Professional Documents
Culture Documents
Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру,
исприча овакав свој случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести
изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати,
били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога
оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту
ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви.
Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам
осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су
изненађени калуђер и мој отац, као и други који су ту били присутни. После тога,
сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење.
Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се
захвалим Светитељу, што и сада, после тридесет година, чиним, и чинићу док сам
год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и
захвалност великом чудотворцу, Светом Василију".
Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад
човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где
журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење.
Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко
сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без
успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се
са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке,
дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У
исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу
и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио
отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари
морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да нећу дуго живети. Данас сам
са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим
Светом Василију што сам потпуно здрав", заврши Божидар Челебић.
6. маја 1964. године, муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко, доведоше тешко
болесну, такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких
страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година. Болови су је бацали у
несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година
тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре,
врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих
болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка
довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву, у којој лежи тело Светог
Василија, болесница је из гласа викала: "Нећу тамо да улазим". То је поновила
неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је
цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу
Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице
пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том
тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати.
Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви
њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је
за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед
свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на
њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се
моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: "Хвала Богу и
Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли". То изговори па припаде
целивати ћивот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој,
захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је
сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још
једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.
Дечка Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци
код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене
мошти - две посвећене дечје ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу у
црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој
кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу (у кивотићу где му почивају
свете и нетљене руке).
Древни и славни град Кизик, у Малој Азији, близу Троаде коју прохођаху
красне ноге божанственог апостола Павла, прими семе речи Божје од истог
изабраног сасуда Светога Павла, Но иако беше озарен светлошћу свете вере, град
Кизик није у почетку имао много хришћана због насиља страшних гонитеља
Цркве Христове. Нарочито за време римских царева пре Константина Великог. Јер
ти цареви издаваху наређење широм царства и шиљаху на све стране свирепе
војводе, игемоне, да на идолопоклонство приморавају све који исповедају име
Христово, а да непокорне кажњавају сваковрсним мукама и разним смртима. Тада
су се многи од верних скривали бежећи у горе и пустиње, а други су живели међу
идолопоклоницима тајећи у себи своју побожну веру у јединог Господа. Они пак
који имађаху велику љубав за Христа Бога свог и ревноваху, јавно исповедаху
пресвето име Његово, добровољно се предаваху мучитељима у руке, и душе своје
полагаху за Христа. Такви се у то време показаше девет храбрих људи,
непоколебљиви као гора Сион у светој вери, пламтећи као Илија ревношћу за
Богом. Имена су њихова: Теогније, Руф, Антипатар, Теостих, Артем, Магн, Теодот,
Тавмасије и Филимон. Они беху из разних места и покрајина, али у Кизику
постадоше једнодушни вером. Презревши грозне наредбе царске и страх од мука,
они прослављаху Христа, проповедајући са сваком смелошћу да је Христос једини
Бог, Творац и Сведржитељ, а ружаху безбожно многобоштво идолопоклоничко и
изобличаваху заблуду јелинску што уместо Бога поштују демоне, и што се уместо
сведејствујућем Творцу клањају недејственој твари, уместо Живоме - мртвом и
неосетљивом, уместо Истинитом - лажном, и што уместо свемилосрдном
Добродавцу усрдно служе немилосрдним насилницима, ђаволима. И саветопаху
људе ослепљене неверјем да одбаце густу таму помраченог ума свог и угледају
Истину, и да, просветивши се светлошћу познања, верују у јединог истинитог Бога
који је на небесима и држи васељену.
Видевши овакву храброст њихову, ђавољи служитељи их као вукови овце
зграбише свирепо и нечовечно, и као злочинце одведоше их оковане на суд
градскоме кнезу у Кизику. Храбри војници Христови ступише мушки пред
незнабожног кнеза, срца су им горела огњем љубави према Богу и пламтела
огромним пламеном ревности за Богом. Они ступише пред кнеза обучени у
свеоружје Божје, да би се могли одупрети мучитељу, или боље, самом невидљивом
кнезу таме и свој његовој сили ђаволској, с којим су нарочито желели да се боре. И
бише стављени на разне муке, и у тамницу бацани, и поново извођени и мучени,
да би се одрекли Христа и принели жртве идолима. Али Христови војници никако
не отступише од Господа свог, већ изобличише обману и ништавност
идолопоклонства, и тако наружише и посрамише кнеза. Због тога их на разне
начине мучише, па им најзад главе отсекоше. И тамо им тела бише сахрањена. Ово
би за време злог цара римског Диоклецијана (284-305 г.).
