Univerzitet u Beogradu

Tehnolosko-metalurški fakultet

Seminarski rad iz predmeta “Metalurgija gvoždja i čelici“

KRETANJE MATERIJALA KROZ POTISNU PEĆ

Mentor: Dr prof. Karlo T. Raić Student: Nikola Cvetković

Beograd, 2020 god.

Sadržaj:

1.Uvod.............................................................................................................................................3
2. Oksidacija železa.........................................................................................................................4
3. Razugljeničavanje površine metala............................................................................................8
4. Odabir pećne atmosfere.............................................................................................................9
5. Greške pri zagrevanju...............................................................................................................10
6. Zaključak....................................................................................................................................11
Literatura.......................................................................................................................................12
 1.Uvod

Potisne peći spadaju u grupu zagrevnih peći koje služe za zagrevanje polufabrikanata,
odnosno slabova pred toplo valjanje. Sabovi se ubacuju u peć na čeonoj strani, potiskuju kroz
nju i zagrevaju. Zagrevanje slabova se vrsi preko gorionika koji mogu da budu postavljenji na
čeonim il bočnim stranama peći. Kao gorivo se koristi zemni gas, visokopećni gas, koksi gas i
mazut.

Najbitni parametri koji se kontrolišu su: brzina kretanja slabova, temeratura, oksidacija.

Temperatura u peći treba da bude optimalna za dobro progrevanje slabova. Čelici se

zagrevaju odredjeno vreme na odredjenoj temoperaturi. Temperatura treba da bude
konstantna , dok se vreme menja u zavisnosti od tvrdoće i vrste čelika (uglejnični se greju krace
vreme od mikrolegiranih). Brzina kretanja slabova je funkcija vremena tj. određuju je se kao
odnos pređeniog puta slaba po satu. Atmosfera u peći treba da bude oksidaciona. Sadržaj
kiseonika treba da se drži u odredjenim granicama pogodim za stvaranje povoljnih oskida.

Na površini slaba mogu das se jave takozvane tamne mrlje, greške koje nastaju kao posledica
nedovoljnig progrevanja slabova. Takva zahladjenja mesta nastaju na dodiru slaba i kliznih šina.
 2. Oksidacija železa

Odgorom nazivamo smanjenje mase metalau procesu zagrevanja usled oksidacije

izrazene u kg ili procentima. Kod zagrevnih peći veličina odgora iznosi 1-2% sto zavisi od vrmena
i temperature zagrevanja kao i sastava i osobine metala i goriva. Kovariniom se naziva
supstanca nastala na površini metala zagrevanog u peći. Sastoji se pretežno od oksida, a
ponekada i od sulfida i drugih jedinjenja. [1]

Sl.1. Šematski prikaz poprečnog preseka ispod oksidacione površine čeličnog komada [1]

I-hematit Fe2O3; II-kristali magnetita Fe3O4; III-visit FeO i višak O2; IV-rekciona zona Fe2++O2+= FeO; V-visit zaštićen
železom, početna granica metala; VI-pore; VII-oksidi nečistoća legirajućih metala; VIII-zona razugljeničenja; IX-ferit;
X-perlit.
 Železo obrazuje tri oksida: visit , hematit i magnetit. Na početku zagrevanja nezavisno od
temperature obrazuje se tanak sloj hematita. Sa povišenjem temperature izmenju sloja
hematita i metala obrazuje se sloj magnetita.Na temperaturama višim od 570°C izmedju
magnetita i metala obrazuje se visit.Do 700°C obrazjuje se mala količina kovarine, od 700-
1000°C proces obrazovanja se povecava dok iznad 1000°C postaje intezivan.

Odgor se odredjuje empirijskim izrazom:

a t=a √t , kg/m2 [1]

Gde je:

t- vreme zagrevanja, h

a- jedinični odgor, kg/m2

Jedinični odgor zavisi od temperature, koeficijenta viška vazduha, vrste goriva.

Ukupni odgor računamo preko izraza:

a τ = √ a 2−t 1+ a2∗τ 2+ …+a2∗τ n , kg /m 2 [1]

aτ - jedinični odgor za svaki sektro, kg/m2

τ - vreme boravka materijala u svakom sektoru, h.
 Sl.2. Zavisnost odgora od koeficijenta viška vazduha [1]

Odgor je neznatan za jako redukciono sagorevanje,a sa povećanjem viška vezduha odgor

