CUBA

User manual
ili
Vodič za siromašne putnike –
početnike

Frankfurt na Majni-Beograd 2022

Umesto predgovora

Draga čitateljko i čitatelju i mali čitateljčiću,

Ovo izdanje vodiča je samo tvoje. Možeš deliti

delove teksta ili ceo tekst ali, molim te, navedi
izvor, nije fora da moj tekst ide ko zna gde a da
nije potpisan.

Ukoliko neko želi svoj primerak, rado ću mu ga

poslati tako da nema potrebe za nekakvim
umnožavanjem i slično, pogotovu što je svaki
primerak poseban, da li po posveti ili po nečemu
čega sam se setio da dodam kada sam već poslao
nekoliko primeraka.

Tekst je uredila i lektorisala moja drugarica Lilly

Dukic, pod kojim imenom ćete je i naći na FB.
Grafičku obradu je uradio moj drug Zoran
Cubrilo, na FB poznat kao Zoran Cubrilo a što ima
sajt beogradac.com

Ja sam na FB Momir Kostić a moj e mail je

shurda@gmail.com, pa kada pročitaš, napiši kako
ti se dopalo. Ili nije. Kako god.
u hotelu, o svom trošku, što nije isplativo, niti za to imamo vremena.
Kažu nam da se strpimo do dve nedelje pred put, ako uslovi budu isti,
dobićemo promenu karata. I onda, dok je moja žena slagala neki veš u
kupatilu, a ja čačkao nešto po internetu, izađe na ekranu mog laptopa
veliki naslov: „KUBA OTVARA GRANICE ZA TURISTE“. Viknem „Ženo,

1 cojones.
1
dela dođi der ‘vamo da ti nešto reknem“ a ona će iz kupatila „Bolje
ti dođi ovde da mi pomogneš umesto što visiš na tom internetu, radi
nešto pametno, zašto moram sve ja?“ Strogo ponovim: „More, ženo,
prođ‘ se ćorava posla, nego poteci der vamo, imam nešto važno da ti
reknem!“ Dođe ona, stane pored mene, a sve cupka, da li joj se piški,
ili treba da završi onaj veš što je počela, ne znam. Kažem joj svečanim
glasom: „Ženo, pakuj se, tridesetog putujemo u Havanu“. Tu se stvarno
uznemirila, nesigurno se nasmejala, čini mi se da joj je i suza radosnica
zaiskrila u uglu oka… Tu noć smo, uzbuđeni, dugo sedeli, držali se za
ruke, u mislima pakovali stvari, opet smo bili mladi kao nekada… Ne
bih pričao dalje šta je bilo.

Danas je trinaesti decembar, evo već je četvrti dan kako smo se

vratili sa svog putovanja. Još uvek slažemo utiske i suvenire po
policama, peremo prljav veš koji miriše na Havanu i pokušavamo da
se prila-godimo vremenskoj zoni. Još uvek nismo sigurni kada je jutro
a kada veče. Dok su mi utisci još uvek sveži, idem od početka, pišem
kako smo mi videli Havanu, kako smo prošli. Ovo je sasvim lični
utisak, možda nekome pomogne, možda ne, ne preuzimam
odgovornost. Ako rešite da primenite iskustva koja smo mi imali,
savetujem da se pre upotrebe ovog Uputstva posavetujete sa vašim
lekarom ili farmaceutom. Takođe, sve radnje u ovom Uputstvu su
izveli iskusni profesionalci i stoga ne pokušavajte kod kuće da
putujete na Kubu. Ako me razumete. Jer sada ja ni sam sebe više ne
razumem. Sledi...

...NAPOMENA - Ovo je vodič, kako i u naslovu piše, za siromašne

putnike početnike, kao što smo moja žena i ja. U ovom, prvom delu
Up-utstva, ću ipak dati i uputstvo za one bolje stojeće putnike, nema
smisla da oni budu izostavljeni. Sledi…

UPUTSTVO ZA BOGATE PUTNIKE POČETNIKE

1. Uključite telefon, laptop, šta već imate;
2. Otvorite Gugl;
3. Ukucajte „Kuba leto 2022“ ili već godinu koja vas zanima;
4. Odaberite prvi aranžaman koji nađete, koji Vam odgovara vremenski,
a cene su ionako slične, od 1500 do 2000 evra po osobi za desetak dana.
Odaberite opciju „All inclusive“, razlog ćete videti ako ipak pročitate
drugi deo ovog Uputstva;
5. Uplatite, spakujte se i letujte.

Srećan put!

2
3
 Sada će neko reći - šta ima veze, tamo je toplo, kupaće gaće
ponesem, par majica i to je to, više mi ne treba. Slažem se. Može. Ali,
ima jed-na opcija koja postoji u sledećem cenovnom razredu. Opcija
besplatne promene karte. Šta to znači u praksi? Kada kupujete kartu
mesecima unapred, ne znate šta će se desiti za nekoliko meseci. Možda
vaš šef saz-na da želite na Kubu, pa pomisli da ste bogati i stoga vam
smanji platu i godišnji odmor. Ili, odjednom shvatite da vam je
zanimljivije da odete na vašar u Ralji i tamo da se ulupate od
pljeskavica, rakije i narodn-jaka, jeb‘o Kubu (izvinite na izrazu, ovo
je i tako samostalno izdanje Vodiča, mogu da pišem šta ‘oću, samo
neću). Dakle, postoji mnogo ra-zloga zbog kojih se može odustati od
puta i ako kupite one najjeftinije sirotinjske karte, a putovanje vam se
izmakne bićete još veća sirotinja koja pri tome nije videla ni K od
Kube. Zato, pamet u glavu! Kupujte samo one srednje karte, sa
mogućnošću promene datuma putovanja i sa mogućnošću otkazivanja
putovanja. U ovom drugom slučaju nećete dobiti novac nazad, već
vaučer koji možete iskoristiti u određenom peri-odu, posle čega
postaje nevažeći.

I, sada stupa na scenu deda Močin britki um i urođena mu

snalažljivost. Čitaj, draga sirotinjo, kako se tvoja sirotinja snalazi:

Mi smo, prateći ova pravila kupili povoljno karte za petoro

ljudi koliko je tada trebalo da ide u našoj grupi. Kako rekoh,
nastupila je pandemija, dobili smo vaučere i na kraju je trebalo da
putujemo samo Nataša i ja, što smo i uradili, jer ostatak ekipe iz
raznih razloga više nije mogao da putuje. Međutim, ostalo je još
dosta novca na pomenu-tom vaučeru, a mora se iskoristiti negde do
polovine februara, jedva dva meseca je ostalo i u istom periodu se
mora i putovati. Novca za dva velika interkontinentalna putovanja u
tako kratkom periodu jed-nostavno nema, a isto tako nema ni smisla
da novac propadne. Nakon mnogih besanih noći, u kojima sam video
sebe kako ostajem bez novca sinula mi je misao: kupiti neke bez veze
karte sa datumom putovanja koji odgovara vaučeru. Karte su,
naravno, sa mogućnošću povraćaja novca. Ne časeći časa, kupim
karte za Limu, Peru, za februar. Posle ne-koliko dana karte lepo
otkažem i dobijem novi vaučer sa rokom važenja do decembra 2022.
godine. Ako i tada ne budemo mogli da putujemo, Bože moj, opet
kupimo karte, otkažemo i dobijemo novih deset meseci. Naravno, ovo
nemojte nikome da kažete, jer ako ova informacija procuri u javnost
ukinuće nam ovu jedinu mogućnost da otkazujemo karte i zezamo
poštene avio kompanije.

EDIT: Ovo je u međuvremenu promenjeno. Bez dodatnog

4

plaćanja možete samo jednom promeniti svoje karte!

 Pre nego što se odlučite kojim letom ćete leteti poslušajte savet
mudroga starca: u presedanju, a presedaćete u Madridu, odaberite da
veza između dva aviona(flight connection)bude NAJMANJE tri sata.
Više puta smo boravili u Španiji i uvek se potvrdilo naše mišljenje da
su Španci, uprkos odličnoj kinematografiji(kada na Netfliksu vidim da
je film španski odmah ga gledam, bez da tražim IMDB ocenu ili kratak
sa-držaj), veoma nezgodan narod(setite se samo Inkvizicije!). Ne
puštaju nikoga preko reda, zadovoljni su kada vide da kasnite na let, a
oni su vladari vremena, jebala ih Inkvizicija! Verovatno ćete morati da
presedate sa terminala 4 na terminal 4S i obratno u povratku. Veza
između ova dva terminala traje više od 20 minuta, ide se vozićem
jednu stanicu i hoda se, odnosno vozi po pokretnim trakama 2–3
kilometra. Između vas čeka pasoška kontrola kao i kontrola QR
kodova koji su potrebni za Španiju za vreme pandemije, makar bili
samo u tranzitu. Ako ovo čitate 2038. godine, biće samo ružno
podsećanje na pandemiju, ali ako čitate oko 2022. godine, pandemija
još uvek vlada, morate biti potpuno vakcinisani i imati QR kod za koji
sam u panici popunjavao veb stranicu dok sam čekao u redu za
pasošku kontrolu. Naravno, ovaj red je mnogo dugačak, u njemu se
nalaze ljudi koji presedaju na avione za razne strane sveta i sve to
dugo traje. U tom dugačkom i dugotrajnom redu se rađaju nova
prijateljstva, sklapaju se brakovi, čak legenda kaže da se desilo i
nekoliko porođaja i da su uvek španski carinici bili kumovi, pila se
sangrija i pevalo se „¡Ay, Carmela!“2… Mi smo u povratku zbog toga
propustili poslepodnevni avion i dali su nam drugi, večernji tako da se
povratak kući otegao na preko 20 sati!

