F. M.

DOSTOJEVSKI

PONIŽENI I UVREĐENI

Preveo:
JOVAN MAKSIMOVIĆ

Naslov originala:

Федор Михайлович Достоевский

Униженные и оскорблённые
1861.

MMXV
PRVI DEO
 GLAVA PRVA

Lanjske godine, dvadeset drugog marta, svečera, desila mi se čudna stvar.

Celog dana išao sam po gradu i tražio stan. Stari stan mi beše vrlo vlažan, a
tada sam već bio počeo nekako sumnjivo da kašljem. Još s jeseni sam hteo da
se selim, ali se nekako zadržan do proleća. Celog dana ne mogah naći ništa
zgodno. Pre svega, hteo sam da nađem zaseban stan, a ne kod kakvih stanara,
a zatim, makar samo jednu sobu, ali neizostavno veliku, a, naravno, u isti
mah i što jevtiniju. Primetio sam da su u teskobnom stanu i misli čovekove
stešnjene. A ja sam, kad bih smišljao svoje buduće pripovetke, svagda voleo
da šetam po sobi. Zbilja: uvek mi je bilo prijatnije smišljati svoja delà i sanjati
kako ću ih napisati nego ih posle pisati, i, verujte, to nije bilo iz lenosti. A da
iz čega?
Još izjutra sam osećao da mi nije dobro, i oko sunčeva zalaska bilo mi je
sasvim rđavo: počinjalo je nešto nalik na groznicu. A osim toga sam još celog
toga dana bio na nogama, i umorio se. Pred veče, u prvi mrak, prolazio sam
Vaznesenskim prospektom. Volim martovsko sunce u Petrogradu, naročito
sunčev zalazak - razume se kad je vedar, studen dan. Sva ulica se tada
najednom zablista, obasjana jarkom svetlošću. Sve kuće kao da najedared
zatrepere od sjaja. Sive, žute i mutnozelene njihove boje izgube za trenutak
svu svoju sumornost; u duši kao da ti se razvedri, čisto zadrhtiš, ili se preneš,
kao da te je neko gurnuo laktom. Novi prizori, nove misli... Čudna stvar, šta
je kadar da učini jedan sunčev zrak od duše čovekove!
Ali sunčev zrak se ugasio; mraz je stezao sve jače i počinjao da štipa za
nos; smrkavalo se sve većma; gasna svetlost zablista iz radnji i dućana.
Došavši prema Milerovoj poslastičarnici, najednom stadoh kao ukopan, pa se
zagledah na onu stranu ulice, kao da sam predosećao da će mi se onoga časa
dogoditi nešto neobično; i baš u tom trenutku, na suprotnoj strani, ugledah
starca i njegovo pseto. Vrlo se dobro sećam da mi se srce steglo od nekakvog
vrlo neprijatnog osećanja, tako da ni sam nisam mogao objasniti kakvo je to
osećanje bilo.
Ja nisam mistik; u predosećanja i vradžbine skoro ne verujem; ali meni se,
kao možda i svima, desilo u životu nekoliko slučajeva dosta neobjašnjivih.
Eto baš taj starac, na primer: zašto sam, pri tadašnjem svom susretu sa njim,
odmah osetio da će mi se istog večera desiti nešto ne sasvim obično?
Uostalom, bio sam bolestan; a bolesnička osećanja su skoro uvek varljiva.
Starac se laganim, nesigurnim korakom približavao poslastičarnici, dižući
i spuštajući noge kao motke, skoro ne savijajući ih, zgurivši se i lako
udarajući štapom o trotoarske ploče. Svoga veka nisam video tako čudnu,
neskladnu pojavu. I ranije, pre tog susreta, kada bih ga zaticao kod Milera,
on bi me svagda bolno iznenađivao. Njegov visok stas, pogurena leđa,
beživotno lice osamdesetogodišnjaka, pohaban kaput, rasparan po šavovima,
izgnječen, okrugao, bogzna kadašnji šešir, koji pokrivaše njegovu ćelavu
glavu, na kojoj beše preostao, na samom potiljku, jedan čuperak kose, sad već
ne ni sede, nego žućkaste; svi njegovi pokreti, koje je on činio nekako
besmisleno, kao navijena opruga - sve je to i nehotice iznenađivalo svakog ko
bi ga prvi put video. I zbilja, bilo je nekako čudnovato videti takvog starca,
koji je preživeo svoj vek, samohrana, bez pomoći - tim pre što je on izgledao
kao kakav umobolnik koji je pobegao od svojih čuvara. A mnogo sam se
čudio i njegovoj neobičnoj mršavosti: mesa na njemu kao da nije ni bilo i kao
da mu je preko kostiju bila navučena samo koža. Velike, ali mutne njegove
oči, uokvirene modrim kolutovima, uvek bi gledale ukočeno, pravo preda se,
nikada u stranu, i ništa nisu opažale - ubeđen sam u to. Iako je gledao u vas,
išao je pravo na vas, kao da je pred njim prazan prostor To sam nekoliko puta
primetio. On je k Mileru počeo da dolazi odskora, ne zna se otkuda, i stalno
sa svojim psetom. Nikad se niko od gostiju poslastičarnice nije upuštao s njim
u razgovor, a ni on sam ne bi počinjao razgovor ni s kim od njih.
»I zašto se samo dovlači k Mileru, i šta traži ovde?« mislio sam stojeći na
drugoj strani ulice i nekako preko volje se zagledajući u njega. Obuzimaše me
nekakav jed, posledica bolesti i umora. »O čemu li on misli?« nastavljah u
sebi, »šta li mu je u glavi? A i misli li on uopšte o čemu? Lice mu je u tolikoj
meri mrtvo da već savršeno ništa ne izražava. I gde samo nađe tu nakazu od
pseta, koje se ne odmiče od njega, baš kao da s njim čini nerazdvojnu celinu,
i koje toliko liči na njega?«
Pa i tom nesrećnom psetu kao da beše jedno osamdeset godina. Da, to je
neizostavno moralo i biti. Pre svega, ono je na izgled bilo toliko matoro
koliko psi uopšte ne mogu biti, a drugo, zašto je meni, čim sam ga video,
odmah došlo na pamet da to pseto ne može biti onakvo kakvi su ostali psi; da
je ono - pseto neobično; da u njemu neizostavno mora da ima nečeg
fantastičnog, omađijanog; da je to, možda, kakav Mefisto u psećem obličju, i
da mu je sudba nekakvim tajnovitim, neznanim lancima sjedinjena sa
sudbom njegovog gospodara. Kad biste ga pogledali, odmah biste pomislili da
je jamačno kakvih dvadeset godina prošlo otkako je poslednji put jelo.
Mršavo kao kakav kostur ili (kud ćete tačnijeg upoređenja?) kao njegov
gospodar. Bilo se sve olinjalo, čak i na repu, koji je visio kao kakav štap, uvek
mnogo podavijen. Dugouha glava uvek turobno spuštena. Nikad u životu
nisam video tako nakaznog psa! Kad su oboje išli ulicom, gospodar napred, a
pseto odmah za njim, onda bi pseća njuška sasvim dodirivala krajeve starčeva
kaputa, baš kao prilepljena za nj. I njihov hod, i sav njihov izgled samo što
nisu govorili na svakom koraku: »Ostareli smo, brate, ostareli - mnogo smo
ostareli!«
Sećam se još kako mi je jedared palo na pamet da su starac i pseto nekako
izmileli između stranica Hofmanovih priča sa ilustracijama Gavarnija, pa se
sad šeću po belom svetu, kao živi oglasi za novo izdanje tih priča.
Pređoh preko ulice i uđoh odmah za starcem u poslastičarnicu. U
poslastičarnici se starac nekako čudno držao, i Miler, stojeći za tezgom, počeo
je već, u poslednje vreme, da pokazuje na licu nezadovoljstvo pri ulazu toga
nemilog posetioca. Pre svega, taj čudni gost nikad ništa nije poručivao. Svaki
put bi otišao pravo u ugao kod peći, pa bi tamo sedao na stolicu. A ako bi
njegovo mesto kod peći bilo zauzeto, on bi, postojavši neko vreme u
besmislenoj nedoumici prema gospodinu koji mu je zauzeo mesto, prelazio,
čisto zbunjen, u drugi ugao kod prozora. Tu bi izabrao kakvu stolicu, polako
bi sedao na nju, skidao šešir, ostavljao ga kraj sebe na pod, štap bi metao
pored šešira, a zatim bi, zabacivši se na naslon od stolice, ostajao tako
nepomičan po čitava tri-četiri časa. On nikada ne bi uzimao u ruke nijedne
novine, ne bi progovorio ni jedne reči, nikad ne davši od sebe glasa; samo bi
sedeo, gledajući preda se izbečenim očima, ali takvim tupim, beživotnim
pogledom da bi se čovek mogao kladiti da on od svega što je oko njega ništa
ne vidi, niti što čuje. A pseto, okrenuvši se uokrug dva-tri puta na jednom
mestu, mrzovoljno bi se skupilo kraj njegovih nogu, zagnjurilo svoju njušku
između njegovih cipela, duboko uzdahnulo, pa bi i ono, ispruživši se koliko je
dugo po podu, ostajalo nepomično celog večera; kao da je bilo mrtvo sve to
vreme. Izgledalo je da ta dva stvora ceo dan leže negde mrtvi, pa čim se sunce
smiri, oni najednom ožive jedino zato da dođu do Milerove poslastičarnice, te
da tim ispune nekakvu tajanstvenu, neznanu dužnost. Pošto bi se tako
nasedeo jedno tri-četiri časa, starac bi najzad ustajao, uzimao bi svoj šešir, pa
bi odlazio nekuda kući. Dizalo se i pseto, pa bi, opet podvukavši rep i
opustivši glavu, polaganim pređašnjim korakom, mehanički išlo za njim.
Gosti poslastičarnice počeše najzad na sve načine izbegavati starca, nisu čak
ni sedali kraj njega, baš kao da je izazivao njihovu mržnju prema sebi. Ali on
ništa od svega toga nije opažao.
Posetioci te poslastičarnice su većim delom Nemci Oni se kupe ovamo sa
celog Vaznesenskog prospekta; sve sami sopstvenici radionica: bravari,
pekari, moleri, šeširdžije, sedlari - sve ljudi patrijarhalni u nemačkom smislu.
Kod Milera se uopšte pazilo na patrijarhalnost, često bi poslastičar prilazio
poznatim gostima, sedao bi s njima za sto, pa bi tako u društvu popili izvesnu
količinu punča. I psi i mala decà poslastičareva izlazili bi neki put gostima, i
gosti bi milovali i decu i pse. Svi su bili među sobom poznati i svi su
uzajamno jedan drugog cenili. I kad se gosti zadube u čitanje nemačkih
novina, iza vrata, u domaćinovom stanu, razlegao bi se »avgustin«[1], koji je
na rasklimatanom klaviru svirala najstarija poslastičareva kći, plava Nemica
sa loknama, koja je ličila na belog miša. Valcer se primao sa zadovoljstvom. Ja
sam odlazio Mileru prvih dana svakog meseca da čitam ruske časopise koje je
on primao.
Ušavši sad u poslastičarnicu, spazih da starac već sedi kod prozora, a pseto
leži, kao i pre, ispruživši se kraj njegovih nogu. Ćuteći sedoh u ugao, pa u
mislima postavih sebi pitanje: »Zašto sam ulazio ovamo kad tu nemam baš
nikakva posla, kad se ne osećam dobro, te bi mi potrebnije bilo da se požurim
kući da popijem čaj, pa da legnem u postelju? Valjda tek nisam ovamo došao
samo zato da posmatram ovog starca?« Obuze me jed. »Šta se on mene tiče«,
razmišljao sam sećajući se onog čudnovatog, bolnog osećanja s kojim sam ga
posmatrao još na ulici. »I šta se mene tiču ti svi dosadni Nemci? Našto mi to
fantastično duševno raspoloženje? čemu to nepotrebno uzbuđenje zbog trica,
koje opažam u sebi u poslednje vreme, a koje mi smeta da živim i da jasno
gledam na život, što mi je već i zamerio jedan mudri kritičar, ocenjujući moju
poslednju pripovetku? Ali, tako razmišljajući i jadikujući, ipak sam ostajao
na mestu, a slabost me je, međutim, sve više osvajala, te mi je najzad bilo i
žao da ostavim toplu sobu. Uzeh »Frankfurtske novine«, pročitah dva-tri reda
i zadremah. Nemci mi nisu smetali. Oni su čitali, pušili, i tek bi ovda-onda
saopštavali jedan drugome, na mahove i poluglasno, po neku novost iz
Frankfurta, ili kakav vic ili dosetku znamenitog nemačkog humoriste Safira,
posle čega bi se sa udvostručenim nacionalnim ponosom opet zadubili u
čitanje.
Prodremah jedno pola časa, pa se trgoh od jake jeze. Krajnje je vreme bilo
da idem kući. Ali u tom trenutku jedan nem prizor, koji se zbivao u sobi, još
jedared me zadrža. Kazao sam već kako starac, čim bi se namestio na stolici,
odmah bi se u nešto ukočeno zagledao, pa celog večera posle ne bi prenosio
pogled na kakav drugi predmet. Dešavalo se da i ja dospem pod taj njegov
pogled koji bese tup i uporan i koji ništa pred sobom nije razaznavao; to
osećanje mi je bilo veoma neprijatno, čak i nesnosno, i ja bih obično što pre
menjao svoje mesto. U ovaj mah žrtva starčeva beše jedan omalen, punačak i
neobično uredan Nemčić, sa tvrdom, dobro uštirkanom kragnom i neobično
crvenim licem, gost koji je doputovao iz Rige, trgovac Adam Ivanić Šulc, kao
što sam posle doznao, Milerov bliski prijatelj, ali koji još nije poznavao
starca, ni mnoge od posetilaca. čitajući uslast »Seoskog berberina«[2] i srčući
punč, on najedared, podigavši glavu, opazi kako se starac ukočeno u njega
zagledao. To ga zbuni. Adam Ivanić beše čovek veoma osetljiv i uvredljiv, kao
i uopšte svi »blagorodni« Nemci. Njemu se sad učini čudnovato i uvredljivo
što ga neko tako uporno i drsko posmatra. Sa skrivenim negodovanjem skide
pogled sa tog nedelikatnog gosta, promrmlja nešto kroz zube, pa se ćuteći
zakloni novinama. Ali ne izdrža, te posle neka dva-tri minuta opet podozrivo
izviri iza novina: opet onaj isti uporan pogled, isto besmisleno razgledanje.
Adam Ivanić i ovog puta oćuta. Ali kad se to isto ponovi i po treći put, on
planu i smatraše za dužnost da uzme u zaštitu svoje dostojanstvo i da pred
ovom časnom publikom ne osramoti divnu varoš Rigu, držeći se, valjda, za
njenog predstavnika. Nestrpljivim pokretom baci novine na sto, ljutito lupnu
onim štapom što je držao novine, pa se i on, vatreno čuvajući lično
dostojanstvo, sav pocrveneo od punča i častoljublja, zagleda svojim majušnim
zažarenim očicama u dosadnog starca. Izgledalo je da su obojica, i Nemac i
njegov protivnik, hteli da nadjačaju jedan drugoga magnetskom snagom
svojih pogleda, te čekahu ko će se pre zbuniti i oboriti oči. Lupa novinskog
štapa i ekscentričan stav Adama Ivanića obratili su na sebe pažnju svih
gostiju. Svi odmah ostaviše stvari kojima su bili zauzeti, pa značajno, s
nemim ljubopitstvom, počeše posmatrati protivnike. Prizor je postajao vrlo
smešan. Ali magnetizam izazivačkih očica zajapurenog Adama Ivanića
propade sasvim uzalud. Starac, ne osvrćući se ni na šta, i dalje je gledao
netremice razgoropađenog g. Šulca, te očigledno nije ni opažao dà je on
predmet opšte radoznalosti; kao da mu je glava bila na mesecu, a ne na
zemlji. No, strpljenje izdađe Adama Ivanića, i on planu:
— A što vi tako gledate u mene? - obrecnu se on na njega nemački oštrim,
prodornim glasom i sa pretećim izrazom.
Ali je njegov protivnik i dalje ćutao, kao da nije razumeo ili da čak nije ni
čuo pitanje. Adam Ivanić se odluči da progovori ruski:
— Ja vas pitati, zašto vi na meni tako pažliv gledati? - viknu on sa
udvostručenom ljutnjom. - Ja sam u dvor poznata, a vi niste u dvor poznata -
dodade on skočivši sa stolice.
Ali starac se i ne pomače. Među Nemcima se začu ljutito gunđanje. I sam
Miler, privučen grajom, uđe u sobu. Kad vide u čemu je stvar, on pomisli da
je starac gluv, pa mu se naže nad samo uvo.
— Gospodin Šulc vas molil, ne gledat pažliv na nega - progovori on što je
mogao jače, dobro se zagledajući u nepoznatog gosta.
Starac mahinalno pogleda u Milera i najedared mu se na licu, dotle
nepomičnom, pokazaše znaci nekakve brižne misli, nekakvog nemirnog
uzbuđenja. On se poče vrpoljiti, saže se, stenjući, do svog šešira, brzo ščepa i
šešir i štap, diže se sa stolice, pa sa nekakvim jadnim osmehom -- poniznim
osmehom siromaška koga teraju s mesta koje mu ne pripada, spremi se da
iziđe iz sobe. U toj smirenoj, pokornoj žurbi jadnog, oronulog starca bilo je
mnogo nečega što izaziva sažaljenje i što čoveka neki put u srce darne, tako
da su svi prisutni, počev od Adama Ivanića, najedared promenili svoje ranije
držanje. Bilo je jasno da taj starac ne samo što nije mogao nikoga uvrediti
nego je sam svakog trenutka osećao da ga odasvud mogu oterati kao
prosjaka.
Miler je bio čovek dobar i sažaljiv.
— Ne, ne - reče on tapkajući starca po ramenu i hrabreći ga - ostanit. Aber
her Šulc vrlo vas molil ne gledat tako pažliv na nega. On u dvor poznat.
No jadnik ni tu ne razumede; on se užurba još više no pre, saže se da
podigne svoju staru, pocepanu plavu maramicu koja mu je ispala iz šešira, pa
stade zvati pseto, koje je nepomično ležalo na podu i, očigledno, čvrsto
spavalo, zaklonivši njušku obema šapama.
— Azorka, Azorka! - promrmlja on drhtavim staračkim glasom. - Azorka.
Azorka se ne mače.
— Azorka, Azorka! - tužno ponovi starac pa gurnu pseto štapom, ali ono
ostade nepomično u ranijem položaju.
Štap mu ispade iz ruku. On se saže, kleče, pa obema rukama podiže
Azorkinu njušku. Jadni Azorka! Pseto beše mrtvo. Skapalo nečujno, kraj
nogu svog gospodara, možda od starosti, a možda i od gladi. Starac ga je
gledao neko vreme, kao ubijen, čisto ne shvatajući da je njegov Azorka već
mrtav. Zatim se tiho naže ka svome bivšem sluzi i prijatelju, pa pritište svoje
bledo lice uz njegovu mrtvu njušku. Prođe jedan minut ćutanja. Svi smo bili
dirnuti... Najzad se jadnik podiže. Bio je bled i drhtao kao u groznici.
— Može se šušelj[3]napraviti - poče Miler samilosno jer je želeo da na neki
način uteši starca - Može se dobar šušelj napraviti; Fjodor Karlovič kriger
napraviće izvrstan šušelj; Fjodor Karlovič Kriger je veliki majstor za napraviti
šušelj - ponavljao je Miler dižući štap sa zemlje i pružajući ga starcu.
 — Da, ja ću izvrsno napraviti šušelj - skromno prihvati sam her[4] Kriger
istupajući napred.
To je bio visok, suvonjav, vrlo uredan Nemac sa riđom uvaljanom kosom i
naočarima na kukastom nosu.
— Fjodor Karlovič Kriger ima veliki talenat da napravi svaki prevašodan
šušelj - dodade Miler, koga je sve više oduševljavala njegova ideja.
— Da, ja imam veliki talenat da napravim svaki prevashodni šušelj -
ponovo potvrdi her Kriger - i ja ću vam od vašeg pseta napravio šušelj sasvim
badava - dodade u nastupu velikodušnosti i samopregora.
— Ne, ja ću vam platio za to što vi praviti šušelj - povika kao van sebe
Adam Ivanić Šulc, sav pocrvenevši i, sa svoje strane, topeći se od
velikodušnosti i bezrazložno smatrajući da je on kriv za celu tu nesreću.
Starac je slušao sve to bez razumevanja i još uvek dršćući celim telom.
— Pričekajte! Popijte čašicu dobar konjak! - viknu mu Miler videći da se
zagonetni gost sprema da ide.
Donesoše konjak. Starac mehanički uze čašicu, ali su mu se ruke tresle i,
pre no što prinese piće ustima, on polovinu prosu, pa ni kapi ne srknuvši,
vrati čašicu na poslužavnik. Zatim, osmehnuvši se sa nekako čudnim
osmehom koji nije odgovarao u ovoj prilici, on ubrzanim, neujednačenim
korakom iziđe iz poslastičarnice, ostavivši mrtvog Azorku.
Svi su bili preneraženi; začuše se usklici:
— Schwernot! Was für eine Geschichte[5]? - povikaše Nemci bečeći oči
jedan u drugog.
A ja poleteh ustopce za starcem. Na nekoliko koraka od poslastičarnice,
kad se skrene od nje nadesno, ima jedna uličica, uzana i mračna, omeđena
ogromnim kućama. Nešto mi je govorilo da je starac neizostavno ovamo
skrenuo. Tu se zidala druga kuća, desno, i sva je bila opkoljena skelama.
Ograda oko kuće zahvatila skoro pola ulice; pored ograde bile su nameštene
daske za prolaznike. U mračnom uglu, između ograde i kuće, nađoh starca.
Sedeo je na ivici daščanog trotoara i, nalakćen na kolena, obema rukama
pridržavao glavu. Ja sedoh pored njega.
— Čujte - rekoh mu, skoro ne znajući kako da počnem - nemojte toliko
tugovati za Azorkom. Hajdemo, ja ću vas odvesti kući. Umirite se. Idem
odmah po fijaker. Gde vi stanujete?
Starac mi ne odgovori. Ja nisam znao na šta da se odlučim. Prolaznika
nije bilo. Najednom, on me poče hvatati za ruku.
 — Guši me! - progovori on promuklim, jedva čujnim glasom - guši me!
— Hajdemo vašoj kući! - viknuh dižući se i dižući silom i njega. - Pićete
malo čaja pa ćete leći u postelju ... Sad ću vam dovesti fijaker. Pozvaću vam i
doktora ... Poznajem tu jednog ...
Ne sećam se šta sam mu još govorio. On htede da ustane, ali, podigavši se
malo, ponovo pade na zemlju, pa opet poče nešto da mrmlja, onim istim
promuklim, zagušenim glasom. Nagnuh se još bliže prema njemu, da čujem
šta hoće da kaže.
— Na Vasiljevskom ostrvu[6] - krčaše starac - u Šestoj liniji... u Šestoj
liniji...
I ućuta.
— Vi stanujete na Vasiljevskom ostrvu? Ali niste kako treba pošli; to će
biti nalevo, a ne nadesno. Ja ću vas odvesti...
Starac se ne micaše. Uzeh ga za ruku: ruka mu pade kao mrtva. Pogledah
mu u lice, dotakoh ga se - bio je već mrtav. Činilo mi se da sve to sanjam.
Taj događaj mi je zadao mnogo glavobolje, ali u tome me moja groznica
sama od sebe prođe. Starčev stan je bio pronađen. Samo, on nije stanovao na
Vasiljevskom ostrvu, nego na nekoliko koraka od onog mesta gde je umro, u
Klugenovoj kući, pod samim krovom, na četvrtom spratu, u zasebnom stanu
od malog predsoblja i jedne velike, vrlo niske sobe sa tri otvora nalik na
prozore, živeo je strašno siromašno. Od nameštaja je imao samo sto, dve
stolice i jedan star prestar divan, tvrd kao kamen i iz koga je na sve strane
provirivala lika; pa čak je i to bilo gazdino. Peć se, izgleda, već davno nije
ložila; a ni sveće se nije moglo naći. Ja sad ozbiljno mislim da je starac
pronašao da odlazi Mileru jedino zato da bi mogao malo da posedi spram
svetlosti i da se ogreje. Na stolu je stajao prazan zemljani lončić i kora tvrdog
hleba. Novca se ne nađe ni pare. čak nije bilo ni rublja za preobuku, da ga
sahrane; neko je dao svoju košulju. Jasno je da on ovako nije mogao živeti
sasvim sam, te da ga je jamačno neko, makar ovda-onda, obilazio.
U stolu mu se nađe legitimacija. Pokojnik je bio stranac, ali ruski
podanik, Jeremija Smit, mašinista, star sedamdeset osam godina. Na stolu su
ležale dve knjige: Kratka geografija i Novi zavet u ruskom prevodu, ispisan
olovkom sa strane i sa belegama od nokata. Te sam knjige uzeo sebi. Raspitali
smo se kod stanara, kod vlasnika kuće - niko o njemu skoro ništa nije znao.
Stanara u toj kući ima vrlo mnogo, skoro same zanatlije i Nemice koje izdaju
stan sa hranom. Nadzornik kuće, plemić, takođe je znao malo šta da kaže o
svome bivšem stanaru osim to da je stan izdavan za šest rubalja mesečno, da
je pokojnik živeo u njemu četiri meseca, ali da za dva poslednja meseca nije
platio ni pare, tako da su ga morali terati iz stana. Pitali smo da li mu je ko
dolazio. Ali niko nije mogao na to dati zadovoljavajući odgovor. Kuća je
velika: zar malo ljudi nailazi u takav Nojev kovčeg? Ko će to sve zapamtiti.
Vratar, koji je služio u toj kući pet godina, i koji bi, verovatno, mogao makar
nešto razjasniti, beše otišao na dve nedelje pre toga u svoj zavičaj, u goste,
ostavivši mesto sebe svoga nećaka, mlada momka, koji još nije upoznao ni
polovinu stanara.
Ne znam tačno čime se upravo završilo tada sve to raspitivanje, ali starca,
najzad, sahraniše. Tih dana, pored drugih svojih poslova, otišao sam na
Vasiljevsko ostrvo, u šestu liniju, i tek kad sam već došao tamo, podsmehnuh
se samom sebi: šta bih mogao videti u šestoj liniji osim niza običnih kuća? Ali
zašto je, onda, starac, kad je umirao, spominjao šestu liniju i Vasiljevsko
ostrvo? Da to nije bilo u bunilu?
Razgledah Smitov opusteli stan, i on mi se dopade. Uzeh ga za sebe. što je
za mene bilo vrlo važno, ta soba beše velika, premda vrlo niska, tako da mi se
u prvo vreme činilo da ću udariti glavom o tavanicu. Uostalom, uskoro se
navikoh. Za šest rubalja mesečno nije se moglo ni dobiti nešto bolje.
Privlačilo me je to što je stan bio zaseban; ostalo je još samo da se pobrinem
za poslugu, jer se sasvim bez posluge u njemu nije moglo stanovati. Vratar mi
za prvo vreme obeća da će dolaziti makar jedared preko dana, da me posluša
ako zatreba. A ko zna, mislio sam, možda će neko i navratiti da pita za starca!
Međutim, prošlo je već pet dana otkako je on umro, a niko ne dođe.
 GLAVA DRUGA

U to doba, pre godinu dana, još sam sarađivao po časopisima, pisao

članke, i čvrsto sam verovao da će mi poći za rukom da napišem kakvu dobru,
veću stvar. Tada sam sedeo nad svojim velikim romanom; ali se stvar svršila
time što sam, evo, dospeo u bolnicu i izgleda da ću skoro otići bogu na
istinu... A ako ću već skoro umreti, onda našto i da pišem uspomene?
Sećam se nehotice i neprekidno čitave te teške, poslednje godine svoga
života. Hoću sad sve da zabeležim; i da nisam izmislio sebi to zanimanje, čini
mi se, umro bih od tuge. Svi ti prošli utisci me ponekad uzbuđuju do bola, do
mučenja. Pod perom će oni dobiti mirniji i skladniji oblik; manje će ličiti na
bunilo, na košmar. Tako mi izgleda. Već samo pisanje koliko vredi; ono će me
umiriti, rashladiti; oživeće u meni ranije autorske navike, pretvoriće moje
uspomene i bolne snove u stvarnost, u posao ... Da, dobro sam se toga setio. A
posle - biće to nasledstvo mom lekaru: bar će moći prozore oblepiti mojim
uspomenama kad bude umetao za zimu dvostruka prozorska krila.
Nego, ovo sam svoje pričanje, ne znam ni sam zašto, počeo iz sredine. Ako
ću već sve da opisujem, onda treba početi s početka. Dakle, da počnemo iz
početka. Uostalom, moja biografija neće biti velika.
Nisam se rodio ovde, nego daleko odavde, u -skoj guberniji. Po svemu
izgleda da su moji roditelji bili dobri ljudi, ali su me još u detinjstvu ostavili
kao siroče, te sam odrastao u kući Nikolaja Sergejiča Ihmenjeva, malog
posednika, koji me je uzeo k sebi iz sažaljenja. On je imao samo jednu kćer,
Natašu, dete tri godine mlađe od mene. Ja i ona smo rasli kao brat i sestra...
O, milo moje detinjstvo! Kako je glupo tugovati i žaliti za tobom u dvadeset
petoj godini i, umirući, sećati se samo tebe jedinog sa ushićenjem i
blagodarnošću! Tada beše na nebu tako jarko, tako nepetrogradsko sunce, i
tako su nestašno i veselo kucala naša mala srca. Tada behu na sve strane oko
nas polja i šume, a ne gomila mrtvog kamenja, kao sad.
Kakav je divan vrt i park bio u vlasteostvu Vasiljevskom, gde je Nikolaj
Sergejič bio upravnik imanja; u taj vrt smo ja i Nataša išli da šetamo, a iza
vrta je bila velika, vlažna šuma, u kojoj smo mi, decà, jednom zalutali...
Zlatno, divno vreme! život se otkrio prvi put, tajanstveno i primamljivo, i bilo
je tako slatko upoznavati ga. Tada kao da je iza svakog žbuna, iza svakog
drveta, još neko živeo, za nas tajanstven i neznan; svet bajki se stapao sa
stvarnim svetom; i kad bi se u dubokim dolinama zgušnjavala večernja
magla, te je kao sedo, vijugavo pramenje zapinjalo za žbunje u koje su bile
zarasle stenovite padine naše velike jaruge - ja i Nataša, na ivici, držeći se za
ruke, s bojažljivom radoznalošću smo se zagledali u dubinu i čekali da tek
odjednom neko iziđe otud pred nas ili da nam se odazove iz magle, sa dna
jaruge, i dadiljine skaske da se pokažu kao prava, neoboriva istina.
Jedared, već mnogo posle toga, ja nekako spomenuh Nataši kako nam
tada dadoše jednom »štivo za decu«, kako odmah otrčasmo u vrt, na jezero,
gde pod starim, gustim klenom beše naša omiljena zelena klupa; kako smo
seli tamo i počeli čitati »Alfonsa i Dalindu« - volšebnu povest. Ni danas ne
mogu da se setim te pripovetke bez nekog čudnog osećanja; pa kad sam pre
godinu dana podsetio Natašu na dva prva retka: »Alfons, junak moje
pripovetke, rodio se u Portugaliji; don Ramiro, njegov otac« itd. - umalo se
ne zaplakah. To mora da je ispalo strašno glupo, te se Nataša verovatno stoga
onako čudno osmehnula na to moje ushićenje. Uostalom, odmah se trgla
(sećam se toga) pa, da bi me utešila, poče i sama da se seća prošlosti. Reč po
reč pa se i sama razneži.
Divno beše to veče. U razgovoru smo se dotakli svega, i onog kada su me
poveli u gubernijski grad u školu - bože, što je tada plakala! - i našeg
poslednjeg rastanka kad sam zanavek ostavljao Vasiljevsko. Tada sam već bio
završio sa školovanjem u guberniji pa sam polazio u Petrograd da se
spremam za univerzitet.
Meni je bilo sedamnaest godina, a njoj petnaest. Nataša kaže da sam tada
bio tako nezgrapan i dugajlija da se čovek morao nasmejati čim bi me video.
Kad sam se opraštao sa njom, ja je odvedoh u stranu da joj kažem nešto
strašno važno; ali jezik mi najednom stade i zaneme. Ona se seća da sam bio
vrlo uzrujan. Razume se, od našeg razgovora nije bilo ništa. Ja nisam znao šta
da joj kažem, a ona teško da bi me i razumela. Samo se gorko zaplakah, te
tako odoh ništa joj ne rekavši.
Videli smo se tek posle mnogo vremena, u Petrogradu. To je bilo pre dve
godine. Starac Ihmenjev bio je tada došao ovamo da poradi oko svoje
parnice, a ja tek što sam ušao među književnike.
 GLAVA TREĆA

Nikolaj Sergejič Ihmenjev bio je iz porodice koja je odavno bila

osiromašila. Uostalom, od roditelja mu je ostalo ipak imanje sa sto pedeset
kmetova. Kad mu je bilo dvadeset godina, on se reši da stupi u husare. Sve je
dobro išlo; ali u šestoj godini njegove službe jednog nesrećnog večera, izgubi
na kartama svu svoju imovinu. Celu noć nije spavao. Idućeg večera opet sede
za kartaški sto, metnu na kartu svoga konja — poslednje što mu je još ostalo.
Karta mu dobije, za njom druga, pa treća, i kroz pola sata on povrati jedno od
svojih imanja - seoce Ihmenjevku, koje je brojalo, prema poslednjem popisu,
pedeset kmetova. Tu prestade da igra, a sutradan zatraži penziju. Stotinu
kmetova izgubio je unepovrat. Posle dva meseca bio je penzionisan u čin
poručnika i otišao u svoje selo. Nikad posle u svom životu nije govorio o
onom gubitku na kartama, i, kraj sve svoje dobrodušnosti, neizostavno bi se
sa svakim posvadio ko bi se usudio da mu to pomene.
U selu se vredno poče baviti gazdinstvom, i kad mu beše trideset pet
godina, on se oženi siromašnom plemićkom bez ikakva miraza, Anom
Andrejevnom Šumilovom, koja je dobila obrazovanje u gubernijskom
plemićkom pansionu, kod emigrantkinje Mon-Reveš, čime se Ana
Andrejevna celog svog života ponosila, iako niko nije mogao nikad da vidi u
čemu se, upravo, sastoji to njeno obrazovanje.
Nikolaj Sergejič postade vanredan ekonom. Od njega su se učila
gazdinstvu susedna vlastela. Tako prođe nekoliko godina, kad najedared na
susedno imanje, u selo Vasiljevsko, koje je brojalo devet stotina kmetova,
doputova iz Petrograda vlastelin, knez Petar Aleksandrovič Valkovski. Njegov
dolazak načini u celoj okolini dosta jak utisak. Knez je bio još mlad čovek,
mada ne u prvoj mladosti, imao je poveći čin, uticajne veze: lepa pojava,
dosta imućan i, najzad, udovac, što beše naročito zanimljivo za dame i
devojke celog sreza. Pričalo se o sjajnom dočeku koji mu je u gubernijskom
gradu priredio gubernator, kome je bio nekakav rod; o tome kako su sve
gubernijske dame »izgubile pamet od njegovih ljubaznosti«, itd., itd. Jednom
rečju, to je bio jedan od sjajnih predstavnika visokog petrogradskog društva,
koji se retko javljaju po gubernijama, a kad se pojave, prave vanredan efekat.
Knez nije bio od onih ljubaznih, naročito prema ljudima koji mu nisu bili
potrebni i koje bi smatrao makar malo nižima od sebe. Sa svojim susedima po
imanju on nije našao za potrebno da se upoznaje, čime je odmah stekao
mnogo neprijatelja. I stoga se svi vrlo začudiše kad mu najednom pade na
pamet da načini posetu Nikolaju Sergejiču. Doduše, Nikolaj Sergejič je bio
jedan od njegovih najbližih suseda.
U porodici Ihmenjevih knez ostavi snažan utisak. On ih oboje odmah
očara. Naročito je bila oduševljena Ana Andrejevna. Posle kratkog vremena,
on im je dolazio kao svoj; dolazio svaki dan, pozivao ih k sebi, pravio dosetke,
pričao viceve, svirao na njihovom bednom klaviru, pevao. Ihmenjevi nisu
mogli da se načude kako se moglo o tako milom, zlatnom čoveku govoriti da
je ohol, naduven, da je hladan sebičnjak, kao što su u jedan glas svi susedi
povikali. A jamačno se i knezu morao dopasti Nikolaj Sergejič, čovek
jednostavan, iskren, nesebičan. Uostalom, uskoro se sve objasnilo. Knez je
bio došao u Vasiljevsko da otera svoga upravnika imanja, jednog raspusnog
Nemca, čoveka ambicioznog, agronoma, obdarenog dostojanstvenim
sedinama, sa naočarima i kukastim nosom, ali koji je pored svih tih
preimućstava ipak krao bez obzira i ustezanja, a još povrh svega u grob
oterao nekoliko seljaka. Ivan Karlovič bio je najzad otkriven i uhvaćen na
delu, našao se vrlo uvređen, mnogo govorio o nemačkom poštenju, ali kraj
svega toga bi oteran, i to dosta sramno.
Knezu je bio potreban upravnik, i njegov izbor pade na Nikolaja
Sergejiča, izvrsnog ekonoma i vrlo poštenog čoveka, o čemu, naravno, nije
moglo biti ni najmanje sumnje. Izgleda da je knez veoma želeo da mu se
Nikolaj Sergejič sam ponudi za upravnika; ali ovaj to ne učini, te mu knez
jednog lepog jutra lično to predloži, u formi najprijateljskije i najučtivije
molbe. Ihmenjev je s početka odbijao; ali pozamašna plata pridobi Anu
Andrejevnu, a udvostručene ljubaznosti molioca otkloniše i sve ostale
sumnje. Knez je postigao svoj cilj. On mora da je bio veliki poznavalac ljudi.
Za kratko vreme svog poznanstva sa Ihmenjevom potpuno vide s kim ima
posla; shvatio je da Ihmenjeva mora čovek očarati prijateljskim, srdačnim
načinom, da treba privući sebi njegovo srce i da će bez toga novac malo šta
moći učiniti. A njemu je bio potreban takav upravnik kome bi se mogao slepo
i zasvagda poveriti, tako da ne mora nikad dolaziti u Vasiljevsko, na šta je
zaista i računao. On je tako očarao Ihmenjeva da je ovaj iskreno poverovao u
njegovo prijateljstvo. Nikolaj Sergejič je bio jedan od onih predobrih i naivno
romantičnih ljudi, koji su tako dobri kod nas u Rusiji, pa neka govori ko šta
hoće o njima, i koji kad jednom koga zavole, onda mu se odaju svom dušom,
idući ponekad u svojoj odanosti do komičnog.
Od toga doba prođe mnogo godina. Kneževo imanje je cvetalo. Veze
između vlasnika Vasiljevskog i njegovog upravnika održavale su se bez i
najmanjih neprijatnosti s obe strane i ograničavale su se na suvu, poslovnu
prepisku. Knez, ne mešajući se niukoliko u naredbe Nikolaja Sergejiča,
davaše mu ponekad savete koji su iznenađivali Ihmenjeva svojom neobičnom
realnošću i praktičnošću. Videlo se da knez ne samo što nije voleo da čini
nepotrebne izdatke nego je čak umeo i da stiče. Pet godina posle posete u
Vasiljevskom, on posla Nikolaju Sergejiču punomoć da može kupiti drugo
odlično imanje, sa četiri stotine kmetova, u istoj guberniji. Nikolaj Sergejič
bio je ushićen kneževim uspesima, glasovima o njegovoj sreći, o njegovom
napredovanju; radovao se kao da je u pitanju njegov rođeni brat. Ali njegovo
ushićenje dođe do najvećeg stepena kad mu knez zaista ukaza u jednom
slučaju svoje preveliko poverenje. Evo kako se to dogodilo ... Nego, na ovom
mestu smatram za potrebno da pomenem neke naročite pojedinosti iz života
tog kneza Valkovskog, donekle jednog od najglavnijih lica moje pripovetke.
 GLAVA ČETVRTA

Već sam ranije pomenuo da je knez bio udovac. Bio je oženjen još u prvoj
mladosti, a oženio se zbog novca. Od svojih roditelja, koji su bili materijalno
propali u Moskvi, nije dobio skoro ništa. Vasiljevsko je bilo založeno i po
drugi put; ono je bilo opterećeno dugovima. Mladome knezu (bilo mu je
dvadeset dve godine), koji je tada bio prinuđen da služi u Moskvi u nekakvoj
kancelariji, ne ostade od toga imanja ni kopjejke, i on je stupio u život kao
»golja - potomak starinske loze«. Brak sa prezrelom ćerkom nekakvog
zakupca prodaje alkoholnih pića spasao ga je.
Taj zakupac mu, naravno, nije dao sav miraz; ali je knez ženinim novcem
ipak mogao da iskupi porodično imanje i da stane na noge. Trgovačka kći,
koju je knez dobio, jedva da je znala pisati, nije umela dve reči da sastavi, bila
je ružna i imala samo jednu važnu vrlinu: bila je dobra i pokorna. Knez je
potpuno iskoristio tu njenu vrlinu. Posle prve godine braka, on svoju ženu,
koja mu je u to vreme rodila sina, ostavi na vrat njenom ocu, zakupcu u
Moskvi, a sam ode da služi u -sku guberniju, gde pomoću protekcije jednog
važnog petrogradskog rođaka izradi sebi dosta ugledan položaj. Duša mu je
žudela za odlikovanjem, za napredovanjem, za karijerom, a izračunavši da sa
svojom ženom ne može živeti ni u Petrogradu, ni u Moskvi, on odluči da, dok
se ne ukaže što bolje, otpočne svoju karijeru u unutrašnjosti. Kažu, još prve
godine života sa ženom, umalo što je nije u grob oterao svojim grubim
postupanjem. Takvi glasovi uvek su ljutili Nikolaja Sergejiča i on je vatreno
branio kneza. Kad bi Nikolaj Sergejič čuo šta o tome, svagda bi se ljutio na
onog ko bi tako što rekao, i uvek je bio na kneževoj strani, tvrdeći da knez
nije sposoban da učini nešto nečasno. Ali posle sedam godina kneginja
najzad umre, a njen obudoveli suprug se odmah preseli u Petrograd.
U Petrogradu on načini izvestan utisak. Još mlad, lepotan, imućan,
obdaren mnogim sjajnim osobinama, nesumnjivom duhovitošću, ukusom,
neiscrpnim dobrim raspoloženjem, on se nije pojavio kao tražilac sreće i
protekcije, već dosta samostalno. Pričalo se da je u njemu zbilja bilo nešto što
je očaravalo, nešto što je pokoravalo, nešto snažno. Neobično se sviđao
ženama, i veza sa jednom velikosvetskom lepoticom pribavi mu skandaloznu
reputaciju. Rasipao je novac neštedimice, kraj sve urođene mu čuvarnosti,
koja se graničila s tvrđičenjem; gubio je na kartama kad je to bilo potrebno i
nije se mrštio čak ni kad bi imao ogromnih gubitaka. Ali, on nije došao u
Petrograd da traži zabave: njemu je bilo potrebno da jednom stane na čvrsto
tlo i da obezbedi sebi karijeru. I to je postigao. Grof Nainski, njegov visoki
rođak, koji ga ne bi primetio da mu se javio kao običan molilac, vrlo
iznenađen njegovim uspesima u društvu, našao je za mogućno i dolično da
obrati na njega naročitu pažnju, pa ga je čak udostojio da uzme u svoju kuću
na vaspitavanje njegovog sedmogodišnjeg sina. Baš u to doba pada knežev
put u Vasiljevsko i njegovo poznanstvo sa Ihmenjevima. Naposletku, dobivši
grofovim posredovanjem vrlo lepo mesto pri jednom važnijem poslanstvu, on
otputova u inostranstvo. Posle toga su vesti o njemu bile nekako nejasne;
govorilo se o nekakvom neprijatnom slučaju koji mu se desio u inostranstvu,
ali niko nije mogao objasniti u čemu je bila stvar. Znalo se samo da je
dokupio četiri stotine kmetova, što sam već pomenuo.
Tek posle mnogo godina vratio se iz inostranstva s velikim činom i odmah
zauzeo ugledno mesto u Petrogradu. U Ihmenjevci se pročulo da stupa u
drugi brak, te da će se sroditi sa nekakvom veoma uglednom, bogatom i
jakom porodicom. »Ode u velmože!« govorio je Nikolaj Sergejič tarući ruke
od zadovoljstva. Ja sam tada bio u Petrogradu na univerzitetu, i sećam se da
mi je Ihmenjev jednom naročito pisao i molio me da doznam jesu li istiniti
glasovi o toj ženidbi. On je pisao i knezu, moleći ga da se zauzme za mene; ali
knez njegovo pismo ostavi bez odgovora. Znao sam samo to da je njegov sin,
koji se vaspitavao najpre kod grofa a zatim u liceju, završio tada školovanje, i
bilo mu je devetnaest godina. Ja sam o svemu pisao Ihmenjevima; a i o tome
da knez mnogo voli svoga sina, da ga mazi i da već sada pravi planove za
njegovu budućnost. Sve sam to doznao od drugova studenata koji su
poznavali mladog kneza. No u to vreme Nikolaj Sergejič dobi jednog lepog
dana od kneza pismo, koje ga je preko svake mere začudilo ...
Knez, koji se dotle, kao što već rekoh, ograničavao u odnosima sa
Nikolajem Sergejičem samo na hladnu, poslovnu prepisku, pisao mu je sad
vrlo opširno, vrlo iskreno i prijateljski o svojim porodičnim prilikama: žalio
se na svog sina; pisao kako mu sin zadaje mnogo jeda svojim rđavim
vladanjem; da se, naravno, na nestašluke jednog takvog dečka ne mora još
suviše ozbiljno gledati (on se, očigledno, trudio da ga odbrani), ali da je
odlučio da kazni sina, da ga zaplaši, naime da ga pošalje na neko vreme u
selo, pod nadzor Ihmenjeva. Knez je pisao da se potpuno oslanja na »svoga
predobrog, plemenitog Nikolaja Sergejiča, a naročito na Anu Andrejevnu«;
molio ih je oboje da prime njegovog vetrogonju u svoju porodicu, da ga u
seoskoj samoći urazume; da ga zavole, ako je moguće, a što je glavno - da mu
poprave lakomislenu narav i da mu »uliju spasonosna i stroga načela, toliko
potrebna u životu«.
Razume se, stari Ihmenjev se s oduševljenjem primio toga posla. Dođe i
mladi knez. Primili su ga kao rođenog sina. Nikolaj Sergejič ga ubrzo strasno
zavole, ne manje nego svoju Natašu. Čak se i docnije, već posle potpunog
raskida između kneza-oca i Ihmenjeva, starac ponekad s uživanjem sećao
svoga Aljoše - tako se bio navikao da zove mladoga kneza Alekseja Petroviča.
I zbilja, to beše neobično mio dečko: lepa pojava, slabunjav i osetljiv kao
devojka, ali u isti mah veseo i prostodušan, sa dušom otvorenom i sposobnom
za plemenita osećanja, toplog, iskrenog i zahvalnog srca - on postade idol u
kući Ihmenjevih. I pored svojih devetnaest godina, bio je još pravo dete.
Teško je bilo pogoditi zbog čega ga je otac mogao oterati kad ga je, kako se
govorilo, mnogo voleo. Pričalo se da je mladić u Petrogradu vodio prazan i
lakomislen život, da nije hteo da ide u državnu službu i da je time jedio oca.
Nikolaj Sergejić nije ispitivao Aljošu, jer je knez Petar Aleksandrovič
očigledno prećutkivao u svome pismu pravi uzrok zbog koga je svog sina
udaljio. Uostalom, govorilo se o nekakvoj neoprostivoj lako-mislenosti
Aljošinoj: o nekakvoj vezi s jednom damom, o nekakvom izazivanju na
dvoboj, o nekakvom neverovatnom gubitku na kartama; govorilo se čak o
nekakvom tuđem novcu, koji je mladić, navodno, proneverio. Čulo se i to da
knez nije odlučio da udalji svog sina zbog neke krivice, već usled nekih
naročitih sebičnih planova. Nikolaj Sergejič je sa osudom odbacivao taj glas,
tim pre što je Aljoša neobično voleo svoga oca, koga nije poznavao za vreme
svoga detinjstva i dečaštva. On je govorio o njemu s ushićenjem, sa zanosom:
jasno je bilo da se sasvim potčinio očevom uticaju. I Aljoša bi neki put pričao
o nekakvoj grofici, oko koje su i on i tata u isti mah obletali, pa je on, Aljoša,
pobedio, a tata se na njega strašno ozlojedio. On bi o tome svagda pričao sa
oduševljenjem, sa detinjskom prostodušnošću, sa zvonkim, veselim smehom;
ali bi ga Nikolaj Sergejič odmah zaustavljao. I Aljoša je potvrđivao vest da
otac hoće da se ženi.
On tako provede skoro celu godinu dana u izgnanstvu; u izvesnim
razmacima pisao je ocu učtiva i pametna pisma, ali se, najzad, toliko navikao
na Vasiljevsko da kad knez sam dođe preko leta u selo (o čemu je ranije
izvestio Ihmenjeva) - izgnanik poče moliti oca da mu dopusti da što duže
ostane u Vasiljevskom, uveravajući ga da je seoski život njegovo opredeljenje.
Sve Aljošine odluke i strasti poticale su iz njegove preterane nervne
osetljivosti, iz vatrenog srca, iz lakomislenosti, koja bi se ponekad graničila sa
besmislicom; iz naročite sposobnosti da se potčinjava svakom spoljašnjem
uticaju, i iz potpunog nedostatka volje. Ali knez je nekako podozrivo primio
njegovu molbu... Uopšte, Nikolaj Sergejič je teško mogao da pozna svoga
ranijeg »prijatelja«: knez Petar Aleksandrovič se mnogo izmenio. On postade
bezrazložno sitničar u odnosu prema Nikolaju Sergejiču; prilikom
proveravanja računa od imanja ispoljio je nekakvu odvratnu gramzivost,
tvrdičenje i neobjašnjivu nepoverljivost. Sve je to užasno jedilo čestitog
Ihmenjeva; on dugo nije hteo da veruje samom sebi. Ovoga puta je sve išlo
obrnuto u poređenju sa prvim kneževim dolaskom u Vasiljevsko, pre
četrnaest godina: ovog puta se knez upoznao sa svim susedima, naravno, sa
najvažnijima; a Nikolaju Sergejiču nijedanput ne dođe u posetu, i držao se
prema njemu kao prema svome potčinjenom.
Ali jednoga dana dogodi se nešto sasvim nepojmljivo: bez ikakva vidna
razloga dođe do ogorčenog raskida između kneza i Nikolaja Sergejiča. čule su
se plahovite, uvredljive reči sa obe strane. Duboko ogorčen, Ihmenjev
napusti Vasiljevsko; ali stvar time još nije bila svršena. Po celoj okolini se
najednom raširi odvratna spletka. Uveravahu da je Nikolaj Sergejič, prozrevši
karakter mladoga kneza, imao nameru da iskoristi sve njegove nedostatke; da
je njegova kći, Nataša (kojoj je tada bilo već sedamnaest godina), uspela da
zavrti mozak dvadesetogodišnjem mladiću; da su i otac i mati toj ljubavi
povlađivali, mada su se pravili da ništa ne vide; da je lukava i bezobzirna
Nataša naposletku potpuno zaludila tog mladića, koji zbog nje čitavu godinu
nije video skoro ni jednu pravu plemićku devojku, koje u velikom broju
stasaju po čestitim kućama okolne vlastele. Uveravahu, najzad, da se
zaljubljeni par dogovorio da se venča, u selu Grigorjevu, na petnaest vrsta od
Vasiljevskog, tobož potajno od Natašinih roditelja, a koji su, u stvari, znali
sve do najmanjih sitnica i upućivali kćer svojim gnusnim savetima. Jednom
rečju, u čitavu knjigu ne bi moglo stati sve ono što su prije oba pola po celom
srezu naspletkarile povodom tog slučaja.
Ali je najčudnovatije to što je knez potpuno poverovao svemu tome, tako
da je čak doputovao i u Vasiljevsko jedino zbog toga, posle jedne anonimne
dostave, koju mu je neko iz unutrašnjosti poslao u Petrograd. Naravno da
niko ko je ma i najmanje znao Nikolaja Sergejiča ne bi mogao poverovati ni
jednoj reči od svih tih optužaba koje su izmišljali protiv njega; a, međutim,
kao što to već biva, svi se behu uzmuvali, svi su govorili, svi su se ograđivali,
svi su mahali glavom i... ipak osuđivali, konačno. A Ihmenjev je bio suviše
ponosit da brani svoju kćer pred prijama, a Ani Andrejevnoj strogo zabrani
da stupa ma u kakva objašnjenja sa susedima. Sama Nataša, tako oklevetana,
ni posle cele godine dana još nije znala skoro ni jedne reči od svega toga
torokanja i spletaka: od nje su brižljivo krili celu tu stvar, i ona beše vesela i
nevina kao dvanaestodišnje dete.
A za to vreme je nesporazum i razdor bivao sve veći. Uslužni ljudi nisu
stajali skrštenih ruku. Javiše se potkazivači i očevici, te najzad uveriše kneza
da se dugogodišnje poslovanje Nikolaja Sergejiča u Vasiljevskom nimalo nije
odlikovalo uzoritim poštenjem, štaviše: da je Nikolaj Sergejič pre tri godine,
prilikom prodaje šume, utajio u svoju korist dvanaest hiljada u srebru, i da se
o tome mogu podneti najjasniji, nesumnjivi dokazi pred sudom; tim pre što
on za prodaju šume nije imao od kneza nikakve zakonite punomoći, nego je
radio na svoju ruku, uverivši tek docnije kneza o prekoj potrebi te prodaje i
predavši knezu za šumu kudikamo manju sumu nego što je dobio. Naravna
stvar, sve su to bile puke klevete, kako se docnije i pokazalo, ali knez svemu
tome poverova, i pred svedocima nazva Nikolaja Sergejiča lupežom.
Ihmenjev ne otrpe, nego odgovori isto tako teškom uvredom; dođe do strašne
scene. Posle toga odmah poče i parnica. Nikolaj Sergejič, pošto nije imao
nekih dokumenata, a, što je glavno, nemajući ni zaštitnika, ni iskustva u
vođenju takvih stvari, odmah poče gubiti izglede da će dobiti parnicu. Na
imanje mu štaviše zabranu. Ozlojeđeni starac ostavi sve i odluči najzad da se
preseli u Petrograd da lično poradi oko svoje stvari, a u guberniji ostavi
mesto sebe veštog advokata. Međutim, knez kao da ubrzo poče shvatati da je
bezrazložno uvredio Ihmenjeva. Ali uvreda sa obeju strana bila je tako velika
da nije moglo biti ni govora o izmirenju, i naljućeni knez je upotrebljavao sva
sredstva da stvar okrene u svoju korist, to jest da u stvari oduzme svome
bivšem upravniku i poslednji komad hleba.
 GLAVA PETA

Dakle, Ihmenjevi se preseliše u Petrograd. Neću opisivati svoj sastanak sa

Natašom, posle vrlo dugog rastanka. Za sve te četiri godine nisam je nikad
zaboravljao. Naravno, nisam potpuno shvatao ono osećanje s kojim sam je se
sećao; ali kad smo se opet videli, ubrzo sam uvideo da mi je nju sudba
dodelila. S početka, prvih dana posle njihova dolaska, sve mi se činilo da se
ona nekako malo razvila za to nekoliko godina, kao da se nimalo nije
izmenila, i da je ostala ista ona šiparica kakva je bila i pre našeg rastanka. Ali
docnije, svakog dana uočavah kod nje ponešto novo, dotle meni sasvim
nepoznato, od mene baš kao naročito skriveno, kao da se devojka u njoj od
mene naročito krila - i kako je divno bilo to odgonetanje! Starac, preselivši se
u Petrograd, beše u prvo vreme mrzovoljan i žučan. Njegove stvari su išle
rđavo, on je negodovao, bio van sebe, petljao s aktima, i nije mu bilo do nas.
A Ana Andrejevna je išla kao izgubljena, i u prvi mah dugo nije mogla ništa
da shvati. Petrograd ju je plašio. Ona je uzdisala i padala duhom. Plakala je za
pređašnjim životom, za Ihmenjevkom; plakala je zbog toga što je Nataša već
odrasla devojka, a o njoj niko ni da pomisli; i upuštala se sa mnom u vrlo
čudnu poverljivost, u nedostatku nekog drugog koji bi bio sposobniji za
takvu prijateljsku iskrenost.
Baš u to vreme, nekako pred njihov dolazak, ja sam završio svoj prvi
roman, onaj kojim je otpočela moja karijera; i, kao početnik, u prvi mah
nisam znao kuda da ga dam. Kod Ihmenjevih o tome nisam ništa govorio; a
oni umalo što se nisu sa mnom posvađali zbog toga što »kradem bogu dane«,
to jest što nisam u službi, a i ne trudim se da nađem sebi mesto. Starac me je
gorko, čak jetko ukoravao, naravno, iz očinskog saučešća prema meni. A ja
sam se prosto stideo da im kažem šta radim. I kako, zbilja, i da im kažem
otvoreno da neću da idem u službu, nego da hoću da pišem romane! I stoga
sam ih neko vreme zavaravao, govorio sam im da mi ne daju mesto, a da ga ja
tražim koliko mogu. Starac nije imao vremena da to proverava. Sećam se
kako me je jednom Nataša, naslušavši se naših razgovora, tajanstveno odvela
u stranu pa me sa suzama u očima molila da pomislim na svoju budućnost; i
uzela me na ispit: šta ja to upravo radim? I kada nisam hteo ni njoj da se
ispovedim, ona me nagna da se zakunem da neću sebe upropastiti kao
lenština i besposličar. Istina, mada ni njoj nisam priznao čime se bavim,
sećam se da bih bio gotov da za jednu njenu pohvalnu reč o mome radu, o
mome prvom romanu, dam sve, po mene najlaskavije odzive kritičara i
poznavalaca, koje sam o sebi posle slušao. Najzad, jednog dana pojavi se i
moj roman. Već mnogo pre njegove pojave bio se digao čitav lom i galama u
književnom svetu. Pročitavši moj rukopis, B. se obradovao kao dete. Ne! Ako
sam ma kada bio srećan, onda to nije bilo za vreme prvih zanosnih trenutaka
moga uspeha, nego kada još nisam ni čitao ni pokazivao nikome svoj rukopis:
onih dugih noći usred ushićenih nada i snova i strasne ljubavi prema radu,
kada sam se saživeo sa tvorevinama svoje fantazije, sa ličnostima koje sam
stvorio, kao sa rođenima -baš kao da su zaista postojale; voleo sam ih,
radovao sam se s njima i žalostio, a ponekad i plakao najiskrenijim suzama
nad svojim jednostavnim junakom. Sada ne mogu opisati koliko su se stari
obradovali mome uspehu, premda u prvi mah nisu mogli dovoljno da se
načude: toliko ih je to iznenadilo. Ana Andrejevna, na primer, nikako nije
htela poverovati da je taj novi pisac koga svi hvale i uzdižu - da je to ovaj naš
Vanja, koji je itd., itd., i neprestano je mahala glavom. Starac dugo nije
popuštao, i s početka, kad se prvi put počelo o meni pričati - on se čak uplaši;
poče govoriti o upropašćenoj činovničkoj karijeri i o neurednom vladanju
svih pisaca uopšte. Ali neprestani novi glasovi, oglasi po časopisima, i najzad
nekoliko pohvalnih reči što ih je o meni čuo od takvih ličnosti kojima je on
sa strahopoštovanjem verovao — primoraše ga da izmeni svoje gledište. A još
kad vide da se ja odjednom onovčih, i kad doznade kakav se honorar može
dobiti za književni rad, onda i poslednje njegove sumnje iščezoše. Brz u
prelazima od sumnje ka potpunoj, plamenoj veri, radujući se kao dete mojoj
sreći, on najedared poče sa preteranim nadama, sa najblistavijim snovima o
mojoj budućnosti. Svaki dan je stvarao neke nove karijere i planove za mene;
a čega sve nije bilo u tim planovima! Poče čak da mi ukazuje neko naročito,
dotle neviđeno poštovanje. Pa, ipak, sećam se, dešavalo se da ga tek
najednom obuzmu sumnje, često usred najushićenijeg maštanja, te bi ga opet
zbunjivale.
»Spisatelj, pesnik! Nekako mi to čudno... Jer, kad su ti pesnici postajali
ljudi, dobijali činove? Ipak je to svet nekako vetrenjast, nesiguran!«
Posle sam još primetio da su takve sumnje i sva ta tugaljiva pitanja
dolazila najčešće pred veće, kad se smrkavalo (tako se sećam svih tih sitnica i
sveg onog zlatnog doba!). Pred veče bi naš starac uvek postajao nekako
naročito nervozan, osetljiv i sumnjiv. Nataša i ja smo to već znali, pa smo mu
se već unapred smejali. Sećam se kako sam ga hrabrio anegdotama o
generalstvu Sumarokova, o tome kako je Deržavinu bila poslata iz dvora
tabakera puna dukata, kako je sama carica posetila Lomonosova; pričao sam
mu o Puškinu i Gogolju.
— Znam, brate, sve ja to znam - odvraćao je starac, koji je to možda prvi
put u životu slušao. - Hm! čuj, Vanja, a znaš, ipak mi je milo što ta tvoja
rabota nije u stihovima napisana. Pesme su ti, brate, trice i kučine; ti ćuti i
veruj meni; ja ti želim dobro; koješta - uzaludno traćenje vremena! Pesme
treba ostaviti gimnazistima; pesme dovode vas, omladinu, do lude kuće ...
Priznajem, Puškin je velikan, to niko ne spori! Ali, ipak su to samo pesmice, i
ništa više; tako nešto efemerno ... Uostalom, ja sam ga malo i čitao.
A proza je već nešto drugo! Tu pisac može čak i da pouči - eto, recimo, o
ljubavi prema otadžbini, ili onako uopšte o vrlinama... da! Ja, brate, samo ne
mogu da se izrazim, ali ti me valjda razumeš; ja ti to iz ljubavi govorim. No pa
delà - pročitaj nam štogod! - završi on sa nekakvim pokroviteljskim izrazom,
kad ja, najzad, donesoh knjigu, i kad, posle čaja, sedosmo svi za okrugli sto -
pročitaj nam šta si to izmajstorisao. Mnogo su se nešto raspričali o tebi! De,
de, da vidimo!
Otvorih knjigu i spremih se da čitam. Tog večera tek što je moj roman
izišao iz štampe, i ja, dobivši najzad jedan primerak, dotrčah do Ihmenjevih
da im čitam svoje delo.
Koliko sam žalio i jedio se što im ga nisam mogao pročitati ranije, iz
rukopisa, koji je bio u rukama izdavača! Nataša je čak plakala od jeda,
svađala se sa mnom, prebacivala mi što će tuđi pročitati moj roman pre nego
ona ... Ali, evo, najzad, sedimo za stolom. Starac je načinio fizionomiju
neobično ozbiljnu i kritičarsku. On je hteo strogo, strogo da sudi, »sam da se
uveri«. Starica je takođe izgledala vrlo svečano, i malo te nije za čitanje
metnula na glavu nov čepac. Ona je već odavno bila primetila da ja sa
beskrajnom ljubavlju gledam na njenu neocenjivu Natašu; da mi staje dah i
da mi mrkne pred očima kad sa njom počinjem razgovor, a da i Nataša
nekako vedrije nego pre pogleda na mene. Da! Dođe, naposletku, to vreme,
dođe u časovima uspeha, zlatnih nada i najpotpunije sreće, sve zajedno, sve
najednom dođe! A primetila je starica i to da je i njen starac nekako suviše
počeo da me hvali i da nekako naročito pogleda na mene i na kćer ... pa se
starica najednom uplaši: jer, ipak, ja nisam bio ni grof, ni knez, niti kakav
princ, pa čak ni koleški savetnik, mlad, sa ordenjem, i lep. Ana Andrejevna
nije volela da želi nešto upola ...
»Hvale čoveka«, razmišljala je o meni, »a ne znaš zašto. Pisac, pesnik ... Pa
šta mi je to - pisac?«
 GLAVA ŠESTA