intenzivno raste da bi se na oko 2% ustalio za λ>1. Hemjski sastav kovarine zavisi od oksidacione
sposobnosti pećne atmosphere i koeficijenta viška vazduha. Kada je pećna atmosferea slabo
oksidaciona onda se na površini metala obrazuje visit koji je crne boje i čvrsto pijanja za metal.
U jako oksidacionoj atmosferi kovarina se sastoji od magnetite koji je mekši sjajno sive boje i
lakše se skida sa površine metala. Ukoliko se značajno poveća oksidacija sumpor se vezuje u
kovarinu. Sulfidi tako vezani u kovarini snižavanju temperature topljenja kovarine i ubrzavanju
proces difuzije. Čelik sa sadržajem silicijuma obrazuje čvrstu kovarinu. Aluminijum u čeliku
smanjuje njegovu oksidaciju ,umireni čelik koji je dezoksidisan aluminijumom, manje oksidiše
od neumirenog. Brzina oksidacije se smanjuje sa povećanjem debljine kovarine. Osim količine
kovarine bitne su i njene fizičke osobine: gustina sloja, čvrstoća sjedinjavanja sa metalom.
Kovarina najčvršće prijanja na temperaturama ispod 1000°C i to kod mekih čelika jače nego kod
visokougljeničnih. Mangan utiče na čvrstoću prijanjanja tako što sa povećanjem sadržaja
mangana čvrstoća prijanjanja se smanjuje. Čvrstoća prijanjanja bitno utiče na kvalitet čelika
zbog težeg čišćenja površine i kao posledica toga imamo hapavu površinu finalnog proizvoda.
Sadržaj ugljenika u čeliku takođe utiče na kovarinu. Srednjeugljenični čelici daju manji odgor od
niskougljeničnih. [1]
 U cilju smanjenja kovarine potrebno je: ubrzati zagrevanje i primeniti zaštitnu
atmosferu.Kraće vreme zagravnja znatno smanjuje odgor metala ,ali ga ne sprečava savim.
Zaštitna astmosfera štiti metal od oksidacije.

Kovarina se javlja kao rezultat uzajamnog delovanja okisdirajućih plinova O 2, CO2, SO2 i
H2O sa železom i njegovim primesama obrazujući okside: FeO, Fe 3O4 i Fe2O3.Proces oksidacije
počinje na površini metala i proširuje se u unutrašnjost. Kovarina počinje da se primetno
obrazuje kao produkt oksidacije i intenzivira se pri zagrevanju na višim temperaturama preko
1100°C. Temperatura topljenja FeO -1327°C, Fe3O4-1577C i Fe2O3-1565°C, dok jedinjenje SiO2
ima temperaturu topljenja nižu od 1300°C. Upravo radi ovog jedinjenja stvara se i topi kovarina,
koja se teško uklanja sa površine metala.

Da bi se sve to postiglo vodjenje tehnološkog procesa mora biti tako usklađeno kako bi se
kovarina sa metala mogla nesmetano ukloniti ili ublažiti njeno nastajanje. Stvaranje kovarine
daljim nepravilnostima u toku prerade kao npr.:

 direktno utiče na gubitak metala

 slabi kvalitet površne gotovog proizvod
 povećava sklonost metala koroziji
 poskupljuje proces dalje prerade (dekapiranje, hladno valjanje i dresiranje) zbog
povećanog

trošenja (kiselina.uljne emulzije i valjaka)

 onemogućava normalan rad peći (stvaranje nalepa na monolitnom podu)

 skraćuje radni vek radnih valjaka (česće izmene i mogućnost oštećenja)

Da bi toplo valjana traka odgovarala nameni ona mora biti čiste i ravne površine, kompaktna
bez ikakvih nepravilnosti na površini.
Prema poreklu činioca koji utiču na pojavu kovarine mogu se svrstati u one koje nastaju i zavise
od:

 Visina temperature i dužine zadržavanja u zoni zagrevanja i izjednačenja u potisnoj peći

 Sastava pećne atmosfere (sadrzaj O2 i pritiska u peći )
 Kvalitet materijala
 Procene dužine zastoja linije valjanja
 Pridržavanja tehnoloških propisa
 Tehničke ispravnosti (spirača i merno regulacione opreme peći)
 Dužine vremena valjnja

Konkretne mere za suzbijanje kovarine:

 Treba se strogo pridržavati režima zagrevanja slabova, koji omogućava dobro skidanje
kovarine sa slaba uz normalan rad
 Obezbeđuje kvalitetno spiranje kovarine sa slaba.
 Slab izvlači izvlakačem u prvom pokusaju (vrata peći sto pre zatvara).

Održavanje spirača kovarine u ispravnom stanju uz:

 Blagovremenu zamenu ostećenih dizni

 Podesenost projektovanih uglova mlaza dizni
 Redovno čiscenje dizni od mehaničkih zapusenja.

3. Razugljeničavanje površine metala

Oksidacija ugljenika se dešava zajedno sa sagorevanjem železa u površinskom sloju

metala i to se naziva razugljeničavanje. Ako je brzina oksidacije veća od brzine razugljeničavanja
onda njega nema. Razugljeničavanje izaziva zančajne mehaničke promen u čeliku. Takav čelik
akrakteriše manja otpornost prema statičkim opterećenjima, nižom granicom razvlačenja i
sklonost ka krivljenju. Najizraženiju sposobnost za razugljeničenju imaju čelici sa visokim
sadrzajem ugljenika.

