Professional Documents
Culture Documents
ФОЛКЛОРИСТИКА 7/1
ФОЛКЛОРИСТИКА 7/1
e-ISSN 2560-3191
http://folkloristika.org
http://folkloristics.org
ФОЛКЛОРИСТИКА
Часопис Удружења фолклориста Србије
FOLKLORISTIKA
Journal of the Serbian Folklore Association
VII, No. 1, 2022
Editors in chief
Sonja Petrović and Mirjana Zakić
Editorial board
Smiljana Đorđević Belić, Sanja Zlatanović, Branko Zlatković, Selena Rakočević ,
Sanja Ranković, Biljana Sikimić, Boško Suvajdžić, Đorđina Trubarac Matić
Advisory board
Aleksandar Jerkov, Dragana Radojičić, Matina Ju. Martynova, Sofija Miloradović,
Bojan Jović, Krinka Vidaković Petrov, Petko Hristov, Laura Jiga Iliescu,
Charalampos Passalis
Editorial Secretary
Marko Đorđević
E-mail: folkloristika.ufs@gmail.com
ФОЛКЛОРИСТИКА
Часопис Удружења фолклориста Србије
УРЕДНИШТВО
Уређивачки одбор
Смиљана Ђорђевић Белић, Сања Златановић, Бранко Златковић, Селена Ракочевић ,
Сања Ранковић, Биљана Сикимић, Бошко Сувајџић, Ђорђина Трубарац Матић
Издавачки савет
Александар Јерков, Драгана Радојичић, Марина Ю. Мартынова, Софија
Милорадовић, Бојан Јовић, Кринка Видаковић-Петров, Петко Христов, Laura
Jiga Iliescu, Charalampos Passalis
Секретар редакције
Марко Ђорђевић
Тираж: 50 примерака
Е-пошта: folkloristika.ufs@gmail.com
Copyright © Израда и графички дизајн сајта: АМ Дизајн
Copyright © Логотип и корице: Омнибус, Београд
Copyright © Текстови у Фолклористици: Издавачи – Сва права задржана
Copyright © Фотографије у Фолклористици: ауторство је назначено у
Изворима илустрација
Copyright © Графичко обликовање Фолклористике: Уредници
�������������������������������������������������������������������
адржај објављених текстова одражава искључиво ставове њихових ауто-
ра. Уредник и редакција не сносе одговорност за тачност изнетих података.
Електронске адресе и линкови су тачни у тренутку објављивања ове свес-
ке. Уредник и редакција не одговарају за трајност, тачност и прикладност
линкованог садржаја.
The content of published articles reflects only the individual authors› opinions,
and not those of the editor and the editorial board. Responsibility for the
information and views expressed in the articles therein lies entirely with the
author(s). Electronic addresses and links are correct at the moment of the
publication of this volume. The editor and the editorial board are not responsible
for the persistence or accuracy of urls for external or third-party websites
referred, and do not guarantee that any content on such websites is, or will
remain, accurate and appropriate.
398
Студије и огледи
Истраживања и грађа
In memoriam
Прикази и белешке
Зoја С. Карановић
Кључне речи: српска народна лирика, мит, обред, чудесни орач, Божја мајка, ја-
вор, шимшир, босиљак.
кановић 1994: 280–281; Узенёва 2004: 652), као и у одређене дане кад се
иначе није орало (Живанчевић 1963: 61–62; Босић 1992: 155; Антоније-
вић 1997; 76–77; Валенцова 2000: 29–38; Левкиевская 2004: 548–550).
Ово ритуално орање практиковало се углавном у кризним тренуцима
календарске године, на свеца, свадбу и сл. И у предмодерном поимању
света поменуте радње су својеврсна реплика, imitatio Dei in illo tempore,
кад по прастарим веровањима долази и до мистичне интеракције из-
међу човека и земље, природе и културе која омогућава благостање.
2
О земљорадњи, орању, орачу (његовим помоћницима и алатима) као божанском
чину в. нпр.: Elijade 1991a: 37–43; Андрејић 2012.
3
Могуће да је Вук и раније знао за ову песму, будући да стих „Младе воке витороге“
доноси као објашњење уз реч Виторог (1818: 72). Песма је публикована и 1841 (бр.
236).
4
Небеско порекло земљорадње и житарица иначе се тумачи митовима (Elijade
1991a: 39).
5
Таква врста понављања аналогна су техници понављања у епици, у песмама
извештајима кад се говор једног лица понавља као говор другог (Schmaus 1971:
226–237), што упућује и на могућност митских изворишта епике.
6
Ово је такође прастара парадигма у којој се плодност земље доводи у везу са
женским начелом прародитељке (Мeletinski 1983: 183) и открива божанска
утемељеност послова око орања и земљорадње.
7 Истраживања су показала да митски јунаци (прапреци, демијурзи, културни
јунаци) циркулишу и у архаичним облицима фолклора (Мелетински 2009: 34). Овде
орач заузима место културног јунака (Петрухин 2004: 650–652).
8
Божја мајка, Богородица може се довести у везу са земљорадњом мотивима
апокрифне књижевности, где се појављује као ручконоша орачима Петру и Павлу
(Петрухин 2004: 650–652).
9
На тај начин познавање прошлости изједначава се с мудрошћу (Meletinski 1983:
174–175).
10
Симболички повратак in illo tempore (Eliade 1980: 37).
11
Понављања су аналогна техници понављања у песмама извештајима у епици, где
се говор једног лица понавља као говор другог (в. Schmaus 1971: 226–237), односно
саопштава о догађају који се десио у прошлости, што отвара могућност митских
16
О чудесном орачу и његовим реквизитима у окружењу посленичких песама, где
се наговештавају нека питања из овог рада, в.: Карановић и Пешикан-Љуштановић
1994: 29–31. У својој докторској дисертацији Кристина Митић (2016) доноси
неколико песама о чудесном орачу и анализира их у контексту припадајућих
обреда.
17
Будући да има више врста трстике (Симоновић 1959: 676), није сасвим јасно о
којој од биљака се пева.
18
За леску се такође веровало да поседује изузетне заштитне моћи (Чајкановић
1994: 137–140).
19
Важност јавора, који је у српској култури формулативна константа, запазио је
још Вук Караџић и посветио му у Рјечнику неколико лексема (Стефановић 2013:
89). Статус формуле у усменој поезији имају, на пример, синтагме гора јаворова
(Делић 1894: 284–285); кора јаворова (Караџић 1898: бр. 40; Радојевић 1912: 49–55;
Златановић 1994: бр. 174); гусле јаворове (Беговић 1885: 169). Као у иницијалној
песми, али и у песмама различите садржине, јавор се повезује и са шимширом у
формулативне исказе: „гусле јаворове и гудало шимширово“ (Поповић 1886: 251).
Или: „Јесу л’ тешке даске јаворове / И заклопац дрва шимширова“ (Милојевић 1869:
бр. 45), чиме се шимшир уводи у контекст обреда сахрањивања. Примери везивања
јавора и шимшира, као синтагматски низ, потврђују изоморфност ових биљака у
традицијском мишљењу.