Pročitao sam im svoj roman za jedno veče. Počeli smo bili odmah posle
čaja, pa presedesmo do dva sata posle ponoći. Starac se s početka namršti.
Očekivao je nešto nenadmašno visoko, što ni sam valjda ne bi mogao
razumeti, samo neizostavno visoko; no, umesto toga, najednom - sama
svakidašnjica i sve nešto toliko poznato - prosto u dlaku isto ono što se
obično oko nas dešava[7]. Pa bar da je moj junak bio kakav veliki ili
interesantan čovek, ili kad bi to bilo nešto istorijsko, kao, na primer,
Roslavljev ili Jurije Miloslavski'[8]; nego nam izneo nekakvog malog,
zatucanog i čak priglupog činovničića, kome su i dugmad sa vicemundira
otpadala; i sve to tako jednostavnim jezikom opisano, ni dodaj ni oduzmi, baš
kao što mi sami govorimo ... čudnovato!
Starica je upitno pogledala u Nikolaja Sergejiča i čak se malo i nadurila,
kao da se našla zbog nečeg uvređena: »Pa ima li to smisla, takve gluposti
štampati i slušati; još im i pare za to daju«, moglo se čitati na njenom licu.
Nataša se bila sva pretvorila u uvo, slušala željno, nije skidala očiju s
mene, zagledala mi se u usne, pazila kako izgovaram svaku reč pa je i sama
micala svojim divnim usnicama.
I šta se desilo? Pre no što sam dočitao do polovine, svima mojim
slušaocima su tekle suze niz obraze. Ana Andrejevna je iskreno plakala, iz
sveg srca žaleći mog junaka i prenaivno želeći da mu čime bilo pomogne u
njegovim nevoljama, što sam video iz njenih usklika. Starac više nije
očekivao nešto visoko: »Eto, od prvog koraka se vidi da je daleko kornjači do
orla. Onako, obična pričica. Ali zato čoveka dira u srce« - govorio je. - »Zato ti
postaje jasno i urezuje se u pamet šta se oko tebe dešava; osećaš da je i
najbedniji, poslednji čovek, ipak čovek, i da ti je brat.«
Nataša je slušala, plakala i ispod stola mi kradom snažno stezala ruku.
čitanje se završilo. Ona ustade; obrazi su joj goreli, u očima joj behu suze;
najednom ona uze moju ruku, poljubi je i istrča iz sobe. Otac i mati zgledaše
se.
 — Hm! Vidiš kakva je sanjalica - progovori starac, veoma iznenađen
postupkom svoje kćeri. -To, uostalom, nije ništa, to je dobro, dobro, to je
plemenit poriv! Ona je dobra devojka ... - mrmljao je, prešavši pogledom
preko žene kao želeći da opravda Natašu, a u isti mah nekako mene da
odbrani.
A Ana Andrejevna, kraj svega tog što je za vreme čitanja bila u izvesnom
uzbuđenju i ganuta, gledala je sad tako kao da je htela reći:
»Ono, naravno, Aleksandar Makedonski je bio junak ali našto stolice
lomiti?«[9] itd.
Nataša se ubrzo vrati, vesela i srećna, i, prolazeći kraj mene, lagano me
uštinu. Starac opet poče da »ozbiljno« ocenjuje moju pripovetku, ali od
radosti ne izdrža u svojoj ulozi pa se oduševi:
— E, brate, Vanja, lepo je, lepo! Obradovao si me! Tako si me obradovao
da se čak ni nadao nisam. Nije visoko, nije veliko, to se vidi... Eno tamo mi je
»Oslobođenje Moskve« - u Moskvi je i napisano - ali tu se, brate, od prvog
reda vidi da se čovek nekako u orlovske visine zaleteo ... A znaš li, Vanja, kod
tebe je to nekako prostije, razumljivije. A ja baš zato i volim što je
razumljivije! Nekako mi je prisnije; baš kao da se sve to meni dešavalo. A ono
tamo visoko, šta mi je to? Ni taj što je pisao ne bi razumeo. Ali stil bih ti
ispravio; jer, ja ovo hvalim, ali, kako mu drago, ipak je malo uzvišenoga...
Nego, sad je već kasno: naštampano je. Manj u drugom izdanju? A što, brate,
valjda će i drugo izdanje biti? I tada opet pare ... Hm!
— Pa zar ste zaista toliki novac dobili, Ivane Petroviču? - primeti Ana
Andrejevna. - Gledam vas, pa sve nekako ne mogu da verujem. O, bože, eto za
šta danas svet daje pare!
— A znaš šta, Vanja? - nastavi starac, sve se više zagrevajući - iako nije
služba, ipak je karijera. Pročitaće to i visoke ličnosti. Eto, ti reče da Gogolj
dobija godišnju potporu i da su ga poslali u inostranstvo. A šta veliš kad bi i
tebe tako? A? Ili je, valjda, to još rano. Treba još nešto da napišeš? E, pa onda
piši, brate, piši - što pre! Ne spavaj na lovorikama! Nemoj da dangubiš!
I on je to govorio sa tako ubeđenim izrazom, sa takvom dobrodušnošću da
čovek nije imao srca da ga zaustavi i da mu malo rashladi uobrazilju.
— Ili ti, na primer, tek pošalju tabakeru... Šta veliš? Za darove nema
propisa. Želeće da te ohrabre. A ko zna, možda ćeš i u carski dvor dospeti -
dodade on polušapatom i sa važnim izrazom, začkiljivši levim okom - ili ne?
Možda ti je za dvor još rano?
— E, vi već brže i u dvor! - reče Ana Andrejevna, bajagi uvređena.
 — Još malo pa ćete me i za generala proizvesti - odgovorih ja smejući se
od srca.
Starac se takođe zasmejao. Bio je neobično zadovoljan.
— Vaše prevashodstvo, je li po volji da večerate? - viknu nestašna Nataša,
koja nam je za to vreme bila spremila da večeramo.
Ona prsnu u smeh, pritrča ocu pa ga snažno zagrli svojim toplim
ručicama: - Dobri, dobri moj tata! Starac se razneži.
— No, no, lepo, lepo! ... Ja to ... onako ... od srca govorim. General ili ne, a
mi ćemo sad da večeramo. O, ti osetljiva - dodade on potapšavši Natašu po
zajapurenom obrazu, što bi u svakoj zgodnoj prilici činio. - Znaš, Vanja, ja ti
to iz čistog srca kažem! Nego, iako nisi general (daleko smo još od generala! ),
ali ipak si čuven čovek, spisatelj.
— Danas, tata, kažu: pisac.
— A ne spisatelj ? Nisam znao. No, pa recimo i pisac. Nego, evo šta sam
hteo da kažem: za komornika te, naravno, neće postaviti što si roman
napisao; na to ne vredi misliti; ali ipak možeš čovekom postati; na primer da
postaneš neki ataše. Mogu te u inostranstvo poslati, u Italiju, na oporavak, ili
radi nekog usavršavanja u naukama, recimo; pomoći će te novčano. Razume
se da treba sve to i s tvoje strane da bude pošteno: da za rad, za stvarni rad
novac i odlikovanje primiš, a ne da onako, nekom protekcijom ...
— Pa nemoj tada da nam se poneseš, Ivane Petroviču - dodade, smejući se,
Ana Andrejevna.
— Ama njemu treba odmah zvezdu da dadu, tata, a vi tu neprestano ataše,
pa ataše!
I ona me opet uštinu za ruku.
— A ova mi se neprestano podsmeva! - uzviknu starac, sa uživanjem
posmatrajući Natašu, kojoj se benu zažarili obrazi, a oči joj se veselo sijale
kao zve-zde. - Ja sam, deco, zaista malo daleko zašao, u Alnaskare se zapisao;
i uvek sam vam takav bio ... Samo znaš, Vanja, gledam te: mnogo si mi nešto
običan.
— Oh, bože moj! Pa kakav bi imao da bude, tatice?
— Ama ne, ne kažem ja to. Samo ipak, Vanja, lice ti je, brate, nekako
onako ... to jest, sasvim kao da nisi pesnik... Oni su onako, znaš, bledi, kažu, ti
pesnici, pa sa onom njihovom kosom, a u očima onako nešto ... Znaš, tamo
nekakav Gete, ili kakav drugi.. ja sam to u »Abadoni«[10] čitao ... A što? Da
nisam opet nešto pogrešio? Gledaj samo, vragolanku jednu, kako mi se
smeje! Ja, prijatelji moji, nisam učevan, ali mogu da osećam. Najposle, lice -
lice - to baš nije tako velika nesreća; meni je i tvoje lice dobro, i vrlo mi se
dopada; i nisam to hteo da ti kažem... Nego samo da budeš pošten, Vanja, da
budeš čestit, to je glavno; živi pošteno i nemoj da se uobraziš! Pred tobom je
širok put. Služi časno svojoj stvari: to sam hteo da kažem, to sam upravo hteo
da kažem!
Divno je bilo to vreme! Sve slobodne časove, sve večeri provodio sam kod
njih. Starcu sam donosio vesti o književnom svetu, o književnicima, za koje
on najednom, ne znam otkud, poče neobično da se interesuje; čak poče da
čita kritičke članke B., o kome sam mu mnogo napričao i koga on skoro nije
razumevao, ali ga je oduševljeno hvalio i gorko se žalio na njegove
neprijatelje, koji su pisali u »Severnom trutu«[11]. Starica je budnim okom
motrila na mene i na Natašu; ali joj sve beše uzalud! Među nama je već bila
izgovorena jedna rečca, i ja čuh, najzad, kako mi Nataša, oborivši glavu i
upola otvorivši ustašca, skoro šapatom reče: da. Ali i stari doznadoše; počeše
o tome da razmišljaju, da se savetuju; Ana Andrejevna dugo je mahala
glavom. Bilo joj je nekako čudno, a pomalo se i bojala. Nije imala mnogo
pouzdanja u mene.
— Jer, lepo je kad je tu uspeh, Ivane Petroviču - govorila je ona - a tek
najednom ne dođe uspeh, ili se desi ma šta drugo, pa šta ćemo tad? Da imate
kakvu bilo službu!
— A znaš šta ću ja tebi da kažem, Vanja - odluči starac posle dužeg
razmišljanja. - Ja sam još tamo to video, primetio i, priznajem ti, čak sam se i
obradovao što ste se ti i Nataša... no, šta tu vazdan! ... Vidiš, Vanja: oboje ste
vi još vrlo mladi, i Ana Andrejevna pravo kaže. Da pričekamo. Ti si, recimo,
talenat, čak neobičan talenat... no, nisi baš genije, kao što su u prvi mah
počeli o tebi da trube, nego onako, prosto talenat (baš sam, eto, danas čitao
kritiku o tebi u »Trutu«. Nego, gadno te tamo, brate, cepaju; ali zar su to,
opet, neke novine!). Da! Dakle, vidiš: to još nisu pare u banci - taj tvoj
talenat; a vi ste oboje siromašni. Nego da pričekamo, tako jedno godinicu i
po, ili makar i godinu: pa ako ti pođe dobro, učvrstiš li se sigurno na svom
putu - Nataša je tvoja; ako li ne uspeš, razmisli i sam. Ti si čovek čestit;
promisli! ...
Na tome i ostadosmo. A posle godinu dana evo šta je bilo.
Da, to je bilo skoro tačno posle godinu dana! Jednog vedrog
septembarskog dana, pred veče, ja dođoh mojim starima, bolestan, strepeći u
srcu, i stropoštah se na stolicu skoro u nesvesti, tako da se oni čak uplašiše
gledajući me takvog. Ali moja vrtoglavica i onaj bol u srcu nisu dolazili otud
što sam tog dana deset puta prilazio njihovim vratima i deset se puta vraćao
natrag pre no što sam ušao; ne stoga što nisam uspeo u svojoj karijeri, i što
još nisam imao ni slave ni para - niti stoga što još nisam postao kakav »ataše«
i što sam bio daleko od toga da me pošlju u Italiju na oporavak - nego stoga
što čovek može da proživi deset godina za jednu, a za tu jednu godinu je
proživela deset godina i moja Nataša. Čitava se beskonačnost isprečila
između mene i nje ... I evo, sećam se kako sam tada sedeo pred starcem, ćutao
i gnječio rasejanom rukom i inače izgužvan obod svoga šešira; sedeo sam i
čekao, ne znam ni sam zašto, kad će se pojaviti Nataša. Moje odelo bilo je
bedno i rđavo mi je stajalo; u licu sam se bio izgubio, omršaveo, požuteo - pa
ipak ni izdaleka nisam ličio na pesnika; u očima mi, pak, ne beše ničeg
velikog, što je nekad tako želeo dobri Nikolaj Sergejič. Starica me je
posmatrala sa iskrenim i prenagljenim sažaljenjem, a u sebi je mislila:
»Sačuvaj nas, bože - ovaj umalo što ne postade Natašin mladoženja!«
— Pa, Ivane Petroviču, jeste li za čaj (samovar je vrio na stolu)? Pa kako
nam, vi, gospodine, živite? Nešto ste mi se mnogo izgubili - zapita me ona
žalostivim glasom, kao da je sad čujem.
I kao da je sad gledam: govori mi ona, a u očima joj se vidi druga briga,
ona ista briga od koje se i njen starac snuždio i s kojom je sad sedeo nad
ohlađenom šoljom čaja i mislio svoje. Znao sam da ih je tada bacao u brigu
proces s knezom Valkovskim, koji je uzeo za njih ne sasvim povoljan obrt, i
da su se kod njih dogodile još neke nove neprijatnosti, koje su poremetile čak
i zdravlje Nikolaja Sergejiča. Mladi knez, zbog koga je počela čitava ta
parnica, pet meseci pre toga našao je priliku da poseti Ihmenjeve. Starac, koji
je voleo svoga milog Aljošu kao rođenog sina, i koji ga se sećao skoro svakog
dana, dočeka ga radosno. Ana Andrejevna se setila Vasiljevskog, pa se
zaplaka. Aljoša im je počeo dolaziti sve češće, kradom od oca. Nikolaj
Sergejič, častan, otvoren, iskren, sa negodovanjem odbaci svaku opreznost. Iz
blagorodne gordosti on ne htede ni da pomisli šta će reći knez ako dozna da
je njegov sin opet primljen u kuću Ihmenjevih, i u mislima je prezirao sva ta
ružna podozrenja. Ali starac nije znao hoće li imati snage da izdrži nove
uvrede. Mladi knez poče im dolaziti skoro svaki dan. I starima beše vrlo
prijatno i veselo s njim. Po čitave večeri i dugo posle ponoći ostajao je on kod
njih.
Razume se da je otac doznao, naposletku, za sve. Ispade najodvratnija
spletka. On uvredi Nikolaja Sergejiča jednim užasnim pismom, opet sa onom
istom temom kao i ranije - a sinu izrično zabrani da posećuje Ihmenjeve. To
se dogodilo dve nedelje pre moga dolaska njima. Starac se strašno sneveselio.
Kako! Zar njegovu Natašu, nevinu, blagorodnu, opet upletati u takvu prljavu
klevetu, u tu niskost! Njeno ime je i ranije jednom uvredljivo izgovorio čovek
koji ga je već jedared toliko uvredio... Pa zar da se to sad ostavi bez
zadovoljenja! Prvih dana on od očajanja pade u postelju. Sve sam ja to znao.
Cela ta stvar je došla do mene u svim potankostima, iako se, bolestan i
utučen, za to poslednje vreme, oko tri nedelje, nisam kod njih pojavljivao;
ležao sam u svome stanu. No znao sam još i... ali ne! Tada sam samo
predosećao; znao sam, ali nisam verovao da, osim te stvari, ima kod njih
nešto što ih je moralo uznerniravati više od svega na svetu, i sa bolnom
setom sam ih posmatrao. Da, ja sam se mučio; bojao sam se da ne pogodim,
bojao sam se da verujem, i iz sve snage sam želeo da udaljim kobni trenutak.
A, međutim, baš sam i došao bio zbog njega. Kao da me je nešto vuklo njima
tog večera.
— Da, Vanja - zapita najednom starac, kao da se setio nečega - da nisi bio
bolestan? što te nema tako dugo? Osećam se krivim pred tobom: odavna sam
te hteo obići, pa sve nekako ... - I on se opet zamisli.
— Bio sam bolestan - odgovorih.
— Hm! bolestan - ponovi on posle pet minuta.
— Naravno, bolestan! A jesam li ti govorio i opominjao te tada, a ti ne
slušaš! Hm! Ne, Vanja, brate moj: vidi se da je muza, otkako je sveta i veka,
sedela na mansardi gladna, pa će tako i odsada sedeti. Dabome!
Da, starac nije bio dobre volje. Nego, da on nije imao svoju ranu na srcu,
ne bi sa mnom zapodeo razgovor o gladnoj muzi. Zagledah mu se u lice:
požutelo, u očima mu se ogledala nekakva nedoumica, nekakva misao u
obliku pitanja na koje on nije bio kadar da odgovori. Bio je nekako nagao, i,
kao nikad, jedak. žena je pogledala na njega brižno i mahala glavom. Kad se
on jedanput okrenu na drugu stranu, ona mi krišom klimnu glavom prema
njemu.
— Kako je Natalija Nikolajevna? Je li kod kuće? - zapitah zabrinuto Anu
Andrejevnu.
— Kod kuće je, gospodine, kod kuće - odgovori mi ona, baš kao da sam je
dovodio u nepriliku svojim pitanjem. - Sad će ona doći da vas vidi. Nije šala,
tri nedelje vas nije viđela! Ama što nam je ona postala čudna, ne možeš da
vidiš je li zdrava, ili je bolesna, ne zna čovek šta joj je. - I tu bojažljivo
pogleda u muža.
— Kako? Ništa joj nije - odazva se Nikolaj Sergejič, nerado i odsečno -
zdrava je. Prosto, odrasla devojka, prestala da bude dete, i to ti je sve. Ko će
tu da se razabere ... u tim devojačkim jadnim ćudima?
 — Eto sad, ćudi! - prihvati Ana Andrejevna uvređenim glasom.
Starac oćuta i stade lupkati prstima po stolu. »Bože, da nije već bilo šta
među njima?« pomislih u strahu.
— No, a kako je tamo kod vas? - poče on opet. - A šta, B. još uvek piše
kritike?
— Da, piše - odgovorih.
— Eh, Vanja, Vanja - završi on odmahnuvši rukom. - Ništa, brate, od tih
vaših kritika?
Vrata se otvoriše i uđe Nataša.
 GLAVA SEDMA

Imala je u rukama šešir; ušavši, ostavi ga na klavir; zatim mi priđe pa mi

ćuteći pruži ruku. Usne joj se malo pokrenuše; baš kao da je htela da mi kaže
nešto, kakav pozdrav, ali ništa ne reče.
Tri nedelje kako se nismo videli. Gledao sam je u nedoumici i sa strahom.
Kako se izmenila za te tri nedelje! Srce mi se steže od tuge kad sam video te
upale, blede obraze, usne zapečene kao u groznici, i oči koje se ispod dugih,
ugasitih trepavica sijaju grozničavom vatrom i nekakvom strasnom
odlučnošću.
Ali, bože moj, kako je bila lepa! Nikada, ni ranije, ni docnije, nisam je
video takvu kakva je bila toga sudbonosnog dana. Zar je ovo ona, ona Nataša,
zar je to ona devojčica koja je, još pre godinu dana ne skidajući s mene očiju i
mičući za mnom usnicama, slušala moj roman, i koja se onako veselo, onako
bezbrižno smejala i šalila ono veče sa ocem i sa mnom, za večerom? Je li to
ona Nataša koja mi je tamo, u onoj sobi, sagnuvši glavicu i sva porumenevši,
rekla: da!
Razleže se puno brujanje zvona, koje je pozivalo na večernje. Ona se trže;
stara se prekrsti.
— Ti si htela na večernje, Nataša, a eto već zvoni - reče joj mati. - Idi,
Nataša, idi, pomoli se, dobro što je blizu. Pa i prošetaj. Stalno si u sobi.
Pogledaj kako si bleda; kao da su te urekli!
— Danas ... možda ... neću ići - progovori Nataša lagano i tiho, skoro
šapatom. - Nije mi dobro - dodade ona i poblede kao krpa.
— Bolje je da ideš, Nataša! Pa htela si malopre, i šešir si, eto, donela.
Pomoli se, Natašenjka, pomoli se da ti bog zdravlje da - ubeđivala ju je Ana
Andrejevna, bojažljivo gledajući u kćer, baš kao da je se boji.
— Da, da, idi; pa ćeš se malo i prošetati - dodade starac, koji se takođe
brižno zagledao u lice svoje kćeri - pravo kaže mama. Eto, Vanja će te
otpratiti.
 Učini mi se da gorak osmejak prelete preko Natašinih usana. Ona priđe
klaviru, uze šešir i metnu ga na glavu; ruke su joj drhtale. Svi su joj pokreti
bili čisto nesvesni - baš kao da nije shvatala šta radi. Otac i mati se pomno u
nju zagledaše.
— Zbogom! - reče ona jedva čujno.
— A što se praštaš, anđele moj, nećeš na neki daleki put! Bar će te malo
vetar produvati; pogledaj se kako si bleda. Ah, bože! A ja i zaboravila (sad sve
nešto zaboravljam!), dovršila sam ti amajliju, ušila sam u nju molitvu, anđele
moj; to me je lane monahinja iz Kijeva naučila; molitva koja pomaže;
maločas sam je zašila. Metni je oko vrata, Nataša. Neće li ti Gospod bog
zdravlja poslati. Ti si nam sve naše.
I starica izvadi iz svoje korpice za rad zlatan krstić; na istoj tračici bila je i
amajlija, maločas ušivena.
— Nosi nazdravlje! - dodade ona stavljajući joj krst i prekrstivši kćer. -
Nekad sam te ovako svako veće krstila pred spavanje, molitvu sam čitala, a ti
si je za mnom ponavljala. A sad si nam se nešto promenila, i ne da ti Gospod
duševnog mira. Ah, Nataša, Nataša! Ne pomažu ti sad ni molitve materine. - I
starica se zaplaka.
Nataša joj ćuteći poljubi ruku pa koraknu prema vratima, ali se najednom
brzo vrati natrag i priđe ocu. Grudi su joj se jako nadimale.
— Tatice! Prekrstite i vi... svoju kćer - progovori ona prigušenim glasom,
pa kleče pred njim.
Svi smo se sneveselili zbog tog njenog iznenadnog, odveć svečanog
postupka. Otac ju je nekoliko trenutaka posmatrao sasvim zbunjen.
— Natašenjka, čedo moje, kćeri moja, zlato moje, ma, šta je s tobom! -
uzviknu on najzad, a suze mu grunuše iz očiju. - Što si tako tužna? Zašto
plačes i danju i noću? Ja sve vidim; čitave noći ne spavam, ustajem i
osluškujem kod tvoje sobe! ... Reci mi sve, Nataša, ispovedi mi se slobodno,
pa ćemo ...
Ona se grčevito priljubi uz njegove grudi i sakri lice na njegovom ramenu.
— Ništa, ništa, to je samo tako ... ne osećam se dobro ... - ponavljala je
gušeći se od neisplakanih, prigušenih suza.
— Neka te bog blagoslovi kao što te ja blagosiljam, čedo moje milo, drago
moje dete! - reče joj otac. - Neka ti on posije zanavek duševni mir i neka te
sačuva od svake nevolje. Pomoli se bogu, mila moja, da moja grešna molitva
dospe do njega.
— I moj, i moj blagoslov neka je s tobom! - dodade starica, oblivena
suzama.
— Zbogom! - prošaputa Nataša.
Na vratima zastade, još jednom ih pogleda kao da je htela još nešto da
kaže, ali nije mogla i brzo iziđe iz sobe.
Ja pohitah za njom predosećajući zlo.
 GLAVA OSMA

Išla je ćuteći, brzo, oborene glave i ne gledajući me. Ali kad prođe ulicu i
iziđe na kej, najednom zastade pa me uhvati za ruku.
— Ne mogu da dišem! - prošaputa ona - steže me nešto oko srca ... jedva
dišem!
— Vrati se, Nataša! - viknuh ja, uplašen.
— Pa zar ne vidiš, Vanja, da sam ja otišla sasvim, da sam otišla od njih, i da
im se više nikad neću vratiti? - reče ona gledajući me sa neizrecivom tugom.
Srce prestade da mi kuca. Sve sam to predosećao još dok sam išao k njima;
sve sam to već slutio, kao u magli, možda još mnogo pre toga dana, ali me
sada njene reči poraziše kao grom iz vedra neba.
Tužno smo išli po keju. Nisam mogao da govorim; hteo sam da shvatim
stvar, razmišljao sam, i potpuno sam se izgubio. Poče da mi se vrti u glavi. To
mi se činilo tako besmisleno, tako nemoguće!
— Ti me osuđuješ, Vanja - reče ona najzad.
— Ne, ali... ja ne verujem; to ne može biti!... - odgovorih joj, ne znajući ni
sam šta govorim.
— Ne, Vanja, to je sad već svršeno. Otišla sam od njih, i ne znam šta će s
njima biti... a ne znam šta će biti ni sa mnom!
— Ti ideš njemu, Nataša? Je li?
— Da! - odgovori Nataša.
— Ali to je nemoguće! - uzviknuh ja van sebe - znaš li ti da je to
nemoguće, Nataša, jadnice moja! Ta to je ludost. Ti ćeš ih ubiti, a i sebe ćeš
upropastiti. Znaš li ti to, Nataša?
— Znam; ali šta da radim, to je jače od mene - reče ona, a u glasu joj je
bilo toliko očajanja kao da ide na gubilište.
— Vrati se, vrati se, dok nije kasno - molio sam je, i što sam više osećao
koliko su uzaludna moja savetovanja i koliko su neumesna u ovom trenutku,
utoliko sam je sve vatrenije i sve upornije molio. - Razumeš li ti, Nataša, šta
će biti sa tvojim ocem? Jesi li mislila o tome? Njegov otac je neprijatelj tvoga
oca; ipak, knez je uvredio tvoga oca, posumnjao je nâ njega da je prisvojio
novac; nazvao ga lopovom. I oni se sad parniče ... Ali to još nije ništa, to je
sitnica. A znaš li ti, Nataša (o, bože, pa ti sve to znaš!), znaš li da je knez
posumnjao na tvoje roditelje da su te oni namerno podvodili Aljoši kad je
Aljoša bio kod vas u selu? Razmisli samo koliko je prepatio tvoj otac zbog te
klevete. Ta on je, eto, sav osedeo za ove dve godine - pogledaj ga! A što je
glavno: ti sve to dobro znaš, Nataša, oh, bože! Neću ni da govorim o tome
kako će im biti ako te zanavek izgube! Ti si njihovo blago, sve što im je još u
starosti ostalo. O tome prosto neću ni da govorim; to treba i sama da znaš;
seti se da tvoj otac smatra da si krivo oklevetana, uvređena od tih
gordeljivaca, i da još nije došla osveta! A sad, baš sad se sve to nanovo
rasplamtelo, pojačalo se staro, mučno neprijateljstvo zbog toga što ste Aljošu
primali u kuću. Knez ti je opet uvredio oca, u starcu još vri ozlojeđenost od te
nove uvrede, i sada će se najedared sve, sve to, sve te optužbe pokazati kao
opravdane! Svi oni koji znaju kako je tekla stvar, svi će sada dati za pravo
knezu, a krivice tebe i tvoga oca. Pa šta će tad biti s njim? Ta to će ga smesta
ubiti! Bruka, sramota, a zbog koga? Zbog tebe, njegove kćeri, njegovog
jedinog, dragog deteta! A mati? Ona neće preživeti starca... Nataša, Nataša!
šta to radiš? Vrati se! Osvesti se!
Ona je ćutala; najzad me pogleda, čisto prekorno, i toliko je ljutog bola,
toliko patnje bilo u njenom pogledu da sam shvatio da se i bez mojih reči
njeno ranjeno srce sada obliva krvlju. Razumeo sam šta je nju stajala ta
odluka, i kako sam je mučio i ubijao svojim uzaludnim rečima koje su sad već
bile zadocnele; sve sam to razumeo, pa ipak se nisam mogao uzdržati, nego
sam i dalje govorio.
— Pa ti si sama maločas rekla Ani Andrejevnoj da, može biti, nećeš ni ići
od kuće ... na večernje. Dakle, ti si pomišljala i da ostaneš; nisi se, dakle, još
sasvim odlučila?
Ona se, mesto odgovora, samo gorko osmehnu. I što sam je ja to sad i
pitao? Ipak, mogao sam razumeti da je sve već bilo nepovratno odlučeno. Ali
i ja sam bio van sebe.
— Pa zar si ga baš toliko zavolela? - viknuh i sav pretrnuh, gledajući je i
skoro i sam ne razumevajući šta pitam.
— Šta da ti odgovorim, Vanja? Vidiš i sam! Rekao mi je da dođem, i ja sam
tu, čekam ga - progovori ona, sa istim gorkim osmehom.
— Ali, čuj me samo - počeh je opet preklinjati, hvatajući se za slamku - sve
se to još može popraviti, može se to i na drugi način učiniti, na neki sasvim
drugi način! Možeš i da ne odlaziš od kuće. Naučiću te šta da radiš,
Natašenjka. Uzimam na sebe sve da uredim, sve, i vaše sastanke, i sve... Samo
ne odlazi od kuće! Nosiću vaša pisma; zašto ne bih? Jer, i to bi bolje bilo nego
ovo. Moći ću sve to da uradim, zadovoljiću vas oboje. Videćete da ću
zadovoljiti. I ti se onda nećeš upropastiti, Natašenjka, kao sada. Ovako se
sasvim upropašćavaš! Priznaj i sama, Nataša: sve će biti i divno i srećno, a vi
ćete se voleti, koliko vam srce ište... A kad vam se očevi prestanu svađati ( a
oni će neizostavno prestati da se svađaju), onda...
— Dosta, Vanja, nemoj - prekide me ona, čvrsto mi stegnuvši ruku i
osmehnuvši se kroz suze. — Dobri, dobri moj Vanja! Kako si ti dobar, častan!
Sebe ni jednom rečcom ne pominješ! Ja sam tebe ostavila, a ti mi sve praštaš,
pa samo o mojoj sreći misliš, čak i pisma hoćeš da nam nosiš.
Ona se zaplaka.
— Znam, Vanja, koliko si me voleo, koliko me i sad voliš, a ni jednim
prekorom, ni jednom gorkom rečju nisi me prekorio za sve ovo vreme. A ja,
ja... Bože moj, kako sam mnogo kriva. Sećaš li se, Vanja, sećaš li se i našeg
vremena? Oh, bolje da njega nisam ni poznala, da ga nisam nikada ni videla.
živela bih s tobom, Vanja, s tobom, zlatni moj, dragi moj! ... Ne, ja tebe ne
zaslužujem! Eto vidiš kakva sam ja: u ovakvom trenutku ja te još podsećam
na našu minulu sreću, kao da ti i bez toga ne patiš! Eto, tri nedelje nisi
dolazio: kunem ti se, Vanja, nijedanput mi nije palo na pamet da si me
prokleo i da me mrziš. Znala sam zašto si otišao: nisi hteo da nam smetaš i da
nam budeš živi ukor! A zar tebi nije bilo teško da nas gledaš? A kako sam te
čekala, Vanja, kako sam te čekala! čuj, Vanja, premda Aljošu volim bezumno,
ludo, tebe kao svog prijatelja, možda još i više volim. Već osećam i znam da
bez tebe neću moći živeti. Ti si mi potreban, tvoje srce mi je potrebno, tvoja
zlatna duša ... Oh, Vanja! Kakvo gorko, kakvo teško vreme nastaje!
Ona se gušila u suzama. Da, bilo joj je teško.
— Ah, kako sam želela da te vidim! - nastavi ona ugušivši suze. - Kako si
izmršaveo, kako si bolan i bled! Jesi li zbilja bio bolestan, Vanja? A ja te i ne
pitam! Sve o sebi pričam! No, a kako idu tvoji poslovi sa žurnalistima? Kako
tvoj novi roman, odmiče li?
— A zar je meni sad do romana, Nataša? A i šta će mi ti moji poslovi!
Onako, dobro, i nek idu zbogom! Nego, evo šta, Nataša: je li to on sam
zahtevao da mu odeš?
— Ne, nije on sam, to sam više ja. On je, doduše, pominjao, ali ja sam i
sama... Vidiš li, mili moj, sve ću da ti ispričam: za njega prose jednu devojku,
bogatu i iz ugledne porodice; u srodstvu je sa ljudima visokog položaja. Otac
neizostavno traži da se on njome oženi, a njegov otac je, to ti znaš, strašan
intrigant; upotrebljava sva moguća sredstva, jer takva mu se prilika neće ni u
deset godina ukazati. Tu su veze i novac ... A ona je, kažu, vrlo lepa; a i
obrazovanje, i srce ... sve joj je dobro. Aljoša je već očaran njome. A, osim
toga, otac bi i sam da ga što pre skine s vrata: on bi i sam da se ženi, pa je
stoga neizostavno, i po svaku cenu, odlučio da raskine našu vezu. On se boji
mene i moga uticaja na Aljošu ...
— Pa zar knez - prekidoh je sa čuđenjem - zna za vašu ljubav? Jer on je
samo sumnjao; pa i to ne sigurno.
— Zna, sve zna.
— A ko mu je kazao?
— Pa Aljoša mu je nedavno sve ispričao. Sam mi je rekao da je sve ispričao
ocu.
— Gospode! Pa šta vi to radite! Zar baš on sam ispričao, pa još u takvo
vreme ...
— Nemoj da ga kriviš, Vanja - prekide me Nataša - nemoj da mu se smeješ!
Njega ne možeš osuđivati kao druge. Budi pravičan. Jer on nije takav kao,
eto, ja i ti. On je pravo dete; njega nisu ni vaspitali kao nas. Zar on shvata ono
što čini? Prvi utisak, prvi tuđ uticaj u stanju je da ga odbije od svega čemu se
pre nekoliko časaka predavao i zaklinjao. On je slabio. Sad će ti se zakleti da
će biti tvoj, a toga istog dana će se, isto tako istinski i iskreno, okrenuti
drugom; i još će ti sam prvi doći da ti to ispriča. Čak je kadar i da učini nešto
rđavo; ali ga čovek neće okriviti za taj rđav postupak, nego će ga još žaliti. On
je i za samopožrtvovanje sposoban, i još kakvo! Ali i to samo do kakvog
novog utiska - a tad će opet sve zaboraviti. Pa tako će i mene zaboraviti ako
ne budem stalno uz njega. Eto kakav je on.
— Ah, Nataša, pa možda ništa od toga nije istina, možda su to samo priče.
Jer otkud on, još dečko, da se ženi!
— Otac mu ima neke naročite, svoje planove, kažem ti.
— A otkud ti znaš da mu je devojka tako lepa i da se on već zaneo njome?
— Pa sam mi je kazao.
— Šta, naopako?! Zar ti je sam rekao da može drugu voleti, a ovamo od
tebe takvu žrtvu traži?
— Ne, Vanja, ne! Ti ne znaš njega, ti si malo bio sa njim; njega čovek mora
izbliže upoznati, pa tek; posle suditi. Nema na svetu pravičnijeg i čistijeg srca
od njegovog! Pa, lepo! Zar bi lepše bilo da me je lagao? A što se on zaneo -
znaš, dosta je da se ja s njim samo nedelju dana ne vidim, on će me zabora
viti i zavoleti drugu; a kad me posle vidi, opet će kraj mojih nogu biti. Ne! To
je još i dobro što ja znam i što nije sakrio od mene; jer inače bih umrla od
sumnje. Da, Vanja! Ja sad znam na čemu sam ... Ako ja ne budem uz njega,
uvek, stalno, svakog trenutka, on će ohladneti prema meni, zaboraviće me i
ostaviti. Takav je on. Njega svaka druga može zaneti. A šta ću ja tada da
radim? Ja ću tada umreti! I volela bih da sad umrem! Ovako ... kakav mi je
život bez njega! To je gore od same smrti, gore od svih muka! O, Vanja,
Vanja! Tu mora da nešto ima kad sam ja, eto, sad zbog njega i majku i oca
ostavila! Nemoj da me odgovaraš; sve je odlučeno. On mora biti kraj mene
svakog časa, svakog trenutka; ja se ne mogu vratiti. Znam da sam propala, i
da sam druge upropastila ... Ah, Vanja! - uzviknu ona najedared i sva uzdrhta
- a šta ću ako me on zbilja više ne voli! Šta onda ako si istinu o njemu
maločas rekao (ja to nikad nisam rekao), da on mene samo vara i da se samo
pravi tako pravičan i iskren, a u stvari je rđav, i sujetan! Ja, eto, njega sad
branim tu pred tobom; a on je možda u ovom istom trenutku sa nekom
drugom i smeje mi se u sebi... a ja, ja, niska, ostavila sam sve, i idem ulicama,
tražim ga ... Oh, Vanja!
Taj vapaj joj se s takvim bolom otkide od srca da me duša zabole od tuge.
Video sam da je Nataša već izgubila svaku vlast nad sobom. Samo ju je slepa i
bezumna ljubomora u najvećem stepenu mogla dovesti do takve lude odluke.
Ali u meni samom planu ljubomora i izbi iz srca. Ne izdržah: ponese me
ružno osećanje.
— Nataša - rekoh - samo jedno ne razumem: kako ga možeš voleti posle
svega što si sama o njemu ovog časa govorila? Ne uvažavaš ga, ne veruješ čak
ni u njegovu ljubav; a ovamo mu nepovratno odlaziš i sve upropašćuješ zbog
njega? Pa šta je to? Izmučiće te za ceo život... a ti njega. Suviše ga voliš,
Nataša, suviše! Ne razumem takvu ljubav.
— Da, volim ga ludo - odgovori ona pobledevši kao od bola. - Tebe nikada
nisam toliko volela Vanja. A i sama znam da sam pamet izgubila i da né volim
kako treba. To nije dobra ljubav ... čuj, Vanja-i pre sam znala, pa sam čak i u
najsrećnijim našim časovima predosećala da ću od njega doživeti samo
patnje. Ali šta da radim kad su meni čak i te patnje od njega - sreća? Zar na
neko dobro idem k njemu? Zar ne znam unapred šta me čeka kod njega i šta
ću imati kod njega da pretrpim? On mi se i kleo da će me voleti, i te kako mi
je obećavao; ali ja svim tim njegovim obećanjima nimalo ne verujem, ni za
šta ih ne smatram, niti sam ih ikada smatrala, premda sam znala da me nije
lagao, niti može slagati. Sama sam mu rekla, sama, da ničim neću da ga
vezujem. Sa njim je tako bolje: lance niko ne voli, pa ni ja, prva. A ipak volim
da mu budem robinja, dobrovoljna robinja; da trpim od njega sve, sve samo
neka je uz mene, samo da ga mogu gledati! Čini mi se da bih pristala i drugu
da voli samo da to bude preda mnom, da i ja budem tu kraj njih... Kakva
niskost, Vanja? — zapita ona najednom, gledajući u mene nekakvim
grozničavim, usplamtelim pogledom. (Jedan časak mi se učini kao da je u
bunilu.) - Pa to je niskost, imati takve želje? Pa neka! I sama kažem da je
niskost, ali ako me napusti, poći ću za njim na kraj sveta, pa makar me i
odbijao i terao od sebe. Eto, ti mi sam savetuješ da se vratim; a šta bi bilo od
toga? Vratiću se, a sutra ću mu opet otići; narediće mi, i otići ću; zviznuće,
vabnuće me kao psetance, a ja ću potrčati za njim ... Patnje! Ne bojim se ja
nikakvih patnji radi njega, znaću da patim zbog njega... Oh, ta to se sve ni
iskazati ne može, Vanja!
»A otac, a mati?« - pomislih ja. Ona kao da je već zaboravila na njih.
— Pa to se on neće s tobom venčati, Nataša?
— Obećao je, sve je obećao. I on me sad zato i zove da se sutra potajno
venčamo, van varoši, ali on ne zna šta radi. On možda ne zna ni kako se
venčava. I zar on liči na muža! Smešno, bogami. A kad se oženi, osetiće se
nesrećnim, počeće da mi prebacuje ... A ja ne bih htela da me on ma kad i ma
zbog čega prekori. Sve ću mu dati, a on meni ne mora ništa ... Jer, ako će on
biti nesrećan zbog ženidbe, zašto onda da ga unesrećavam?
— Ne, to je neka opsena, Nataša - rekoh. - I hoćeš li ti sad pravo k njemu?
— Ne, on je obećao da će ovamo doći, da me odvede; dogovorili smo se ... -
I ona željno pogleda u daljinu, ali još nikog nije bilo.
— I njega još nema; i ti si prva došla! - uzviknuh ja s negodovanjem.
Nataša se povede kao od udarca. Lice joj se bolno iskrivi.
— On lako može i da ne dođe - progovori ona s gorkim osmejkom. -
Prekjuče mi je pisao, ako mu ne dam reč da ću doći, onda će, i protiv svoje
volje, morati odložiti svoju odluku da pođe sa mnom na venčanje; a otac će
ga odvesti njegovoj zaručnici. I to je tako prosto, tako prirodno napisao kao
da je to neka sitnica ... A šta ako je zaista otišao njoj, Vanja?
Ja ne odgovorih. Ona mi snažno stište ruku - i oči joj zasijaše.
— On je kod nje - progovori ona jedva čujno. - On je držao da ja neću doći
ovamo, da bi otišao k njoj, pa da posle kaže da on nije kriv, jer me je unapred
obavestio, a ja nisam došla. Ja sam mu dosadila, pa me sad izbegava ... Ah,
bože! Poludela sam! A on mi je i sam onomad rekao da sam mu dosadila... I
šta čekam onda?
— Eno ga! - uzviknuh, ugledavši ga najednom u daljini na keju.
 Nataša sva uzdrhta, vrisnu, zagleda se u Aljošu koji se približavao, i
najednom, ispustivši moju ruku, potrča k njemu. I on ubrza korake, i posle
jednog minuta ona je već bila u njegovom zagrljaju. Na ulici, osim nas, ne
beše skoro nikoga. Oni su se ljubili, smejali; Nataša se i smejala i plakala u
isti mah, baš kao da su se posle beskrajnog rastanka opet sastali. Rumenilo
joj obli obraze; bila je kao van sebe ...
Aljoša me primeti i odmah mi priđe.
 GLAVA DEVETA

Pažljivo se zagledah u njega, iako sam ga ranije više puta viđao, zagledah
mu se u oči, kao da bi njegov pogled mogao da razbije sve moje sumnje, čime
i kako je moglo to dete da je očara, da izazove u njoj takvu bezumnu ljubav,
ljubav koja je išla do zaborava najpreče dužnosti, do nerazmišljenog
žrtvovanja svega onog što je za Natašu dotle bilo najveća svetinja? ... Knez
me uze za ruke, snažno ih stište, a njegov pogled, krotak i vedar, prodre mi u
srce.
Osetio sam da sam se mogao varati u svojim zaključcima o njemu, već po
tome što je bio moj suparnik. Da, ja ga nisam voleo i, priznajem, nikad ga
nisam ni mogao zavoleti - možda jedini ja između svih onih koji su ga
poznavali. Mnogo šta mi se na njemu nikako nije dopadalo, pa čak ni njegova
otmena i lepa pojava - možda baš zbog toga što je ona bila nekako suviše
lepa. Docnije sam uvideo da sam i tu sudio pristrasno. On je bio visok, stasit,
vitak; lice mu je bilo duguljasto, uvek bledo; plava kosa, velike plave oči,
blage i zamišljene, u kojima bi neki put zablistala najprostodušnija,
najdetinjastija veselost. Pune, male, rumene usne, vanredno ocrtane, imale
su skoro uvek nekakav ozbiljan izraz; tim neočekivaniji i tim zanosniji bio je
osmejak koji bi se na njima najednom pojavio, toliko naivan i prostodušan da
biste i sami, odmah za njim, pa ma u kakvom raspoloženju bili, istog trenutka
osećali potrebu da se i vi njemu isto tako osmehnete. On se nije nosio
prefinjeno, ali uvek elegantno; videlo se da ga ta elegancija u svemu nije
stajala nimalo truda, da mu je bila urođena. Istina je da je kod njega bilo
nekoliko rđavih osobina, nekoliko ružnih navika otmenog sveta:
lakomislenost, uobraženost, učtiva drskost. Ali u srcu je bio suviše vedar i
jednostavan, te je sam prvi osuđivao te svoje navike, kajao se zbog njih i
ismevao ih. čini mi se da to dete nikad, čak ni u šali, ne bi moglo slagati, a
ako bi i slagalo, verujte, to bi bilo stoga što u tome nije videlo ništa rđavo.
Čak i sama sebičnost kod njega bila je nekako privlačna, i to možda baš stoga
što je bila otvorena, a ne sakrivena. U njemu nije bilo ničeg prikrivenog. Bio
je slab, poverljiv i krotka srca; svoje volje uopšte nije imao. Njega uvrediti,
obmanuti, bila bi i grehota i žalost, kao što je grehota obmanuti i uvrediti
dete. Za svoje godine bio je suviše naivan, i skoro ništa nije razumevao u
stvarnom životu; uostalom, i sa četrdeset godina on se ne bi od života ničemu
naučio. Takvi ljudi kao da su osuđeni na večitu maloletnost. Mislim da nije
bilo čoveka koji bi mogao da ga ne zavoli; on bi vam se umilio kao dete.
Nataša je dobro rekla: on bi možda mogao učiniti i što rđavo, primoran na
to ma čijim jakim uticajem; ali videvši posledicu takvog svoga postupka,
mislim da bi umro od kajanja. Nataša je instinktivno osećala da će biti
njegova gospodarica i vladarka; da će on biti čak njena žrtva. Ona je već
unapred osećala slast: voleti bezumno i mučiti do bola onoga koga voliš - baš
zato što voliš; zato je možda i pohitala da mu se prva žrtvuje.
Ali i u njegovim očima sijala je ljubav, i on je sa zanosom gledao u nju.
Ona me, likujući, pogleda. Zaboravila je u tom trenutku sve - i roditelje, i
rastanak s njima, i sumnje ... Bila je srećna.
— Vanja - uzviknu ona - kriva sam pred njim, i nisam ga dostojna! Mislila
sam da već nećeš ni doći, Aljoša. Zaboravi moje ružne misli, Vanja. Sve ću to
popraviti! - dodade, zagledavši se u njega s beskrajnom ljubavlju.
On se osmehnu, poljubi joj ruku, pa, ne ispuštajući je reče obraćajući se
meni:
— Ni mene ne krivite. Već odavno želim da vas zagrlim kao rođenog brata;
kako mi je mnogo ona o vama pričala. Ja i vi jedva da se poznajemo, i nekako
se nismo sprijateljili. Budimo prijatelji i... oprostite nam - dodade on
poluglasno i malo pocrvenevši, ali sa tako divnim osmejkom da nisam mogao
da se svim svojim srcem ne odazovem na njegov pozdrav.
— Da, da, Aljoša - prihvati Nataša - on je naš brat, on nam je već oprostio i
bez njega mi ne možemo biti srećni. Već sam ti govorila... Oh, ala smo mi
nemilosrdna decà, Aljoša! Nego, mi ćemo živeti utroje ... Vanja - nastavi ona a
usne joj zadrhtaše — eto, ti ćeš se sad vratiti njima, kući; ti imaš tako zlatno
srce da oni, mada mi neće oprostiti, kad vide da si ti oprostio, možda će
makar malo biti blaži prema meni. Ispričaj im sve, sve, svojim rečima iz srca.
Nađi takve reci... Odbrani me, spasi me; reci im sve uzroke, onako kako si
sam razumeo. Znaš li, Vanja, da se ja možda i ne bih na o v o odlučila da se ti
nisi danas našao uz mene! Ti si moj spas: odmah sam se pouzdala u tebe da
ćeš im umeti tako ispričati, da ćeš im bar ublažiti taj prvi užas. O bože moj,
bože! ... Reci im od moje strane, Vanja, da znam da mi se sad i ne može
oprostiti: jer da mi oni baš i oproste, bog neće oprostiti. Ali, ako me i
prokunu, ja ću ih ipak blagosiljati i moliti se za njih celog veka. Celo mi je
srce kod njih! Ah, što nismo svi srećni! Zašto, zašto! ... Bože, šta sam ovo
učinila! - uzviknu ona najednom, kao da se osvestila, i tresući se sva od
užasa, pokri lice rukama. Aljoša je zagrli i ćuteći je snažno privuče k sebi.
Prođe nekoliko trenutaka ćutanja.
— Kako ste mogli zahtevati od nje takvu žrtvu! - rekoh ja pogledavši ga s
prekorom.
— Ne krivite me - ponovi on - uveravam vas da su sve ove nesreće, mada
su velike i teške, samo za trenutak. U to sam potpuno ubeđen. Sad treba
imati samo odlučnosti da se izdrži taj trenutak; isto mi je to i ona govorila. Vi
znate: svemu je uzrok ta porodična gordost, te potpuno nepotrebne svađe, i
nekakve tamo parnice! ... Ali... (ja sam o tome dugo razmišljao, uveravam
vas)... sve to mora da prestane. I svi ćemo se opet složiti i tada ćemo sigurno
biti svi potpuno srećni, tako da će se čak i naši stari pomiriti posmatrajući
nas. Ko zna, možda će baš naš brak poslužiti kao početak njihovom
izmirenju. Mislim da čak ne može ni biti drukčije. Kako vi mislite?
— Vi rekoste: brak. Pa kad ćete se venčati? - zapitah, pogledavši u Natašu.
— Sutra ili prekosutra; ali prekosutra ... već pouzdano. Eto vidite, još ni
sam ne znam tačno i, pravo da vam kažem, ništa vam tamo ja nisam spremio.
Mislio sam da Nataša možda neće ni doći danas. Osim toga, otac me je
neizostavno hteo da vodi danas mojoj verenici (jer meni su našli verenicu; je
li vam pričala Nataša? Ali ja ne pristajem). Dakle, stoga nisam ni mogao da
sve tačno smislim. Ali ćemo se ipak sigurno prekosutra venčati. Bar se meni
tako čini, jer drukčije se ne može. Sutra polazimo pskovskim drumom. Ja
imam tu blizu, u selu, jednog druga, licejac, vrlo dobar čovek; možda ću vas
upoznati s njim. Tamo u selu ima i sveštenik, uostalom, tačno baš ne znam
ima li ili nema. Trebalo se za to ranije raspitati, no, eto, nisam stigao ...
Uostalom, ako ćemo pravo, sve su to sitnice. Samo o onom glavnom treba
voditi računa. A može se i iz kakvog susednog sela pozvati sveštenik; kako vi
mislite? - jer tamo sigurno ima susednih sela! Jedno mi je samo krivo, što
dosad nisam dospeo da napišem tamo makar dve-tri reči; trebalo je javiti
unapred. Ko zna, moj prijatelj nije možda kod kuće ... Ali to je još najmanje!
Samo kad čovek ima odlučnosti, posle već sve ide samo od sebe, zar nije
tako? A zasad, do sutra, ili makar i do prekosutra, ona će probaviti ovde kod
mene. Uzeo sam zaseban stan, u kome ćemo stanovati i kad se vratimo s puta.
Jer ja se neću vraćati ocu, zar ne? Vi ćete doći k nama. Stan sam udesio
vanredno prijatno. Meni će dolaziti naši licejci; zavešću večernja posela...
Posmatrao sam ga tužan i ne znajući šta da mislim o njemu. Nataša me je
preklinjala pogledom da ne sudim strogo o njemu i da budem blaži. Ona je
slušala njegovo pričanje sa nekakvim setnim osmejkom, a u isti mah kao i da
je uživala u njemu, onako kao što se uživa u malom veselom detetu slušajući
njegovo nerazumno ali milo čavrljanje. Sa prekorom pogledah u nju. Bilo mi
je nepodnošljivo teško.
— A vaš otac? - zapitah ja - jeste li vi čvrsto ubeđeni da će vam on
oprostiti?
— Neizostavno, jer šta mu drugo ostaje? To jest, razume se, on će me u
prvi mah prokleti; ja sam čak uveren u to. Takav vam je on; i odveć je strog
prema meni! Dabogme, možda će se kome potužiti; jednom rečju, upotrebiće
očinsku vlast... Ali sve to nije tako ozbiljno. On me neizmerno voli; razljutiće
se, pa će i oprostiti. Tada će se svi izmiriti, i svi ćemo biti srećni. Pa i njen
otac.
— A ako vam ne oprosti? Da li ste i na to pomišljali?
— Neizostavno će oprostiti, samo možda ne tako brzo. No, pa šta onda?
Dokazaću mu da i ja imam karaktera. On me neprestano grdi kako nemam
karaktera, i da sam lakomislen. Pa sad će videti da li sam lakomislen ili
nisam. Jer, postati oženjen čovek, to nije šala; onda više neću biti dečko ... to
jest, hteo sam reći, tada ću biti isti kao i drugi... no, ti porodični ljudi, živeću
od svog rada. Nataša kaže da je to mnogo lakše nego živeti na tuđ račun, kao
što svi mi živimo. Kad biste samo znali koliko mi mnogo lepih stvari ona
govori! Ja se svega toga nikad ne bih mogao setiti; nisam se razvijao kako
treba, pogrešno su me vaspitavali. Istina, i sam znam da sam lakomislen i da
nisam skoro ni za šta sposoban; ali, znate li, onomad mi se javila čudna
misao. Pa, premda tome sad nije vreme, ali ja ću vam ipak ispričati, jer to i
Nataša treba da čuje, a vi ćete nam dati savet.
Dakle, vidite: hoću da pišem pripovetke i da ih prodajem časopisima, kao i
vi. Vi ćete mi pomoći sa žurnalistima, zar ne? Uzdao sam se u vas, i svu prošlu
noć sam smišljao jedan roman, onako, tek za probu; i znate li: divna bi
stvarčica mogla ispasti. Siže sam uzeo iz jedne Skribove[12]komedije ... Ali to
ću vam posle pričati. Glavno je da ću za njega dobiti para ... jer i vama, eto,
plaćaju!
Nisam se mogao uzdržati da se ne osmehnem.
— Vi se smejete - reče on osmehnuvši se odmah za mnom. - Ne, molim vas
- dodade sa neshvatljivom prostodušnošću - ne gledajte kakav ja utisak
ostavljam. Ne, bogami, ja imam neobično veliku moć opažanja; eto, videćete i
sami. Najzad, što ne bih pokušao? Možda će nešto i da bude od toga...
Uostalom, vi ste možda i u pravu; jer ja ne znam ništa od stvarnog života; i
Nataša mi to kaže; to mi, uostalom, svi govore; pa kakav ću onda biti pisac?
Smejte se, smejte se, ispravljajte me; jer time ćete i za nju nešto učiniti, a vi
nju volite.
Reći ću vam istinu: Natašu ne zaslužujem; ja to osećam; to mi je vrlo
teško, i ne znam zbog čega me je ona toliko zavolela. A ja bih, čini mi se, sav
svoj život dao za nju! Bogami, dosad se nisam nimalo bojao, a sad se bojim:
šta smo mi ovo naumili?! O, bože! Pa zar će zaista čoveku, kad se potpuno
predao svome zadatku, baš kao uprkos, nedostati veštine i odlučnosti da ga
izvrši? Pomozite nam makar vi, prijatelju naš! Vi ste nam još jedini ostali
prijatelj. Jer, kako ću se ja snaći u svemu ovome sam! Oprostite što na vas
tako računam: ja vas smatram za suviše plemenitog čoveka i za mnogo boljeg
od sebe. Ali ja ću se popraviti, budite uvereni, i biću dostojan vas oboje.
Tu mi opet stište ruku, i u njegovim divnim očima zablista dobro, divno
osećanje. On mi je tako poverljivo pružao ruku, tako je verovao da sam mu
prijatelj!
— Ona će mi pomoći da se popravim - nastavi on. - Uostalom, nemojte
misliti nešto sasvim rđavo, nemojte mnogo očajavati zbog nas. Ja imam
mnogo nade, a u materijalnom pogledu ćemo biti potpuno zbrinuti. Ja, na
primer, ako mi ne pođe za rukom roman (još sam maločas, priznajem,
pomislio da je roman glupost, a sad sam ga pomenuo tek onako, da čujem
vaše mišljenje), ako ne uspem sa romanom, u krajnjem slučaju, mogu davati
časove iz muzike. Vi niste znali da sam učio muziku? Ne stidim se da živim ni
od takvog rada. Ja sam u tom pogledu čovek sasvim novih ideja. A osim toga,
imam mnogo skupih drangulija, ukrasnih stvarčica; što će mi one? Prodaću
ih, i znate koliko ćemo vremena živeti od toga! Naposletku, baš kad dođe do
krajnjeg, možda ću zbilja stupiti u službu. Ocu će to biti milo; on me
neprestano nagoni da tražim službu, a ja se sve izgovaram da nisam zdrav.
(Uostalom, već se negde i vodim kao činovnik.) A kad vidi da mi je ženidba
donela koristi, da me je uozbiljila, i da sam zaista počeo da služim, on će se
obradovati i oprostiti mi.
— Ali, Alekseju Petroviču, jeste li vi pomišljali kakva će sad raspra da
ispadne između vašeg i njenog oca? Kako vi mislite, šta će večeras biti u
njihovoj kući?
I ja mu ukazah na Natašu, koja je bila premrla od mojih reči. Bio sam
nemilosrdan.
— Da, da, vi imate pravo, to je užasno! - odgovori mi on - već sam mislio o
tome, i patio! ... Ali šta da radim? Vi dobro kažete: samo da nam njeni
roditelji oproste! A koliko ih ja volim oboje, kad biste samo znali! Jer, oni su
mi isto što i najrođeniji; a ja, eto, kako im se odužujem! Oh, ta prokleta
nesloga, te parnice! Nećete verovati kako nam je sad to neprijatno! I što da se
toliko svađaju! Mi svi jedno drugo tako volimo, a svađamo se! Treba lepo da
se izmirimo i svršena stvar! Bogami, ja bih tako učinio da sam na njihovom
mestu. Posle toga što ste mi sad rekli, mene je strah! Nataša, ovo je strašna
stvar na koju smo se ja i ti odlučili! To sam i ranije govorio ... Ali ti to hoćeš ...
Nego, znate šta, Ivane Petroviču, možda će se ipak sve to nabolje okrenuti;
kako vi mislite? Jer, kad-tad, oni će se ipak morati izmiriti! Mi ćemo ih
pomiriti. To ima da bude, neizostavno ima da bude; oni se neće moći
odupreti našoj ljubavi... Pa neka nas i proklinju, mi ćemo ih ipak voleti,
moraće popustiti. Nećete mi verovati kako je moj stari ponekad dobar. On
samo gleda onako popreko na čoveka, a inače je neobično razložan. Kad biste
samo znali kako je danas sa mnom bio blag u razgovoru, kako me je
savetovao! A ja, evo, danas radim protiv njegove volje; i to mi vrlo teško pada.
A sve zbog tih tričavih predrasuda! Prosto - ludilo! Kad bi je samo malo bolje
upoznao i proveo sa njom makar pola sata! Ta on bi nam odmah sve dozvolio.
Govoreći to, Aljoša nežno i strasno pogleda u Natašu.
— Hiljadu sam puta sa uživanjem razmišljao - nastavi on svoje brbljanje -
kako će je on zavoleti kad je upozna, i kako će ih ona sve zadiviti. Jer niko od
njih ovakvu devojku nikad ni video nije! Otac je uveren da je ona prosto
neka spletkašica. Moja je dužnost da povratim njenu čast, i ja ću to i učiniti!
Ah, Nataša! Tebe svi vole, svi; nema čoveka koji bi mogao da te ne voli -
dodade on oduševljeno. - I mada nisam tebe dostojan, ti me ipak voli, Nataša,
a ja ću se već ... nego ti mene znaš! I zar nama mnogo treba za našu sreću?!
Ne, ja verujem, verujem da će ovo veće morati doneti svima nama sreću, mir i
slogu! Neka je blagosloveno ovo veče! Je li tako, Nataša? Ali šta je tebi? Bože
moj, ta šta ti je?
Ona je bila bleda kao smrt, a sve vreme dok je Aljoša pričao ona ga je
pažljivo posmatrala; ali je njen pogled postajao sve mutniji i ukočeniji, lice
sve bleđe. Meni se činilo da ga ona već više nije ni slušala, nego je bila u
nekakvom zanosu. Usklik Aljošin najednom kao da je probudi. Ona se prenu,
pogleda oko sebe i najednom polete prema meni. Odmah, zatim, kao žureći i
kao krijući se od Aljoše, ona izvadi pismo iz džepa i dade mi ga. Pismo je bilo
za njene stare, i još juče napisano. Dajući mi ga, ona me je netremice gledala,
kao da se prikovala za mene svojim pogledom. U tom pogledu bilo je
očajanje; nikad neću zaboraviti taj strašni pogled. Strah obuze i mene; viđen
da je ona tek sad potpuno osetila svu strahotu svoga postupka. Naprezala se
da mi nešto kaže; čak poče i da govori, ali se najednom onesvesti. Ja je
pridržan. Aljoša poblede od straha; trljao joj je slepoočnice, ljubio ruke, usne.
Posle dva-tri minuta ona dođe k sebi. Nedaleko su stojale kočije u kojima je
došao Aljoša On zovnu kočijaša. Sedajući u kočije, Nataša, kao van sebe,
zgrabi moju ruku, i vrela suza opeče moje prste. Kola krenuše. Još dugo sam
stajao na mestu, prateći je pogledom. Sva moja sreća propade u tom
trenutku, i život mi se prelomi nadvoje. Ja to bolno osetih ... Ponovo pođoh
natrag, istim putem, starima. Nisam znao šta ću im reći, kako ću pred njih
izići. Moje misli su trnule, noge mi se podsekoše... I eto - to vam je cela
povest moje sreće. Tako se završila i rešila moja ljubav. A sad da nastavim
prekinutu pripovetku.
 GLAVA DESETA

Na jedno pet dana posle Smitove smrti preselih se u njegov stan. Celog
toga dana osećao sam nepodnošljivu tugu. Vreme je bilo vlažno i hladno;
padao je mokar sneg, pomešan s kišom. Tek pred veče, samo za trenutak,
ukaza se sunce, te nekakav zalutao zrak, valjda iz radoznalosti, zaviri u moju
sobu. Počeh se kajati što sam se preselio ovamo. Soba je, uostalom, bila
velika, ali tako niska, počađavela, zagušljiva i tako nemilo prazna, mada je u
njoj bilo nešto nameštaja. Odmah pomislih da ću u ovom stanu sigurno
izgubiti i ono malo preostalog zdravlja. Tako je i bilo.
Celo to jutro zadržao sam se oko svojih rukopisa, razgledajući ih i
dovodeći ih u red. Kako nisam imao torbe, preneo sam ih u jastučnici; a tu se
sve zgužvalo i izmešalo. Zatim sedoh da pišem. Tada sam još pisao svoj veliki
roman; ali posao mi opet nije išao od ruke. Drugim mislima bila je zauzeta
moja glava ...
Bacih pero i sedoh kraj prozora. Smrkavalo se, a u duši mi je bilo sve
sumornije. Obuzimale su me razne teške misli. Sve mi se činilo da ću u
Petrogradu sasvim propasti. Približavalo se proleće; mislio sam, prosto bih se
preporodio kad bih se izvukao iz ove jazbine na svetlost božju, kad bih
mogao da se nadišem mirisa svežih polja i šuma, a ja ih tako davno nisam
video ...
Sećam se, i ovo mi je došlo na pamet: kako bi dobro bilo kad bih mogao da
nekim čarolijama ili čudom sasvim zaboravim sve što je bilo, što sam
proživeo poslednjih godina. Sve da zaboravim, da osvežim glavu, pa da opet
počnem s novom snagom. Tada sam još maštao o tome i nadao sam se svom
preporodu. »Makar u ludnicu da odem«, odlučih ja naposletku, »da mi se sav
mozak u glavi nekako prevrne i da zauzme nov položaj, pa posle opet da se
izlečim.« Ta žudeo sam za životom, i verovao sam u njega! Ali, sećam se,
odmah sam se nasmejao. »Šta li bih radio posle ludnice? Zar opet da pišem
romane?«
Tako sam maštao i tugovao, a vreme je, međutim, prolazilo. Dođe noć. Za
to veće sam imao ugovoren sastanak sa Natašom; ona me je pismom još sinoć
mnogo molila da dođem. Skočih pa počeh da se spremam. I bez toga sam hteo
da se iščupam što pre iz ovog stana, pa kuda bilo - makar i na kišu i na
lapavicu.
Što se više smrkavalo, soba mi je postajala nekako prostranija, kao da se
sve više širila. Bio sam uobrazio da ću svake noći, u svakom uglu, viđati
pokojnog Smita: on će sedeti i gledati nepomično u mene, kao u
poslastičarnici na Adama Ivanoviča, a kraj nogu će mu ležati Azorka. I eto,
baš u tom trenutku desio mi se događaj koji me je vrlo potresao.
Uostalom, moram sve otvoreno priznati: da li zbog rastrojstva živaca, zbog
novih utisaka u novom stanu, ili od nedavne potištenosti - no ja malo-
pomalo i postepeno od prvog sumraka počeh da dolazim u ono duševno
stanje u kome se tako često nalazim sada, ovako bolestan, noću, a koje
nazivam mističkim strahom. To je najteža mučna strava od nečega što ni sam
ne mogu da odredim; od nečega nepojmljivog, i u redu stvari nepostojećeg,
ali što će se neizostavno, možda, još ovog trenutka, ostvariti, kao u podsmeh
svim razlozima razuma; doći će mi pa će stati pred mene kao neodoljiva
činjenica, užasna, odvratna i neumoljiva. Bojazan ta raste obično sve više i
više, bez obzira na sve moguće razloge razuma, tako da se najzad razum,
uprkos tome što u tim trenucima dobija još veću oštrinu, ipak lišava svake
mogućnosti da se bori sa osećanjima. Njega niko ne sluša, on postaje
nepotreban, i taj rascep još više pojačava bojažljivi teret očekivanja, čini mi
se da je, donekle, takav duševni teret kod ljudi koji se boje mrtvaca. Ali u
mom osećanju neodređenost opasnosti još povećava mučenje.
Sećam se, stajao sam leđima okrenut vratima i uzimao sam sa stola šešir, i
najedared, toga istog trenutka, pade mi na pamet da ću, kad se okrenem
neizostavno ugledati Smita: najpre će polako otvoriti vrata, zastaće na pragu,
pa će pogledati u sobu. Zatim će lagano, oborene glave, ući, stati preda me,
upraviće u mene svoje mutne oči i najedared. će mi se pravo u oči nasmejati
dugim, bezubim i nečujnim smehom, a telo će mu se zatresti, i još dugo će se
tresti od tog smeha. Celo mi se to priviđenje neobično jasno i jarko ocrta u
mojoj uobrazilji, a ujedno utvrdi u mene duboko nepokolebljivo uverenje da
će se to neminovno i dogoditi, da se to već i dogodilo, ali ja samo ne vidim
pošto sam leđima okrenut vratima, i da se, može biti, baš u ovom trenutku,
vrata već otvaraju. Brzo se okrenuh, i šta mislite? Vrata su se zaista otvarala,
lagano, nečujno, isto onako kako mi se maločas i priviđalo. Viknuo sam.
Dugo se niko nije pojavljivao, kao da su se vrata sama otvarala. Odjednom se
na pragu ukaza nekakav čudan stvor: nečije su me oči, koliko sam mogao
videti u mraku, posmatrale pažljivo i uporno. Po celom telu me prođe jeza.
Na moj najveći užas, viden da je to dete, devojčica - i da je to bio čak i Smit,
ni on me, valjda, ne bi toliko uplašio kao ova čudnovata, neočekivana pojava
nepoznatog deteta u mojoj sobi, u ovom času i u ovo doba.
Već sam kazao da je ona otvarala vrata tako nečujno i polako kao da se
bojala da uđe. Pošto se pojavila, ona zastade na pragu, pa me je dugo gledala
zaprepašćena, skoro skamenjena. Najzad, tiho, lagano kroči dva koraka
napred pa se zaustavi preda mnom još ništa ne govoreći. Razmotrih je bolje.
Bila je to devojčica od dvanaest-trinaest godina, omalena, mršava, bleda, kao
da je nedavno prebolela tešku bolest. Utoliko su sjajnije blistale njene
krupne crne oči. Levom rukom pridržavala je na grudima staru iscepanu
maramu pokrivajući njome grudi, koje su drhtale od večernje hladnoće.
Njeno odelo se zaista moglo nazvati ritama. Gusta, crna kosa bila joj je
neočešljana i kuždrava. Stajali smo tako jedno vreme, netremice gledajući
jedno u drugo.
— Gde je deda? - upita ona najzad, jedva čujnim i promuklim glasom, kao
da su je bolele grudi ili grlo
Sav moj mistički strah iščeze pri tom pitanju. Tražila je Smita; iznenada
mu se javljahu tragovi
— Tvoj deda? Pa on je umro! - rekoh ja odjednom, potpuno nespreman da
dam odgovor na to njeno pitanje, ali se odmah pokajah. Stajala je nekoliko
trenutaka u pređašnjem položaju, pa onda odjednom sva uzdrhta, i to tako
jako kao da će dobiti težak živčani napad. Skočih da je pridržim, da ne padne.
Posle nekoliko minuta bi joj lakše, i ja jasno videh kako se strašno napreže da
bi sakrila od mene svoje uzbuđenje.
— Oprosti mi, oprosti mi, mila! Oprosti mi, dete moje! - govorio sam - ja
sam ti to tako naglo saopštio, a ko zna ... možda to i nije tačno ... sirotice! ...
Koga tražiš? Starca koji je ovđe živeo?
— Da - prošapta ona posmatrajući me s naprezanjem i uznemireno.
— On se zvao Smit? Je li?
— D-da!
— Dakle, on je... pa da, on je umro ... Samo, nemoj mnogo da očajavaš,
mala moja. A zašto nisi dolazila? Odakle sad dolaziš? Juče smo ga sahranili;
umro je iznenada, naprasno ... Dakle, ti si mu unuka?
Devojčiča ne odgovaraše na moja brza i nesređena pitanja; ona se ćuteći
okrenu pa se polako uputi da iziđe iz sobe. Bio sam tako iznenađen, da je već
nisam ni zadržavao, niti je dalje ispitivao. Ona se još jednom zaustavi na
pragu pa, okrenuvši se upola prema meni, zapita:
 — Je li i Azorka umro?
— Da, i Azorka je umro - odgovorih joj, i učini mi se čudno to njeno
pitanje: kao da je i ona bila uverena da je Azorka neizostavno morao umreti
zajedno sa starcem. Saslušavši moj odgovor, devojčica nečujno iziđe iz sobe,
pažljivo pritvorivši za sobom vrata.
Odmah istrčah za njom da je stignem, i bilo mi je strašno krivo što sam je
pustio da ode. Ona je tako tiho bila izišla da nisam ni čuo kako je otvorila
druga vrata što su izlazila na stepenice. Mislio sam da se još nije mogla
spustiti niz basamake, pa zastadoh u hodniku da oslušnem. Ali sve je bilo
mirno i nikakvi se koraci nisu čuli. Samo se negde na donjem spratu zalupiše
vrata, pa se opet sve utiša.
Počeh žurno silaziti. Stepenice su baš od moga stana, od četvrtog do
trećeg sprata, bile zavojite; a od trećeg su počinjale prave. To su bile prljave,
poslednje i uvek mračne stepenice, jedne od onih što se viđaju obično po
velikim kućama sa malim stanovima. "U tom trenutku, na njima je bilo već
potpuno mračno. Pipajući, siđoh do trećeg sprata, zastadoh i najednom kao
da mi nešto prišapnu da je onde, u hodniku, neko bio i krio se od mene.
Počeh pipati rukama; devojčica je bila tu u samom uglu i, okrenuta licem
zidu, tiho i nečujno plakala.
— Pa čega se bojiš! - počeh. - Ja sam te tako uplašio; ja sam kriv. Deda, kad
je umirao, govorio je o tebi, to su bile njegove poslednje reči... Kod mene su i
njegove knjige ostale; sigurno su tvoje. Kako se zoveš? Gde stanuješ? On mi
je rekao da si negde u Šestoj liniji. ..
Ali ja ne završih. Ona vrisnu od straha, baš kao stoga što ja znam gde ona
stanuje; odgurnu me svojom mršavom, koščatom rukom i istrča niz
stepenice. Ja za njom; njene korake sam još mogao čuti odozdo. Najednom ih
nestade. Kad istrčah na ulicu, nje tamo već nije bilo. Otrčavši sve do
Vaznesenskog prospekta, viđen da su sva moja traganja uzaludna: ona je
iščezla. »Mora da se negde sakrila od mene«, pomislih, »još kad je silazila sa
stepenica.«
 GLAVA JEDANAESTA

