ГЕОРГИЈЕ ПАХИМЕР

Георгије Пахимер припада времену кад византијску културу обиљежава дјеловање једне
интелектуалне елите са наглашеним филозофско-књижевничким интересовањима, као и
да су основне црте тог списатељства: учени атицизам, мржња према римокатоличанству и
Унији, али и извјесна сличност са западним хуманизом, полихисторски карактер.

Попут многих византијских историчара и Григорије Пахимер, пише о времену у коме он

живи. За историју је говорио, да је „душа историје истина, а потреба за истином је
неопозиво света“.

Пахимеров угао посматрања, носи печат духовничке каријере и теолошких интересовања.

Пахимер спомиње:

Поход Јована Палеолога против балканских непријатеља, значај Охридске архиепископије

у Епирској држави, посљедице Четвртог крсташког похода, Србе као чинилац византијске
политике, рат Деспота Јована и Михајла Другог Епирског, долазак пораженог Јована
охридском архиепископу, српско поријекло цара Константина Тиха, покушај склапања
савеза са краљем Урошем, појаву котаница у српској служби, Татаре у експедицији против
Срба, сарадњу Срба са Котаницом, ратовање са Србима и прве кораке ка споразуму,
уговарање Милутиновог брака са Симонидом, порекло Симонидиног имена, царево
кретање на пут, натезање око споразумјевања са Србима, прослави брака Милутина и
Симониде и помоћ Милутину, повратак цара Андроника кући, споразумијевање са
патријархом око Симонидине удаје, негодовање Бугара због византијско-српског
споразума и служење Срба код царице Ирине.