Kada ste već odabrali ove karte imate i mogućnost da birate

sedišta. Ona se odabiraju tokom samog procesa kupovine i besplatan
je izbor, naravno, za obična sedišta. I ovde morate biti lisica i
odabrati dobro sedište, dovoljno daleko od toaleta u koji svaki čas
neko ide tako da vam smeta zvuk, a možda počne u nekom trenutku i
da neprijatno miriše. Odličan odabir sedišta nudi sajt seatguru.com.
Dovoljno je da ukucate broj leta i datum i dobićete šemu aviona sa
svim označenim sedištima, i oznakom koje je najbolje. Crvenom
bojom su označena sedišta koja nisu do prozora, tačnije na kojima
imate ugodan pogled na zid. Sličnu šemu dobijate i prilikom kupovine
karte ali nemate opis sedišta. Pred-lažem da odaberete mesta sa
strane, ako putujete u paru jer uglavnom raspored je 2+4+2. Takođe,
možete da odaberete sedište na sredini koje se nalazi na početku
turističke klase, kod samog ulaza, u prvom redu, u našem slučaju broj
reda je bio 20. Tu ste u sredini ali zato je ispred vas kuhinja i imate
ogroman prostor za noge, možete se istezati u toku leta,
2 Jedna od najpopularnijih pesama Republikanaca tokom Španskog građanskog rata.

5
a i prvi dobijate klopu i piće. Ako niste baš sasvim krezuba sirotinja
kao ja, možete doplatiti za bolja sedišta, naravno. Kada sednete ovde,
javi vam se krik iz dubine duše jer sva sedišta imaju zabavni sistem
ispred, a vi samo beli zid! Počinjete da psujete deda Moču i sve po
spisku ali, ¡tranquillo!3 Sistem se nalazi u naslonu za ruke, sa desne
strane, kao i astal za ručavanje, treba samo stisnuti dugmence ispod i
opalaaa, izlazi tablet sa USB utičnicom koja ništa ne valja. Slabo puni i
ako ste istrošili telefon gledajući pornjavu od dosade dok ste čekali let,
sada ga morate puniti ceo put, deset i po sati, da se napuni jedva do
polovine. Na odredištu vam treba telefon, da pokažete potvrdu o
vakcinaciji koju imate u elektronskoj formi. Šta da vam radim, punite
telefon polako i gledajte filmove koje nudi ekran ispred vas i nervirajte
se što me niste poslušali. Naravno, ako vam je prošao Liverpul iz 1 u
1, možete čak i u biznis klasu, tamo imate kvalitetan punjač,
šampanjac i sve ostalo!

Prilikom kupovine karte dobijate priliku da odmah, o istom

trošku kupite i polisu zdravstvenog osiguranja. Ono je obavezno za
Kubu. Na ulazu nama niko ništa nije tražio ali ga ipak morate imati
ukoliko socijalno osiguranje iz vaše zemlje ne važi na Kubi, a sasvim
sigurno ne važi. Savet siromašnog starca je da ne kupujete to
osiguran-je koje vam nude, košta oko 56 evra za boravak od desetak
dana, za dve osobe. Ako malo pretražujete internet, lako ćete naći
neuporedivo jef-tinije osiguranje, mi smo čak našli jedno koje važi
godinu dana za puto-vanja po svetu a košta 13 evra za dve osobe! Ne
umem da vam kažem koliko je korisno, i šta piše sitnim slovima, ali
nadali smo se da nam neće biti potrebno, što se i ostvarilo. Za
razliku od, na primer, 2010. godine kada smo turistički bili u
Nemačkoj, a još smo živeli u Srbiji. Nataša je tada nezgodno bila
pala i iskrenula koleno, te je ćopala par dana, sve dok nismo stigli u
Beograd. Tom prilikom, poslednjeg dana, baš kada je trebalo da letimo
nazad, ujutru me je stegao strahovit išijas, toliko jak da dugo nisam
mogao ustati iz kreveta! Sva sreća pa smo imali avion tek kasno uveče
i uspeo sam nekako da ustanem iz kreveta i da se do posle podne
oporavim, a našle su se i neke štake pa smo tako, Nataša ćopajući, a
ja na štakama, kao dva invalida, bazali po frankfurtskom aerodromu
izazivajući sažaljive poglede putnika, i ukrcali se na avion koji nas je
doveo u domet važenja naših zdravstvenih knjižica.
3 Polako.

6
 U avionu posle poletanja dobijate prvi obrok. Kako sam već
rekao, Nataša i ja dosta putujemo ali samo na kraće relacije, ne na
puštamo Evropu. Tačnije, relacije koje pokrivaju „Ryanair“ i „Wizzair“
i ponekad odemo u Beograd redovnom linijom ali samo kada je cena
ak-cijska. Sada smo prvi put putovali na drugi kontinent pa još
redovnom linijom i nismo znali kako to ide sa hranom u avionu. U
cenu karte je uključen obrok, ali, koliko, šta, kada…

Danima smo razmišljali, a od sramote nisam smeo da pitam

nekog iskusnog putnika kako to treba, pa smo za svaki slučaj ispekli
jedno pile, umotali ga u novine, poneli teglu krastavaca (krastavce
smo izvadili iz tegle pa smo i njih umotali u novine, inače ne mogu da
prođu kontrolu), kilo ‘leba, nešto gurabija, malo slanine, šunke i
belog luka. Da nam se nađe za usput.

Ipak, ispostavilo se da ovo nije bilo potrebno, nedugo nakon

poletanja poslužena nam je hrana, pasta sa nečim, zaboravio sam sa
čime, ali znam da je vegetarijanska, a za nevegetarijance poslužena je
piletina sa pirinčem. Istovremeno, dobijate dezert, kolačić, seckano
voće, osvežavajuće piće ili vino, čaj ili kafu. Ili oba. Onda, nekoliko sati
spavanja, čitanja, gledanja filmova ili dosade pa sledi doručak - sendvič,
dezert, kafa, piće.

7
posao, sanjali ste da birate smeštaj u Havani, tužni ste, a onda se setite
da ste sinoć zaspali sa deda Močinim Kuba user manualom u rukama
i stoga, dok se klackate u tramvaju kroz smog i hladan mutljag od
vremena, setite se šta ste pročitali i naučili, jedva čekate da se vratite i
da prionete na traženje smeštaja!

U Havani, kao i na celoj Kubi smeštaj je najbolje tražiti na

Airbnb.com stranici. Postoji još i hotels.com ali ja volem, što kažu
moje Lale, ovaj prvi. Kada putujemo po Evropi, ili kada skoknemo do
Maroka, sasvim dobro radi i booking.com, koji najviše i volim da
koristim, ali on u Havani jednostavno ne radi!
8
 Airbnb je platforma koja spaja one koji izdaju i one koji traže
smeštaj. I jedni i drugi posle završenog aranžmana pišu utiske jedan
o drugom, na osnovu čega se formira i ocena koju smeštaj ima. Ova
mišljenja se ne mogu videti sve dok obe strane ne napišu i pošalju
svoje ocene i tako se ne mogu postavljati neobjektivne ili nameštene
ocene. Pre odabira smeštaja treba povesti računa o kritikama koje su
napisali prethodni gosti. Ovde ima dosta skrivenih caka koje treba
poznavati da ne biste upali u smeštaj koji ima odlične kritike, a u
stvari je rupčaga sa flekavom posteljinom, kao što smo Nataša i ja
dobili kada smo par noći bili u jednom smeštaju na Majorki. I tada sam
pažljivo pogledao ocene kao i utiske i odabrao smeštaj ali dobismo
nešto što se teško može nazvati pristojnim. Kasnije sam proučavao šta
se to desilo da toliko omanem. Nije u suštini bilo toliko strašno, u sobi
se samo prespava, istušira, možda neki seks na brzinu i to je sve,
nećete se useljavati, pa možete izdržati tih par noći. Nakon nekoliko
dana, shvatio sam da su svi utisci napisani u par rečenica, na primer
„Sve je OK“, „All is good“4,„все было хорошо мы напились как свиньи“5 i
slično. I tada mi se upali ona sijalica iznad glave! U ovom prilično
jeftinom smeštaju odsedali su mladi ljudi, uglavnom iz Nemačke,
Engleske kao i neizbežni Rusi. Mnogi od njih su toliko mladi da su po
prvi put putovali bez mame i tate, osetili čar slobode, neumerenog pića,
droge i seksa dvadeset četiri sata dnev-no. Pri tome dobili su lep
džeparac, mesta za izlazak je bilo mnogo tako da se zapravo i ne sećaju
uboge sobe u kojoj su spavali i dolazili u nju pijani, ispovraćani i
drogirani. Na kraju, kada se vrate u svoje domov-ine, moraju da ostave
neki komentar, napišu ono čega se sećaju i tako podižu rejting
vlasniku koji samim tim podiže cenu.

4 Sve je dobro.
5 sve je bilo u redu napili smo se kao svinje.

9
u jednom, recimo, hotelu. Kada uđete, kao da ste ušli u stan kod kod
babe i dede, nije to neki neprijatan miris, nego više neki miris starog
doba. Na recepciji, nas je dočekala jedna stastita, vremešna Portugalka
koja ne zna ni reč stranog jezika, jedino misli da zna italijanski pa se
tako sporazumevala sa mojom suprugom. Međutim, niko tu nikoga nije
razumeo, mada nije ni bitno. Bio je decembar, Porto je topao grad, ali
ipak vam treba dosta pokrivača jer u sobi nema grejanja. Prekrivača je
bilo, kao i tople vode u jednom nazovimo, kupatilu, koje je nastalo
pregrađivanjem sobe staklenim zidom. Sama soba je izgledala kao da
smo ušli u neki film, ili pozorišnu predstavu koja ima scenografiju s
početka dvadesetog veka. Zvučna izolacija između sobe i kupatila ne
postoji, tačnije ono staklo i metal pojačavaju zvuke, tako da ako idete
prvi put sa momkom ili devojkom na put budite spremni da nemate
zvučnu in-timu u nusprostoriji! Ipak, sve u svemu, tada je odnos cena
- kvalitet bio više nego dobar, a bilo nam je to prvo putničko iskustvo
od kako smo se preselili u inostranstvo.

10
kratko o sebi, kojim poslom putujete, jedno pristojno pismo. Nemojte
pisati da ste mladi tinejdžer koji je prvi put sam otišao od kuće i da
‘oćete da se drogirate do iznemoglosti, mislim da nije korisno ali
nemojte ni ići u biografske detalje, ko, kada, kako i zašto. Nekoliko
pristojnih rečenica će biti dovoljno. Možete pisati na kom jeziku
hoćete, opcija automatskog prevođenja radi savršeno, tako da ako
niste vični stranim jezicima, slobodno pišite na svom, domaćin će
razumeti. Kao i vi njega. O jezicima i sporazumevanju na Kubi ću
pisati malo kasnije.