Ali tek što stupih na kaljav, mokar trotoar Prospekta, kad se najednom
sudarih sa jednim prolaznikom, koji je išao, očigledno, duboko zamišljen,
oborene glave, brzo i nekuda se žureći. Na moje najveće iznenađenje
poznadoh starog Ihmenjeva. To je bilo za mene veče neočekivanih susreta.
Znao sam da je starac, pre tri dana, bio ozbiljno oboleo, kad najednom,
nalazim ga po ovom nevremenu na ulici. A, osim toga, on ni ranije skoro
nikad nije izlazio uveče; a od ono doba kako je otišla Nataša, to jest već skoro
pola godine on je postao pravi čuvarkuća. Sad mi se nije obradovao kao
inače, nego me, kao čovek koji je, najzad, našao prijatelja s kojim može
podeliti svoje misli - uhvati za ruku, snažno je steže pa, i ne zapitavši kud
sam pošao, povuče me za sobom. Bio je nečim uznemiren, užurban, nagao.
»Kud li je on to išao?« pomislih u sebi. Da ga pitam, bilo bi nezgodno; postao
je užasno sumnjičav, pa bi katkad u najobičnijem pitanju ili primedbi video
neku zluradu napomenu i uvredu.
Odmerih ga iskosa: lice mu je bilo kao u bolesnika; u poslednje vreme
mnogo je oslabeo; bradu valjda nedelju dana nije brijao. Kosa, sasvim
osedela, strčala mu je u neredu ispod izgužvanog šešira i, u dugom pramenju,
ležala na jaci njegovog starog, iznošenog gornjeg kaputa. Još ranije sam bio
primetio da se on u izvesnim trenucima kao zanosio; zaboravljao bi, na
primer, da nije sam u sobi, razgovarao bi sa samim sobom, gestikulirao. Teško
je bilo gledati ga.
— Pa kako si mi, Vanja, kako si mi? - poče on. - Kud si to pošao? A ja, eto,
izišao poslom ... Pa jesi li mi zdrav?
— A vi jeste li zdravi? - odgovorih ja. - Bili ste još nedavno tako bolesni, a
već izlazite.
Starac ne odgovori, baš kao da me nije ni čuo. - Kako je zdravlje Ane
Andrejevne?
— Zdrava je, zdrava ... Uostalom, i ona nije najbolje. Nešto mi se
rastužila... tebe se sećala: što te nema? Pa ti si to sad k nama pošao, Vanja? ...
Je li? Da te nisam, možda, što smeo; možda ti smetam u čemu? - zapita on
najednom, nekako se nepoverljivo i podozrivo zagledajući u mene.
Sumnjičavi starac postao je toliko osetljiv i razdražljiv da bi se, kad bi mu sad
odgovorio da nisam pošao k njima, neizostavno našao uvređen i hladno bi se
rastao sa mnom. Brže mu odgovorih potvrdno, da sam baš pošao da obiđem
Anu Andrejevnu, mada sam znao da ću tako ne samo zadocniti nego da
možda nikako neću ni dospeti da svratim do Nataše.
— No, to je lepo od tebe - reče starac potpuno umiren mojim odgovorom -
to je lepo ... - Pa najednom zaćuta i zamisli se, kao da nešto prećutkuje.
— Da, to je lepo! - mehanički ponovi posle jedno pet minuta, baš kao da se
prenu iz duboke zamišljenosti. - Hm ... vidiš, Vanja, ti si nama bio uvek kao
rođeni sin. Mene i Anu Andrejevnu nije bog obdario ... sinom ... ali nam je,
eto, poslao tebe; ja sam uvek tako mislio. I stara takođe ... da! I ti si se uvek
ponašao prema nama pažljivo, nežno kao rođeni, blagođaran sin. Neka te bog
blagoslovi za to, Vanja, kao što te i nas dvoje starih blagosiljamo i volimo...
da!
Glas mu zadrhta, on pričeka jedan časak.
— Da ... no, pa kako je? Da nisi što bio slab? što te tako dugo nema kod
nas?
Ispričah mu čitav slučaj sa Smitom, izvinjavajući se da me je Smitova
stvar zadržala, da, osim toga, umalo što se nisam razboleo i da mi je, pored
svih tih briga, bilo i daleko da dolazim do njih na Vasiljevsko (oni su tada
stanovali na Vasiljevskom). Ja umalo što se ne izgovorih da sam ipak, i za to
vreme, našao priliku da svratim do Nataše, ali se na vreme uzdržah.
Smitov slučaj zainteresova starca. On postade pažljiviji. Doznavši da je
moj novi stan vlažan i da je možda još gori od pređašnjeg, a da plaćam za
njega šest rubalja mesečno, on čak pade u vatru. Uopšte, postao je neobično
prgav i nagao. Samo je još Ana Andrejevna znala kako treba s njim u takvim
trenucima, ali ni to ne uvek.
— Hm... sve je to tvoja literatura, Vanja! - uzviknu on skoro ljutito. - Kad
te je dovela do tavana, dovešće te i do groblja! Jesam li ti govorio tada i
predskazivao! ... A kako tvoj B., piše li još uvek kritiku?
— Pa on je već umro, od sušice. Ja sam vam, čini mi se, već govorio o
tome.[13]
— Umro, hm ... umro! Pa, naravno. A je li ostavio što ženi i deci? Jer ti si
mi, kanda, govorio da je i ženu imao ... I zašto se samo ti ljudi žene!
— Ne, ništa nije ostavio - odgovorih mu.
 — Eto, kažem ja! - uzviknu on s takvom žestinom kao da ga se ta stvar
blisko, rodbinski ticala i kao da mu je pokojni B. bio rođeni brat. - Ništa! Eto,
vidiš - ništa! A znaš, Vanja, ja sam još odavno predosećao da će on tako
svršiti, još tada kad si mi ga, sećaš se, često hvalio. Nije to šala reći: ništa nije
ostavio! Hm ... slavu je postigao ... Recimo, možda i besmrtnu slavu, ali,
brate, od slave čovek ne može biti sit. Ja sam i za tebe tada sve ovo unapred
pogodio, Vanja; hvalio sam te, a u sebi sam sve naslutio. Dakle, umro B.?
Kako i da ne umre? I život mu je bio krasan, i... mesto krasno, eto, pogledaj!
I on mi brzim, nehotičnim pokretom ruke pokaza maglovitu perspektivu
ulice, slabo osvetljenu fenjerima, koji su jedva žmirkali u vlažnoj magli;
prljave kuće, ploče na trotoaru sjajne od vlage, turobne, ljutite i pokisle
prolaznike - celu tu sliku, koju je obuhvatila crna, kao tušem prelivena
kupola petrogradskog neba. Izlazili smo već na trg; pred nama se, u mraku,
dizao spomenik, osvetljen odozdo gasnim sijalicama, a tamo dalje se dizala
mračna, ogromna masa Isakijevskog hrama koja se nejasno izdvajala od
mračnog neba.
— Ti si govorio, Vanja, da je on bio čovek dobar velikodušan, simpatičan,
osetljiv, dobra srca, no, pa i eto, svi su oni takvi, svi ti tvoji simpatični i
srdačni ljudi! Sve što znaju to je da siročad množe! Hm, mogu misliti kako
mu je bilo umirati! E-e-eh! Otići kud bilo odavde, makar i u Sibir! ... šta je,
mala? - upita on odjedared, primetivši na trotoaru dete koje je prosilo.
Bilo je to malo, žgoljavo devojče, od sedam-osam godina, ne više, obučeno
u prljave rite; male joj nožice behu obuvene, na bosu nogu, u iscepane cipele.
Ona se trudila da svoje malo, prozeblo telo pokrije nekim bednim kaputićem,
iz kojeg je već odavno bila izrasla. Njeno mršavo, bledo i bolno lice bilo je
okrenuto nama: bojažljivo je i bez reči gledala u nas, pa sa nekim pokornim
strahom da ne bude odbijena, pružala svoju drhtavu ručicu. Starac prosto sav
zadrhta kad je opazi, i tako joj se brzo okrenu da ju je čak uplašio. Ona se trže
i naglo se odmaknu od njega.
— Šta, je, šta je tebi, devojčice? - uzviknu on. - šta je? Ti prosiš? Je li? Evo,
evo ti... Na, uzmi!
I on, žureći se i drhteći od uzbuđenja, stade tražiti po džepu, pa izvadi dve
ili tri srebrne pare. Ali mu se učini da je to malo. Izvuče novčanik pa,
izvađivši iz njega novčanicu od rublje - sve što je tamo bilo - spusti novac u
ruku malog prosjačeta.
— Hristos neka te čuva, mala ... čedo moje! Anđeo božji neka je s tobom!
I on nekoliko puta drhtavom rukom prekrsti sirotu, ali se najednom,
opazivši da sam i ja tu i da ga gledam, namrgodi, pa brzim koracima pođe
dalje.
— To ja, vidiš li, Vanja, ne mogu da gledam - poče on posle dosta dugog
ljutitog ćutanja. - Kako ta mala, nevina stvorenja drhte od zime na ulici..
zbog tih nesrećnih matera i očeva. Nego i to ... kakva bi opet mati poslala
takvo dete na ovakvu strahotu ako i sama nije najnesrećnija! ... Po svoj
prilici, tamo u uglu sobe, uzetoj pod najam, sede joj još drugi siročići, a ovo je
najstarije. Majka im je i sama bolesna; i... hm! Nisu kneževska decà! Mnogo
ima, Vanja, na svetu ... te kneževske dece! Hm!
On poćuta jedan časak, kao da mu je bilo nešto teško.
— Ja sam, vidiš, Vanja, obećao Ani Andrejevnoj - poče on zbunjujući se i
zaplićući se - obećao sam joj ... to jest, ja i Ana Andrejevna smo se dogovorili
neko siroče pod svoje da uzmemo... tako, neko siroto, to jest, i malo... u kuću,
sasvim; razumeš li? Jer je ovako dosadno nama starima: sami smo, hm ...
Samo vidiš: Ana Andrejevna je počela nešto da se protivi! Pa, dakle,
razgovaraj ti s njom, onako, znaš, ne kao s moje strane, nego kao sa svoje...
ubedi je... razumeš? Odavno sam se kanio da te zamolim ... da je nagovoriš da
pristane ... Nekako mi je nezgodno, vrlo, da je ja sam molim ... Nego, ne vredi
oko toga reči trošiti! šta me se tiče ta devojčiča? Ne treba mi! Ja to tek onako,
da zaboravim brigu... da čujem dečji glas... a uostalom, baš ako hoćemo, ja to
više zbog stare činim; njoj će biti veselije nego sa mnom samim! Nego, sve su
to trice! Znaš, Vanja, ovako mi skoro nećemo kući stići, hajde da uzmemo
kola; ima tu još dosta da se ide, a i Ana Andrejevna nas već odavno čeka.
Bilo je sedam i po kad smo stigli Ani Andrejevnoj.
 GLAVA DVANAESTA

Stari su vrlo voleli jedno drugo. I ljubav i davnašnja navika vezali su ih

neraskidno. Ali Nikolaj Sergejič, ne samo sad nego čak i pre, u najsrećnijem
vremenu, bio je nekako zatvoren prema Ani Andrejevnoj, neki put čak i
oštar, naročito pred stranim svetom. Kod nekih ljudi, koji inače nežno i fino
osećaju, javlja se katkad nekakvo uporstvo, nskakvo stidljivo ustezanje da se
otkrivaju i da čak i svome najmilijem ukazuju nežnosti, ne samo pred
drugima no čak i nasamo; nasamo još više. Samo neki put izbija iz njih
milošta, i izbija tim žešće, tim neobuzdanije što je duže bila zadržavana.
Takav je unekoliko bio i stari Ihmenjev prema svojoj Ani Andrejevnoj, još iz
mladosti. On ju je cenio i bezgranično voleo, i pored toga što je bila samo
dobra žena koja ništa drugo nije znala nego da ga voli, i bilo mu je vrlo krivo
što je ona, sa svoje strane, zbog svoje prostodušnosti, bila prema njemu
ponekad čak i suviše i neobazrivo otvorena.
Ali posle Natašinog odlaska oni postadoše nekako nežniji jedno prema
drugom; bolno su osetili da su ostali sami na ovome svetu. Pa premda je
Nikolaj Sergejič bivao ponekad neobično mračan, oni se ipak ni na dva časa
ne bi mogli bez tuge i bez bola rastati jedno od drugog. O Nataši su se oni,
nekako prećutno, bili sporazumeli da ne govore ni reči, kao da je i nema na
svetu. Ana Andrejevna se čak nije usuđivala ni da što bole jasnije napomene
o njoj pred mužom, premda joj je to vrlo teško padalo. Ona je Nataši već
odavno u srcu oprostila. Između mene i nje bilo je nekako utvrđeno da joj pri
svakom svome dolasku donesem kakvu vest o njenom milom, nezaboravnom
čedu.
Starica bi se razbolela kad ne bi dugo dobijala vesti, a kad bih joj ih
doneo, ona bi se interesovala i za najmanju sitnicu, ispitivala bi me sa
grčevitom radoznalošću, pa bi joj »odlaknulo na srcu« od mojih priča. A
jednom umalo što nije umrla od straha kad se Nataša bila razbolela, pa čak
umalo što nije i otišla k njoj. Ali to je bio krajnji slučaj. S početka se Ana
Andrejevna čak ni preda mnom nije usuđivala da izrazi želju da se vidi sa
ćerkom i, skoro uvek posle naših razgovora, kad bi me već sve ispitala,
smatrala je za potrebno da nekako preda mnom stegne srce, pa da
neizostavno potvrdi da, iako se ona interesu je za sudbinu svoje kćeri - ipak
je Nataša grešnica, kojoj se oprostiti ne može. Ali sve je to bilo namešteno.
Dešavalo se da je Ana Andrejevna tugovala do iznemoglosti, plakala, nazivala
preda mnom Natašu najmilijim imenima, gorko se tužila na Nikolaja
Sergejiča, a pred njim bi počela da pravi aluzije, doduše vrlo oprezno - na
ljudsku oholost, na bezdušnost, na to da ne umemo opraštati uvrede, te da ni
bog neće oprostiti onima koji ne praštaju; ali dalje od toga pred njim nije išla.
U takvim trenucima starac bi odmah postajao hladan i turoban, pa bi
mračno ćutao ili bi najednom, obično suviše nespretno i glasno, započinjao
razgovor o nečem drugom, ili bi, najzad, odlazio u svoju sobu, ostavljajući
nas same i pružajući na taj način Ani Andrejevnoj mogućnost da u suzama i
jadikovanju potpuno izlije preda mnom svoj bol. Isto tako bi odlazio u svoju
sobu uvek kad bih im ja došao, i to odmah, čim bismo se pozdravili - da bi mi
tako dao vremena da saopštim Ani Andrejevnoj sve poslsdnje vesti o Nataši.
Tako učini i sad.
— Sav sam mokar - reče joj on tek što uđe u sobu - odoh u svoju sobu, a ti,
Vanja, ostani tu. A da vidiš šta se njemu dogodilo sa stanom; de, ispričaj joj, a
ja ću se odmah vratiti...
I on se požuri da ode, trudeći se čak da nas i ne gleda, kao da se stideo što
nas je sam sastavljao. U takvim slučajevima, a naročito kad bi nam se posle
vraćao, postajao bi uvek natmuren i jedak, i prema meni i prema Ani
Andrejevnoj, pa čak i zajedljiv, kao da se na samog sebe ljutio i jedio zbog
svoje blagosti i popustljivosti.
— Eto, takav vam je on - reče stara, koja je u poslednje vreme u
ophođenju prema meni izostavila svu svoju važnost i sve svoje zadnje misli -
uvek je takav prema meni; a zna dobro da mi sva ta njegova lukavstva
razumemo. šta mu to treba da preda mnom uloge izigrava! Jesam li mu ja
tuđa, šta li? Pa takav je i prema kćeri. Jer mogao bi da joj oprosti, čak bi
kanda i hteo da joj oprosti. Bog će ga znati! Noću plače, sama sam čula! A
ovamo se junači. Oholost ga je obuzela ... Dragi Ivane Petroviču, pričaj mi
brže: kuda je on to išao?
— Nikolaj Sergejič? Ne znam, baš sam vas hteo da pitam.
— Sva sam bila premrla kad je izišao iz kuće. Bolestan, pa još po takvom
vremenu, i noću; mora biti, mislim ja, da je kakvim važnim poslom; a šta bi
bilo važnije od poznate vam stvari? Mislim to u sebi, a opet ne smem da ga
zapitam. Više ne smem ni za šta da ga pitam. Gospode bože, sva sam obamrla
i zbog njega i zbog nje. No, mislim, ako je k njoj otišao; da se nije možda
odlučio da joj oprosti? Jer on je sve doznao, sve poslednje vesti o njoj zna;
držim za sigurno da zna. A otkud mu obaveštenja, ne razumem. Juče je bio
mnogo tužan, a i danas isto tako. Ama, što vi ćutite? Govorite, gospodine,
čega još novog ima tamo? Kao anđela božjeg sam vas čekala, oči mi pobeleše
izgledajući vas. - A šta? Onaj zlotvor ostavlja Natašu?
Odmah ispričah Ani Andrejevnoj sve što sam znao. Sa njom sam bio uvek
i sasvim iskren. Saopštih joj kako izgleda da će između Nataše i Aljoše doći do
raskida, i da je ovo sad ozbiljnije no one njihove pređašnje nesuglasice; da mi
je Nataša juče pisala i molila me da joj dođem večeras, u devet časova, i da,
prema tome, čak nisam ni pomišljao da svraćam danas do njih, nego me je
doveo sam Nikolaj Sergejič. Ispričah joj i objasnih potanko da je sada stanje
uopšte kritično; da Aljošin otac, koji se pre dve nedelje vratio s puta, neće
ništa ni da čuje, i da je počeo sa Aljošom vrlo strogo; ali je važnije od svega to
što Aljoša, izgleda, ni sam ne beži od verenice, i da se, kako se čuje, čak, i
zaljubio u nju. Dodao sam još da sam mogao primetiti da je Natašino pismo
pisano u velikom uzbuđenju. Ona piše da će se večeras sve rešiti - a šta - to se
ne zna. Čudno je i to što je pismo pisala još juče, a kaže mi da dođem danas,
pa mi je još i vreme odredila: u devet časova. Pa sad moram neizostavno ići, i
to što pre.
— Idi, idi, dragi, neizostavno idi - užurba se starica - eto, čim on dođe, ti se
napij čaja, pa ... Ah, pa ta još nije donela samovar! Matrjona! šta je sa
samovarom? Razbojnica, a ne služavka! ... Tako, pa kad popiješ čaj, a ti nađi
kakav zgodan izgovor, pa brže idi. A sutra neizostavno dođi da mi sve ispričaš;
i svrati što ranije. Gospode! Da se nije još neka nesreća desila. Nego, kud ćeš
gore nesreće od ove! Ama Nikolaj Sergejič je već sve doznao. Srce mi kaže da
je doznao. Ja preko Matrjone mnogo doznam, a ona preko Agaše, a Agaša, a
Agaša je, opet, kumče Marije Vasiljevne - one što živi kod kneza... Ali ti to već
sve znaš. Moj je Nikolaj danas bio strašno ljutit. Ja, te ovo, te ono, a on
zamalo što se ne razvika na mene; posle kao da mu bi žao pa kaže: ostali smo
bez para. Kao da bi on zbog novaca vikao. Ti već znaš naše prilike. Posle
ručka ode da prilegne. Ja pogledah kroz pukotinu u njegovu sobu (ima jedna
takva pukotina na vratima; on i ne zna za nju); a on, jadnik moj, na kolenima
pred ikonom, moli se bogu. Kad videh to, noge mi se podsekoše. Niti je čaja
pio niti je spavao, nego uze šešir pa ode. U pet časova je otišao. Nisam ga
smela ni zapitati: razvikao bi se na mene. Počeo je često da viče, većinom na
Matrjonu, a, bogami, i na mene; pa čim vikne, a meni se odmah noge ukoče i
srce mi pretrne. A on to samo tek onako, znam da je onako, ali je opet
strašno. Bogu sam se čitav sat molila kad je otišao, da ga navede na dobru
misao. A gde ti je njeno pismo, ded' da ga vidim.
 Pokazah joj ga. Znao sam da je Ana Andrejevna imala jednu omiljenu,
zavetnu misao: da će se Aljoša, koga je ona nazivala čas zlotvorom, čas
neosetljivim, glupim deranom, oženiti najzad Natašom, i da će mu njegov
otac, knez Petar Aleksandrovič, to dopustiti. Ona mi se nekoliko puta i
nehotice o tom izgovorila, iako se posle kajala i odricala tih svojih reči. Ali se
nipošto ne bi usudila da iskaže svoje nade pred Nikolajem Sergejičem, iako je
znala da ih starac kod nje naslućuje, pa ju je još, ne jednom, okolišno, i
prekorevao. Ja mislim da bi on konačno prokleo Natašu i iščupao je iz svog
srca zasvagda kad bi saznao za mogućnost toga braka.
Svi smo mi tada tako mislili. On je očekivao i želeo kćer svim svojim
srcem, ali je očekivao nju samu, kao pokajnicu, koja bi iščupala iz svoga srca
čak i uspomenu na Aljošu. To je bio jedini uslov oproštaja; doduše,
neizgovoren, ali za starca razumljiv i nesumnjiv.
— On je slabio ... derište bez svoje volje ... bez volje i bezdušno, ja sam to
uvek govorila - poče opet Ana Andrejevna. - Nisu ga znali ni vaspitati, te je
tako ispao neki vetropir; ostavlja je pored takve njene ljubavi. Gospode bože!
šta li će biti od nje, jadnice! I da mi je samo znati šta je našao u toj novoj?
— Čuo sam, Ana Andrejevna - primetih ja - da je ta verenica divna
devojka, pa i Natalija Nikolajevna kaže to za nju ...
— Ama, ne veruj ! - prekide me starica. - Kakva sad opet divna devojka?
Vama, piskaralima, svaka je divna, samo nek je u suknji. A što nju Nataša
hvali, to čini što ima plemenito srce. Ne zna ona da ga zadrži: sve mu prašta, a
sama pati. Koliko ju je već puta izneverio! Zlikovci nemilosrdni! Mene, Ivane
Petroviču, prosto strah hvata. Svi su pomahnitali od oholosti. Da bar ovaj moj
hoće da se smiri, da joj oprosti, mom čedu, pa da je dovedemo kući. Zaželela
sam se da je vidim i da je zagrlim. Je li oslabela?
— Oslabela je, Ana Andrejevna.
— Srce moje! A ja sam, Ivane Petroviču, na muci. Celu noć i ceo današnji
dan sam preplakala ... A i kako ne bih! Posle ću ti pričati! ... Koliko sam puta
već nagoveštavala, onako izdaleka, da joj oprosti: otvoreno ne smem, nego
samo onako izdaleka, onako na vest način. A sve strahujem: razljutiće se,
mislim pa će je konačno prokleti! A prokletstvo još od njega nisam čula ... pa
sad sve strahujem da je ne prokune. Jer, šta će tada biti? Ako je otac prokune,
i bog će je ostaviti!
Eto, tako i živim, po cele dane drhtim od straha. A i tebe, Ivane Petroviču,
treba da je sramota: ti si u našoj kući odrastao, i roditeljsku ljubav kod nas
uživao, a sad si izmislio - divna! A šta se to tebe tiče? Otkud je divna? A, eto,
njihova Marija Vasiljevna pametnije govori. (Jer ja sam pogrešila, pa sam je
jednom na kafu pozvala, kad je moj na celo prepodne zbog poslova otišao.)
Pa mi je ona sve do sitnica objasnila. Taj knez, Aljošin otac, bio je sa groficom
u nedozvoljenoj vezi. Grofica mu je odavno, kažu, prebacivala što neće da se
venča s njom, a on se neprestano izvlačio. A ta se grofica, još dok joj je muž
bio živ, zazornim vladanjem odlikovala, čim joj muž umre - ona u
inostranstvo: počela je sa Italijanima i Francuzima, imala je neke barone;
tamo je i kneza Petra Aleksandroviča upecala! A pastorka, od prvog joj muža,
ćerka zakupca pića, međutim je rasla i rasla. Grofica, maćeha, sve je
proćerdala, a Katarina Fjodorovna, međutim, poodrasla, a porastoše i ona dva
miliona što ih joj je otac, vinski zakupac, u banci ostavio. Sad ona, kažu, ima
tri miliona; a knezu pade na pamet: kako bi bilo da oženim Aljošu! (Majstor
je to: taj ne propušta kad mu se ukaže prilika! ) A grof, onaj što je na dvoru,
velikaš, sećaš se, njihov rođak, takođe pristaje; tri miliona nisu šala! Dobro,
veli, razgovarajte s tom groficom. I knez saopšti grofici svoju želju. Ona se
pomami: neka žena, vele, bez morala i goropadna! Ovde je već vele, neki i ne
primaju, nije to kao u inostranstvu. Ne, reče ona, nego ti, kneže, mene da
uzmeš, a moja pastorka neće poći za Aljošu. A devojka, ta pastorka, voli je iz
sveg srca, gleda u svoju maćehu kao u boga, i u svemu joj je poslušna. Takva
nekako krotka, kažu, anđeoska duša! Vidi knez u čemu je stvar, pa veli: ti,
grofice, ne beri brigu. Ti si svoje imanje spirila i zadužila si se do grla. A kad
se tvoja pastorka uda za Aljošu, to će biti par: i ta tvoja naivna i moj šašavko
Aljoša. Uzećemo ih u ruke i zajednički ćemo se starati o njima, te ćeš tada i ti
doći do para. A ovako, šta ti vređi da se za mene udaješ? Vidra od čoveka!
Farmazon! Tako je bilo pre pola godine - grofica nije htela da pristane; a sad
su, čujem, u Varšavu putovali, i tamo su se dogovorili. Eto kako sam ja čula.
To mi je sve Marija Vasiljevna ispričala, sve do sitnica, a ona je, opet, čula od
pouzdanog čoveka. Dakle, eto u čemu je stvar: pare su tu, milioni, a ne -
divna.
Priča Ane Andrejevne me je zaprepastila. Ona se potpuno poklapala sa
onim što sam i sam nedavno čuo od samog Aljoše. Pričajući mi, on se hrabrio
da se nipošto neće oženiti za pare. Ali ga je Katarina Fjodorovna osvojila i
zanela. A i to sam čuo od Aljoše, da će se i njegov otac možda oženiti, premda
on pobija takve glasove - da ne naljuti groficu pre vremena. Rekao sam već
da je Aljoša veoma voleo oca i hvalio se njime i verovao u njega kao u
proroka.
— Jer nije od grofovskog roda, ni ona, ta tvoja - divna! - nastavi Ana
Andrejevna, strašno ozlojeđena što sam pohvalio buduću verenicu mladoga
kneza. - A Nataša bi za njega bila još bolja partija. Jer ono je kći jednog
zakupca, a Nataša od starinskog vlasteoskog roda, devojka plemenita soja.
Moj stari je sinoć (zaboravih da vam pričam) otvorio svoj kovčežić, onaj
okovani, znate? - pa je celo veče prema meni sedeo i stare naše povelje
prelistavao. Mnogo se bio uozbiljio. Ja čarapu pletem, pa i ne gledam u njega,
bojim se. Vidi on da ja ćutim, naljuti se, pa me sam oslovi, te mi je celo veće
naše rodoslovlje objašnjavao. Dođe mu, dakle, da smo mi, Ihmenjevi, još za
vreme cara Ivana Vasiljeviča Groznog bili vlastela, a moj rod, Sumilovi, bio je
još u doba Alekseja Mihailoviča[14]poznat, i dokumenta imamo, i to se i u
Karamzinovoj[15]istoriji pominje. Dakle, eto ti, dragi moj, kako to stoji: ni mi
nismo u tom pogledu gori od drugih. Kad poče stari da mi objašnjava, ja
odmah videh šta mu je u pameti. Očigledno, i njemu je krivo što na Natašu
preko ramena gledaju. Jer oni su samo bogatstvom od nas bolji. Pa neka ga,
neka se taj razbojnik, Petar Aleksandrovič, brine o bogatstvu: jer ceo svet zna
da je on čovek bezdušan i hala nenasita Kažu da se u Varšavi potajno u
jezuite upisao. Da li je to istina?
— Glupe priče - odgovorih, i nehotice zainteresovan upornošću tih
glasova. Ali vest o Nikolaju Sergejiču, da je razgledao svoje hartije, bila je
vrlo zanimljiva. Pré se on nikada nije hvalio svojim rodoslovom.
— Sve su to bezdušni zlikovci! - nastavi Ana Andrejevna. - No, a šta ona,
čedo moje? Tuguje i plače? Ah, vreme je već da ideš k njoj! Matrjona,
Matrjona! Razbojnik, a ne služavka! A da je nisu vređali? Ta, govori, Vanja!
Šta sam joj mogao odgovoriti? Starica se zaplaka. Zapitah je kakva joj se
to još neprilika desila, o kojoj mi je maločas htela da priča.
— Ah, dragi moj, zar mi je malo bilo ovog jada, nego, eto, kao da još nisam
svu čašu do dna ispila. Sećaš li se, dragi moj, ili si zaboravio: imala sam zlatan
medaljon za uspomenu, a u njemu Natašin portret, kad je bila mala, osam joj
je godina bilo tada, čedo moje. Ja i Nikolaj Sergejič smo ga bili tada naručili
kod jednog prolaznika slikara - ali ti si to, izgleda, zaboravio. Slikar je bio
dobar, naslikao ju je kao Kupidona: kosica joj je bila tada svetla, lepršava. U
muslinskoj košuljici ju je prikazao, tako da joj se skoro i njeno malo telo
providi - i tako je ispala lepa da je se čovek nije mogao nagledati. Ja zamolih
slikara da joj doda još i krilca, ali umetnik ne pristade. E pa, eto, dragi moj,
posle one naše nesreće taj medaljon sam iz šatule izvadila, te ga na gajtanu
sebi na grudi obesila. I tako sam ga nosila na grudima pored krsta, ali sam
jednako strahovala da moj ne spazi. Jer on je tada bio zapovedio da se sve
njene stvari i kuće izbace ili sagore, da nas već ništa više na nju:... podseća. A
meni, opet, da je da makar samo njen portret pogledam; neki put se isplačem
gledajući ga, pa mi bude lakše, a drugi put kad ostanem sama, ne mogu sita
da ga se naljubim, kao da samu nju ljubim; nežna imena joj nadevam, a i za
noć je svaki put prekrstim. Razgovaram sa njom glasno kad ostanem sama,
zapitam je nešto i zamislim kao da mi je odgovorila, pa je opet nešto zapitam!
Oh, Vanja, dragi moj, teško mi je i da ti pričam! E pa eto: bila sam srećna što
on bar za taj medaljon ne zna, i nije ga primetio. Kad ja juče izjutra pogledah,
a medaljona nema, samo gajtan visi, prekinuo se, valjda, pa je medaljon pao.
Sva pretrnuh. Počeh brže da ga tražim. Tražila sam ga, tražila - nigde ga
nema! Nema ga, kao da je u zemlju propao! I kud da se dene? Sigurno mi se,
pomislih, u postelji otkinuo. Sve sam ispremetala - nema ga! Ako se otkinuo i
pao nekud, onda ga je možda neko i našao, ali ko da ga nađe osim njega i
Matrjone? No, na Matrjonu ne mogu ni da pomislim, ona mi je svim srcem
odana ... (Matrjona, hoće li biti jedanput gotov samovar?) No, pomislih, ako
ga je on našao, šta li će tada biti? - Sedim tako tužna i jadna, plačem, plačem,
nikako suze da zadržim. A Nikolaj Sergejič je sve pažljiviji te pažljiviji prema
meni. Gleda u mene i tuguje, kao da zna zašto plačem, i žali me. A ja još
mislim otkud bi on mogao znati? A da nije on našao medaljon, pa ga izbacio
kroz prozor? Jer u ljutnji on bi bio kadar i to učiniti. Izbacio ga je, a sada mu
teško, žali što ga je bacio. Već sam išla sa Matrjonom da tražim napolju ispod
prozora - ali ništa ne nađosmo. Tog večera je prvi put nisam za noć prekrstila.
Oh, to ne sluti na dobro, Ivane Petroviču! Već drugi dan kako bez prestanka
plačem. Vas sam čekala, dragi moj, kao anđela božjeg, da malo olakšam dušu.
Tu se starica gorko zaplaka.
— Ah, da! - umalo ne zaboravih da vam kažem - poče ona najedared,
obradovavši se što se setila - jeste li čuli od njega što o siročetu?
— Čuo sam, Ana Andrejevna, kazivao mi je da ste vas dvoje naumili da
uzmete pod svoje neko siroto devojče. Je li to istina?
— Ni mislila nisam, dragi moj, ni mislila! Niti hoću da znam za kakvo
siroče! Ono bi me samo podsećalo na našu gorku sudbinu, na našu zlu sreću.
Osim Nataše, niko mi ne treba. Jednu sam kćer imala, jedna će i ostati. Samo
šta mu to sad znači, dragi moj, što je siroče izmislio? šta misliš ti, Ivane
Petroviču? Da li da mene uteši, jer mu je teško da gleda moje suze, ili da
svoju rođenu kćer sasvim izbaci iz srca, pa da se priljubi uz neko drugo dete?
šta je on putem govorio s vama o meni? Kakav vam se učinio - natmuren,
ljutit! Evo ga, ide! Posle ćete mi, dragi moj, kazati, posle! ... A sutra nemoj
zaboraviti da dođeš..
 GLAVA TRINAESTA

Uđe starac. On nas pogleda ljubopitljivo i, kao stideći se nečega, namrgodi

se pa priđe k stolu.
— Šta je sa samovarom - zapita on - zar ga dosad još nisu mogli doneti?
— Nosi ga, nosi; no, evo ga - uzruja se Ana Andrejevna.
Matrjona se odmah pojavi sa samovarom čim je ugledala Nikolaja
Sergejiča, kao da je samo čekala da on iziđe pa da ga odmah iznese. To je bila
stara, iskusna i odana služavka, ali valjda najtvrdoglavija od svih služavki na
svetu, koja je večito gunđala i bila svojeglava i uporna.
Pribojavala se Nikolaja Sergejiča, i pred njim bi se uvek »ujela za jezik«.
Ali bi to potpuno nadoknađivala na račun Ane Andrejevne; prkosila joj je na
svakom koraku, i otvoreno pokazivala pretenziju da gospodari nad svojom
gospođom, premda je u isto vreme i od srca volela i nju i Natašu. Tu
Matrjonu sam znao još u Ihmenjevci.
— Hm... neprijatna je stvar kad čovek do kože pokisne; pa još posle neće
čaj da ti spreme - gunđao je poluglasno starac.
Ana Andrejevna mi odmah namignu. On je strašno mrzeo ta tajanstvena
namigivanja i, premda se u taj mah trudio da nas ne gleda, po licu mu se
moglo primetiti da je Ana Andrejevna meni sad baš na njega namignula i da
on to tačno zna.
— Išao sam poslom, Vanja - poče on najedared govoriti. - Stvari su se
gadno okrenule. Jesam li ti govorio? Hoće, bogme, da me osude. Nema,
bajagi, nikakvih dokaza; potrebnih uverenja nemam; podaci su, tobože,
netačni... Hm ...
On je to govorio o svojoj parnici sa knezom. Ta parnica se još neprestano
otezala, ali je sada uzimala najgori obrt po Nikolaja Sergejiča. Ćutao sam ne
znajući šta da mu odgovorim. On me podozrivo pogleda.
— Pa šta! - prihvati on najedared, kao da se ljutio što mi ćutimo - što pre,
to bolje. Podlacem me načiniti ne mogu, pa makar oni tamo presudili da
moram platiti. Na mojoj strani je - moja savest. A oni tamo, nek presuđuju.
Bar će se stvar jedared okončati, razrešiće me, upropastiće me ... Bataliću sve,
pa ću otići u Sibir.
— Gospode, kuda da idemo! Zašto u takvu daljinu! - ne izdrža da ne kaže
Ana Andrejevna.
— A čemu si ovde blizu? - zapita je on grubo, baš kao da se obradovao
njenoj primedbi.
— Pa, ipak ... ljudima ... - poče da mu odgovara Ana Andrejevna, pa tužno
pogleda u mene.
— Kakvim ljudima? - viknu on prenoseći užagreni pogled sa mene na nju,
i obratno - kakvim ljudima? Pljačkašima, klevetnicima i izdajicama? Takvih
svuda ima mnogo, ne brini, takvih ćeš i u Sibiru naći. A ako nećeš sa mnom
da pođeš, ti ostani ovde; ja te ne primoravam.
— Nikolaju Sergejiču, rođeni! Pa s kim bih ja tu bez tebe ostala? - viknu
jadna Ana Andrejevna. -Ta ja na svetu, osim tebe, nigde nikog nemam.
Ona se zagrcnu, ućuta i uputi k meni uplašen pogled, kao da me moli za
pomoć i za zaštitu. Starac je bio ozlojeđen, sve mu je smetalo, nije mu se
smelo protivrečiti.
— Ne bojte se, Ana Andrejevna - rekoh ja - u Sibiru nije baš tako rđavo
kao što izgleda. A ako bi se desila nesreća te biste morali prodati Ihmenjevku,
onda je namera Nikolaja Sergejiča čak i vrlo dobra. U Sibiru se može naći
pristojna privatna služba, i tada...
— Ah, hvala bogu kad bar ti, Ivane, pametno govoriš. Ja sam tako i mislio.
Bataliću sve, pa ću otići.
— No, tome se nikad ne bih nadala! - viknu Ana Andrejevna pljesnuvši
rukama. - Pa zar i ti, Vanja? No, tome se od tebe, Ivane Petroviču, ne bih
nadala ...
Ja mislim da vi osim dobrote ništa drugo od nas niste dočekali, a sad . . .
— Ha, ha, ha! A šta si ti mislila! Pa od čega ćemo živeti, pomisli! Novac
smo potrošili, poslednju kopjejku trošimo. Da nećeš, možda, da mi
posavetuješ da pođem do kneza Petra Aleksandroviča da ga za oproštaj
molim?
Čuvši za kneza, starica sva zadrhta od straha. čajna kašičica u njenoj ruci
poče zvonko da zvecka o tanjirić.
— Ne, zbilja - prihvati Ihmenjev raspaljujući sam sebe ljutitom i upornom
radošću - kako misliš ti, Vanja? Pa, bogami, i da odem! A zašto da idem u
Sibir? Nego, eto, da se ja sutra lepo udesim, da se očešljam i zagladim. Ana
Andrejevna će čistu, uštirkanu košulju da mi spremi (jer takvom gospodinu
se i ne može drukčije), a da bi bonton bio potpun, treba i rukavice da kupim,
pa da pođem do njegove svetlosti: gospodine, vaša svetlosti, hranitelju naš,
oče rođeni! Oprosti mi i smiluj mi se, daj mi parče hleba - žena, mala decà! ...
Je li tako, Ana Andrejevna? želiš li to?
— Ništa ja neću, rođeni. Ja sam to onako, iz gluposti, rekla; oprosti ako
sam te što razljutila, samo ne viči - progovori ona, sve većma dršćući od
straha.
Uveren sam da mu se srce cepalo u tom trenutku gledajući suze i strah
svog jadnog druga; ubeđen sam da je njemu bilo mnogo teže no njoj; ali on se
ne mogade uzdržati. Tako to biva neki put sa inače vrlo dobrim ali slabih
živaca ljudima, koji se, kraj sve svoje dobrote, toliko zanesu svojom žalošću i
gnevom (pa čisto uživaju u tome), tražeći da iskažu pošto-poto što im je na
srcu, pa makar i na štetu drugog, često najbližeg im čoveka, koji tu ništa nije
kriv. Žena, na primer, ima neki put prosto potrebu da se oseća nesrećnom i
uvređenom, pa makar i da uopšte nema nikakvih ni uvreda ni nesreće. Ima
mnogo ljudi koji su u tom pogledu slični ženama, i to čak ljudi koji nisu
slabotinje, u kojima nikako nema tako mnogo ženskoga. Starac je osećao
potrebu da se svađa, premda je patio od te potrebe.
Sećam se, meni sinu u taj mah misao: a da nije on zbilja pre toga učinio
kakav ispad, u onom smislu kako je pretpostavljala Ana Andrejevna? Ko zna,
da ga nije bog uputio, te je možda pošao bio Nataši, ali se putem predomislio,
ili mu nešto tamo nije pošlo za rukom, poremetilo se nešto od njegovih
namera — kao što se i moralo desiti - pa se sad vratio kući, ljutit i ponižen,
stideći se svojih skorašnjih želja i osećanja i tražeći sad na kome bi srce
iskalio zbog svoje slabosti, i birajući baš one na koje je najviše podozrevao da
to isto žele i osećaju. Može biti, želeći da oprosti kćeri, on je upravo i
zamišljao ushićenje i radost svoje jadne Ane Andrejevne, i tek kad stvar nije
uspela, ona je, naravno, prva imala da za to iskija.
Ali njen utučeni izgled i njeno drhtanje pred njim od straha - dirnuli su
ga. On kao da se zastide svoje ljutnje, pa se za časak uzdrža. Svi smo ćutali;
trudio sam se da ne gledam u njega. Ali taj dobri trenutak ne potraja dugo.
Njemu je pošto-poto bilo potrebno da se iskaže pa makar nekim jakim
ispadom, makar prokletstvom.
— Vidiš li, Vanja - reče on najedared - meni je žao, ne bih hteo da
govorim, ali je došao takav trenutak pa moram da se objasnim otvoreno, bez
okolišenja, kao što liči svakom iskrenom čoveku ... razumeš, Vanja? Baš mi je
milo što si došao, i stoga hoću glasno da kažem pred tobom, tako da i drugi
čuju: da su meni sve te gluposti, sve te suze, uzdasi, nesreće - najzad dosadili.
Ono što sam iščupao iz svog srca, možda i sa krvlju i s bolom, nikad se više ne
povrati u moje srce! Da! Rekoh to pa ću tako i učiniti. Govorim o onom što je
bilo pre pola godine, razumeš li, Vanja! - i govorim o tome tako otvoreno,
tako iskreno baš zato da ti nikako ne bi mogao pogrešno shvatiti moje reči -
dodade on gledajući me zažarenim očima i očigledno izbegavajući preplašene
poglede svoje žene. - Ponavljam: to su gluposti; ja to neću! ... Naročito sam
zbog toga besan što me, kao budalu, kao najnižeg podlaca s v i smatraju
sposobnim da imam tako niska, tako nestalna osećanja ...
misle da ću da poludim od žalosti... Koješta! Odbacio sam, zaboravio sam
stara osećanja! Za mene nema uspomena ... da! da! da! da! ...
On skoči sa stolice i lupi pesnicom o sto tako jako da šolje zazvečaše.
— Nikolaju Sergejiču! Pa zar vam nije žao Ane Andrejevne? Pogledajte šta
vi sa njom činite - rekoh ja ne mogući da se uzdržim, i skoro sa osudom
gledajući u njega. Ali time sam samo dolio ulja na vatru.
— I nije mi žao! - viknu on zadrhtavši i prebledevši - jer ni mene niko ne
žali! Nije mi žao stoga što se u mojoj kući prave zavere protiv moje
osramoćene glave, a za razvratnu kćer koja zaslužuje prokletstvo i kaznu!...
— Nikolaju Sergejiču, rođeni, ne kuni je! ... Sve što god hoćeš, samo kćer
ne proklinju - vrisnu Ana Andrejevna.
— Prokleću je! - vikaše starac dvaput jače no pređe - jer se i od mene,
uvređenog i osramoćenog, traži da idem toj prokletoj te da još ja nju molim
za oproštaj! Da, da, tako je to. Time me kinje svakodnevno, dan i noć, u mojoj
rođenoj kući, sa suzama, uzdasima i glupim aluzijama! Hoće da me ražaloste
... Vidi, vidi, Vanja - dodade on, užurbano vadeći drhtavim rukama iz bočnog
džepa neke hartije - eto, to su prepisi naših parničnih spisa. Po ovoj parnici
izlazi danas da sam ja lupež, da sam varalica, da sam opljačkao svog
dobrotvora! ... Ja sam obeščašćen i osramoćen zbog nje! Evo, pogledaj,
pogledaj samo! ...
I on poče izbacivati iz bočnog džepa razne hartije, jednu za drugom, na
sto, nestrpljivo tražeći među njima onu koju je hteo da mi pokaže; ali taj
potrebni spis, kao za pakost, nikako da nađe. U nestrpljenju on istrgnu iz
džepa sve što je u njemu rukom zgrabio, kad najedared - nešto pade na sto ...
Ana Andrejevna vrisnu. To beše izgubljeni medaljon.
Ne mogah da verujem očima. Krv pojuri u starčevu glavu, obrazi mu
pocrveneše; on zadrhta. Ana Andrejevna stajaše skrštenih ruku i preklinjući
gledaše u njega. Lice joj sinu od svetle i radosne nade. Ta rumen u licu, ta
zbunjenost starčeva pred nama... da, ona se nije prevarila, ona shvati sad
kako je njen medaljon nestao!
Razumela je da ga je on našao, obradovao se svome nalasku, pa ga,
možda, dršćući od radosti, ljubomorno skrivao kod sebe od svačijih očiju; da
je negde sam, krišom od svih, sa beskrajnom ljubavlju gledao u lice svoga
voljenog čeda - gledao i nije mogao da se nagleda; da se možda i on, kao i
jadna majka, zatvarao i usamljivao od svih da se razgovara sa svojom
najdražom Natašom, da izmišlja njene odgovore te da sam na njih odgovara;
a noću, obrvan žalošću, sa prigušenim jecanjem, milovao je i ljubio milu sliku
i, mesto prokletstva, molio od boga oproštaj i blagoslov za onu koju nije hteo
da vidi i proklinjao je pred svima.
- Dragi moj, ti je, dakle, još voliš! - uzviknu Ana Andrejevna, ne
uzdržavajući se više pred strogim ocem, koji je još maločas kleo njenu
Natašu.
Ali tek što je čuo njen uzvik, bezumna jarost sinu mu u očima. Zgrabi
medaljon, snažno ga tresnu o pod i stade ga pomamno gaziti nogom.
— Zanavek, zanavek da si prokleta od mene! - krkljao je, gubeći dah -
zanavek, zanavek!
— Gospode! - povika starica - zar nju, ta zar nju! Moju Natašu! Njeno lišće
... gazi nogama! Nogama! Tiranine! Neosetljivi, nemilosrdni gordeljivče!
Kad ču ženin vapaj, izbezumljeni starac stade, užasnut onim što je učinio.
I najedared dohvati s poda medaljon pa pojuri iz sobe, ali, načinivši dva
koraka, pade na kolena, odupre se rukama o kanabe što beše pred njim, i
iznemogao spusti glavu.
Jecao je kao dete, kao žena. Jecanje mu je stezalo grudi, kao da hoće da ih
raskine. Strašni starac u trenutku postade slabiji od deteta. O, on sad već nije
mogao da proklinje: on se već nije stideo od nas, i u grčevitom porivu ljubavi
opet je, pred nama, bezbrojnim poljupcima obasipao sliku, koju je do
maločas gazio nogama. Izgledaše da je sva nežnost, sva njegova ljubav prema
kćeri, koju je on tako u sebi gušio, htela sad da izbije i sa neodoljivom silom i
svom snagom satirala celo njegovo biće.
— Oprosti joj, oprosti joj! - vikala je Ana Andrejevna jecajući, sagnuvši se
nad njim i zagrlivši ga. - Vrati je u roditeljsku kuću, rođeni, pa će ti i sam bog
na Strašnom sudu priznati tvoju smirenost i milosrđe! ...
— Ne, ne! Nipošto i nikad! - vikao je on promuklim glasom, koji se čisto
gušio - nikada, nikada!
 GLAVA ČETRNAESTA

Dođoh Nataši već dockan, u deset časova. Ona je tada stanovala na

Fontanki, kod Semjonovskog mosta, u prljavoj kući za rentu trgovca
Kolotuškina, na trećem spratu. U prvo vreme posle njenog odlaska iz
roditeljske kuće, ona i Aljoša su stanovali u vrlo lepom stanu, omanjem, ali
elegantnom i udobnom, na drugom spratu, na Litejnoj. Ali novčana sredstva
mladog kneza brzo su se iscrpla. Učitelj muzike nije postao, ali poče uzimati
pare na zajam, i upade u dugove koji za njega behu ogromni. Novac je trošio
na ulepšavanje stana, na poklone Nataši, koja se bunila protiv tog njegovog
rasipanja, korila ga je, a neki put bi čak i plakala.
Osetljivi i srcem pronicljivi Aljoša, koji bi neki put po čitavu nedelju dana
sa uživanjem smišljao kako bi joj nešto poklonio i kako će ona poklon
primiti; koji je od toga pravio sebi prave praznike i meni unapred saopštavao
svoje nade i maštanja u tom pogledu - klonuo bi duhom od njenih ukora i
suza, tako da mi ga je bivalo žao, a posle je između njih dvoje zbog tih
poklona dolazilo do prebacivanja, do jeda i svađe. Osim toga, Aljoša je trošio
silan novac kradom od Nataše; udvarao se kao i njegovi drugovi i izneveravao
je. Odlazio je raznim Žozefinama i Minama; a, međutim, on ju je ipak veoma
voleo. A voleo ju je nekako pateći, često bi mi dolazio neraspoložen i
neveseo, govoreći kako on ne vredi ni za mali prst svoje Nataše; kako je on
grub i zao, nije kadar da je razume, i ne zaslužuje njenu ljubav.
Donekle je bio u pravu. Njih dvoje behu sasvim različiti. On se pred njom
osećao kao dete, a ona ga je uvek za dete i smatrala. Plačući, kajao bi se preda
mnom za svoje poznanstvo sa Žozefinom, u isti mah moleći me da ništa o
tome Nataši ne govorim. I kada bi on, bojažljivo i strepeći, neki put, posle
svih tih ispovesti, pošao sa mnom k njoj (neizostavno sa mnom, uveravajući
me da se boji da joj posle svih zločina pogleda u oči, i da mu tu samo ja mogu
pomoći) - Nataša bi na prvi pogled znala u čemu je stvar. Ona je bila vrlo
ljubomorna, ali bi mu, ne razumem zašto, uvek praštala sve te njegove
neozbiljnosti. To se obično ovako dešavalo: Aljoša uđe sa mnom, zbunjeno
počne razgovor s njom, sa bojažljivom nežnošću joj gleda u oči. Ona odmah
pogađa da je on skrivio, ali neda da se to pozna, nikad neće prva početi o
tome razgovor; ništa ne ispituje, nego, naprotiv, još udvostruči svoju miloštu;
postane nežnija, veselija - i to nije bila kakva igra ili smišljeno lukavstvo s
njene strane. Ne, za taj divni stvor bila je neka beskrajna naslada da prašta i
pomiluje; baš kao da je u samom činu praštanja Aljoši nalazila neku naročitu
utančanu čar.
Istina, tada se još cela stvar ticala samo žozefine. Videći je tako krotku i
gde prašta, Aljoša se već ne bi mogao uzdržati, i odmah bi se sam za sve kajao,
bez ičijeg zahteva - da olakša srcu, i, »da bude kao i pre«, govorio bi on.
Dobivši oproštaj, on bi dolazio u ushićenje, neki put bi čak i plakao od radosti
i miline, ljubio je i grlio. Zatim bi se odmah razveselio, pa bi počinjao sa
detinjskom iskrenošću da priča sve pojedinosti svojih avantura sa Žozefinom;
smejao bi se, kikotao, blagosiljao i hvalio Natašu, i veče bi se završavalo
srećno i veselo. Kad mu nestade para, poče prodavati stvari. Na Natašino
navaljivanje, nađen je mali, ali jevtin stan na Fontanki. Stvari su se i dalje
prodavale. Nataša prodade čak i svoje haljine i poče da traži posao. Kad
Aljoša za to doznade, njegovom očajanju nije bilo granica. Proklinjao je sebe,
vikao da prezire sebe, ali stvar nije mogao da popravi. U to vreme presahnuli
su im čak i ti poslednji izvori; ostao im je samo posao, ali je zarada bila
ništavna.
Od samog početka, dok su još živeli zajedno, Aljoša se beše posvadio zbog
toga sa ocem. Tadašnje kneževe namere da sina oženi Katarinom
Pjodorovnom Filimonovom, grofičinom pastorkom, bile su tada još samo u
projektu, ali se knez mnogo zauzimao za taj projekat. On je vodio Aljošu
budućoj nevesti, nagovarao ga da gleda da joj se dopadne, privolevao ga i
strogošću i razlozima; ali se stvar zbog grofice pokvarila. Tada i otac poče da
gleda na sinovu vezu sa Natašom kroz prste, ostavljajući sve vremenu, a
znajući kakav je Aljoša vetropir i lakomislen, on se nadao da će ta ljubav brzo
proći. A da bi se Aljoša mogao oženiti Natašom, toga se knez sve do
poslednjeg vremena skoro nije bojao. Što se tiče samih ljubavnika, oni su
celu stvar odlagali do formalnog pomirenja sa ocem i, uopšte, dok se prilike
ne izmene. Uostalom, Nataša očevidno nije htela ni da počinje razgovor o
tome. Aljoša mi se izbrbljao u poverenju da je otac kao donekle i voleo što
stvar tako stoji - njemu se u svemu tome dopadalo što je to poniženje za
Ihmenjeva. A on je samo forme radi produžavao da i dalje izjavljuje svoje
nezadovoljstvo sinu: smanjio mu je, i inače malo, izdržavanje (on je prema
njemu bio strašan tvrdica), pretio da će mu oduzeti sve. Ali naskoro zatim
knez otputova u Poljsku, za groficom, koja je imala tamo posla - još
neprestano i neumorno držeći se svoga projekta da Aljošu oženi. Istina,
Aljoša je bio još suviše mlad za ženidbu; ali je zaručnica bila suviše bogata -
tako da bi bila šteta upustiti takvu priliku. Knez naposletku dođe do svog
cilja. Do nas dopreše glasovi da je stvar oko prosidbe, na kraju krajeva, pošla
dobrim putem.
U to vreme, koje opisujem, knez tek što se vratio u Petrograd. Sina je
primio ljubazno, ali čvrstina njegove veze sa Natašom ga je neprijatno
iznenadila. On poče da sumnja i da se plaši. Strogo i uporno zatraži raskid; ali
se ubrzo doseti da upotrebi mnogo bolje sredstvo; pa povede Aljošu grofici.
Njena pastorka bila je bezmalo lepotica, skoro još šiparica, ali retkog srca,
vedre neiskvarene duše, vesela, pametna, nežna. Knez proračuna da je ipak
pola godine moralo učiniti svoje, da Nataša sad već nije imala za njegovog
sina čari novine, i da on sad već neće onakvim očima gledati na svoju buduću
verenicu kao pre pola godine. No pogodio je samo unekoliko ... Aljoša se
zbilja zanese. Dodajem još i to da je otac najednom postao neobično nežan
prema sinu (mada mu novac ni sad nije davao). Aljoša je osećao da se pod
tom nežnošću krije neumoljiva, neopoziva odluka, i on je tugovao, ali ne
tako kao što bi tugovao kad ne bi svaki dan viđao Katarinu Fjodorovnu. Znao
sam da je već peti dan kako ga Nataša nije videla. Idući njoj od Ihmenjevih,
uznemireno sam nagađao šta bi ona htela da mi kaže. Još izdaleka ugledah
svetlost u njenom prozoru. Između nas je bilo odavno ugovoreno da ona
stavlja sveću u prozor kad joj je veoma i neizostavno potrebno da me vidi,
tako da ako bih ja onuda prolazio (a to se dešavalo skoro svako veče), onda
bih ipak mogao, po neobičnoj svetlosti u prozoru, zaključiti da me čeka i da
sam joj potreban. U poslednje vreme ona je često stavljala sveću ...
 GLAVA PETNAESTA

Natašu sam zatekao samu. Polako je hodala po sobi gore-dole, skrstivši

ruke na grudima, duboko zamišljena. Samovar, koji se hladio, stajao je na
stolu i već me odavno očekivao, ćuteći i sa osmehom, ona mi pruži ruku. Lice
joj je bilo bledo, sa bolesničkim izrazom. U osmehu je bilo nešto paćeničko,
nežno, strpljivo. Njene plave, jasne oči došle su čisto veće no pre, kosa čisto
gušća - sve je to tako izgledalo zbog mršavosti i bolesti.
— A ja sam mislila da već nećeš doći - reče ona pružujuči mi ruku - već
sam htela Mavru da pošaljem do tebe da vidi šta je. Pomislih, da se nisi opet
razboleo?
— Ne, nisam se razboleo, nego su me zadržali, sad ću ti ispričati. Ali šta je
s tobom, Nataša? šta se dogodilo?
— Ništa se nije dogodilo - odgovori ona čisto kao začuđena. - A što?
— Pa ti si mi pisala ... juče si mi pisala da dođem, pa si još odredila i čas, ni
ranije ni docnije; to nekako nije kao inače.
— Ah, da! To sam ja njega sinoć čekala.
— Pa šta je s njim? Još nikako nije dolazio?
— Ne. Tako sam i mislila: ako ne dođe, onda će biti potrebno da s tobom
porazgovaram - dodade poćutavši.
— A večeras, jesi li ga očekivala?
— Ne, nisam; večeras je tamo.
— Pa šta misliš, Nataša; da ti on već nikako neće dolaziti?
— Razume se da će doći - odgovori ona, nekako me naročito pogledavši.
Njoj se ne sviđaše brzina mojih pitanja. Zaćutasmo hodajući i dalje po
sobi.
— Ja sam te neprestano očekivala, Vanja - poče ona opet sa osmehom - i
znaš šta sam radila? Hodala sam ovde gore-dole i napamet recitovala stihove.
Sećaš se - zvonce, zimski put: »Samovar mi vri na hrastovom stolu ...« To smo
zajednički čitali:
Stišala se mećeva; mesečina sija, Noć nas gleda milionima mutnih očiju...
A zatim:
Čas mi se učini kao da nekakav strastan glas peva, I skladno se ori sa
zvoncem: »Ah, kad li će mi dragi doći Da se na mojim grudima odmori! Zar nije
lep život kod mene! Tek što zora zarudi I zraci joj počnu da se igraju Na mojim
zamrznutim prozorima. Moj samovar već vri na hrastovom stolu, A vatra
puckara u mojoj peći, Obasjavajući u uglu Postelju iza šarene zavese ...«
— Kako je to lepo! Kako su to bolni stihovi, Vanja! I kakva fantastična,
široka slika. Tu je samo osnova, a šara tek nagoveštena - vezi što želiš. Dva
osećanja: ranije i poslednje. Taj samovar, ta cicana zavesa - sve je to tako
blisko ... To je kao po malograđanskim kućama u našoj sreskoj varošici; ja i tu
kuću kao da gledam: nova, od brvana, još neobložena daskama...
A zatim druga slika.
čas opet čujem: isti glas peva, Tužno očekujući uz zvonce; Gde li je moj stari
prijatelj? Bojim se, ući će. Pa će me, umiljavajući se, zagrliti! Ali kakav je ovo
život? - I teskobna je i mračna, I dosedna moja soba; vetar duva kroz prozor .
Iza prozora ostala je još samo višnja, Al’ se ni ona kroz zamrzla okna ne vidi, I
ko zna? Možda se davno i osušila. Kakav mi je ovo život? Izbledele su šare na
zavesi; Ja se bolna potucam, i ne odlazim rodbini, Nema ko da me pokara -
nema ni moga dragana Samo stara baka gunđa … [16]
— »Ja se bolna potucam« ... to »bolna«, kako je tu baš na svome mestu!
»Nema ko da me pokara«, koliko je nežnosti i milošte u tome stihu i muka od
uspomena, i to muka što si ih sam izazvao, pa uživaš u njima . . . Gospođe,
kako je to lepo! Kako to često u životu biva!
Ona ućuta, kao savlađujući gušenje u grlu.
— Dobri moj Vanja! - reče mi posle jednog časka, pa odjednom opet ućuta
kao da je bila zaboravila šta je htela da kaže, ili je to rekla onako, bez ikakvih
misli, usled kakvog iznenadnog osećanja.
Međutim, mi smo se neprestano šetali po sobi. Pred ikonom je gorelo
kandilo. U poslednje vreme Nataša je postajala sve pobožnija i nije volela kad
bi ko o tome s njom počeo da govori.
— Je li sutra praznik? - zapitah je. - Kod tebe je kandilo upaljeno.
— Ne, nije praznik ... Ta sedi, Vanja - sigurno si se umorio. Hoćeš li čaja?
Pa ti još nisi pio!
 — Da sednemo, Nataša. A čaj sam pio.
— A otkud ideš sad?
— Od njih.
Ja i ona smo uvek tako zvali njen roditeljski dom.
— Od njih? Kako to? Jesi li sam svratio? Ili su te zvali? . . .
Ona me zasu pitanjima. Lice joj od uzbuđenja još više poblede. Ispričah
joj svoj sastanak sa starcem, razgovor sa materom, scenu sa medaljonom - sve
joj to ispričah potanko i sa svima prisencima. Nikad ništa nisam krio od nje.
Ona me je slušala željno, gutajući svaku moju reč. Suze joj navreše na oči.
Scena sa medaljonom veoma ju je uzbudila.-
— Čekaj, čekaj, Vanja - govorila je, često prekidajući moje pričanje -
govori podrobnije, sve, sve, što je moguće podrobnije. Ti to ne pričaš
dovoljno potanko! ...
Ja ponovih drugi i treći put, svaki čas odgovarajući na njena neprestana
pitanja o pojedinostima.
— I zar ti zbilja misliš da je on išao k meni?
— Ne znam, Nataša, i čak ne znam šta da mislim. Da on tuguje za tobom i
da te voli, to je jasno kao dan; ali da je išao k tebi, to ... to ...
— I veliš, ljubio je medaljon? - prekide me - a šta je govorio kad ga je
ljubio?
— Nešto bez veze, neki uzvici; davao ti je najlepša imena, zvao te je ...
— Zvao?
— Da.
Ona se tiho zaplaka.
— Jadnici! - reče. - A kad on sve zna - dodade posle kraćeg ćutanja - onda
nije ni čudo. On ima o Aljošinom ocu podrobna obaveštenja.
— Nataša - rekoh neodlučno - da odemo do njih...
— Kad? - zapita me pogledavši i jedva primetno podigavši se sa
naslonjače.
Mislila je da je zovem sad, odmah.
— Ne, Vanja - dodade ona metnuvši mi obe ruke na ramena i smešeći se
setno - ne, dragi; ti uvek to govoriš, ali... bolje nemoj ni govoriti o tome.
— Pa zar se nikada, nikada neće svrši ti. taj užasni razdor! - viknuh ja
rastužen. - Pa zar si ti u tolikoj meri ohola da nećeš da učiniš prvi korak. Ti si
to dužna, ti treba prva da ga učiniš. Možda tvoj otac samo to i čeka, pa da ti
oprosti... Otac je! Uvredila si ga! Imaj obzira prema njegovom ponosu; on je
opravdan i prirodan! Moraš to učiniti. Pokušaj samo, videćeš da će ti oprostiti
bez ikakvih uslova.
— Bez uslova! To je nemogućno; i nemoj da me uzalud prekorevaš, Vanja.
O tome sam čitave dane i noći mislila i mislim. Posle onoga kako sam ih
ostavila, nije možda bilo dana da o njima nisam mislila. A i koliko sam puta
baš s tobom o tome govorila! Ta ti znaš i sam da je to nemogućno.
— Pokušaj!
— Ne, prijatelju, nije mogućno. Ako i pokušam, samo ću ga više ozlojediti
protiv sebe. Što je otišlo unepovrat, ne vraća se. I znaš li šta se tu upravo ne
može povratiti? Niko mi već ne povrati one detinje, srećne dane što sam ih
proživela zajedno sa njim. Da mi otac baš i oprosti, sad me ipak ne bi poznao.
On me je voleo kao devojčicu, veliko dete. Uživao je u mojoj detinjoj
prostodušnosti; kad bi mi iskazivao ljubav, milovao bi me po glavi, isto kao
kad sam bila sedmogodišnja devojčica i kad sam, sedeći na njegovom krilu,
pevala svoje dečje pesme. Od najranijeg mog detinjstva pa do poslednjeg
dana on je dolazio mojoj postelji pa bi me pred spavanje prekrstio. Mesec
dana pred našu nesreću kupio mi je minđuše, krišom od mame (sve sam bila
doznala), i radovao se kao dete zamišljajući kako ću se obradovati poklonu, i
strašno se bio razljutio na sve, a najviše nà mene kad je doznao da ja već
odavno znam za tu njegovu kupovinu.
Na tri dana pre moga odlaska on primeti da sam žalosna; odmah se i sam
tako ražalosti, skoro da se razbole; i... šta misliš? Da bi me razveselio, pade
mu na pamet da mi kupi ulaznicu za pozorište!... Bogami, hteo je time da me
izleći! Ponavljam ti, on me je znao i voleo kao devojčicu, a nije hteo ni da
pomisli da ću nekad i ja postati žena... Njemu to ni na pamet nije padalo. A
sad, kad bih se vratila kući, ne bi me ni poznao. Da mi baš i oprosti, ali koga
će sad videti u meni? Ja već nisam ona, nisam više dete, mnogo sam
preživela. Pa ako mu i učinim po volji on će ipak uzdisati za minulom
srećom, tugovaće što ja više nisam ona koja sam bila ranije kada me je još
kao dete voleo; a čoveku staro uvek lepše izgleda! čovek ga se seća sa
izvesnim bolom! O, kako je lepa prošlost, Vanja! - viknu ona zanoseći se i
prekidajući samu sebe tim usklikom koji joj se s bolom sa srca otkinuo.
— Sve je to istina - rekoh - što govoriš, Nataša. Znači, on treba da te sad
pozna, pa da te ponovo zavoli. A što je najglavnije: da te pozna. A što? On će
te i zavoleti. Tek valjda ne misliš da on nije u stanju da te pozna i da te
razume - on, on, takvo srce!
 — Oh, Vanja, ne budi nepravičan! Pa šta ima u meni naročito da se
razume? Ja nisam o tome govorila. Nego vidiš šta je: i očinska je ljubav
ljubomorna. Njemu je krivo što se sve to bez njega počelo i svršilo sa
Aljošom, a on nije znao - promaklo mu. On zna da to nije ni predosećao, a
nesrećne posledice naše ljubavi, moje bekstvo, pripisuje samo mojoj
nezahvalnoj povučenosti. Nisam mu došla još u samom početku, zatim se
nisam pred njim kajala zbog svakog pokreta svog srca, od samog početka
svoje ljubavi; naprotiv, sve sam to zatajila u sebi, krila sam se od njega i,
uveravam te, Vanja, to u duši još više vređa i boli nego i same posledice
ljubavi - to što sam otišla od njih i sva se predala ljubavniku. Recimo, on bi
me sad dočekao kao otac, toplo i blago, ali klice neprijateljstva će ostati.
Drugog, trećeg dana počeće jed, sumnjičenje, prebacivanje. A osim toga, on
neće oprostiti bez uslova. Ja ću mu, recimo, kazati, i kazaću mu istinu iz
dubine svoje duše: da uviđam koliko sam ga uvredila, u kolikoj sam meri
kriva pred njim. Pa, mada će mi biti teško ako on ne ushte da razume koliko
sam sama skupo platila svu tu sreću sa Aljošom, šta sam sve i sama prepalila,
ugušiću svoj bol, sve ću izdržati - ali njemu će i to biti malo. On će tražiti od
mene da prokunem svoju prošlost, da prokunem Aljošu i da se pokajem zbog
svoje ljubavi prema njemu. Zatražiće ono što je nemogućno: da vrati prošlost
i da izbriše iz našeg života poslednje pola godine. Ali ja nikoga neću da
prokunem, ja se ne mogu pokajati... To mi je bilo suđeno, tako se dogodilo ...
Ne, Vanja, sad ne mogu. Još nije došao čas.
— A kad će doći taj čas?
— Ne znam . . . Trebalo bi opet nekako i našu buduću sreću odbolovati; da
je kupimo kakvim novim mukama. Patnjom se sve prečišćava . . . Oh, Vanja
kako je život pun bola!
Ja zaćutah i zamišljeno gledah u nju.
— Zašto me gledaš tako, Aljoša, to jest, Vanja? - progovori ona pogrešivši i
smešeći se svojoj pogrešci.
— Gledam sad tvoj osmeh. Nataša. Otkud ti on? Pređašnji ti osmeh nije
bio takav.
— A šta to ima u mom osmehu?
— Pređašnje detinjske prostodušnosti, istina, još u njemu ima. Ali, kad se
sad smešiš, kao da te u isto vreme mnogo u srcu zaboli. Pa si, eto, i
izmršavela, Nataša, a kosa kao da ti je došla gušća . . . Kakva ti je to haljina?
Jesi li ti to kod kuće šila?
— Kako ti mene voliš, Vanja! - odgovori ona nežno me pogledavši. - No, a
ti, šta ti sad radiš? Kako idu tvoji poslovi?
 — Sve po starom. Još neprestano roman pišem. Ali ide poteže, ne ide od
ruke. Nadahnuće mi je izvetrilo. Nadvoje-natroje bi se još i moglo napisati, i
zanimljivo bi ispalo; ali žao mi je da kvarim dobru ideju. Jer ova mi je sad
zamisao jedna od mojih najmilijih. A moram na vreme neizostavno predati u
časopis. čak mislim da ostavim roman, pa da smislim pripovetku, malo kraću,
onako, makar nešto lako i ljupko, i nikako u mračnom duhu ... To nikako . . .
Svi treba da se vesele i raduju! . . .
— Jadni moj trudbeniče! A kako Smit?
— Pa Smit je umro.
— A nije ti dolazio? Ozbiljno ti govorim, Vanja, ti si bolestan, tvoji su živci
rastrojeni; imaš neke čudne misli. Kad si mi pričao kako si uzimao taj stan, ja
sam sve to na tebi primetila. A kakav ti je taj stan? Je li vlažan, nije dobar?
— Da! - I još mi se jedna stvar desila, večeras . . . Uostalom, posle ću ti
ispričati.
Ona već nije slušala i sedela je duboko zamišljena.
— Ne razumem -kako sam mogla tada otići od njih? Bila sam u nekom
bunilu - progovori ona najzad, gledajući me tako kao da ne očekuje odgovor.
Da sam u taj mah počeo što s njom da govorim, ne bi me čula.
— Vanja - reče ona jedva čujnim glasom - molila sam te da dođeš radi
jedne stvari.
— A šta to?
— Rastajem se s njim.
— Da li si se rastala ili se rastaješ?
— Treba da se svrši sa ovakvim životom. Stoga sam te i zvala da ti iskažem
sve, sve što se sad skupilo i što sam od tebe dosad krila.
Ona bi uvek tako počinjala sa mnom kad bi mi poveravala svoje tajne
namere, ali je skoro uvek izlazilo na to da sam sve te tajne već odavno od nje
same znao.
— Ah, Nataša, pa ja sam to već sto puta čuo od tebe! Naravno, vi zajedno
živeti ne možete. Vaša je veza nekako čudna. Vi ničega zajedničkog nemate.
Ali, da li ćeš ti imati snage za to?
— Pre sam to samo nameravala, Vanja; a sad sam se konačno odlučila.
Volim ga beskrajno, a ovako ispada da sam mu još ja najveći neprijatelj. Ja
upropašćujem njegovu budućnost. Treba ga osloboditi. Jer on mene ne može
uzeti; on nema snage da pođe protiv oca. A neću ni da ga vezujem. I stoga mi
je čak milo što se sad zaljubio u tu devojku za koju mu provodadžišu. Bar će
mu biti lakše da se rastane sa mnom. Ja to moram učiniti. To mi je dužnost...
Ako ja njega volim, onda treba sve za njega da žrtvujem - treba da mu
dokažem svoju ljubav, to mi je dužnost! Zar nije tako?
— Ali ti ga nećeš privoleti na to.
— Pa ja ga i neću privoleti. Ja ću sa njim kao i do sada, pa makar evo i sad
da uđe. Ali moram naći način da mu olakšam da me ostavi bez grize savesti.
Eto šta me muči, Vanja; pomozi mi. Bi li mi ti što mogao savetovati?
— Ima samo jedan način - rekoh ja - da sasvim prema njemu ohladniš i da
zavoliš drugog. Ali ne verujem da bi i to bio zgodan put. Jer ti znaš njegov
karakter. On sad, eto, pet dana k tebi ne dolazi. Zamisli da te je sasvim
ostavio; ali dovoljno bi bilo da mu samo pišeš da ga ostavljaš i on bi onoga
časa dotrčao k tebi.
— Zašto ti njega ne voliš, Vanja?
— Ja?
— Da, ti, ti! Ti si njegov neprijatelj, tajni i javni Ti nisi kadar govoriti o
njemu bez pakosti. Već sam hiljadu puta primetila da je za tebe najveće
uživanje da ga ponižavaš i ocrnjuješ! Naročito da ga ocrnjuješ, istinu ti
govorim!
— Hiljadu puta si mi već govorila to. Dosta, Nataša; manimo se tog
razgovora.
— Htela bih da se preselim u drugi stan - poče ona opet posle izvesnog
ćutanja. - Ali nemoj da se ljutiš, Vanja ...
— Pa on će ti i u drugi stan doći, a ja se, bogami, ne ljutim.
— Ljubav je jaka; a nova ljubav može da ga veže. Ako se i vrati k meni, to
će biti možda samo na časak. Kako ti misliš?
— Ne znam, Nataša; kod njega ti je sve to u najvećoj meri zbrkano i ni na
šta nalik; on hoće i njom da se oženi i tebe da voli! On je nekako kadar i
jedno i drugo u isti mah da učini.
— Kad bih pouzdano znala da on nju voli, lako bih se odlučila ... Vanja!
Nemoj kriti ništa od mene! Znaš li ti nešto što nećeš da mi kažeš, ili ne znaš?
Ona se zagleda u mene nemirnim, ispitujućim pogledom.
— Ništa ne znam, draga Nataša, dajem ti časnu reč. Prema tebi sam uvek
bio iskren. Uostalom, evo šta još mislim: da se on možda uopšte nije ni
zaljubio u tu grofičinu pastorku tako mnogo kao što mi mislimo. Prosto
trenutan zanos ...
— Misliš, Vanja? Bože, kad bih to sigurno znala! O, kako bih želela da ga
vidim u ovom trenutku, samo da ga pogledam! Sve bih mu to na licu
pročitala! A nema ga! Nema ga!
— Pa zar ga ti čekaš, Nataša?
— Ne, on je kod nje; znam; obavestila sam se. A kako bih želela i nju da
vidim ... Čuj, Vanja, reći ću glupost, ali zar je meni baš sasvim nemogućno da
je vidim, zar se nigde ne bih mogla sastati sa njom? Kako ti misliš?
Ona je uznemireno očekivala šta ću joj reći.
— Videti je još i možeš. Ali da je samo vidiš, to ti je malo.
— Dosta bi mi bilo makar samo i da je vidim, a posle bih već i sama
shvatila. Čuj: ja sam prosto oglupavila; hodam, hodam ovde, neprestano sama
- pa samo mislim; a misli su mi kao kakav vihor. Tako mi je teško! Pa evo šta
sam izmislila, Vanja: bi li se ti mogao upoznati s njom? Jer, grofica je - ti si mi
to sam jednom pričao - pohvalila tvoj roman; ti ideš neki put na večernja
posela kneza R., a i ona tamo odlazi. Udesi da te njoj predstave. A mogao bi,
možda, i Aljoša da te upozna s njom. I tako bi mi, eto, mogao sve ispričati o
njoj.
— Nataša, draga moja, posle o tome. Nego, evo šta: zar ti zbilja misliš da
ćeš imati snage da se rastaneš s njim? Pogledaj se samo sad, pa zar si ti
mirna?
— I-ma-ću! - odgovori ona jedva čujno. - Za njega ću sve dati! Ali znaš,
Vanja, ne mogu da podnesem što je on, eto, sad kod nje, a mene se ne seća.
Sedi kod nje, priča, smeje se ... sećaš se, kao kad je nekad ovde sedeo ... Gleda
joj pravo u oči - on uvek tako gleda - ni na pamet mu sad ne pada da sam ja
ovde... s tobom.
Ona ne dovrši, i s očajanjem pogleda u mene.
— Pa, ti si, Nataša, još maločas ... ovoga časa si još govorila ...
— Neka se svi, svi skupa rastanemo! - prekide me ona s pogledom koji je
sevao. - Sama ću dati blagoslov na to ... Ali je teško, Vanja, kad me on sam,
prvi, zaboravi! Ah, Vanja, kakve su to muke! Ni sama sebe ne shvatam: po
razumu je tako, a u stvari nije. Šta li će sa mnom biti!
— No, Nataša, dosta, umiri se! ...
— I evo već peti dan, svakog časa, svakog trenutka ... bilo da sanjam ili da
spavam - sve o njemu, o njemu! Znaš, Vanja, hajdemo tamo, isprati me!
— Ostavi to, Nataša.
— Ne, da idemo! Samo sam tebe čekala, Vanja! Već tri dana o tome
mislim. Zbog toga sam ti i pisala ... Ti me moraš otpratiti; ne treba da mi to
odbiješ ... Već tri dana te čekam ... Tamo se danas priređuje veče ... on je tamo
... hajdemo!
Ona beše kao u bunilu ...
U predsoblju se začu neki žagor; Mavra kao da se s nekim prepirala.
— Čekaj, Nataša, ko je to? - zapitah - slušaj! Ona oslušnu s nepoverljivim
osmehom i najednom strašno preblede.
— Bože moj! Ko je to? - progovori ona jedva čujnim glasom.
Ona me htede već zadržati, ali ja iziđoh u predsoblje k Mavri.
Tako je. To je bio Aljoša. Nešto je pitao Mavru. Ona u prvi mah nije htela
da ga pusti.
— A otkud ti? - zapita ga ona kao da ima neku vlast. - Kud se ti to skitaš?
No, ulazi, marim ja. Meni nećeš oči zamazati. Ulazi! Kako ćeš se izvući?
— Nikoga se ne bojim! Ja ću ući! - govorio je Aljoša, ali ipak prilično
zbunjen.
— A ti ulazi! Gle ti njega!
— Pa i ući ću! I vi ste tu? - reče on spazivši me - kako je to lepo što ste i vi
tu! No, evo i mene; eto vidite ... Nego, kako ću ja sad ...
— Prosto, uđite - odgovorih - čega se bojite?
— Ničega se ne bojim, uveravam vas, jer ja, bogami, nisam kriv. Vi možda
mislite da sam kriv? Evo vidite: odmah ću se opravdati. Nataša, mogu li da
uđem? - viknu on s nekakvom izveštačenom smelošću, zastavši pred
zatvorenim vratima.
Niko mu ne odgovori.
— Pa šta je to? - zapita on uznemireno.
— Ništa, maločas je tu bila - odgovorih - osim ako nije nešto ...
Aljoša oprezno otvori vrata, pa bojažljivo baci pogled po sobi. U njoj ne
beše nikoga.
Najednom je ugleda u uglu, između ormana i prozora. Ona je stajala
tamo, kao da se sakrila - ni živa ni mrtva. Još i danas, kad se setim toga,
moram da se nasmejem. Aljoša joj polako i pažljivo priđe.
— Nataša, šta je to s tobom? Zdravo, Nataša - bojažljivo poče on, gledajući
je nekako uplašeno.
— No, pa šta, nije to ništa... - odgovori ona strašno zbunjena, kao da je
ona bila kriva. - Hoćeš li čaja?
 — Nataša, čuj... - reče joj Aljoša, sasvim zbunjen. - Ti si, možda, uverena
da sam ja kriv... Ali ja nisam kriv; nimalo nisam kriv! Sve ću ti sada ispričati.
— Ali našto to? - prošapta Nataša - ne, ne, nemoj ... bolje daj mi ruku i...
svršena stvar ... kao i uvek ...
I ona iziđe iz ugla; rumen poče da joj preliva obraze.
Ona se zagleda u zemlju, kao da se bojala da pogleda u Aljošu.
— O bože moj! - uzviknu on u ushićenju - da sam ja što kriv, sad joj ne bih
smeo ni u oči pogledati! Eto, vidite! - viknu on obraćajući se meni - eto: ona
me smatra za krivca; sve je protiv mene, sve je očigledno protiv mene! Jer ja
već pet dana ne dolazim! čuje se da sam kod verenice - i šta biva? Ona mi već
prašta! Ona već kaže: »Daj mi ruku, i svršeno« ... Nataša, draga moja, anđele
moj! Ja nisam kriv, znaj to! Nisam kriv ni ovolicno! Naprotiv! Naprotiv!
— Ali... trebalo bi da si sad tamo ... Tebe su tamo zvali... Otkud ti ovde?
Ko... koliko je časova?
— Deset i po! Pa, ja sam bio tamo ... Ali sam im rekao da sam bolestan, pa
sam otišao, i - ovo je prvi put, za ovih pet dana što sam slobodan, što sam
mogao da se iščupam od njih, te da dođem k tebi, Nataša. To jest, mogao sam
i ranije doći, ali namerno nisam dolazio! A zašto? Odmah ćeš doznati,
objasniću ti: zato sam i došao da ti objasnim. Samo, tako mi boga, ovog puta
nisam ti ništa kriv - ništa!
Nataša diže glavu pa ga pogleda... Ali u pogledu kojim joj je odgovorio
sijala je takva iskrenost, lice mu je bilo tako radosno, tako čestito, tako veselo
da mu je čovek morao verovati. Mislio sam da će oni sad kliknuti i poleteti
jedno drugom u zagrljaj, kao što je to već nekoliko puta pre bivalo pri
sličnom mirenju. Ali Nataša, kao pod navalom sreće, obori glavu na grudi, pa
se najednom ... tiho zaplaka. Tu Aljoša nije mogao izdržati. On joj pade pred
noge. Ljubljaše joj ruke, noge; bio je kao van sebe. Ja joj primakoh
naslonjaču. Ona sede. Noge su joj se odsekle.
DRUGI DEO
 GLAVA PRVA

