слободно са циљем да оствари жељени ефекат. Приказао је зеца који трчи испред
локомотиве сугеришући да се воз креће мањом брзином од оне коју претпостављамо. Он
супротставља ту модерну механичку творевину малом дрвеном броду на реци с леве стране да би
потцртао чињеницу да стари начин живота неминовно нестаје, док технолошки изуми агресивно
напредују ка будућности. Овом сликом Тарнер је имплицирао свој лични, песимистички став
према модерној технологији, који ће кулминирати у делима симболиста. Да би потцртао немоћ
човека пред хаотичним, дивљим и непредвидим силама природе, Тарнер је креирао нов визуелни
вокабулар који је почивао на слободним, широким потезима и филтрацији импресија кроз
сећање.

У позним годинама имамо приказе о постању, слике Пре и После поптопа, ствари се губе у
потпуности остаје измаглица, такође у позним годинама из своје књиге студија узима своје
гравире и израђујући слике користећи потпуно магловите нијансе и свежије боје.

У његовим позним делима романтично осећање природе прекида везу са реалношћу и постаје
драматично осветљена фантастична визија природе, у којој се цртеж губи, а форме
дематеријализују и утапају у атмосферску игру боја, колорисану измаглицу која антиципира
импресионизам.

Сахрањен је у крипти Св.Павла међу осталим сликарима и тик уз Рејнолдса који је био први
председник Краљевске академије. Све што је било у атељеу, десетине хиљада цртежа, акварела,
стотине слика, оставио је својој земљи.

Џозеф Малорд Вилијам Тарнер (енгл. J. M. W. Turner; Лондон, 23. април 1775 — Лондон, 19.
децембар 1851) је био енглески сликар и цртач епохе романтизма. Најзначајнији су његови
прикази пејзажа и морских призора које карактерише слободан однос према боји и слободно
кретање кичице. Његов спефицични израз ценили су каснији сликари, пре свих импресионисти.

Рано стваралаштво

Још као дете истакао се својим цртежима и акварелним пејзажима. Већ са 14 година студирао је
на Royal academy у Лондону где се интензивно бавио сликањем акварела. Први пут је са уљаним
бојама радио 1795. године. Много је путовао по Европи и на овим путовањима је сакупљао у
блоковима за скицирање (само на првом путовању 17 блокова) мотиве који ће му касније
послужити за израду серије акварела великог формата и за серије бакрореза (Европске реке, од
1817. године). Бавио се и теоријом уметности. Почев од 1807. издавао је опсежан спис Liber
studiorum, једну врсту трактата о сликању пејзажа. Био је активан и као песник. Постао је професор
учења о перспективи на Краљевској академији 1807. године.

Његова рана дела делују помало круто, нединамично и у маниру ведута његови прикази пејзажа
од 1790-их показују велику живост и одликују се лирски хармонизованим тоном. Његови
аранжмани слика се упркос продуховљеним стафажима одликују прецизним опажањем
природних појава, нарочито временских прилика. Утицај на његово стваралаштво извршила су
дела Николе Пусена и Клода Лорена као и холандско сликарство пејзажа и марина. Био је познат и
цењен пејзажиста. Највише је сликао енглеске пределе (Дворац Виндзор, 1805) али и мотиви са
европског континента били су инспирација за нека од његових дела. Упечатљива слика природне
стихије је његова слика Лавина која се сурвава у Граубиндену из 1810. на којој је приказана лавина
у Алпима.

Зрела фаза стваралаштва

Последња пловидба Темерера, 1839

У фази стваралаштва између 1810. и 1830. одриче се прецизности приказивања зарад истицања
укупног атмосферског ефекта. Посебно је у сликарству акварела доспео до слободног односа
према боји што се види на слици Стеновити затон са фигурама из 1830. године на којој се фигуре
људи стапају са пејзажем обале. Многе од његових слика из овог периода настале су у Петворту у
Сасексу где је боравио на имању војводе од Егремона.

Позних 1830-их у потпуности је развио свој зрели стил и тада успева да принципе сликања
развијене акварелом пренесе на слике у уљу. Из овог периода стваралаштва су слике Снежна
олуја, Киша, пара и брзина и последња пловидба Темерера. Код њих је приметно ограничавање
на мали број готово у потпуности расточених мотива. Ове слике утемељиле су његову славу као
уметника који је антиципирао импресионизам. Тарнерови савременици нису у почетку имали
много афинитета према сликама које на апстрактни начин приказују феномене. Међу
малобројнима који ус у почетку схватили значајн Тарнеровог позног стваралаштва био је Џон
Раскин. Иако приказује феномене индустријализације Тарнерова дела не треба сврставати у групу
модернистичких исповести већ у романтичарско схватање природе.