Ima jedna fora kod Airbnb-a. Prilikom odabira smeštaja često

piše „pansion sa uslugom doručka“. Oduševite se jer po povoljnoj cenu
imate odličan smeštaj i još doručak. Kada sve završite, javi vam se
vlas-nik sa pitanjem „Da li želite i doručak, košta pet evra po osobi?“
Tada shvatite značenje malih slova u ugovoru ili jezičkih začkoljica.
Ne, niste vi naivni i glupi, vi ste razumna i inteligentna osoba, ali ipak
ste naseli na mali marketinški trik. Odgovarate vlasniku da niste
zainteresovani za doručak. Naravno. Dvoje vas je, deset evrića za dva
parčeta salame, dva lista sira, hleb i mleko je zaista mnogo.
Kupovaćete vi to sami! Vlas-nik se složi, šta će, a vi sada znate šta
znači „usluga doručka“, nema ništa džabe, jok! (sem deda Močinog
Vodiča).

Avionske karte ste najzad kupili. Smeštaj ste obezbedili. Imate

leptiriće u stomaku, jedva čekate da krenete i dotle obavljate…

11
u toplo karipsko podneblje? Upravo naša zima je najbolje vreme za
posetu Kubi. Kada je kod nas leto, kod njih su kiše i tajfuni. Na telu
vam se ne vidi trag od kupaćih gaća, apsolutno ste beli? Ne časite ni
časa, pravac u parfimeriju i odmah kupite pomadu za sunčanje sa
visokim faktorom. Zašto sada? Ima toga i tamo, razmišljate, ne mogu
sada da se još i time smaram! Mora. Mora! Kazao deda Moča, a zašto,
saznaćete u sledećim poglavljima Vodiča.

6 Da, gospodine!
12
u takve barove, koj‘ ćete uopšte u Havani, mogli ste i kod kuće ostati,
jeftinije biste prošli! Nemački jezik slobodno ostavite kod kuće, ako ga
znate, neće vam koristiti. Lažem, razgovarao sam sa jednim Kubancem
u jednom baru, rekao mi je da pola godine živi u Kelnu a pola u
Havani. Posle sam se zadaikirijao pa ne znam ni šta je bilo sa njim, a
ni sa mnom, to je jedini čovek odavde kog sam ga sreo, a da zna
nemački.
Ponesite sa sobom iz domovine lekove. Sve koji vam padnu na
pamet, a koji vam mogu zatrebati. Protiv glavobolje. Protiv
temperature. Protiv proliva (nije smešno, stvarno može da vas uhvati,
šta ćete onda, pitam ja vas???). Protiv opekotina. Aspirin. Flaster.
Redovnu ter-apiju koju koristite, ja na primer imam one zelene za
ludilo i one žute isto tako, kao i one protiv holesterola. Možda vam
pomogne neki zavoj. Sve što vam padne na pamet, ponestite. Saznaćete
u nastavku zašto.

Jedna mnogo zgodna stvar koju će deda Moča da vas nauči je

da uvek ponesete sa sobom par zip-traka, plastičnih vezica. Nekada
sam bio biciklista, kamper, vozio sam lepe i dugotrajne ture i od tada
mi je ostala navika da imam na putu bar jednu vezicu, što mi se ovaj
put is-platilo u potpunosti, evo i kako (Blic naslov: Mogao je u sred
Havane da ostane samo u gaćama ali on se snašao, evo i kako FOTO/
VIDEO): Šetali smo po nekakvom sajmu rukotvorina, i odjednom,
neki zvuk „prrr“ i osećaj olakšanja. Ne, nije ono što ste pomislili
sram vas bilo, nego moj kaiš, kupljen na buvljaku u Frankfurtu i
pošteno plaćen 2,5 evra se jednostavno raspao i oslobodio moje salo!
Šnala nije bila kvalitet-na i slomila se a ja sam bio u bermudama
koje sam i dalje nosio iako sam čeličnom snagom volje u prethodnom
periodu skinuo petnaest ki-lograma telesne težine. Bermude su
munjevitom brzinom poletele ka zemlji i malo je falilo da ceo svet
vidi moj veš, tim pre što sam u tom trenutku sa Natašom kupovao
suvenire i razgovarao sa jednom lepom devojkom koja ih prodaje.
Munjevito sam uhvatio jednom rukom pan-talone, drugom sam platio,
i uputili smo se ka klupi, da rešimo nekako gaćno-pantalonski
problem. Setih se, srećom, da bi trebalo da imam jednu zip-traku u
rancu, i zaista je Nataša i ja nađosmo. Nekako pov-ežem pantalone i
ostatak letovanja sam imao rešen problem pantalona. Molim? Kako?
Zašto nisam kupio drugi kaiš? Polako ljudi, nemojte da ste nestrpljivi,
saznaćete sve kada stignemo u Havanu!

U Frankfurtu, našoj polaznoj tački čekamo da prijavimo

kofere. Do Madrida letimo nekim malim avionom, nema mnogo ljudi u
redu, ali ipak se red oteže, čekamo više od sat vremena. Vreme
poletanja se neu-moljivo približava. Zemaljska stjuardesa na šalteru,
13

jednom jedinom, postaje vidno nervozna. Red se sporo pomera. Što

je stjuardesa ner-
voznija, red je sporiji. Konačno, stigosmo i mi. Traži nam putne karte.
Šta ti je to, bona? Viza, kaže. Ali, nama ne treba viza, mi smo Srbi, bre!
Treba viza. Ne treba. Treba. Ne treba. I onda, preseče:
- Ako ne uzmete vizu, nećete dobiti kartu za ukrcavanje!
- Gde da je kupimo?
- Eno, tamo na onom šalteru.
Otrčim, vreme poletanja je prošlo. Psujem i Iberiju i sve redom, negde
sam pročitao da je viza 25 evra, preživeću i to, samo da već jednom
poletimo. Dolazim do šaltera, tražim dve „tarjete“, kako se to stručno
kaže na španskom, daje mi ih i naplaćuje 160 evra! Ne prima kartice,
kao da smo u Mauritaniji, traži stare dobre papirne pare. Već samo
izludeli od nervoze i straha da li ćemo stići, kupujemo vize i odlazimo
do prvog šaltera. Stjuardesa mi ljubazno vraća nemačku ličnu kartu.
Uzimam je i čudim se, otkud meni nemačka lična karta? Gledam bolje,
i čudim se, od kada sam ja devojka rođena 1998. godine i zovem se
Helga? Britkim umom shvatim da je smotana službenica Iberije
zadržala tuđe dokumente i dala ih meni. Uzimam ovu ličnu kartu i
nalazim Helgu, dajem joj, vraćam se po svoje bording karte, te trčimo
do gejta u nadi da je naš avion još tu. Na svu sreću bio je tu, i ukrcali
smo se. Bez potvrde
o vakcinaciji koja je ostala kod one putane iz Iberije. Ko ne zna šta je
putana – pravac meksička serija! Kasnije, prilikom sletanja, čujem
jednu Španjolku kako rezignirano govori stjuardesi, kao da joj je ona
kriva: „¡La primera y última vez que volé con Iberia! Prima y ultima!”7
Ne znam kako sam uspeo da je razumem, ali nam je to bio hit celo
letovanje. Tim pre što se ispostavilo da je kasnije bilo još dosta
problema sa ovom kompanijom!
7 Prvi i poslednji put kada sam letela Iberijom! Prvi i poslednji!

14
 Pročitali ste ovo Uputstvo. Naučili ste španski. Kupili ste karte.
Kupili ste veliki kofer. Spakovali ste u njega hranu, lekove, kupaće gaće
i ostalu garderobu. Oteli ste od babe pare za džeparac. Domogli ste se
Madrida i preseli ste na avion za Havanu. Pred vama je odmor iz snova
i konačno…

...KUBA

Grabite svoje stvari, gledate da nešto ne ostavite u avionu i

gurate se da izađete.

Sinoć, posle poletanja, dobili ste nekakve plave kartončiće na

kojim ispisujete ko ste, zašto putujete na Kubu, potvrđujete da ne nos-
ite oružje, drogu ni pornografiju sa sobom. Ovo poslednje uvek ćete
slagati, da nemate, jer kakav ste muškarac ako to nemate u svom tele-
fonu, u folderu Računi? Ove kartončiće sačuvajte, trebaće vam, ako ih
izgubite imaćete problem!

U avionu skoro da nema turista, oko vas se čuje već deset sati
samo španski i već ste pripremljeni za prelazak u drugu zemlju, gde se
govori drugi jezik i gde vladaju drugi običaji. Do sada ste pomalo
shvati-li, na osnovu posmatranja putnika u avionu, da su Kubanci
jedan glasan, srdačan i ljubazan narod. Izlazite sa gejta i stazom koja
je ograđe-na trakama prolazite pored nekoliko kamera koje vam
snimaju lice. Kada se osvrnete na displej jedne od njih, vidite da vam
mere telesnu temperaturu. Ionako vam je vrućina, u avionu je bilo
prijatno, taman da se pokrijete crvenim ćebencetom koje su vam dali i
da dremate. Ovde je temperatura mnogo viša i delićem svesti shvatate,
polako, da ste, iako niste prošli carinsku i pasošku kontrolu, ipak na
Karibima. Toplo je i vlažno.

Naišli ste na neke ljude u belim mantilima, jedna krupnija žena

crne puti vam nešto govori… Ne razumete je, kao ni ona vas. Ipak, tač-
no znam da traži one papire, potvrdu o vakcinaciji koje nam
službenica Iberije još u Frankfurtu nije vratila. Svejedno, pravim se
nevešt, otvaram elektronski dokument na svom telefonu i pokazujem
ga. Dokument, mislim. Ona me šalje kod druge gospođe, tačnije kod
drugarice (ipak smo sada, neko ponovo, a neko prvi put, u
socijalizmu). Drugari-ca doktorka gleda potvrde na telefonu i pušta
nas da prođemo dalje.

Jedna barijera je pala!