Posle nekoliko trenutaka svi smo se smejali kao ludi.

— Ama, pustite me, pustite me da vam ispričam - nadvikivao nas je Aljoša
svojim zvučnim glasom.
— Oni misle da je sve ovo kao i pre ... da sam došao zbog kojekakvih trica
... Kažem vam da imam jednu vrlo zanimljivu stvar. Ta hoćete li umuknuti
već jednom!
Neobično je želeo da priča. Po njegovom izgledu moglo se videti da ima
neke važne novosti. Ali njegova nameštena važnost zbog naivnog ponosa što
zna takve novosti zasmeja Natašu. I ja se, i nehotice, zasmejah odmah za
njom. I što se više on na nas ljutio, mi smo se sve više smejali. Jed, a zatim
Aljošino detinjasto očajanje dovedoše nas, naposletku, do tog stepena da je
dosta bilo da nam neko samo prst pokaže, kao ono Gogoljevom
potporučniku[17], pa da odmah prsnemo u smeh. Mavra, izašavši iz kuhinje,
stajala je na vratima i gledala nas sa ozbiljnim negodovanjem, ljuteći se što
Nataša nije dobro natrljala nos Aljoši, kao što se ona sa uživanjem nadala
svih ovih pet dana, i što su, mesto toga, svi još tako veseli.
Naposletku Nataša, videći da naš smeh vređa Aljošu, prestade da se smeje.
— A šta ti to imaš da nam pričaš? - zapita ona.
— Kako velite, hoću li da podložim samovar? -zapita Mavra prekidajući
reč Aljoši bez ikakvog respekta.
— Idi, Mavra, idi - odgovori joj on mašući na nju rukama i žureći da je
otera. - Pričaću vam sve što je bilo, sve što jeste i sve što će biti, jer ja to sve
znam. Vidim, prijatelji moji: vi biste hteli da čujete gde sam bio ovih dana -
pa to baš i hoću da vam ispričam, a vi mi ne date. No, pre svega, ja sam te sve
vreme obmanjivao, Nataša, sve ovo vreme, bogzna otkad sam te obmanjivao,
i to baš i jeste najglavnije.
— Obmanjivao si me?
— Da, obmanjivao ... već ceo mesec. Počeo sam još pre očevog dolaska, a
sad je nastao čas potpune iskrenosti. Pre mesec dana, dok otac još nije došao,
najedared dobih od njega grdno veliko pismo, ali sakrih to od vas. U tom
pismu mi on otvoreno i prosto - i, obratite pažnju, takvim ozbiljnim tonom
da sam se čak poplašio - saopštava da je stvar sa mojom veridbom već svršena
i da je moja verenica, jedno savršenstvo; da ja nje, naravno, nisam dostojan,
ali da se ipak moram oženiti njome. I stoga da se za to pripremim, da izbijem
iz glave sve svoje ludosti, i tako dalje, i tako dalje - no, znamo već kakve su to
ludosti. I, eto, to sam pismo od vas zatajio.
— Ko kaže da si zatajio! - prekide ga Nataša. - Našao čime da se hvali! A
izlazi da si nam brže-bolje sve ispričao. Sećam se još kako si najedared postao
tako poslušan, tako nežan, i nisi se odmicao od mene, kao da si mi nešto
skrivio, pa si nam celo to pismo malo-pomalo, u pojedinim odlomcima,
ispričao.
— Ne može biti! Ono što je najglavnije znam da vam nisam ispričao.
Možda ste vas oboje naslutili nešto, to je već vaša stvar, ali nisam pričao. Ja
sam to krio od vas, i bilo mi je strašno teško.
— Sećam se, Aljoša, vi ste se sa mnom tada svaki čas savetovali, i sve ste
mi ispričali, jedno po jedno, naravno, u vidu pretpostavki - dodadoh,
pogledavši u Natašu,
— Sve si ispričao! Ne hvali se, molim te - prihvati ona. - Pa zar si ti kadar
nešto od koga sakriti? Zar ti da budeš varalica? Čak je i Mavra sve doznala.
Jesi li znala, Mavra?
— No, kako ne bih znala! - odazva se Mavra promolivši k nama glavu - sve
je već prva tri dana ispričao. Zar ti nekom da podvališ?
— Uh, ala je dosadno s vama razgovarati! Ti sve to iz ljutnje činiš, Nataša!
A i ti se, Mavra, varaš. Sećam se, tada sam bio kao lud; sećaš li se, Mavra?
— Kako se ne bih sećala. Pa ti si i sad kao lud.
— Ne, ne, ja ne govorim o tome. Sećaš li se? Tada nismo imali novaca, pa
si ti išla da moju srebrnu kutiju za cigarete daš u zalog; a što je glavno,
dopusti da ti primetim, Mavra, ti se strašno zaboravljaš prema meni. To te je
sve Nataša naučila. No, recimo, ja sam vam zbilja sve ispričao još tada, jedno
po jedno (sad se sećam). Ali ton pisma vi ne znate, a u pismu je glavna stvar -
ton. A sad o tome govorim.
— No, pa kakav je ton? - zapita ga Nataša.
— Čuj, Nataša, ti to pitaš... baš kao da se šališ sa mnom. Nemoj da se šališ.
Uveravam te, to je vrlo važna stvar. Takav ton da sam prosto glavu izgubio.
Nikad otac nije sa mnom tako govorio. To jest, pre će Lisabon[18]u zemlju
propasti nego da ne bude kako on hoće; eto kakav je ton.
— No, no, pričaj! A zašto ti je trebalo da to kriješ od mene?
— Ah, bože moj! Pa da te ne uplašim. Nadao sam se da ću sve sam dovesti
u red. Ali, eto, posle toga pisma, tek što je otac doputovao, otpočeše moje
muke. Bio sam se pripremio da mu odgovorim odlučno, jasno, ozbiljno, ali mi
sve nekako nije polazilo za rukom. A on me čak nije ni pitao, lisac! Naprotiv,
izgledalo je kao da je čitava stvar već rešena, te da među nama više ne može
ni biti nikakvih razgovora ni pitanja, čuješ li, čak ne može biti, toliko je on u
sebe pouzdan. A sa mnom je postao tako ljubazan, tako mio. Prosto sam se
čudio. Kad biste samo znali, Ivane Petroviču, kako je pametan! Taj vam je sve
čitao i sve zna. Samo vas jedanput pogleda, i već zna sve vaše misli kao svoje.
Zato su ga sigurno prozvali jezuitom. Nataša ne voli kad ga ja hvalim. Nemoj
da se ljutiš, Nataša. No, dakle... A, zbilja! On mi s početka novaca nije davao a
sad je dao, juče! Nataša! Anđele moj! Sad je došao kraj našoj sirotinji! Evo
pogledaj! Sve što mi je za kaznu smanjio za ovo pola godine, sve mi je juče
nadoknadio; pogledaj koliko - nisam još izbrojao. Mavra, pogledaj šta je tu
para! Sad već nećemo kašike i zlatnu dugmad zalagati.
On izvadi iz džepa podebeo svežanj novčanica, jedno hiljadu i po rubalja,
pa metnu na sto. Mavra sa uživanjem pogleda novac i pohvali Aljošu. Nataša
ga je strašno žurila.
— No, dakle, mislim se šta da radim! - nastavi Aljoša. - Kako da mu se
usprotivim? To jest, kunem se oboma: kad bi on bio zao prema meni, a ne
ovako dobar, ne bih se kolebao. Prosto bih mu rekao da neću, da sam već
zreo čovek, i da je sad - kraj! I verujte, isterao bih svoje. A ovako - šta znam
da mu kažem? Ali nemojte ni mene da krivite. Vidim, ti si kanda
nezadovoljna, Nataša. što se vas dvoje zgledate? Sigurno mislite: eto, već su
ga spleli, i nema ni trunke odlučnosti. Ama, imam ja odlučnosti, imam, i to
više no što vi i mislite. A dokaz vam je to što sam ja, bez obzira na svoj
položaj, odmah rekao sebi: to je moja dužnost; moram sve, sve ocu iskazati,
pa mu počeh govoriti, i izgovorih mu sve, i on me sasluša
— Ama šta? šta si ti njemu, upravo, izgovorio? -upita Nataša uznemireno.
— Pa to, da ja neću nikakvu drugu verenicu, jer već imam jednu - a to si
ti. To jest, ja mu otvoreno još dosad ne rekoh, nego sam ga samo pripremio,
pa ću mu sutra reći; to je sad već gotova stvar. Najpre mu rekoh da je to
sramota i neblagodarno ženiti se zbog novca, i da je to prosto glupo što se mi
smatramo za neke aristokrate (jer ja sam sa njim sasvim iskren, kao brat s
bratom). Zatim mu odmah objasnih da sam ja tiers-état, a tiers-état c'est
l'essentiel[19]; da se ja ponosim time što sam isto što i drugi, i neću da se
izdvajam ... Jednom rečju, izložih mu sve te zdrave ideje ... Govorio sam
vatreno, oduševljeno. I sam sam se sebi čudio. Dokazah mu, najzad, baš i sa
njegovog gledišta ... otvoreno mu rekoh: zar smo mi neki knezovi? Samo po
poreklu; a, u stvari, šta ima na nama kneževskog? Pre svega, nekog naročitog
bogatstva nema, a bogatstvo je glavno. Sad je najglavniji knez - Rotšild.
Drugo, u pravom velikom svetu odavno se već za nas nije čulo. Poslednji je
bio stric Semjon Valkovski, ali i on je samo u Moskvi bio poznat, pa i to po
tome što je svojih poslednjih trista kmetova proćerdao, i da otac nije stekao
para, njegovi bi unuci, možda, zemlju orali, kao što imamo takvih knezova.
Nemamo, dakle, razloga da se pravimo važni.
Jednom rečju, sve sam mu rekao što mi je bilo na srcu - sve oštro i
iskreno, nešto sam čak i dodao. On mi čak nije ni odgovarao, nego mi prosto
poče prebacivati što sam prestao odlaziti u kuću grofa Nainskog, a posle mi
reče da treba da se nekako dodvorim kneginji K., mojoj kumi, jer, veli, ako
me kneginja K. lepo primi, to znači da ću svuda biti primljen, i karijera mi je
osigurana, pa kad ti poče vesti! Sve su to aluzije na to što sam ih, otkad sam
se zbližio s tobom, Nataša, sve ostavio; da je to, dakle, tvoj uticaj. Ali on
otvoreno dosad o tebi nije govorio, čak, očigledno, to izbegava. Obojica se
dovijamo, vrebamo i hvatamo jedan drugog, i budi uverena, Nataša, da će i
nama jednom svanuti...
— Pa dobro. Ali čime se svršilo, šta je on sad naumio? To je glavno. I
kakav si ti brbljivac, Aljoša...
— A bog bi ga znao, ne možeš mu uhvatiti računa šta je naumio. Ko kaže
da sam ja brbljivac? Sve ja ovo ozbiljno govorim; on čak i nije ništa
odlučivao, nego se samo na sve razloge smeškao, ali tako kao da me sažaljeva:
»Ja, veli, razumem da je to poniženje, ali mene nije od toga stid. Ja se, veli,
potpuno s tobom slažem, ali kad odemo grofu Nainskom, ti pazi da ništa od
ovog tamo ne govoriš. Jer ja te razumem, ali oni te neće razumeti.« Izgleda
da čak ni njega svi oni ne razumeju sasvim dobro; nešto se, kanda, ljute na
njega. Uopšte, u svetu mog oca sad nešto ne mare. Grof me je u prvi mah
neobično oholo primio - sasvim sa visine; pa čak kao da je sasvim zaboravio
da sam odrastao u njegovoj kući, poče da se priseća, bogami! On se prosto
ljuti na mene što sam nezahvalan, a, verujte mi, tu nije bilo od moje strane
nikakve nezahvalnosti: u njegovoj kući je strašno dosadno - pa nisam hteo da
idem.. On je i oca predusreo strašno nemarno; tako nepažljivo da prosto ne
razumem kako moj otac uopšte može i da mu odlazi. Sve je to mene
razljutilo. Jadni otac mora da mu se klanja skoro do zemlje. Razumem da je
sve to radi mene, ali meni ništa ne treba. Već htedoh posle da iskažem ocu
sva svoja osećanja, ali se uzdržah. A i našto? Njegova ubeđenja time neću
izmeniti, samo ću ga oneraspoložiti, a njemu je ionako teško. No, rekoh, da
upotrebim lukavstvo, da ih sve nadmudrim: da nagnam grofa da me poštuje -
pa šta mislite? Odmah sam sve postigao: za jedan dan sve se izmenilo! Grof
Nainski ne zna sad već šta bi sa mnom. I sve sam to ja učinio, ja sam; svojim
sopstvenim lukavstvom, tako da se moj otac samo krstio od čuda! ...
— Čuj, Aljoša, bolje nam pričaj o stvari! - uzviknu nestrpljiva Nataša. -
Mislila sam da ćeš nam ti što o našoj stvari pričati, a ti bi samo hteo da
ispričaš kako si se ti tamo pokazao kod grofa Nainskog. Šta se mene tiče tvoj
grof!
— Šta te se tiče? Čujete li je, Ivane Petroviču: šta je se tiče? Ama u tome i
jeste cela stvar! I sama ćeš videti: posle će ti sve biti jasno. Samo me pusti da
ispričam... A, najposle, što vam ne bih iskreno rekao! Znaš šta, Nataša, a i vi,
Ivane Petroviču: možda sam zbilja, neki put, vrlo, nepromišljen; no, recimo
čak - jer i to je neki put bivalo - prosto glup. Ali ovde sam ja, uveravam vas,
pokazao mnogo lukavstva ... pa najzad, čak i pameti. Tako da sam mislio da
ćete se i vi obradovati što nisam baš uvek... nerazuman.
— Ah, ta šta ti to, Aljoša? Nemoj tako! Dragi moj!
Nataša nije mogla podneti da Aljošu smatraju nerazumnim. Koliko puta
se ona tako durila na mene, ne govoreći mi ništa, kad bih ja, bez okolišenja,
dokazivao Aljoši da je učinio kakvu glupost. To je bilo osetljivo mesto u
njenom srcu. Ona nije mogla podneti da neko Aljošu potcenjuje i, verovatno,
tim većma što je i sama uviđala njegovu ograničenost. Ali svoje mišljenje mu
nikako nije iskazivala, i bojala se da ne uvredi njegov ponos. A on bi u takvim
slučajevima bivao nekako pronicljiv, te bi svagda pogađao njena tajna
osećanja. Nataša je to videla i vrlo bi se zbog toga žalostila, odmah bi mu se
umiljavala i mazila ga. I zato nju sad te njegove reči bolno taknuše u srce.
— Dosta, Aljoša, ti si samo lakomislen, a nikako nisi takav - dodade ona -
što ti sebe da ponižavaš?
— No, dobro; pa pustite me već da vam do kraja ispričam. Posle prijema
kod grofa, otac se čak naljutio na mene. Mislim se ja: čekaj! Mi smo tada išli
kneginji. Već sam odavno bio čuo da je ona od starosti skoro sasvim izlapela,
a uz to još gluva, i strašno voli kučiće. Ima čopor, a pazi ih kao malo vode na
dlanu. Kraj svega toga, ona ima ogroman uticaj u višim krugovima, tako da
čak grof Nainski, taj le superbe[20], neki put mora da čeka na red da ga ona
primi. Dakle, ja vam tada putem skovah plan za sve svoje potonje postupke,
pa šta mislite: na čemu sam ga zasnovao? Na tome što mene svi psi vole, tako
mi boga! To sam primetio. Da li je u meni neki magnetizam, ili što i ja sam
mnogo volim životinje, to ne znam, ali psi me vole, pa to vam je! Nego, kad
spomenuh magnetizam, tebi to još nisam pričao, Nataša: ovih dana smo
duhove dozivali, bio sam kod takvog jednog dozivača, to je strašno
zanimljivo, Ivane Petroviču, prosto me je zaprepastilo. Ja sam dozivao Julija
Cezara.
— Oh, bože moj! A šta će ti Julije Cezar? - uzviknu Nataša gušeći se od
smeha. - Samo ti je još on falio!
— Ama zašto ... pa zar sam ja neki... Zašto da ja nemam prava dozivati
Julija Cezara? šta će mu biti? Gle je, molim te, kako se smeje.
— Pa, naravno, ništa mu neće biti... Ah, mili moj! No, pa šta ti je rekao
Julije Cezar?
— Pa ništa nije rekao. Ja sam samo držao pisaljku, pisaljka je sama išla po
hartiji i pisala. To, kažu, Julije Cezar piše. Ali ja u to ne verujem.
— A šta ti je napisao?
— Pa napisao je nešto na formu »obmokni«, kao kod Gogolja[21]…ali
nemoj da se smeješ.
— Ama pričaj o kneginji!
— Pa vi me, eto, neprestano prekidate. Dakle, dođosmo kneginji, i ja
počeh time što stadoh da se udvaram Mirni. Ta Mirni - to je neko matoro,
nakazno, šugavo kuče, a uz to još i pakosno, pa hoće da ujeda... Kneginja
prosto luduje za njom, samo što je u nedra ne metne; jednih su, kanda,
godina ona i to kuče. Ja počeh tim što sam Mirni stao da častim slatkišima, i
za nepunih desetak minuta naučih je da šeni i da pruža šapicu, što je celog
veka niko nije mogao naučiti. Kneginja je bila prosto ushićena; samo što ne
plače od radosti: »Mirni! Mirni! Mirni! zna šapicu da pruža!« Dođe li joj
neko, ona odmah: »Mirni zna šapicu da pruži! Moj kumić ju je, eto, naučio!«
Dolazi Nainski: »Mirni šapicu pruža!« A u mene gleda skoro sa umilnim
suzama. Vanredno dobra bakica; prosto mi je žao. Nego, ja ne budi lenj - te
joj opet polaskah: ona ima na svojoj burmutici sopstveni portret, kad je još
verenica bila, pre jedno šezdeset godina. Ona nekako ispusti tu burmuticu. Ja
je dignem i reknem, kao da ne znam: Quelle charmante peinture![22] To je
idealna lepota! Tu se ona već sasvim rastopi, te poče sa mnom razgovarati o
ovom i onom, i gde sam se školovao, i kome odlazim, i kako imam divnu kosu
pa poče da priča bez kraja. A i ja nju nasmejah, ispričah joj jednu
skandaloznu istoriju. Ona to voli; samo što mi prstom pripreti, ali inače se
slatko smejala Na rastanku me poljubi i prekrsti, i pozva me da joj dođem
tako svaki dan da je razonodim. Grof mi steže ruku; oči mu čisto došle
zejtinjave; a moj tata, premda je vrlo dobar i čestit i plemenit čovek, ali -
verovali vi meni ili ne verovali - umalo se ne zaplaka od radosti kad dođosmo
kući. Grlio me, poče da mi se ispoveda - nekakve tajanstvene ispovesti u
pogledu karijere, svojih veza, novca, brakova, tako da mnogo štošta nisam ni
razumeo. Te mi tu i para dade. To je sinoć bilo. Sutra ću opet kneginji, ali
otac je moj ipak plemenit čovek - nemojte što da pomislite, pa iako me
udaljuje od tebe, Nataša, to je stoga što je zaslepljen, što se polakomio na
Kaćine milione, a ti ih nemaš. A taj novac on želi samo za mene, i samo je iz
neobaveštenosti nepravičan prema tebi. A koji otac ne želi sreću svome sinu?
Jer on nije kriv što je navikao da milione smatra za sreću. Takvi su ti oni svi.
Na njega treba gledati samo sa te tačke, a ne drukčije; i odmah ćeš videti da je
u pravu. Ja sam naročito žurio k tebi, Nataša, da te uverim u to, jer znam, ti
imaš neko predubeđenje o njemu i, naravno, nisi za to kriva. Ja te i ne krivim
...
— Dakle, samo ti se to desilo što si karijeru kod kneginje načinio? Je li ti
to sve tvoje lukavstvo? -zapita ga Nataša.
— Kako? Šta to govoriš? To je tek početak ... Pričao sam o kneginji zato
što ću ja, razumeš li, pomoću nje oca u ruke da uzmem, a glavna moja istorija
još nije ni počela.
— No, pa ispričaj nam je!
— Danas mi se desio još jedan slučaj, i čak vrlo čudnovat. I ja sam i sad
zaprepašćen - nastavi Aljoša. - Moram vam primetiti da, iako su moj otac i
grofica ugovorili našu veridbu, ali zvanično još dosad ničega nije bilo, tako da
se mi, ako hoćete, ovog časa možemo i razići, i nikakvog skandala neće biti.
Jedino grof Nainski što zna, ali on se smatra kao rođak i pokrovitelj; pa ne
samo to nego, mada sam u toku ove dve nedelje bliže upoznao Kaću, sve do
večeras ja i ona nismo ni reč progovorili o budućnosti, to jest o braku i... no,
pa ni o ljubavi. Osim togai utvrđeno je da se najprije dobije pristanak
kneginje K., od koje se očekuju ne znam kakve protekcije i - zlatna kiša. što
rekne ona, to će reći i viši svet; ona ima velike veze. A mene neizostavno hoće
da uvedu u viši svet i da mi udese karijeru, ali naročito se zauzima za sve te
planove grofica, Kaćina maćeha. Ali stvar je u tome što stara kneginja nju još
možda neće ni primiti zbog njenog neozbiljnog vladanja u ino-stranstvu; a
kad je kneginja ne primi, onda je, vero-vatno, ni drugi neće primiti. A ovo je
sad grofici došlo kao naručeno - moja veridba s Kaćom. Stoga se grofica, koja
je u prvi mah bila protiv te veridbe, danas neobično obradovala mome
uspehu kod kneginje. Nego, to na stranu, i evo šta je glavno: Katarinu Fjo-
dorovnu poznajem još od lanjske godine; ali tada sam još bio dečak i ništa
nisam mogao da razumem, te stoga i nisam ništa opazio na njoj.
 — Bolje reci, tada si više mene voleo - prekide ga Nataša - stoga je i nisi
dobro zagledao, a sad ... - Ni reci, Nataša - uzviknu Aljoša vatreno - grdno se
varaš i vređaš me! ... Ja ti čak i ne odgovaram na to; saslušaj do kraja, pa ćeš
sve videti... Oh, kad bi ti poznavala Kaću! Kad bi ti znala kako je to nežna,
čista, golubija duša! Ali ti ćeš je upoznati; samo me saslušaj do kraja! Pre dve
nedelje, kada me je otac, po njihovom dolasku, poveo Kaći, počeo sam je
pažljivo posmatrati. Primetio sam da i ona mene posmatra. To je sasvim
privuklo moju radoznalost; sad ne govorim o tome kako sam već imao
naročitu nameru da je upoznam izbliže - nameru još od onog očevog pisma
koje me je onako iznenadilo. Neću ništa da govorim, neću da je hvalim, reći
ću samo jedno: ona je redak izuzetak iz celog tog društva. To je tako
originalna priroda, tako jaka i iskrena duša, jaka baš svojom čistotom i
iskrenošću, da sam ja prema njoj prosto dečko, njen mlađi brat, i pored toga
što je njoj tek sedamnaest godina. I još sam nešto primetio: ona je puna neke
sete, kao neke tajne; ćutljiva je, u kući skoro uvek ćuti, kao da je nečim
zastrašena.. Ona kao da nešto premišlja. Mog oca kao da se boji. Maćehu ne
voli - to sam odmah primetio; to sama grofica govori na sve strane, radi
nekakvih ciljeva, da nju njena pastorka neobično voli; sve je to laž. Kaća nju
samo pokorno sluša, i kao da se u tome sporazumela sa njom. Pre četiri dana,
posle svih mojih posmatranja, odlučih se da izvršim svoju nameru i večeras je
izvrših. To je: da ispričam Kaći sve, da joj sve priznam, da je privolim na našu
stranu, i onda da odjednom svršim stvar.
— Kako? Šta da joj ispričaš, šta da joj priznaš? - zapita ga Nataša
uznemireno.
— Sve, baš sve - odgovarao je Aljoša - i neka je hvala bogu koji mi je dao
tu misao, ali čujte samo, čujte! Pre četiri dana ovako sam odlučio: da se
povučem od vas, pa sve sam da svršim. Da sam ostao s vama, neprestano bih
se lomio, slušao bih vas i nikako se ne bih odlučio. A ovako, sam, i stavivši
baš sebe u takav položaj gde sam morao neprestano da ponavljam sebi da to
treba da se svrši, i da ja to moram svršiti, napregoh sve sile, i - svrših! Bio sam
odlučio da vam se vratim samo s nečim gotovim, i evo - vratio sam se sa
svršenim činom.
— Ama, šta je, šta je to bilo? Pričaj brže!
— Vrlo prosto! Prišao sam joj otvoreno, časno i smelo ... Ali, u prvom redu,
moram vam ispričati jedan slučaj pre toga, koji me je strašno porazio. Pre
nego što ćemo poći, otac je dobio nekakvo pismo. Ja sam u taj mah ulazio u
njegov kabinet i zastadoh na vratima. On me nije video. U tolikoj je meri bio
iznenađen tim pismom da je razgovarao sam sa sobom, uzvikivao nešto, kao
van sebe hodao po sobi, i najzad prsnuo u smeh, a u rukama drži pismo. Ja se
čak pobojah da uđem, očeknuh malo, pa tada uđoh. Ocu beše tako milo zbog
nečeg, tako milo. Poče sa mnom nekako čudnovato da razgovara; zatim
najednom prekide i reče mi da se odmah spremim da pođemo, premda je bilo
još vrlo rano. Kod njih danas nikoga nije bilo, osim nas, i ti si pogrešno
mislila, Nataša, da su tamo bili pozvani gosti. Tebi su to pogrešno kazali .. .
— Ah, ne udaljavaj se od stvari. Aljoša. molim te! Kaži nam kako si ti to
sve ispričao Kaći!
— Sreća je te sam ja s njom čitava dva časa ostao nasamo. Prosto sam joj
rekao da, iako oni hoće da nas vere, naš brak je ipak nemogućan; da, inače,
osećam prema njoj mnogo simpatije, i da me samo ona može spasti. I onda joj
otkrijem sve. Zamisli samo ona ništa nije znala o našoj stvari, o meni i tebi.
Nataša! Da si mogla viđeti kako ju je to dirnulo. S početka se čak i uplašila.
Sva je bila prebledela. Ispričah joj svu našu povest: kako si ti zbog mene
ostavila roditeljski dom, kako smo sami živeli, kako se sad mučimo i svega se
bojimo; i da se sad njoj obraćamo (Ja sam i u tvoje ime govorio, Nataša) te da
i ona pređe na našu stranu i da otvoreno kaže maćehi da neće da pođe za
mene; da je u tome sav naš spas i da se mi nemamo niotkud ničemu nadati.
Ona je sve to slušala s takvim interesovanjem, sa takvom simpatijom. Da si joj
samo videla oči u tom času! Čini mi se da joj se sva duša bila pretvorila u
pogled. Oči su joj sasvim plave. Zahvaljivala mi je što nisam posumnjao u nju
i dala mi je reč da će nam pomagati koliko god bude mogla. Zatim je počela
da se raspituje o tebi. Kazala je kako bi veoma volela da se upozna s tobom,
zamolila me da ti kažem da te već voli kao sestru, te da i ti nju kao sestru
voliš. A kad je doznala da te ja već pet dana nisam video, odmah me poče
goniti da odem k tebi...
Natašu to dirnu.
— I ti si još mogao da nam pre toga pričaš o svojim podvizima kod tamo
nekakve gluve kneginje! Ah. Aljoša, Aljoša! - uzviknu ona gledajući ga
prekorno. - A šta Kaća? Je li bila zadovoljna, vesela kad te je puštala od sebe?
— Da, zadovoljna je što je uspela da učini plemenito delo, a plakala je. Jer,
Nataša, i ona me voli! Priznala mi je da je počela već da me voli; da se ona
prosto ni s kim ne viđa i da sam joj se već odavno dopao. Ona me je izdvajala
naročito stoga što je svuda oko nje samo lukavstvo i laž, a ja sam joj se učinio
čovek iskren i častan. Ona ustade i reče: »Neka vam je bogom prosto,
Alekseju Petroviču, a ja sam mislila ...« Ne dovrši, zaplaka se i ode. Dogovorili
smo se da sutra kaže maćehi da neće da pođe za mene, a i ja da odmah sutra
sve kažem ocu, ali da mu to kažem odlučno i smelo. Ona me je prekorevala
što mu još ranije nisam rekao, jer: »častan čovek ničega ne treba da se boji!«
Ona je tako plemenita. Ni ona ne voli moga oca; kaže mi da je on prepreden, i
da je njemu samo do para stalo. Ja sam ga branio; ona mi nije verovala. A ako
ne uspem sutra kod oca ( a ona sigurno drži da neću uspeti), onda i ona
pristaje da pribegnem pokroviteljstvu kneginje K. Tada se već niko neće
usuditi da bude protiv nas. Ja i ona smo dali jedno drugom reč da budemo
kao brat i sestra. O, kad bi ti znala i njen život - kako je ona nesrećna; kako je
njoj odvratan taj život kod maćehe, i sve što je oko nje ... Ona to nije
otvoreno govorila, kao da se i mene bojala, ali ja sam iz nekih reči sve to
naslutio. Nataša, draga moja! Kako bi se ona obradovala kad bi te videla! I
kako ima dobro srce! Sa njom je tako lako. Vas dve ste stvorene da budete
jedna drugoj sestre, i treba da volite jedna drugu. Neprestano sam o tome
mislio. Ne, bogami: ja bih vas dve sastavio zajedno, pa bih stajao pored vas i
uživao u vama. Nemoj pomisliti ništa rđavo, Natašenjka, i dopusti mi da
govorim o njoj. Naročito hoću s tobom o njoj da govorim, a sa njom o tebi. A
ti dobro znaš da ja tebe volim više od svih, više od nje ... Ti si meni sve.
Nataša ga je ćuteći posmatrala - i nežno i nekako setno. Njegove reči su je
čisto milovale, a i kao da su je nečim mučile.
— Odavno sam, još pre dve nedelje, ocenio Kaću - nastavi on. - Jer ja sam
svako veče odlazio k njima. Vratim se, recimo, kući, pa sve mislim, sve mislim
o vama dvema, neprestano vas uporedujem jednu s drugom.
— Pa koja ti je od nas dve izlazila bolja? - pita Nataša smešeći se.
— Neki put ti, neki put ona. Ali bi uvek izlazilo da si ti bolja! A kad
govorim sa njom, uvek osećam da postajem nekako bolji, pametniji,
plemenitiji. Ali sutra, sutra će se sve rešiti!
— Pa zar ti je nije žao? Jer ona tebe voli! Ti kažeš da si i sam to primetio?
— Pa ja je žalim, Nataša! No, mi ćemo se sve troje međusobno voleti, a
tada ...
— A tada zbogom - progovori Nataša tiho, čisto za sebe. Aljoša je pogleda
u nedoumici.
Ali naš razgovor bi najedanput prekinut na način kome se niko ne bi
nadao. U kuhinji, koja je u isti mah bila i predsoblje, začu se nekakav nejasan
žagor, kao da je neko ušao. Posle kratkog vremena Mavra otvori vrata, pa
krišom poče mahati glavom na Aljošu, pozivajući ga da iziđe. Mi se svi
okrenusmo prema njoj.
— Ovde te neko traži, iziđi jedan čas - reče Mavra nekako tajanstvenim
glasom.
— Ko bi sad mogao da me traži? - reče Aljoša pogledavši u nas u
nedoumici. - Idem da vidim!
U kuhinji je stajao livrejisan lakej kneza, njegovog oca. To je knez,
vraćajući se kući, zaustavio svoje kočije pred Natašinim stanom, pa poslao
momka da vidi da li je tu Aljoša. Rekavši to, lakej odmah iziđe.
— Čudnovato! To se još nikad nije dešavalo - reče Aljoša, zbunjeno nas
pogledavši - otkud to sad?
Nataša se brižno zagleda u njega. Najednom Mavra opet otvori vrata.
— Knez! On lično! - reče ona ubrzanim šapatom, pa se odmah izgubi.
Nataša preblede i ustade sa svog mesta. Oči joj najednom planuše. Stajala
je lako se oslonivši o sto i sa uzbuđenjem je gledala u vrata na koja je trebalo
da uđe nezvan gost.
— Ti se ništa ne boj, Nataša, ti si sa mnom! Ja neću dopustiti da te vređa -
prošaputa zbunjeni, ali još prisebni Aljoša.
Vrata se otvoriše, a na pragu se pojavi sam knez Valkovski, lično.
 GLAVA DRUGA

On nas odmeri brzim, pažljivim pogledom. Po tom pogledu se još nije

moglo poznati da li nam je kao neprijatelj ili kao prijatelj došao. Ali da
opišem potanko njegovu spoljašnjost. Toga večera me je naročito porazio.
Ja sam ga viđao i ranije. To je bio čovek oko četrdeset pet godina, ne više,
sa pravilnim i neobično lepim crtama lica, čiji bi se izraz menjao prema
prilikama; a menjao se naglo, potpuno, neobičnom brzinom, prelazeći od
najprijatnijeg u najmrgodniji ili najnezadovoljniji, kao da je na jedan mah
bila trgnuta kakva opruga. Pravilan oval lica, malo crnomanjastog; vanredno
lepi zubi, male i dosta tanke usne, lepo ocrtane; prav, malo poduži nos, visoko
čelo, na kome se još nije videla ni najmanja bora; zelene, dosta krupne oči -
sve ga je to činilo skoro lepim, ali mu lice, ipak, nije ostavljalo prijatan
utisak. To je lice odbijalo naročito time što mu je izraz bio kao da nije njegov,
nego uvek izveštačen, sračunat, tako da bi se u vama rađalo neko slepo
ubeđenje da vam nikad neće uspeti da mu dokučite pravi izraz.
Zagledajući se pažljivije, vi biste počeli da pod svakidašnjom maskom
naslućujete nešto zlo, podmuklo i u najvećem stepenu sebično. Naročito bi
zaustavljale vašu pažnju njegove, na izgled, divne oči, zelene, otvorene. I kao
da se jedino one nisu mogle sasvim potčiniti njegovoj volji. On bi kao i hteo
da vas pogleda blago i ljubazno, ali zraci njegovog pogleda kao da su se
cepali, te su između blagih, umiljatih zrakova izbijali i opori, nepoverljivi,
radoznali i zli... Bio je dosta visoka rasta, lepo razvijen, nešto mršav, i izgledao
neobično mlad za svoje godine. Zagasitosmeđa i meka kosa skoro mu nije ni
počela da sedi. Uši, ruke, noge bile su mu vanredno lepe. To je bila prava
rasna lepota. Bio je odeven sa prefinjenom elegancijom, u sve novo, ali sa
izvesnim mladićkim osobinama, što mu je, uostalom, lepo stajalo. Izgledao je
kao Aljošin stariji brat. Bar niko ne bi mogao verovati da je on otac tako
odraslog sina.
On priđe pravo Nataši, pa joj reče, gledajući je uporno:
— Moj dolazak k vama u ovo doba i bez prijave - čudnovat je i odstupa od
uobičajenog reda; ali se nadam da ćete mi verovati da sam u stanju, ako ne
šta više, ono bar da uvidim svu ekscentričnost svoga postupka. Znam i s kim
imam posla; znam da ste pronicljivi i velikodušni. Poklonite mi samo deset
minuta i nadam se da ćete me i sami razumeti i opravdati.
On sve to izgovori učtivo, ali snažno i sa nekakvom upornošću.
— Sedite! - reče mu Nataša, koja se još nije oslobodila prve zbunjenosti i
izvesne zaplašenosti.
On se lako poklonio i seo.
— Pre svega, dopustite da kažem samo dve reči njemu - poče on
pokazujući na sina. - Aljoša, tek što si otišao, ne sačekavši me, pa čak i ne
oprostivši se s nama, grofici javiše da je Katarini Fjodorovnoj pozlilo. Ona
požuri k njoj, kad najednom Katarina Pjodorovna uđe sama u sobu,
rastrojena i vrlo uzrujana. Odmah nam otvoreno reče da ne može biti tvoja
žena. Reče još da će otići u manastir, da si je molio za moralnu potporu i da si
joj priznao da voliš Nataliju Nikolajevnu. Takvo neverovatno priznanje
Katarine Fjodorovne i, na kraju krajeva, u takvom času, razume se da je bilo
izazvano tvojim suviše čudnim objašnjenjem sa njom. Ona je bila skoro van
sebe. Možeš zamisliti kako sam bio preneražen i uplašen. A sad, prolazeći
ovuda, primetih u vašim prozorima svetlost - nastavi on obraćajući se Nataši.
- Misao koja mi se već odavno nameće u tolikoj meri tada ovlada mnome da
već nisam bio kadar da se oduprem prvom porivu, te svratih k vama. Zašto?
Reći ću vam odmah, ali unapred molim da se ne čudite izvesnoj oštrini moga
objašnjenja. Sve je to tako iznenada
— Nadam se da ću razumeti i kako treba oceniti to što ćete nam reći -
progovori Nataša zamuckujući.
Knez se u nju dobro zagleda, kao da je hitao da je potpuno prouči u
jednom trenutku.
— Uzdam se u vašu pronicljivost - nastavi on — i što sam dopustio sebi da
dođem k vama sada, to je naročito stoga što sam znao s kim imam posla. Ja
vas odavno poznajem, iako sam nekad bio tako nepravičan i kriv prema
vama. Saslušajte me! Vi znate: između mene i vašeg oca postoje davnašnje
nesuglasice. Sad neću da sebe opravdavam; prema njemu sam, možda, više
kriv nego što sam to dosad mislio. Ali, ako je tako, to znači da sam bio
obmanut. Ja sam nepoverljiv, i priznajem to. Naklonjen sam da u svemu
gledam pre nešto rđavo nego dobro - crta nesrećna, svojstvena hladnom srcu.
Ali nemam običaj da krijem svoje nedostatke. Ja sam poverovao svima
spletkama, i kad ste vi ostavili svoje roditelje, užasnuo sam se za Aljošu. Ali ja
vas tada još nisam poznavao. Podaci što sam ih o vama prikupljao malo-
pomalo me sasvim ohrabriše. Posmatrao sam, izučavao, i najzad se ubedio da
su sve moje sumnje bez osnova. Doznadoh kako ste se zavadili sa svojom
porodicom, a znam i to da je vaš otac u velikoj meri protivan vašem braku s
mojim sinom. I već samo to što se vi, koji imate takav uticaj, takvu, može se
reći, vlast nad Aljošom, što se niste koristili dosad tom vlašću i niste ga
privoleli da se oženi vama - već samo to vas prikazuje sa vrlo dobre strane.
Pa, ipak, priznajem pred vama potpuno, tada sam se bio odlučio da svim
silama ometam mogućnost vaše udadbe za moga sina. Znam, izražavam se
suviše otvoreno, ali u ovaj mah iskrenost je najpotrebnija. I sami ćete se s tim
složiti kad me do kraja saslušate. Uskoro posle toga, pošto ste vi ostavili
roditeljsku kuću, ja sam otputovao iz Petrograda; ali, odlazeći, već nisam
strahovao za Aljošu jer sam se uzdao u vaš plemeniti ponos. Ja razumedoh da
ni vi sami niste želeli brak pre no što se završe naše porodične neprijatnosti.
Vi niste hteli da remetite dobre odnose između Aljoše i mene, jer mu ja nikad
ne bih oprostio brak s vama. I niste hteli da svet posle priča kako ste tražili
mladoženju-kneza i veze s našom kućom. Naprotiv, vi ste čak pokazali neku
ravnodušnost prema nama, pa ste, možda, još čekali trenutak kad ću ja sam
doći sa molbom da nam učinite čast, te da date ruku mome sinu. Ali ja sam
ipak uporno ostajao i dalje rđavo raspoložen prema vama. Neću se pravdati;
ali svoje razloge neću od vas da krijem. Evo ih: vi niste ni iz stare ugledne
porodice, ni bogati. A ja, mada imam imanje, nama ipak treba više. Naša
porodica propada. Potrebne su nam veze i novac. Pastorka grofice Zinaide
Fjodorovne, premda nema veza, vrlo je bogata. Da smo makar malo oklevali,
pojavili bi se drugi prosci, pa bi nam preoteli devojku. A nije se smela gubiti
takva prilika, te, makar da je Aljoša mlad, ja se odlučih da ga ženim. Vidite,
ništa ne krijem. Sad možete gledati s prezrenjem na oca koji sam priznaje da
je iz sebičnosti i iz predrasuda navodio svog sina na rđav postupak. Jer,
ostaviti velikodušnu devojku, koja mu je sve žrtvovala, i pred kojom je on
toliko kriv - to je rđav postupak. No, ja sebe i ne pravdam. Drugi je uzrok
projektovane ženidbe sa pastorkom grofice Zinaide Fjodorovne taj što ta
devojka u velikoj meri zaslužuje ljubav i poštovanje. Ona je lepa, vrlo dobro
vaspitana, ima vanredan karakter, i vrlo je inteligentna, mada je još u mnogo
čemu dete. Aljoša je slabić, lakomislen, vrlo nepromišljen - u svojoj dvadeset
trećoj godini on je još pravo dete - i možda sa samo jednom lepom osobinom,
dobrim srcem, osobinom čak opasnom kad su tu drugi nedostaci.
Već sam odavno primetio da moj uticaj na njega počinje da slabi;
plahovitost, mladićki zanosi uzimaju svoje i čak nadvlađuju pojedine prave
dužnosti. Ja ga, možda, i suviše plameno volim, ali dolazim do ubeđenja da
mu je već malo da ga samo ja vodim. A, međutim, on neizostavno mora biti
pod nečijim stalnim blagotvornim uticajem. Po prirodi je povodljiv, slab, ali
pun ljubavi: radije će voleti i pokoravati se nego zapovedati. Takav će i ostati
celog svog veka.
Možete, dakle, zamisliti kako sam se obradovao kad sam u Katarini
Fjodorovnoj našao ideal devojke koju bih želeo za ženu svome sinu. Ali ta
moja radost došla je kasno; nad njim je već neodoljivo zagospodario drugi
uticaj - vaš. Budno sam ga posmatrao kad sam se pre mesec dana vratio u
Petrograd, i sa čuđenjem sam primetio kod njega značajnu promenu nabolje.
Lakomislenost, ono detinjasto kod njega je skoro isto, ali su se u njemu
učvrstile i neke plemenite težnje. On počinje da se interesuje ne samo
igračkama no i onim što je uzvišeno, plemenito, časno. Ideje su njegove
čudne, nestalne, neki put i besmislene; ali njegove želje, naklonosti, ali srce
mu je -bolje, a to je osnova za sve; i sve to najbolje u njemu - neosporno je od
vas. Vi ste ga prevaspitali. Priznajem vam, meni tada sinu u glavi misao da
biste ga vi, pre nego iko, mogli usrećiti. No, ja sam odagnao tu misao, nisam
želeo te misli. Bilo mi je potrebno da ga pošto-poto otrgnem od vas. Počeo
sam da dejstvujem, i mislio sam da sam postigao svoj cilj. Još do pre jednoga
časa mislio sam da je pobeda na mojoj strani. Ali događaj u grofičinom domu
odjednom preokrenu sve moje planove, a nadasve me porazi neočekivana
činjenica: ta čudnovata ozbiljnost kod Aljoše, nepokolebljiva odanost prema
vama, žilavost i uporstvo te odanosti. Ponavljam vam: vi ste ga sasvim
prevaspitali. Najednom videh da promena u njemu ide još dalje no što sam
čak i mislio. Danas on najednom ispolji preda mnom dokaz o svojoj
inteligenciji, koju nisam ni naslućivao kod njega, i u isto vreme o neobičnoj
nežnosti i osetljivosti srca. On je izabrao najpouzdaniji put da se izvuče iz
položaja koji je smatrao kao težak. Dodirnuo je i izazvao najplemenitije
osobine ljudskog srca, a to je: praštati i vraćati velikodušnošću za učinjeno
zlo. Predao se u vlast bića koje je uvredio, i obratio mu se s molbom za učešće
i pomoć. Darnuo je u ponos jedne žene koja ga je već volela, otvoreno joj
priznavši da ona ima suparnicu, i u isti mah izazvao je u njoj simpatije prema
njenoj suparnici, a za sebe oproštaj i obećanje nesebičnog bratskog
prijateljstva. Rešiti se na takvo objašnjenje pa ipak ne naneti uvredu - za to
ponekad nisu sposobni čak ni najiskusniji mudraci, a sposobna su naročito
srca sveža, čista i s lepim težnjama, kao što je njegovo. Ubeđen sam da vi,
Natalija Nikolajevna, niste učestvovali u njegovom današnjem postupku ni
rečju ni savetom. Možda ste tek sada i doznali za sve od njega samog. Je l' te
da se ne varam? Zar nije tako?
— Ne varate se - ponovi Nataša, kojoj je sve lice gorelo, a oči joj sijale
nekakvim čudnim sjajem, kao nekim nadahnućem. Govornička veština
kneževa počinjala je da čini svoje. - Pet dana nisam videla Aljošu - dodade
ona. - Sve je sam smislio, i uradio.
— Neizostavno je tako - potvrdi knez - ali, kraj svega toga, sva ta
neočekivana njegova visprenost, sva ta odlučnost, osećanje dužnosti, najzad
ta blagorodna istrajnost - sve je to posledica vašeg uticaja na njega. O svemu
tome sam razmislio i konačno se ubedio maločas, vozeći se kući; a uvidevši
to, osetih odjednom snagu da se i ja odlučim. Mogućnost da se oprijateljimo
sa grofičinom kućom uništena je i obnoviti se ne može; ali baš kad bi se i
mogla - to sad već ne može biti. A i što da bude kad sam se i sam uverio da
mu samo vi možete doneti sreću, da ste pravi njegov rukovodilac i da ste vi
već položili temelj za njegovu buduću sreću.
Nisam sakrio od vas ništa, ne krijem ni sad; ja sam veliki prijatelj karijere,
para, ugleda, pa čak i položaja. Svesno smatram mnogo šta od toga za
predrasudu, ali volim te predrasude i nikako neću da ih se odričem. No ima
okolnosti kad čovek mora i drukčije da misli, kad je nemoguće da se meri sve
jednom merom... Osim toga, ja mnogo volim svoga sina. Jednom rečju, došao
sam do zaključka da Aljoša ne treba da se rastaje od vas, jer će bez vas
propasti. I hoćete li da vam kažem? Ima, možda, već mesec dana kako sam to
odlučio, ali tek sad sam se i sam uverio da sam odlučio pravilno. Naravno, da
vam sve kažem, ja sam vas mogao posetiti i sutra, a ne da vas skoro u ponoć
uznemirujem. Ali ova sadašnja moja žurba pokazaće vam, možda, kako se
toplo i, što je glavno, kako se iskreno laćam te stvari. Nisam dete; ne bih se
mogao, u svojim godinama, odlučiti na neki nepromišljen korak. Kad sam
ulazio ovamo, kod mene je već sve bilo smišljeno i odlučeno. Ali osećam da
ću morati još dugo čekati da vas potpuno uverim u svoju iskrenost... Nego, da
pređemo na stvar! Treba li da vam sad objašnjavam zašto sam došao ovamo?
Došao sam da izvršim svoju dužnost prema vama i -svečano vas, sa svim
svojim bezgraničnim poštovanjem prema vama, molim da usrećite moga sina
i da mu date svoju ruku. O, nemojte smatrati da se ja sad javljam kao
nekakav strašni otac, koji se, najzad, odlučio da oprosti svojoj deci, pa da
milostivo pristane na njihovu sreću. Ne! Ne! Vi ćete me poniziti ako
pretpostavite kod mene takve misli. Niti smatrajte da sam bio unapred
uveren u vaš pristanak, računajući na to šta ste sve žrtvovali za moga sina. Ni
to ne. Prvi ću, evo, glasno reći da on vas ne zaslužuje i... (on je dobar i čista
srca) - on će vam to i sam potvrditi. Nego, to još nije sve. Nije me vuklo
ovamo, u ovo doba, samo to ... došao sam ovamo ... ( on se tu s poštovanjem i
nekako svečano diže sa svoga mesta), došao sam ovamo zato da budem vaš
prijatelj! Znam da na to nemam ni najmanje prava, naprotiv! No dopustite
mi da zaslužim to pravo! Dopustite mi da se makar nadam! ...
 Poklonivši se s poštovanjem Nataši, on je očekivao njen odgovor. Za sve
vreme dok je govorio, pažljivo sam ga posmatrao. On to primeti.
Svoj govor je izgovorio hladno, sa nekim pretenzijama na besedničku
veštinu, a na nekim mestima čak sa nekom ležernošću. Ton celoga govora
neki put nije odgovarao onom porivu koji nam ga je doveo u takav, za prvu
posetu neuobičajen, čas, a naročito u ovakvim odnosima. Nekoji njegovi
izrazi bili su primetno namešteni, a na nekim mestima svoga dugog i svojom
dužinom čudnovatog govora on kao da se namerno predstavljao kao čudak
koji se trudi da pod vidom humora, nemarnosti i šale sakrije osećanje koje
navire. Ali sve sam to shvatio kasnije, a tada je bilo drukčije. Poslednje reči je
izgovorio tako oduševljeno, sa takvim osećanjem, sa takvim izrazom
najiskrenijeg poštovanja prema Nataši da nas je sve osvojio. Čak mu se na
trepavicama ukaza nešto nalik na suzu. Plemenito Natašino srce bilo je
potpuno ubeđeno. Ona se, odmah za njim, podiže sa svoga mesta, pa mu
ćuteći, duboko uzbuđena, pruži ruku. On je prihvati nežno i tronuto poljubi.
Aljoša je bio van sebe od ushićenja.
— Šta sam ti govorio, Nataša? - uzviknu on. - Nisi mi verovala! Nisi
verovala da je to najplemenitiji čovek na svetu! Vidiš, vidiš i sama! ...
On polete ocu i vatreno ga zagrli. Ovaj mu odgovori tako isto, ali pohita
da skrati taj dirljivi prizor, kao stideći se da iskaže svoja osećanja.
— Dosta! - reče on, pa uze svoj šešir - ja idem. Molio sam vas samo za
deset minuta, a presedeo sam čitav čas - dodade on smešeći se. - Ali ja
odlazim sa žarkom željom da se opet s vama što pre vidim. Hoćete li mi
dopustiti da vas što češće posećujem?
— Da, da - odgovori Nataša - što je moguće češće! Hoću da vas što pre ...
zavolim ... - dodade ona zbunjeno.
— Kako ste vi iskreni, kako ste čestiti! - reče knez smešeći se na njene
reči. - Vi nećete da ste neiskreni čak ni kad izgovarate običnu učtivost. Ali
vaša iskrenost je dragocenija od svih tih lažnih učtivosti. Da! Priznajem da ću
se morati još dugo truditi da bih zaslužio vašu ljubav.
— Nemojte tako govoriti, nemojte me hvaliti... Dosta! - šaputala je Nataša
snebivajući se. Kako je bila lepa u tom trenutku!
— Pa neka je i tako! - odluči knez. - Nego još dve reči o tome. Pomislite
samo kako sam nesrećan. Jer, sutra ne mogu biti kod vas; ni sutra, ni
prekosutra. Večeras sam dobio pismo toliko važno za mene - ono zahteva
moje neodložno učešće u jednom poslu, koji nikako ne mogu izbeći. Ujutru
putujem iz Petrograda. Molim vas, nemojte pomisliti da sam došao k vama
ovako kasno samo stoga što sutra ne bih imao kad, ni sutra, ni prekosutra. Vi
to, naravno, nećete pomisliti, ali eto vam jednog primera moje sumnjičavosti.
Zašto mi se učinilo da biste neizostavno morali to pomisliti? Da, ta
sumnjičavost mnogo mi je smetala u životu, i čitav taj razdor sa vašom
porodicom možda je samo posledica moga nesrećnog karaktera! ... Danas je
utorak. U sredu, u četvrtak i u petak neću biti u Petrogradu. U subotu se, pak
nadam da se neizostavno vratim, i toga istog dana biću kod vas. Recite mi,
mogu li vam doći na celo veče?
— Neizostavno, neizostavno! - uzviknu Nataša. — U subotu uveče vas
očekujem! Sa nestrpljenjem vas očekujem!
— A kako sam ja tek srećan! Pa ću vas tako sve više i bolje upoznati! Ali...
idem. Ne mogu da odem a da ne stisnem i vašu ruku - nastavi on okrenuvši se
najednom meni - izvinite: svi sad govorimo tako bez veze. Imao sam već
nekoliko puta zadovoljstvo da se viđam s vama, pa smo čak jednom bili
predstavljeni jedan drugom. Ne mogu da izađem odavde a da ne izrazim kako
bi mi bilo prijatno da obnovim s vama poznanstvo.
— Ja i vi smo se viđali, to je istina - odgovorih mu prihvatajući njegovu
ruku - ali, izvinite, ne sećam se da smo se ja i vi upoznali.
— Kod kneza R. prošle godine.
— Izvinite, zaboravio sam. Ali, uveravam vas, ovog puta neću zaboraviti.
Ovo veče je za mene naročito značajno.
— Da, pravo kažete, za mene isto tako. Odavno znam da ste vi pravi,
iskreni prijatelj Natalije Nikolajevne i moga sina. Nadam se da ću među vama
ja biti četvrti. Je li tako? - dodade on okrenuvši se Nataši.
— Da, on je naš iskren prijatelj, pa treba da smo svi zajedno - odgovori
Nataša s dubokim osećanjem. Jadnica! Ona sva sinu od radosti kad vide da
knez nije zaboravio da priđe i meni. Kako me je volela!
— Nailazio sam na mnoge poštovaoce vašeg talenta - nastavljaše knez - i
poznajem dve vrlo oduševljene vaše poštovateljke. One bi tako volele da se i
lično s vama upoznaju. To je grofica, moj najbolji prijatelj, i njena pastorka,
Katarina Fjodorovna Finmonova. Dopustite mi da se nadam da mi neće
odreći tu prijatnost da vas predstavim tim damama.
— Za mené je to vrlo laskavo, premda sad imam malo poznanstva ...
— Ali vi ćete mi dati svoju adresu. Gde stanujete? Ja ću imati to
zadovoljstvo ...
— Ne primam kod kuće, kneže, bar ne sada.
— Ali, premda nisam zaslužio da pravite izuzetak ... no ...
 — Izvolite, ako baš želite, i meni je vrlo prijatno. Stanujem u N. ulici, u
Klugenovoj kući.
— U Klugenovoj kući! - uzviknu on kao nečim iznenađen. - Ta šta
govorite! A da li odavno tamo živite?
— Ne, ne odavno - odgovorih, i nehotice se zagledavši u njega. - Moj stan
je broj četrdeset četvrti.
— U četrdeset četvrtom? Stanujete li vi... sami?
— Sasvim sam.
— Da-da! Ja to stoga... što kanda znam tu kuću. Tim bolje ... Svakako ću
doći do vas! Potrebno mi je da o mnogo koječem razgovaram s vama, i mnogo
očekujem od vas. Vi me možete mnogo zadužiti. Vidite li, ja odmah počinjem
s molbom. Ali do viđenja! Još jednom vašu ruku!
On se rukova sa mnom i s Aljošom, još jednom poljubi Natašinu ruku, pa
iziđe ne pozvavši Aljošu da ide s njim.
Nas troje ostasmo vrlo zbunjeni. Sve se to desilo tako neočekivano, tako
iznenada. Svi smo osećali da se u jednom času sve izmenilo, i da počinje
nešto novo, nepoznato. Aljoša, ćuteći, sede pored Nataše i tiho joj je ljubio
ruku. Ovda-onda bi joj pogledao u lice, kao da je iščekivao šta će ona reći.
— Dragi Aljoša, idi odmah sutra Katarini Fjodorovnoj - progovori ona
najzad.
— Ja sam i sam to mislio - odgovori joj on - neizostavno ću otići.
— A možda će joj i teško biti da se sad s tobom vidi... Kako bi se to moglo
učiniti?
— Ne znam, mila moja. I o tome sam mislio. Gledaću ... videću ... pa ću
odlučiti. A šta veliš, Nataša, kod nas se sad sve izmenilo - ne izdrža Aljoša da
ne kaže.
Ona se osmehnu, pa ga pogleda dugim i nežnim pogledom.
— Pa kako je samo delikatan. Video je kakav ti je siromaški stan, pa ni
reči...
— O čemu?
— No ... da se preseliš u drugi... ili nešto tako - dodade on pocrvenevši.
— Ostavi, Aljoša! Zašto bi!
— Pa to baš i kažem - da je on vrlo delikatan. A kako te je hvalio! Jer,
kazao sam ti... kazao! Ne, on je kadar sve da razume i da oseti. A o meni je
kao o detetu govorio; svi oni mene za takvoga smatraju! Pa ako! ... Pa ja sam
stvarno takav.
— Ti si dete, ali si pronicljiviji od nas svih. Vrlo si ti dobar, Aljoša!
— A on je rekao da meni moje dobro srce škodi. Kako to? Ne razumem! A
znaš li šta, Nataša? Kako bi bilo da što pre pođem k njemu? A sutra ću, čim
svane, biti kod tebe.
— Idi, idi, dragi moj. To si se dobro setio. I neizostavno mu se javi, čuješ?
A sutra dođi što možeš ranije. Sad, valjda, nećeš od mene po pet dana bežati?
- dodade ona lukavo, milujući ga pogledom.
Svi smo bili u nekoj tihoj, u nekoj potpunoj radosti.
— Hoćeš li sa mnom, Vanja? - viknu Aljoša izlazeći iz sobe.
— Ne, on će ostati. Ja i ti ćemo još malo da razgovaramo, Vanja. Ali, pazi,
sutra čim svane!
- čim svane! Zbogom, Mavra.
Mavra je bila uzbuđena, čula je sve što je knez govorio, sve je
prisluškivala, ali mnogo štošta nije razumela. Htela je i da sama pogodi, i da
pita. Ali je zasad izgledala tako ozbiljno, čak ponosito. I njoj je već bilo jasno
da se mnogo šta izmenilo.
Ostali smo sami. Nataša me uze za ruku i neko vreme ćutaše, kao da je
tražila šta da kaže.
— Umorna sam! - progovori najzad slabim glasom. - Čuj, ti ideš sutra
našima!
— Neizostavno.
— Mami reci, ali njemu ne govori.
— Pa ja inače o tebi nikad s njim ne govorim.
— To je dobro, jer on će to ionako doznati. Nego, pazi šta će reći. Kako će
primiti. Bože moj, Vanja! Zar će me on zaista prokleti zbog ove udâdbe? Ne,
to ne može biti!
— Sve to mora knez udesiti - prihvatili ja brzo.
— Knez se po svaku cenu mora s njim izmiriti, pa će se onda sve urediti.
— Oh, bože moj! Samo da hoće! Samo da hoće! - viknu ona molećivo.
— Umiri se, Nataša, sve će se dobro svršiti. Eto, pošlo je već na to.
Ona se pažljivo zagleda u mene.
— Vanja, šta ti misliš o knezu?
— Ako je iskreno govorio, onda mislim da je on zaista plemenit čovek.
 — Ako je iskreno govorio? šta to znači? Pa zar bi on mogao i neiskreno
govoriti?
— Pa i ja bih rekao - odgovorih. »Mora biti da joj se javlja kakva misao«,
pomislih u sebi. - Čudnovato!
— Ti si neprestano gledao u njega ... nisi odvajao oči...
— Da, on je malo čudan - učinilo mi se.
— I meni. On to sve nekako onako govori... Umorna sam, mili moj. Znaš
šta? Idi i ti kući. A sutra mi od njih ranije dođi. I čuj i ovo: to, valjda, nije bila
uvreda kad sam mu rekla da hoću što pre da ga zavolim?
— Ne ... a što da je uvreda?
— I... nije glupo? To jest: to je značilo da ga ja zasad još ne volim.
— Naprotiv, to je bilo divno, naivno, brzo. Ti si bila tako lepa u tom
trenutku. Bio bi glup kad to ne bi razumeo, pored svoga svetskog vaspitanja!
— Ti kao da se srdiš na njega, Vanja? Nego, kako sam opet i ja rđava,
sumnjalica, i kako sam sujetna! Nemoj da se smeješ, jer pred tobom ništa ne
krijem. Ah, Vanja, prijatelju moj mili! Ako me opet snađu jadi, ti ćeš se
sigurno opet naći tu, kraj mene. Jedini ti ćeš, možda, biti uza me. Ali čime da
ti se odužim za sve? Nemoj nikad da me kuneš, Vanja!
Vrativši se kući, odmah se svukoh i legoh da spavam. U mojoj sobi bilo je
vlažno i mračno kao u podrumu. Okupile su me mnoge čudne misli i
osećanja, i još dugo nisam mogao da zaspim.
Ali kako mora da se u tom času smejao jedan čovek pre no što će zaspati u
svojoj udobnoj postelji - ako nas je uopšte još udostojio da nam se
podsmehne. Po svoj prilici, nije nas udostojio.
 GLAVA TREĆA