29
У различитим песмама: „гора шимширова“ (Караџић 1973: бр. 210), „грана шим-
широва“ (Симчевић 2014: бр. 548 и 616); „греда дрво шимширово“ (Караџић 1841:
бр. 234); бешика је „дрво шимширово“ (Симчевић 2014: бр. 21); „седло шимширово“
(Караџић 1841: бр. 630); клупа је шимширова (Симчевић бр. 161). Шимшир је у вези
и с култом мртвих: „Крстачу му од шимшира гради / По крстачи од бисера веза“
(Милојевић 1869: бр. 71).
32
О утемељености босиљка у хришћанској религији где је, између осталог, апотро-
пеј прве врсте, али и медијатор између људи и божанске силе, в. Ренкас 2016: 41–56.
33
Остан, ост’н – направа која се употребљава код терања волова. Да би их боцкали,
на једном крају има шиљак (бад).
34
Позитивни семантички потенцијали беле боје у српској култури и словенском
свету разматра се у Поповић 2001: 17–19.
35
Ову тенденцију проширивања стиха атрибутом требало би посебно испитати.
36
В. и стихове песме у којој су тратор и босиљак биљке које ничу након сејања
пшенице:
Сестра брата од дела окала:
– Јела брже чудо да гледамо,
Како момак сас јелење оре,
Па си сеје пребеле шенице,
Не ниче му пребела шеница,
Него ниче стратор и босиљак.
(Ђорђевић 1931: 160)
37
Жегле, такође палице које се увлаче у јарам при упрезању, клинови којима се
затвара јарам приликом упрезања волова.
Остали реквизити
Рогови су од кремена.
(Златановић 1994: бр. 166)
Закључна разматрања
Делове опреме у песмама о чудесном орачу (који се могу се пра-
тити у записима од почетка 19. века, мада су песме морале бити певане
39
Веровања о голубу су сложена. Осим што је божанска птица која силази на земљу
у виду анђела, што је посведочено и у стиховима бугарске песме: „Подхвъркнали два
гълъби, два гълъби, два ангели“ (Гура 1995: 515), голуб се са земљорадњом повезује
веровањем да његово кликтање најављује почетак сетве. У митовима о стварању све-
та доводи се у везу и с јавором (Гура 2005: 458–462), који је један од кључних флорал-
них артефаката песама о чудесном орачу, што враћа на садржину Вукове песме.
40
Примери: „Волови му два јелена“ (Васиљевић 1960: 15; Николић 1966: бр. 6; Закић
2009: 149б и 150), „Волове му два голуба“ (Манојловић 1953: бр. 157); или два пара
животиња: „Сас два вола, два јелена“ (Златановић 1994: бр. 166), „Два јергена, два
јелена“ (Ђорђевић Д. 1958: бр. 107). Формула обухвата два стиха: „Волови му два
јелена, / Два јелена, два сокола“ (Јоцић 1979: бр. 17), а осмерац се може проширити
атрибутом: „Волови му два сива сокола“ (Рајковић Кожељац 1978: бр. 135). У неким
примерима број животиња се не помиње, већ се уводи множина именице: „Воли су
му сив јелени“ (Рајковић Кожељац 1978: бр. 135).
41
Веровало се да се анђео може јавити и у виду јелена (Гура 2004: 545–546), што
илуструје стих: „Два јелена, два анђела“ (Николић 1966: бр. 6; Живковић 1998: 108).
О симболици јелена у одговарајућим песмама в. и тумачења Ђорђине Трубарац
Матић (2019: 129–141). Затим: „Волови му два јергена / Два јергена, два јелена“
(Ђорђевић Д. 1958: бр. 107); „Волови су два јелена, / Два јелена, два анђела“ (Ни-
колић 1966: бр. 6); „Волови му два јелена, / Два јелена, два сокола“ (Јоцић и Јоцић
1979: бр. 17).
Библиографија
Zoja S. Karanović
Summary
Serbian lyric folk songs with an ancient motif of magical plowman are con-
sidered in this article within the mythical and ritual context, in which they were
predominantly performed. First song with this motif was published by Vuk Karadžić
(1824), while the rest of the written records, comprised in the period from late 19th
century till nowadays, are concentrated mostly in the region of southeast and south
of Serbia, so that their recorded life persists for almost two hundred years. The songs
are ritual (koleda, lazarice, kraljice) and they are dedicated to the plowman, except
the Vuk Karadžić’s one, which is mythological. Following the laborer and attributions
of his gear, the content of the article is focused primary on their floral aspect, on the
phytonyms (maple, boxwood and basil, oleaster, peace lily, amaranth, peony), whose
semantic potential has been examined in the setting of the tools and plowman’s ac-
Keywords: Serbian lyric folk poetry, myth, ritual, magical plowman, Mother of God,
maple, boxwood, basil.
Ана Вукмановић
1
О обредним и смеховним аспектима фолклорног еротизма в.: Bahtin 1978, Ajdačić
2000, Карановић и Јокић 2009.
2
О метафоричним аспектима еротског у српском усменом песништву в.: Пандуревић
2016.
3
О говору о Другом, живом или неживом, конкретном или апстрактном, као говору
о себи у усменој лирици, в.: Krnjević 1986: 290.
4
Супротно томе, кућу треба градити тамо где шљива најбоље расте (Чајкановић
1994: 217).
5
У сексуалности осећања других доносе могућност континуитета између двоје,
супротстављено основном дисконтинуитету. Али у том зближавању основну
улогу игра преобиље другог, унутрашњи порив који гони да се буде ван себе (ван
индивидуалног дисконтинуитета). После кризе пак дисконтинуитет оба бића
остаје нетакнут (Bataj 2009: 83–84).
Ваљала се јабука
од Марина кољена
до Шћепова кољена.
Проби Шћепу кољено,
жалила га Марија:
Јао душо и срце!
Јао моје кољено!
Па пољуби кољено,
Шћепу бола пребоље
(Караџић 1898: бр. 472).
8
Снажна плодоносна симболика јабуке призива плодоносни аспект љубавног
спајања, што није био случај са дивљом трњином и глогињом. О различитим
лексичким значењима јабуке в.: Штасни 2019.
9
Мотив мамљења девојке поставља се и у предсвадбени, лазарички контекст: „Играј,
играј, Лазарко, / на ти, момче, јабуку, / па домами девојку, / јер је бела румена, / јер
је танка висока“ (Грбић 1909: 48, бр. 4). О јабуци као свадбеном дару в.: Чајанковић
1994: 95–96.
Prìša mi se udavati
a za ono momče mlado,
što je sinoć dohodilo,
sitno voće donosilo,
svakom daje po jabuku,
meni daje divljakinju,
ne bi li mu podivljala,
k dvoru sama doigrala
(Andrić 1929: br. 87).
Мамљење има облик дара, при чему се активира магија речи – ја-
бука дивљакиња утиче на то да девојка подивља. Еротска симболика ре-
ализује се на два нивоа – прво се исказује девојчина жеља за удајом, што
подразумева и спајање са момком, а онда се момкова жеља за девојком
открива магијским даривањем. Напетост се моделује преплетом жеља
и оклевања – девојка жели да се уда али оклева да сама дође момку (по-
везујући такав поступак са дивљином), момак жели девојку, али је не
проси, већ је мами. Јабука има централно место у овој кризној ситуацији
– она је дар и магијско средство. Симболиком плодности али и дивљине
исказује се кризни тренутак у животима и девојке и момка.