15
u menjačnicama i da je novac najbolje promeniti na aerodromu, izbeg-
nu se gužve i odmah imate novac u rukama. Devojka koja nosi tablu sa
natpisom „TAXI“ je tu, pitam je da mi potvrdi da li je vožnja 25 evra,
kaže da jeste, mogu platiti pezosima. 700 CUP ili u valuti, no
problemos11. Odlučujem da promenim jednu finu količinu novca, da ne
čekam
u redu. I zaista, tu je bankomat, tu je momak koji dežura ispred i koji
mi pomaže da promenim novac, uzimam svoje pezose i gledam ih, ne
znam šta sam dobio, CUP, CUC, koja je cena, šta… Sve mi se izmešalo.
Sva ona uputstva, uradi ovako, uradi onako, menjaj, nemoj menjati.
8 nije potrebna viza.
9 plavi papir (mešavina engleskog i španskog).
10 Da, gospodine, dobrodošli na Kubu!
11 nema problema.
16
Pri tome, ista uputstva i iskustva putnika kazuju da je Kuba izuzetno
bezbedna zemlja, za razliku od ostalih karipskih zemalja. Prebrojavam
novac, nekoliko hiljada pezosa, onih običnih, što ih koristi sirotinja.
Dalje u tekstu neću ih zvati CUP, Pesos Cubanos, kako se zovu nego
jednostavno „pezosima“. CUC, ili konvertibilni pezos nismo ni videli,
niti smo negde uočili cene ispisane u ovoj valuti, osim u uskoči-
iskoči au-tobusu, gde smo jedino morali da platimo vožnju kreditnom
karticom karticom. Još jedna dezinformacija sa interneta, tako je
možda nekada bilo, ali više nije. Bar ne sada, u decembru 2021.
godine.

Taksi nas vozi dobrih pola sata do adrese koju smo mu dali.
Oduševimo se kada vidimo da pored nas prođe prvo staro vozilo,
oldtajmer, američki „Linkoln“ ili slično. Kasno je, ulice su puste i ne
možemo još ništa da zaključimo o mestu koje će nam biti dom
narednih deset dana. Znamo da je vrućina, da smo tu i to nam je za
sada dovoljno. Vozi-o se i vozimo po starim ulicama. Taksista staje,
pita kolegu gde je naša ulica. Kolega mu odgovara, i mi se opet vozimo.
Na kraju, uključujem navigaciju na telefonu, napregnem svoj
smežurani mozak, i kažem mu „Prosima calle izquierda “12. Ne znam
odakle izvlačim ove reči za koje nisam ni znao da ih znam, ali pali. U
blizini smo, nije prošlo ni petnaest minuta i taksista nas je
nepogrešivo dovezao sto metara od cilja, pa se vraćao u rikverc da bi
nas ostavio na adresi, da ne kotrljamo kofere po grbavoj ulici.

12 sledeća ulica levo.

17
13 privatnoj kući.
14 Polako
18
u prekidu. Na kraju, odaberem neki tipični kubanski doručak, kako je
pisalo u meniju, i još limunadu pored. Nataša je odabrala voćno-sočni
doručak i kafu. Bili smo dobra deca i sve smo pojeli i popili, bilo je
ukusno šta treba da je ukusno, vruće ono što je trebalo da bude vruće
i hladno ono što je trebalo da bude hladno. Zadovoljni, platili smo, os-
tavili neku napojnicu i krenuli u dalje osvajanje Havane.

19
u prizemlju naprave malu stalažu, ili samo približe sto za ručavanje
prozoru i postave nekoliko artikala koje prodaju. Neki prozori imaju
rešetke, dok neki samo dovoljno udalje sto od prozora da niko ništa ne
može da dohvati i trgovina je spremna za rad. Tako se prodaju cigarete,
retki slatkiši, žvake. Ima i peciva, domaćeg. Vode, koja se ovde sme piti
samo iz flašica. Mislim, može i iz čaša ako me razumete, ali ne sme iz
česme. Posle ovog neuspelog pokušaja da budem duhovit nastavljam sa
kupovinom kartice. Nekako se sporazumevam da želim karticu za pet
sati korišćenja interneta. Daje mi karticu, objašnjava da je broj na njoj
korisničko ime a da je drugi broj koji je prekriven srebrnom bojom koja
se grebe lozinka za pristup internetu. Veza sa internetom se prekida
na jednostavan način - prosto se isključi vaj-faj na telefonu i to je to,
vreme se zaustavlja i nastavljate sesiju sledećim priključenjem. Plaćam
ovu karticu 500 pezosa, zahvaljujem se i izlazim na ulicu, gde me čeka
zabrinuta supruga, na granici suza, ne zna gde sam tako dugo. Lažem,
bila je u prodavnici suvenira. Uopšte, ovde se, kako ćemo se kasnije
uveriti, samo suveniri mogu kupiti. Svega ostalog ili ima malo, ili je
racionisano ili ga nema. Pogotovu hrane.

15 da, gospodine 20
 Imali smo nekih sto pezosa u džepu, ostatak u sobi u sefu, a tek
smo sat vremena napolju! Počeli smo da zagledamo cene na uličnim
štandovima. Pica - 100 pezosa (4 evra), koktel - 250 pezosa ili 9,5 evra!
Kako idemo dalje, shvatamo da je ovde sve skuplje nego u Parizu, gde
smo bili pre mesec dana, a koji važi za jedan skup grad. Čini mi se da je
i London skuplji u ovoj kombinaciji, tamo smo čuveni “fish and chips”16
u jednom restoranu platili 12 funti po osobi! Sunčan je i lep dan, ali se
nama smrklo. Nećemo gladovati, to je sigurno, ali nismo planirali da
trošimo toliko novca, a čak ni nemamo toliko. Ovde platne kartice
slabo funkcionišu i retko ko ih prima, a nisam ni siguran kakva je
situacija sa bankomatima. Moramo postati paradajz turisti, moramo
štedeti i to pod hitno! Kupovaćemo kao nekada, samo najosnovnije
namirnice. Cedićemo domaće sokove. Iskuvavaćemo veš sapunom.
Pržićemo kafu i mešati je sa Divkom. Na pijacu ćemo ići samo samo
posle podne kada je sve jeftinije. Meso ćemo pripremati samo za velike
praznike i slavu, kao u stara vremena. Kolače spremamo isključivo za
Božić. Tako razmišljam, ali mi se ipak nešto ne uklapa. Prosečna plata
ovde, na Kubi je oko 50 evra. To je po kursu sa aerodroma je 1300
pezosa, koliko sam stvarno tada i dobio. Opet, ovde svi kupuju peciva
na štandovima, cigarete preko otvorenih prozora, trgovina, kakva god
da je, se ipak odvija. Po ovim cenama! Taman je pihtijasta masa u
mojoj glavi počela da ključa od mnogih pitanja na koja nisam imao
odgovor, i lobanja je pretila da će eksplodirati kada se pojavio ON!

16 riba i pomfrit
17 Izvinite, ne razumem.
18 Aaa, italijanski, govorim italijanski. 21
imamo sreću što smo baš na njega naišli, ima ovde baraba, ‘oće da
prevare čoveka i uvale mu drugu klasu cigara. Priča tako, Roberto,
priča, posmatram ga i to mi je prvi susret sa pravim Kubancem, ne
računajući mamu Florenciju koju smo sinoć upoznali. Roberto je
crnac, ne znam kako drugačije da kažem, nije Afroamerikanac jer nije
iz Amerike, bar ne severne. Pre bi bio Afrolatinoamerikanac ali to tako
ne može da se kaže pa se ipak odlučujem da je crnac, u smislu u kome
su me učili kada sam bio mali, crnci, belci, i slično i tu nema ni traga
od nekog rasizma ili loše namere. Dakle, Roberto je crnac lepih crta
lica, skladno građen. Nosi dosta dobre cipele, svetle bermude, čini mi
se, mada nisam stručn-jak, da ima skupu šarenu košulju i Rej Ban
naočare sa dioptrijom. Po stilu oblačenja mogao bi biti vlasnik bara, a
kako nema mnogo turista, moguće je da smo mu zanimljivi pa želi da
nam pomogne. Ionako nam je haos u glavi od mnogih doživljaja i
utisaka koje smo primili u pos-lednjih 36 sati i trenutno nismo u
stanju da normalno razmišljamo. Ja i nikada nisam, doduše. Znam
da u džepu imam samo 100 pezosa, nekih 4 evra, tako da ni nema
neke opasnosti da budemo opljačkani. Dokumenti su u sefu u sobi, a
imamo slike dokumenata u svojim tele-fonima, koje važe za bilo šta
umesto originalnih. Osim toga, iako od strane različitih putnika
postoje i različiti doživljaji Kube, od odličnih do razočaravajućih, svi
se slažu da je bezbednost velika. Kao da nam čita misli, Roberto
izbacuje lokalnu šalu da je na Kubi sve bezbedno jer ima sedam
miliona stanovnika i tri i po milona policajaca. Smejemo se i puštamo
da nas on vodi kuda misli da treba.

Roberto ne zatvara usta. Pokazuje nam Kapitol, pozdravlja se

sa vozačima oldtajmera, oni su njegovi prijatelji, voziće nas sa
popustom. Pokazuje fabriku duvana „Partagas“, strpljivo čeka dok
pogledamo šta ima unutra i dok nam vratarka objasni da moramo u
svom hotelu kupi-ti ulaznice pa doći ovde da pogledamo fabriku. „Ne
možemo ovde i sada kupiti?“, pitamo. Odgovaraju nam da ne može,
takav je princip. Nama, koji smo rođeni i odrasli u socijalističkoj
Jugoslaviji pod vođstvom naj-dražeg sina naših naroda i narodnosti,
ovakva izjava bez smisla priziva sećanje na neka stara vremena kada
smo bili mladi i lepi, bar je moja žena bila mlada i lepa, dok je sada,
nažalost, samo lepa a, ja nisam niš-ta, i kada smo iz dana u dan
nailazili na ovakve i slične budalaštine koje su postojale ali koje su
naš život tada činile mnogo boljim nego danas, ma kako to čudno
zvučalo. Kada portir sa kapom na glavi, u teget uni-formi, sa pištoljem
o pojasu i diplomom vatrogasca kaže „ne možete un-utra!“ možeš i
samom Titu da se žališ, ne vredi. Tako je i ovde. Doduše, službenica na
ulazu je ljubazna, lepa i nema kapu na glavi, čak pomalo razbira
engleski, ali svejedno, ne možemo unutra dok u našem hotelu ne
22

kupimo kartu za obilazak! Zamišljam sirotu mama Florenciju kako

u svojoj kuhinji, među papajama, kafom, jajima i ananasom drži karte
za obilazak fabrike i prodaje ih gostima, mada me u ovoj čudnoj zemlji
to ni ne bi iznenadilo!

nešto kao linijski taksi kod nas. 23

Cojiba, najpoznatija marka kubanskih cigara.