Ujutro oko deset časova, kad sam izlazio iz svog stana žureći se na
Vasiljevsko ostrvo ka Ihmenjevima - da bih otišao što ranije Nataši -
odjednom se sukobih sa svojom jučerašnjom posetiteljkom, Smitovom
unukom. Ona je ulazila k meni. Ne znam zašto, ali sećam se, ja joj se vrlo
obradovah. Juče nisam bio stigao ni da je čestito vidim, a sad na danu, još me
je više iznenadila. A teško bi bilo naći čudnovatije i originalnije stvorenje,
bar po spoljašnjem izgledu. Malena, sa blistavim, crnim, nekako neruskim
očima, sa neobično gustom, crnom čupavom kosom, i sa zagonetnim, nemim
i upornim pogledom, ona bi morala privući na sebe pažnju svakog prolaznika
na ulici. Naročito je poražavao njen pogled: u njemu je blistao um a zajedno
sa njim i nekakva inkvizitorska nepoverljivost, čak podozrivost. Oveštala i
prljava haljinica je pri dnevnoj svetlosti još većma no juče ličila na ritu.
Izgledalo mi je da ona boluje od neke dugotrajne, uporne i stalne bolesti koja
postupno ali nemilosrdno razara njen organizam. Njeno bledo i mršavo lice
imalo je nekakav neprirodan zagasitožut, žučan prisenak. No, uopšte, kraj
svih neprijatnih i ružnih tragova sirotinje i bolesti, ona je bila ipak lepa.
Obrve joj behu oštro ocrtane, tanke i lepe; naročito joj beše lepo široko čelo,
nešto nisko; i usne, divno ocrtane, sa nekakvim ponosnim, smelim izrazom,
ali blede, jedva primetno rumene.
— Ah, opet ti! - uzviknuh - pa znao sam da ćeš doći. Hajde, uđi.
Ona uđe polako, prekoračivši prag kao i juče, i nepoverljivo se obazirući
oko sebe. Pažljivo razgleda sobu u kojoj je pre živeo njen deda, kao da bi
htela da uoči koliko se soba kod ovog drugog stanara izmenila. No, kakav
deda, takva i unuka, pomislih A da nije pomerila pameću? Ona još
neprestano ćutaše. Ja očekivah.
— Po knjige sam došla - prošaputa ona najzad, oborivši oči.
— Ah, da! Tvoje knjige; evo ih, uzmi! Ja sam ti ih naročito sačuvao.
Ona me radoznalo pogleda i nekako čudnovato iskrivi usta, kao da je
htela da se nepoverljivo osmehne. Ali želja da se osmehne prođe, pa je
odmah zameni raniji opori i zagonetni izraz.
— A zar vam je deda govorio o meni? - zapita ona ironično me
posmatrajući od glave do pete.
— Ne, o tebi mi nije govorio, ali je ...
— Pa otkud ste znali da ću doći? Ko vam je rekao? - zapita ona upadajući
mi brzo u reč.
— Otud što mi se činilo da tvoj deda nije mogao živeti sam, od svih
ostavljen. On je bio tako star i slab, pa sam zato i pomislio da mu je neko
morao dolaziti. Evo, uzmi svoje knjige. Da li ti iz njih učiš?
— Ne.
— Pa šta će ti one?
— Deda me je učio dok sam mu dolazila.
— A zar posle nisi dolazila?
— Posle nisam dolazila... razbolela sam se -dodade ona, čisto se
pravdajući.
— A imaš li ti koga svoga: majku, oca?
Ona najedared nabra obrve, pa me nekako uplašeno pogleda. Zatim obori
oči, ćuteći se okrenu i lagano pođe iz sobe, ne udostojivši me odgovora, isto
onako kao juče. Sa čuđenjem sam je pratio pogledom. Ali ona se zaustavi na
pragu.
— Zašto je on umro? - odsečno zapita, jedva primetno mi se okrenuvši,
tačno istim izrazom i pokretom kao i juče kad me je, izlazeći i licem prema
vratima, zapitala za Azorku.
Priđoh joj i počeh joj ukratko pričati. Ona ćute« i radoznalo slušaše,
oborivši glavu i okrenuvši mi leđa. Ispričah joj i to kako je starac, na samrti,
pominjao šestu liniju. »Odmah sam se setio«, dodadoh, »da tamo mora da
stanuje neko od njegovih milih, te sam se stoga i nadao da će neko doći da se
raspita o njemu. On mora da te je voleo kad te je pominjao u poslednjem
času.«
— Ne - prošapta ona čisto nehotice - nije me voleo.
Bila je veoma uzbuđena. Pričajući, ja sam se naginjao prema njoj i
zagledao joj se u lice. Primetio sam da se ona strašno naprezala da savlada
svoje uzbuđenje, kao iz ponosa preda mnom. Ona je sve više i više bledela, pa
se jako ugrize za donju usnu. Ali me naročito prenerazi čudnovato kucanje
njenog srca. Ono je lupalo sve jače, tako da se najzad moglo čuti na dva-tri
koraka, kao u anevrizmu[23]. Mislio sam da će najedared briznuti u plač, kao
i juče; ali se ona savlada.
— A gde je plot?
— Kakav plot?
— Pod kojim je deda umro.
— Pokazaću ti ga kad iziđemo. Nego čuj: kako se zoveš?
— Nije vam potrebno ...
— Šta nije potrebno?
— Nije potrebno; ništa ... nikako se ne zovem - izgovori ona odsečno i kao
ljutito, pa učini pokret kao da će da ide.
Ja je zadržah.
— Čekaj malo. Baš si ti čudnovata devojčica! Pa ja tebi dobra želim; meni
te je žao još od jučerašnjeg dana kad si tamo u uglu na stepenicama plakala.
Teško mi je da se i setim toga ... A posle, tvoj deda je na mojim rukama umro,
i sigurno je na tebe mislio kad je pominjao Šestu liniju, a to znači kao da te je
meni ostavljao. Ja ga često sanjam ... Pa sam ti, eto, i knjige sačuvao, a ti si
tako divlja, kao da me se bojiš. Ti mora da si vrlo sirota i da nemaš nikoga
svog? Možda si kod tuđina; je li tako?
Ja sam je iz sveg srca uveravao, a ni sam ne znam čime me je tako
privlačila. Osećao sam pored sažaljenja još i nešto drugo. Da li tajanstvenost
svega onog što je bilo u vezi sa tim događajem, da li utisak koji je učinio na
mene Smit, da li fantastičnost moga ličnog raspoloženja - ne znam, ali me je
nešto neodoljivo privlačilo ovom detetu. Učini mi se da su je moje reču
ganule! Ona me nekako čudnovato pogleda, ali sad ne oporo, nego blago i
dugo. Zatim opet "obori oči, kao razmišljajući.
— Jelena - prošaputa ona najednom, neočekivano i sasvim tiho.
— To se ti zoveš Jelena?
— Da ...
— Pa hoćeš li dolaziti k meni?
— Ne mogu... ne znam... doću ću - prošaputa ona, kao u nekoj borbi i
razmišljanju.
U tom trenutku negde poče da izbija časovnik. Ona uzdrhta, pa zagledavši
se u mene sa neizrecivom bolnom tugom prošaputa:
— Koliko je to časova?
— Biće da je deset i po. Devojčica vrisnu od straha.
 — Bože moj! - progovori ona i najednom potrča. Ali ja je još jednom
zaustavih u hodniku.
— Tako te neću pustiti - rekoh joj. - čega se bojiš? Da nisi zadocnila?
— Da, da, otišla sam krišom! Pustite me! Ona će me tući! - viknu ona,
očevidno rekavši više no što je želela i otimajući se iz mojih ruku.
— Slušaj i ne otimaj se! Ti ideš na Vasiljevsko ostrvo, a i ja idem tamo, u
Trinaestu liniju. I ja sam zadocnio, pa ću uzeti fijaker. Hoćeš li sa mnom? Ja
ću te odvesti. Brže je nego peške ...
— K meni ne možete, ne možete - viknu ona još više zaplašena. Čak joj se i
crte na licu iskriviše od nekakvog užasa već pri samoj pomisli da bih ja
mogao doći onamo gde živi.
— Ama kažem ti da idem u Trinaestu liniju svojim poslom, a ne k tebi!
Neću ići za tobom. Fijakerom ćemo začas stici. Hajdemo!
Brzo strčasmo dole. Ja uzeh prvog kočijaša koga sam spazio, sa nekim
bednim kolima. Očigledno se Jelena mnogo žurila kad je pristala da sedne sa
mnom. Najzagonetnije beše to što čak nisam smeo ni da je pitam. Ona samo
zamaha rukama, i umalo što ne skoči s kola kad je zapitah koga se to ona kod
kuće toliko boji. Kakva je to tajanstvenost? - pomislih.
U kolima joj beše vrlo nezgodno da sedi. Čim bi se kola malo trucnula,
ona bi se uhvatila za moj gornji kaput levom rukom, prljavom, malom i
ispucanom. U drugoj ruci čvrsto je držala svoje knjige. Po svemu se videlo da
su joj te knjige vrlo mile. Popravljajući na sebi odelo, ona odjedared nekako
obnaži nogu i ja, na svoje veliko zaprepašćenje, videh da je bila samo u
nekim pocepanim cipelama, bez čarapa. Mada sam se bio odlučio da je ni o
čem ne ispitujem, ali ovde opet ne mogah da se uzdržim.
— Pa zar ti nemaš čarapa? - zapitah je. - Kako možeš ići bosa na ovakvoj
vlazi i zimi?
— Nemam - odgovori ona naglo.
— Ah, bože moj, pa ti, valjda, živiš kod nekoga? Što nisi zamolila od koga
čarape kad si morala da ideš.
— Sama tako hoću.
— Ama tako ćeš se razboleti i umreti!
— Pa neka umrem.
Ona očigledno nije htela da odgovara, pa se ljutila na moja pitanja.
— Eto tu je on umro - rekoh ja pokazujući joj kuću kraj koje je starac
umro.
 Ona pažljivo pogleda i najednom, okrenuvši mi se, reče preklinjući:
— Ako boga znate, ne idite za mnom. A ja ću doći, doći ću! čim samo
budem mogla, odmah ću doći.
— Dobro, već sam ti rekao da neću k tebi. Ali, čega se bojiš? Ti mora da si
mnogo nesrećna. Teško mi je da te takvu gledam ...
— Ja se nikoga ne bojim - odgovori ona sa nekom ljutnjom u glasu.
— Ali maločas si rekla: »Ona će me istući!«
— Pa nek me tuče! - odgovori ona, a oči joj sevnuše. - Nek tuče! -
ponavljala je gorko, a gornja joj se usnica nekako prezrivo podiže i zadrhta ...
Najzad stigosmo na Vasiljevsko. Ona zadrža kočijaša na početku šeste
linije i skoči s kola, bojažljivo se osvrćući oko sebe.
— Idite sad, a ja ću doći, doći ću! - ponavljala je strašno uplašena, moleći
me da ne idem za njom. - Idite brže, brže!
Ja pođoh. Ali prošavši kejom nekoliko koraka, otpustih kočijaša, pa,
vrativši se natrag u šestu liniju, brzo pretrčah na drugu stranu ulice. Ugledah
je: još nije stigla da mnogo odmakne, premda je išla vrlo brzo i neprestano se
osvrtala, čak u jedan mah i zastade za časak, da bolje razgleda idem li za njom
ili ne. Ali se ja sakrih pod kapiju na koju sam naišao, te me ona ne opazi. Ona
pođe dalje, ja za njom, sve drugom stranom ulice.
Moja radoznalost bila je probuđena u najvećoj meri. Premda sam odlučio
da ne ulazim za njom, neizostavno sam hteo da vidim kuću u koju će ući - za
svaki slučaj. Bio sam pod teškim i čudnim utiskom, sličnim onome što ga je
na mene u poslastičarnici ostavio njen deda kad mu je Azorka skapao ...
 GLAVA ČETVRTA

Išli smo dugo, do samog Malog prospekta. Ona je skoro trčala; naposletku
uđe u dućan. Stadoh da je pričekam. Ali ona sigurno ne stanuje u dućanu -
pomislih.
I zbilja, posle jednog minuta ona iziđe, ali već bez knjiga. Mesto njih je
imala u rukama nekakav zemljani čanak. Prošavši malo, uđe u kapiju neke
neugledne kuće. Kuća je bila omanja, ali od cigala, stara, na sprat, obojena
prljavožutom bojom. U jednom od tri prozora prizemlja štrčao je mali, crven
mrtvački sanduk - firma malog prodavca pogrebnih potreba. Prozori na
spratu bili su neobično mali i sasvim četvrtasti, sa mutnim, zelenim i
napuklim oknima, kroz koja su se providele ružičaste pamučne zavese.
Pređoh preko ulice, priđoh toj kući i pročitah na gvozdenoj pločici nad
kapijom: kuća građanke Bubnove.
No tek što pročitah natpis, kad se najedared u dvorištu kod Bubnove
razleže prodorna ženska cika a zatim psovka. Pogledah kroz kapiju. Na
stepenicama drvenog trema stajala je gojazna žena, obučena kao građanka, u
crnoj kapici i u zelenom šalu. Lice joj beše odvratno crvene boje; male, u salo
urasle i zakrvavljene oči sevale su od zlobe. Videlo se da nije trezna, mada je
bilo prepodne. Ona je siktala na jadnu Jelenu, koja je stajala pred njom kao
ukopana, sa čankom u rukama. Sa stepenica, iza leđa crvene žene, izvirivalo
je čupoglavo, nabeljeno i narumenjeno žensko biće. Malo zatim otvoriše se
vrata suterenskih stepenica što vode u prizemlje, i na njima se pojavi, sigurno
privučena vikom, siromaški odevena sredovečna žena, pristojna i skromna
izgleda. Kroz odškrinuta vrata provirivahu i ostali stanari prizemlja, oronuo
starac i devojka. Stasit i snažan seljak, po svoj prilici vratar, stajao je nasred
dvorišta, s metlom u ruci i leno posmatrao celi prizor.
— Ah, prokletnice, ah, krvopijo, gnjido jedna! - cičala je žena izbacujući
odjednom psovke što se behu u njoj nakupile, većinom bez zareza i bez
tačaka, nekako grcajući - zar da mi tako plaćaš za moje staranje, čupavice! Ja
je poslala samo po krastavce, a ona uhvatila maglu. A znala sam da će mi
umaći kad sam je slala. Slutilo je to moje srce. Sinoć sam joj kosu, zbog toga,
počupala, a ona i danas pobegla! Ama, kud imaš ti da ideš, propalice jedna?
Kome to ideš, đavole prokleti, gade prljavi, otrove, kome? Govori đubre
jedno, ili ću te odmah tu udaviti.
I tu razjarena žena skoči na siroto devojče; ali opazivši onu ženu što je
gledala sa stepenica, stanarku iz prizemlja, najedared zastade, pa obraćajući
joj se, poče da sikće još jače no maločas, mlatarajući rukama, kao da je zove
za svedoka zločina njene jadne žrtve.
— Mati joj je crkla! Vi svi to znate, dobri ljudi: sama je ostala na svetu, kao
suva grana. Vidim da je ostala na vama, na sirotinji, koja ni sama nema šta da
jede; pa daj, rekoh, da se pomučim, boga radi, da uzmem siroče. I uzeh je. Pa
šta mislite? Držim je evo već dva meseca - svu mi je krv za dva meseca popila,
celo mi je telo izmoždila! Pijavica! Hala zmajévita! Uporna satana! Možeš je
ubiti, u bezdan baciti - ona ćuti, kao hladna stena! Srce mi kida - ćuti. Ama
šta misliš ti o sebi, za koga li se smatraš, rđo jedna, majmune šugavi? Pa da
nije bilo mene, ti bi na ulici od gladi skapala. Noge da mi pereš, pa tu vodu da
piješ, izrode, zarđana kusturo francuska. Lipsala bi bez mene!
— A što se tako kidate, Ana Trifonovna? šta vam je sad opet natrunila? -
zapita je učtivo žena kojoj se obraćala razjarena veštica.
— Kako šta, prijo, kako šta? Ne dam da se protiv moje volje radi! Neka je
tvoje od zlata, a ti čini moje od blata - eto kakva sam ja! Ta umalo me danas
nije u grob oterala! Poslah je u piljarnicu po krastavce, a ona se tek posle tri
sata vratila! Srce mi predosećalo kad sam je slala; tištalo me, tištalo, tištalo!
Gde je bila? Kud je išla? Kakve je zaštitnike našla? Zar je malo dobra od
mene dočekala? Ta ja sam njenoj rđi materi četrnaest rubalja duga oprostila,
o svom trošku sam je sahranila, štene sam njeno pod svoje uzela, drugo
slatka, znaš, dobro znaš! Pa zar ja, posle svega toga, nemam neke vlasti nad
njom? Trebalo bi da to oseća, ali ona mesto toga ide protiv mene. Ja sam
njenu sreću želela. Ta ja sam nju, pogan nijednu, u muslinsku haljinu
obukla, u čaršiji sam joj cipele kupila, kao paunicu sam je nagizdila - da
staneš i da gledaš. Pa šta mislite, dobri ljudi! Za dva dana je svu haljinu
iscepala, na parmaparčad je isparaklaisala, pa sad ide kao neko strašilo. I šta
mislite -namerno ju je iscepala; neću da lažem, uhodila sam je. »Baš ću, veli,
u pocepanom da idem, neću u muslinskom!« Ali sam iskalila srce na njoj,
dobro sam je izlemala, a posle sam lekara zvala i pare mu platila. A da te
udavim, gnjido jedna, samo nedelju dana da ne pijem mleka - to bi mi bila
sva kazna. Za kaznu sam joj odredila da riba pod. Pa šta mislite? Riba, riba,
mrcina, riba! Kida mi srce - riba! No, rekoh, ova će sigurno da beži od mene!
I tek što sam to pomislila - a ona mi juče zbilja umače! Sami ste čuli, ljudi,
kako sam je juče za to istukla, sve sam ruke izgruvala o nju, čarape i cipele
sam joj oduzela, neće mi bosa umaći, mislim. A ona eto i danas! Gde si bila?
Govori! - Kome si se, zmijo, žalila, kome si me tužila? Govori skitnice,
cigančuro jedna, govori!
I u tom besnilu ona se baci na devojče, obamrlo od straha, zgrabi je za
kosu i tresnu je o zemlju, čanak s krastavcima odlete u stranu i razbi se. To
još više razjari bes pijane mégère[24]. Ona je udarala svoju žrtvu po licu, po
glavi; ali Jelena uporno ćutaše ne dajući od sebe ni glasa, ni jednog uzvika, ni
jednog vapaja - čak ni pod njenim udarcima. Ja utrčah u dvorište, skoro van
sebe od negodovanja, pravo pred pijanu ženu.
— Šta radite vi to? Kako smete da tako zlostavljate siroto dete? - viknuh ja
hvatajući tu furiju za ruku.
— Šta je to! Ko si ti? - ciknu ona ostavivši Jelenu i podbočivši se. - šta
tražite vi u mojoj kući?
— Tražim to što ste vi nemilosrdni! - vikao sam. - Kako smete zlostavljati
jadno dete? Ona nije vaša; čuo sam da je ona samo vaše podsvojče, siroče bez
roditelja...
— Gospode Isuse! - zavapi furija - a ko si ti, te se trpaš tu? ... Ti si s njom
došao, a? Ama sad ću ja odmah starešini kvarta! Mene i sam Andron
Timofejič kao plemićku uvažava! A ona to, valjda, k tebi ide? Ko si ti? Došao
si u tuđu kuću da larmaš i da se dereš. U pomoć!
I ona polete na mene stisnutih pesnica. Ali u tom trenutku se najdenom
razleže prodoran neljudski jauk... Pogledah - Jelena, koja je stajala kao
skamenjena, najednom se, sa strašnim, neprirodnim krikom, stropošta na
zemlju i poče se trzati u strašnim grčevima. Lice joj se unakazi. Spopao ju je
nastup padavice. Raščupana devojka i žena odozdo potrčaše, podigoše je i
brzo ponesoše gore.
— Marim ja, nek crkne, prokleta! - ciknu ona žena odmah za njom. - Za
mesec dana već treći napad ... Marš, protuvo! - pa opet kidisa na mene.
— Zašto stojiš tu, vrataru? Zašto primaš platu.
— Idi, idi! Hoćeš da ti vrat ispeglam? - leno promumla vratar, koliko tek
forme radi. - Kad se dvoje provode, treći nek se ne mesa. Zbogom - i čistac!
Šta sam znao raditi, iziđoh na kapiju, ubedivši se da je ovaj moj pokušaj
bio potpuno nekoristan. Ali je ozlojeđenost kipela u meni. Zastađoh na
trotoaru spram kapije pa stadoh gledati kroz vratanca. Tek što iziđoh, ona
žena polete na sprat, a i vratar se, učinivši svoje, izgubi nekuda. Posle jednog
minuta ona žena koja je pomagala da se odnese Jelena siđe na stepenice,
žureći se dole u svoj stan. Spazivši me, ona se zaustavi pa se radoznalo
zagleda u mene. Njeno dobro i mirno lice ohrabri me. Ja opet uđoh u
dvorište i priđoh pravoj njoj.
— Dopustite da vas zapitam - počeh - otkud ovde ta devojčica i šta radi s
njom ta veštica? Ne mislite, molim vas, da to pitam iz proste radoznalosti. Ja
sam viđao tu devojčicu, i zbog jedne okolnosti se za nju veoma interesujem.
— Pa kad se interesujete, onda bolje da je k sebi uzmete, ili da joj neko
mesto nađete, nego da ovde propada - progovori nekako preko volje ta žena,
učinivši pokret kao da hoće da ide svojim putem.
— Ali, ako me vi ne uputite, šta mogu ja učiniti? Kažem vam da ništa ne
znam. To mora da je sama Bubnova, vlasnica kuće?
— Da, vlasnica.
— A kako je ta mala dospela k njoj? Je li joj majka ovde umrla?
— Pa, eto ... dospela je ... To nije moj posao ... I žena opet htede da ode.
— Ali, molim vas, učinite mi to. Kažem vam da me to veoma interesuje. Ja
bih, možda, mogao i učiniti nešto. Ko je ta devojčica? Ko joj je bila mati?
Znate li to?
— Kao da je bila neka strankinja, doseljenica; stanovala je tu dole, kod
nas; ali je bila mnogo bolesna - od sušice je umrla.
— Mora biti da je bila vrlo siromašna kad je imala samo postelju u
suterenu?
— O, i te kako siromašna! Srce mi se cepalo kad bih je pogledala. Eto, mi i
sami jedva kraj s krajem hvatamo, pa je i nama ostala dužna šest rubalja za
pet meseci što je kod nas stanovala. Mi smo je i sahranili; moj muž joj je
sanduk načinio.
— A što Bubnova kaže da ju je ona sahranila?
— Zar ona nju sahranila!
— A kako se prezivala?
— Ne mogu ni da izgovorim, gospodine; nekako zapetljano; sigurno je
kakva Nemica.
— Smit?
— Aja, nekako drugčije. "A Ana Trifonovna uze to siroče k sebi; kaže - na
vaspitanje. Ali ne valja to ...
— Sigurno ju je uzela zbog kakvih svojih ciljeva?
— Ne govori se o njoj dobro - odgovori žena kao razmišljajući i kolebajući
se da li da kaže ili ne. - Ali šta ćemo; to nije naš posao ...
— Tebi bi bolje bilo da skratiš jezik! - začu se iza nas muški glas.
 To je bio čovek već u godinama, muž moje sabesednice; imao je na sebi
domaću košulju, a preko nje kaftan; po spoljašnjosti, kakav zanatlija.
— Nema ona šta s vama, gospodine, da divani; to nije naša briga... -
progovori on mrko me pogledavši. - A ti odlazi!... Prošćavajte, gospođine; mi
pravimo mrtvačke kovčege. Ako vam, recimo, nešto zbog porudžbine treba, s
našim potpunim zadovoljstvom. A osim toga, mi tu s vama ništa nemamo ...
Iziđoh iz te kuće, zamišljen i duboko uzbuđen. Nisam mogao ništa da
učinim, ali sam osećao da mi je teško da sve to tako ostavim. Neke reci
zanatlijine žene naročito su me ozlojedile. Iza toga se krije neka stvar; ja sam
to predosećao.
Išao sam oborene glave i razmišljajući, kad me najedanput neki oštar glas
viknu po prezimenu. Pogledam - preda mnom stoji napit čovek, skoro klateći
se, dosta uljudno odeven, ali u rđavom šinjelu i zamašćenom kačketu. Lice mi
je bilo vrlo poznato. Počeh se zagledati u njega. On mi namignu, pa se
ironično osmehnu:
— Ne možeš da me poznaš?
 GLAVA PETA

— A! Pa to si ti, Maslobojeve! - viknuh ja, najednom poznavši u njemu

nekadašnjeg školskog druga, još iz gubernijske gimnazije - kakav čudan
susret!
— Da, susret! šest godina se nismo videli. To jest, sretali smo se, ali me
vaše prevašodstvo ni pogleda nije udostojavalo. Jer vi ste danas general, to
jest književni! - Govoreći to, on se podsmešljivo osmehivao.
— To ti, brat-Maslobojeve, lažeš! - prekidoh ga ja. - Prvo i prvo, generali,
pa makar i književni, ne izgledaju kao ja, a drugo, dopusti da ti kažem da se
zbilja sećam da sam te jedno dvaput video na ulici, ali si me ti, očigledno,
izbegavao; a ja nemam običaj da se namećem kad vidim da me čovek
izbegava. I znaš šta mislim: da nisi pijan, ti me sad ne bi viknuo. Zar nije
tako? E pa, zdravo! Meni je, brate, vrlo, vrlo milo što sam te video.
— Zbilja? A da te ja ne kompromitujem ovim mojim ... neodgovarajućim
izgledom? No, našto o tome pričati? Izgled nije važan. Nego, ja se, brate
Vanja, uvek sećam kako si ti bio zgodno momče! A sećaš se kako su te mesto
mene šibali? Ti si oćutao, a mene nisi izdao, a ja ti se, umesto zahvalnosti,
celu nedelju dana podsmevao! Ti si adamsko koleno! Zdravo, mili moj,
zdravo! (Poljubismo se.) A ja, eto, već tolike godine petljam i natežem - od
danas do sutra - ali stare dane nisam zaboravio. Ne zaboravlja se to lako! A
kako si ti?
— Nije ni meni lako, i ja sam petljam ...
On me je dugo gledao razdragano, kao čovek koga je uhvatilo piće. On je,
uostalom, ionako bio vanredno dobar čovek.
— Ne, Vanja, ti nisi ono što ja! - progovori on najzad, tragičnim tonom. -
Jer ja sam čitao- čitao sam te, Vanja, čitao! ... Nego čuj: da se svojski
porazgovaramo! Žuriš li kud?
— Žurim i, moram ti reći, strašno sam zabrinut zbog jedne stvari. Nego,
bolje, reci mi gde stanuješ.
 — Reći ću ti. Ali to nije bolje; da li da kažem šta je bolje?
— No da čujem.
— Evo šta. Vidiš li - i on mi pokaza firmu, na deset koraka od mesta gde
smo stajali - vidiš li: kafana i restoran, ili prosto: restoracija - ali mesto
zgodno. Upozoriću te: lokal pristojan, a rakija - da i ne govorim! Iz Kijeva je
peške stigla! Pio sam je, mnogokratno sam je pio, znam je; a meni tu kakav
bućkuriš ne smeju ni izneti. Svi znaju Filipa Filipiča. Jer ja sam Filip Filipič.
A? Mrštiš se? Ne, pusti me da iskažem. Sad je jedanaest i četvrt, maločas sam
gledao; dakle, tačno u jedanaest i trideset pet minuta ću te otpustiti. A dotle
da osušimo koju. Dvadest minuta starom drugu! Pristaješ li?
— Ako je samo dvadeset minuta, onda ne branim; jer, mili moj, bogami, u
poslu sam ...
— E kad ne braniš, onda dobro. Ali sad još nešto, mi reci pre svega: nešto
pokisao izgledaš, kao da su te nešto ozlojedili.
— Tako je.
— Vidiš kako sam pogodio. Ja sam ti se sad, brate, bacio na fizionomistiku,
i to je posao! E, pa, delà da idemo, da se porazgovaramo. Za dvadeset minuta
neka me, na prvom mestu, zgreje admiral čajinski[25], pa ću onda grlo da
zalijem prepečenicom, pa brezovačom, zatim narandžovačom, pa sa
parfaitamour, pa ću onda još nešto izmudriti. Pijem, brate! Jedino što sam ti
o praznicima, pred službu božju, trezan. A ti, ako nećeš, ne moraš. Meni si
prosto ti sam potreban. A ako još i osušiš koju, dokazaćeš naročitu
plemenitost duše. Hajdemo! Da se naćaskamo, pa posle možemo opet deset
godina da se ne vidimo. Jer ja, brate Vanja, nisam tvoje društvo.
— Ta ne brbljaj, nego da požurimo. Dvadeset minuta su tvoji, a posle me
puštaj.
U restoran se trebalo popeti na sprat preko drvenih stepenica s
pokrivenim ulazom. Ali se na stepenicama najednom susretosmo sa dva
gospodina koji behu dobro povukli. Spazivši nas, oni se, teturajući, skloniše u
stranu.
Jedan od njih bio je vrlo mlado i mladalačku momče, još golobrado, koje
su tek garile naušnice, i sa upadljivo priglupim izrazom lica. Bio je kicoški
odeven, ali nekako smešno: baš kao da je bio u tuđem odelu, sa skupocenim
prstenjem na rukama, sa skupom iglom u mašni, i strahovito glupo očešljan,
sa nekakvim bućem kose napred. On se neprestano smeškao i cerekao.
Njegov drug bio je već oko pedeset godina, dežmekast, trbušast, odeven dosta
nehatno, takođe sa velikom iglom u mašni, ćelav, sa podnadulim, pijanim i
rohavim licem, i sa naočarima na nosu nalik na dugme. Izraz tog lica bio je
zloban i bludan. Pogane, zlurade i podozrive oči behu mu urasle u salo i
izvirivahu kao iz rupica. Izgleda da su obojica poznavali Maslobojeva, ali
trbuško, kad se susrete s nama, načini mrzovoljnu, premda trenutnu,
grimasu, a mladić se sav rasplinu u nekakav udvoričko-sladunjav osmeh. On
čak skide kačket.
— Oprostite, Filipe Filipiču - promrmlja, umilno gledajući u njega.
— A što?
—Izvinite... ovaj...(on se zvrcnu prstom po ogrlici). Tamo je Mitroška. To
vam je, Filipe Filipiču, podlac!
— Pa u čemu je stvar?
— Pa, eto ... Jer su njemu ( on klimnu na druga glavom) prošle nedelje
zbog toga istog Mitroske, na nepristojnom mestu, njušku skorupom
namazali... hi, hi!
Drug ga ljutito munu laktom.
— A ne biste li s nama, Pilipe Filipiču, popili šampanjac kod Disoa?
Smemo li se nadati?
— Ne, burazeru, sad ne mogu - odgovori Maslobojev. - Imam posla.
— Hi! hi! A ja bih imao jedan poslić s vama. Drug ga opet gurnu laktom.
— Posle, posle!
Maslobojev se nekako očigledno trudio da ih ne gleda. Ali tek što uđosmo
u prvu sobu, duž koje se otezala dosta čista kafanska tezga, po kojoj benu
poredane zakuske: pirozi, bureci s ribom, rastegaji[26] i boce sa voćnim
rakijama raznih boja - kad me Maslobojev brzo odvede u stranu pa mi reče:
— Onaj mladi, to je trgovački sin, Sizobrjuhov, sin poznatog žitarskog
trgovca. Ostalo mu od oca pola miliona pa sad, eto, banči. Bio je u Parizu, pa
je i tamo grdan novac straćio. Utuckao bi on tamo možda sve do poslednjeg
groša, ali u taj mah mu još jedno nasledstvo od strica pripade te se vrati iz
Pariza. I, eto, ovde će da slisti ostalo, a za godinu dana će, boga moleći, u
prošnju. Glup je kao ćuran. Možeš ga videti i po prvim restoranima, po
podrumima i krčmama, i kod glumica, u husare hoće da stupi, nedavno je
molbu podneo. Onaj drugi, stariji, je Arhipov, i on ti je neki vajni trgovac ili
poslovođa. Radio je u monopolu; beštija, protuva, danas prijatelj
Sizobrjuhova, Juda i Falstaf[27] - sve zajedno. Dvaput je bankrotirao,
odvratna čulna životinja, sa perverznim prohtevima. U tom pogledu ja znam i
za jedno njegovo krivično delo, ali se izvukao. Zbog jedne stvari, milo mi je
što sam na njega naišao: otkad ga tražim. Arhipov, naravno, pljačka
Sizobrjuhova. Zna ti taj sve budžake i jazbine, zato ga takvi žutokljunci i
traže. Ja već odavno oštrim zube na njega, a oštri zube i Mitroška, eno onaj
junačina u finom kaputu, onaj kod prozora, sa ciganskim licem. On je
džambas - poznaje se sa husarima. Nećeš verovati: to ti je takva bitanga da će
na tvoje oči lažnu banknotu načiniti, a ti ćeš mu je, iako si sve video, ipak
razmeniti. Na njemu je, istina, kaftan od somota, bez rukava - i dosta liči na
slovenofila (a to mu, čini mi se, i dolikuje), ali obuci ga sad u fini frak i slično,
odvedi ga u engleski klub, pa im tamo reci: ovo vam je plemeniti grof
Barabanov, njega će tamo čitava dva časa za pravog grofa smatrati - on će ti s
njima i partiju vista odigrati, i grofovski će razgovarati, i niko u njega neće
posumnjati. Prevariće. On će rđavo završiti. Pa, eto, taj Mitroška baš ozbiljno
oštri zube na debeljka, jer Mitroski sad ne ide najbolje, a debeljko mu je
preoteo Sizobrjuhova, njegovog nekadašnjeg prijatelja, kome on još nije
stigao runo da ostriže. Kad su se oni sastali sad u restoranu, tu mora da se
nešto odigralo, čak znam i šta, i slutim da je baš Mitroška, i niko drugi,
izvestio da će Arhipov i Sizobrjuhov biti ovde i da se smucaju ovuda zbog
nekog prljavog posla. Mitroškinu mržnju prema Arhipovu sad hoću da
iskoristim, jer za to imam svojih razloga; pa sam sad i došao ovamo tako reći
zbog toga. Ne želim da Mitroška što primeti, a i ti mnogo ne zagledaj u njega.
A kad budemo izlazili odavde, on će mi jamačno i sam prići i reći će mi ono
što mi treba. A sad hajdemo, Vanja, u onu sobu, vidiš li? No, Stepane - nastavi
on obrativši se kelneru - ti valjda znaš šta meni treba?
— Znam.
— I zadovoljićeš me?
— Zadovoljiću.
— E pa zadovolji! Sedi, Vanja. Što si se tako zagledao u mene? Jer ja
vidim, ti se nešto zagledaš, čudiš se? Ništa se ne čudi. Sve se čoveku može
dogoditi, pa i ono što mu se u snu nije snilo, a naročito tada ... no pa, recimo,
tada kad smo ja i ti bubali Kornelija Nepota[28]! Nego, znaš šta, Vanja, veruj
mi jedno: iako je Maslobojev skrenuo s puta, srce mu je ono isto ostalo, samo
su se prilike promenile. Jer, ako sam i crn, ipak još nisam đavo. I za doktora
sam učio, i za profesora nacionalne književnosti sam se spremao, a o Gogolju
sam i članak napisao, i kopač zlata sam hteo da budem, rešavao sam se i da se
ženim - živa duša traži nešto da se osladi, i ona je već pristajala, mada je u
kući bilo takvo blagostanje da nisi imao čime mačku da izmamiš. Već sam
hteo za svadbu i dobre čizme da pozajmim, jer mi je na starima već godinu i
po sama zakrpa na zakrpi bila... Ali se nekako ne oženih ... Ona se udala za
učitelja, a ja sam počeo u birou da služim, ali ne u trgovačkom, nego onako -
prosto u birou. E, tad se sve okrenulo drukčije. Prohujaše godine, i ja ti sad,
mada ne služim, ipak bez muke pare zarađujem: primam mito i branim
pravdu; prema ovcama sam junak, a prema junacima ovca. Imam i svoja
pravila: znam, na primer, da sila boga ne moli i - pravim poslove. Ja ti se sad
bavim uglavnom diskretnim stvarima ... Razumeš?
— Ama da nisi neki detektiv?
— Ne, nisam baš detektiv, ali se bavim nekim poslovima - delom zvanično,
a delom iz lične naklonosti. Nego, evo šta je, Vanja: pijem rakiju! A kako ja
nikad nisam i pamet popio, to znam i svoju budućnost. Moje vreme je prošlo,
crni kučak, ma koliko ga prao, ne može pobeleti. Jedno ću ti reći: da u meni
još ne živi čovek, ja ti, Vanja, danas ne bih prišao. Pravo kažeš: ja sam te
sretao, viđao sam te i ranije, mnogo puta sam hteo i da priđem, ali nikad se
nisam usuđivao, stalno sam to odlagao. Nisam ja tebe dostojan. I ti si imao
pravo, Vanja, da ovo što sam ti sad prišao, to je samo stoga što sam pijan. Pa
pošto su sve to trice, o meni ćemo da završimo. Bolje da o tebi razgovaramo.
No, dragi moj: čitao sam! čitao sam, i ja sam pročitao! Ja to, prijatelju,
govorim o tvome prvencu. Pa kad pročitah - a ja umalo što i sam ne postadoh
čestit čovek! Umalo, kažem ti, umalo; ali se ipak predomislih pa odlučih da je
bolje da i dalje ostanem ovakva rđa kao što sam. Eto tako.
I mnogo mi je još pričao. On se sve više opijao, i počinjao mnogo da se
raznežava, skoro da se rasplače. Maslobojev je uvek bio dobar drug, ali ne
uvek iskren, i razvitak mu nije bio u skladu sa njegovim snagama-lukav,
dovitljiv, protuva i špiclov, još dok je bio u školi, ali ipak, nije bio bez srca;
ukratko - propao čovek. Takvih ljudi ima mnogo među Rusima. Oni su često
vrlo daroviti; ali se sve to kod njih nekako ispretura, a povrh svega, oni su u
stanju i da svesno protiv svoje savesti postupaju - iz slabosti u pojedinim
stvarima; pa ne samo da uvek propadaju nego još i sami unapred znaju da idu
u propast. Maslobojev je, između ostalog, bio utonuo u piće.
— A sad, prijatelju, još jednu reč - nastavi on. - Slušao sam kako se tvoja
slava iz početka na sve strane orila; zatim sam čitao razne kritike o tebi (veruj
bogu, čitao sam; ti valjda misliš ja ništa ne čitam). Zatim sam te viđao u
pocepanim cipelama, po blatu bez kaljača, u izgužvanom šeširu; pa sam video
u čemu je stvar. Sad si perom počeo hleb da zarađuješ?
— Da, Maslobojeve.
— Znači, postao si poštansko kljuse?
— Pa, slično tome.
— E, brate, znaš šta ću na to da ti kažem: bolje je piti! Eto, ja se napijem,
izvalim se na divan (a imam jedan odličan divan - na federima), pa mislim da
sam ja, na primer, tamo neki Homer, ili Dante, ili neki Fridrih Barbarosa -
čovek može sve da zamisli. A ti, vidiš, ne možeš da si ni Dante, ni Fridrih
Barbarosa, prvo, zato što ti hoćeš da budeš svoj, a drugo, zato što je tebi svaka
želja zabranjena, jer ti si poštansko kljuse. Ja imam maštu, a ti stvarnost.
A sad da mi otvoreno i bratski kažeš (inače ćeš me za čitavih deset godina
uvrediti i poniziti ): treba li ti novaca? Ja imam. Nemoj da se mrštiš. Uzmi
pare, razduži se sa izdavačima, skini te amove sa sebe, zatim obezbedi život za
celu godinu, pa sedni, otelotvori misao koja ti je najdraža, piši veliko delo! A?
šta veliš?
— Slušaj, Maslobojeve! Ja tvoju bratsku ponudu cenim, ali ti zasad ništa
ne mogu odgovoriti - a zašto? - to bih ti morao dugo pričati. Takve su prilike.
Uostalom, obećavam, sve ću ti kasnije ispričati kao bratu. Hvala ti na ponudi,
obećavam da ću ti doći, i to više puta. A evo u čemu je stvar: ti si sa mnom
iskren, pa sam stoga i ja odlučio da zatražim od tebe savet tim pre što si ti,
izgleda, majstor za takve stvari.
I tu mu ispričah ceo slučaj sa Smitom i njegovom unukom, počev od
poslastičarnice. čudnovata stvar: kad sam mu to pričao, po njegovim očima
učinilo mi se da on ponešto već zna o tome. Ja ga zapitah o tome.
— Ne, ne znam - odgovori on. - Uostalom, o Smitu sam onako, ponešto
slušao - da je umro neki starac u poslastičarnici. A o madam Bubnovoj zbilja
ponešto znam. Od te dame sam ja pre dva meseca već uzeo ucenu. » Je prends
mon bien, où je le trouve «[29] - i samo u tom pogledu ličim na Molijera. Ali,
iako sam joj digao sto rubalja, ipak sam tada dao sebi reč da je olakšam ne za
sto nego i za pet stotina rubalja. Pogana žena! Nedozvoljenim poslovima se
bavi. Najzad, đavo da je nosi, ali nekad baš sasvim prêtera. Ti, molim te,
nemoj da misliš da sam ja kakav Don Kihot. Cela je stvar u tome što meni tu
može lepa para da padne, i kad sam ono, pre pola sata, video Sizobrjuhova,
veoma sam se obradovao. Sizobrjuhova su ovamo, očevidno, doveli - a doveo
ga je onaj trbonja; a kako ja znam kojom se vrstom poslova taj trbonja bavi,
to i zaključujem ... Nego, ukebaću ja njega ... Meni je vrlo milo što sam od
tebe čuo o toj devojčici, te sam sad naišao još na jedan trag. Jer, ja ti se, brate,
raznim privatnim nalozima bavim, i još sa kakvim ljudima se poznajem!
Istraživao sam nedavno jednu stvarčicu za jednog kneza, i mogu ti reći -
takvu stvarčicu da se takvom čemu od jednog kneza niko ne bi nadao. Ili, ako
hoćeš drugi slučaj o jednoj udatoj ženi da ti ispričam? Ti, brate, dođi k meni,
ja sam ti takvih sižea nakupio da, kad ih opišeš, niko ti neće verovati.
— A kako se preziva taj knez? - prekidoh ga predosećajući nešto.
 — A što će ti to? Valkovski.
— Petar?
— Da. Poznaješ se s njim?
— Znam ga, ali ne baš naročito. No, Maslobojeve, ja ću sad zbog toga
gospodina češće navraćati - rekoh ustajući - veoma si me zainteresovao.
— Eto vidiš, stari smo prijatelji, pa navraćaj koliko god hoćeš. Umem ja da
pričam bajke, ali do izvesnih granica - razumeš? Inače bih kredit izgubio i
čast, naravno, poslovnu - i tako dalje.
— A ti onda koliko ti čast dozvoli.
Ja sam bio čak i uzbuđen. On to primeti.
— Pa šta veliš za taj slučaj što sam ti sad ispričao? Jesi li smislio već što ili
nisi? - zapitah ga ja.
— O tvom slučaju? Pa, eto, pričekaj me časak, samo da platim.
On pođe prema šanku, i tamo se, tobože nehotice, najedared nađe pored
onog mladića u kaputu, koga su svi tako familijarno zvali Mitroška. Učini mi
se da ga je Maslobojev poznavao bliže no što mi je kazao. U svakom slučaju,
bilo je očevidno da nije prvi put što se ovako nalaze. Mitroška je na izgled bio
mladić dosta originalan. U onom svome kaputu, u crvenoj svilenoj košulji, sa
oštrim, ali mirnim crtama lica, još dosta mladolik, crnomanjast, sa odvažnim
sjajnim pogledom - ostavljao je na čoveka i zanimljiv i prijatan utisak.
Njegovi pokreti bili su nekako izveštačeno energični, a, u isti mah, on se u
ovom trenutku očevidno uzdržavao, želeći da dâ sebi izgled naročito
poslovan, solidan i dostojanstven.
— Znaš šta, Vanja - reče Maslobojev vrativši se - svrati danas k meni u
sedam časova, pa ću ti možda nešto i kazati. Ja sam, kao što sam ti rekao,
ništa ne značim; nekad sam nešto značio, a sad sam samo jedna pijanica, a i
udaljio sam se od posla. Ali sam ipak sačuvao nekadašnje veze; mogu ponešto
da ispipam; u tome leži moja snaga. Istina, u slobodnim, to jest u treznim
trenucima, i sam ponešto poslujem, opet preko poznanika ... većinom
dobavljanje podataka ... Ali, šta tu vazdan! Dosta ... Evo ti i moje adrese:
šestipavočna ulica. A sad, brate - ja sam već malo više povukao. Da sručim još
jednu zlatnu, pa kući! Da malo prilegnem. Kad mi dođeš - s Aleksandrom
Semjonovnom ću te upoznati, a ako bude vremena, i o poeziji ćemo
razgovarati.
— No, a o onome?
— Pa dobro, možda i o onome.
— Dobro, doći ću, sigurno ću doći...
 GLAVA ŠESTA

Ana Andrejevna me je već odavno čekala. Ono što sam joj juče rekao o
Natašinom pisamcetu veoma je uzbudilo njenu radoznalost, te me je
očekivala ujutro mnogo ranije, bar do deset časova. A kad sam se pojavio kod
nje posle jedan, muke očekivanja dostigle su kod jadne starice valjda
poslednji stepen. Osim toga, ona je jedva čekala da mi poveri svoje nade koje
su juče iskrsnule kod nje i da razgovara sa mnom o Nikolaju Sergejiču, kome
juče nešto nije bilo dobro, te je postao sumoran, a u isto vreme je sa njom bio
nekako naročito nežan.
Kad se pojavih, ona me dočeka sa nezadovoljnim i hladnim izrazom na
licu, jedva procedivši kroz zube otpozdrav, i, ne pokazujući nimalo
radoznalosti, kao da je htela da kaže: No, što si došao? što si, bratac, zaokupio
svaki dan sa tim vizitama! Ona se ljutila što sam tako dockan došao, no ja
sam se žurio, te joj stoga, bez velikog okolišenja, ispričah celu jučerašnju
scenu kod Nataše. Čim starica ču za posetu staroga kneza i za njegovu
svečanu prosidbu, sa nje odmah spade sva ona izveštačena mrzovolja. Sad
nemam dovoljno reči da opišem koliko se ona obradovala, čak se nekako sva
zbunila, krstila se, plakala, klanjala se pred ikonom duboko do zemlje, grlila
me, i odmah htela da otrči Nikolaju Sergejiču da mu saopšti svoju radost.
— Zaboga, sinko, Nikolaj Sergejič je to sve usled raznih poniženja i uvreda
mrzovoljan, a videćeš sad, kad sazna da je Nataša dobila potpuno
zadovoljenje, odmah će sve zaboraviti.
Jedva sam je odvratio od toga. Dobra starica, mada je dvadeset godina s
mužem provela, još uvek ga je slabo poznavala. Sad ona tako isto strašno
zažele da odmah pođe sa mnom Nataši. Ja joj izložih da Nikolaj Sergejič ne
samo što možda neće odobriti njen postupak nego da ćemo time celoj stvari
još naškoditi Ona se jedva predomislila, ali me ipak zadrža još pola časa, za
koje je vreme neprestano samo ona govorila.
— Pa s kim ću sada ostati - govorila je ona — sa tolikom radošću, pa još
ovako sama, među četiri zida?
 — Ja je najzad uverih da treba da me pusti da idem, objasnivši joj da me
sad Nataša sa najvećim nestrpljenjem čeka. Starica me prekrsti nekoliko puta
pred polazak, posla po meni Nataši naročit blagoslov, i zamalo što se ne
zaplaka kad ja odlučno odbih da dođem još jednom toga istog dana, uveče,
ako se Nataši ne desi nešto naročito. Nikolaja Sergejiča toga puta nisam
video: on cele noći nije spavao, žalio se na glavobolju, na groznicu, i sad je
spavao u kabinetu.
I Nataša me je čitavo prepodne čekala. Kad uđoh k njoj, zatekoh je gde po
svome običaju hoda po sobi, skrstivši ruke i razmišljajući o nečem, čak i sad,
kad je se setim, nikako je drukčije ne zamišljam nego uvek samu, u
siromašnoj sobici, zamišljenu, ostavljenu, u večitom očekivanju, sa skrštenim
rukama, oborenim očima, kako besciljno hoda gore-dole po sobi.
Ona me tiho, ne prekidajući svoj hod, zapita što sam tako zadocnio.
Ukratko joj ispričah sve svoje avanture, ali ona me skoro nije slušala. Videlo
se da je zbog nečeg naročito zabrinuta.
— Šta ima novo? - zapitah je.
— Novo nema ništa - odgovori mi ona, ali sa takvim izgledom da sam po
njemu odmah video da ima nešto novo, te me je ona zato i čekala da mi
ispriča tu novost, ali da mi je, po svom običaju, neće odmah ispričati, nego
tek kad pođem kući. Tako je to kod nas uvek bivalo; Ja sam se na to već bio
navikao, i čekao sam.
Naravno, počeli smo razgovor o jučerašnjim događajima. Mene je pri tom
naročito porazilo to što su naši utisci o starom knezu bili potpuno isti: on se
njoj nimalo nije dopadao, još mnogo manje nego juče.
I kad smo do sitnica pretresli celu njegovu jučerašnju posetu, Nataša
najednom reče:
— Slušaj, Vanja, pa to uvek tako biva, da kad ti se čovek u prvi mah ne
dopadne, to je već skoro siguran znak da će ti se posle dopasti. Bar kod mene
je uvek tako bilo.
— Daj bože da tako bude, Nataša. Ali evo ti i mog konačnog mišljenja: ja
sam sve pretresao i zaključio sam da, mada je knez možda i jezuita, on ipak
pristaje na vaš brak - istinski i ozbiljno.
Nataša zastade nasred sobe, pa me mrgodno pogleda. Celo njeno lice se
izmeni; čak joj i usnice lako zadrhtaše.
— Pa zar bi on mogao u takvoj prilici početi sa lukavstvima i... lažima? -
zapita ona sa oholom nedoumicom.
— Pravo kažeš, pravo kažeš! - požurih ja da se složim sa njom.
 — Razume se, nije lagao. Čini mi se, o tome ne treba ni misliti. Ne bi se
mogao pronaći čak ni razlog za neko lukavstvo. I, najzad, šta sam ja to u
njegovim očima da mi se on u tolikoj meri podsmeva? Zar bi čovek mogao
biti sposoban za takvu uvredu?
— Naravno, naravno! - potvrđivao sam, a u sebi pomislih: »Ti sigurno sad
o tome misliš šetajući se po sobi, sirotice moja, pa sumnjaš možda još više
nego i ja.«
— Ah, kako bih želela da se on što pre vrati! - reče ona. - I tada je hteo da
celo veče ostane kod mene ... Mora biti da je kakvih važnih poslova imao kad
je sve ostavio i otišao. Ne znaš li kakvi su to poslovi, Vanja? Da nisi čuo što?
— A bog bi ga znao. Pa on neprestano samo novac gomila. Čuo sam da
učestvuje u nekoj liferaciji, ovde u Petrogradu. Mi se, Nataša, u tim
poslovima ništa ne razumemo.
— Dabome da se ne razumemo. Aljoša je juče pomenuo nekakvo pismo.
— Sigurno kakva vest. A zar ti je dolazio Aljoša?
— Jeste.
— Rano?
— U dvanaest časova. Ti znaš da on dugo spava Sedeo je neko vreme, pa
sam ga oterala da ide Katarini Fjodorovnoj. Nema smisla, Vanja.
— A zar on sam nije mislio da ide tamo?
— Jeste, i sam je hteo ...
Htede još nešto da doda, ali oćuta. Ja se zagledah u nju, pa sam čekao.
Lice joj beše tužno. Htedoh da je zapitam nešto, ali ona neki put nikako nije
volela da je čovek ispituje.
— Čudan je to dečko - reče najzad, iskrivivši malo usnice i čisto starajući
se da ne gleda u mene.
— A što? Mora da je nešto bilo između vas?
— Ne, ništa; onako... On je, uostalom, bio čak prijatan ... Samo ...
— Pa sad su se i sve njegove brige i jadi završili - rekoh ja.
Nataša pažljivo i ispitivački pogleda u mene. Možda je ona sama želela da
mi odgovori: »Nije on baš tako mnogo briga i jada ni ranije imao«; ali njoj se
učini da se u mojim očima krije ista misao. I stoga se naljuti na mene.
Odmah zatim postade opet predusretljiva i ljubazna. Ovoga puta beše
neobično krotka. Ostao sam kod nje više od jednoga časa. Bila se nešto
mnogo zabrinula. Bojala se kneza. Primetih po njenim nekim pitanjima da bi
veoma volela da tačno dozna kakav je juče utisak-učinila na kneza. Da li se
držala kako treba? Da nije suviše pokazala svoju radost? Da nije bila suviše
uvredljiva? Ili, obrnuto, čak i suviše predusretljiva? Da ne uobrazi on nešto?
Da je ne ismeje? Da ne oseti prezir prema njoj? ... Pri toj pomisli obrazi joj
planuše kao vatra.
— Zar se može čovek toliko uzrujavati samo zbog toga što će jedan rđav
čovek nešto pomisliti? Pa neka misli šta hoće! - rekoh ja.
— Zbog čega je on rđav? - upita ona.
Nataša je bila preterano osetljiva, ali čista srca i prostosrdačna. Ta njena
prekomerna osetljivost poticala je iz čistog izvora. Ona je bila ponosita, i to
blagorodno ponosita, nije mogla da podnese da se ono što je njoj bilo više od
svega na svetu izlaže podsmehu - pa još na njene oči. Na preziranje nekog
niskog čoveka ona bi, naravno, odgovarala takođe samo preziranjem, ali bi
joj ipak sigurno bilo teško na duši da se neko smeje onome što ona smatra za
svetinju, pa ma od koga taj podsmeh dolazio. I to kod nje nije dolazilo zbog
nedostatka karaktera. Dolazilo je delom usled suviše malog poznavanja sveta,
zbog toga što nije bila naviknuta na društvo, i zbog njene povučenosti od
sveta. Ona je ceo svoj život provela u svome domaćem kutu, skoro i ne
izlazeći iz njega. I, najzad, osobina vrlo dobrodušnih ljudi, koju je ona,
možda, nasledila od oca - da preceni i da suviše hvali nekog čoveka, da ga
uporno smatra za boljeg nego što je u stvari, da u prvom oduševljenju
preuveliča sve što je dobro na njemu - bila je kod nje razvijena u velikoj
meri.
Teško pada takvim ljudima kad se posle razočaraju; još teže kad osećaju
da su sami krivi. Zašto su očekivali više nego što im se može dati? A takve
ljude svakog trenutka očekuje takvo razočaranje. I onda je za njih najbolje
ako mirno sede u zapećku, pa i ne izlaze u svet. Ja sam čak primetio da oni
vole svoje zapećke toliko da prosto podivljaju u njima. Uostalom, Nataša je
pretrpela mnoge nesreće, mnogo uvreda. Ona je bila već bolesno biće, i greh
bi bio da je čovek optužuje, ako su moje reči optužba.
Ali ja sam se žurio, te ustadoh da idem. Ona se zaprepasti i samo što se ne
zaplaka što odlazim, iako za sve vreme dok sam sedeo nije bila sa mnom
naročito nežna, čak je bila skoro hladnija nego obično. Ona me vatreno
poljubi i nekako mi se dugo zagleda u oči.
— Čuj - reče mi ona - Aljoša je danas bio vrlo smešan i čak me je zadivio.
Bio je veoma zlatan, izgledao je vrlo srećan, ali je uleteo kao leptir, pravi
kicoš, neprestano se vrteo pred ogledalom. Sad se već nekako i ne snebiva
suviše preda mnom... a nije se dugo ni zadržao. Pa zamisli: bombone mi
doneo!
— Bombone? Zašto? Pa to je lepo, i prostodušno. E, što ste vas dvoje! Eto,
već ste sad počeli da vrebate jedno drugo, da se špijunirate, jedno drugom
izraze lica da hvatate, skrivene misli iz njih da čitate (iako se u tome ništa ne
razumete). Nego, on je još i kojekako. On je veseo i đačić, kao i pre. Ali ti, ti!
I uvek kad bi Nataša menjala ton, pa mi prilazila bilo sa žalbom na Aljpšu,
ili radi rešenja drugih kakvih tugaljivih nedoumica, ili sa nekom tajnom i sa
željom da je od prve reči razumem, onda me je, sećam se, uvek gledala
pokazujući zubiće, i kao moleći me da neizostavno rešim stvar nekako tako
da joj odmah lakne na srcu. Ali se sećam i toga da sam ja u takvim
slučajevima uvek nekako uzimao strog i oštar ton, kao da nekoga hoću
žestoko da izgrdim. I to se kod mene dešavalo sasvim nenamerno, ali mi je
uvek polazilo za rukom. Ta moja strogost i ozbiljnost bile su umesne,
izgledale su autoritativnije, a čovek nekada oseća neodoljivu potrebu da ga
neko ispreskače. Nataša je odlazila od mene ponekad potpuno utešena.
— Ne, vidiš li, Vanja - nastavi ona držeći jednu svoju ruku na mom
ramenu, dok je drugom stezala moju ruku, a očima je, umiljavajući mi se,
gledala u moje oči - učinilo mi se kao da kod njega nekako nije bilo dovoljno
osećajnosti... učinio mi se kao da je već kakav pravi mari[30], znaš kao da je
već deset godina oženjen, ali još uvek čovek ljubazan prema ženi. Zar nije to
još suviše rano? ... Smejao se, vrteo se tu, ali kao da se sve to na mene samo
onako, tek unekoliko, odnosi, a ne kao nekad ... Mnogo se žurio Katarini
Fjodorovnoj ... Ja mu govorim, a on ne sluša ili počinje neki nov razgovor,
znaš ona ružna gospodska navika, od koje smo ga nas dvoje odučavali.
Jednom rečju, bio je tako ... skoro ravnodušan ... Ali, šta je meni? Već sam
počela da ti dosađujem. Ah, kako smo svi mi strogi, Vanja, kakvi smo ćudljivi
despoti! Tek sada vidim! Nijednu beznačajnu promenu na licu ne možemo
čoveku da oprostimo, a bogzna zašto mu se lice tako izmenilo! Bio si u pravu,
Vanja, što si me maločas ukorio! Za sve ovo sama sam kriva! Sami sebi
zadajemo jade, pa se posle žalimo! Hvala
ti, Vanja; ti si me potpuno utešio. Ah, da hoće danas da dođe! ... Ali zašto?
Možda će se još razljutiti zbog onog malopre.
— A da se vi niste već posvađali? - uzviknuh začuđeno.
— Ja ničim nisam pokazala! Samo sam bila malo tužna, a on se, dotle
veseo, najedared zamislio, i, kako mi se učinilo, oprostio se sa mnom dosta
hladno. Ali ja ću poslati po njega ... Dođi i ti, Vanja, večeras.
— Sigurno, samo ako se ne zadržim zbog jednog posla.
— Eto sad! Kakav sad posao?
 — Ama, natovario sam sebi brigu! Uostalom, nadam se da ću neizostavno
doći.
 GLAVA SEDMA