Мамљење девојке је повезано са свадбом и мотивом отмице:
Чернойоко ергенче,
на авлия седьеше,
с ябълка играйеше,
та си мома лъжеше:
– Прийди, Видо, прийди,
та си земи ябулка. –
Ергенче било гяволче,
мома била глупава,
че я фана за ръка,
че я метна на коня
(Иванова и Живков 2003: бр. 193).
11
Да су атрибути јунака знаци идентификације показује и то што губитак тих
одличја у епици означава јунакову смрт или сраман пораз (Самарџија 2008: 40).
12
Загонетке с одгонетком пасуљ гласе: „У нас госпа дошла, сама ноге диже уз госпово
раме, госто гостомане примакни се ближе само ти се диже“ (Павићевић 1937: 40);
„Сама мома, самовољна; сама руке диже, уз букове жиле“ (Вукановић 1970: 50);
„Седи бака више пута, отегла ноге испод пута; исцијепале јој се гангули гаће, виде
јој се конколи колена“ (Вукановић 1970: 48), према: Сикимић 1996: 64.
13
У песми о бабинама, мотив боба који се зелени повезује се са рађањем: „Ој на делу
на голему боб се зелени. – / А ко га је посејао, те се зелени? – / Ранко га је посејао,
те се зелени; / Ружа га се назобала, срце је боли“ (Караџић 1975: бр. 679). Имајући у
виду време певања, сађење боба аналогно је коитусу који доводи до зачећа.
14
Варијантно, биљним кодом приказују се очи поредећи се са трњинама (Карано-
вић 1999: бр. 62).
Пошетала ђевојчица,
по игалу слана мора,
у џардине ушетала,
ђе мирише свако цвеће –
заврћала б’јеле руке,
убрала је двије дуње.
Под љешником пошетала,
с дуњама се поиграла,
па ји меће у њедарца
(Караџић 1973: бр. 172).
Да би ја рекла од Иве,
Иван је далек од мене,
колико небо од земље.
15
Мирослав Пантић ову песму уноси у своју антологију из рукописне оставштине
дубровачког латинисте Ђура Ферића. Запис потиче с краја 18. века (Пантић 1964:
217–218).
20
У лирској поезији, на месту где је посејан купус (Караџић 1974: бр. 342) или боб
(Караџић 1974: бр. 343), такође долази до дефлорације. С обзиром на еротску симбо-
лику ових биљака, почетак песме могао би наговештавати еротску сцену која следи.
Опсцене конотације купуса у загонеткама се актуализују супротстављањем одлика
сирово/ферментисано, укисељено; тврдо/меко; суво/мокро (Сикимић 1996: 61–62;
Сикимић 2013: 82–84).
21
О сађењу биља као уводној формули в. Карановић 2019: 107.
22
Еротски наговештај може се препознати у поменутој еротској симболици боба и
купуса, која овде није реализована експлицитно.
И погледах уз прозор,
кад ли драга сама спи,
у њедра јој дуња зри,
сврнух јој се у џардин,
потргах јој ђелсамин
и три дуње незреле,
и четири јабуке,
и наранчу с листима,
и лозицу с гроздима
(Караџић 1975: бр. 391).
ја је јунак тјешити:
– Не бој ми се, душице!
Кад мој џардин сазрене,
врнућу ти ђелисман,
и три дуње незреле,
и четири јабуке,
и наранчу с листима,
и лозицу с гроздима.
а ти са мном у бостању
тере береш лимунове,
нит’ су зрели нит’ зелени,
већ најбољи за берење,
а ти, душо, за љубљење
(Рајковић 1869: бр. 111).
Библиографија
Ana Vukmanović
Summary
This paper focuses on the erotic symbolism of plant fruits in oral lyric poetry.
It is shown that the fruits could be signs of wish (giving apples or quinces as a gift),
means in the erotic game (aiming an apple, quince, hawthorn, or blackthorn fruits to
a maiden or a lad), and metaphors of bodily parts (apple, melon). The dynamism of
erotic phenomenon is noticed in the variability of initiatives during the encounters,
giving fruit as a gift in the motion of the sexual act. The sexual act itself is modelled by
parallelisms between the human body and fruits (melon and vulva, apple/quince and
breasts), or coitus that is metaphorically presented as picking (apples, quinces, lem-
ons) or destroying (cutting a melon). The dynamism of erotic relations is also noticed
in motives of rejecting a fruit (a wreath of beans), luring with fruit (apple) as a means
to fulfil a desire, and to cross established boundaries. As liminal, erotic experience is
connected with the wedding as a ritual of passage, since it can announce the wedding.
Accordingly, the paper discusses the ways erotic symbolism of plant fruits intersects
with their functions as a pre-wedding gift.
Keywords: plant fruits, oral lyric poetry, South Slavic cultural areal, erotic symbolism,
human body, the Other.
Ана Вукмановић
Независни истраживач Примљено: 30. 5. 2021.
Е-пошта: ana.vukmanovic@hotmail.com Прихваћено: 10. 2. 2022.
Радивој Радић
Византијска загонетка
(Решење: јабука)
Кључне речи: Јабука, симболика, антика, Средњи век, митологија, религија уз-
гајање, складиштење, лекарија, рецепти.
1
Овај рад је настао на пројекту бр. 177015 под насловом Хришћанска култура на
Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. века, који
финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
Библиографија
Бојовић, Д. (2014). Јабука као евхаристијски симбол. Црквене студије 11, 527–
532.
Караџић, В. С. (1987). Српске народне пословице. Сабрана дела В. С. Караџића, IX,
прир. М. Пантић. Београд: Просвета.
Катић, Р. (1986). Терапијски зборници српске средњовековне медицине и њи-
хово порекло. Археографски прилози 8, 123–131.
Катић, Р. (1990). Медицински списи Ходошког зборника. Избор. Београд: Народна
библиотека Србије.
Константин Философ (2009). Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога,
прев. и нап. Г. Јовановић. Београд: Издавачки фонд Српске православне цр-
кве, Архиепископије београдско-карловачке.
Литаврин, Г. Г. (21997). Византийский медицинский трактат XI–XIV вв. 2. изд.
Санкт-Петербург: Алетейя.
Миловановић, Ч. (1986). ΒΥΖΑΝΤΙΝΑ ΑΙΝΙΓΜΑΤΑ, Византијске загонетке, Бал-
канске народне умотворине, књ. 6. Београд: Српска академија наука и умет-
ности, Одељење језика и књижевности.
Никол, Д. (1997). Бесмртни цар, прев. И. Панић, В. Ракоњац. Београд, Бања Лука:
Clio, Глас српски.
Пајсије, Патријарх (1993): Сабрани списи, прир. Т. Јовановић. Стара српска књи-
жевност у 24 књиге, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга.
Плиније Старији (2015). Историја природе: избор, прев. с латинског Џ. Ф. Хили,
прев. с енглеског Н. Мрђеновић, Београд: Досије студио.
Стојичић, Ђ. (2006). Српске народне изреке, I. Београд: Компанија Новости.
Чајкановић, В. (1985). Речник српских народних веровања о биљкама, рукопис
приредио и допунио В. Ђурић. Београд: Српска књижевна задруга, Српска
академија наука и уметности.
Chevalier, J. i Gheerbrant, A. (1983). Rječnik simbola. Mitovi, sni, običaji, geste, oblici,
likovi, boje, brojevi, Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.
Geoponica (1895). Geoponica sive Cassiani Bassi De Re Rustica Eclogae, rec. H. Beckh,
Leipzig: In aedibus B. G. Teubneri.