 24
21 malu proviziju
svetlost, boje i doživljaji, u poslednje vreme potpuno nas psihički lome.
Penjemo se u stan posle prve šetnje. Mama Florencija se široko
osmehuje, pita ¿Como estuvo? Pošto je ovo vodič za Kubu, deda Moča
vam besplatno daje i početne časove španskog jezika, mama Florencija je

25
Mama Florencija se uhvati rukama za glavu, savi se do zemljice crne,
suzu je pustila, izgovorila “Ne, ne, ne…“ i počela da mi priča. Na Kubi,
iako su oni slobodna, demokratska zemlja, sloboda i demokratija važi
samo dotle dok ne pričate (preterano) protiv države i sistema. Nešto
slično kao i u Srbiji ovih dana. Iz tog razloga, njen sin David, koji živi
u Španiji, nije smeo da mi da uputstva oko zamene novca jer ne sme
da reklamira crno tržište deviza koje itekako postoji. Dok ona polako
priča, shvatam da živim u Nemačkoj već skoro deset godina, gde
vladaju zakoni prava a ne zakoni ulice, a pre toga i u mojoj zemlji su
zavladali, kakvi-takvi ali ipak zakoni prava koji su proterali redove
ispred prodavnica, trgovce devizama i benzin u iskuvanim bocama
Koka-Kole dok ovde, na Kubi, to sve postoji, mada ne toliko očigledno.
Odvikao sam se od sive ekonomije i refleksi su mi otupeli. Iz njene
priče, a i kasnije zaključujem da su Kubanci ponosan narod, da je
Kuba zemlja u kojoj je stopa kriminala niska, a pismenost veoma
visoka. Kubanci se slažu da je njihova revolucija na neki način
propala, da sve to ipak može i bolje. Pričaju o tome ali ne pričaju
direktno protiv države kao takve, vole je i poštuju. Sve u svemu, mama
Florencija zaključuje da ima prijatelja koji će mi rado promeniti novac
po kursu od 60 pezosa za jedan evro. Tada shvatam svoju prvu grešku,
koja se sada otkriva u svom punom sjaju!Tiho, postiđeno odlazim u
sobu, ali ipak radosno isvojoj ženi kažem da je sve iznenada mnogo
pojeftinilo, ona pica od sto pezosa viže nije 3,85 evra nego je od sada
1,6 evra!
Objašnjavam joj društveno ekonomske odnose u ovoj zemlji
kao i kako je došlo do ovog pojeftinjenja. Radujemo se mnogo,
menjamo opet novac i naše bezbrižno letnje zimovanje na Karibima
može da počne da bi tek poslednjeg dana shvatili da je pred nama…

26
...TREĆA I NAJVEĆA GREŠKA

Da o ovome ne bih pisao hronološki jer je greška uočena tek

poslednjeg dana, opisaću u ovom kratkom poglavlju ukratko taj dan i
ono što se odnosi na grešku.

27
u leđima, već vidim kako su tri sirota turista stradala od strane strašnih
trgovaca devizama. Mežutim, Žildar je iskusan igrač, očima mi pokazuje
u najboljem maniru Beograda iz ‘93. godine da pripazim dok on obavlja
radnju. Ulazimo u jedan pasaž koji nije sakriven u odnosu na ulicu ali
ipak ne stojimo baš na trotoaru. Momci imaju ključ od velike rešetkaste
kapije koja vodi u stambenu zgradu, kažu da je tu sasvim bezbedno.
Pravim se da nezainteresovano razgledam obućarsku radnju koja se tu
nalazi, a kasnije da me mnogo zanima radnja za popravku satova na
kojoj su hemijskom olovkom ispisane marke satova koje majstor ovde
popravlja. Čak i „Patek Filip!“. Vidim prilično veliki bunt novca koji Žil-
dar uzima i polako, sasvim polako prebrojava dva puta. Shvatam da je
on ipak veoma iskusan čovek, nije jedan od onih uljuljkanih zapadno-
evropejaca koji znaju da se snalaze samo u redovnim situacijama, dok
čim nešto pođe naopako, tramvaj zakasni, pukne guma na automobilu
ili nestane struje na deset minuta sasvim postanu nesposobni za život.
Ne, posle polakog i duplog brojanja, stavlja dobijeni novac duboko u
svoj džep, i tek onda vadi poslednjih 80 evra i daje im. Posao je završen,
svi se zadovoljno smeju i izlaze. Pitam da ih fotografišem, pristaju, čak
prilaze dvojica momaka koji su kobajagi nezainteresovano posmatrali
mene kako nezainteresovano posmatram časovničara, dok su u stvari
čuvali stražu i nama bili nevidljivi, dok se posao obavlja! Nasmejana
28
slika je tu sa celom ekipom, idemo dalje, shvatam da je dobri naš Žil-
dar za osamdeset evra dobio 6.640 pezosa! Zadovoljan je, kaže nam
da više nije siromašan, i zove nas u hotel „La Inglaterra“ na piće. Na
aerodromu, za istu sumu dobili bismo tek 2.080 pezosa a kod mama
Florencije 4.800 ovih novčanica. Uviđam svoju treću grešku. Shvatam
da bih, da sam prvog dana ipak bio strpljiv, i prošetao do ulice Neptuno
i ovde promenio novac, onu picu od 100 pezosa plaćao tek 1,20 evra!

Zato, u daljem pisaniju neću mnogo o kursevima i cenama,

računajte da jedan evro ili dolar, što je ovde isto, vredi 83 CUP ili
pezosa. One druge pezose, konvertibilne, a koji se označavaju
oznakom CUC nismo ni videli niti nam ih je iko tražio. Sve smo
plaćali u ovim običnim pezosima, mada smo mogli slobodno, bar na
pijacama, tezgama i barovima da plaćamo u evrima, ali onda bi nam
računali zvaničan, da ga nazovem bolni aerodromski kurs.

Zato, siromašni moj druže i siromašna moja drugarice, nemojte

biti deda Moča i nasedati na provokativne priče. Poslušajte samo savet
koji vam on daje i proći ćete kako ćete proći!

29
 Vraćamo se sada na veče našeg prvog dana u Havani kada posle
okrepljujućeg tuširanja, sna i iznenadnih i neočekivanih finansijskih
turbulencija koje su se završile koliko-toliko u našu korist oblačimo
svečane večernje prnje i izlazimo u…

...BAR LA FLORIDITA

Prve večeri naše kubanske avanture pošli smo u bar „La Florid-
ita“, ili „Mala Florida“, po naški. Pored starih oljuštenih zgrada, starih
automobila i murala sa likom Čea i Fidela, atrakcija koja se mora videti
je ovaj bar u kome je redovan gost bio dobri stari Ernest. Negde na Kubi,
u blizini Havane, su kuća i imanje gde je živeo, a tu još borave potom-
ci njegovih mačaka i sve je kako je i bilo za njegovog života. Nažalost,
nećemo tamo ići jer nemamo toliko dana na raspolaganju, a i Havana
je sama po sebi zanimljiva pa, tako da ne bismo bili u žurbi, bolje je da
sve polako obiđemo. Ovde je sve i inače polako i opušteno. Prolazimo
opet ulicom Obispo, prodavnice i zanatske radnje su zatvorene, dok još
poneka suvenirnica stoji otvorena i prodavci nas zovu da uđemo, da po-
gledamo. Stvarno, ulazimo, razgledamo, ali za sada ne kupujemo ništa,
rešili smo da prikočimo i da vodimo računa o novcu, danas smo ionako
dosta potrošili. Sirotinja, pa to ti je!

30
 Šetajući tako dolazimo do ovog čuvemog bara. Kada god neko
postavi snimak ili više fotografija iz Havane mora bar i jednom
kadru da se vidi ovaj čuveni bar. I zaista, lepo je osvetljen, nema
sumnje da je otvoren. Stražar na vratima nas ljubazno poziva da
uđemo. Un-utra, brrrrr! Hladno je, klimatizovano, a već se
privikavamo na tropsku klimu, pa nam izgleda kao da je hladnije nego
što jeste, i već se pomalo kajem što nisam poneo kakav kaput, ili bar
rukavice. Nelagodnost brzo prolazi, sedamo u slobodan ugao, baš
pored bronzanog Ermesta koji stoji naslonjen na šank sa obaveznom
beležnicom pored sebe.
Sledeće što ću napisa-
ti može izazvati grdne prav-
edne proteste: „Za kim zvona
zvone“, jedan od njegovih na-
jboljih romana, ja ne volim niti
mogu da ga čitam!

Sledi opis jednog dela

knjige u kome američki lik,
Robert Džordan, i to ime se
ponavlja tako, u beskonačnost,
stalno, upoznaje Mariju.