Tačno u sedam časova bio sam kod Maslobojeva. On je živeo u

Šestilavočnoj ulici, u jednoj omanjoj kući u dvorištu, u dosta nečistom stanu
od tri sobe, ali koje nisu bile sirotinjski nameštene. Moglo se primetiti čak i
da su domaćini dobrog stanja, a u isto vreme i nehat u domaćinstvu. Vrata mi
otvori veoma lepa devetnaestogodišnja devojka, vrlo jednostavno ali ukusno
odevena, vrlo čista i sa veoma dobrim, veselim očima. Odmah sam se setio da
će to biti ona Aleksandra Semjonovna koju mi on uzgred pomenu nedavno,
kao da me je mamio da se sa njom upoznam. Ona me zapita ko sam, i kad ču
ime, reče da me on očekuje, ali da sad spava u svojoj sobi, kuda me i odvede.
Maslobojev je spavao na divnom mekanom divanu, pokriven svojim prljavim
kaputom, sa kožnim, pohabanim jastukom pod glavom. Bio je vrlo lak na snu:
čim uđosmo, odmah me viknu po imenu.
— A, to si ti! čekam te. Baš sam sad sanjao kako si došao, pa me budiš.
Znači, vreme je. Hajdemo.
— Kuda ćemo?
— Jednoj dami.
— Kojoj? Zašto?
— Madam Bubnovoj, da je udesimo. Ali što je to lepota! - oteže on
obraćajući se Aleksandri Semjonovnoj, i čak poljubi vrhove prstiju
pomenuvši madam Bubnovu.
— Eh, razvezao, mani! - reče Aleksandra Semjonovna, smatrajući da ona
tu svakako treba da se naljuti.
— Ne poznajete se? Pa eto, upoznajte se: evo, Aleksandra Semjonovna,
preporučujem ga tvojoj pažnji, ovo ti je literarni general; njih možeš samo
jedared godišnje besplatno posmatrati, a u ostalo vreme - za pare.
— E sad, našao budalu. Nemojte ga, molim vas, slušati: on uvek tako tera
šegu sa mnom. Otkuda su oni generali?
— Pa ne rekoh li vam da nije običan? A ti, vaše prevashodstvo, nemoj
misliti da smo mi glupi; mi smo, u stvari, mnogo pametniji nego što na prvi
pogled izgledamo.
— Ama ne slušajte ga! Uvek me tako pred finim svetom sramoti,
bestidnik! A nikad da se seti da me u pozorište odvede.
— Volite, Aleksandra Semjonovna, svoje domaće? A da niste zaboravili
kakve sam vam to domaće kazao da treba da volite? Niste zaboravili reč?
Znate, ono što sam vas učio.
— Naravno da nisam. Sigurno znači opet neku glupost.
— No, pa ded nam recite koja je to reč?
— Neću, valjda, da se brukam pred gostom, šta znam, možda to znači i
nešto sramotno. Nek mi se jezik osuši ako kažem.
— Dakle, zaboravili ste?
— Baš nisam zaboravila: penate ... Volite svoje penate[31]… Eto vidite šta
je izmislio! Možda ti penati nikad nisu ni postojali; i što imam da ih volim?
Sve laže.
— Ali zato se kod madam Bubnove ...
— Bestraga ti glava sa tvojom Bubnovom.
I tu Aleksandra Semjonovna pobeže iz sobe strašno ljuta.
— Vreme je! Hajdemo! Zbogom, Aleksandra Semjonovna!
Iziđosmo.
— Slušaj, Vanja, pre svega da uzmemo ova kola. E, tako. A drugo, ja sam ti,
kad sam se nedavno rastao s tobom, još neke stvarčice doznao ali to nije neko
nagađanje, nego sigurna stvar. Ostao sam posle na Vasiljevskom još ceo sat.
Onaj trbonja je strašan podlac, prljav je, gnusan, sa raznim poganim i
životinjskim prohtevima. A i ta Bubnova je već odavno zbog takvih poslova
ozloglašena. Ovih dana umalo što nije dospela u buvaru opet zbog neke
devojčice iz dobre kuće. One muslinske haljine u koje je oblačila ono siroče
(znaš, što si mi danas pričao) nisu mi davale mira, pošto sam i pre toga nešto
načuo. A danas sam još nešto doznao, istina sasvim slučajno, ali, izgleda,
tačno. Koliko ima ta mala godina?
— Na izgled, rekao bih, jedno trinaest.
— A po uzrastu manje. E, tako će ona i raditi. Ako joj za mušteriju zatreba,
reći će jedanaest, a možda i petnaest. Pa pošto ova jadnica nema odbrane, ni
porodice, to će ona ...
— Ama nije moguće!
 — A da šta ti misliš? Ne bi madam Bubnova tek iz sažaljenja uzela k sebi
siroče. A kad se još i trbonja tamo navadio, onda znaj da je tako. On je jutros
bio sa njom. A onom ludovu, Sizobrjuhovu, obećala je za danas lepoticu,
udatu, ženu višeg činovnika. Ti trgovački sinovi, kad bekrijaju, mnogo polažu
na to: uvek najpre pitaju za rang. To ti je kao u latinskoj gramatici, sećaš se:
značenje reči je važnije od nastavka, uostalom, ja sam, kanda, još od jutros
pijan. No, a Bubnova ne sme da se bavi takvim stvarima. Ona hoće i policiji
da podvali; ali ćemo joj mi dobro zapržiti čorbu! Zato ću joj podviknuti, jer
ona zna da kod mene nema šale ... no, i ostalo, razumeš?
Bio sam strašno zaprepašćen. Sve te vesti uzbudiše mi dušu. Neprestano
sam se bojao da ćemo zadocniti, pa sam jednako žurio kočijaša.
— Ama, ne boj se; mère su preduzete - govorio je Maslobojev. - Tamo je
Mitroška. Sizobrjuhov će platiti u novcu, a onaj trbušasti nevaljalac - u
naturi. Tako smo još jutros rešili, što se Bubnove tiče - ona meni pada u deo
... Jer neću da joj dozvolim ...
Stigosmo i zaustavismo se pred restoranom; ali čoveka koji se zvao
Mitroška tamo ne nađosmo. Pošto smo rekli kočijašu da nas čeka pred
ulazom, pođosmo Bubnovoj. Mitroška nas je čekao pred kapijom. Iz prozora
se rasipala jaka svetlost i čuo se pijan, glasan smeh Sizobrjuhova.
— Svi su tamo, već četvrt sata - obavesti nas Mitroška. - Stigli ste taman
kad treba.
— Ali kako ćemo ući? - zapitah.
— Kao gosti - odgovori Maslobojev - ona me zna, a zna i Mitrošku. Istina,
sve je zaključano, ali to ne važi za nas.
On polako kucnu na kapiju, i ona se odmah otvori. Otvori im nastojnik,
pa namignu na Mitrošku, koji mu se isto tako odazva. Uđosmo lagano; oni u
kući nisu nas ni čuli. Nastojnik nas povede uza stepenice pa zakuca. Upitaše
ko je; on odgovori da je sam: »Imam, veli, posao.« Vrata se otvoriše, a mi
banusmo svi odjednom. Nastojnik se izgubi.
— Ah, ko je to? - uzviknu Bubnova, pijana i čupava, stojeći u majušnom
predsoblju, sa svećom u ruci.
— Ko je? - prihvati Maslobojev. - Pa kako to, Ana Trifonovna, zar vi
ovakve goste ne poznajete? Pa mi smo, brate, ko će da bude drugi? Filip
Filipič.
— Ah, Filip Filipič! To ste vi... Dragi goste ... Pa kako vi to ... ja, eto ... ako,
ako ... izvolite ovamo.
I ona se sasvim zbuni.
 — Kud ovamo? Pa tu je neka pregrada ... Ne, primite nas malo bolje. Mi
ćemo kod vas popiti nešto hladno, a imaćete valjda i nešto mlado?
Gazdarica se odmah ohrabri.
— Za tako mile goste ću makar ispod zemlje iskopati; iz kineskog carstva
ću ih nabaviti...
— Samo još nešto, draga Ana Trifonovna: je li tu Sizobrjuhov?
— O ... ovde je.
— E, njega tražim. Kako je smeo, nitkov, bez mene da se provodi?
— Ali on vas sigurno nije zaboravio. Sve čeka nekog, sigurno vas.
Maslobojev gurnu vrata, i mi se nađosmo u maloj sobi sa dva prozora, s
geranijama u saksijama, pletenim stolicama i s nekakvim žalosnim klavirom -
sve kao što sleduje. Ali još pre nego što smo ušli, još dok smo razgovarali u
predsoblju, Mitroška se nekud izgubio. Posle sam čuo da nije ni ulazio, nego
je čekao pred vratima. Imao je ko posle da mu otvori. Ona čupava i nabeljena
ženska što je jutros izvirivala Bubnovoj iza leđa bila mu je kuma.
Sizobrjuhov je sedeo na tankom divančiću od lažnog mahagonija, za
okruglim stolom pokrivenim čaršavom. Na stolu su bile dve boce smlačenog
šampanjca i flaša nekog lošeg ruma. Tu su bili i tanjirići sa bombonama,
medenjacima, orasima od tri vrste. Za stolom, prema Sizobrjuhovu, sedelo je
jedno odvratno čeljade od kakvih četrdeset godina, rohavo, u haljini od crnog
tafta, sa mesinganim brazletnama i broševima. To je bila, očevidno, tobožnja
žena višeg činovnika. Sizobrjuhov je bio pijan i vrlo zadovoljan. Njegov
trbonja-pratilac nije bio sa njim.
— Zar se tako radi?! - riknu iz sveg grla Maslobojev - a ovamo zoveš još
kod Disoa!
— Filipe Filipiču, usrećili ste me! - promrmlja Sizobrjuhov dižući se nama
u susret, sav blažen.
— Piješ?
— Izvinite.
— Ajde, ne izvinjavaj se tu, nego ponudi goste. Došli smo da se počastimo
s tobom. Evo, doveo sam ti još jednog gosta: prijatelj.
Maslobojev ukaza na mene.
— Drago mi je, to jest, usrećili ste me ... Hi, hi!
— I to mi je neki šampanjac! Liči na surutku!
— Vređate me.
 — Pa ti kod Disoa ne smeš ni da se pokažeš, a ovamo me još zoveš!
— Maločas mi je pričao da je i u Parizu bio - prihvati žena višeg činovnika
- ali sigurno laže!
— Pedosja Titišna, ne vređajte. Bili smo. Išli smo tamo.
— Pa zar i takvi geaci idu u Pariz?
— Bili smo. Moglo nam se. Ja i Karp Vasiljič smo se tamo pokazali. Izvolite
li poznavati Karpa Vasiljiča?
— A šta ja imam da znam tvog Karpa Vasiljiča?
— Pa onako ... stvar je politična. A mi smo tamo, u mestancetu Parizu, kod
madam žuber, englesku trimu[32] na paramparčad razbili.
— Šta veliš da ste razbili?
— Trimu, moliću. Bila je to takva trima preko celog zida, sve do tavanice.
A Karp Vasiljič se tako napio da je već sa madam Žuber na ruski okrenuo.
Stao ti on kod trime, pa se nalaktio. A žuberka mu viče na njihovom: »Trima
košta sedam stotina franaka, razbićeš je!« (A franak im je naša dva i po
groša.) On se smeška, pa u mene gleda; a ja sedim naspram njega na
kanabetu, a uza me lepotica, ne ovakva njuška kao ova, nego bombona, da
kažeš. A on veli: »Stepane Terentiču, ej, Stepane Terentiču! Važi li po pola,
a?« Ja mu kažem: »Važi!« Kad ti on zviznu onom ručerdom po trimi - tras! -
Samo se parčad razleteše. Žuberka vrisnu, polete mu u oči: »šta ti je,
razbojnice, šta ti misliš gde si?« (već tamo na njihovom). A on njoj: »Evo ti,
veli, madam Žuber, pare, koliko si rekla, a moju ćud nemoj da sprečavaš«, pa
joj odmah onde izbroja na dlan šest stotina pedeset franaka. Pedeset smo
iscenjkali.
U tom trenutku razleže se strašan, prodiran vrisak, koji je dolazio
odnekud iza nekoliko vrata - dve-tri sobe od one u kojoj smo mi sedeli. Ja
uzdrhtah, pa i ja viknuh. Poznao sam taj vrisak: to je bio Jelenin glas. Odmah
posle toga očajnog vapaja začuše se drugi uzvici, psovke, gungula, i najzad
jasni, zvučni, razgovetni šamari šakom po licu. To se, verovatno, Mitroška s
nekim razračunavao. Odjednom se vrata naglo otvoriše, a Jelena, bleda,
unezverenih očiju, u beloj muslinskoj, ali potpuno izgužvanoj i pocepanoj
haljini, sa očešljanom, ali kao u borbi smaknutom kosom, ulete u sobu. Ja
sam stojao spram vrata, a ona jurnu pravo k meni, pa me obgrli. Svi skočiše
uzbuđeni. Kad je uletela, čuli su se uzvici i krici. Odmah za njom na vratima
se ukaza Mitroška, vukući za kosu svog trbušastog protivnika, koji je bio sav
raščupan. On ga dovuče do praga, pa nam ga ubaci u sobu.
— Evo ga! Uzmi ga! - progovori Mitroška, potpuno zadovoljan.
 — Slušaj - reče mi Maslobojev, mirno prilazeći i lupnuvši me po ramenu -
uzmi našeg kočijaša i uzmi ovo dete, pa idi kući, ovde više nemaš posla. Sutra
ćemo ostalo dovesti u red.
Nisam čekao da mi se dvaput kaže. Uzevši Jelenu za ruku, izvedoh je iz te
jazbine. Kako su oni tamo svršili, ne znam. Nas niko nije zadržavao;
gazdarica je bila zaprepašćena. Sve se to odigralo tako brzo da nije mogla ni
da smeta. Kočijaš nas je čekao napolju, i za dvadeset minuta bio sam već kod
kuće. Jelena je bila kao polumrtva. Ja joj raskopčah haljinu, poprskah je
vodom i položih je na divan. Kod nje poče da se javlja vatra i bunilo. Gledao
sam njeno bledo lice, njene beskrvne usne, njenu crnu, pažljivo očešljanu i
napomađenu kosu, koja se bila smakla na stranu, celu njenu toaletu, one
crvene tračice koje su joj ostale čitave još ovde-onde na haljini - i ja sad
konačno razumedoh ceo taj odvratni slučaj. Jadnica! Bilo joj je sve gore.
Nisam se odmicao od nje i odlučih da to veče ne idem Nataši. Jelena bi
ponekad dizala svoje duge trepavice, pa bi se dugo i uporno zagledala u
mene, kao naprežući se da me pozna. Tek docnije, oko jedan sat noću, ona
zaspa. Ja zaspah pored nje na podu.
 GLAVA OSMA

Ustao sam vrlo rano. Cele noći sam se budio skoro svako pola časa,
prilazio mojoj sirotoj gošći i pažljivo se zagledao u nju. Bila je u vatri i lakom
bunilu. Ali pred zoru zaspa čvrstim snom. Dobar znak, pomislih, ali kad se
probudih, odlučih da što pre, dok još jadnica spava, otrčim do lekara.
Poznavao sam jednog lekara, neženjenog i dobrodušnog čiču, koji je, bogzna
otkad, živeo u Vladimirskoj ulici, sa svojom domaćicom Nemicom, te se
uputih k njemu. On mi obeća da će doći u deset. Kad sam bio kod njega, bilo
je osam časova. Veoma sam želeo da svratim uz put i do Maslobojeva, ali se
predomislih; on je, svakako, posle noćašnjeg bekrijanja, još spavao, a osim
toga, Jelena bi se mogla probuditi, pa bi se mogla još uplašiti kad bi se sama
našla u mojoj sobi. U svom bolesnom stanju mogla je i zaboraviti kako je,
kada i na koji način dospela k meni.
Probudila se onog trenutka kad sam ulazio u sobu. Priđoh joj i pažljivo je
zapitah kako se oseća. Ona mi ne odgovori, nego se samo dugo i pomno
zagleda u mene svojim izrazito crnim očima. Učini mi se, po njenom pogledu,
da sve razume i da je pri potpunoj svesti. A nije mi odgovorila, verovatno po
svojoj staroj navici. I juče i prekjuče, kad je dolazila k meni, na pojedina
moja pitanja nije odgovarala ni jednom rečju, nego bi me samo pogledala
svojim dugim upornim pogledom, u kome se, zajedno sa čuđenjem i
bojažljivim ljubopitstvom, ogledala još i neka čudna gordost. A danas
primetih u njenom pogledu nešto mračno, pa čak i kao neko nepoverenje.
Stavih ruku na njeno čelo da vidim je li još u vatri, ali ona ćuteći i pažljivo
svojom malom rukom ukloni moju, pa se okrenu od mene, licem prema zidu.
Uklonio sam se da je ne bih uznemiravao. Imao sam veliki mesingani čajnik.
Već odavno sam ga upotrebljavao mesto samovara i kuvao sam u njemu
vodu. Drva sam imao; nastojnik mi je donosio najednom za pet-šest dana.
Založih peć, donesoh vode i postavih čajnik. Na stolu, pak, pripremih svoj
pribor za čaj. Jelena se okrete k meni, pa je sve to radoznalo posmatrala.
Zapitah je želi li i ona što. Ali se ona opet okrenu od mene i ništa mi ne
odgovori.
 »Što li se ona to i na mene ljuti?« pomislih, »čudna devojčica!«
Moj čičica doktor dođe, kao što je rekao, u deset časova. On pregleda
bolesnicu sa svom nemačkom tačnošću, i mnogo me ohrabri rekavši da, mada
postoji grozničavo stanje, ipak naročite opasnosti nema. Dodade još da ona
mora da ima neku drugu, stalnu bolest, nešto kao manu srca, »ali da ta stvar
zahteva naročito posmatranje, no zasad je izvan opasnosti«. Prepisa miksturu
i neke praškove više običaja radi nego zbog stvarne potrebe, pa odmah poče
da se raspituje na koji je način dospela k meni. U isti mah je sa čuđenjem
razgledao moj stan. Čičica je bio veoma razgovoran.
Jelena ga je zaprepastila; ona je istrgla svoju ruku kad joj je pipao puls, i
nije htela da mu pokaže jezik. Na sva pitanja nije mu ni reci odgovarala, nego
je sve vreme uporno gledala u njegov veliki Stanislavljev orden[33], koji mu
se klatio o vratu. »Nju sigurno mnogo boli glava«, primeti starac, »ali kako
ona gleda! Kako gleda!« Nisam smatrao za potrebno da mu mnogo pričam o
Jeleni, nego se izgovorili da je to dugačka istorija.
— Vi mi javite ako zatreba - reče on pri odlasku. - A zasad nema opasnosti.
Odlučih da ostanem celog dana kraj Jelene, i koliko god bude mogućno,
sve dok ne ozdravi, da je ostavljam što manje samu. Ali znajući da se Nataša i
Ana Andrejevna mogu žive iskidati uzalud me iščekujući, odlučih da makar
Natašu izvestim pismom preko pošte da danas k njoj ne mogu doći. što se
Ane Andrejevne tiče, njoj se nije moglo pisati. Ona me je i sama molila,
jednom zasvagda, da joj ne šaljem pisma, i to posle onoga kad sam joj se javio
za vreme Natašine bolesti. »I stari se mršti kad ugleda tvoje pismo«, reče mi
ona, »jer on bi, siromah, i te kako hteo da sazna šta ima u pismu, a ne može
da pita, ne može da se odluči. I onda je ceo dan neraspoložen. A osim toga,
dragi moj, pismom me samo uzrujavaš. Šta mi vredi onih desetak redaka!
Htela bih da te podrobnije ispitam, a tebe nema.« Stoga napisah pismo samo
Nataši, pa kad sam nosio recept u apoteku, uz put poslah i pismo.
Međutim, Jelena opet zaspa. Kroz san je tiho ječala i trzala se. Doktor je
pogodio: glava ju je mnogo bolela. Neki put bi lako vrisnula i budila se. Mene
je pogledala skoro ljutito, baš kao da joj moja pažnja naročito teško pada.
Priznajem da me je to vrlo zabolelo.
Oko jedanaest časova dođe Maslobojev. Bio je zabrinut i čisto rasejan;
svratio je samo na časak, i veoma se nekud žurio.
— Znaš, brate, nisam ni zamišljao da ti živiš ne znam kako - primeti on
osvrćući se oko sebe - ali, bogami, nisam mislio da ću te naći u ovakvom
ćumezu. Jer ovo je ćumez, a ne stan. Nego to, recimo, još nije ništa, ali
najgore je što tebe sve tuđe brige odvlače od posla. Ja sam o tome mislio još
juče, kad smo išli Bubnovoj. Ja ti, brate, po prirodi svojoj i po svom
društvenom položaju pripadam onim ljudima koji sami ništa ozbiljno ne
rade, a drugima drže pridike o radu. Sad slušaj ja ću, možda, sutra ili
prekosutra svratiti do tebe, a ti, u svakom slučaju, svrati k meni u nedelju
ujutru. Dotle će se stvar ove devojčice, nadam se, sasvim okončati; a onda ću
s tobom ozbiljno da porazgovaram, jer se i s tobom mora nešto ozbiljno
učiniti. Ovako ne smeš dalje živeti. Ja sam ti juče to samo mimogred
spomenuo, a sad ću ti logički izlagati. I, najzad, reci: zar smatraš za nečasno
ako uzmeš od mene na neko vreme novac?
— Ama, nemoj da gunđaš! - prekidoh ga. - Bolje reci kako se tamo sinoć
svršilo.
— Pa šta, svršilo se na najpovoljniji način i cilj je postignut, razumeš?
Nego, sad nemam kad. Svratio sam samo na trenutak, da te izvestim da se
žurim i da mi sad nije do tebe; osim toga, da se obavestim misliš li ti tu malu
da daš nekud ili ćeš je zadržati kod sebe? Zato što o tome treba razmisliti i
doneti neku odluku.
— To ne znam ni sam pouzdano, i priznajem ti: čekao sam te da se
posavetujem s tobom. Jer, na osnovu čega bih je, na primer, mogao zadržati
kod sebe?
— Ama, šta pričaš, pa recimo, kao služavku.
— Molim te, samo lakše govori. Jer ona, iako je bolesna, ipak je potpuno
pri svesti, i kad te je ugledala, primetio sam kako se čisto trgla. Znači, setila se
onog sinoćnjeg ...
Tu mu je ispričah o njenoj naravi, i sve što sam kod nje primetio. Moje
reči zainteresovaše Maslobojeva. Dodadoh da ću je, možda, dati u jednu
kuću, pa tek onako uzgred spomenuh i stare Ihmenjeve. Na moje
iznenađenje, on je već unekoliko znao za Natašin slučaj; a na pitanje otkud
on to zna - odgovori mi:
— Onako, odavno sam, nekako uzgred, nešto načuo. Bilo je u vezi sa
jednom stvari. Jer, ja sam ti već pričao da znam kneza Valkovskog. A to ti je
pametno što hoćeš to devojče da daš tim starima. Inače će ti samo biti na
teretu. Nego, još nešto: njoj ipak treba dati kakve isprave. O tome ne brini: to
ja uzimam na sebe. Zbogom, pa naiđi češće. Šta je, spava li?
— Izgleda - odgovorili.
Ali tek što je izišao, Jelena me zovnu.
— Ko je to? - upita me.
Glas joj je drhtao, ali me je gledala istim onim upornim i kao oholim
pogledom. Drukčije ne umem da se izrazim.
Rekoh joj ime Maslobojeva i dodadoh da s njegovom pomoću i oteo od
Bubnove, i da se Bubnova njega veoma boji. Obrazi joj odjednom planuše,
kao od požara - verovatno zbog sećanja.
— I ona sad nikad neće doći ovamo? - zapita Jelena gledajući me
ispitivački.
Pohitah da je ohrabrim. Ona ućuta, uze moju ruku svojim vrelim
prstićima, ali je odmah ispusti, kao trgnuvši se. »Nije moguće da ona zbilja
oseća takvu odvratnost prema meni«, pomislih. To je samo njen način
ponašanja, ili... ili je prosto, jadnica, već toliko jada doživela da sad nikome
na svetu ne veruje.
U određeno vreme odoh po lekove pa svratih i u poznatu gostionicu u
kojoj sam koji put ručavao i gde su mi davali na kredit. Tog puta, polazeći od
kuće, ponesoh sa sobom i sudove te uzeh u gostionici porciju pileće čorbe za
Jelenu. Ali ona ne htede da jede, te čorba ostade na peći.
Pošto joj dadoh lek, sedoh da radim. Mislio sam da spava, ali kad je
slučajno pogledah, primetih da je digla glavu i da pomno prati kako pišem.
Načinih se kao da ništa nisam primetio. Naposletku, ona zbilja zaspa, i to, na
moje najveće zadovoljstvo, mirno, bez buncanja i jecanja. Ja se zamislih;
Nataša ne samo što je mogla, i ne znajući u čemu je stvar, da se naljuti na
mene zato što danas nisam došao, nego će joj čak sigurno, pomislih, teško
pasti moja nepažnja, baš u ovom trenutku kad sam joj, možda, najviše
potreban. Ona je čak, sigurno, mogla imati kakvu potrebu, neku stvar da mi
poruči, a mene, kao za inat, nema.
Što se Ane Andrejevne tiče, prosto nisam znao kako ću se sutra opravdati
pred njom. Mislio sam, mislio, pa se najedared odlučih da jedan čas trknem i
do jedne i do druge. Celo to moje odsustvovanje trajaće ukupno samo dva
časa. A Jelena i tako sad spava, pa neće čuti kad odem. Skočih, navukoh
kaput, uzeh kapu, ali baš kad sam hteo da izađem, Jelena me zovnu. Začudih
se: zar je moguće da se ona samo pravila da spava?
Uzgred napominjem: iako se Jelena pravila da neće da razgovara sa
mnom, ipak su to često dozivanje, ta potreba da mi se obraća kad god je bila
u nedoumici, dokazivali suprotno, a to mi je, priznajem bilo čak i prijatno.
— Kome vi to hoćete da me date? - upita ona kada joj priđoh.
Uopšte, ona je pitanja postavljala nekako odjedared, za mene sasvim
neočekivano. Ovoga puta je i ne razumedoh odmah.
— Maločas ste razgovarali s vašim poznanikom da hoćete da me date u
neku kuću. Ja neću nikuda.
Sagoh se nad nju: bila je opet sva u vatri; imala je opet napad groznice.
Počeh je tešiti i hrabriti, uveravao sam je da je, ako ona želi da ostane kod
mene, neću nikome dati. Govoreći to, ja skidoh kaput i kačket. Nisam imao
srca da je ostavim samu u ovakvom stanju.
— Ne, idite! - reče ona osetivši odmah da hoću da ostanem. - Hoću da
spavam; odmah ću zaspati.
— Ali kako će ti biti samoj? - rekoh joj neodlučno. - Nego, ja ću se svakako
već kroz dva časa vratiti...
— Pa onda idite. Jer, kad bih ja celu godinu ovako bila bolesna, vi onda
nikad ne biste mogli iz kuće izaći. - Tu ona pokuša da se nasmeši, pa nekako
čudno pogleda, kao boreći se s nekim dobrim osećanjem koje joj se probudilo
u srcu. Jadnica! Dobro i nežno srce njeno pokazivalo se i pored sve njene
divljačnosti i očevidne ogorčenosti.
Najpre otrčah do Ane Andrejevne. Ona me je očekivala sa grozničavim
nestrpljenjem, pa me dočeka sa prebacivanjem. A sama je bila strašno
uznemirena: Nikolaj Sergejič je odmah po ručku otišao nekud od kuće, a kud
- to nije znala. Predosećao sam da starica nije mogla da izdrži nego mu je
ispričala sve, po svom običaju, okolišnim napomenama. Ona mi je to,
uostalom, skoro i sama priznala, rekavši da nije mogla izdržati a da ne podeli
sa njim takvu radost, ali da se Nikolaj Sergejič, po njenim rečima, natuštio
kao noć, ništa nije rekao, »samo je ćutao, čak mi ni na moja pitanja nije
odgovarao«, i odjednom se, posle ručka, digao, i »eto, nikako ga nema!«
Pričajući mi to, Ana Andrejevna samo što nije drhtala od straha i molila me je
da zajedno sa njom sačekam Nikolaja Sergejića. Ja se izgovorih i rekoh joj
skoro odlučne da možda ni sutra neću doći, nego da sam i sad došao samo
zato da je o tome izvestim. Umalo što se tada ne posvadismo. Ona se rasplaka;
oporo i gorko mi je prebacivala, i tek kad sam već izlazio na vrata, ona mi se
najedared obisnu o vrat, čvrsto me zagrli obema rukama pa mi reče da se na
nju, »jadnicu« ne ljutim, i da ne uzimam za zlo njene reci.
Natašu, i preko očekivanja, nađoh opet samu - i čudna stvar, učini mi se
da mi se ovoga puta baš nije tako obradovala kao juče, i uopšte kao drugi put.
Kao da sam joj u nečem bio na dosadi ili smetnji. Na moje pitanje: je li Aljoša
danas dolazio, ona odgovori: - Naravno, bio je, ali samo na časak. Obećao je
da će doći doveče - dodade nekako zamišljeno.
— A sinoć je li bio?
— Nije. Zadržali su ga tamo - dodade ona brzo. - Pa kako je, Vanja, kako
stoje tvoje stvari?
 Videh da ona hoće da prekine taj razgovor, pa da pređemo na drugo.
Zagledah se u nju malo bolje: očevidno je bila nešto rastrojena. Uostalom,
kad primeti da je ja pažljivo posmatram i da sam se zagledao u nju, ona me
odjednom brzo i nekako ljutito pogleda, i to sa takvom oštrinom da me
prosto osinu pogledom. »Opet je nesrećna«, pomislih, »samo neće da mi
govori o tome.«
Umesto da odgovorim na njeno pitanje, ispričah joj celu Jeleninu povest,
sa svim podrobnostima. Moja priča je neobično zainteresova i čak je
zaprepasti.
— Bože moj! I ti si mogao da je, onako bolesnu, ostaviš samu! - ukori me
ona.
Objasnih joj da skoro već nisam ni hteo danas da dolazim, ali sam
pomislio da će se ljutiti na mene, i da bih joj čak mogao biti što i potreban.
— Potreban - reče ona za sebe, razmišljajući o nečemu - pa dabome da si
mi potreban, Vanja, ali bolje drugi put. Jesi li bio kod naših?
Ja joj ispričah.
— Da, bog zna kako će otac sad primiti sve ove vesti. Nego, uostalom, šta
ima da primi...
— Kako šta ima da primi? - zapitah je - takav preokret!
— Pa tako ... Kud li je on to sad opet otišao? Prošli put ste mislili da je k
meni dolazio. Znaš Vanja, dođi mi sutra ako mogneš. Možda ću ti nešto reći...
Nezgodno je samo da te uznemirujem; a sada će najbolje biti da ideš kući,
svojoj gošći. Sigurno je već prošlo dva časa kako si otišao od kuće.
— Prošlo je. Zbogom, Nataša. No, a kakav je bio danas Aljoša prema tebi?
— Pa kakav će da bude? Kao i uvek... čudi me samo tvoja radoznalost.
— Do viđenja, mila moja.
— Zbogom!
Ona mi pruži ruku, pa se nekako nehatno okrenu od mog poslednjeg
oproštajnog pogleda. Odoh od nje skoro začuđen. Nego, uostalom, pomislih,
ima i zašto da se zamisli. To nije mala stvar. Ali sutra će mi sama sve ispričati.
Kući sam se vratio tužan i bio sam strašno iznenađen čim sam otvorio
vrata. Bilo se već smrklo. Spazih da Jelena sedi na divanu oborivši glavu na
grudi, čisto duboko zamišljena. Na mene ni glave ne okrenu, baš kao da je
bila u nekom zanosu. Ja joj priđoh; šaputala je nešto za sebe. »Da nije u
bunilu?« pomislih.
— Jelena, mala moja, šta je tebi? - zapitah je sedajući kraj nje i
obuhvativši je rukom.
— Hoću da idem odavde... Radije ću k njoj - progovori ona, ne dižući oči
na mene.
— Kuda? Kome? - upitah je začuđen.
— K njoj, Bubnovoj. Ona jednako govori kako sam joj dužna mnogo para,
da je ona mamu o svom trošku sahranila ... Ja neću da ona grdi mamu... Hoću
da radim kod nje, pa da joj sve to odradim... A posle ću i sama otići od nje. No
sad ću opet da se vratim k njoj. ...
— Umiri se, Jelena, k njoj ti nipošto ne smeš ići - rekoh. - Ona će te sasvim
izmučiti; ona će te upropastiti ... .
— Nek me upropasti, nek me muči - prihvati Jelena vatreno - nisam ja
jedina; druge su i bolje od mené pa se muče. To mi je jedna prosjakinja na
ulici rekla. Ja sam sirota, pa ću i ostati sirota. Celog ću života da budem
sirota; tako mi je majka rekla kad je umirala. Radiću ... Neću da nosim ovu
haljinu ...
— Sutra ću ti kupiti drugu. I knjige ću ti tvoje doneti. Ti ćeš biti tu kod
mene... nikome te neću dati, osim ako ti to budeš htela; umiri se.
— Stupiću negde kao služavka.
— Dobro, dobro! Samo se umiri, lezi, spavaj! Ali sirota devojčica brižnu u
plač. Malo-pomalo njene suze pređoše u jecanje. Nisam znao šta ću s njom.
Davao sam joj vode, kvasio joj slepoočnice, glavu. Najzad ona pade na divan,
sasvim iznemogla, i opet je uhvati jeza i drhtavica. Ja je uvih onim što se
našlo, i ona zaspa, ali nemirno, svakog časa se trzajući i budeći se. Iako toga
dana nisam mnogo hodao, ipak sam bio strašno umoran pa odlučih da što
ranije legnem. Teške misli su mi se rojile u glavi. Predosećao sam da ću s
ovom devojčičom imati mnogo brige. Ali najviše me je bacala u brigu Nataša i
njen položaj. Uopšte, sad se sećam, retko sam kad bio u tako teškom
duševnom raspoloženju kao kad legoh da spavam te nesrećne noći.
 GLAVA DEVETA

Probudih se bolestan, dockan, oko deset izjutra Glava me je bolela i vrtelo

mi se kao u nesvestici Pogledah na Jelenin krevet: bio je prazan. U isti mah,
iz moje desne sobice čuli su se nekakvi zvuči, kao dâ neko šuška metlom po
podu. Iziđoh da vidim šta je. Jelena, držeći jednom rukom metlu, a drugom
pridržavajući svoju paradnu haljinicu, koju nikako nije skidala još od onog
večera - čistila je pod. Drva, spremljena za peć, behu složena u uglu; sto
obrisan čajnik oriban, jednom rečju: Jelena je poslovala po kući.
— Čuj, Jelena - viknuh - ko te tera da čistiš pod? Ja to neću, ti si još
bolesna. Zar si ovamo došla da mi budeš služavka?
— Pa ko će vam čistiti pod? - odgovori ona ispravivši se i pravo me
pogledavši. - Nisam više bolesna.
— Ali ja tebe, Jelena, nisam uzeo da me služiš. Ti kao da se bojiš da ću ti ja
prebacivati kao Bubnova da badava jedeš moj hleb? I gde si samo našla tu
staru metlu? Ja nisam imao metle - dodadoh, gledajući je začuđeno.
— Ovo je moja metla. Sama sam je ovamo donela. Ja sam i dedi tu sobu
čistila. A metla je još otada eto, tu, ispod peći, stajala.
Vratih se u svoju sobu zamišljen. Možda sam se i varao, ali mi se učinilo
kao da joj teško pada moje gostoprimstvo i da ona po svaku cenu hoće da mi
dokaže da ne živi kod mene iz milosti. »Ali, ako je tako, onda kakvo je to
ozlojeđeno biće?« pomislih. Posle dva-tri minuta uđe i ona, pa, ćuteći, sede
na svoje jučerašnje mesto na divanu, pogledajući me ispitivački. Međutim,
voda je u čajniku provrela ja zakuvah čaj, nasuh joj jednu solju i dadoh joj je
sa parče tom belog hleba. Ona uze ćuteći i ne protiveći se. čitav taj dan skoro
ništa nije bila okusila.
— Eto, i tu lepu haljinicu si uprljala metlom - rekoh, primetivši veliku
prljavu mrlju na skutu njene suknje.
Ona se pogleda, pa najednom, na moje najveće čuđenje, ostavi šolju,
zgrabi muslinsku suknju obema rukama, očevidno hladnokrvno i polako, pa
je jednim potezom rascepi do dole. Učinivši to, ona ćuteći podiže na mene
svoj oštri, sevajući pogled. Lice joj beše pobledelo.
— Šta ti to radiš, Jelena? - uzviknuh, ubeđen da pred sobom imam
poludelu.
— Ovo je ružna haljina - izgovori ona, skoro gušeći se od uzbuđenja. -
Zašto ste rekli da je ova haljina lepa? Neću da je nosim - uzviknu ona
najednom, skočivši s mesta. - Svu ću da je iscepam. Nisam je molila da me
tako oblači. Ona mi je to sama obukla, silom. Ja sam joj već jednu takvu
pocepala, pa ću i ovu da pocepam! Pocepaću je! Pocepaću! Pocepaću! ...
I ona s jarošću kidisa na svoju nesrećnu haljinicu. U tren oka ona je
iscepa u paramparčad... Kad je svršila, bila je tako bleda da se jedva držala na
nogama. Sa čuđenjem sam posmatrao toliku ogorčenost. A i ona je mene
posmatrala sa nekakvim izazivačkim pogledom, kao da sam joj i ja nešto kriv.
Ali ja sam sad već znao šta treba da činim.
Naumih da joj odmah, još istog jutra, kupim novu haljinu. To divlje,
ozlojeđeno stvorenje trebalo je pripitomiti dobrotom. Ona je izgledala tako
kao da nikad nije ni viđala dobre ljude. Kad je ona već jedared, i pored
surove kazne, na paramparčad iscepala svoju prvu, ovakvu istu haljinu, onda
s kakvim je ogorčenjem morala gledati na nju sad kad ju je ona podsećala na
onako užasan nedavni trenutak.
Kod starinara se mogla vrlo jevtino kupiti lepa i jednostavna haljinica.
Nevolja je bila u tome sto sam ja u taj mah bio ostao skoro sasvim bez para.
Ali još sinoć, kad sam legao da spavam, odlučio sam da odem na jedno mesto
gde sam imao nade da ću ih dobiti, a baš sam morao da idem na onu stranu
gde je starinarnica. Uzeh šešir. Jelena je pratila svaki moj pokret, kao da je
nešto očekivala.
— Hoćete li opet da me zaključate? - upita me kad se maših ključa da
zaključam za sobom stan, kao juče i prekjuče.
— Mala moja - rekoh prilazeći joj - nemoj zbog toga da se ljutiš. Ja
zaključavam zato što neko može da uđe. A ti bi se, tako bolesna, mogla
uplašiti. A bogzna ko sve može naići; može čak i Bubnovoj da padne na pamet
da dođe ...
To joj namerno rekoh. Zaključavao sam je zbog toga što još nisam mogao
da joj verujem. Bojao sam se da će joj tek najednom pasti na pamet da ode od
mene, pa sam odlučio da neko vreme budem obazriviji. Jelena oćuta, te je
tako i ovoga puta zaključah.
Poznavao sam jednog knjižara-izdavača koji je već treću godinu izdavao
jednu veliku knjigu, u mnogo svezaka, često sam kod njega dobijao posla kad
bi mi bilo potrebno da hitno zaradim koju paru. Plaćao je uredno. Te tako se
sad uputih k njemu, i pođe mi za rukom da dobijem dvadeset pet rubalja
unapred, uz obavezu da mu za nedelju dana skrpim neki članak. A ja sam se
nadao da vreme potrebno za taj članak otkinem od svog romana. To bih često
radio kad bih pao u veliku oskudicu.
Pošto dobih novac, odoh na starinarsku pijacu. Tamo ubrzo nađoh
poznatu staricu, koja je prodavala svakojake, već nošene haljine. Opisah joj
otprilike kolika je Jelena, a ona mi odmah izabra svetlu, cicanu, još sasvim
dobru haljinicu, koja nije mogla biti prana više od jedanput, i to vrlo jevtinu.
Uzgred joj uzeh i maramu za vrat. Plaćajući, setih se da joj je ipak potreban i
kakav kaputić, ogrtač ili tako nešto. Vreme je bilo hladno, a ona baš ništa nije
imala. Ali odložih tu kupovinu za drugi put, jer je Jelena bila tako lako
uvredljiva, gorda. Bog zna kako će primiti i ovo odelo, mada sam naročito
birao što je moguće prostije i uglednije, nešto sasvim svakidašnje, kakvo se
samo moglo naći. Ipak joj kupih čarape, dva para končanih i jedne vunene.
To sam joj mogao dati pod izgovorom da je slaba, a u sobi je hladno. Trebala
joj je i košulja. Ali ja sve to ostavih, dok se malo bolje ne upoznam s njom. No
zato kupih stare zavese za krevete - stvar vrlo potrebnu, a koja je Jelenu
mogla veoma obradovati.
Sa svim tim vratih se kući tek oko jedan posle podne. Moja brava se
otključavala skoro nečujno, tako da Jelena nije odmah ni čula da sam se
vratio. Spazih je gde stoji kod stola i pretura po mojim knjigama i hartijama.
Ali kad me ču, ona brzo sklopi knjigu koju je čitala i odmače se od stola, sva
pocrvenevši. Pogledah knjigu, to je bio moj prvi roman, koji je izišao u
zasebnoj knjizi, a na čijim se koricama nalazilo moje ime.
— A dok vi niste bili ovde, neko je kucao - reče ona takvim tonom kao
izazivajući me: Eto, veli, kad me zaključavaš!
— Da nije doktor? - rekoh. - Nisi pitala ko je, Jelena?
— Nisam.
Ja ne odgovorih, uzeh zavežljaj, razdreših ga, pa izvadih kupljeno odelo,
— Evo, mala moja - rekoh prilazeći joj - u takvim se ritama kao što je to na
tebi ne može ići. Pa sam ti kupio haljinu, prostu, vrlo jevtinu, tako da se
nemaš zbog čega buniti. Koštala je svega rublju i dvadeset kopjejki. Nosi je u
zdravlju.
Metnuh haljinu pored nje. Ona porumene, pa me je gledala neko vreme
široko otvorenim očima.
Bila je neobično iznenađena, a i u isti mah učini mi se i da se strašno
stidela nečega. Ali, u njenim očima zasija nešto meko, nežno. Videći je da
ćuti, okretoh se stolu. Moj postupak ju je, očevidno, zaprepastio. Ali se ona s
naporom savlada, pa je sedela oborivši oči.
Glava me je bolela i vrtelo mi se sve više. Svez vazduh mi ništa nije mogao
pomoći. Međutim, trebalo je da idem Nataši. Moja se briga zbog nje nije
smanjivala od juče - naprotiv, bila je sve veća. Najedared mi se učini da me
Jelena zovnu. Okretoh se prema njoj.
— Kad odlazite, nemojte da me zaključavate - reče ona gledajući u stranu
i cupkajući prstićem rojte od kanabeta, baš kao da se sva zadubila u taj posao.
- Ja od vas nikud neću pobeći.
— Dobro, Jelena, pristajem. Ali ako dođe ko stran? Bog zna ko sve može
da naiđe!
— Onda mi ostavite ključ, pa ću se ja iznutra zaključati. A ako neko kuca,
reći ću: nema nikoga kod kuće. - I ona me lukavo pogleda, kao govoreći:
»Vidiš kako je to prosta stvar!«
— A ko vam pere rublje? - zapita ona najednom, pre no što sam joj mogao
ma šta odgovoriti.
— Ovde u ovoj kući ima jedna žena.
— I ja umem da perem rublje. Pa ću vam i kuvati.
— Idi, molim te, Jelena! šta možeš ti znati da zgotoviš? Sve ti to samo
pričaš ...
Jelena ućuta i obori oči. Videlo se da joj je moja primedba teško pala.
Prođe najmanje deset minuta. Oboje smo ćutali.
— Supu - reče ona najedared, ne dižući glave.
— Kako supu? Kakvu supu? - upitah je čudeći se.
— Pa supu znam da kuvam. Ja sam i svojoj mami kuvala kad je bila
bolesna. Išla sam joj na pijacu.
— Eto vidiš, Jelena, kako si gorda - rekoh, prilazeći joj i sedajući na divan
do nje. - Ti si sad sama, bez ikog svoga, nesrećna. Ja bih da ti pomognem. I ti
bi meni isto tako pomogla kad bi mi bilo rđavo. Ali ti nećeš to da uvidiš, pa ti
je, eto, teško da primiš od mene ma i najmanji poklon. Hoćeš odmah da mi za
sve platiš i odradiš, kao da sam ja Bubnova, pa da ti prebacujem. Ako je tako,
onda je to sramota, Jelena.
Ona mi ne odgovori, usne su joj podrhtavale. Izgledalo je kao da je htela
nešto da mi kaže, ali se uzdrza i ništa ne reče. Ustadoh da idem Nataši. Ovoga
puta ostavih Jeleni ključ, moleći je da se, ako ko naiđe i bude kucao, odazove,
ali da pita ko je. Bio sam skoro uveren da se Nataši moralo desiti nešto rđavo,
ali da ona zasad od mene krije, kao što se to među nama toliko puta dešavalo.
U svakom slučaju, bio sam odlučio da svratim k njoj, makar na časak, inače
bih je mogao razljutiti svojom nametljivošću.
Tako je i bilo. Ona me opet dočeka sa nezadovoljnim, hladnim pogledom.
Trebalo je da je odmah ostavim, ali me noge nisu slušale.
— Došao sam samo na časak, Nataša - poćeh - da se posavetujem šta da
činim sa mojom gošćom? — I ja počeh brzo da joj pričam sve o Jeleni. Nataša
me je slušala ćuteći.
— Ne znam šta da ti savetujem, Vanja - odgovori ona. - Iz svega se vidi da
je neki vrlo čudan stvor. Mora da je, jadnica, bila teško uvređena i vrlo
naplašena. Pusti je bar neka ozdravi. Ti hoćeš da je daš našima?
— Ona jednako govori da neće nikud od mene. Nego, bog zna kako će je
oni tamo primiti, te i ja još ne mogu da se odlučim. Nego, kako je s tobom,
mila moja? Juče kao da ti nije bilo dobro? - zapitah je bojažljivo.
— Da... pa i danas me glava nešto boli - odgovori ona rasejano. - Da li si
viđao koga od naših?
— Ne, sutra ću k njima. Jer sutra je subota ...
— Pa šta?
— Sutra uveče će ti doći knez ...
— Pa šta onda? Nisam zaboravila.
— Ne, ja to tek onako ...
Ona stade pravo pred mene, pa mi se dugo i pomno zagleda u oči. U
njenom pogledu beše nekakva upornost; nešto grozničavo kao u vrućici.
— Znaš šta, Vanja - reče ona - budi dobar pa idi od mene, ti mi sad mnogo
smetaš.
Ustadoh iz naslonjače, pa se zagledah u nju sa neizrecivim čuđenjem.
— Mila Nataša! Ta šta je to s tobom? šta ti se to desilo? - viknuh uplašen.
— Ništa se nije desilo! Sve, sve ćeš doznati sutra, a sad bih htela da budem
sama. Čuješ li, Vanja, idi odmah. Meni je teško, tako mi je teško da te gledam!
— Ali, reci mi bar ...
— Sve, sve ćeš doznati sutra! Bože moj! Ta, što ne ideš već jednom!
Ja izađoh. Bio sam tako zaprepašćen da sam bio van sebe. Mavra istrča za
mnom u hodnik.
— Šta je, ljuti se? - zapita ona. - Ja već ne smem ni da joj priđem.
 — Ama šta je to s njom?
— Pa to što taj naš još od prekjuče nije ni privirio k nama.
— Kako od prekjuče? - zapitah je začuđen. - Pa ona mi je sama juče rekla
da je dolazio u jutru i rekao da će sinoć doći.
— Kakvo sinoć! Ni izjutra nije bio! Kad ti kažem da već tri dana od njega
ni traga ni glasa. Pa zar ti je juče rekla da je izjutra dolazio?
— Sama mi je rekla.
— E - reče Mavra zamišljeno - mora da ju je to mnogo zabolelo kad čak ni
tebi neće da prizna da nije dolazio. Eto kakav je!
— Ama šta je to! - uzviknuh ja.
— Pa eto to da ja sad ne znam šta ću s njom -nastavi Mavra raširivši ruke.
- Juče me je još dvaput slala k njemu, ali me je oba puta vratila natrag. Ali
danas, eto, ni sa mnom neće da razgovara. Kad bi ti, nekako, mogao da ga
potražiš. Ja sad ne smem ni da se maknem od nje.
Kao van sebe poleteh niza stepenice.
— Hoćeš li svratiti k nama, pred veče? - viknu za mnom Mavra.
— Videćemo - odgovorih, ne zaustavljajući se. - Možda ću samo k tebi
svratiti da mi kažeš šta je i kako je. Samo ako i ja budem živ.
Ja zbilja osetih kao da me je nešto posred srca udarilo.
 GLAVA DESETA

Odoh pravo Aljoši. On je živeo kod oca, u Maloj Morskoj. Knez je imao
dosta veliki stan, mada je živeo sam. Aljoša je zauzimao u tom stanu dve lepe
sobe. K njemu sam vrlo retko odlazio; ranije, čini mi se, svega jednom. On je,
pak, dolazio k meni češće, naročito u početku, u prvo vreme svoje zajednice s
Natašom.
Nije bio kod kuće. Odoh pravo u njegovo odeljenje, pa mu ostavih ovakvo
pisamce:
»Aljoša, vi ste, kanda, pamet izgubili. Pošto je u utorak uveče vaš otac sam
molio Natašu da vam ona učini čast da bude vaša žena, i kako ste se vi toj
molbi obradovali, čemu sam i ja svedok, to je, morate i sami priznati, vaše
ponašanje u ovom slučaju dosta čudnovato. Znate li šta činite s Natašom? U
svakom slučaju, moje pisamce će vas opomenuti da je vaše ponašanje prema
budućoj vam ženi u najvećoj meri nedolično i lakomisleno. Vrlo dobro znam
da nemam nikakvog prava da vas učim redu, ali ne obraćam na to nikakvu
pažnju.«
»P. S. O ovom pismu ona ništa ne zna, ovo nisam ni doznao od nje.«
Zatvorih pismo i ostavih mu ga na stolu. Na moje pitanje, sluga odgovori
da Aleksej Petrovič skoro i ne dolazi kući, i da će se i sad vratiti tek noću, u
zoru.
Jedva se vratih kući. U glavi mi se mutilo, noge su mi malaksale i drhtale.
Vrata od mog stana behu otvorena. Kod mene je sedeo Nikolaj Sergejič
Ihmenjev i čekao me. Sedeo je za stolom i ćuteći začuđeno posmatrao Jelenu,
koja ga je takođe sa ne manjim čuđenjem posmatrala, mada je uporno ćutala.
»Kako li mu se ona«, pomislih, »morala učiniti čudna.«
— Eto, brate, čekam te već ceo čas i priznajem ti, nikad se ne bih nadao ...
ovako da te nađem - nastavi on obazirući se po sobi i neprimetno mi
pokazujući očima na Jelenu. U očima mu se čitalo da je začuđen. Ali kad se
zagledah malo izbliže u njega, primetih na njemu zabrinutost, i tugu. Lice mu
je bilo bleđe nego obično.
 — Sedi, ta sedi - nastavi on sa zabrinutim i uzrujanim izrazom - žurio sam
k tebi, imam jednu stvar. Nego, šta je to s tobom? što si takav u licu.
— Nešto mi nije dobro. Još od jutros me hvata nesvestica.
— Bogami, pazi, s tim se nije šaliti. Da nisi gde ozebao?
— Ne, prosto nervni napad. To meni dođe ponekad. Nego, jeste li vi
zdravi?
— Pa, prilično. To onako, od uzbuđenja. Nego, imam jednu stvar. Sedi.
Primakoh stolicu pa sedoh uz sto, prema njemu. Starac se malo naže
prema meni pa poče, upola šapćući:
— Pazi, nemoj da je gledaš, nego se pravi kao da govorimo o nečem sasvim
drugom. Kakva ti je to gošća?
— Posle ću vam sve objasniti, Nikolaju Sergejiču. To je jedna sirota
devojčica, potpuno siroče: unuka onog Smita što je pre mene stanovao ovde i
umro u poslastičarnici.
— A, pa on je unuku imao! O, brate, baš je čudna! Kako gleda, kako samo
gleda! Pravo da ti kažem: da još koji minut nisi došao, ja već ne bih mogao
izdržati. Jedva mi je otvorila vrata, i sve dosad ni reči; prosto me je strah
pored nje, kao da nije ljudski stvor. Ali kako je dospela ovamo? A, znam:
sigurno je došla dedi, a nije ni znala da je umro?
— Da, bila je vrlo nesrećna. Starac ju je pominjao kad je umirao.
— Hm, kakav deda, takva unuka. Posle ćeš mi sve to ispričati. Možda ćemo
joj moći nekako pomoći, tako nečim, kad je već tako nesrećna... Nego, bi li joj
ti sad, sine, mogao reći da ide, jer ja imam s tobom ozbiljno da razgovaram.
— Pa ona nema kuda da ide. Ona je tu kod mene objasnih starcu koliko
sam mogao, u dve-tri reči dodavši da možemo pred njom razgovarati, jer je
ona još dete,
— Pa da... naravno da je dete. Samo, brate, ti si me zaprepastio, živi tu kod
tebe - gospode bože!
I starac je začuđeno pogleda još jednom. Jelena je, osećajući da je o njoj
reč, sedela ćuteći, oborivši glavu, pa je cupkala prstićima rojte na kanabetu.
Već je bila uspela da obuče novu haljinu, koja kao da je bila za nju krojena.
Kosa joj je bila očešljana brižljivije nego obično, možda zbog nove haljine.
Uopšte, da joj pogled nije bio onako divljačan, to bi bila zlatna devojčica.
— Kratko i jasno, brate, evo u čemu je stvar -poče opet starac - dugačka
stvar, važna stvar ...
On je sedeo oborivši pogled, ozbiljan i zamišljen, i pored sve svoje
užurbanosti i onog »kratko i jasno«, nije mogao naći reči da počne, šta li će
sad biti? -pomislih.
— Vidiš, Vanja, došao sam do tebe s velikom molbom. Ali pre svega... jer ja
to sad i sam uviđam: morao bih ti objasniti neke okolnosti... vanredno
tugaljive okolnosti...
On se nakašlja, pa me letimice pogleda. Pogleda me pa pocrvene, i naljuti
se na sebe zbog svoje nespretnosti. Naljuti se, pa se odluči:
— Nego, šta imam tu vazdan da ti objašnjavam! Ti i sam znaš! Prosto-
naprosto, ja pozivam kneza na dvoboj, a tebe molim da pripremiš tu stvar i da
mi budeš sekundant.
Ja se naglo odbacih nazad, na naslon stolice, pa se zagledah u njega,
preneražen.
— Šta me gledaš? Nisam, valjda, poludeo!
— Ali dozvolite, Nikolaju Sergejiču! Kakav je povod, kakva svrha? I,
najzad, kako je to moguće..
— Povod! Svrha! - viknu starac. - Divota!
— Lepo, lepo, znam šta ćete mi reći; ali šta može pomoći vaš ispad? Zar je
dvoboj neko rešenje? Priznajem, ja tu ništa ne razumem.
— Pa ja sam i mislio da nećeš ništa razumeti. Slušaj: naša parnica je
svršena (to jest, svršava se ovih dana; ostale su još samo gole formalnosti). Ja
sam osuđen. Imam da platim oko deset hiljada; takva je presuda. Za isplatu je
stavljena zabrana na Ihmenjevku. Prema tome, sad je taj podli čovek već
obezbeđen za svoj novac, a ja sam, predavši Ihmenjevku, platio, te sad
postajem, tako reći, nezainteresovan. Tu sad ja dižem glavu. Tako i tako,
poštovani kneže, vi ste mene čitave dve godine vređali; kaljali ste moje ime,
čast moje porodice, i ja sam sve to morao da trpim! Ja vas tada nisam mogao
izazivati na dvoboj. Vi biste mi onda prosto rekli: »A, lukavi čoveče, hoćeš da
me ubiješ da ne platiš novac za koji ćeš - ti to već predosećaš - biti osuđen da
mi ga platiš, pre ili posle! Ne, najpre da vidimo kako će se rešiti parnica, pa
me posle izazivaj.« Ali, uvaženi kneže, sad je parnica svršena, vi ste
obezbeđeni, te, prema tome, nema nikakvih smetnji, i zato, je li po volji,
ovamo, na barijeru[34]! Eto, u čemu je stvar. Pa zar misliš da nemam prava,
najzad, da mu se osvetim za sebe, za sve, za sve!
Oči su mu sevale. Dugo sam ga posmatrao ćuteći. Hteo sam da prodrem u
njegovu tajnu misao.
— Čujte, Nikolaju Sergejiču - odgovorih naposletku, odlučivši da kažem
glavnu reč, bez koje se nas dvojica nikad ne bismo razumeli. - Možete li vi sa
mnom da budete potpuno iskreni?
— Mogu - odgovori on odlučno.
— Onda mi recite otvoreno: da li vas samo osećanje osvete pobuđuje na to
izazivanje ili imate u vidu i neki drugi cilj?
— Vanja - odgovori on - ti znaš da ja ne dopuštam nikome da se u
razgovoru sa mnom dotiče izvesne stvari; ali ovoga puta činim izuzetak, zato
što si ti svojim bistrim umom odmah shvatio da mi tu stvar sad ne možemo
obići. Da, ja imam i drugi cilj. Taj cilj je: da spasem svoju izgubljenu kćer i da
je izbavim sa zlokobnog puta, na koji je sad navode poslednje okolnosti.
— Ali kako ćete vi nju tim dvobojem spasti, to je pitanje?
— Time što ću sprečiti sve što su oni tamo naumili. Slušaj: nemoj misliti
da iz mene sad govori nekakva očinska nežnost ili slične slabosti. Sve su to
trice! Ono što mi je u srcu ja nikom ne pokazujem. To ne znaš ni ti. Ćerka me
je napustila, otišla je iz moje kuće sa ljubavnikom, i ja sam je iščupao iz svog
srca, iščupao sam je jednom zasvagda, onog istog večera - sećaš se? A što si
me video da plačem nad njenom slikom, iz toga još ne izlazi da želim da joj
oprostim. Ni tada joj nisam oprostio. Plakao sam za izgubljenom srećom,
zbog neispunjene nade, ali ne za njom kakva je sad. Možda i često plačem; ne
stidim se da to priznam, kao što se ne stidim priznati da sam voleo nekad to
svoje dete više od svega na svetu. Sve se to na izgled ne slaže sa mojim
nameravanim korakom. Možeš mi reći: ako je to tako, ako ste ravnodušni
prema sudbini one koju više ne smatrate za svoju kćer, onda što se mešate u
ono što oni tamo nameravaju? Odgovaram: pre svega zato što neću da
dopustim niskom, podmuklom čoveku da likuje, a drugo, i iz osećanja
najobičnijeg čovekoljublja. Jer ako mi i nije više kći, ali ona je ipak slabo,
nezaštićeno i obmanuto stvorenje, koje sad sve više obmanjuju, da bi ga
konačno upropastili. Da se neposredno umešam u stvar, to ne mogu, ali
posredno, dvobojem, mogu. Ako poginem ili se prolije moja krv, zar će ona
preći preko naše barijere, a može biti i preko mog mrtvog tela pa poći sa
sinom moga ubice pred oltar, kao kći onog cara (sećaš se, imali smo knjigu iz
koje si ti učio čitati) što je kolima pregazila leš svoga oca? I, najzad, ako dođe
do dvoboja, onda ni naši kneževi neće hteti svadbu. Jednom rečju, ja neću taj
brak, i učiniću sve što mogu da ga onemogućim. Jesi li me sad razumeo?
— Nisam. Ako vi Nataši želite dobra, onda kako možete da ometate taj
brak, to jest baš ono što može da joj povrati njen dobar glas? Jer, ona tek
počinje da živi na svetu; njoj je potrebno dobro ime.
— Nek ide do đavola sve to javno mišljenje, eto kako ona treba da misli!
Treba da joj je jasno da je za nju najveća sramota baš sam taj brak, sama veza
sa tim podlim ljudima, sa tim ništavnim svetom. Blagorodna gordost - to je
njen odgovor svetu. Onda ću, može biti, i ja pristati da joj pružim ruku, i
onda ćemo videti ko bi se usudio da vređa moje dete!
Tako neobuzdan idealizam me zaprepasti. Ali sam se odmah setio da je on
baš van sebe i da je govorio u žestini.
— To je suviše idealno - odgovorih mu - pa stoga i nemilosrdno. Vi od nje
zahtevate snagu koju joj možda niste dali kad ste je rodili. I zar ona pristaje
na brak zato što hoće da postane kneginjom? Ta ona voli! To je strast, to je
fatum[35]. I najzad: vi od nje tražite da prezire mišljenje sveta, a sami do
njega toliko držite. Knez vas je uvredio, javno vas osumnjičio da imate nisku
nameru da se prevarom orodite sa njegovom kneževskom kućom, a vi sad
rezonujete: ako im ona sama otkaže sad, posle njihove formalne prosidbe, to
će, razume se, biti najpotpunije i javno pobijanje ranije klevete. Eto čemu vi
težite: i sami se klanjate mišljenju toga istog kneza; hoćete da on sam uvidi
svoju grešku. Vas privlači mogućnost da ga ismejete, da mu se osvetite i radi
toga vi žrtvujete sreću svoje kćeri. Pa zar to nije sebično?
Starac je sedeo, mračan i namršten, i dugo mi ne odgovaraše ni reči.
— Nepravičan si prema meni, Vanja - poče on najzad, a suza mu se
zablista na trepavicama - kunem ti se, nepravičan si, ali ostavimo to! Sad ti ne
mogu otvoriti svoje srce - nastavi on ustajući i uzimajući šešir - samo ti
kažem: ti si maločas počeo o sreći moje kćeri. Ja odlučno i bukvalno ne
verujem u tu sreću, i pored toga što od toga braka neće biti ništa i bez mog
mešanja.
— Kako to! Po čemu vi to mislite? Vi možda znate nešto? - uzviknuh ja
radoznalo.
— Ne, ništa naročito ne znam. Ali taj prokleti lisac ne bi mogao da se
odluči na tako šta. Sve su to trice, samo podvale. U to sam uveren, a to
zapamti da će tako i biti. Drugo, ako bi se taj brak i ostvario, to jest, samo u
tom slučaju ako taj podlac ima neke svoje, tajanstvene, nikom poznate
račune, zbog kojih bi mu taj brak bio koristan - račune koje ja nikako ne
razumem - onda, razmisli sam, zapitaj svoje srce: hoće li ona biti srećna u
tome braku? Prebacivanja, poniženja, žena jednog žutokljunca, kome je već
sad njena ljubav teret, a još kad se venčaju, onoga časa će početi da je ne
ceni, da je vređa i ponižava. U isto vreme, strast će s njene strane biti sve jača
ukoliko on prema njoj bude više hladneo ... Ljubomora, muke, pakao, razvod,
možda čak i sam zločin. Ne, Vanja! Ako su oni tamo nešto zamesili, a ti im još
pomažeš, ti ćeš, predskazujem ti, odgovarati pred bogom, samo što će biti već
kasno! Zbogom.
 Ja ga zaustavih.
— Čujte, Nikolaju Sergejiču, da odlučimo ovako: pričekajmo. Budite
uvereni da mnoge oči prate čitavu tu stvar, pa će se možda sve to rešiti na
najlepši način, samo po sebi, bez nasilnih i veštačkih rešenja, kao što je, na
primer, taj dvoboj. Vreme će sve to najbolje razmrsiti. A, najzad, dozvolite da
vam kažem da je ceo vaš projekat potpuno nemoguć. Kako ste mogli makar i
na časak pomisliti da će knez primiti vaš poziv na dvoboj ?
— Kako da ne primi? šta govoriš, osvesti se!
— Kunem vam se, neće ga primiti i, verujte, on će naći sasvim dovoljan
izgovor. Sve će on to učiniti sa pedantnom ozbiljnošću, i vi ćete, na kraju
krajeva, ispasti samo smešni...
— Zaboga, brate, nemoj tako! Prosto si me ubio time! Pa kako to: neće
primiti. Ne, Vanja, ti si prosto neki pesnik; baš pravi pesnik! Pa zar misliš da
je ispod časti izići na dvoboj sa mnom? Nisam gori od njega! Ja sam starac,
uvređeni otac, ti si ruski pisac dakle, opet ugledna ličnost - možeš biti
sekundant i... i... Prosto ne razumem šta bi ti još hteo ...
— Videćete. On će vam navesti takve razloge da ćete vi sami prvi uvideti
da vam je potpuno nemoguće da se bijete s njim.
— Hm... Dobro, dragi moj, nek bude tako kako ti kažeš! Pričekaću -
izvesno vreme, razume se. Da vidimo šta će vreme učiniti. Ali, evo šta, sinko:
daj mi časnu reč da ni tamo, a ni Ani Andrejevnoj ništa o ovome našem
razgovoru nećeš pominjati.
— Pristajem.
— A zatim, Vanja, najlepše te molim, nikad više nemoj sa mnom da
počinješ razgovor o tome.
— Dobro, dajem vam reč.
— I, najzad, još jedna molba: znam, mili moj, tebi je kod nas možda i
dosadno, ali dolazi nam češće, samo ako možeš. Jadna moja Ana Andrejevna
te tako voli... i... tako je prazno bez tebe ... Razumeš li, Vanja?
— On mi snažno steže ruku. Od sveg srca mu dadoh obećanje.
— A, sad, Vanja, poslednje tugaljivo pitanje: imaš li para?
— Para! - ponovih, začuđen.
— Da. - Tu starac pocrvene i obori oči. - Gledam, brate, tvoj stan ... tvoje
prilike ... pa kad pomislim da možda imaš i kakve druge, vanredne izdatke (a
sad sigurno možeš imati), i stoga... evo ti, brate, sto pedeset rubalja, za prvo
vreme ...
 — Sto pedeset, i to još za prvo vreme, pa još kad ste sami izgubili parnicu!
— Vanja, ti mene, kao što vidim, nimalo ne razumeš! Mogu se pojaviti
izvanredne potrebe, razumej to. Ponekad novac obezbeđuje čoveku
nezavisnost držanja, nezavisnost odluke. Možda ti sad i ne treba, ali zar ne
može da ti zatreba za nešto docnije? U svakom slučaju, ostavljam ga kod
tebe. To je sve što sam mogao skupiti. Ako ti ne ustreba, ti ćeš mi ga vratiti. A
sad, zbogom! Bože, kako si bled! Ta ti si potpuno bolestan ...
Nisam se protivio i uzeo sam novac. Bilo je suviše jasno zašto mi ga
ostavlja.
— Jedva se držim na nogama - odgovorih mu.
— Nemoj to da zanemaruješ, Vanja, sine, nemoj! Danas nemoj nikud da
izlaziš. Ani Andrejevnoj ću tako i reći, da ti nije dobro. Kako bi bilo da
zovnem doktora? Sutra ću te obići; u svakom slučaju, potrudiću se svim
silama, samo ako budem mogao da se držim na nogama. A sad bi trebalo da
legneš ... No, zbogom ... mala; okrenula mi leđa. Slušaj, dragi moj! Evo ti još
pet rubalja; to za devojčicu. Nego, ti joj nemoj reći da sam joj ja dao, nego
onako, prosto potroši na nju - kupi joj kakve cipelice, košuljicu ... Treba tu
dosta koječega! Zbogom, mili moj ...
Ja ga ispratih do kapije. Morao sam da zamolim vratara da donese što za
jelo. Jer Jelena sve dosad nije ručala.
 GLAVA JEDANAESTA