Kazhdan, A. P. (Ed.) (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Vol. II, New York,
Oxford: Oxford University Press.
Schilbach, E. (1970). Byzantinische Metrologie, München: C. H. Beck’sche
Verlagsbuchhandlung.
Radivoj Radić
Summary
Apple is the most widespread continental fruit, and man has grown it for more
than three thousand years. With passing of time, apple has gained its mythological
as well as religious significance in cultures ranging from the Ancient Greece to the
Nordic cultures, and its symbolism is also evident in the Christian civilization. Apple
is the symbol of love, friendship, knowledge, magic, renewal, fertility, freshness,
even imperial rule. It is a holy tree that may even have connections with the
underworld, and because of its spherical shape and red color it even possesses the
solar symbolism. In Christianity, on some occasions, apple can even be a Eucharistic
symbol. It becomes the flesh and blood of Jesus Christ, and when there are no priests
present, it is consumed during Eucharist. Due to its significance, various ancient and
medieval treatises and encyclopedia contained a lot of information about how to
plant, grow, preserve, and graft apples. In addition, apple is the crucial ingredient of
many medications, and it also became part of many proverbs of the Serbian people.
Драгана М. Ратковић
5
Дефиниције свих анализираних лексема преузете су из извора.
гранчица). Наводећи невестинска имена (имена која невеста даје члановима нове
породичне заједнице) у сврљишком крају, Биљана Сикимић каже да је већи број
женских имена, што тумачи блискошћу комуникације невесте са особама женског
пола (1995: 269).
8
Анализом асоцијативног поља које се формира око лексеме јабука на основу њене
лексикографске интерпретације, Г. Штасни утврђује да је најфреквентнији асоцијат
16
Индикативно је да се печурка не наводи ни у Речнику народних веровања о биљка-
ма (Чајкановић 1985), ни у Српском митолошком речнику (Кулишић, Петровић и др.
1998), а ни у двотомној енциклопедији Митови народа света (МНМ 1980–1982).
17
Исп. нпр. сраслицу ђул-девојче, којом је насловљена збирка лирских народних
песама из белопаланачког краја (Јоцић, Јоцић и др. 1979).
дишња дјевојка, још прави пупољак“ (РМС s.v. пупољак),18 односно 12.
покр. ʼиме одмила којим млада на свадби зове девојчицу неког младо-
жењиног рођакаʼ (РСАНУ s.v. китица). Женског члана породице невеста
именује китицом и у сврљишком крају (Сикимић 1995: 269).
Вредновање витке и усправне особе инкорпорирано је и у лауда-
тивне називе за таквог мушкарца и жену: вилдан-бојлија, склада; вил-
диста девојка. Као код лексеме печурчица, у семантичкој структури и
ових именица учествују семе изгледа, положаја и величине. Притом су
семе изгледа и положаја истоветне (ʼлепʼ, ʼвитакʼ; ʼусправанʼ), док сема
квантитета има антонимни садржај у односу на лексему печурчица
(ʼвисокʼ). Таква метафоризација је заснована на колективној експре-
сији српског језичког говорника према прототипичној представи дрве-
та, којем се приписују мушка висина и снага, а то је високо дрво уме-
рене ширине стабла (нпр. јаблан, бор).19 Вредновање не само високог
и витког мушкарца него и жене таквог изгледа потврђује и пример из
Живковићевог речника бојлика ’висока, стасита жена’.
Мушка особа малог раста вреднује се само ако је у питању дете
и оно се тада назива цацорком, што примарно означава врсту мале
лоптасте бундеве (Живковић 1987 s.v. цацурка), односно малу укра-
сну тикву (Златковић 2014 s.v. цацорка). У том метафоричном прено-
су са назива за биљку (тикву) на назив за човека, поред семе кванти-
тета (ʼмалиʼ), активне су и сема изразите физичке карактеристике, из
домена визуелног (ʼукрасанʼ), и сема особине, из домена конзумације
(ʼсладакʼ). Сема укуса иманентна је концептуализацији симпатичне,
допадљиве особе као слатке хране, што илуструје и жаргонско име-
новање одговарајуће особе као слатке, односно лаудативна номинација
за такву особу: шећер, шећерко, мед, медић и сл. У описним речницима
савременог српског језика именице бундева и цацурка / шућурица не бе-
леже значења која се односе на особу.
Концептуализацију допадљиве особе као хране илуструје и
синтагма пребрана / пре(требена) пченица, при чему су у метафорич-
ком преносу са овог назива за биљку на назив за човека активне семе
ʼхранљивʼ и ʼквалитетанʼ – исп. ʼжитарица из пор. трава Triticum vulgare
(којих има више врста, природних или вештачки добијених); зрневље
18
Ружа се у српском (и украјинском) фолклору асоцијативно повезује са женским
одрастањем, због чега се и девојка спремна за удају метафоризује цветом руже, чије
је обележје руменило (исп. Карановић 2010: 267).
19
Ова дрвећа се не одликују способношћу рађања, а њихови називи су мушког рода.
Ако прихватимо поделу Зорјане Болтарович (1994) и Валерије Колосове (2009: 39)
на „мушко“ и „женско“ биље према критеријуму граматичке категорије рода и спо-
собности цветања и рађања, која одликује само „женске“ биљке, онда је разумљиво
зашто појмови наведених биљака у српском језику представљају полазне домене
метафоризације у именовању мушке особе.
Полазна
Лаудативна
(мотивна)
Лексичка семантичка Пример
семантичка
јединица реализација
реализација
Од синатога ми остало
девојче, па нека пушти
дем. и хип.
лозицу и процьвти и
од лоза 1.
2. фиг. порекло; мој дом (Војнеговац,
лозица (мала) лоза;
потомак Пирот)
врста собног
Од какву (добру) лози-
цвећа
цу какво чудо испаде
(Засковци, Пирот)
девојчица која
Цветуљћа вашто девој-
се развија и
цветуљћа < цвет че веч, почело се разви-
израста у лепу
ва (Пирот)
девојку
Библиографија
Извори
Литература
СОТРС 2011: Словарь обыденных толкований русских слов: лексика природы. Том
1–2 (ред. Н. Д. Голева). Кемерово: Издательство Кемеровского университета.
Софрић Нишевљанин, П. (1912/1990). Главније биље у народном веровању и
певању код нас Срба. Београд: БИГЗ.
Телия, В. Н. (1986). Коннотативный аспект семантики номинативных единиц.
Москва: Наука.
Темчин, С. Ю. (2019). Лит. žiedas, лтш. zieds ‘цветок’, др.-прусск. seydis ‘стена’
и южнослав. *zidь ‘стена’: о флористических истоках балто-славянского
строительного термина, у: Карановић, З. (ур.). Гора калинова (биљни свет у
традиционалној култури Словена). Београд, Vilnius: Удружење фолклориста
Србије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Lietuvių kalbos
instituto, 267–284.
СД (1995–2012). Слaвянские древности. Этнолинвистический словарь в 5-ти
тт (под общей ред. Н.И. Толстого). Москва: Международные отношения.
Толстој, С. и Раденковић, Љ. (ур.) (2001). Словенска митологија. Енциклопедијски
речник. Београд: Zepter Book World.
Тутуш, Н. (2019). Речник фитонима у лекаруши Косте Радовића (1830). Прилози
проучавању језика 50, 47–83.