Marija je pre nekog vre-

mena silovana, a Robert Džor-
dan je došao kao američki pro-
fesionalac da pomogne sirotim
Špancima koji su oličeni u grupi
Cigana koji se bore za pravdu,
i ne znaju sami da dignu most

u vazduh, mora im pomoći u

tome američki specijalac Rob-
ert Džordan, koji se zove Robert Džordan. I naravno, Marija, koja je
bila sva rastrojena, kada se pojavi Robert Džordan, odmah, prvu noć,
kao da ranije ništa nije bilo, legne kod njega u vreću za spavanje
ispred pećine, zaboravi na sve muke koje je imala, na višestruka
silovanja, skine odeću i onda dolazi do zamračenja. Roman je pisan
1939. godine, znam da je sada malo drugačija klima, politički bi bilo
korektnije da se drugačije piše. Obožavam i Ingdrid Bergman u
ekranizaciji ovog filma, i sve bih mogao da podnesem, ali, ne znam
zašto, neprekidno ponavljanje imena i prezimena glavnog lika, Roberta
Džordana mi veoma smeta, toliko da ne mogu da pročitam roman do
31
kraja, iako sam ga u mladosti već jednom pročitao.
u njemu. Dugačak šank od punog drveta, ogromna čaša za daikiri koja
stoji pored ulaza, bronzana slova koja označavaju da je ovo „kolevka
daikirija“. Što bi kazali, sve je isto, samo njega nema. Bar je prazan, što
ne čudi, vreme je korone, a i Kuba je otvorena za turiste tek dvadesetak
dana. Naručujemo čuveno piće. Ja skoro nikada ne pijem, a Nataša
voli da proba razna nova pića. Dobijamo vešto spremljeni i ukusni dai-
kiri od jednog od mnogih barmena koji imaju besprekorne crveno-bele
odore. Na ovom mestu sam se mučio oko internet veze i svog telefona,
i, pisao sam već o tome, upoznao barmena koji govori ruski, tako da je
32
ostatak večeri prošao u ugodnoj ruskoj atmosferi. Hteli smo da
poručimo još jedno piće. Stidljivo smo pitali koliko uopšte košta piće u
ovom svetski poznatom mestu, očekivali smo šišanje sa brijanjem za
sve pare. „170 pezosa”, reče barmen. Molim? 170? Dva evra? Nismo
mogli da se načudimo cenama, opet internet nije bio u pravu!

The constant stream of tourists give it a limited appeal to Cubans or

expatriates as a place to spend the entire evening and you will find
cheaper drinks almost anywhere else.22

Da vam pravo kažem, teško da smo našli jeftinija i bolja pića u

celoj Havani! Zato, ako želite da se olešite od daikirija, slobodno
poručujte ovde, ispijajte koliko možete, dok vam ne bude zlo i ne
padnete pod sto. Kada poželite da idete kući, napolju, ispred ulaza
čekaju vas uvek spremni vaši najbolji prijatelji taksisti kao i dame
koje se bave onim starim zanatom. Možete uzeti jedno ili oba, kako
vam prija. Mi, kao stariji i razumni ljudi, a posle dva pića ionako
nismo sposobni ni za šta, pogotovu moja malenkost koja nikada i nije
sposobna za nešto pamet-no, tako da odlučujemo da šetamo do naše
kuće gde stižemo i polako padamo u kubanski san. Sutra nas opet
čeka…

...HAVANA

Nakon toplog karipskog sna u kome sam sanjao palme, more i

posle koga se nisam našao u musavom jesenjem gradu nego baš tačno

22 Stalni priliv turista daje mu ograničenu privlačnost za Kubance ili iseljenike kao
mjesto na kom bi proveli celo veče, a jeftinija pića naći ćete gotovo bilo gde drugde.
33
34
Španci su glasni i kurčeviti što smo i na aerodromu opet iskusili.
Italijani u takođe glasni, ludi i srdačni, Francuzi su, otkud znam,
Francuzi. Za ovo malo vremena vidimo da su Kubanci drugačiji od
svega na šta smo navikli. Obići ćemo mi i neke muzeje ovde i
znamenitosti ali najveći doživljaj su za nas sami ljudi, uostalom osim
povoljne cene i zbog toga smo odlučili da ne boravimo u hotelu niti
da budemo sami u nekom apartmanu, nego smo izabrali privatnu
kuću, kubanski izum, koji pred-stavlja smeštaj u samoj porodici.
Zavisno od toga koliko osoba uzima ovaj smeštaj, i ove kuće imaju
različitu cenu smeštaja. Zajdeničko za sve je da je domaćin uvek tu,
boravi u svojoj sobu i na usluzi je gostu. Ovaj izum nije nikakva
novotarija ali samo na Kubi ima svoje ime. Pre nekog vremena smo
bili dva dana u Parizu i boravili u jednom stanu blizu Monmartra,
imali smo svoju sobu i zajedničko kupatilo. Domaćini su bili u drugom
delu stana i nismo imali mnogo kontakta sa njima. Bio je to ostariji
bračni par Afrikanaca koji već dugo živi i radi u Parizu. Za razliku od
ovog grada, u Havani, u privatnoj kući, osećali smo se kao da smo
kod tetke iz Ivanjice u gostima. Da li zbog urođene srdačnosti
Kubanaca ili nečeg drugog, zaista ne znam.

Već sam pisao da smo prilikom rezervacije smeštaja odabrali

uslugu bez doručka, jedno zbog što nešto mnogo i ne doručkujemo a
drugo i da bismo malko uštedeli, kako rekoh, sirotinja vazda ostaje
sirotinja. Prvog jutra kada smo ustali, videli smo da u dnevnoj sobi
sedi i doručkuje drugi gost u našoj kući. Uljudno smo se pozdravili, i
povukli se na terasu da ne smetamo i da na miru popijemo svoju kafu.
35
23 „Hop-on hop-of“
36
primenjuje u svim većim gradovima sveta, ni Havana nije izuzetak. Kar-
ta košta 20 evra za dve osobe i, iznenađujuće, može se platiti isključivo
kreditnom karticom. Na početnoj stanici, kod Kapitola, uočavamo da
odavde polazi i drugi autobus istog tipa, ali vozi do plaža izvan Havane.
Ovaj grad nema svoje plaže, tako da nam je to vredna informacija koju
pamtimo. Autobus kreće, i jedini smo putnici. Vozimo se po Malekonu,
Miramaru, prolazimo pored značajnih građevina, ili pored onoga što je
značajno za Kubance. U ovom malom bedekeru neću pisati o istorijatu
pojedinih mesta niti o sadržaju muzeja, to su sve dostupne informacije
koje se lako nalaze na internetu. Naravno, pošto ovde interneta nema
u slobodnoj uporabi, te informacije morate spremiti na papir, pa kako
vidite nešto, lepo izvadite ono što ste spremili kod kuće i čitate dok
gledate u znamenitost. Internet na kubanski način. Iz autobusa smo
izašli, između ostalog, da se prošetamo po trgu Revolucije. Ogroman
plato sa ogromnim portretima Čea, Fidela, ogromna kubanska zastava,
vreo beton i ništa više. A sledeći autobus za sat i po. Nema veze, idemo
u neku kafanu da se osvežimo. Ali, kafane nema. Dobro, idemo u
bifence,
u kafić, bilo šta… Ne, nema ničega. Prodavnica? Jok. Samo beton i
Revolucija. Nekako u hladu palmi sačekamo opet autobus, naučimo
lekciju

37
u bivšem Sovjetskom savezu. I zaista, osamdesetih godina, kao momak
sam bio par puta turistički u tom delu sveta i sećam se ovakvih redova
gde se stane jer je nešto stiglo, nije bitno šta, posle će se već to što
dobijete menjati za nešto drugo. Cipele, jaja, donji veš, sveže meso, nije
važno šta, važno je uzeti dok još ima.

38
u razgovor sa prolaznicima, i često se desi da su samo radoznali i da ne
očekuju ništa od vas! Popričaju, kako znaju i umeju i zaključe razgovor
sa „Bienvenido a Cuba“, i ostave vas u čudu, da li stvarno postoje ovako
ljubazni i fini ljudi? Ovakvi susreti nas veoma oraspolože, ipak nas ne
doživljavaju baš svi kao bankomate. Ipak, naučili smo da budemo na
oprezu.

Opet smo u Staroj Havani - Havana Vieja. Prolazi nas onaj prvi,
bleštavi utisak i počinjemo da gledamo Kubu onakvu kakva je. Sve je i
dalje isto ali je nešto ipak drugačije. Opet vidimo mnogo ljudi koji stoje
ili sede ispred jedne prodavnice. Ulaze kako ih prozovu, disciplinovano
i jedan po jedan. Drugi izlaze sa torbama onoga što su kupili. Red nije
veseo, u njemu su ozbiljna lica ljudi koji su verovatno bili na svojim
poslovima i sada su i krenuli su kući, samo da usput kupe šta im treba i
eto ih. Ali, to ovde nije ono na šta smo mi navikli, ne! U Evropi postoje
bleštavi super i megamarketi, dobro osvetljeni, sa mnogo kasa, gde se
može zalutati između gondola sa robom i gde često kupujemo i ono što
39
40
u njegovu kesu i onda izmeri. Tada se Nataša setila da imamo mokre
kupaće gaće u rancu koje su u kesi, izvadili smo ih i kesu okrenuli tako
da suva strana bude unutra. Kupili smo kilogram kolača, onih suvih
poput naših gurabija, a bilo ih je više vrsta, za 0,5 evra. Pedeset centi!
Ošamućeni od ove realnosti provodimo veče u gradu, pijemo koktele
na krovu jednog bara odakle se pruža veoma lep pogled na Havanu i lepo
osvetljeni Kapitol. Kasnije smo ošamućeni i od koktela pa lagano lelujajući
idemo kući, vešto izbegavajući taksiste, presretače, prostitutke i ostale lju-

24 pet
41
42
u zemljama u kojima palme rastu uspešno uspevaju i raznovrsne vrste
slanih vodenih površina koje najčešće zovemo zajedničkim imenom
„more“. Naravno, gde su palme i more tu je obavezno i toplo Sunce i
zbog svega toga ovo sveto trojstvo, Sunce, more, palme u meni
grešnom, izaziva jake emocije koje ni sada ne mogu da suzbijem jer
smo se up-ravo popeli na dinu i sa nje smo ugledali predivno more
obojeno svim poznatim nijansama kojima se more obično zna obojiti,
od prozirno zelene do tamno plave. Plaža je velika, zaista ogromna, a
na malom delu ispred hotela poređane su ležaljke. Zauzimamo dve,
primamljivo stoje pored blago zatalasanog mora, na njima je
ugravirano naše ime. Tu je i neizbežan suncobran a i neizbežan
naplaćivač ležaljaka. Ležaljki. Ležanki. Kako vam volja. Interesantna
stvar je da u našoj staroj Evropi
u svim zemljama, bar onima koje smo mi posetili skoro (Grčka, Portu
43
o državnom trošku. Odlučujem da kada se rodim sledeći put, budem
rođak političara. Nikako sam političar jer to nosi sa sobom mnoge više i
manje ugodne obaveze, dok kada je neko političarev rođak, taj može da
radi šta želi a nema skoro nikakve obaveze. Pogotovu na Kubi.

