Из живота Светога Саве

Постоји посебна нит између Бога и монаха. Она се огледа у сваком сегменту духовног
живота. Док ради, верује у Бога. Док пости, мисли на Бога. Док се моли, осећа Бога. Опет,
склонити се од свега себи светог, велико је искушење које само храбри могу да учине.
Свети Сава је за монашке хаљине и такав спокој, предао чак и дворску власт.

Растко Немањић, то јест Свети Сава, сматра се српским принцем, просветитељем, првим
архиепископом аутокефалне Срспке православне цркве, али и великим љубиитељем
путовања. Након темељења чинова љубави, али и правде и слободе државом, у Светом
Сави буји жеља да обиђе сва места од којих почиње да клија хришћанство. Прилику
добија потом што, Немачки цар Фридрих II и султан Камил, дају дозволу хришћанима на
обилазак Палестине. Прво место којим начини своју ходочаснку мисију, јесте Свето
место, Јерусалим. О њему је до тада само маштао и жудео. Његовим обиласком 1229.,
затим и повратком 1230., син Светог Симеона надахнуо је многе владаре, црквене
великодостојнике, побожан народ и уметнике ка Светом тлу. Током првог ходочашћа
подигао је конаке за српске манастире, откупио земљу на брду Сион и сазидао манастир за
срспке монахе, док је у Акри откупио од Латина, цркву Св. Ђорђа која би служила као
присталиште монасима. Све те трагове је Сава остављао у надахнуће потомцима српског
народа, да шире слогу и веру међу другима. Његов гест да надарује друге цркве и
манастире, отвара путеве онима који ће се тек родити, онима који и данас живе. Дошавши
у Србији, дочекан је раширених руку свога народа, али не и политичких страна. Због
сукоба, друго спремање за ходочашће почиње 1234. При одласку, за свог наследника на
месту архиепископа поставља ученика Арсена. Отишавши из Будве запути се ка другом,
уједно и последњем путовању ка Светој земљи. Све своје задужбине, манастире и метохе,
Растко је предао народу, који је управљао тим поседима, наредних 130 година. Посетио је
и даривао православни манастир Свете Катарине на Синају, где се молимо за свој српски
народ и читав хришћански род. Нажалост, 1236. године се не враћа кући, својој отаџбини,
већ умире у Бугарској. За Савино тело борио се срспки народ, који га је свечано сахранио
у манастиру Милешева.

Путовања којим је текао живот нашег просветитеља великог су аспекта, а свако је прича
за себе. Његова љубав и наклоност ка вери и нацији, разлог су титуле коју носи у Србији.