Ali tek što sam se vratio u stan, uhvati me nesvestica, te se stropoštah

nasred sobe. Sećam se samo Jelenine vriske: ona pljesnu rukama i polete da
me prihvati. To je bio poslednji trenutak koji mi se zadržao u svesti...
Sećam se docnije sebe već u postelji. Jelena mi je posle pričala da me je
ona, zajedno sa vratarem, koji se u taj mah vratio s ručkom, prenela na
otoman. Nekoliko puta sam se budio, i svaki put bih ugledao nad sobom
Jelenino samilosno i brižno lice. Ali sve to pamtim kao kroz san, kao u magli,
i mili lik jadne devojčice je iskrsavao preda mnom, u bunilu, kao priviđenje,
kao slika. Ona mi je dodavala vode, nameštala me u postelji, ili bi sedela
preda mnom, tužna, preplašena, i gladila me svojim prstićima po kosi. Sećam
se u jednom trenutku njenog tihog poljupca na mom licu. Drugi put, kad sam
se jednom noću trgao iza sna, spram sveće koja je dogorevala preda mnom na
stolu, primaknutom do divana, videh Jelenu kako je spustila lice na moje
uzglavlje pa oprezno spava, upola otvorivši svoje blede usnice i podmetnuvši
dlan pod svoj topli obraščić.
A potpuno sam se osvestio tek u rano jutro. Sveća je bila sasvim dogorela;
jarki rumeni zrak prve zore već je igrao na zidu. Jelena je sedela na stolici za
stolom, pa je, naslonivši svoju umornu glavicu na levu ruku, koja je ležala na
stolu, čvrsto spavala, a ja sam se, sećam se, zagledao u njeno detinje lice,
puno, čak i u snu, neke nedetinjske tuge i nekakve čudne, bolne lepote;
bledo, sa dugim trepavicama na mršavim obrazima, oivičeno crnom kao
ugljen kosom, koja je gusto i teško padala na stranu u nehatno spletenoj
punđi. Druga ruka joj je ležala na mome jastuku. Polako poljubih tu mršavu
ručicu, ali se jadno dete ne probudi, nego samo kao da joj osmeh prelete
preko bledih usnica. Dugo sam je tako gledao, pa i ja zaspah mirnim snom
koji isceljuje. Ovoga puta sam spavao skoro do podne. Kad sam se probudio,
osetih da sam skoro ozdravio. Samo slabost i težina u svem telu podsećahu
me na nedavnu bolest. Takve nagle živčane napade imao sam i ranije; znao
sam ja njih dobro. Bolest bi obično skoro sasvim prolazila za jedan dan, što
joj, uostalom, nije smetalo da me za taj dan teško i nemilosrdno namuči.
 Bilo je skoro podne. Prvo što sam ugledao bile su raširene u uglu sobe, na
kanapu, zavese što sam ih juče kupio. To je Jelena poslovala i odvojila za
sebe jedan ugao sobe. Sedela je ispred peći i grejala vodu u čajniku.
Primetivši da sam se probudio, ona se veselo osmehnu, pa mi odmah priđe.
— Mala moja - rekoh uzevši je za ruku - ti si me celu noć čuvala. Nisam
znao da si tako dobra.
— A otkuda vi znate da sam vas ja čuvala; možda sam i ja ćelu noć
prespavala? - upita ona gledajući me s dobrodušnim i stidljivim lukavstvom i
u isti mah porumenevši zbog svojih reči.
— Budio sam se i sve sam video. Ti si tek pred zoru malo zaspala ...
— Hoćete li čaja? - prekide me ona, kao da joj je neugodno da nastavljam
taj razgovor, što biva sa svim čednim, plemenitim i prema sebi strogim
ljudima kad ko pred njima počne o njima da govori pohvalno.
— Hoću - odgovorih. - Nego, da li si ti ručala juče?
— Nisam ručala, ali sam večerala. Vratar mi je doneo. Nego, bolje nemojte
da razgovarate, već ležite mirno: niste još sasvim zdravi - dodade donoseći mi
čaj i sedajući na moj krevet.
— Kakvo ležanje! Do mraka ću, uostalom, i ležati, ali tada idem od kuće.
Neizostavno moram, Lenočka.
— Eto sad, morate! A kud ćete? Tek, valjda, nećete k onom jučerašnjem
gostu?
— Ne, neću k njemu.
— Dobro je što nećete k njemu. To vas je on juče rastrojio. Onda k
njegovoj kćeri?
— A otkud ti znaš za njegovu kćer?
— Sve sam juče čula - odgovori ona oborivši oči. Lice joj se natmuri. Obrve
joj se skupiše iznad očiju.
— To je neki rđav starac - dodade ona posle.
— A zar ga ti znaš? Naprotiv, on je vrlo dobar čovek.
— Ne, ne, on je rđav čovek; čula sam - odgovori ona vatreno.
— Ama šta si čula?
— Pa on svojoj kćeri neće da oprosti...
— Ali on nju voli. Ona je skrivila pred njim, a on se brine o njoj, muči se.
— A što da joj ne oprosti? Sad, i da joj oprosti, ona mu se ne bi vratila.
 — Kako to? Zašto?
— Zato što on ne zaslužuje da ga kći voli - odgovori ona žesteći se. - Neka
ode od njega zauvek, i bolje joj je da prosi na ulici, a on neka vidi kako mu
kći prosi, i nek se muči.
Oči su joj sevale, obrazi goreli. »Ona ovo ne govori tek onako«, pomislih u
sebi.
— Jeste li vi hteli da me date njemu u kuću? - dodade ona poćutavši.
— Da, Jelena.
— Ne, onda bolje da idem da služim.
— O, baš nije lepo to što govoriš, Lenočka. I kakve su to gluposti: kod koga
bi ti mogla da služiš?
— Kod svakog seljaka - nestrpljivo odgovori ona, sve više obarajući oči.
Očigledno je bila plahovita.
— Seljacima nisu potrebne takve služavke - rekoh ja osmehnuvši se.
— Onda kod gospode.
— Zar ti, sa tvojom naravi, da živiš kod gospode?
— Da, s mojom.
Što se više uzbuđivala, sve je odsečnije odgovarala.
— Ne bi to mogla izdržati.
— Izdržaću. Grdiće me, a ja ću namerno da ćutim Tući će me, a ja ću sve
ćutati, ćutati, neka me biju, ali nipošto neću zaplakati. Oni će se iskidati od
jeda što ne plačem.
— Jelena, šta ti to govoriš! Otkud tolika pakost u tebi, i što si tako gorda!
Ti mora da si mnogo prepatila...
Ustadoh i pođoh prema svom velikom stolu. Jelena ostade na divanu,
zamišljeno gledajući u zemlju, pa je prstićima cupkala rojte na divanu. Ćutala
je. Mora biti da se rasrdila na moje reči - pomislih.
Stojeći kraj stola, mehanički otvorih jučerašnje knjige što sam bio dobio
da iz njih sastavim članak, pa se malo-pomalo udubih u čitanje. Meni se to
često dešava: priđem, otvorim knjigu za trenutak, da pogledam nešto, pa se
tako začitam da na sve zaboravim.
— Šta vi tu uvek pišete? - upita me Jelena, lagano prilazeći stolu sa
bojažljivim osmehom.
— Pa, tako, Lenočka, svašta pomalo. Za ovo ja pare dobijam.
 — Molbe?
— Ne, ne molbe. - I ja joj objasnih, koliko sam mogao, da opisujem
različite događaje i različite ljude; iz toga izlaze knjige, koje se zovu
pripovetke i romani. Ona me slušaše s velikom radoznalošću.
— A kako, da li vi tu sve istinu opisujete?
— Ne, nego izmišljam.
— A što pišete ono što nije istina?
— Evo pročitaj, vidiš, ovu ovde knjigu. Ti si je jedared već gledala. Ti,
valjda, znaš da čitaš?
— Znam.
— E, pa tu ćeš videti. Tu sam knjigu ja napisao.
— Vi? Pročitaću ...
Ona je veoma želela da mi nešto kaže, ali očigledno nije znala kako će, i
bila je vrlo uzbuđena. Iza njenih pitanja se nešto krilo.
— A da li vam mnogo plaćaju za to? - upita me ona najzad.
— Pa, kako kad. Neki put mnogo, a ponekad baš ništa nemam, jer taj
posao ne ide svaki put od ruke. Znaš, Lenočka, to je težak posao.
— Znači, vi niste bogati? - Ne, nisam bogat.
— Onda ću i ja raditi, pa ću vam pomagati
Ona me brzo pogleda, obrazi joj planuše, obori pogled, pa, stupivši dva
koraka prema meni, najedared me zagrli obema rukama, i lice mi čvrsto,
čvrsto pritisnu na grudi. Gledao sam je sa čuđenjem.
— Ja vas volim, ja nisam gorda - reče ona. - Vi ste juče rekli da sam gorda.
Ne, ne... nisam ja takva... ja vas volim. Vi me jedini na svetu volite.
Suze su je gušile. Trenutak kasnije one su joj izbile iz grudi sa takvom
snagom kao i juče za vreme napada. Ona pade preda mnom na kolena, pa
poče da mi ljubi ruke i noge ...
— Vi me volite! ... - ponavljala je - vi jedini, samo vi! ...
Ona mi je grčevito grlila kolena svojim rukama. Celo osećanje njeno,
zadržavano toliko vremena, sad najedanput izbi u nesavladljivom porivu i
meni postade razumljiva ta čudna upornost srca, koje se čedno krilo, i to
utoliko upornije, utoliko odlučnije ukoliko mu je jača bila potreba da izbije
na videlo, da se izrazi - i sve do onog neizbežnog poriva, kada se celo biće
odjednom do samozaborava predade toj potrebi ljubavi, zahvalnosti,
nežnosti, suzama ...
 Ona je toliko jecala da dobi histeričan napad. Jedva sam uklonio njene
ruke, koje me behu obgrlile. Podigoh je i prenesoh na divan. Dugo je još
jecala, zagnjurivši lice u jastuk, čisto sudeći se da me pogleda, ali čvrsto
stisnuvši moju ruku u svojoj ručici i ne odvajajući je od svoga srca.
Malo-pomalo, ona se umiri; ali još nikako nije dizala prema meni lice.
Dva-tri puta, letimično, njene oči pređoše preko mog lica, a u njima beše
toliko nežnosti i nekakvog plašljivog osećanja, koje bi se odmah skrilo.
Najzad sva pocrvene i osmehnu se.
— Je li ti sad lakše? - upitah ja - ti osetljiva moja Lenočka, bolno čedo
moje!
— Ne Lenočka, ne ... - prošapta ona, još jednako krijući od mene lice.
— Ne Lenočka? Nego kako?
— Neli.
— Neli? A što baš Neli? Najposle, i to je vrlo leno ime. Odsad ću te tako
zvati, kad baš hoćeš.
— Tako me je mama zvala ... I niko me tako nije zvao, nikad, osim nje ... I
ja ni sama nisam volela da me još ko tako zove, osim mame ... A vi me zovite -
sad hoću ... Uvek ću vas voleti, uvek ću vas voleti.
»Puno ljubavi i ponosito srdašce«, pomislih, »i kako je dugo trebalo dok
sam zaslužio da i za mene budeš Neli!« Ali sad sam znao da mi je njeno srce
zauvek odano.
— Slušaj, Neli - zapitah je čim se umirila. - Ti, eto, veliš da je tebe volela
samo mama i niko više. Pa zar te tvoj deda zbilja nije voleo?
— Nije ...
— A ti si plakala za njim - sećaš li se, ovde na stepenicama.
Ona se za trenutak zamisli.
— Ne, nije me voleo ... On je bio zao. - I neko bolno osećanje se ispisa na
njenom licu.
— Ali, od njega se nije moglo ni tražiti mnogo, Neli - njega je, izgleda,
razum bio već sasvim izdao. On je i umro kao van sebe. Jer ja sam ti pričao
kako je umro.
— Da, ali on je tek poslednjeg meseca počeo da se gubi. Sedi poneki put
tako po ceo dan, i da mu ja ne dođem, on bi i dva i tri dana tako presedeo, a
da ništa ne jede i ne pije. A pre je bio mnogo bolji.
— Kad pre?
 — Kad je još mama bila živa.
— To mora da si mu ti, Neli, donosila da jede i da pije?
— Da, ja sam mu donosila.
— A od koga si dobijala? Od Bubnove?
— Ne, od Bubnove nikad ništa, nisam primala -uporno odgovori ona,
nekako drhtavim glasom.
— A odakle si uzimala kad sama nisi ništa imala? Neli poćuta i strašno
poblede; a zatim se dugo zagleda u mene.
— Odlazila sam na ulicu, pa sam prosila ... Isprosim pet kopjejki pa mu
kupim hleba i burmuta...
— I on je dozvoljavao! Neli! Neli!
— Najpre sam sama išla da prosim, a njemu nisam kazala. A posle, kad je
doznao, počeo je i sam da me tera da prosim. Ja stojim na mostu, prosim od
prolaznika, a on hoda pored mosta i čeka; pa čim vidi da mi je ko šta udelio,
on odmah poleti pa mi otme novac, baš kao da bih ja to sakrila od njega i kao
da ja to ne prosim za njega.
Rekavši to, ona se osmehnu nekim jetkim, gorkim osmehom.
— To je sve bilo posle mamine smrti - dodade ona. - Onda je on već sasvim
pomerio pameću.
— On je, dakle, mnogo voleo tvoju mamu? Pa što onda nije stanovao
zajedno s njom?
— Ne, nije on nju voleo ... On je bio zao, i nikako nije hteo da joj oprosti,
isto kao jučerašnji zlobni starac - progovori ona polako, skoro sasvim
nečujno, bledeći u licu sve više.
Ja uzdrhtah. Zaplet čitavog romana čisto mi sinu u mašti. Ta jadna žena,
koja umire u suterenu kod prodavca mrtvačkih kovčega, njena kći, siroče,
koja ovda-onda posećuje dedu koji joj je prokleo majku! ... Bezumni starac
osobenjak, koji umire u poslastičarnici, posle svoga psa! ...
— A Azorka je pre bio mamin - reče najednom Neli, osmehujući se na
neku svoju uspomenu. - Deda je nekad mnogo voleo mamu, a kad je mama
otišla od njega, onda je mamin Azorka ostao kod njega. Zato je on Azorku
onako voleo ... On mami nije hteo da oprosti, a kad je pseto umrlo, umro je i
sam -strogo dodade Neli, a osmeh joj iščeze s lica.
— Neli, a šta je on bio pre? - zapitah očeknuvši malo.
— On je pre bio bogat čovek... Ali ne znam šta je bio - odgovori ona. -
Imao je, mislim, fabriku ... Tako mi je mama pričala. Ona je u početku mislila
da sam ja još mala, pa nije htela sve da mi priča. Često me tako uzme na krilo,
ljubi me, pa mi kaže: sve ćeš ti od mene čuti... Doći će vreme pa ćeš sve
doznati, jadnice moja nesrećna! I uvek bi me zvala jadnicom i nesrećnom.
Ponekad noću, kad misli da spavam (a ja namerno ne spavam, nego se samo
pravim da spavam), ona neprestano plače nada mnom, ljubi me i govori:
jadna, nesrećna moja!
— A od čega je umrla tvoja mama?
— Od sušice. Sad će biti šest nedelja.
— A sećaš li se kad je deda bio bogat?
— Pa ja se onda još nisam ni rodila. Mama je, još pre nego što sam se
rodila, otišla od dede.
— S kim je otišla?
— Ne znam - odgovori Neli, tiho i zamišljeno. - Ona je otišla u
inostranstvo, a ja sam se tamo rodila.
— U inostranstvu? A gde?
— U Švajcarskoj. Ja sam svugde bila, bila sam i u Italiji, i u Parizu.
Ja se začudih.
— I ti se sećaš svega toga, Neli?
— Sećam se dosta stvari.
— Pa otkuda znaš tako dobro ruski da govoriš, Neli?
— Mama me je još tamo učila ruski. Ona je bila Ruskinja, jer je njena mati
bila Ruskinja, a deda je bio Englez, ali isto kao da je bio Rus. A kad smo se ja i
mama pre godinu i po dana vratile, onda sam sasvim dobro naučila. Mama je
već tada bila bolesna. Od našeg dolaska mi smo bivale sve siromašnije i
siromašnije. Mama je neprestano plakala. Najpre je dugo tražila dedu tu po
Petrogradu, uvek je govorila da mu je skrivila, i jednako plakala... Tako je
plakala, tako je plakala. A kad je doznala da je deda osiromašio, onda je još
više plakala. Ona mu je često pisala pisma, ali nam on nikad nije odgovarao.
— A zašto se mama vratila ovamo? Samo zbog dede?
— Ne znam. A tako nam je bilo lepo! - I tu Neline oči zablistaše. - Mama je
živela sama, sa mnom. Ona je tamo imala jednog prijatelja, tako dobrog kao i
vi... On je nju još ovde poznavao. Ali on je tamo umro, a mama se onda
vratila ...
— Pa to je s njim mama otišla od dede?
— Ne, nije s njim. Mama je otišla od dede s nekim drugim, ali taj ju je
ostavio ...
— A koji je taj, Neli?
Neli me pogleda, ali mi ništa ne odgovori. Ona je očevidno znala s kim je
otišla njena mama, taj je, po svoj prilici, bio i njen otac. Njoj je bilo teško da
čak i meni izgovori njegovo ime ...
Nisam hteo da je mučim zapitkivanjem. To je bila čudna narav, nervozna i
plahovita, ali je ugušivala svoju plahovitost. Simpatična, ali se zatvarala u
svoj ponos i nepristupačnost. Za sve vreme što sam je znao ona je - mada me
je iz sveg srca volela najsvetlijom i najčistijom ljubavlju, skoro isto kao i
svoju pokojnu mater, koje sad bez bola čak nije mogla ni da se seti - i pored
svega toga, ona je sa mnom retko bivala poverljiva i, osim ovoga dana, retko
je kad osećala potrebu da govori sa mnom o svojoj prošlosti. Staviše, nekako
je sve to strogo krila od mene. Ali toga dana, za ovo nekoliko časova, u
mukama i u grčevitom jecanju, kojim se njeno pričanje prekidalo, ona mi je
ispričala sve što ju je najviše bolelo u njenim uspomenama, i ja nikad neću
zaboraviti tu strašnu ispovest. Ali glavna njena životna povest tek ima da
dođe ...
To je bila strašna istorija; to je istorija napuštene žene koja je nadživela
svoju sreću; bolesne, izmučene i od svih ostavljene; odbačene i od poslednjeg
bića u koje je još mogla da se nada - od rođenog oca, koga je ona nekad
uvredila i koji je docnije pomerio pameću usled nepodnošljivih patnji i
poniženja. To je istorija žene dovedene do očajanja; koja je išla sa svojom
ćerčicom (koju je ona smatrala još za dete) hladnim, prljavim petrogradskim
ulicama, pa prosila milostinju; koja je posle mesecima umirala u vlažnom
suterenu, i kojoj otac nije hteo da oprosti do kraja njenog života, i tek se u
poslednjem trenutku osvestio i dotrčao da joj oprosti, ali je tada našao već
same hladan leš mesto one koju je voleo više od svega na svetu.
To je bila čudna povest o tajanstvenim, čak jedva razumljivim odnosima
između izlapelog starca i njegove male unuke, koja ga je već razumevala;
koja je već shvatala, i pored svojih detinjih godina, mnoge stvari koje neki ne
mogu da shvate ni u mnogo starijem dobu svoga obezbeđenog i lakog života.
Mračna je to povest - jedna od onih mračnih i bolnih istorija koje se tako
često i neprimetno, skoro tajanstveno dešavaju pod teškim petrogradskim
nebom, u tamnim, potajnim budžacima ogromnoga grada, usred sumanute
životne jurnjave, tupe sebičnosti, suprotnih interesa, surovog razvrata
skrivenih zločina, usred svega tog preispoljnjeg pakla, besmislenog i
zastranjenog života.
Ali ta povest tek ima da dođe ...
TREĆI DEO
 GLAVA PRVA

Odavno se već smrkavalo, nastalo je veče, i ja se tek tada prenuh iz

mračne more i setih se svega.
— Neli - rekoh - ti si, eto, sad bolesna, rastrojena, a ja te moram ostaviti
samu, uzrujanu i uplakanu. Mila moja! Oprosti mi i znaj da ima još jedno
meni drago biće kome nisu hteli da oproste, koje je nesrećno, uvređeno i
napušteno. Ono me sad čeka. A i mene samog sada, posle te tvoje priče, vuče
srce k njemu, pa mi se čini da ne bih živ ostao ako ga ne vidim odmah, ovog
časa ...
Ne znam da li je Neli razumela sve što sam joj rekao. Bio sam uzbuđen i
od priče i od nedavne bolesti; ali ja poleteh Nataši. Bilo je već dockan, oko
devet, kad uđoh k njoj.
Još na ulici, pred kapijom kuće gde je Nataša živela, primetih kočije, pa
mi se učini da su kneževe. K Nataši se ulazilo iz dvorišta. Tek što sam počeo
da se penjem uz stepenice, čuh ispred sebe, za jedan sprat više, čoveka koji se
peo obazrivo pipajući, jer mu je ovo mesto, očevidno, bilo nepoznato.
Pomislih da će to biti knez, ali se uskoro počeh razuveravati. Nepoznati je
gunđao i proklinjao takav ulaz, i to sve žešće i energičnije što se više peo.
Istina, stepenište je bilo uzano, prljavo, strmo i uvek neosvetljeno; ali onakve
psovke kakve počeše da sipaju na drugom spratu nikad ne bih mogao
pripisati knezu; taj gospodin što se peo psovao je kao kočijaš. Od drugog
sprata počinjalo je osvetljenje; pred Natašinim vratima je gorela mala
svetiljka. Pred samim vratima stigoh nepoznatog; ali kakvo je bilo moje
iznenađenje kad u njemu poznadoh kneza. Kao da mu je bilo veoma
neprijatno što je tako neočekivano naišao na mene. U prvi mah on me i ne
poznade; ali mu se najedared sve lice preobrazi. Njegov prvi pogled na mene,
ljutit i pun mržnje, najedared postade ljubazan i veseo, i on mi sa nekom
neobičnom radošću pruži obe ruke.
— Ah, to ste vi? A ja taman hteo da kleknem pa da molim boga za spas
života. Jeste li čuli kako sam psovao?
 Tu se on vrlo prostodušno zasmeja. Ali najedared dobi ozbiljan i brižan
izraz.
— I kako je samo mogao Aljoša da Nataliju Nikolajevnu strpa u ovakav
ćumez! - reče on vrteći glavom. - Eto, te takozvane sitnice i karakterišu
čoveka. On me prosto zabrinjava. On je dobar, ima plemenito srce, ali evo
vam primera: voli do ludila, a dopušta da ona koju toliko voli živi u ovakvoj
jazbini! čak sam čuo da ponekad ni hleba nije imala - dodade on šapatom
tražeći dršku od zvonceta. - Glava hoće da mi prsne kad pomislim o njegovoj
budućnosti, a naročito o budućnosti Ane Nikolajevne, kad jednom postane
njegova žena ...
On pogreši u Natašinom imenu, ali ne primeti, očigledno ljuteći se što ne
može da nađe zvonce. Ali zvonceta nije ni bilo. Ja škljocnuh kvakom, a Mavra
nam odmah otvori, užurbano nas predusrećući. U kuhinji, koja je od
premalog predsoblja bila odvojena daščanom pregradom, moglo se kroz
otvorena vrata videti da se nešto spremalo: sve je bilo nekako drukčije nego
obično, izbrisano i očišćeno; u peći je gorela vatra, na stolu je stajalo neko
novo posuđe. Videlo se da su nas čekali. Mavra pritrča da nam prihvati
kapute.
— Je li Aljoša tu? - zapitah je.
— Nije dolazio - šapnu mi ona nekako tajanstveno.
Mi uđosmo k Nataši. U njenoj sobi nije bilo nikakvih naročitih priprema;
sve je bilo kao i pre. Uostalom, kod nje je uvek sve tako čisto i prijatno da
nije imalo šta ni da se sprema. Nataša nas dočeka stojeći kod vrata. Mene je
zaprepastila njena nezdrava mršavost i neobična bledoća njenog lica, mada
joj za časak rumenilo izbi na beživotnim obrazima. Oči su joj bile grozničave.
Ona ćuteći pruži knezu ruku, očigledno zbunjena. U mene i ne pogleda.
Stajao sam i čekao ćuteći.
— Evo i mene! - prijateljski i veselo progovori knez - tek sam se pre
nekoliko časova vratio. Za sve to vreme niste mi iz glave izlazili (on je nežno
poljubi u ruku); i koliko, koliko sam razmišljao o vama! Koliko sam samo
smislio da vam kažem, da vam saopštim ... Nego, imaćemo kad da se
narazgovaramo! Pre svega, onaj moj vetrogonja, koga, kako vidim, ovde još
nema...
— Izvinite, kneže - prekide ga Nataša pocrvenevši i zbunivši se - moram
da kažem dve reči Ivanu Petroviču. Vanja, hajdemo ... samo dve reči...
Ona me uhvati za ruku i povede iza paravana.
— Vanja - prošapta ona pošto me je odvela u najmračniji ugao - hoćeš li
mi oprostiti?
— Ta ostavi, Nataša!
— Ne, ne, Vanja, ti si meni suviše često, suviše mnogo praštao, ali svako
strpljenje mora imati kraja. Nikad nećeš prestati da me voliš, znam, ali ćeš
morati reći da sam nezahvalnica, jer sam juče i prekjuče bila prema tebi,
zbilja, nezahvalna, sebična, nemilosrdna ...
Ona najedared brižnu u plač i prionu svojim licem uz moje rame.
— Ostavi, Nataša - pohitah da je razuverim. - Bio sam ozbiljno bolestan
cele noći; čak se i sad jedva držim na nogama, zato nisam dolazio ni sinoć, ni
danas, a ti misliš da se ljutim... Dobra moja Nataša, pa zar ja ne znam kako je
tebi sad u duši?
— Onda dobro ... Znači, oprostio si mi, kao i uvek - reče ona osmehujući se
kroz suze i stežući mi ruku da me je skoro zabolela. - Ostalo ćemo posle.
Imam mnogo da ti kažem, Vanja. A sad hajdemo k njemu ...
— Samo brže, Nataša; ostavili smo ga tako najedared ...
— Videćeš, videćeš šta će biti - šapnu mi ona brzo. - Ja sad sve znam; svega
sam ga prozrela. Za sve je kriv on. Ovo veče ima mnogo šta da odluči.
Hajdemo!
Ja ne razumedoh, ali ne stigoh da je pitam. Nataša iziđe pred kneza vedra
lica. On je još neprestano stajao sa šeširom u ruci. Ona mu se veselo izvini,
prihvati mu šešir, sama mu dodade stolicu, te sve troje sedosmo oko njenog
malog stočića.
— Počeo sam da govorim o tome svom vetropiru - nastavi knez - video
sam ga samo za trenutak na ulici kada je sedao u kola da se odveze grofici
Zinaidi Fjodorovnoj. Strašno se žurio i, zamislite, nije hteo čak ni da siđe s
kola pa da uđe sa mnom u kuću posle četvorodnevnog rastanka. I, čini mi se,
Natalija Nikolajevna, da sam ja kriv što on sad nije tu kod vas i što smo mi
došli pre njega. Iskoristio sam priliku, pa kako danas nisam mogao stići
grofici, poslao sam joj preko njega jednu poruku. No, on će odmah doći.
— Je li vam kazao da će sigurno danas doći? - zapita Nataša gledajući u
kneza sa najprostodušnijim izrazom.
— O, bože moj, pa kako da ne dođe! Kako to pitate! - uzviknu knez
gledajući je sa čuđenjem. -Nego, ja vas razumem: vi se na njega ljutite. A i
jeste ružno od njega da poslednji dođe. Ali, ponavljam, za to sam kriv ja. A na
njega nemojte da se ljutite. On je lakomislen, vetropir, neću da ga branim, ali
neki naročiti razlozi zahtevaju ne samo da on ne napušta grofičinu kuću i
neke druge veze nego, naprotiv, da odlazi tamo što je moguće češće. A kako
se on sad sigurno i ne odvaja od vas, te je zaboravio sve na svetu, to ću vas
morati zamoliti da se ne ljutite ako ga ja budem uzimao na čas-dva - ne više -
da izvrši moje poruke. I ja sam ubeđen da on nijedared od onog večera nije
otišao kneginji K., i tako mi je krivo što nisam stigao maločas da ga to pitam!
...
Pogledah u Natašu. Ona je slušala kneza s lakim polupodrugljivini
osmehom. Ali on je govorio tako otvoreno, tako prirodno. Izgledalo je da je
nemoguće ma i najmanje posumnjati u njega.
— Zar vi zbilja niste znali da on za sve to vreme nijednom nije bio kod
mene? - zapita ga Nataša tihim i mirnim glasom, kao da je govorila o nekom
za nju najobičnijem događaju.
— Šta? Zar nijednom nije bio? Molim vas, šta govorite! - reče knez, na
izgled neobično zaprepašćen.
— Vi ste bili kod mene u utorak, kasno uveče. Sutradan ujutru svratio je
on k meni na pola časa, a od to doba ga nisam nikako videla.
— Ama, to je neverovatno! (On se čudio sve više i više.) A ja sam, vidite,
mislio da se on prosto ne odvaja od vas. Oprostite, to je tako čudnovato ...
prosto neverovatno.
— Ali je ipak tačno. I kako mi je žao: a ja sam baš vas očekivala; mislila
sam da ćete mi bar vi moći kazati gde se on nalazi.
— O, bože moj! Pa on će biti ovde! Ali to što ste mi rekli toliko me je
porazilo da ja... priznajem, da sam od njega sve drugo očekivao, ali tako što ...
tako što!
— Kako se vi čudite! A ja sam sve mislila da vi ne samo da se nećete čuditi
nego da ste još unapred znali da će tako i biti.
— Znao! Ja znao? Ali, uveravam vas, Natalija Nikolajevna, da sam ga samo
na trenutak danas video i da se ni kod koga više o njemu nisam raspitivao. I
meni je čudnovato što vi kao da mi ne verujete - nastavi on pogledajući nas
oboje.
— Bože sačuvaj - prihvati Nataša - potpuno sam uverena da ste kazali
istinu.
I ona se opet zasmeja, pravo u oči knezu, tako da se on strese.
— Objasnite mi - reče on zbunjeno.
— Pa tu nema šta da se objašnjava. Govorim vrlo prosto. Vi i sami znate
kako je on vetrenjast, zaboravan. Pa, eto, pošto mu je sad data potpuna
sloboda, on se zaboravio.
 — Ali nije mogućno da se čovek toliko zaboravi, tu mora da nešto ima! I
čim dođe, primoraću ga da nam objasni celu stvar. Nego, mene najviše čudi
to što vi baš kao da i mene tu nešto krivite, a ja čak nisam ni bio ovde.
Uostalom, Natalija Nikolajevna, vidim da se vi na njega veoma ljutite, i to je
sasvim razumljivo. Imate na to potpuno pravo, i... i... razume se, ja sam prvi
kriv, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što sam vam se ja sad prvi tu pod
rukom desio. Zar nije tako? - nastavi on, okrenuvši se meni sa jetkim
osmehom.
Nataša planu.
— Dozvolite, Natalija Nikolajevna - nastavi on svojim dostojanstvenim
tonom - priznajem da sam kriv, ali samo utoliko što sam odmah sutradan
posle našeg poznanstva otputovao tako da ste vi, usled izvesne podozrivosti
koju primećujem u vašem karakteru, već promenili svoje mišljenje o meni,
tim pre što su tome i prilike išle na ruku. Da nisam otputovao, upoznali biste
me bolje, a i Aljoša ne bi smeo biti tako vetrenjast pod mojim nadzorom.
Danas ćete sami čuti kako ću mu očitati.
— To jest, učinićete da mu ja počnem bivati na dosadi. Nije mogućno da
biste vi, sa svojim umom, zbilja mogli pomisliti kako biste mi time pomogli.
— A da nećete vi time, možda, da kažete da ja ovo naročito udešavam da
mu postanete dosadni? Vi me vređate, Natalija Nikolajevna.
— Trudim se da upotrebljavam što manje aluzija, pa ma s kime govorila -
odgovori Nataša. - Naprotiv, uvek nastojim da govorim što je moguće
iskrenije, i vi ćete se, možda još danas, u to uveriti. Nije mi namera da vas
vređam, niti za to imam razloga, već ni stoga što moje reči vas i ne mogu
uvrediti, pa ma šta vam ja kazala. U to sam potpuno ubeđena, jer potpuno
jasno razumem naše međusobne odnose; vi na njih i ne možete gledati
ozbiljno. Zar nije tako? Ali ako sam vas zbilja uvredila, gotova sam da molim
za oproštaj, te da ispunim prema vama sve obaveze... gostoljubivosti.
Kraj sveg slobodnog, pa i šaljivog tona kojim je Nataša izgovorila tu
rečenicu, sa osmehom na usnama, ja je još nikad nisam video u tolikoj meri
ozlojeđenu. Tek sad sam video koliko je moralo prepatiti njeno srce za ova tri
dana. Njene zagonetne reči: da ona već sve zna i da jasno vidi u čemu je stvar,
uplašiše me; one su se odnosile na kneza. Ona je izmenila o njemu svoje
mišljenje i gledala na njega kao na svog neprijatelja - to je bilo očevidno.
Videlo se da je njegovom uticaju pripisivala sve svoje nevolje s Aljošom, i
imala je, možda, za to i neke razloge. Bojao sam se da između njih ne izbije
kakva iznenadna scena. Njen šaljiv ton bio je suviše vidljiv, i suviše
neprikriven. A njene poslednje reči knezu: da on ne može gledati na njihove
odnose ozbiljno; njeno izvinjenje zbog pravila gostoljubivosti; njeno
obećanje u obliku pretnje da će mu još te večeri dokazati da ona ume i
otvoreno govoriti - sve je to bilo u tolikoj meri jetko i nemaskirano da je bilo
prosto nemogućno da knez to ne primeti. Videh da se izmenio u licu, ali on je
umeo da vlada sobom. Odmah se napravi da te reči nije ni primetio, da nije
razumeo njihov pravi smisao i, razume se, okrenuo je sve na šalu.
— Bože sačuvaj da bih ja tražio izvinjenje! - prihvati on smejući se. - Ni
pomislio nisam na tako šta, niti imam običaj da od žena tražim izvinjenje. Ja
sam vas još pri prvom našem sastanku donekle upozorio na svoj karakter, pa
se sad, verovatno, nećete naći uvređeni zbog jednog mog opažanja, tim pre
što će se ono odnositi na sve žene uopšte. I vi ćete se, verovatno, složiti s tim
mojim opažanjem - nastavi on, ljubazno se obraćajući meni. - Naime,
primetio sam da u ženskom karakteru postoji takva crta da ako je, na primer,
žena nešto skrivila, ona će pre pristati da posle zagladi svoju krivicu
hiljadama ljubaznosti no što će u danome trenutku, kad se nesumnjivo
dokaže njena krivica, priznati pogrešku i moliti za oproštaj. I stoga, ako samo
pretpostavimo da ste me uvredili - ja sad, u ovom trenutku, namerno ne
tražim izvinjenje; prijatnije će mi biti docnije, kad vi uvidite svoju grešku pa
zaželite da je zagladite ... hiljadama ljubaznosti. A vi ste tako dobri, tako čisti,
svezi, tako iskreni da će taj trenutak kada se vi budete kajali - predosećam to
- biti divan. Nego, umesto izvinjenja, bolje da mi kažete: da li bih mogao još
danas da vam čime bilo dokažem da ja kudikamo iskrenije i otvorenije
postupam prema vama no što vi o meni mislite?
Nataša pocrvene. I meni se učini da se u kneževom odgovoru osećao
nekakav suviše lak, čak i nameran ton, neka neskromna šaljivost.
— Hteli biste da mi dokažete kako ste prema meni iskreni i prostodušni? -
zapita ga Nataša, pogledavši ga sa izazivanjem.
— Da.
— Ako je tako, onda ispunite moju molbu.
— Unapred vam dajem reč.
— Evo šta bih vas molila: da ni jednom rečju, ni jednom napomenom o
meni ne uznemirujete Aljošu, ni danas ni sutra. Ni jednog prekora za to što
me je zaboravio; nikakve pridike. Naročito hoću da ga dočekam tako kao da
među nama ništa nije ni bilo, te da ništa i ne primeti. To mi je potrebno.
Hoćete li mi dati takvu reč?
— Sa najvećim zadovoljstvom - odgovori knez. - I dozvolite mi da još od
sveg srca dodam da sam retko kod koga nailazio na uviđajnije i jasnije
poglede na ovakve stvari... Ali, evo nam, kanda, i Aljoše.
 I zbilja, u predsoblju se ču neki žagor. Nataša uzdrhta i kao da se nešto
pripremi. Knez je sedeo sa ozbiljnim izrazom i očekivao šta će biti. Pomno je
pratio pogledom Natašu. Uto se vrata otvoriše i u sobu ulete Aljoša.
 GLAVA DRUGA

On zbilja ulete sav ozaren, radostan, veseo. Videlo se da je veselo i srećno

proveo ta četiri dana. S lica mu se čitalo da hoće nešto da nam saopšti.
— Evo i mene! - viknu on da se soba zaori. — Evo vam onoga koji je
trebalo da ovde bude pre svih. Ali sad ćete doznati sve, sve, sve! Maločas ja i
ti, tata, ne stigosmo ni dve reči da progovorimo, a imao sam mnogo štošta da
ti kažem. To on meni samo u svojim dobrim trenucima dozvoljava da mu
govorim ti - prekide on obraćujući se meni - verujte, a inače mi zabranjuje. I
kakvu on samo taktiku ima: tek počne da mi govori vi. Ali ja bih sad hteo da
on od danas uvek ima samo dobre trenutke, pa ću to i ostvariti! Ja sam se
uopšte sav izmenio za ova četiri dana, potpuno, potpuno sam se izmenio, i
sve ću vam ispričati. Ali to malo posle. A sad najglavnije: evo nje, evo nje!
Opet! Nataša, dušo, zdravo, anđele moj! - govorio je on sedajući pored nje i
strasno joj ljubeći ruku. -Teško mi je bilo ovih dana bez tebe! Ali šta ćeš!
Nisam mogao! Nisam mogao da stignem. O, mila moja! Kao da si mi nešto
oslabela, gle kako si pobledela...
On je, sav ushićen, obasipao njene ruke poljupcima, željno ju je gledao
svojim divnim očima kao da je se nije mogao nagledati. Pogledah u Natašu i
po njenom licu pogodih da smo oboje imali istu misao: on je bio potpuno
nevin. A kad bi i kako bi taj nevini stvor mogao da bude krivac? Jarko
rumenilo najedared preli blede Natašine obraze, kao da sva krv što se bila
skupila u njenom srcu jurnu najedared u glavu. Oči joj zablistaše i ona
ponosito pogleda u kneza.
— Ali... gde si, zaboga ... toliko vremena? - progovori ona prigušenim i
isprekidanim glasom. Disala je teško i neravnomerno. Bože moj, kako ga je
volela!
— Pa u tome i jeste cela stvar što izgleda kao da sam ja kriv pred tobom;
ali šta ja to govorim: izgleda ! Naravno, skrivio sam, to i sam znam, i zato sam
i došao što znam. Kaća mi je juče i danas govorila da žena ne može oprostiti
toliku nepažnju (jer ona zna sve što se dogodilo ovde u utorak; to sam joj
odmah sutradan ispričao). Prepirao sam se s njom, dokazivao joj, rekao joj da
se ta žena zove N a t a š a, i da na celom svetu ima možda samo jedna njoj
ravna - Kaća. I došao sam ovamo, naravno, znajući da sam pravo rekao. Zar bi
takav anđeo kao što si ti mogao da ne oprosti? »Nema ga - znači, sigurno ga
je nešto sprečilo, a to ne znači da je prestao da me voli«, eto kako će misliti
moja Nataša! A i kako bi čovek mogao da te prestane voleti. Zar je to
mogućno? Srce me je bolelo od želje za tobom. Ali ipak sam kriv! Ali kad
doznaš sve, ti ćeš me prva opravdati! Sad ću sve ispričati, moram izliti dušu
pred svima vama, zato sam i došao. Hteo sam u jedan mah danas - imao sam
jedan slobodan časak - da ti doletim pa da te onako u letu poljubim, ali i tu
iskrsnu prepreka; Kaća me je pozvala da joj odmah dođem zbog vrlo važnih
poslova. To je bilo još pre nego što si me ti, tata, video da sam seo u fijaker; to
sam ja po drugi put, na drugi poziv, pošao bio Kaći. Kod nas sad po ceo dan
lete glasnici s pismima tamo i natrag. Ivane Petroviču, ja sam vaše pismo tek
sinoć stigao da pročitam, i vi imate potpuno pravo u svemu što ste mi
napisali. Ali šta da radim: fizička nemogućnost! Stoga sam pomislio: sutra
uveče ću se zbog svega opravdati, jer večeras više nisam mogao da ne dođem
k tebi, Nataša.
— Kakvo je to pismo? - zapita ga Nataša.
— On je bio kod mene, nije me zatekao, naravno, i mnogo me je izgrdio u
pismu koje mi je ostavio zbog toga što ne dolazim k tebi. Imao je potpuno
pravo. To je bilo juče.
Nataša pogleda u mene.
— Pa kad si imao dovoljno vremena da od jutra do mraka sediš kod
Katarine Fjodorovne ... — meša se u razgovor knez.
— Znam, znam šta hoćeš da kažeš - prekide ga Aljoša. - »Kad si mogao da
sediš kod Kaće, onda bi trebalo sa mnogo više razloga da budeš ovde.«
Potpuno se slažem s tobom, i čak od svoje strane dodajem: ne mnogo više,
nego milion puta više razloga! Ali, pre svega, dešavaju se čudni, neočekivani
događaji u životu, koji sve pobrkaju i preokrenu. No, pa i meni su se desili
takvi događaji. Lepo sam vam rekao da sam se za ovih nekoliko dana sasvim
izmenio, sav, od glave do pete; znači, postojale su neke važne okolnosti!
— O, bože moj, pa šta ti se to desilo! Ne muči nas, molim te! - viknu
Nataša osmehujući se na Aljosinu užurbanost.
On je zbilja i bio malo smešan: žurio se, reči su mu izletale brzo, često bez
reda, kao neka lupa. Neprestano je hteo da govori, govori, da ispriča. Ali,
pričajući, on ipak nije ispuštao Natašinu ruku i neprestano ju je prinosio
ustima, kao da nije mogao da je se naljubi.
 — Pa u tome i jeste stvar šta mi se desilo - nastavi Aljoša. - Ali, mili moji!
šta sam video, šta sam radio, kakve sam ljude upoznao! U prvom redu - Kaća.
To je jedno savršenstvo! Nimalo, ama nimalo je dosad nisam poznavao. Pa ni
tada, u utorak, kad sam ti govorio o njoj, Nataša, sećaš li se s kakvim sam ti
ushićenjem o njoj govorio, e pa čak ni tada je skoro nimalo nisam poznavao.
Ona se sama krila od mene sve do poslednjih dana. Ali sad smo potpuno
upoznali jedno drugo. Već jedno drugom govorimo ti. Nego, da počnem iz
početka. Prvo, Nataša, da si samo mogla čuti šta mi je o tebi govorila kad sam
joj ja sutradan, u sredu, ispričao šta je ovde između nas bilo ... A, zbilja, sad se
sećam kakav sam glupak morao izgledati u tvojim očima kad sam ono došao k
tebi izjutra, u sredu! Ti me dočekuješ sa ushićenjem, sva si oduševljena našim
novim položajem. Hoćeš da govoriš sa mnom o svemu tome. I tužna si, a u
isti mah se i šališ i igraš sa mnom. A ja, opet, izigravam nekog bogzna kako
važnog čoveka! Budala, prava budala! Jer, bogami, hteo sam da se malo
pokažem, da se pohvalim kako ću uskoro postati muž, solidan čovek i baš
sam pogodio pred kim da se hvalim - pred tobom! Ah, kako si mi se ti tada
morala smejati, i kako sam baš i zaslužio da mi se smeješ!
Knez je sedeo ćuteći i sa nekim likujućim, ironičnim osmehom posmatrao
Aljošu. Baš kao da mu je bilo milo što mu se sin prikazuje sa tako
lakomislene, pa čak i smešne strane. Celo to veće sam ga pažljivo posmatrao, i
potpuno sam se uverio da on uopšte i ne voli sina, mada se pričalo o njegovoj
žarkoj očinskoj ljubavi.
— Od tebe sam otišao Kaći - sipaše Aljoša svoju priču. - Već sam ti rekao
da smo mi tek to prepodne potpuno upoznali jedno drugo, ali to se nekako
čudnovato dogodilo ... ne sećam se čak ... Nekoliko vatrenih reči, nekoliko
osećanja, iskreno izrečenih misli, i - mi se zanavek zbližismo. Moraš se s njom
upoznati, Nataša! Kako mi je ona prikazala, kako mi je objasnila tebe! Kako
mi je razjasnila kakvo si ti blago za mene. Malo-pomalo, objasnila mi je ona
sve svoje ideje i poglede na život, to je tako ozbiljna, tako uzvišena devojka!
Govorila je o našim dužnostima i pozivu, o tome da svi treba da služimo
čovečanstvu, pa, kako smo se sasvim sprijateljili za tih pet-šest časova
razgovora, to završismo time što se zaklesmo jedno drugom na večito
prijateljstvo, i da ćemo celog svog života delati zajedno!
— Na kom polju ćete vi delati? - zapita ga knez začuđeno.
— Ja sam se tako izmenio, oče, da sve to, naravno, tebi mora izgledati
čudnovato, čak unapred osećam sve tvoje zamerke - svečano odgovori Aljoša.
- Svi ste vi praktični ljudi, pa imate toliko osveštanih pravila, ozbiljnih,
strogih, na sve što je novo, na sve mlado, sveže, vi gledate nepoverljivo,
neprijateljski, podsmešljivo. Ali ja sad više nisam onaj kakvog si me poznavao
pre nekoliko dana. Ja sam drugi čovek. Smelo gledam u oči svemu i svakome
na svetu. Kad znam da je moje ubeđenje ispravno, sprovodim ga do poslednje
krajnosti; i ako uspem da se održim na tome putu, onda sam pošten čovek.
Od mene je to dosta. Govorite vi posle šta hoćete, ali ja sam u sebe siguran.
— Oho! - reče knez podsmešljivo.
Nataša nas brižno pogleda. Ona je strahovala zbog Aljoše. često se
dešavalo da se on, nezgodno po sebe, zanese u razgovoru, i ona je to znala.
Ona nije htelâ da se Aljoša sa svoje smešne strane pokaže pred nama, a
naročito pred ocem.
— Šta ti to pričaš, Aljoša! Pa to je već nekakva filozofija - reče ona - to
mora da te je neko naučio ... Bolje da nam pričaš.
— Pa ja, eto, pričam! - viknu Aljoša. - Eto vidiš: Kaća ima dva daljnja
rođaka, nekakve kuzene, Ljovinjku i Borinjku; jedan je student, a drugi
jednostavno mlad čovek. Ona se sa njima druži, a oni su - prosto, neobični
ljudi! Grofici oni skoro i ne dolaze, iz načela. Kada smo ja i Kaća govorili o
čovekovom opredeljenju, o pozivu i o tim stvarima, ona me upozori na njih, i
odmah mi dade i pisamce za njih. Ja odmah poleteh da se upoznam. Iste
večeri sam se s njima sasvim sprijateljio. Tamo je bilo jedno dvanaest sasvim
raznovrsnih lica: studenata, oficira, umetnika; bio je i jedan književnik ... Svi
vas znaju, Ivane Petroviču, to jest, čitali su vaša delà, i mnogo od vas u
budućnosti očekuju. Tako mi oni sami rekoše. Pričao sam im da se s vama
poznajem, i obećao sam im da ću vas upoznati s njima. Svi su me oni primili
bratski, sa raširenim rukama. Odmah im rekoh da ću uskoro biti ženjen
čovek, te su me i smatrali kao ženjenog čoveka. Oni žive na četvrtom spratu,
pod samim krovom; skupljaju se što češće mogu, ali uglavnom sredom, kod
Ljovinjke i Borinjke. To je sve sveza mladež; svi oni vatreno vole celo
čovečanstvo; govorili smo o našoj današnjici, o budućnosti, o naukama, o
književnosti, i govorili smo tako lepo, tako iskreno i prosto ... Tamo dolazi i
jedan gimnazist. Pa da vidite kako se ponašaju jedan prema drugom, kako su
svi plemeniti! Ja još nikad nisam video takvih ljudi! A i kud sam ja odlazio
dosad? šta sam mogao videti? Kako sam odrastao? Jedino što si mi ti, Nataša,
govorila u tom smislu. Ah, Nataša, ti se neizostavno moraš upoznati s njima;
Kaća ih već poznaje. Oni o njoj govore skoro sa strahopoštovanjem, i Kaća je
već govorila sa Ljovinjkom i Borinjkom da će, kad bude raspolagala svojim
imanjem, neizostavno dati milion rubalja za opšte potrebe.
— A staraoci toga miliona će jamačno biti Ljovinjka i Borinjka, i cela
njihova družina? - zapita knez.
— Nije istina, nije istina. Treba da te je sramota, oče, da tako govoriš! -
viknu mu Aljoša vatreno - ja nagađam tvoju misao. A o tome milionu zbilja
smo govorili i dugo smo pretresali kako da ga upotrebimo. Najzad smo
odlučili da ga na prvom mestu damo na narodno prosvećivanje ...
— Da, ja zaista nisam izbliže poznavao Katarinu Fjodorovnu - primeti
knez, kao za sebe, sve sa onim istim podrugljivim osmehom. - Ja sam, istina,
mnogo štošta od nje očekivao, ali to ...
— Šta to? - prekide ga Aljoša. - šta je tebi tako čudno? Zato što donekle
izlazi iz vašeg uobičajenog reda? Zato što dosad niko nije priložio milion, a
ona prilaže? Je li to, a? Ali šta ćete kad ona neće da živi na tuđ račun; jer
živeti od tih miliona, to znači živeti na tuđ račun (ja sam to tek ovih dana
doznao). Ona hoće da bude korisna otadžbini i svima, i da za opštu korist svoj
obol priloži. O tom obolu smo mi još nekad, u bukvaru, čitali, a sad, kad je taj
obol zamirisao na milion, onda je to odmah nešto drugo? I na čemu se samo
drži sva ta hvaljena životna mudrost u koju sam toliko verovao? šta me tako
gledaš, oče? Baš kao da vidiš pred sobom komedijaša ili budalu! Pa šta ako
sam i budala! Da si samo čula, Nataša, šta je Kaća o tome govorila: »Nije
glavno um, već ono što umom upravlja - narav, srce, plemenite osobine,
razvitak.« Ali što je najglavnije, o tome ima jedna genijalna izreka Bezmigina.
Bezmigin je poznanik Ljovinjke i Borinjke i, među nama, dobra glava, zaista
genijalna glava! Eto baš juče rekao je on u razgovoru: budala kad prizna da je
budala, nije više budala. Kako je to istinito! Takve su izreke kod njega vrlo
česte. On ih sipa kao iz rukava.
— Zaista genijalno! - primeti knez.
— Ti se uvek smeješ. Ali ja od tebe nikad nisam čuo tako što; pa i od celog
vašeg društva nikad nisam tako što čuo. Vi još, naprotiv, sve nekako krijete,
sve gledate da je nekako bliže zemlji, da svi ljudi budu jedne visine, svi
nosevi da budu neizostavno po nekoj meri, po nekim pravilima - kao da je to
mogućno! Kao da to nije hiljadu puta nemogućnije nego "ono o čemu mi
govorimo i o čemu mislimo. Pa još nas nazivaju utopistima! Da si samo čuo
šta su oni meni sinoć govorili.
— Pa dobro, o čemu vi to tamo govorite i mislite? Ispričaj nam, Aljoša, ja
to nekako još ne razumem - reče Nataša.
— Uopšte o svemu što vodi napretku, čovečnosti, ljubavi. O svemu se
tome govori povodom savremenih pitanja. Mi govorimo o slobodi zbora i
govora, o novim reformama koje se uvode, o ljubavi prema čovečanstvu, o
savremenim javnim radnicima, mi ih proučavamo, čitamo. Ali glavno je to što
smo dali jedan drugome reč da među sobom budemo potpuno iskreni i da
jedan drugom otvoreno govorimo sve o sebi, bez ikakvog ustručavanja. Jer
samo iskrenost, samo otvorenost mogu dovesti do cilja. To naročito zastupa
Bezmigin. Ispričao sam to Kaći, i ona se potpuno slaže sa Bezmiginom. Zato
smo mi svi, sa Bezmiginom na čelu, dali reč da ćemo delati časno i iskreno
celog života, i ma šta se o nama govorilo, ma kako se sudilo o nama - da se
nećemo dati ničim zbuniti, da se nećemo stideti svog oduševljenja, svog
zanosa, svojih pogrešaka, i da ćemo ići pravim putem. Ako hoćeš da te drugi
poštuju, pre svega, i glavno, poštuj samog sebe. Samo time, samo takvim
samopoštovanjem privolećeš i druge da te poštuju. Tako kaže Bezmigin, i
Kaća se s njim potpuno slaže. Mi se sad uopšte sporazumevamo u pogledu
svojih ubeđenja, i odlučili smo da se posvetimo izučavanju samih sebe
posebno, a svi zajedno da međusobno objašnjavamo jedan drugoga.
— Kakva je to zbrka! - viknu knez uznemiren. — I, i ko vam je taj
Bezmigin? Ne, to se tako ne može ostaviti.
— Šta se ne može ostaviti? - prihvati Aljoša. - Slušaj, oče, zašto ja sve ovo
govorim sad tu, pred tobom? Zato što želim i što se nadam da ću i tebe uvesti
u naše društvo. Tamo sam već i za tebe dao reč. Ti se smeješ, ništa to, znao
sam da ćeš se smejati! Ali slušaj me! Ti si dobar, plemenit, ti ćeš to razumeti.
Jer ti ne poznaješ, ti nisi nikako video te ljude, nikako nisi čuo njih lično.
Uzmimo da si ti o svemu tome slušao, sve to izučio; ti si strašno učen; ali njih
lično nisi video, nisi kod njih bio, pa kako možeš o njima tačno suditi! Ti
samo uobražavaš da ih znaš. Ali dođi malo do njih, saslušaj, ih, a tada - tada
dajem reč za tebe da ćeš i ti biti naš! A što je glavno, hoću da upotrebim sva
sredstva da te spasem od propasti u tom tvome društvu, za koje si se tako
prilepio, i da te spasem tvojih ubeđenja.
Ćuteći i sa pakosnim podsmehom, slušao je knez te reči; na njegovom licu
ogledala se zloba. Nataša ga je posmatrala sa neskrivenom odvratnošću. On je
to video, ali se pravio kao da to ne primećuje. Ali, čim Aljoša završi, knez
najedared prsnu u smeh. On se čak zavali na naslon stolice, kao da nije bio u
stanju da se uzdrži. Ali taj smeh je bio očevidno izveštačen. I suviše je padalo
u oči da se on smejao jedino zato da bi što je moguće jače uvredio i ponizio
svoga sina. To Aljošu, zbilja, vrlo ogorči; sve njegovo lice izražavalo je
neobičnu žalost. Ali on strpljivo sačeka kad će se svršiti očevo veselo
raspoloženje.
— Oče - poče on tužno - što mi se podsmevaš? Prišao sam ti iskreno i
otvoreno. Ako, po tvom mišljenju, govorim gluposti, ti me urazumi, a nemoj
mi se smejati. A i čemu imaš da se smeješ? Onome što je danas meni sveto i
plemenito? Pa dobro, neka, neka sam ja u zabludi, neka je sve to netačno,
pogrešno, neka sam budala kako si me ti nekoliko puta nazvao; ali, ako se i
varam, ja sam ipak iskren, častan; ja nisam izgubio svoju plemenitost. Ja se
oduševljavam idejama. Možda su one i pogrešne, ali osnova je njihova sveta.
A ja sam tebi kazao da mi ni ti niti iko od tvojih, nikada dosad niste kazali
ništa što bi mi dalo pravac, što bi me povuklo za sobom. Ti njih opovrgni, reci
mi nešto što bi bilo bolje od njihovog, pa ću ja i za tobom poći, ali nemoj da
mi se podsmevaš, jer me to veoma boli.
Aljoša je to izgovorio vanredno plemenito i sa nekim ozbiljnim
dostojanstvom. Nataša se sa saučešćem zagleda u njega. Knez čak sa
čuđenjem sasluša sina pa odmah promeni ton.
— Ni izdaleka nisam hteo da te vređam, dragi moj - odgovori on. -
Naprotiv, meni te je žao. Ti se spremaš za takav put u životu na kome bi već
bilo vreme da prestaneš biti tako lakomislen deran. To je moja misao. Smejao
sam se i nehotice, a nikako nisam imao nameru da te vređam.
— Pa što se onda to meni tako učinilo? - nastavi Aljoša, sa gorkim
osećanjem. - Zašto se meni već odavno čini da ti mene gledaš neprijateljski,
sa hladnim podsmehom, a ne kao otac sina. Zašto se meni čini da, kad bih bio
na tvome mestu, ja ne bih tako zlurado ismevao svoga sina, kao ti sad mene.
Slušaj, da se sada otvoreno objasnimo zauvek, tako da ne ostane više
nikakvih nesporazuma. I... ja ću sad reći svu istinu: kad sam maločas došao
ovamo, učinilo mi se da je i ovde došlo do nekog nesporazuma, nekako se
nisam nadao da ću vas tako ovde zateći. Je li tako ili nije? Ako je tako, onda
zar ne bi bilo bolje da svako iskaže svoja osećanja? Koliko se zla može
iskrenošću odstraniti!
— Govori, govori, Aljoša! - reče knez. - To što nam predlažeš vrlo je
pametno. Možda je odmah time trebalo početi - dodade on pogledavši u
Natašu.
— Ali nemoj da se ljutiš na moju potpunu iskrenost - poče Aljoša - ti je
sam želiš, ti je izazivaš, čuj, dakle. Pristao si na moju ženidbu sa Natašom;
dao si nam tu sreću, i radi toga si pobedio samog sebe. Bio si velikodušan, i
mi smo svi ocenili tvoj plemeniti postupak. Ali zašto ti sad meni neprestano,
sa nekakvom radošću napominješ kako sam ja smesan dečko, te da nisam
dorastao da budem muž, pa ne samo to nego baš kao da hoćeš da me ismeješ,
da me poniziš, pa čak i da me nekako ocrniš u Natašinim očima. Ti si uvek
voleo kad si mogao da me makar u kom pogledu pokažeš sa smešne strane. I
to nisam tek sad uočio, nego već odavno. Izgleda kao da se naročito trudiš, iz
ne znam kakvih razloga, da nam dokažeš kako je ovaj naš brak smešan,
besmislen i kako mi nismo jedno za drugo. Zbilja, ti kao da ni sam ne veruješ
u to što nam spremaš. Kao da gledaš na sve ovo kao na šalu, na zanimljivu
dosetku, na nekakav smešan vodvilj ... I ja to ne zaključujem samo iz tvojih
današnjih reči. Još onog večera, još u utorak, kad sam se odavde vratio tebi -
čuo sam od tebe nekoliko čudnih izraza, koji su me iznenadili, pa čak i
rastužili. I u sredu, polazeći na put, isto si tako učimo nekoliko čudnih
aluzija na naš sadašnji položaj; rekao si dve-tri reči o njoj - ne uvredljivo,
naprotiv, ali nekako ne onako kako bih voleo da čujem od tebe, govorio si
nekako suviše olako, nekako bez ljubavi, bez potrebnog uvažavanja prema
njoj ... To je teško ispričati, ali ton je jasan; srce oseća. Reci mi da se varam.
Razuveri me, ohrabri i mene i nju, jer si ti i nju uvredio. Ja sam to na prvi
pogled osetio, odmah čim sam ušao ovamo ...
Aljoša to izgovori vatreno i odlučno. Nataša ga je slušala nekako svečano,
pa sva uzbuđena, sa zažarenim licem, dvaput progovori za sebe i u toku
njegovog govora: »Da, da, to je istina!« Knez se zbuni.
— Dragi moj - odgovori on - ja, naravno, ne mogu da se setim svega što
sam ti rekao; ali je vrlo čudnovato što si moje reči tako razumeo. Gotov sam
da te razuverim svime čim samo mogu. To što sam se sad smejao - i to je
razumljivo. Reći ću ti čak da sam tim smenom hteo da prikrijem svoje bolno
osećanje. Kad samo pomislim da se ti spremaš da uskoro postaneš muž, meni
se to čini kao nešto potpuno neizvodljivo, besmisleno, oprosti mi, pa čak i
smešno. Prebacuješ mi zbog ovog smeha, a ja ti kažem da je sve to zbog tebe.
Ono, i ja sam kriv; možda sam i sam u poslednje vreme malo pažnje obraćao
tebi, te sam zato tek sad, večeras, doznao šta si sve u stanju da uradiš. Sad me
već strah hvata kad pomislim na tvoju budućnost s Natalijom Nikolajevnom.
Ja sam mnogo požurio: vidim da ste vrlo različiti. Svaka ljubav prolazi, a
razlika zauvek ostaje. Neću ni da govorim o tvojoj sudbini, ali pomisli, molim
te, ako su samo tvoje namere poštene: ti tako, osim sebe, upropašćuješ i
Nataliju Nikolajevnu, potpuno je upropašćuješ! Eto, ti si nam čitav čas pričao
o ljubavi prema čovečanstvu, o plemenitosti ubeđivanja, o blagorodnim
ljudima s kojima si se upoznao. A zapitaj Ivana Petroviča šta sam mu ja
maločas rekao kad smo se bili ispeli na treći sprat po ovim odvratnim
stepenicama, pa čekali da nam otvore vrata, i hvalili boga što smo ostali
zdravi i čitavi, i mi i naše noge. Znaš li ti kakva mi je misao toga trenutka i
nehotice sinula u glavi? Začudio sam se kako si, pored tolike ljubavi prema
Nataliji Nikolajevnoj, smeo dozvoliti da ona živi u ovakvom stanu. Kako da
se ne setiš da kad nemaš sredstava, kad nemaš mogućnosti da ispunjavaš
svoje obaveze, onda nemaš prava ni da budeš muž, nemaš prava da uzimaš na
sebe nikakve obaveze. Sama ljubav nije dovoljna; ljubav se izražava delima. A
ti kao veliš: »Makar se i mučila, ali živi sa mnom.« Ali to nije čovečno, to nije
plemenito! Govoriti o sveopštoj ljubavi, oduševljavati se opštečovečanskim
problemima, i u isto vreme činiti takve zločine prema ljubavi, pa ih i ne
primećivati - to je neshvatljivo. Ne prekidajte me, Natalija Nikolajevna,
pustite me da dovršim. Mene sve to već suviše boli, pa moram da iskažem što
mi je na srcu. Ti, Aljoša, kažeš da si se ovih dana oduševljavao svim što je
plemenito, lepo, časno, a prebacivao si meni što u našem društvu nema
ljubavi za te vrline, već je sve samo trezvena praktičnost. Razmisli: zanositi se
plemenitim i lepim, a posle svega onoga što je bilo ovde u utorak, četiri dana
zanemarivati onu koja bi za tebe trebalo da je najdraža na svetu! Pa ti si čak i
priznao u svom razgovoru sa Katarinom Fjodorovnom kako Natalija
Nikolajevna tebe toliko voli, kako je ona toliko velikodušna da će ti oprostiti
tvoj zločin. Ali kakvo pravo imaš da računaš na taj oproštaj i da se čak kladiš
da će ti ona oprostiti? I zar ti baš nijednom nisi pomislio koliko si muke,
koliko gorkih misli, koliko sumnja i podozrenja zadao za ovo nekoliko dana
Nataliji Nikolajevnoj? Zar si ti stoga što si se tamo zagrejao za neke nove
ideje imao pravo da zanemariš svoju najpreču dužnost? Molim vas, oprostite
mi, Natalija Nikolajevna, što sam prekršio svoju reč. Ali ova stvar je važnija
od moje reči: vi ćete to i sami razumeti... Znaš li ti, Aljoša, da sam zatekao
Nataliju Nikolajevnu u tako teškom stanju da mi je odmah bilo jasno u kakav
si pakao pretvorio za nju ova četiri dana koja bi, naprotiv, trebalo da budu
najlepši dani njenoga života. Takvi postupci, s jedne strane, a reči i reči, s
druge strane ... pa zar nisam u pravu? I posle toga ti još smeš da kriviš mene,
iako si ti preko mere kriv?
Knez dovrši. On se čak i oduševi svojom rečitošću i ne mogade sakriti od
nas svoje zadovoljstvo. Kad Aljoša ču za Natašine patnje, on je bolno pogleda,
ali Nataša se već beše odlučila.
— Dosta, Aljoša, ne žalosti se - reče ona - jer ima ih koji su mnogo krivlji
od tebe. Sedi pa slušaj šta ću sad da kažem tvom ocu. Vreme je da se svrši s
tim.
— Objasnite, Natalija Nikolajevna - prihvati knez - veoma vas molim! Evo
već dva časa slušam o tome sve same zagonetke. To postaje već nesnosno i,
moram vam reći, nisam se takvom dočeku ovde nadao.
— Može biti; stoga što ste računali da nas svojim pričanjem opčinite, tako
da i ne uočimo vaše skrivene namere. šta da vam se objašnjava? Vi i sami
znate i razumete. Aljoša je u pravu. Vaša je prva želja da nas razdvojite. Vi ste
još unapred, skoro napamet, znali sve šta će se ovde dogoditi posle one
večeri, u utorak - pa ste sve, kao na prste izračunali. Ja sam već rekla da vi ni
na mene ni na prosidbu koju ste preduzeli ne gledate ozbiljno. Vi se šalite s
nama; vi se igrate i imate neku samo vama poznatu svrhu. A vaša igra je
sigurna. Aljoša je imao pravo kad vam je prebacivao da vi na sve ovo gledate
kao na neku lakrdiju. Vi biste, naprotiv, mogli da se radujete, a ne da korite
Aljošu jer on je, ne znajući ništa, ispunio sve što ste vi od njega očekivali,
možda čak i više.
Ja se zaprepastih od iznenađenja. Očekivao sam da će se te večeri desiti
kakva katastrofa. Ali Natašina suviše opora iskrenost i očigledan prezriv ton
njenih reči iznenadiše me u najvećoj meri. Ona je, dakle, zbilja nešto znala -
pomislih - pa se odmah odlučila na raskid. Ona je možda jedva čekala kneza
da mu odjednom kaže sve u oči.
Knez lako preblede. Na Aljošinom licu se pokaza naivan strah i potišteno
očekivanje.
— Setite se za šta ste me sad okrivili - viknu knez - pa makar malo
razmislite o svojim rečima ... Ništa ne razumem.
— A! Vi nećete da shvatite iz dve-tri reči - reče Nataša. - A evo, čak i on,
čak i Aljoša vas je prozreo, isto kao i ja, mada se ranije nismo dogovarali - čak
se nismo ni videli! I njemu se učinilo da vi igrate s nama nedostojnu,
uvredljivu igru, a on vas voli i veruje u vas kao u boga. Vi niste nalazili za
potrebno da budete s njim malo obazriviji i lukaviji; računali ste da on neće
ništa primetiti. Ali on ima osetljivo, nežno, upečatljivo srce, i vaše reči, vaš
ton, kao što on kaže, darnuli su ga u srce ...
— Ništa, ništa ne razumem! - ponovi knez obraćajući se meni, sa izrazom
najveće zaprepašćenosti, kao da me poziva za svedoka. Bio je ozlojeđen i
žestio se.
— Vi ste sumnjičavi, vi ste uzrujani - nastavi on okrenuvši se njoj - ili
prosto rečeno: vi ste ljubomorni na Katarinu Fjodorovnu, pa ste zato gotovi
da optužite ceo svet, a najpre mene i... dozvolite da vam sve kažem: čovek
može da dobije čudan pojam o vašem karakteru ... Nisam naviknut na takve
scene; ni jednog trenutka ne bih ostao ovde posle toga kad tu ne bi bili u
pitanju interesi moga sina... Ja još neprestano očekujem nećete li biti tako
dobri da se izjasnite.
— Vi ste, dakle, ipak i dalje uporni pa nećete da razumete kad vam se kaže
u dve reči, premda vi to sve vrlo dobro znate? Vi baš neizostavno hoćete da
vam sve otvoreno kažem?
— Ja bih to i hteo.
— E pa lepo, a vi čujte - viknu Nataša, ljutito sevnuvši očima. - Sad ću vam
reći sve, sve!
 GLAVA TREĆA

Ona ustade pa poče da govori stojeći, i ne primećujući to od uzbuđenja.