44
hladnija. Završavam posao i očekujem da osetim tu primamljivu toplotu
u predelu prepona i stomaka ali nje jednostavno nema! Sve je isto kao i
pre nekoliko trenutaka. Otplivam par metara dalje, misleći da sam
možda isuviše tečnosti ispustio, pa da me je celog obavila ta umirujuća
toplota, ali ne! More je u stvari toliko toplo da se temperature
izjednačuju i nema skoro nikakve razlike između njih. Odlična vest za
mene zimogrožljivog!

Zovemo našeg prijatelja da ga pitamo šta ima da se jede. Kaže

nam ima svašta, šta ‘oćete? Odlučim se da uzmem pirinač i piletinu,
Nataša nije htela ništa osim limunade, što sam i ja rado uzeo. Vrlo brzo
obrok nam je donesen, lepo serviran i ukusan, naravno u porcelanskim
tanjirima i sa pravim proborom za jelo. Osećamo se kao neki bogatuni,
i dalje nas drži ona neka tuga, ni sami ne znamo kako da nazovemo to
osećanje ali ipak, došli smo ovde da se odmorimo i nagledamo mora,
oseti-mo sunce Kariba i rešimo da negativne utiske jednostavno ne
primeću-jemo zarad lepog letovanja.

Posle celodnevne zabave na ovoj plaži za koju su nam kazali

da je jedna od najlepših u okolini Havane a zove se „Santa Maria del
Mar“ vraćamo se „uskoči-iskoči“ autobusom kući da bismo sutradan
išli redovnim autobusom u mesto koje se zove Guanabo na plažu „Boca
Ciega“.

Plaže imaju različita imena ali je sve to u stvari jedna velika

peščana plaža dugačka desetinama kilometara i pruža se do na nado-
mak Havane. Sva mala mesta kroz koje prolazi naš autobus su u stvari
mala prigradska naselja, kubanska Borča, Ovča, Krnjača, ča ča ča, sa
tom razlikom što ovde svako Ča ima svoj deo plaže koji se različito zove.

Guanabo je prilično lepo za kubanske prilike uređeno mesto.

Ima centralnu ulicu kroz koju prolazi glavni put. Sa jedne strane ulice
poprečni putevi i staze se odvajaju za plažu a sa desne je većina
prodavnica. Tu su i kiosci sa brzom hranom. Danas nam se
pridružio i Žildar, odustao je od putovanja u Varadero i ostala mesta,
želi da vidi gde mi to idemo jer smo odustali od turističkih autobusa i
sada se vozi-mo redovnim gradskim linijama. Zastajemo ispred jedne
od trgovina hranom i gledamo šta bismo uzeli. U samoj Havani
nismo naišli na ovakve objekte. Ima, doduše, picerija i prodaju se
viršle u prozorima kuća ali ovakav, pravi ugostiteljski objekat nismo
videli. Moram se ipak ograditi da smo najviše šetali po Staroj Havani
i nismo mnogo odlazi-li u novije delove grada, tako da zaista ne
znam kako se siroti turisti tamo prehranjuju. Gledamo šta se ovde
nudi, prepoznajemo da ima 45
pirinač sa piletinom koji košta jedan i po evro. Velika porcija.
Naravno da poručujemo i ubrzo dobijamo svoju hranu u kartonskoj
kutiji koja se što vreme više prolazi sve više omekšava i polako
raspada tako da moramo pohitati do desetak metara udaljenog pulta
za jelo da ne bis-mo pre toga nahranili pse lutalice jer će se onaj
pirinač načisto rasuti. Stižemo, i shvatamo da nismo dobili pribor za
jelo, jer ga nema u ponu-di. Opet nas spašava Nataša, po ko zna koji
put, i nalazi nekakve plas-tične kašičice koje ko zna kada i odakle
ponela da joj se nađu za svaki slučaj. Svaki slučaj je došao, i možemo
nekako dostojanstveno pojesti naš ručak!

46
sveže i ukusno mada smo navikli i na bolje. Ipak, po tim cenama teško
da se može na drugom mestu nešto slično naći, i generalno smo veoma
zadovoljni.

47
48
 Vraćamo se do autobuske stanice i polako šetamo. Guanabo je
prilično lepo mestašce, vidi se da ljudi ovde žive od turizma jer su na
sve strane kućice za izdavanje. Zato ima par lepih restorana u kojim
smo narednih dana večerali i koji imaju odličnu hranu i dobru
poslugu. U jednom od njih, dok smo sedeli, osećao se duh Božića,
bio je okićen svetlećim girlandama i lampionima, i treperavim
natpisom „Felis Navidad“25. A mi sedimo ispod njega i umesto zimske
obuće, šalova i kapa nosimo papuče u kojima škripuće pesak, tela nam

25 Srećan Božić. 49
50
ogromnog crnca sa crvenim očima
da njega pitam šta je to (imao sam
u vidu onu mućkalicu da pravim, pa
ako je ovo neki vid mesa, mogu to da
iskoristim umesto svežeg) i on se na-
jiskrenije udubio u to da mi pokreti-
ma i mimikom objasni da je to veoma
ukusno, pomeša se sa nečim i dobije
se lepo jelo.

pripadaju bogatijem sloju društva a pošto je ovde još uvek socijalizam

biću slobodan da kažem „jednakijim od jednakih“, do onih sasvim jed-
nostavno odevenih. Isto tako, fizionomije su im sasvim različite, od
tipično evropskih do onih iz crne Afrike. Zahvaljujući stereotipima koje
obilato nudi američka kinematografija, latino tipovi ljudi obavezno aso-
ciraju na prodaju droge. Veliki crnci sa crvenim očoma, kakav je ovde
na ulazu a koji neverovatno podseća na Majkl Klarka Dankana, ime
vam ne znači ništa, kao ni meni jer sam upravo izguglao da se tako zove
glumac iz filma „Zelena Milja“ gde je glumio Džona Kofija, onog što je
osuđen na smrtnu kaznu zbog ubistva i silovanja dve devojčice,
asociraju na bezobzirne kriminalce. Sitne mršave starije žene tamne
puti zbog toga što su odevene slično čistačicama u holivudskim
filmovima izazi-vaju u meni neugodan osećaj da će početi da vrište
zbog nečega, jer tako mora. Istina je, naravno sasvim drugačija.
Ovde, na Kubi, pismenost je svuda prisutna, svako ima bar osnovnu
školu. Uglavnom, dobro su obrazovani, pismeni i kulturni, pri tome
su prirodno dobronamernu ljudi. Nezaposlenost je dosta velika a
opet, svi nešto rade i nekako zarađuju. Zvuči poznato? Osim
profesionalnih presretača, koje sam već spomenuo ovi obični ljudi
koje viđam kako se voze javnim prevozom, sa posla i na posao, svojim
putem, isti su kao oni što su u doba mog detin-jstva išli na posao i sa
posla. Zadovoljni onim što imaju, ako baš i nisu mogu da se isele, oni
naši nekada u Nemačku a ovi današnji, u Majami ili Meksiko, volja
im. Kada ih nešto pitaš, ljubazno odgovore i nisu nepristojni,
naprotiv. Sve u svemu, ovde se oseti ta neobična kombinacija Kariba
sa Suncem i morem i detinjstva na Balkanu.
51
 Vraćam se u samoposlugu gde onaj ogromni Džon Kofi
mimikom i kako god zna i ume, čak je pozvao i svog drugara,
objašnjava kako da spremim „Picadillo“. Zahvaljujem se i uzimam
jedan, nosim na kasu. Kasirka kuca i gleda nešto, pita „Uzimate samo
jedan, možete tri da kupite, nema problema! Naravno, racionisana
prodaja, svaki kupac samo tri… Ipak, kupujem samo jedno pakovanje,
da probam, i tek posle se setim da sutra verovatno neće biti, trebao
sam da uzmem ipak tri komada, tim pre što je pakovanje samo 40
pezosa. Na izlazu moj pri-jatelj Džon pogleda račun koji sam morao
da mu pokažem, uzimamo naše stvari, Džon se široko smeje i zrači
ponosom, bez ironije, što mi je pomogao u kupovini. To veče smo
degustirali pikadiljo, stvarno je odlično sitno mleveno meso sa samo
malo začina, može se upotrebiti za bilo koje jelo gde treba mleveno
meso. Stoga, sutradan u povratku sa plaže opet ulazim u onu radnju,
pozdravim se sa Džonom i kupujem dva pikadilja, prodavačica kaže da
mogu kupiti tri, hvala, ne treba. Evo račun, Džone, muchas gracias,
Hasta la vista!

Od ovog pikadilja, luka, paprike i paradajza zadnje veče smo

ipak spremili nešto što je veoma ličilo na leskovačku mućkalicu, bar je
bilo ukusno. Kao stari poznanici, msje Žildar, mama Florencija, njena
ćerka senjora Ikra i njen sin, desetogodišnji Fabio sedeli smo za
velikim stolom i proveli veselo veče u kojem smo mešali i jezike i
običaje, a ipak smo se svi lepo razumeli i svima nam je bilo više nego
prijatno.

po Havani svuda jer smo upoznali kako radi…

Tako smo se sasvim odomaćili, i mogli smo sada da se krećemo
52
...GRADSKI PREVOZ

Pristupam ovoj temi sa molbom da uvažite nedostatke u

informacijama. Nataša i ja pre svega volimo da šetamo kada smo na
odmori-ma i stoga koristimo javni prevoz tek za rute koje su duže od,
recimo, 3 kilometra. Sve do te granice idemo peške, u oba smera tako
gledajući kasnije Gugl mape vidimo da smo ponekad prešli u šetnji, i
ne prime-tivši, 15 kilometara za jedan dan. Stoga nismo koristili bici
taksije kojih ima u izobilju i koji kruže po tim kraćim relacijama, koje
mi samo pre-hodamo.