Ћирић, Љ. (2018). Речник говора Лужнице, Српски дијалектолошки зборник
LXV(2), 1–1166.
Ћирковић, С. (2017). Лековито биље као елемент традицијске културе у
околини Књажевцa, у: Карановић, З. (ур.). Гора божурова (биљни свет у
традиционалној култури Словена). Београд: Удружење фолклориста Србије,
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 199–210.
ФС (1970–1977). Флора Србије. Књ. I–IX. Београд: САНУ.
Фотић, А. (2017). Дериват обичаја веридбе и венчања из античког периода који
су уткани у хришћанску праксу и утицај на изглед свадбеног костима Срба.
Српска теологија данас 8, 183–196.
Чајкановић, В. (1985). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд:
Српска академија наука и уметности, Српска књижевна задруга.
Шпис Ћулум, М. (1995). Фитонимија југозападне Бачке (коровска флора).
Српски дијалектолошки зборник XLI, 397–490.
Штасни, Г. (2016). Језичка слика света у српском „биљном“ именослову, у:
Карановић, З. и Дражић, Ј. (ур.). Гора љиљанова (биљни свет у традиционалној
култури Срба). Београд: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска
библиотека „Светозар Марковић“, 121–132.
Штасни, Г. (2017). The prototypical plants in Serbian culture, у: Карановић, З. (ур.).
Гора божурова (биљни свет у традиционалној култури Словена). Београд:
Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека „Светозар
Марковић“, 141–152.
Штасни, Г. (2019). Лексички спојеви с компонентом јабука, у: Карановић, З. (ур.).
Гора калинова (биљни свет у традиционалној култури Словена). Београд,
Vilnius: Удружење фолклориста Србије, Универзитетска библиотека
„Светозар Марковић“, Lietuvių kalbos instituto, 285–301.
Dragana M. Ratković
Summary
The topic of this article encompasses nouns and nominal syntagma of the
positive expressive tonality used in the dialect of Pirot, primarily for naming the
plants and their parts, and secondarily for naming people. Corpus consists of two
dictionaries of Pirot dialect: one authored by Novica Živković (1987), the other
by Dragoljub Zlatković (2014, 2017). Linguistic units are analyzed from various
aspects: linguocultural, lexic-semantic, genetic-semantic and cognitive. The aim
is to obtain answers on following questions: 1) what kinds of persons are named
using botanical lexis and terminology of laudative meaning; 2) which genetic, lexic
and cognitive mechanisms partake in materialization of the given linguistic units or
semantic realizations; 3) what an attitude does the Pirot speaker assume towards the
named persons as bearers of specific characteristics. Described methodology enables
reconstruction of those elements of Pirot dialectal worldview that are concerned
with the role of the plants in conceptualization of MAN, as well as those concerned
with value system of traditional culture of the Pirot speaker.
др Драгана М. Ратковић
Институт за српски језик САНУ Примљено: 28. 1. 2021.
Е-пошта: ratković1977@yahoo.com Прихваћено: 10. 4. 2021.
Семантичко-деривациони потенцијал и
лексичка спојивост назива прототипичних
биљака у српској култури – пшеницe и кукурузa
Гордана Штасни
1. Увод
Овај рад се надовезује на претходно пилот-истраживање у којем су
добијени подаци о прототипичним биљкама у српској култури (Штасни
2017). Том приликом анкетирани су изворни говорници српског језика,
укупно 72 испитаника – 56 женских особа и 16 мушкараца, различитог
порекла (према месту рођења), узраста, образовања, друштвеног ста-
туса. У наредној табели су приказани детаљни подаци о испитаницима.
Табела 1
Број Број
Порекло
Број испи- Стручна испи-
Узраст према месту
испитаника тани- спрема тани-
рођења
ка ка
2. Лексема пшеница
2.1. Семантичко-деривациони потенцијал лексеме пшеница
2
Главни део лексичког фонда чине лексеме које истовремено имају номинациону
и семантичку функцију (способност означавања). Њихов семантички садржај чини
појам (архисема) са релевантним елементима реализације (семама), релевантним
за парадигматски тип коме лексема припада. Ови елементи представљају фокусе
за асоцијативне везе које омогућавају друге семантичке реализације у оквиру исте
полисемантичке структуре, као што су и подстицаји за развитак нових лексема у
оквиру гнезда (Гортан-Премк 2004: 117).
3
Ове јединице могле би се евентуално тумачити и као првостепени деривати: пшенич-
-ник односно пшенич-њак, и у том случају би им одговарао трансформациони модел:
пшеничник/пшеничњак → хлеб од пшенице. Ипак, исходишна мотивација за именовање
хлеба у вези је са врстом жита од којег је хлеб направљен: пшеница → пшенично браш-
но → пшенични хлеб. Овакав аналитички облик може бити и другачије преобликован,
па да се уз помоћ суфикса од кукурузног брашна добије: кукурузница, кукуружњак,
момурзница, морузница, мамурзница, проја, коломбоћница; од овсеног брашна – овсе-
ник (за друге облике не знамо), тумачи и наводи Н. Богдановић (2010: 251).
4
Деривате којима се именује врста хлеба могуће је посматрати и као резултат
Табела 2
Активна сема из
Добијено
семантичког садржаја Семантички модел
именовање
лексеме пшеница
величина ‘мала пшеница’ пшеничица, пшена
6
Посебну врсту колокација чине фразне именице „којима се нуклеусом означава
плод какве јестиве биљке с придевима млад, стар; зелен, зрео“ (Дражић 2014: 97–
98).
7
Придев јари има значење ‘који се сеје у пролеће и исте године у јесен доноси род,
пролећни’.
8
Придев озими је са значењем ‘који се сеје у јесен, пред зиму: озиме биљке, озими
усеви’.
9
Глагол класати значи ‘растући стварати класове, добивати класове (о житу)’.
Његов синоним је глагол увлатати ‘добити влат, класати (о житу)‘. – „По пољима
[...] се таласала увлатала пшеница. Вес”.
2.2.4.
10
Глагол врећи, ијек. вријећи = врћи има значење ‘издвајати зрње од зрелог житног
класја (машином, вршалицом, млаћењем и сл.)’.
11
„Другу причу каза им говорећи: царство је небеско као човјек који посија добро
сјеме у пољу својему, а кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посија кукољ
по пшеници, па отиде. А кад ниче усјев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада
дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Нијеси ли ти добро сјеме сијао
на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он рече им: Непријатељ човјек то учини. А
слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би
чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно
до жетве; и у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ, и свежите
га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју“ (Мт 13:24–30).
12 У РМС овај израз се наводи уз тумачење глаголске одреднице умешати са зна-
чењем ‘спустити, сасути у неку другу материју, додати и измешати; убацити, умет-
нути’.
3. Лексема кукуруз13
3.1. Семантичко-деривациони потенцијал лексеме кукуруз
15
У овом случају не може се претпоставити придевска мотивација кукурузов-иште
јер се и сам дериват не може семантички трансформисати као ‘кукурузова њива’,
будући да се њиме означава земљиште на којем је био кукуруз.
16
Суфикс -ача са именичким основама нема одређено значење, констатује Иван
Клајн (2003: 65), а дериват кукурузача грађен је по истом моделу као у кромпирача
‘пита од кромпира’. Слично наводи и о сложеном суфиксу -њача у споју с именичким
основама (2003: 67), док дериват кукурузовница, изведен сложеним суфиксом
-овница, одређује као застарелу реч (2003: 166).