Када се после неколико година зацари Константин Велики (306-337 г.), и када
се просвети светим крштењем, преста гоњење на хришћане, и светлост вере обасја
сав свет. Тада побожни хришћани у Кизику извадише из земље тела светих
мученика и нађоше их неиструлела. Онда их ставише у нови сандук, и подигоше
храм у њихово име, па у њега свечано унеше ово скупоцено благо. И безбројна
чудеса и исцељења догодише се од светих моштију њихових: демони се изгоњаху,
грбави се исправљаху, сваковрсне грознице се потпуно исцељиваху. Тако се један
угледан човек избави од водене болести чим се дотаче чесне раке ових светих
мученика. И сваки болесник, ма каква болест да је на њему, одмах је добијао
исцељење чим би се само дотакао кивота светих страдалника. Због тога се многи
незнабошци, видећи таква разна исцељења од светих моштију мученика обратише
Христу, и за кратко време скоро читав град прими свету веру Христову. И
порушише идоле и идолске храмове, и место тих храмова подигоше храмове
Божје. И процвета свето благочешће у граду Кизику чудесима и молитвама свете
Деветорице мученика који тамо почивају.
Када се после Константиновог сина Констанција[17] зацари безбожни Јулијан
Отступник[18], неки од преосталих незнабожаца у Кизику одоше к цару и
оптужише хришћане да су у њиховом граду разрушили све храмове и богове. Цар
нареди да се обнове храмови и богови, али не издаде наређење да муче и тлаче
хришћане којих је било врло много у Кизику, бојећи се да не настане буна. Само
дозва к себи епископа Елевсија и предаде га у тамницу, па оде на Персију. А кад
тамо он бедник погибе злом смрћу, епископ би пуштен на слободу и град Кизик
сијаше светлошћу свете вере, утврђиван и ограђиван као неразрушивим зидом
усрдним за њега пред Богом заузимањем ових светих мученика, чијим молитвама
нека и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести, и нека се
удостојимо благодати и милости од Господа нашег Исуса Христа.
Овај свети отац наш Јован роди се у Цариграду половином дванаестог века, у
време цара Манојла I Комнена (1143-1180 г.). Благородни и богати родитељи
његови Константин Калоктенис и Марија, не имајући деце, измолише га од
Пресвете Богородице, обећавајући Јој да ће дете посветити Цркви Божјој. Пошто
им се роди овај блажени Јован, они га крстише, а кад поодрасте дадоше га у школу.
И он изучи школу на најбољи начин.Од младости он имађаше велику побожност
према Пресветој Богоматери, често Јој се мољаше. Једном приликом када он
појаше Акатист Пресветој Богородици би удостојен од ње једног виђења којим му
би проречено да ће постати епископ града Тиве (Тебе) у Грчкој.Пошто Јован
жељаше духовни и монашки живот, отац његов, посаветовавши се и са великим
доместиком цариградским, допусти му те се замонаши, и живљаше у једном
манастиру у Цариграду. У то време, дивљи Нормани са Запада беху преплавили
Грчку, град Тиву опљачкали и опустошили, а многи народ тога града одвели са
собом у ропство. Од великог нереда и жалости умре епископ тога града. На место
његово тражаше се сада вредан и способан човек, који ће као епископ поправити
тамошње стање, настало после најезде. Као такав би изабран овај блажени Јован, и
од Цариградског патријарха рукоположен за митрополита града Тиве и егзарха
целе Виотије (Беотије, југоисточне Грчке).