Bici taksiji su vidljivi na svakom koraku i ima ih raznih, od

potpuno novih, sa elektro pogonom do starih krntija kakvim se kod
nas sakuplja sekundarni otpad. Cena vožnje varira od toga kako se
dogov-orite i od udaljenosti. Naravno i od toga da li ste stranac ili
lokalac. Iz ljubopitljivosti sam jednom prilikom zaustavio jednog
vozača i pitao ga za prevoz do kuće koja je udaljena oko dva
kilometra. Lukavim pogledom me je odmerio i ocenio da ta vožnja
vredi 900 pezosa. Zahvalio sam mu se, znajući da je ovdašnja plata
oko 3000 pezosa tako da bi na ovoj vožnji zaradio skoro trećinu
plate. Vozači ovih taksija kada god vide našu malu skupinu, Natašu,
Žildara i mene nude da nas povezu jer ima ovih vozila i sa po tri
sedišta. Havana je, koliko sam mogao da zaključim ravna, nema
velikih uspona ali opet, voziti po svakodnevnoj vrućini tri odrasla
bića par kilometara je zahtevan posao. Zaključak je, ako ne volite da
hodate, uzmite slobodno bici taksi, ali se pre vožnje dogovorite oko
cene.

Drugi vid prevoza je „Koko taksi“26. Ime je dobio po obliku

kabine koji podseća na kokos. Jeftiniji je od običnog taksija, skuplji od
bici taksija ali zato je udobnije voziti se njime jer je ovo vozilo u stvari
običan Vespin skuter prerađen tako da pozadi mogu da sednu tri
putnika, napred je vozač i polako se klackate po celoj Havani dok
prijatan vetrić piri oko vas. Cena je, opet prema dogovoru, gledajte
da vas ne urade jer ste stranci. Ako ste imali strpljenja da čitate sve
ovo što sam napisao do sada, onda imajte strpljenja da se dobro
iscenjkate.

Običan taksi ne vredi spominjati. Taksimetar služi za ukras,

cena je po dogovoru, a vozite se u svakojakim tipovima automobila.
Mi smo jednom prilikom koristili taksi od Stare Havane do četvrti
Miramar, gde smo zastali desetak minuta a onda smo se vozili do
hotela „National“ i ova avantura je koštala 900 pezosa. Procenite
sami da li ovoliko vredi vožnja od 23 kilometra.
26 Coco taxi 53
u glavu. Naravno u ovom autobusu sedite i uživate i zamišljate da ste
bogati turista, pa vam je sve lepo!

54
da kaže dvesta, ili dvadeset ali, ne, odgovorno, pod materijalnom i
krivičnom odgovornošću potvrđuje da karta košta DVA pezosa. Dva i
po di-nara. I zaista, lako nalazimo autobusku stanicu, pitamo
„ULTIMO?“27, jedna gospođa podiže ruku i stajemo iza nje. Uskoro
dolazi stari žuti autobus u koji ulazimo. Dosta je velika gužva ali
niko nije nervozan. Polako se udaljavamo od grada, svi prozori su
širom otvoreni, ženama lepršaju kose na vetru, omladina a i stariji
ljudi prčkaju nešto po svo-jim mobilnim telefonima. Sve je isto kao u
Beogradu u javnom prevozu. Ipak… Hmmm… Nešto nedostaje… Ah,
daaaa! Promaja duva a nikome ne pada na pamet da zagrne džemper
preko svojih krsta i da vikne „Za-tvorite taj prozor, jes’ da je leto ali
bubrezi“. I još nešto mi nedostaje, setiću se… Da! Ne oseća se znoj! U
mojoj domovini sa prvim zracima prolećnog Sunca počinje da se
oseća nežan miris ljudskih tela koja se redovno kupaju za svaku
slavu, nekada i češće. Ovde je vrućina svaki dan ali ljudi izgledaju
čisto i uredno, bez obzira na kvalitet garderobe koju nose. Kasnije mi
je Nataša kazala još jednu stvar koju po prirodi stvari nisam mogao da
ocenim: nema trljača! U beogradskim gužvama često prisutni trljači i
pipači koriste priliku da se lepe uz žene a ovde, na neku foru, kaže mi
da stoje udaljeni od žena iako je gužva. Lepo, bravo, braćo Kubanci!

27 poslednji
55
56
57
cipele sasvim neprimerene podneblju, uglavnom visokih peta. Frizure i
jednih i drugih su pažljivo napravljenje, žene su pod teškim slojevima
šminke koje prekrivaju botoksom tretirana lica. Naravno da ne zurimo
u njih, ali nam bude znatiželju, šta oni ovde rade? Očigledno su ovde
organizovano došli na večeru, kao deo neke ture ali umesto veselog
razovora i smeha, lica su im ozbiljna, ženama jer ne žele da pokvare
šminku, a muškarcima zato da ne naruše svoj imidž bogatih poslovnih
ljudi. „Je li bre, ‘de je konobar umro sam od gladi, u pičku materinu“
čujem sa ovog stola i sve mi u trenutku postaje jasno.

u Latinskoj Americi, među Latinoamerikancima. Zvuk se približava,

shvatam da neko hoda po plaži i peva, pogledam u tom pravcu, vidim
jednog izuzuetno visokog crnca koji nosi udaraljke i drugog, belca sred-
njih godina sa gitarom u ruci. Upravo su otpevali nekome jednu pesmu,
58
nastavljaju dalje, vrebaju novu žrtvu, a ja se, prirodno, nameštam jer
ne mogu odoleti. Da budem iskren, nisam znao da ovde postoje
muzičari koji šetaju po plaži i pevaju turistima ali sam, nekako
godinama zamišljao sebe kako pevam jednu pesmu pod jarkim Suncem
i u pratnji baš ovakvog orkestra. „Pazi šta želiš, može ti se ostvariti“,
kaže stara izreka, ne kajem se što sam ovo želeo dugi niz godina.
Svirači polako prilaze i iskusnim pogledom, isto tako iskusnim kao što
ima pogled pro-fesionalni Kubanac presretač ugledaju moje, od
divljenja raširene ze-nice, i prilaze. Nataša radoznalo gleda šta se
događa, gospoda muzičari spremno potežu instrumente i počinju da
sviraju, nešto meni nepozna-to ali ritmično i dobro, kako samo
Kubanci znaju da sviraju. Sačekam da završe, i zamolim da sviraju
moju omiljenu pesmu, baš onu koju sam želeo da pevam, ceo zreli
deo života sam baš ovu pesmu želeo da pevam na kubanskoj plaži, a
zove se „Quizas, quizas, quizas“28.

Shvataju šta želim, ugađaju instrumente, a ja vičem „Nataša,

bre, vadi telefon, snimaj, bre, ajde brže, pliiiz“. Nataša skače na noge
lepe i lagane, okrećem leđa plavom moru, gospoda umetnici shvataju
moju nameru da jednim snimkom uhvatim pesak, more, sunce i
muziku. Preobražavaju se iznenada iz poslovnih ljudi u prave iskusne
muz-ičare, čekaju da Nataša sve lepo namesti i da ovekoveči ovaj
čudesni trenutak. I stvarno, nekako osetim, a možda samo želim da
osetim da ovi ljudi sviraju samo za mene i samo zato što vole da
sviraju i pevaju, nikako zbog neke zarade, sačuvaj Bože, osećam se
čudesno uz uvodne taktove, i počinjem da pevam:

Siempre que te pregunto

Que cuándo, cómo y dónde
Tu siempre me respondes
Quizás, quizás, quizás

Pevač pušta mene da vodim ali pogledom mu govorim da ipak on vodi,

ja ću da pratim, volim da pevam ali mi ne ide od ruke, pa da ne
pravimo ovde sada cirkus. Shvata, i pušta glas, pratim ga tiho, u
pozadini:

Y así pasan los días

Y yo desesperando
Y tu, tu contestando
Quizás, quizás, quizás
Estas perdiendo el tiempo
Pensando, pensando
59

28 „Možda, možda, možda”, pesma Osvalda Faresa nastala 1947, nakon čega je
doživela mnogo različitih izvođenja i aranžmana.
Por lo que mas tu quieras
Hasta cundo, hasta cundo

I onda, refren, oslobađam svoj glas i zajedno završavamo:

Y as pasan los das (los das

Y yo desesperando
Y tu, tu contestando
Quizs, quizs, quizs

Muzika odlazi, posle lepe napojnice koju je dobila, a ja se vraćam u

stvarnost, jedna stavka u kofi želja je precrtana. Tačnije, više i nemam
želja u kofi, sve sam ih ostvario i sada želim da polako proživim ovo
malo što mi je ostalo na ovom svetu… Moram malo i patetiku da
uključim, tek da ne bude dosadno.

Uzimam telefon da vidim kako izgleda snimak i divim se

fotografiji muzičara i sebe, dok snimka nema. Nataša je, onako, na
Suncu, zaslepljena mojom lepotom i pojavom, umesto videa dotakla
ikonu za fotografiju tako da je snimila dve fotografije, jednu na
početku koncerta i jednu na kraju. Nema veze, ovaj mali koncert je i
tako bio za moju dušu, tako da će i ostati samo u mom sećanju! A
sada, stvarno, …

60
...OPET POGOVOR

Eto, dragi/a moj/a čita/oče/teljko, da budem rodno korektan, to

bi bio mali bedeker o Kubi, kako smo je mi doživeli u decembru 2021.
godine, odmah po otvaranju granice posle pandemije Kovida. Već sam
rekao ali nije zgoreg da ponovim, da sam se kao i uvek pažljivo pri-
premao za ovo putovanje i opet mi većina informacija koje sam našao
na internetu nije bila od koristi. Verovatno zbog same pandemije a i
zbog promene politike na Kubi sve je bilo mnogo opuštenije i
otvorenije, nego što smo očekivali. U povratku, na aerodromu nisu
nas ništa pitali što se tiče prtljaga. Doduše, ništa nismo ni nosili osim
suvenira ali upo-zoreni smo od ljudi koji su ranije letovali ovde da se
može preneti samo toliko i toliko cigara, toliko i toliko flaša ruma i
slično. Da smo hteli, mogli smo preneti pun kofer cigara, niko nam
ne bi ništa rekao. Isto tako, loše smo prošli u zameni novca, što opet
ne znači da ćeš ti, dragi moj čitaoče, posle čitanja ovog vodiča i
pažljivog praćenja uputstava proći bolje. Stvari se uvek menjaju, u
istu reku ne možeš dva puta ući, kaže Heraklit, stoga poslušaj starog
Sokrata i znaj da ništa ne znaš!
Pozdravlja vas deda Moča, hasta la vista, Cuba!

61
62
63
64
65
66
67
68
69
70