Табела 3
Активна сема из
семантичког садржаја Семантички модел Добијено именовање
лексеме кукуруз
величина и ступањ
‘мали и млад кукуруз’ кукурушчић
развоја
кукурузача, кукуружња-
зрневље кукуруза као
‘храна’ ча, кукурузовница, куку-
састојак хлеба
ружњак, кукурузница
зрневље кукуруза као
састојак алкохолног ‘алкохолно пиће’ кукурузара
пића
кукурузница, кукуру-
‘део биљке – суве ста-
део биљке зиње, кукурузовина,
бљике’
кукурузинац
земљиште где се гајио кукурузиште,
‘отворени простор’
кукуруз кукурузовиште
кукурузана, кукурузани-
простор у којем се суши
‘затворени простор’ ца, кукуружњак,
или држи кукуруз
кукурузинац
17
Петар Скок уз дериват кукурузар наводи значење ‘шаренграх’ (1972: 229).
кукурузни, кукуружњи,
градивна компонента ‘који је од кукуруза’
кукурузов, кукурузовни
3.2.4.
4. Закључак
Житарице пшеница и кукуруз имају значајну улогу у животу чове-
ка и оне су у свести говорника српског језика са статусом прототипич-
них биљака, како показују резултати спроведене анкете (Штасни 2017).
Ипак, више говорника одређује пшеницу као најзначајнију биљку, а
затим и кукуруз. Ово истраживање показује да називи прототипичних
биљака испољавају сличности, али и разлике на семантичком и дерива-
ционом плану.
Са семантичког становишта обе лексеме имају значење којим су
обухваћене две подреализације, којима се денотира а. ‘биљка’ и б. ‘плод
биљке’, и у систему функционишу као ботанички и аграрни термини,
али и као речи општег фонда. Богатији семантичко-деривациони по-
тенцијал има лексема кукуруз, што се може закључити на основу састава
њеног гнезда. Наиме, гнездо с мотивном речју пшеница има укупно се-
дам деривата, један придевски (пшенични) и шест именичких (пшенич-
ник, пшеничњак, пшеничица, пшена, пшено, пшеничиште), који се према
својој идеографској вредности уклапају у домен хране, биљака, прос-
тора, а између мотивне речи и деривата најактивнији је метонимијски
пренос. Лексема кукуруз као мотиватор формира гнездо од 20 дерива-
та, четири придевска (кукурузни, кукуружњи, кукурузов, кукурузовни) и
шеснаест именичких изведеница (кукурушчић, кукурузиште, кукурузо-
виште, кукурузана, кукурузаница, кукурузина, кукурузача, кукуружњача,
кукурузовница, кукуружњак, кукурузница, кукурузара, кукурузиње, куку-
рузовина, кукурузинац, кукурузар). Поједини деривати из оба посматра-
на гнезда уклапају се на основу свог значења у исте појмовне домене,
што је и очекивано с обзиром на денотативну вредност мотиватора, а
то су домени хране, биљака и делови биљака, отвореног простора, али
лексема кукуруз даје деривате и из домена пића, затвореног простора и
човека. У стварању значења деривата најзначајнија је метонимија.
Постоји могућност да је оваква деривациона ситуација условљена
језичким, али и ванјезичким факторима. У гнезду с мотивном речју ку-
једној страни истините, праве вере као здраве духовне хране и, на дру-
гој, јереси као отровног и штетног духовног корова“ (2014: 33). Чешћи
су устаљени спојеви, мотивисани човековим практичним искуством:
прода(ва)ти, купити, куповатина зелено (нпр. пшеницу), умешати (до-
дати) раж у пшеницу; звати у кукуруз.
Библиографија
Извори
Литература
Samardžija, S. (2017). The Most Beautiful Flower. The Symbolism of Wheat in Serbian
Folk Poetry and Prose. У: З. Карановић (ур.). Гора божурова (Биљни свет у
традиционалној култури Словена) / Гора пионовая (растения в традицион-
ной культуре Славян) / Peony Mountain (Plants and Herbs in the Traditional
Slavic Culture). Београд: Удружење фолклориста Србије – Универзитетска
библиотека „Светозар Марковић“, 9–24.
Skok, P. (1971–1972). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb:
Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
Štasni, G. (2017). Prototypical Plants in Serbian Culture / Прототипичне биљке у
српској култури. У: З. Карановић (ур.). Гора божурова (Биљни свет у тра-
диционалној култури Словена) / Гора пионовая (растения в традиционной
культуре Славян) / Peony Mountain (Plants and Herbs in the Traditional Slavic
Culture). Београд: Удружење фолклориста Србије – Универзитетска библио-
тека „Светозар Марковић“, 141–152.
Gordana Štasni
Summary
Wheat and corn cereals have a significant role in human life, and they also
have the status of prototype plants in Serbian culture, as shown by the results of a
survey. However, majority of Serbian speakers identify wheat as the most important
plant, followed by corn. This research shows that the names of prototypical plants
have some similarities, but also differences on the semantic and derivation level.
Both lexemes have the status of botanical terms, as well as lexemes of the
general lexical fund. The lexeme corn has a richer semantic-derivational potential,
which can be concluded based on the content of its nest. Namely, the nest with mo-
tivate word wheat has 7 derivatives, one adjective (pšenični) and 6 nouns (pšeničnik,
pšeničnjak, pšeničica, pšena, pšeno, pšeničište), which belong to domain plants, space
and food according to their lexical meaning. Motive word and derivatives are con-
nected by metonymy transformation. The motive word corn has 20 derivatives: 4 ad-
jectives (kukuruzni, kukuružnji, kukuruzov, kukuruzovni) and 16 nouns (kukuruščić,
kukuruzište, kukuruzovište, kukuruzana, kukuruzanica, kukuruzina, kukuruzača,
Биљни свет
и традиционална текстилна радиност
Марина Цветковић
Рад истиче значај и улогу коју је биљни свет имао у нашој традиционал-
ној текстилној радиности. Фокус је на биљним текстилним сировинама – ко-
нопљи и лану и широком спектру биљака које су се користиле за бојење пређе.
Прерадом биљних сировина обезбеђивала се израда примарних елемената
текстилног инвентара превасходно у домену народне ношње и текстилног по-
кућства. Рад се заснива на доступним писаним изворима и музејској грађи Ет-
нографског музеја у Београду. На основу литературе истичу се симболичка зна-
чења и улоге које су поједине биљке имале у веровањима и обичајној пракси.
Црна боја
Црна боја је била честа у колориту традиционалних текстилних
предмета. Користила се као основна боја за поједине текстилије (сукно,
шајак) и за украшавање. Различити називи за црну боју су били и врана,
мор, мрка.5
Ова боја је можда једина која је била једнозначно одређена. Она
је имала негативну асоцијацију и везивала се за мрак, земљу, смрт, од-
носно за хтонска бића (Петровић 1970: 47). Црна боја је у веровањима
имала магичну и заштитну моћ. Била је атрибут митских бића. Демони
света мртвих су црне боје. Поједине обредне радње подразумевале су
животиње црне боје, а као магијски реквизити користиле су се и биљке
са црним елементима: црни трн, црни дуд (Петровић 1970: 47).