Glavne reakcije razugljeničenja su:

1. Fe3C + H2O = 3 Fe + CO + H2
2. Fe3C + H2 = 3 Fe + CH4
3. 2 Fe3C + O2 = 6 Fe + 2 CO2
4. Fe3C + CO2 = 3 Fe + 2CO

Cementit (Fe3C), sadržan u površinskom sloju čelika se razlaže a nastali ugljenih sagoreva
do uljen-monoksida ili ugljen-dioksida.
Obrazovani oskidi (gasovi) odlaze u atmosferu. Atomi uljenika difunduju iz unutrašnjosti čelika
(metala) ka površini, gde sagorevaju.
Najizraženije razugljeničenje ima: vodena para, vodonik, kiseonik i ugljen-dioksid.

4. Odabir pećne atmosfere

Pećne atmosfere nastaju sagorevanjem goriva sa vazduhom, pri čemu nastali produkti
sagorevana mogu reagovati sa materijalom u peći. Najčešće produkti sagorevanja imaju zadatak
da zagrevaju materijal, kao i u potisnim pećima.

Prema efektma koje istvaruju na materijal atmosfere se dele na: interne, neutralne i
aktivne.
 Interne atmosfere ne reaguju sa materijalom. Primer za ove atmosfere su gasovi argon i
helijum. Vodonik i azot su praktično inertni oprema svim metalima.

Neutralne atmosfere si hemijski neutralne u odnosu na određeni materijal. Ove

atmosfere mogu sadržati određene komponente koje mogu da reaguju sa materijalom,
međutim ukupan efekat je neutralan zbog uticaja različitih komponeti čije se međusobnoi
dejsto poništava.

Aktivne atmosfere hemijski reaguju sa materijalom, menjajući njegovu površinu.

U plasičnoj obradi metala se korise razliciti tipovi pećnih atmosfera. Njima se želi sprečiti
odredjena hemijska reakcija na površini (npr. oksidacija ili razugljenicenje) Ili da se određena
hemijaska reakcija intenzifikuje (naugljenicavanje, nitriranje i sl.). Uobičajne pećne atmosfere u
plastičnoj preradi metala su nista drugo do dimni gas nastao potunim sagorevanjem goriva.
Sadžaj kiseonika u ovakvo gasu obicno iznosi 2-5 vol.%, a ponekad i više od 10 vol.%.
Temperatura zagrevanja u polastičnoj preradi metal su obično više od onih u termičkoj obradi.
Kvalitet zagrevanja (rezlika temperatura površine i centra metala) je takođe je obicno viši nego
kod termicke obrade, sto vodi duzim vremenima zagrevanja. Atmosfera jače oksidacione
sposobnosti, na višim temperaturama i duže vreme vodi znatnoj većoj oskidaciji i
razugljeničavanju povšine metala.

5. Greške pri zagrevanju

Pri zagrevanju metala mogu sejaviti sledeće greške: pregrevanj, pregorevanje i pojava
prskotina. Zagrevanje čelika za plastičnu preradu de vrši na temeaturi iznad Ac 3 tačke. U
austenitu dolazi do rasta zrna tako da imamo krupnozrnu strukturu što dovodi do pogoršanja
osobina čelika. U procesu valjanja dolazi do usitnjavanja zrna, ali ako se proces prerade završava
na temperaturi višoj od Ac3 temerature dobija se krupnozni metal i njega nazivano pregrejanim.
Rast zrna potpomažu ugljenik, mangan bor i fosfor.

Ako se čelik drži dugo na visoki temperaturama toliko dugo da omogućava kiseoniku da
difunduje u površinske slojeve smatra se pregorelim. Kod pregorevanja dolazi do oksidacije i
rastapanja granica zrna, zbog čega veza između njih slabi. Pregoreli metal je krt. Tečna faza se
kod progorelog čelika pojavljuje na 50-100 °C ispod solidus linije i nemoguće je da se takav čelik
plastično preradi.

Tabela 1. Maksimalna temperatura zagrevanja i teorijska temperatura progrevanja za neke čelike

Temperatura, °C
Čelik Zagrevanja Progrevanja
Uglenični sa 1,1 % C 1110 1180
Uglenični sa 0,9 % C 1120 1220
Uglenični sa 0,7 % C 1180 1280
Uglenični sa 0,5 % C 1250 1350
Uglenični sa 0,2 % C 1320 1470
Uglenični sa 0,1 % C 1350 1490
Siliko-manganski za opruge 1250 1350
Brzorezni 1280 1380
Hrom-Nikal austenitni 1300 1420

6. Zaključak

Pravilan odabir pećnih atmosfera je jako bitan za pravilo vođenje tehnološkog procesa.
Ukoliko se ne odabere pravilna atmosfera ili temperatura zagravanja ili vreme zagrevanja
metala onda imaćemo veće gubitke i samim tim proces je nerentabilan. Gubici metala usled
stvaranja kovarine su oko 1%. Ukoliko se temperature u peći ne podese i ukoliko je posle
plastične prerade temperatura metala u jednofaznom području onda imamo nepovolju
strukturu sa povećanim zrna , a samim tim i loše mehaničke osobine. Iz tog razloga plastična
prearad treba da se odbija u dvofaznom području.
Literatura

[1] Zvonimir V. Popović, Karlo T. Raić , Pećne atmosfere, Beograd, 2006.

[2] Jurida S., Toplotehnika u metalurgiji, Zenica, 1984.