Дошавши у Тиву за епископа, светитељ се одмах даде на богоугодна дела и
подвиге. Свим силама стараше се да поправи оно рђаво духовно и морално стање,
настало у тим крајевима услед споменуте најезде и пљачке норманске. Прво што
учини када дође, беше обнова из темеља старог и опустошеног храма Пресвете
Богородице. Када обнова храма би готова, он украси Цркву светим иконама и
дивним фрескама. А беше светитељ и веома милостив, и чињаше многа
доброчинства многима. Због тога од народа би прозван Јован Нови Милостиви, по
светом Јовану Милостивом, патријарху Александријском (који се слави 12.
новембра).
Чињаше свети Јован и многа дела милости телесне, која беху од велике
свенародне користи- Тако се постара те у град Тиву доведе каналима воду из једне
реке, те се и сав град и околна земљишта могаху довољно напајати водом. Тако
исто он учини да се засаде многе корисне воћке и друго дрвеће по граду и
околини. Основа и дом за старе и изнемогле, и сиротилиште за напуштену
сирочад, и болницу за болеснике и паћенике. Уза све то, он основа у Тиви и велико
училиште за девојке, због чега га спомиње и хвали знаменити византијски
канониста Теодор Валсамон, каснији патријарх Антиохијски (1185-1199 г.)- Из овог
девојачког васпитавалишта (школе) једне девојке одлажаху у манастир, ако их је
срце привлачило за монашки живот, а друге, научивши се Светом Писму и
врлинском раду, ступаху у хришћанске бракове. Још многа друга добра дела учини
овај свети пастир, од којих ми споменусмо овде само нека.
Пошто тако мудро и богоугодно поживе, добро руководећи своју паству ка
спасењу, свети Јован се у миру престави, и пресели се ка Господу. Побожна паства
његова, по одобрењу и црквених власти, ускоро у Тиви подиже храм у његов
спомен, где бише затим положене његове свете мошти.
НАПОМЕНЕ:
1. О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и
вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613 г.), кога су Турци
одвели у Цариград и 14. октобра 1613 г. уморили.
2. Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија
Соколовића (1557-1574 г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског
ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким
Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог
манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, -
дивну себи задужбину пред Богом и своји.м родом!.
3. Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два
писма (из 1660. и 1671 г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру
VII и Клименту X и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац
од папе!? - Ова писма уствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од
самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим
старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије
Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).
4. О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру
Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василиј.е је за
митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога
времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју
Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи
потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз
смјеони митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у
коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске
епархије.
5. Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру
Грачаници.
6. По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове
епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је
седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. -
Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на
Оногошку епархију.
7. О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Плеваља, забележен на
једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.
8. Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица Св. великомученика Георгија у
пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.
9. Острог је био у време Св. Василија и стециште српских родољубивих хајдука, бораца против
турског зулума. Ту је често долазио и познати харамбаша Бајо Николић - Пивљанин.
10. Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу.
11. Пећка Патријаршија укинута је турским бератом од 1766. године. Обновљена је у Срем.
Карловцима, а затим у Београду као Српска Патријаршија (1920. године).
12. Штампано 1861. године у Београдском Србљаку митрополита Михаила.
13. Тај презвитер је прота Васо Ивошевић, из Боке Которске, професор у Карловачкој
богословији. Сакупљање највећег броја података за ово Житије Св. Василија његова је заслуга.
- Интересантно је забележити да је прву икону Светог Василија израдио иконописац Гаврило
Димшријевић у манастиру Морачи, тридесет година после проглашења за Свеца.
14. Свети Петар I, митрополит Цетињски (1782-1830 г.), слави се 18. октобра.
15. Том приликом, ковчег са телом Св. Василија носили су од манастира до изласка из града
црногорски кнез Никола, четири војводе и српски књижевник Љуба Ненадовић.
16. Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у
рукописној збирци манастира Острога, а нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда,
која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио нам је
прота Васо Ивошевић.
17. Констанције управљао источном половином Римске империје од 337 до 353 године; а целом
Римском империјом управљао од 353-361 г.
18. Јулијан Отступник управљао Римском империјом од 361 до 363 г.