За добијање црне боје највише су се користили делови ораховог
дрвета. Користили су се орахов лист, кора, корен, суве орахове љуске и
зелени орашчићи (Црниловић 47: 18; инв. бр. 24923).
Поред ораха, за добијање црне боје су се користили и кора и лист ја-
сена (Ивановић 1953: 209; Грђић Бјелокосић 1895: 477; инв. бр. 18776/14).
За бојење вуне у црно користила се и кора храста, нарочито лужњака, али
и лужњакове шишарке (Јуришић 1929: 39; инв. бр. 18781/1).
За добијање црне боје користили су се и лишће пајасена (кисело
дрво), јовова кора и лишће, али и кора шљиве (Јуришић 1929:37; Вла-
4
У литератури и музејској грађи бројни подаци о бојењу најчешће су систематизо-
вани по бојама, те је наведени приступ преузет и овом раду.
5
У народу су се често и тамније нијансе смеђе, мрке и модре боје називале црном.
Плава боја
Плава боја у народу се још назива и модра, мастиљава, казнасу-
ја, чивит, мораво, мораста (Раденковић 1996б: 308), плаветно, мавило
(Грђић Бјелокосић 1895: 476), синталија (отворено плаво), сиње, бојдок
(Ивановић 1953: 215). Ова боја се везује за широк спектар нијанси од
светло плаве до тамно модре, скоро црне.
За добијање ове боје претежно се употребљавао куповни чи-
вит, односно индиго боја. Овај биљни пигмент се добијао од дрвета
Indigofera Tinctoria а добављао се трговачким путевима, најчешће из
6
Калем, чунак на који се намотава пређа, конац.
Црвена боја
За црвену боју у народу се још каже алева, алена, румена, црљено,
ал-боја, а за нијансе розно, рујно, рујо, русо (Ивановић 1953: 211). Там-
ноцрвена се називала бордовишњева, вишњеренџија, бођак. Ова боја
најчешће се добијала од сушеног корена броћа (инв. бр. 18773; Владић-
-Крстић 1997: 292). Црвена је била цењена, омиљена и високо вредно-
вана боја. Због интензитета придружена су јој многа симболичка, често
амбивалентна својства. Повезује се са ватром, крвљу, плодношћу, здра-
вљем и зато се користила у свадбеним обичајима, обичајима о рођењу,
у сточарским и аграрним обичајима везаним за плодност и сл. (Белова
2001: 44). Црвеној боји су имплицирана и заштитна својства: она одбија
уроке, зле очи.
Ова боја се везује и за култ мртвих и заступљена је у погребним
обичајима. У појединим крајевима након сахране било је пожељно да се
присутни оброће, односно да оперу руке у црвеној води бојеном броћем.
Броћење руку се чинило и пред насађивање кокошке, као и пред сетву.
Жута боја
Под жутом бојом у народу се подразумева широк спектар нијанси
које иду од смеђе, окер, драп до зеленкастих тонова. Забележени су и
локални називи који се односе како на жуту боју, тако и на њене нијан-
се. У неким крајевима се користе термини рујо, пембаво, зејтинлија
(Ивановић 1953: 218).
За добијање ове боје користиле су се разнородне биљке. Жути-
ло се најчешће добијало од (сасушене) коре руја (Јуришић 1929: 36). У
употреби су били и корен или стабљика са цветом од српка Serratula
tinctoria (Црниловић 47: 14), цвет зановети7 Genista tinctoria (Јуришић
1929: 35), млечика (Црниловић 47: 12), штавља (инв. бр. 18778/7). Та-
кође се користило и лишће јасена (млада), дуње (али и коре и корена),
паприке, брескве (Црниловић 47: 15), црног дуда (Ивановић 1953: 218;
Владић-Крстић 1990: 238; Црниловић 47: 13). Углавном се ово бојење
обављало у позну јесен, кад лишће пожути или се сасуши. Такође се ко-
ристила и кора благе или дивље јабуке (Црниловић 47: 21). Жутим су се
у неким крајевима називале и црвенкасте нијансе добијене од луковине,
односно коре од црног лука (Ивановић 1953: 218; Јуришић 1929: 35, 36;
инв. бр. 18777/2).
Поред наведених података, грађа из Етнографског музеја бележи
да се жута боја могла добити од камилице, лишћа дуда, липе или од жу-
тог пасуља (инв. бр. 24923).
Зелена боја
У домаћој радиности је забележено више начина за добијање зе-
лене биљне текстилне боје. За светлозелену у неким крајевима кори-
стила се коприва, а за тамнију сушени цвет слеза. Зелена се могла још
добити и кувањем траве гавеза (инв. бр. 18778/10), лишћа дуње (Цр-
ниловић 47: 23–24), младог брезовог лишћа, или коре дивљих јабука
(Ивановић 1953: 214–215).
Чест начин за добијање зелене боје било је фарбање предива у
жуту и чивитну боју. Тако се нпр. жута пређа обојена у зановети или
српку потапала у плаву, чивитну смесу. У литератури се још помињу
7
Други називи су жутилица и жутоловка.
поступци у којима се зелена боја добијала тако што се модра пређа ста-
вљала у смесу са јасеновим лишћем (Ивановић 1953: 215).
На основу грађе Етнографског музеја сазнајемо да се зелена боја
могла добити и од лишћа (шуме) парадајза, лишћа брескве (праскова
шума) или од детелине (инв. бр. 18778/11). За тамнозелену се користио
кантарион, а за светлозелену подбел (инв. бр. 18781/1, 2).
***
Библиографија
Необјављени извори
Brenko, A. (2009). Simbolika boja. U: Frlan, D. (ur.), Moć boja ‒ kako su boje osvojile
svet. Katalog izložbe Etnografskog muzeja u Zagrebu. Zagreb: Etnografski muzej u
Zagrebu, 15–89.
Petrović, S. (1994). Simbolika boja. Folklor u Vojvodini 8, 7–17.
Škaljić, A. (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku. Sarajevo: Svjetlost.
Marina Cvetković
Summary
In the traditional Serbian textile handiwork, the plants had a very prominent
and important role. Raw plant fiber, mostly hemp, but flax and cotton as well, ac-
counted for a significant share in the rural textile inventory. Majority of the individual
items for household furnishings and basic gowns of folk costumes were woven of
hemp fiber. Consequently, hemp and flax had many symbolic meanings and also had
a remarkable place in the belief system and ritual practice.
In traditional textile fabrication, colors represent one of the basic artistic el-
ements. Natural dyeing techniques were based on specific knowledge and skills as
well as centuries of experience. A very large number of diverse plants were used to
obtain natural dyes. Some of them, those considered basic for the dyeing process, had
numerous meanings and symbolism, often correlated with the semantics of colors
itself. All of the above reveals the abundant tradition of Serbian culture which has,
in specific socio-historical frameworks, through a constant dynamic relationship be-
tween man and nature, been built for centuries.
Мирјана Д. Стефановић
Кључне речи: каталог биља, епске народне песме, Вук Стефановић Караџић.
БАДЕМ
БЕНЂЕЛУК
БИЉЕ
БОЖУР, в. РУЖА, 3.
БОР
БОСИЉАК
1.[Невеста на самрти]
Сваком дала по киту босиљка. (1845, 7: 129)
В. и: РУЖА, 2; СМИЉЕ.
БУКВА
ВЕНАЦ, ЗЕЛЕНИ
ВИНОВА ЛОЗА
ВРБА
ДРЕН
ДУВАН
ЖИТЊИ ЦВЕТ
ЖИТО
ЗОБ
В. КУПИНА, 2.
ЈАБЛАН
ЈАБУКА
7 Уз овај стих Вук Караџић оставио је напомену: „Певач ми рече да овде јаблан значи
некакав планински цвијет.“
[...]
Јабука је дечина забава,
А прстен је јуначка белега.
[...]
Срећа твоја, лепото девојко!
Што се ниси јабуке машила,
Ил’ јабуке ил’ прстена златна. (1845, 41: 50–54; 58; 63–64; 72–73;
87–89)
В. и БУКВА.
ЈАВОР
ЈАСЕН
ЈЕЛА
13. Прострије је под јелом на траву. (1845, 74: 44–48; 58–62; 88–89;
114; 117–118)8
8
У примерима из песме бр. 74 „јела“ постаје наговештај смрти.
9
Перифрастички: заспао је.
22. Кад обасја кроз јелове гране. (1846, 24: 252–254; 280–282;
321–323)
Они воде Ковачевић-Рама,
Свезанијех руку наопако [...]
В. БОР, 1.
КЛЕН
В. ЈАСЕН.
КОПРИВА
КРУШКА
10
Метафора за пушчане метке.
11
Исто.
КУДЕЉА
КУПИНА
ЛУБЕНИЦА
МАСЛИНА
В. СМОКВА, 1
НАРАНЏА
ОВАС
ОМОРИКА
ОРАХ
12
Слично и у ст. 54–57 у истој песми.
2. Да не роди вино ни пшеница. (1815, мушке 12: 48; 1845, 1: 48; 70)
13
Уз овај стих Вук Караџић додао је објашњење: „У Црној се Гори пуње зове оно
вино с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и
крснога колача“ (1845, стр. 13).
РУЖА
Уз ст. 46 Вук је оставио напомену: „Овдје ружа ваља да значи божуров цвијет, као
14
В. и БОСИЉАК, 4; БОСИЉАК, 5.
СМИЉЕ
СМОКВА
ТАМЈАН
ТИКВИЦА
15
Уз израз „смоква“ Вук је оставио напомену: „Смоква овдје значи поган. Смаил-ага
је ово казао изријеком, као што се у народу говори; али пјевач ваљада је овако мало
замотао.“
ТРАВА
16
У значењу: сакрити се.
ТРН
ТРЊЕ
ЦВЕТ19
ЦВЕЋЕ, ВЕНАЦ
ЧАСНО ДРВО
ШЕМИШЉИКА
(Уз стих „По листу ћу писати јазију“ (1845, 89: 1031) Вук је оста-
вио напомену:
„У југозападнијем крајевима народа нашега има заиста некаква
трава, која се зове шемишљика, само не знам засад да ли јој је такови
лист, да се по њему може писати.“)
ШИМШИР
20
У Вуковом немачко-српском речнику – Wörterbuch der serbischen und deutschen
Sprache – објављеном постхумно, 1879. године, постоји и овај податак: „шемешљика,
шемишљика, die Kornblume, плави различак, модруља“.
Mirjana D. Stefanović
Summary
Hereby is displayed material for the catalogue of plants that are found in the
epic folk songs from Vuk Stefanović Karadžić collections (1814, 1815, 1845, 1846,
1862). Verses are classified alphabetically by the name of the plant, and the cata-
logue includes annotations on plants next to Vuk Karadžić’s songs. Church names,
geographical terms and personal names motivated by the plant names, as well as
formulas (e.g. “gora zelena“ – green mountain) are omitted from the catalogue.
Нашим казивачима
Кључне речи: српске лирске народне песме, љубав, лепота, Бели Тимок, терен-
ска истраживања.
[...]
Нajнапред моја девојка,
Нajнапред коло повела,
Нajнапред песму запела,
У песму мене спомиње:
– Стојане, море, Стојане,
Kуде си, да си, с’г да си.
Сас ногу да ме настанеш,
Сас руку да ме дованеш,
Сас oкo дa ми намигнеш,
Сас руку да ми наћимнеш.
10
11
12
13
14
15
Он ће ми те преварити,
Преварити, обљубити.
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
– Девојчице, ројчице,
Црне су ти очице.
Подај да и’ пољубим.
– Не дам, не дам, ђаволе,
Од синошње јадове.
Ја си појдо од воду,
Ти ме стиже на воду,
Па ме трже за руку,
Па ми ведро расипа,
Па ми косу усипа,
Па ми коса опаде,
По зелене ливаде,
Па ју момци збирају,
Па канџију плетеју,
Па си коњи шибају,
Па им коњи играју.
(Савче, Селачко)
27
– Девојченце ројченце,
Црни су ти очици,
Подај да их пољубим.
– Не дам, не дам, ђаволе,
За синоћне јадове.
Ја си пођо на воду,
Момче пође по мене,
Па ме трже за руку,
Па ми ведро заниша,
Па ми воду просипа,
Па ми косу попрска,
Па ми коса опаде,
По зелене ливаде,
Па ју момци збирају,
Па си плету к’нџије,
Па си коњи шибају,
Па им коњи играју,
Кроз тој село велико.
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
Варијантно:
Ал’ му Рада премењена,
На девера наслоњена.
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
У онога дилбера
Што му уста медена.
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
Закукала кукавица
Накрај село, на јесена.
Питала ју грличица:
– Што ми кукаш, кукавице?
– Како, јадна, да не кукам
Кад ме просе за пупунка,
А ја нечу за пупунка,
На пупунка смрди душа.
Веч ја очу за голуба,
За голуба гривошана,
Ел’ он оди по пченицу
И загрља голубицу.
Варијантно:
Ел он шета по пченице
Као госпа по улице.
Извори илустрација
Summary
This paper presents 68 Serbian lyric folk songs on love and beauty that the
authors recorded in 1997–1998, in a number of villages around Beli Timok River,
conveyed by 34 informants.
Keywords: Serbian lyrical folk songs, love, beauty, Beli Timok, field research
In memoriam
(1934-2022)
Соња Петровић
Приказ
Капитална монографија
о Ромима у Србији на почетку 20. века
др Биљана Сикимић
Балканолошки институт САНУ, Београд Примљено: 23. 3. 2022.
Е-пошта: biljana.sikimic@bi.sanu.ac.rs Прихваћено: 15. 4. 2022.
Приказ
Приказ
Приказ
Приказ
Приказ
др Лидија Делић
Институт за књижевност и уметност, Београд Примљено: 2. 4. 2022.
Е-пошта: lidija.boskovic@gmail.com Прихваћено: 15. 4. 2022.
Приказ
1
Катя Михайлова. Странстващият сляп певец просяк във фолклорната култура
на славяните. София: Аб Издателско ателие, 2006, 527 стр. ISBN 954-737-615-2978-
954-737-615-1.
др Наталия Рашкова
Институт за етнология и фолклористика
с Етнографски музей, София, България
Е-пошта: natalia.rashkova.iefem@gmail.com
др Станой Станоев
Институт за етнология и фолклористика
с Етнографски музей, София, България Примљено: 28. 5. 2022.
Е-пошта: st.stanoev@gmail.com Прихваћено: 15. 6. 2022.
Рецензенти за 2016.
Рецензенти за 2017.
Рецензенти за 2018.
Рецензенти за 2019.
Рецензенти за 2021.