Knez je slušao, pa se i on diže s mesta čitav taj prizor postajao je odveć
svečan.
— Setite se sami svojih reči u utorak - poče Nataša. - Rekli ste: potrebne
su mi pare, utrven put, ugled u svetu - sećate li se?
— Sećam se.
— No, pa zato da biste došli do tih para, da biste postigli sve te uspehe koji
su vam se izmicali iz ruku, zato ste i došli ovamo, u utorak, pa ste izmislili tu
prosidbu, računajući da će vam ta lakrdija pomoći da ulovite ono što vam
dosad nije polazilo za rukom.
— Nataša - viknuh ja - pomisli šta govoriš!
— Lakrdija! Račun! - ponovi knez sa izrazom krajnje uvređenog ponosa.
Aljoša je sedeo smrvljen od jada, pa ih je posmatrao skoro ništa ne
shvatajući.
— Da, da, ne prekidajte me, dala sam sebi reč da sve iskažem - nastavljala
je ogorčeno Nataša. - Setite se i sami: Aljoša nije hteo da vas sluša, čitavo pola
godine mučili ste se vi oko njega da ga kako od mene odbijete. Ali vam on
nije popuštao. I, najedared, kod vas nasta trenutak kad se više nije moglo
čekati. Jer, ako biste ga propustili, onda bi vam se udavača, a što je glavno,
novac, čitava tri miliona miraza, izmakli iz šaka. Ostajalo vam je samo jedno:
da Aljoša zavoli onu koju ste mu vi za nevestu odredili. Vi ste računali: ako je
zbilja zavoli, mene će možda i ostaviti...
— Nataša, Nataša - tužno uzviknu Aljoša - šta to govoriš!
— Vi ste tako i učinili - nastavi ona ne zaustavljajući se na Aljošin uzvik -
ali, i tu sad opet ona ista pređašnja istorija! Sve bi se to još nekako dalo
udesiti - ali opet ja smetam! Jedno vam je samo moglo dati nadu: vi, kao
iskusan i dovitljiv čovek, možda ste još tada primetili da Aljoši neki put kao
dà je teško njegovo ranije osećanje. Niste mogli da ne primetite kako me
počinje zanemarivati; da mu je neki put dosadno kod mene; da mi po pet
dana ne dolazi. Kao velite: možda će mu ona dosaditi, te će je i ostaviti. Kad
najednom u utorak, odlučan Aljošin postupak vas sasvim zaprepasti, šta ćete
sad?
— Dozvolite - uzviknu knez - naprotiv, baš ta činjenica...
— Ja kažem - uporno mu Nataša prekide reč - morali ste se zapitati ono
večće: »šta sad da se radi?« pa ste se odlučili da mu dozvolite da se oženi
mnome, ali ne stvarno, nego onako, na rečima, da ga samo umirite. Rok
venčanja, pomislili ste, može se odlagati koliko god zatreba, a, međutim,
njegova nova ljubav već se bila začela - vi ste to uočili. I eto, na tom začetku
nove ljubavi vi sve i zasnivate.
— Romani, sami romani - izgovori knez, poluglasno, kao za sebe - samoća,
sanjalaštvo i čitanje romana!
— Da, na toj novoj ljubavi ste vi sve i zasnivali - ponovi Nataša ne
slušajući i ne obraćajući pažnju na kneževe reči, sva u grozničavom žaru i sve
više padajući u vatru - pa još kakve povoljne mogućnosti za tu novu ljubav!
Jer ta ljubav se začela kad on još nije dobro ni poznavao sve lepe osobine te
devojke! U onom istom trenutku kada se on, one večeri, ispovedio toj devojci
da je ne može voleti jer mu ranija obaveza i druga ljubav to zabranjuju - ta
devojka, najedared, pokazuje pred njim toliko plemenitosti, toliko osećanja
prema njemu i prema svojoj suparnici, toliko iskrenog praštanja, da on, mada
je verovao u lepotu njene duše, ipak nije ni pomišljao do tog trenutka da bi
ona mogla biti tako divna. On je i k meni tada došao - pa mi ni o čemu
drugom nije govorio no samo o njoj; ona ga je suviše očarala. Da, on je već
neizostavno morao osetiti neodoljivu potrebu da sutra opet vidi to prekrasno
stvorenje, pa makar to bilo i iz same zahvalnosti. A i što da joj ne ode? Jer
ona, pređašnja, više ne pati, njena sudbina je sigurna: njoj se daje ceo život, a
tamo samo tek časak ... I kako bi neblagodarna bila ta Nataša kad bi bila
ljubomorna čak i na taj jedan časak! I tako se neprimetno oduzima toj
Nataši, umesto jednog časka, po čitav dan, drugi, treći... A, međutim, u to
vreme mu se ta devojka pokazuje u sasvim neočekivanom, novom vidu; ona
je tako plemenita, entuzijastkinja i, u isti mah, tako naivno dete, i time
njemu, po karakteru, toliko slična. Oni se kunu da će jedno drugom biti samo
dobri prijatelji, brat i sestra, žele da se dok su živi ne rastaju. »Za nekih pet-
šest časova razgovora«, sva se duša njegova otvara za nova osećanja, a srce se
njegovo sve predaje ... Doći će, najzad, vreme - mislite vi - kad će on uporediti
svoju pređašnju ljubav sa svojim novim, svežim osećanjima: tamo sve
poznato, staro; tamo tolika ozbiljnost, toliki zahtevi; tamo je ljubomora,
prebacivanje, plač. A ako ona baš i počne s njim da se šali, da se igra, onda
baš kao s nekim ko nije njen par, nego kao s dete tom ... a što je glavno: sve
tako staro, poznato ...
Suze i gorki grč gušili su je, ali Nataša se još za trenutak savlada.
— A šta dalje? Dalje, vreme čini svoje, jer dan venčanja s Natašom još nije
zakazan; vremena ima dosta, pa će se sve to izmeniti... A tu su i vaše reči,
aluzije, razjašnjavanje, vaša rečitost... Može se čak nešto i izmisliti protiv te
dosadne Nataše; može se i prikazati u nekoj nepovoljnoj svetlosti pa... čime
će se to svršiti - ne zna se, ali pobeda je vaša! Aljoša! Nemoj da me kriviš,
zlatni moj! Ne govori da ne razumem tvoju ljubav i da je dovoljno ne cenim.
Jer ja znam da me ti i sad voliš i da u ovaj mah, možda, i ne shvataš moje
žalbe. Znam da sam vrlo, vrlo rđavo učinila što sam sad sve ovo iskazala. Ali
šta da radim kad sve to shvatam, a tebe sve više i više volim... prosto do
ludila!
Ona pokri lice rukama, pade u naslonjaču, pa se kao dete zaplaka. Aljoša
kriknu pa polete k njoj. On nikad nije mogao da vidi njene suze a da i sam ne
zaplače.
Njen gorki plač baš kao da dobro dođe knezu; sav zanos Natašin, u toku
toga dugog objašnjenja, sva žestina njenih ispada protiv njega, na koje je on,
već iz pristojnosti, trebalo da se uvredi, sve se to sad očevidno moglo shvatiti
kao izbezumljeni nastup ljubomore, kao uvređena ljubav, čak kao i bolesno
stanje, čak bi trebalo pokazati saučešće ...
— Umirite se, umirite se, Natalija Nikolajevna - tešio ju je knez - sve je to
samo prenagljenost, sannjarija, posledica vaše samoće ... Vi ste toliko bili
ozlojeđeni njegovim lakomislenim ponašanjem ... Ali to je samo jedna
lakomislenost od njegove strane. Najglavnija činjenica koju ste naročito
naglasili, onaj slučaj u utorak, pre bi trebalo da vam dokaže svu
bezgraničnost njegove odanosti prema vama, a vi ste, naprotiv, pomislili...
— O, ne govorite mi, ne mučite me bar sad! - prekide ga Nataša gorko
jecajući. - Meni je već sve srce kazalo i odavno kazalo! Pa zar mislite da ja ne
vidim da je njegova pređašnja ljubav prošla ... Ovde, u ovoj sobi sama... kad
me je tako ostavljao samu i zaboravljao ... ja sam sve to preživela... o svemu
razmišljala... A šta sam drugo i znala! Tebe ništa ne krivim, Aljoša... što vi
mene obmanjujete? Zar mislite da nisam pokušavala da i sama sebe
obmanjujem! ... O, koliko puta, koliko puta! Zar nisam osluškivala svaki zvuk
njegovog glasa? Zar se nisam naučila da mu s lica čitam, iz njegovog pogleda?
Sve je propalo, sve je sahranjeno ... Teško meni, nesrećnici!
Aljoša plakaše pred njom na kolenima.
— Da, da, to sam ja kriv! Sve je to zbog mene! ... - ponavljao je gorko
jecajući.
— Ne, ne krivi sebe, Aljoša ... Ima tu drugih ... naši neprijatelji. To su oni...
oni!
— Ali, dozvolite, najzad - poče knez malo nestrpljivo - na osnovu čega vi
pripisujete meni sve te... zločine? Jer to su samo vaša nagađanja, ničim
nedokazana ...
— Dokazi! - uzviknu Nataša, brzo se dižući s naslonjače - vama treba
dokaza, vi podmukli čoveče! Pa zar ste se mogli drukčije ponašati kad ste
dolazili ovamo sa svojim predlogom! Vama je bilo potrebno da umirite svoga
sina, da uspavate njegovu grizu savesti, te da se bezbrižnije i slobodnije sav
oda Kaći; jer inače bi se on neprestano mene sećao, ne bi vam se prodavao, a
vama bi se dosadilo čekati. Recite da nije tako?
— Priznajem - odgovori knez sa zluradim osmehom - da sam imao nameru
da vas obmanem, ja bih zbilja tako izračunao. Vi ste vrlo ... oštroumni, ali sve
to treba najpre dokazati pa tek tada vređati ljude takvim prekorima.
— Dokazati! A sve vaše ranije držanje, kad ste ga odbijali od mene! Onaj
koji uči sina da prenebregava i da se titra takvim obavezama zbog
velikosvetskih koristi, zbog para - taj ga razvraća! Spomenuste maločas
prljave stepenice i rđav stan. Pa zar mu niste oduzeli izdržavanje koje ste mu
ranije davali kako biste nas primorali da se rastanemo zbog oskudice i gladi?
Zbog vas smo spali na ovakav stan, na te prljave stepenice, a vi još smete da
mu zbog toga prebacujete, vi, dvolični čoveče! I otkud vam se, najedared, ono
veče pojavio onakav žar i onakva nova, vama nesvojstvena uverenja? I zašto
sam vam ja tako zatrebala? Hodala sam po sobi ova četiri dana; o svemu sam
razmislila, sve sam izmerila, svaku vašu reč, izraz vašeg lica, pa sam se uverila
da je sve to bilo namešteno, lakrdija, šegačenje, uvredljivo, nisko i
nedostojno ... Ja vas znam, već odavno znam! Svaki put kad bi Aljoša dolazio
od vas, na licu sam mu čitala sve što ste mu u glavu ulivali; sve uticaje vaše
na njega ja sam proučila! Ne, nećete me obmanuti. Možda vi imate još
nekakvih računa, a možda ja i nisam najglavnije rekla. Ali svejedno! Vi ste
me obmanjivali - to je glavno! A to sam baš htela da vam u oči reknem.
— Je li vam to sve? Jesu li vam to svi dokazi? Ali pomislite vi, sumanuta
ženo, tim ispadom (kao što vi nazvaste moj predlog u utorak) ja sam i suviše
sebe vezivao. To bi bilo odveć lakomisleno od mene.
— Čime, čime ste vi to sebe vezivali? i šta je to za vas: mene obmanuti? I,
uopšte, šta znači uvrediti jednu devojku! Jer ona je jadna begunica, od oca
odbačena, bez zaštite, koja je sebe ukaljala, nevaljala ! Ima li smisla
ustručavati se prema njoj kad ta šala može da donese kakav bilo, makar i
najmanji ćar?
— U kakav položaj vi sebe dovodite, Natalija Nikolajevna, pomislite! Vi
neprestano tvrdite da sam vam naneo uvredu. Ali je ta uvreda tako značajna,
tako ponižavajuća da ja ne razumem kako možete i da pretpostavite tako šta,
a naročito da još i dalje to tvrdite. Treba biti na mnogo šta naučen da bi se
tako lako, izvinite me, to moglo pomisliti. Ja sam u pravu da vas ukorim zato
što vi bunite protiv mene mog sina; ako on sad još i nije ustao protiv mene
zbog vas, ali srce je njegovo već protiv mene ...
— Ne, oče, ne! - uzviknu Aljoša - ako nisam ustao protiv tebe, to znači da
verujem da je ti nisi mogao uvrediti, a ne bih mogao ni pomisliti da je uopšte
i mogućno tako vređati čoveka!
— Čujete li? - viknu knez.
— Nataša, za sve sam kriv ja, a njega nemoj da kriviš. To je grešno i
užasno.
— Čuješ li, Vanja, on je već protiv mene! - uzviknu Nataša.
— Dosta - reče knez - treba već jednom završiti tu tešku scenu. Taj slepi i
jarosni izliv ljubomore prelazi sve granice i prikazuje vaš karakter u za mene
sasvim novoj svetlosti. Ja sam sad upozoren. Mi smo se i suviše požurili,
zaista smo se požurili. Vi čak i ne opažate koliko ste me uvredili; za vas to
nije ništa. Požurili smo se ... požurili... naravno, reč moja mora biti sveta, ali...
ja sam otac i želim sreću svome sinu...
— Vi povlačite svoju reč - uzviknu Nataša van sebe - vi ste se obradovali i
hvatate se za priliku! Ali znajte da sam se ja sama još prekjuče ovde, u
samoći, odlučila da ga oslobodim date reči, a sad to ovde pred svima i
potvrđujem. Ja se odričem!
— To jest, vi možda time hoćete da oživite u njemu pređašnje
nespokojstvo, osećanje dužnosti, svu »čežnju za svojim obavezama« (kao što
se sami maločas izraziste), da ga time ponovo vežete za sebe kao ono pre. Jer
to izlazi baš po vašoj teoriji. Stoga tako i govorim, ali dosta; rešiće vreme. Ja
ću očekivati kakav spokojniji trenutak da se s vama objasnim. Nadam se da
naše odnose konačno ne prekidamo. A nadam se i da ćete se s vremenom
naučiti da me bolje cenite. Još danas sam hteo da vas upoznam sa svojim
planom u pogledu vaše porodice, iz koga biste se uverili... Ali, dosta! Ivane
Petroviču! - dodade on prilazeći meni - sad će mi više nego ikad biti
dragoceno da se s vama izbliže upoznam, a da i ne govorimo da sam ja to
odavno želeo. Nadam se da ćete me vi razumeti. Ovih dana ću doći do vas;
hoćete li mi dozvoliti?
 Ja mu se poklonih. Meni se i samom činilo da sad već nisam mogao i dalje
izbegavati njegovo poznanstvo. On mi stište ruku, ćuteći se pokloni Nataši,
pa iziđe sa izrazom uvređenog ponosa.
 GLAVA ČETVRTA

Nekoliko minuta niko od nas ne progovori ni reči. Nataša je sedela

zamišljena, ožalošćena i kao ubijena. Sva njena energija je najedared ostavi.
Ona se zagleda pravo preda se, ali očigledno ništa ne opažajući, kao zaneta, i
držeći Aljošinu ruku u svojoj ruci. On je polako doplakivao svoj jad, ovda-
onda pogledajući u nju s bojažljivim ljubopitstvom.
Najzad poče plašljivo da je teši, molio ju je da se ne ljuti i krivio sebe.
Videlo se da je veoma želeo da opravda oca i da mu je to naročito ležalo na
srcu. Nekoliko puta je počinjao da govori o tome, ali nije smeo jasno da se
izrazi, bojeći se da opet ne naljuti Natašu. Kleo joj se da će je večno,
nepromenljivo voleti, i vatreno se pravdao zbog svoje odanosti Kaći.
Neprestano je ponavljao da voli Kaću kao sestru, kao milu, dobru sestru, koju
on nikako ne može ostaviti; da bi to čak bilo grubo i surovo od njega, i
jednako je uveravao Natašu da kad se ona upozna s Kaćom, da će se one
odmah i sprijateljiti, tako da se nikad ni rastajati neće, a tada već nikakvih
nesporazuma neće biti. Ta misao mu se naročito dopade. Jadnik, nimalo nije
lagao. On nije razumevao Natašino strahovanje, a i uopšte nije dobro shvatio
šta je ona to maločas govorila njegovom ocu. Video je samo da su se oni
posvađali, i to ga je naročito, kao kamen, tištalo u srcu.
— Ti me sad kriviš zbog oca? - zapita ga Nataša.
— A kako bih te mogao kriviti - odgovori joj on sa gorkim saosećanjem -
kad sam ja sam svemu uzrok i za sve kriv? Ja sam te i doveo do takve
ogorčenosti, a ti si ga, tako ljuta, okrivila, jer si htela da mene opravdaš; ti
mene uvek opravdavaš mada to ne zaslužujem. Trebalo je da se pronađe
krivac, a ti pomislila da je to on. A on, zbilja, zbilja nije kriv! -uskliknu Aljoša
oduševivši se. - I zar je s tim on ovamo dolazio! Zar je to očekivao!
Ali kad vide da ga Nataša gleda tužno i prekorno, on se odmah zbuni.
— No, neću, neću, oprosti mi - reče on. - Ja sam za sve kriv.
— Da, Aljoša - nastavi ona s bolom u duši. - Sad se, eto, on isprečio između
mene i tebe, pa nam je poremetio mir za ceo život. Ti si uvek verovao u mene
više nego u bilo koga. A sad je on ulio u tvoje srce sumnju i nepoverenje
prema meni. On mi je oduzeo polovinu tvoga srca. Crna mačka je protrčala
između nas.
— Ne govori tako, Nataša! Zašto kažeš »crna mačka«? - Njega je ogorčio
taj izraz.
— On je tebe svojom lažnom dobrotom i lažnom velikodušnošću privukao
sebi - nastavi Nataša - i odsad će te sve više buniti protiv mene.
— Kunem ti se da nije - viknu Aljoša sa još većim žarom. - On je to samo u
ljutnji rekao da smo se »požurili« - ti ćeš to videti i sama, već sutra, ovih
dana, on će se trgnuti zbog te reči. Ali, ako se on u tolikoj meri naljutio da
stvarno ne pristaje na naš brak, ja ga, kunem ti se, neću poslušati. Možda ću
naći u sebi snage za to ... A znaš ko će nam u tome pomoći? - viknu on
najedared, sav ushićen svojom idejom.
— Kaća će nam pomoći! I ti ćeš videti kakav je to divan stvor! Videćeš da
ona nipošto neće pristati da ti bude suparnica, niti da nas rastavlja! I kako si
nepravična bila maločas kad si rekla da sam ja jedan od onih koji već prvi dan
posle svadbe prestanu da vole. Kako mi je to teško palo kad sam čuo! Ne, ja
nisam takav, a što sam sad malo češće odlazio Kaći... - Dosta, Aljoša, idi
slobodno k njoj kad god hoćeš. Maločas nisam to mislila. Ti me nisi dobro
razumeo. Budi srećan s kim hoćeš. Ne mogu ja tražiti od tvog srca više no što
mi ono može dati. Uđe Mavra.
— Velite li da donesem čaj, šta li ću? šta mislite dva sata već samovar vri.
Već je jedanaest časova.
Ona to grubo i ljutito zapita. Videlo se da je vrlo zlovoljna i da se ljutila na
Natašu. Stvar je bila u tome što je ona sve one dane, još od utorka, bila toliko
ushićena što se njena gospođica (koju je veoma volela) udaje, da je to već po
celoj kući rastrubila, po celom susedstvu, u bakalnici, kućnom nadzorniku.
Ona se hvalila, i s trijumfom je pričala da je knez - veliki gospodin, general, i
strašno bogat - lično dolazio da moli pristanak od njene gospođice, a ona,
Mavra da je to svojim ušima čula, a sad, najedared, sve to ode do đavola.
Knez se odvezao kući ljutit; čaj nije poslužen, a već, razume se, za sve je kriva
gospođica. Mavra je čula kako je ona s knezom osorno govorila.
— Pa dobro ... donesi - odgovori joj Nataša.
— Hoću li i zakusku da donesem?
— Pa možeš i zakusku. Nataša se zbuni.
— Spremali, spremali - gunđaše dalje Mavra - spadoh s nogu još od juče?
Po vino sam čak na Nevski trčala, a sad ...
 I ona iziđe Ljutito zalupivši vrata.
Nataša sva porumene i nekako čudnovato pogleda u mene. Međutim,
Mavra donese čaj, pa odmah i zakusku. Tu beše divljač, nekakva riba, dve
butelje izvrsnog vina od Jelisejeva[36].
»Što li je ona to toliko naspremala?« pomislih.
— Eto, Vanja, kakva sam ti ja! - reče Nataša prilazeći stolu i zbunjujući se
čak i preda mnom. - Predosećala sam da će se sve to danas taman tako svršiti
kao što je i bilo, pa ipak sam mislila da se, možda, baš i ne mora tako završiti.
Aljoša će doći, počeće da se miri, pomirićemo se; sve moje sumnje pokazaće
se neosnovane; oni će me razumeti - pa sam, eto, za svaki slučaj, spremila i
zakusku. A što, pomislila sam, zapričaćemo se, ostati da sedimo ..
Jadna Nataša! Sva je crvenela govoreći to. Aljoša se razdraga.
— Eto vidiš, Nataša! - uzviknu on. - Ni sama sebi nisi verovala. Pre dva
časa još nisi verovala svojim sumnjama. Ne, sve to treba popraviti. Ja sam
kriv ja sam svemu uzrok, ja ću sve to da popravim. Nataša, dozvoli mi da
odmah idem ocu. Moram ga videti; on je uvređen; treba ga sad utešiti. Ja ću
mu iskazati sve, sve u svoje ime, samo u svoje ime; ti tu ništa nećeš biti
umešana. Pa ću sve to lepo da dovedem u red. Ne ljuti se na mene što tako
želim da mu odem i što ću da te ostavim. To je sasvim drugo: meni ga je žao.
On će se opravdati pred tobom; videćeš sutra, čim svane, ja sam kod tebe, i
ceo dan sam kod tebe, a Kaći neću ići...
Nataša ne hteđe da ga zadržava, nego mu čak i sama posavetova da ide.
Ona se strašno bojala da će Aljoša sad namerno, silom da sedi kod nje po
čitave dane, pa će mu ona postati dosadna. Ona ga je samo molila da on u
njeno ime ništa ne govori, pa se trudila da se na rastanku što veselije
osmehne. On već htede da iziđe, ali joj najeđared priđe, uze je za obe ruke, pa
sede kraj nje. On se s neiskazanom nežnošću zagleda u nju.
— Nataša, mila moja, anđele moj, ne ljuti se na mene, i nemoj nikad više
da se svađamo. I daj mi reč da ćeš mi uvek u svemu verovati, a i ja tebi. Evo
šta ću ti sada, anđele moj, ispričati. Jednom smo se ja i ti, sad ne znam oko
čega, zavadili. Sećam se da sam ja bio kriv. Nismo govorili jedno s drugim. Ja
nikako nisam hteo da te prvi molim za oproštaj, a bilo mi je strašno teško.
Išao sam po varoši, gde me nije bilo, svraćao sam prijateljima, a na srcu mi je
bilo teško, preteško ... I dođe mi tada na um: šta bi bilo kad bi se ti, na primer,
najedared razbolela i umrla? I kad to zamislih, mene najedared obuze takav
očaj kao da sam te već zbilja zauvek izgubio. Misli su mi bivale sve teže, sve
strasnije. I gle, malo-pomalo, počeh sebi zamišljati da sam ti kao izišao na
grob, pao sam po njemu van sebe, zagrlio ga i obamro od tuge. Zamislih kako
bih ja ljubio taj grob, kako bih te dozivao iz groba, makar samo na jedan
časak, i molio čudo, da ti makar na jedan trenutak vaskrsnes preda mnom.
Čisto sam gledao sebe kako bih poleteo da te zagrlim, stegao bih te uza se,
ljubio bih te, pa bih, čini mi se, umro od sreće što sam te makar na jedan
trenutak, kao i pre, mogao zagrliti. Pa dok sam tako zamišljao, a meni
najedared dođe misao; eto, tada bih te makar samo na časak od boga molio, a
međutim, ti si bila sa mnom čitavih šest meseci, i za tih šest meseci koliko
smo se puta posvađali, koliko li dana jedno s drugim reči nismo progovorili!
Po čitave dane smo bili u svađi, prezirali svoju sreću, a sad te samo na
trenutak dozivam iz groba, i za taj trenutak sam gotov da celim svojim
životom platim! ... Kad pomislih u sebi sve to, ja ne mogah izdržati, no onoga
časa pojurih tebi, dotrčah ovamo, a ti si me već čekala, pa kad se zagrlismo
posle svađe, sećam se kako sam te snažno pritiskivao na grudi, kao da zbilja
imam da te se lišim. Nataša! Nemojmo se nikad više svađati! Meni to uvek
tako teško pada! I zar je mogućno, gospode bože, i pomisliti da bih ja tebe
'mogao ostaviti! Nataša je plakala. Oni se snažno zagrliše, a Aljoša joj se još
jednom zakle da je nikad neće ostaviti. Zatim polete ocu. On je bio tvrdo
uveren da će sad sve popraviti i sve u red dovesti.
— Sve je svršeno! Sve je propalo - reče Nataša grčevito stisnuvši moju
ruku. - On me voli, i nikad neće prestati da me voli; ali on i Kaću voli, a posle
izvesnog vremena voleće je više nego mene. A ni ona guja, knez, neće
dremati, a tada ...
— Nataša! I ja verujem da knez tu ne postupa čisto, ali ipak ...
— Ti ne veruješ svemu što sam mu kazala? Primetila sam to po tvom licu.
Ali pričekaj pa ćeš i sam videti jesam li bila u pravu ili nisam. Jer ja sam sve
ovo samo uopšte govorila, a bogzna šta mu je još u mislima! To je užasan
čovek. Hodala sam ova četiri dana ovde po sobi, pa sam sve shvatila. Njemu
je upravo trebalo da oslobodi, da olakša Aljošino srce od njegove tuge za
mnom, koja mu je smetala da živi, od obaveze da me voli. On je sad izmislio
tu našu veridbu još i zato da se utrpa između nas svojim uticajem i da očara
Aljošu svojim blagorodstvom i velikodušnošću. To je istina, istina, Vanja! Jer
Aljoša je tačno takvog karaktera. On bi se na taj način smirio u odnosu na
mene; prošla bi ga briga zbog mene. On bi pomislio: »Pa ona je sad moja
žena, zauvek sa mnom«, pa bi stoga i nehotice više pažnje obraćao Kaći. Knez
je očigledno dobro proučio tu Kaću pa je osetio da je ona Aljošin par, te da će
ga ona moći jače zaneti no ja. Oh, Vanja! Ti si mi sad sve uzdanje moje: knez
sad zbog nečega hoće da se zbliži s tobom. Ne odbacuj to, i gledaj, tako ti
boga, da što pre dospeš do grofice. Upoznaj se s tom Kaćom, razgledaj je
izbliže, pa da mi kažeš: ko je ona i kakva je. Meni je potrebno da je tvoje oko
tamo. Jer niko mene tako ne razume kao ti, i ti jedini ćeš shvatiti šta meni
sad treba. I razgledaj još u kolikom stepenu su se oni već zbližili, šta je među
njima, o čemu govore. Kaću, Kaću pre svega upoznaj! ... Dokaži mi još ovog
puta, mili, dragi moj Vanja, dokaži mi još jednom svoje prijateljstvo! Ti si mi
sad sve uzdanje moje! ...
Kad sam se vratio kući, ponoć je već bila prevalila. Neli mi otključa vrata
sa bunovnim iza sna licem. Ona se osmehnu, pa me blago pogleda. Sirotica,
strašno se jedila na sebe što je zaspala, želela je da me budna sačeka. Reče mi
da je neko dolazio, pitao za mene, sedeo s njom i ostavio mi na stolu pisamce.
Ono je bilo od Maslobojeva. On me je zvao da mu dođem sutra, oko dvanaest.
Hteo sam od Neli da čujem nešto više, ali odložih za sutra, navaljujući na nju
da odmah legne da spava. Ona se, jadnica, ionako bila umorila čekajući me, a
zaspala je tek pola časa pre mog dolaska.
 GLAVA PETA

Ujutru mi Neli ispriča o sinoćnjem posetiocu dosta čudne stvari.

Uostalom, već i to je bilo čudnovato što je Maslobojevu palo na pamet da te
večeri dođe k meni, jer on je dobro znao da neću biti kod kuće. I sam sam ga
upozorio na to prilikom poslednjeg našeg viđenja - toga sam se vrlo dobro
sećao. Neli mi ispriča da mu ona s početka nije htela da otvori jer se bojala -
bilo je već osam časova uveče. Ali on je namoli kroz zaključana vrata,
uveravajući je da, ako mi on sad ne ostavi pisamce, onda će to sutra za mene
biti velika šteta. Kad ga je pustila u stan, on odmah napisa cedulju, zatim joj
priđe pa sede do nje na divan. »Ja ustadoh i ne htedoh s njim da govorim«,
pričala mi je Neli, »vrlo sam ga se bojala. On poče da mi govori o Bubnovoj -
kako se ona sad ljuti, ali da me ona sad već ne sme uzeti natrag, pa poče vas
da hvali. Reče mi da ste vas dvojica vrlo dobri prijatelji i da vas je on još kao
malog dečka znao. Tada sam počela s njim da razgovaram. On izvadi
bombone, pa me je molio da ih i ja uzmem. Nisam htela. On tada poče da me
uverava da je on dobar čovek, da zna da peva i da igra. Skoči pa poče da igra.
Meni to dođe smešno. Zatim reče da će posedeti još malo. ,Očeknuću', veli,
Još malo Vanju, valjda će doći, pa me poče veoma moliti da ga se ne bojim i
da sednem do njega. Sela sam, ali nisam htela ništa da govorim s njim. Tada
mi on reče da je poznavao moju mamu i dedu, i... tad sam počela da govorim.
I dugo se bio zasedeo ...«
— Pa o čemu ste sve razgovarali?
— O mojoj mami... O Bubnovoj ... pa o dedi. Zadržao se tu valjda jedno dva
sata.
Neli kao da nije htela da priča o čemu su njih dvoje razgovarali. Ne
htedoh mnogo da je zapitkujem računajući da ću sve to ionako doznati od
Maslobojeva Samo mi se učinilo da je Maslobojev namerno svraćao u mom
odsustvu da Neli zatekne samu. »šta će mu to?« pomislih.
Ona mi pokaza tri bombone što joj je on dao. To behu karamele u zelenim
i crvenim hartijicama, vrlo loše i, po svoj prilici, kupljene u piljarnici. Neli
prsnu u smeh kad mi ih pokaza.
— Pa ti ih, kanda, nisi ni jela?
— Neću - odgovori ona ozbiljno, namrštivši obrve. - Nisam htela ni da ih
primim ... on ih je sam tu na divanu ostavio ...
Tog dana imao sam mnogo kojekuda da idem. Počeh se praštati od Neli.
— Tebi je dosadno samoj ?
— Pa i jeste, i nije. Dosadno mi je zato što vas tako dugo nema ...
I rekavši to, ona me tako nežno pogleda. Celo to jutro gledala me je
takvim pogledom, i izgledala mi je tako vesela, tako umiljata, ali u njoj je u
isti mah bilo nešto stidljivo, čak bojažljivo - baš kao da se bojala kao da mi
nečim ne dosadi, da ne izgubi moju naklonost i... da mi se ne ispovedi suviše -
baš kao sudeći se toga.
— A zbog čega ti nije dosadno? Jer ti si rekla da ti je »i dosadno i nije«? -
zapitah je i nehotice joj se smešeći, tako mi dođe mila i draga.
— To ja znam zbog čega - odgovori mi ona osmehnuvši se, pa se nešto
opet zastide.
Mi smo to govorili na pragu, na otvorenim vratima. Neli je stajala preda
mnom, oborivši oči, jednom se rukom držala za moje rame, a drugom mi je
cupkala rukav od kaputa.
— A je li to tajna? - zapitah je.
— Ne ... ništa... Ja... ja sam vašu knjigu, kad ste otišli, počela da čitam -
progovori ona poluglasno, pa podigavši na mene nežan prodirni pogled, sva
porumene.
— A, to je! Pa sviđa li ti se?
Bio sam zbunjen, kao pisac kad ga u oči hvale, ali dao bih mu bogzna šta
da sam je u tom trenutku mogao poljubiti. Samo, to bi bilo nezgodno.
Neli je ćutala.
— Zašto, zašto je on umro? - zapita ona sa izrazom najdublje tuge,
mimogred me pogledavši, pa opet obori pogled.
— Ko to?
— Pa eto, taj mladić, u sušici... u knjizi?
— Pa šta ja tu mogu - tako je moralo biti, Neli.
— A što da je moralo? - odgovori ona skoro šapatom, ali nekako
najedared, naglo, skoro Ljutito napućivši usnice i još upornije oborivši
pogled.
 Prođe još jedan minut.
— A ona ... no, pa i oni drugi... devojka i onaj čičica - šaputaše ona
cupkajući me nekako sve jače za rukav. - Hoće li oni posle živeti zajedno?
Hoće li sirotovati?
— Ne, Neli, ona će otputovati daleko; udaće se za vlastelina; a on će ostati
sam - odgovorih joj sa krajnjim žaljenjem, zbilja i sam žaleći što ne mogu da
joj kažem nešto utešnije.
— No, eto... Eto kako vam je to! Ih, kakvi su! Neću sad više ni da čitam ...
Tu ona ljutito odgurnu moju ruku, brzo se okrenu od mene, ode do stola
pa se okrenu licem u ugao, sa oborenim pogledom. Sva pocrvene i nervozno
disaše, baš bao od nekog strašnog ogorčenja.
— Ama, šta ti je, Neli? Ti si se naljutila! - počeh ja, prilazeći joj. - Pa sve to
nije istina što tamo piše, sve je to izmišljeno. Ali zbog čega tu da se ljutiš!
Osetljiva devojčice!
— Pa ja se ne ljutim - progovori ona podigavši plašljivo na mene tako
sjajan, pun ljubavi pogled. Zatim najedared dohvati moju ruku, pritisnu na
moje grudi svoje lice, pa se zbog nečega zaplaka.
Ali se u istom trenutku i zasmeja; i plakala je i smejala se u isti mah. Meni
dođe smešno i nekako .. slatko. Ali ona ne htede nipošto da digne prema
meni glavu, i kad već počeh da uklanjam njeno lice sa svojih grudi, ona se sve
jače i jače priljubljivala uz njih i sve se više i glasnije smejala.
Najzad se završi ta dirljiva scena. Oprostismo se ja sam žurio. Neli, sva
zajapurena i čisto postiđena sa sjajnim kao zvezdice očima, istrča za mnom
čak do stepenica, pa me je molila da se što pre vratim. Obećah joj da ću se
vratiti na ručak, i što je moguće ranije.
Najpre pođoh starima. Oboje su bili nešto slabi. Ana Andrejevna bila je
sasvim bolesna; Nikolaj Sergejič je sedeo u svom kabinetu, čuo je da sam
došao, ali ja sam znao da on, kao i obično, neće izići pre nego što prođe četvrt
časa: da nas pusti da se izrazgovaramo. Nisam hteo da mnogo rastužujem
Anu Andrejevnu, pa stoga, koliko god sam mogao, ublažih svoje pričanje o
sinoćnjem večeru. Ali joj rekoh istinu. Na moje iznenađenje, starica, iako je
bila ogorčena, ipak je vest o mogućnosti raskida primila bez čuđenja.
— Pa ja sam se, sinko, već odavno tome nadala - reče ona. - Kad vi ono
odoste, ja sam dugo razmišljala, pa sam došla do zaključka da od toga neće
ništa biti. Nismo mi to zaslužili od gospoda boga, a i taj čovek je nekakav
podlac. Ko bi se mogao nekom dobru od njega nadati? Jer, nije šala: deset
hiljada uzima od nas ni za šta. I zna da je ni za šta, pa ipak uzima. Poslednje
parče hleba nam otima! Prodaće Ihmenjevku. A Natašenjka ima pravo, i
pametna je što im nije poverovala. A da još znate, sinko - nastavi ona
spustivši glas. - Ovaj moj, ovaj moj! Sasvim je protiv tog braka. Neki put se i
izgovori: »Neću, veli, ni da čujem!« Ja sam u prvi mah mislila da on to onako,
ali ne - on to ozbiljno. Pa šta će sad biti s njom, s golubicom mojom? Jer on
će nju tada sasvim prokleti. No, a onaj, Aljoša, šta li on misli?
I još me je dugo tako ispitivala i, po svom običaju, uzdisala i pri svakom
mome daljem odgovoru još većma se rastuživala. Uopšte sam bio primetio da
je ona u poslednje vreme nekako sasvim pala duhom. Svaka vest bi je
potresla, žalost zbog Nataše ubijala joj je i dušu i zdravlje.
Uđe i starac, u halatu i u papučama, žalio se na groznicu, ali s nežnošću
pogleda u ženu i sve vreme što sam bio kod njih dvorio ju je kao dadilja,
zagledao joj se u oči, čak se snebivao pred njom. U pogledima mu beše puno
nežnosti. On se uplašio zbog njene bolesti; osećao je da će ostati bez ikoga
svoga u životu ako još i nju izgubi.
Presedeh kod njih možda jedan čas. Kad smo se praštali, on iziđe za
mnom do predsoblja, pa poče da govori o Neli. Imao je ozbiljnu nameru da je
uzme k sebi u kuću, mesto kćeri. Poče da se savetuje sa mnom kako da
pridobije za to Anu Andrejevnu. Sa naročitim ljubopitstvom raspitivao se kod
mene za Neli i da li sam doznao još nešto novo o njoj. Ispričah na brzu ruku.
Moje pričanje učini na njega utisak.
— Razgovaraćemo još o tome - reče on odlučno. - A za sada... Nego, ja ću i
sam doći k tebi, samo dok se malo oporavim. Pa ćemo tada i to rešiti.
Tačno u dvanaest časova bio sam kod Maslobojeva. Na moje najveće
zaprepašćenje, prvo lice koje sam ugledao ušavši k njemu beše knez. On je u
predsoblju oblačio kaput, a Maslobojev se beše užurbao oko njega; pomagao
mu je da se obuče i dodavao mu štap. On mi je već govorio da se poznaje sa
knezom, ali me ipak taj sastanak neobično iznenadi.
Knez se čisto zbuni kad me ugleda.
— A, to ste vi! - uzviknu on nekako suviše živahno. - Zamislite, gde smo se
susreli! Uostalom, sad sam baš čuo od gospodina Maslobojeva da se vi s njim
poznajete. Milo mi je, milo mi je, osobito mi je drago što smo se videli. Baš
sam želeo da se s vama vidim, i nadam se da ću vas što pre posetiti, ako
dozvolite. Hteo sam da vas zamolim: pomozite mi, razjasnite naš sadašnji
položaj. Vi me, jamačno, razumete: mislim na ono jučerašnje ... Jer vi ste kod
nje svoj čovek, prijatelj, vi ste pratili ceo tok stvari; vi imate uticaja ... Strašno
mi je žao što ne mogu sad odmah da to s vama... Poslovi! Ovih dana, pa čak
možda i pre, imaću zadovoljstvo da dođem do vas. A sad...
 On mi nekako suviše jako stište ruku, namignu na Maslobojeva, pa ode.
— Reci mi, tako ti boga... - počeh ja ulazeći u sobu.
— Ništa ti neću reći - prekide me Maslobojev žurno grabeći svoj kačket i
upućujući se u predsoblje - zakasnio sam.
— Pa ti si mi sam pisao da u dvanaest časova
— Pa šta onda ako sam ti pisao. Juče sam ti pisao; a danas drugi pisali
meni, ali tako da mi glava puca takvi su to poslovi, čekaju me ... Izvini, Vanja.
Sve što mogu da ti učinim da bih te zadovoljio to je da me pošteno izlemaš
što sam te uzalud uznemirio. Ako, dakle, hoćeš da dobiješ zadovoljštinu, a ti
me lemaj brate! Ali samo, ako boga znaš, što pre! Ne zadržavaj me, poslovi!
čekaju me! ...
— A što da te lemam? Kad su poslovi, a ti požuri, svako ima svoje
nepredviđenosti. Nego samo ...
— Ne, za to samo ja ću ti već reći - prekide me on iskočivši u predsoblje i
navlačeći kaput (za njim se počeh i ja oblačiti). - Imam ja i s tobom posla;
zbog njega sam te i zvao; tiče se tebe i tvojih interesa. A pošto se za jedan
minut to sada ne može ispričati, onda mi daj, tako ti boga, reč da ćeš doći k
meni večeras, tačno u sedam časova, ni pre ni posle. Biću kod kuće.
— Večeras? - rekoh neodlučno. - Ali, brate, ja sam večeras hteo da svratim
...
— Pa svrati, sokole moj, sad odmah tamo kud si imao da svraćaš, a večeras
da si kod mene. Jer ti, Vanja, ni zamisliti ne možeš kakve ću ti stvari saopštiti.
— E, pa dobro, dobro; ali šta bi to moglo biti? Priznajem ti, mnogo si me
zainteresovao.
U taj mah iziđosmo iz kapije i stajali smo na trotoaru.
— Dakle, hoćeš li doći? - pitao je on uporno.
— Rekao sam da hoću.
— Ne, daj časnu reč.
— Ih, kakav si! No, časnu reč. , „
— Kavaljerski i blagonaklono. Na koju ćeš ti stranu?
— Ovamo - odgovorih mu pokazujući mu nadesno.
— No, a ja ću ovamo - reče on pokazujući na levo. - Zbogom, Vanja!
Zapamti: u sedam časova.
»Čudnovato«, pomislih gledajući za njim.
Te večeri hteo sam da odem do Nataše. Ali pošto sam dao reč
Maslobojevu, ja odlučih da odem k njoj odmah. Bio sam ubeđen da ću kod
nje zateći i Aljošu. I, zbilja, on beše tamo, i strašno se obradova kad uđoh.
On beše vrlo mio, neobično nežan prema Nataši, pa se veoma raspoloži
kad dođoh. Nataša se, doduše, trudila da izgleda vesela, ali se videlo da joj to
teško pada. Lice joj je bilo bolesničko i bledo; rđavo je spavala one noći.
Prema Aljoši je bila nekako naročito umiljata.
Mada je Aljoša mnogo govorio, mnogo pričao, očigledno u želji da je
razvedri i da izmami osmeh sa njenih usana, na kojima, i protiv njene volje,
osmeha nije bilo, ipak je primetno izbegavao da u razgovoru pomene Kaću i
oca. Njegov sinoćni pokušaj izmirenja verovatno mu nije pošao za rukom.
— A znaš šta? On sad jedva čeka da ode od mene - šapnu mi brže Nataša
kad on na časak iziđe da nešto kaže Mavri - ali se boji. A i ja se, opet, bojim da
mu kažem da ide, jer onda namerno neće otići, a najviše se bojim da će mu
postati dosadno, te će zbog toga sasvim ohladneti prema meni! šta da radim?
— O, bože, u kakav položaj vi sami sebe stavljate! I kako ste podozrivi,
kako vrebate jedno drugo! Prosto se objasnite - i gotovo. A zbog ovakvog
stanja, možda će mu zbilja postati dosadno.
— Pa šta ću sad! - uzviknu ona uplašeno.
— Čekaj, ja ću vam sve udesiti... - pa iziđoh u kuhinju, tobož da zamolim
Mavru da mi očisti kaljaču koja mi se mnogo ukaljala.
— Samo pažljivije, Vanja! - viknu ona za mnom. Tek što sam ušao Mavri,
Aljoša mi polete u susret, baš kao da je mene čekao.
— Ivane Petroviču, rođeni, šta da radim? Posavetujte me: sinoć sam dao
reč da ću doći danas, i to baš sad, Kaći. Nikako ne smem izostati! Natašu
volim kao ne znam još koga; gotov sam prosto u vatru za nju, ali priznajte i
sami, da sve tamo prekidam, i to ne ide!
— Pa idite ...
— Ali kako će Nataša? Jer to će je ogorčiti. Ivane Petroviču, spasite me
nekako ...
— Po mome, najbolje je da idete. Vi znate kako vas ona voli; a ovako njoj
će se sve činiti da vam je s njom. dosadno, te da tu sedite što morate. Bolje je
biti prirodan. Uostalom, hajdemo, ja ću vam pomoći.
— Zlatni moj Ivane Petroviču, kako ste dobri! - Uđosmo. Posle jednog
minuta ja mu rekoh:
— Video sam se maločas s vašim ocem.
— Gde? - uzviknu on uplašen.
 — Na ulici, slučajno. Zastao je sa mnom na časak, opet me je molio da se
bolje upoznamo. Pitao me za vas: ne znam li možda gde ste. Vrlo mu je
potrebno da vas nađe, da vam nešto kaže.
— Ah, Aljoša, odvezi se, javi mu se - prihvati Nataša, koja je razumela
kuda ja to ciljam.
— Ali gde da ga sad nađem? Je li kod kuće?
— Ne, on, kanda, reče da će biti kod grofice.
— Pa kako ću... - naivno izgovori Aljoša, tužno pogledavši u Natašu.
— Ah, Aljoša, pa šta onda! - reče ona. - Pa zar da prekineš sad to
poznanstvo samo da bi mene umirio? To bi bilo sasvim detinjasto. Pre svega,
to je i nemogućno, a drugo, ti bi tako ispao prosto nečastan prema Kaći. Vi
ste dobri prijatelji; pa zar bi to bilo lepo tako grubo prekidati veze? Najzad, ti
mene prosto vređaš ako misliš da sam toliko ljubomorna ... Odvezi se, odmah
se odvezi, molim te! A i otac će ti se umiriti.
— Nataša, ti si anđeo, a ja ni za tvoj mali prst ne vredim! - viknu Aljoša sav
razdragan i s pokajanjem. - Ti si tako dobra, a ja ... ja ... pa, eto, saznaj! Sad
sam molio, tamo u kuhinji, Ivana Petroviča da mi pomogne da odem od tebe.
On je ovo i izmislio. Ali ne osuđuj me, anđele Nataša! Nisam baš sasvim kriv,
jer ja te volim hiljadu puta više no sve na svetu, pa sam stoga i došao na novu
misao: da sve kažem Kaći i da joj odmah ispričam sav naš sadašnji položaj i
sve što je sinoć bilo. Ona će nešto smisliti za naš spas, ona nam je svom
dušom odana ...
— Pa idi - odgovori mu Nataša smešeći se. - I znaš šta, mili moj, i sama
sam htela da se upoznam s Kaćom. Kako bi se to moglo izvesti?
Aljošinom ushićenju ne beše granica. On se odmah dade u planove kako
da se njih dve upoznaju. Po njegovom shvatanju, to je ispadalo vrlo lako:
Kaća će već nešto smisliti. On je razvijao svoju ideju sa žarom, vatreno. Još za
danas je obećao i odgovor da joj donese - već posle dva časa - i da će veče
provesti kod Nataše.
— Hoćeš li zbilja doći? - zapita Nataša ispraćajući ga.
— Zar ti još sumnjaš? Zbogom, Nataša, zbogom, voljena moja, zauvek
voljena moja! Zbogom, Vanja! Ah, bože moj, ja sam vas slučajno nazvao
Vanjom. čujte, Ivane Petroviču, ja vas toliko volim - pa što onda da nismo na
ti? Budimo na t i.
— Budimo na t i.
— E, hvala bogu! Jer to mi je već sto puta u glavu dolazilo. Ali sve nekako
nisam smeo da vam kažem. Eto, i sad vam kažem vi. A zbilja, i jeste vrlo teško
tek najedared preći na t i. To je, kanda, negde kod Tolstoja fino izvedeno:
dvojica dali jedan drugome reč da će govoriti t i, pa nikako ne mogu, i
neprestano izbegavaju takve fraze u kojima su te zamenice. Ah, Nataša, da
pročitamo jedared Tolstojevo Detinjstvo i Dečaštvo; kako je to lepo!
— Pa idi, idi već - terala ga je Nataša smejući se - kako se rašćeretao od
radosti...
— Zbogom! Kroz dva časa eto me kod tebe. On joj poljubi ruku, pa brzo
iziđe.
— Vidiš, vidiš, Vanja! - progovori ona pa se gorko zaplaka.
Ostao sam kod nje dva časa. Tešio sam je, te mi pođe za rukom da je
sasvim umirim. Naravno, ona je bila u svemu u pravu, u svem svom
strahovanju. Srce mi je bilo tužno kad sam mislio o njenom sadašnjem
položaju. Bojao sam se za nju. Ali šta se moglo?
Čudan mi je bio i Aljoša: on ju je voleo ne manje no pre, čak možda i jače,
bolnije, zbog kajanja i zahvalnosti. Ali, u isti mah, nova ljubav mu se
useljavala u srce. Čime će se to svršiti, nemogućno je bilo predvideti. I mene
je samog strašno interesovalo da vidim Kaću. Opet obećah Nataši da ću se
upoznati s njom.
Pred kraj ona čak kao da se razvedri. Između ostalog, ispričah joj sve o
Neli, o Maslobojevu, o Bubnovoj, o svom današnjem susretu s knezom kod
Maslobojeva i o ugovorenom sastanku u sedam časova. Sve ju je to strašno
zainteresovalo. O starima sam malo s njom govorio, a o Ihmenjevoj poseti
oćutah za neko vreme. Projektovani dvoboj Nikolaja Sergejiča s knezom
mogao bi je uplašiti. I njoj se učiniše vrlo čudnovati kneževi odnosi s
Maslobojevom, pa i kneževa neobična želja da se upozna sa mnom, premda je
sve to bilo dosta pojmljivo u sadašnjem položaju ...
U tri časa vratih se kući. Neli me dočeka sa vedrim, veselim licem...
 GLAVA ŠESTA

Tačno u sedam časova uveče bio sam već kod Maslobojeva. On me dočeka
sa glasnim uzvicima i raširenih ruku. Samo se po sebi razume, bio je
podnapit. Ali najviše me zadiviše neobične pripreme za moj dolazak. Videlo
se da su mi se nadali. Lep, sjajno izriban samovar vrio je na okruglom stočiću,
zastrtom finim skupocenim stolnjakom. Pribor za čaj blistao je; bio je od
kristala, srebra i porculana. Na drugom stolu, zastrtom drukčijim, ali isto
tako skupocenim čaršavom, stajale su na tanjirićima bombone, vrlo dobre,
kijevsko slatko, ušećereno voće, marmelada, voćni žele, francusko voće u
šećeru, pomorandže, jabuke i tri ili četiri vrste oraha i lešnika - jednom rečju,
čitava voćarska radnja. Na trećem stolu, zastrtom kao sneg belim stolnjakom,
stajale su raznovrsne zakuske: ajvar, sir, pašteta, kobasica, suva šunka, riba i
čitav niz šlifovanih flaša sa rakijama razne vrste i divnih boja - zelenih,
rubinskih, cimetastih, zlatastih. Najzad, na malenom stočiću po strani, opet
zastrtom belim stolnjakom, stajale su dve vedrice sa šampanjcem. Na stolu
pred divanom behu se uparadile tri boce: tokajsko, burgundsko i konjak-boce
Jelisejevljeve, i preskupe. Za čajnim stolom sedela je Aleksandra
Semjonovna, istina, u jednostavnoj haljini skromno ukrašenoj ali očigledno
elegantnoj i s ukusom izabranoj. Ona je vrlo dobro znala šta joj lepo stoji, pa
se očigledno time i ponosila. Dočekujući me, ona se pridiže nekako svečano.
Zadovoljstvo i veselost blistali su na njenom svežem licu. Maslobojev je sedeo
u finim kineskim papučama, u skupocenom halatu i u čistoj gizdelinskoj
košulji. Na košulji mu se videla, svugde gde su se samo mogla prikačiti,
moderna dugmad. Kosa mu je bila začešljana, napomađena i sa kosim
razdeljkom, po modi.
Ja sam se tako iznenadio da sam stao nasred sobe i, otvorivši usta, gledao
čas u Maslobojeva, čas u Aleksandru Semjonovnu, čije se zadovoljstvo
graničilo sa blaženstvom.
— Pa šta je to, Maslobojeve? Očekuješ li večeras goste? - uzviknuh najzad
uznemireno.
— Ne, samo tebe - odgovori mi on svečano.
 — Pa šta ti je onda ovo (ukazah na zakuske)? Pa ovim možeš čitavu vojsku
nahraniti!
— I napojiti, glavno si zaboravio: napojiti - dodade Maslobojev.
— Pa zar sve to samo za mene?
— I za Aleksandru Semjonovnu. Sve je to ona želela da tako spremi.
— Eto ti! Znala sam! - uskliknu Aleksandra Semjonovna pocrvenevši, ali
nimalo ne izgubivši svoj zadovoljni izraz. - Ne možeš ni gosta dočekati kako
treba, kao da je to kakav greh.
— Jutros od rane zore, zamisli samo, od rane zore, čim je čula da ćeš nam
ti doći na večeru, uzmuvala se po kući, sva se zabrinula ...
— I to je slagao! Ko kaže od jutros, kad sam još sinoć počela da spremam.
Ti si sinoć, čim si došao, odmah kazao da će nam on večeras biti gost.
— Niste me dobro čuli...
— Kako da te nisam dobro čula kad si baš tako rekao! Ja nikad ne lažem.
A što gosta lepo da ne dočekamo? Živimo sami, niko nam ne dolazi, a svega
imamo. Pa nek vide dobri ljudi da i mi znamo živeti kao ljudi.
— A što je najglavnije, nek se zna kakva ste vi sjajna domaćica i
gospodarica - dodade Maslobojev.
— Zamisli, prijatelju, šta je sa mnom napravila! Košulju holandsku na
mene navukla, dugmad mi neku pozadevala, pa papuče, pa kineski halat.
Kosu mi sama očešljala, briljantinom namazala i još je htela da me poprska
nekim parfemom krembrile, ali tu ja ne izdržah, pobunih se, vlast svoju
supružansku pokazah..
— Kakav briljantin! Najbolja francuska pomada iz porculanske teglice sa
slikom! - prihvati Aleksandra Semjonovna, sva se zacrvenevši. - Rasudite
sami, Ivane Petroviču: niti me je kad odveo u pozorište, niti me kad pušta na
igranku; samo mi haljine kupuje, a koja mi je vajda od haljina? Obučem se,
pa sama po kući hodam. Onomad ga jedva namolih, pa se već sasvim spremio
u pozorište. Ali, dok se ja okrenuh da broš zakopčam, a on pred ormanče: pa
jednu, pa drugu, i našljema se. Tako nismo ni otišli. Niko, niko, baš niko nam
ne dolazi u posetu; samo što mu, svako prepodne, nekakvi ljudi dolaze
poslovima; a mene odmah iz sobe pošalju. A, međutim, imamo samovare, i
servis, i šolje fine - svega imamo, sve su to pokloni. I namirnice nam nose,
jedino vino što kupujemo, ili kakvu pomadu, ili zakuske - paštetu, šunku i
slatkiše smo sad za vas kupili. Pa bar da ko vidi kako živimo! čitavu godinu
sam mislila kako će nam doći gost, pravi gost, pa da mu to sve pokažemo i da
ga počastimo, pa će nas i svet pohvaliti, a i samima će nam biti milo. A što
sam ga, budalu, napomadila, on to i ne zaslužuje; on bi uvek prljav išao. Eto,
vidite, taj halat na njemu: i to mu je poklon. Ali zar je on za takav halat?
Njemu je prva briga da se naloče rakije. Eto, vidite, videćete da će vas i pre
čaja rakijom nuditi.
— Pa šta onda? Tako ću i da uradim - ded', Vanja, da ispijemo zlatnu i
srebrnu, pa posle, pošto osvežimo dušu, da i drugom piću pristupimo.
— Eto, znala sam!
— Ne brinite, Sašenjka, i čaja ćemo da pijemo, s konjakom, u vaše
zdravlje!
— Eto, ne rekoh li vam! - uzviknu ona pljesnuvši rukama - čaj hanski, po
šest rubalja, onomad nam bakalin poklonio, a on hoće da ga pije s konjakom!
Ne slušajte ga, Ivane Petroviču. Evo, da vam naspem ... da vidite kakav je to
čaj!
Pa se užurba oko samovara.
Beše jasno da su računali da me zadrže celo veče. Aleksandra Semjonovna
je celu godinu dana očekivala gosta, pa se sad spremala da se na meni
zadovolji Ali to se nije slagalo s mojim planovima.
— Čuj, Maslobojeve - rekoh sedajući - ja ti nisam došao u goste; sad sam
samo poslom. Ti si me i sam zvao da mi nešto kažeš ...
— Pa, posao je posao, a prijateljski razgovor neće da smeta ...
— Ne, rode moj, na to ne računaj. U osam i po ja odoh! Imam jedan posao;
reč sam dao ...
— Ne, verujem. Zaboga, šta radiš ti to sa mnom? I šta ti sa Aleksandrom
Semjonovnom činiš? Pogledaj je: sva je obamrla. Pa što je ona onda mene
pomadom namazala, jer ovo na meni je briljantin. Pomisli samo!
— Tebi je uvek do šale, Maslobojeve. Ali ja ću se Aleksandri Semjonovoj
zakleti da ću vam iduće nedelje, no, recimo u petak, doći na ručak. A sad,
bratac, dao sam reč, ili, da bolje kažem, meni je prosto potrebno da budem
večeras na jednom mestu. Nego, bolje mi reci šta si hteo da mi saopštiš?
— Pa zar samo do osam i po! - uzviknu Aleksandra Semjonovna
nesigurnim i žalostivim glasom, skoro plačući i pružajući mi solju izvrsnog
čaja.
— Ne boj se, Sašenjka; sve on to samo priča - prihvati Maslobojev. - Ostaće
on. To su koještarije. Nego, bolje da mi kažeš, Vanja: kud ti to stalno ideš?
Kakvi su ti to poslovi? Sme li se to znati? Jer ti svaki dan nekuda ideš, a ne
radiš ...
 — A našto ti to? Najposle, možda ću ti jednom i kazati... Nego, bolje da ti
meni sad objasniš zašto si dolazio k meni juče kad sam ja rekao, sećaš se, da
neću biti kod kuće?
— Posle sam se tek setio, a juče sam bio zaboravio. O jednom poslu sam
zaista hteo s tobom da razgovaram, ali u prvom redu, trebalo je učiniti po
želji Aleksandri Semjonovnoj. »Eto«, kaže mi ona, »našao se taj čovek,
prijatelj ti je, pa što ga ne pozoveš?« I tako me, brate, već četiri dana zbog
tebe muvaju. A za briljantin će mi, naravno, na onom svetu sto grehova
oprošteno biti. Ali opet rekoh: što da ne posedim prijateljski s čovekom jedno
veče? Te tako upotrebih ratno lukavstvo: napisao sam ti da je stvar takva da,
ako ne dođeš, sve će nam se galije potopiti.
Zamolih ga da odsad tako ne čini, nego da mi otvoreno kaže. Uostalom, to
me njegovo objašnjenje nije sasvim zadovoljilo.
— No, a danas, zašto si pobegao od mene? - zapitah ga.
— A danas je zbilja bio jedan posao, tu ti ni mrvicu ne lažem.
— Je li s knezom?
— Kako vam se dopada naš čaj? - zapita me medenim glasom Aleksandra
Semjonovna.
Ona je, sirota, već pet minuta čekala hoću li joj pohvaliti čaj, a ja nikako
da se setim.
— Vanredđan, Aleksandra Semjonovna, izvrstan. Takvog još nisam pio.
Aleksandra Semjonovna od uživanja sva porumene, pa požuri da mi još
uspe.
— Knez! - uzviknu Maslobojev. - Taj knez je, brate, takav ugursuz, takav
nitkov... znaš! - Ja, brate, evo šta ću da ti kažem: mada sam i sam ugursuz, ali
već iz same celomudrosti ne bih voleo da sam u njegovoj koži! Nego, dosta o
tome; ćutkac! Samo ti jedno o njemu mogu reći.
— A ja sam, kao naročito, došao do tebe da te, između ostalog, i o njemu
pitam. Nego, o tome posle. A što si ti sinoć, kad ja nisam bio kod kuće, mojoj
Jeleni davao bombone i igrao pred njom? I o čemu si ti to skoro sat i po
mogao s njom govoriti?
— Jelena, to je mala devojčica, od dvanaest ili jedanaest godina, živi
privremeno kod Ivana Petroviča - objasni Maslobojev, najedared se okrenuvši
Aleksandri Semjonovnoj. - Pogledaj je, Vanja, pogledaj je samo - pa nastavi
on ukazujući na nju prstom - vidi je kako je pocrvenela kad je čula da sam
nepoznatom devojčetu bombone doneo. Sva je porumenela, pa zadrhtala, baš
kao da si najedared iz pištolja ispalio ... Pa pogledaj joj samo očice, kao
žeravice sevaju! Pa sad već ne vredi, Aleksandra Semjonovna, ne vredi kriti!
Ljubomorni smo. Da joj sad nisam objasnio da je to jedanaestogodišnje
devojče odmah bi me za kosu dokopala, ni briljantin mi ne bi pomogao.
— Ama, on ti ni tako neće pomoći!
I s tim rečima se Aleksandra Semjonovna jednim skokom stvori kod nas,
pa pre no što je Masloboiev stigao da zakloni glavu, ona ga zgrabi za čuperak
pa ga dobro prodrmusa.
— Evo ti, evo ti! Da ne govoriš pred gostom da sam ljubomorna! Ne smeš,
ne smeš, ne smeš!
Ona čak sva pocrvene i, mada se smejala, Maslobojev je tu dobro izvukao.
— Tako vam on svaku bruku priča! - ozbiljno dodađe ona obrativši se
meni.
— Evo ti, Vanja, mog života! Zbog toga moramo popiti rakijice! - odluči
Maslobojev, doterujući kosu i skoro trkom uputivši se boci.
Ali ga Aleksandra Semjonovna preduhitri: priskoči stolu, sama nasu, dade
mu, pa ga čak umiljato potapša po obrazu. Maslobojev mi s ponosom
namignu, cmoknu jezikom, pa svečano sruči svoju čašicu.
— Što se tiče bombona, teško je objasniti - poče on sedajući do mene na
divan. - Kupio sam ih prekjuče, u pijanom stanju, u piljarnici - ni sam ne
znam zašto. Uostalom, možda zato da pomognem domaću trgovinu i
proizvodnju - ne znam sigurno. Sećam se samo da sam išao tada ulicom napit;
pao sam bio u blato; čupao sam se za kosu i plakao što ni za šta nisam
sposoban. Na te sam bombone, naravno, zaboravio, pa mi tako i ostaše u
džepu do sinoć, kad sam ih zgnječio sedajući na tvoj divan, što se tiče mog
igranja - tu ti je opet moje netrezno stanje: juče sam se bio žestoko
natreskao, a kad sam pijan, pa još kad sam zadovoljan sudbinom - tada neki
put igram. I to je sve. Osim, možda, još to što je ta sirota izazvala u meni
sažaljenje, a sem toga, ona sa mnom nije htela ni da govori, kao da se srdila.
A ja tad počeh da igram da bih je raspoložio, pa sam je i bombonama
počastio.
— A da nisi ti to nju potkupljivao ne bi li od nje što ispipao? I priznaj
iskreno: jesi li to namerno svratio k meni pošto si znao da nisam kod kuće, pa
da razgovaraš s njom u četiri öka, i da nešto prokljuviš, ili nisi? Jer ja znam
da si ti s njom skoro sat i po presedeo, napričao si njoj da znaš njenu pokojnu
mamu i nešto ispitivao.
Maslobojev tu zažmiri, pa se šeretski nasmehnu.
— Pa, da vidiš, ta ideja ne bi bila rđava - reče on. - Ali, ne, Vanja, nije to.
Jer što da ne pitam kad mi se dala prilika? Ali nisi pogodio. Nego čuj, stari
prijatelju, mada sam sad prilično povukao, kao i obično, ali znaj da te tvoj
Filip zlonamerno nikad neće obmanuti - nikako zlonamerno.
— No, a bez zle namere?
— No... pa i bez zle. Ali do vraga s tim, da popijemo, pa na stvar! A stvar je
beznačajna - nastavi on sručivši opet jednu čašicu. - Bubnova nije imala
nikakvog prava da drži tu devojčiču; sve sam doznao. Nikakvog ti tu
podsvajanja, niti čega sličnog, nije bilo. Mati te male bila joj je nešto dužna, a
ova uzela devojčicu. Bubnova, mada je lopuža i zločinac, ipak je glupača kao i
sve žene. Pokojna mati te male imala je sasvim uredan pasoš; i, prema tome,
sad je sve u redu. Jelena sad može kod tebe ostati, premda bi bilo dobro kad
bi se nekako našli kakvi porodični ljudi dobra srca pa da je uzmu, da je
vaspitaju. Ali zasad, neka je kod tebe. To nije ništa! Ja ću to tebi sve da
udesim. A Bubnova se više ne sme pokazati. O pokojnoj, pak, materi skoro
ništa nisam doznao pouzdano. Ona je nečija udovica, po imenu Zalcman.
— Tako je, meni je tako i Neli kazala.
— I tako smo sad i to svršili. A sad, Vanja - poče on nekako svečano - sad
bih ja imao za tebe jednu molbicu. Ali to mi učini. Ispričaj mi, po mogućnosti
što podrobnije, kakvi su ti tvoji poslovi, kud ti to ideš, gde po čitave dane
provodiš? Mada sam nešto načuo i znam, ipak mi je potrebno da znam
mnogo podrobnije.
Takav svečan ton me začudi, pa čak i uznemiri.
— Ama šta ti je sad? šta ti to da znaš? Ti me tako svečano pitaš ...
— Evo šta je, Vanja, bez mnogo reči: hoću da ti učinim uslugu. Vidiš li, kad
bih ja tebi podvaljivao, ja bih to od tebe i bez te svečanosti znao ispipati. A ti
se bojiš da ti podvaljujem; ono malopre za bombone. Ja sam to shvatio. Ali
pošto ja sad ovako svečano govorim, znači, nisam zainteresovan za sebe, no
za tebe. Dakle, ništa ne sumnjaj, govori otvoreno, pravu istinu ...
— Ama kakvu uslugu? čuj, Maslobojeve, a što nećeš ništa da mi kažeš o
knezu? Meni je to potrebno. Eto, to bi bila usluga.
— O knezu? Hm! ... E pa lepo, da ti kažem: ja te ovo sad baš zbog kneza i
ispitujem.
— Kako to?
— Pa evo kako: ja sam, brate, primetio da se on nešto mnogo u tvoje stvari
umešao; između ostalog, ispitivao me je i o tebi. A već kako je doznao da se ja
i ti znamo, to te se ne tiče. Nego, glavno ti je ovo: čuvaj se ti, Vanja, toga
kneza! To je Juda Iskariotski, pa čak još i gori. I stoga kad sam video da on
već i u tvoje stvari zabada nos, ja se uplaših zbog tebe. Uostalom, ja ništa ne
znam; zato te molim da mi ispričaš, pa da mogu da sudim... Ja sam te, ovo
danas, zato i zvao. Eto, to ti je ta moja važna stvar; otvoreno ti kažem.
— Pa valjda ćeš mi makar nešto hteti da kažeš, makar to: zašto ja upravo
treba da se čuvam kneza?
— Lepo, kad je tako, onda evo ti. Meni se uopšte poveravaju neki poslovi.
Ali prosudi i sam meni se neke stvari poveravaju baš stoga što nisam brbljiv.
Pa kako sad da ti pričam? I onda, nemoj da zameriš ako ti sad ispričam samo
površno, koliko tek da ti pokažem kakav on ispada podlac. No, sad počni
najpre ti svoje.
Ocenih da u svojim poslovima nisam imao šta da krijem od Maslobojeva.
Natašina stvar i nije bila tajna; a, osim toga, mogao sam se nadati i nekoj
koristi za nju od Maslobojeva. Naravno, u svom pričanju ja sam, po
mogućnosti, neke stvari prećutao. Maslobojev je naročito pažljivo slušao sve
što se ticalo kneza. Na mnogim mestima bi me zadržavao, mnogo štošta i po
drugi put pitao, tako da sam dosta potanko ispričao. Moje pričanje je trajalo
jedno pola časa.
— Hm, mudra ti je glavica ta devojka! - odluči Maslobojev. - Ako ona,
možda, kneza i nije sasvim prozrela, ali to joj je dobro što je već na prvom
koraku omirisala s kim ima posla, pa prekinula sve odnose. Junak je Natalija
Nikolajevna. U njeno zdravlje! (On opet iskapi čašicu.) Ne samo inteligencija
nego je tu i srce bilo potrebno da se ne da na tanak led navesti. A srce je nije
izdalo. Naravno, njena stvar je propala: knez će ostati pri svome, i Aljoša će je
ostaviti. Jednoga mi je žao: Starog Ihmenjeva. Nije šala: deset hiljada da plati
tom podlacu! Ali ko mu je vodio parnicu? Sigurno sam! Eh, brate! Takvi su ti
svi ti vatreni i blagorodni! Takav ti svet nije ni za šta! S knezom je trebalo
drukčije operisati. Ja bih Ihmenjevu našao takvog advokata... eh! - I on
Ljutito tresnu šakom o sto.
— No, a šta sad knez?
— A ti sve o knezu? Ama našto o njemu i govoriti? Nisam imao druga
posla nego ti se ponudih! Jer sam hteo samo da te u pogledu tog lupeža
upozorim, da te, tako reći, ogradim od njegovog uticaja. Ko se sa njim u kolo
uhvati, taj je obrao bostan! I stoga ti, Vanja, dobro otvori oči; to ti je sve. A ti
si, valjda, mislio da ja tebi bogzna kakve pariške tajne hoću da saopštim!
Odmah se vidi da si romanopisac. Ali šta da govorimo o bitangi? Podlac ostaje
podlac. No, eto, na primer, ispričaću ti jedan njegov posao, naravno, bez
mesta, bez varoši, bez lica, to jest bez kalendarske tačnosti. Ti znaš da se on
još u ranoj mladosti, kad je bio primoran da živi od činovničke plate, oženio
ćerkom bogatog trgovca. I, naravno, on s tom trgovačkom kćeri nije baš
otmeno postupio i, mada sad nije o njoj reč, ali ti uzgred napominjem, Vanja,
da je on celog svog veka najradije takvim poslovima voleo da se bavi. A evo
još jednog takvog slučaja. Pođe ti on jednom u inostranstvo. Tamo ...
— Čekaj, Maslobojeve, o kom ti to njegovom putu govoriš? Koje godine?
— Ravno pre dvadeset devet godina i tri meseca. Dakle, tamo ti on
odmami ćerku u nekog tate, pa je odvede sa sobom u Pariz. I da znaš samo
kako je on to izveo! Otac je bio kao neki fabrikant ili je učestvovao u nekom
takvom pređuzeću. Posigurno ti ne umem kazati. Jer ja, ako ti pričam ovo, to
po svojim pretpostavkama i zaključcima, na osnovu drugih podataka. Dakle,
podvali njemu knez pa se i on, pored tasta, strpa u ono preduzeće. Prevari ga
i pare mu diže. Što se tiče uzetih para, starac je, naravno, imao neka
dokumenta. Ali knez je hteo da pare tako uzme da ne vraća, što kažu, da ih
digne. Starac je imao kćer, a ta kći je bila lepotica, a u ovu lepoticu bio je
zaljubljen idealan čovek, neki Šilerov brat, pesnik, a u isti mah i trgovac,
mlad sanjalica, jednom rečju, pravi Nemac, nekakav Feferkuhen.
— To jest, prezime mu Feferkuhen?
— No, možda baš i nije Feferkuhen - đavo da ga nosi! Nije reč o njemu.
Samo ti knez podiđe ćerci, ali joj tako podiđe da se ona u njega ludo zaljubi.
Tada knez dve stvari zažele: prvo, da osvoji ćerku, a drugo, da dobije natrag
priznanice što ih je starcu na dobivenu sumu dao. Ključevi od svih starčevih
fioka bili su kod kćeri. Starac je tu kćer do ludila voleo - toliko da ni za koga
nije hteo da je uda. Ozbiljno. Na svakog mladoženju bio je ljubomoran, nije
mogao da zamisli da se s ćerkom rastane, te onog Feferkuhena otera -
osobenjak, neki Englez ...
— Englez? Pa gde se to zbivalo?
— Ja ti to samo onako rekoh: Englez, radi upoređenja, a ti se za to
uhvatio. A bilo je to u gradu Santa-fe-de-Bogota, a možda i u Krakovu, ali još
ponajpre će biti u Firstentum[37] Nasau, znaš ono što piše na selterskoj vodi,
upravo u Nasau. Je li ti to dovoljno? Dakle, knez devojku obrlati i ukrade je
od oca. Ali, na kneževo navaljivanje, devojka ponese i neka dokumenta. Jer
ima i takve ljubavi, Vanja. Eh, bože moj, a devojka bila čestita, blagorodna,
uzvišena! Istina, ona se možda nije mnogo u ta dokumenta m razumevala.
Nju je samo jedno tištalo: da je otac i prokune. Ali knez i to udesi: dade joj
formalnu obavezu da će se njome oženiti. I na taj način je uveri da će oni
onako da otputuju, na koji dan, da se malo provedu, a kad se starčev gnev
stiša, vratiće mu se venčani, pa će njih troje vek vekovati, blago teći, i tako
dalje do skončanja veka. Uskoči ona s knezom, starac je prokle a sam
bankrotira. Za njom se diže u Pariz i Frauenmilh, ostavi sve, čak i trgovinu;
bio je zaljubljen preko mere.
— Čekaj! Kakav Frauenmilh? - Ama onaj, kako ono beše! Pajerbah... ih,
do đavola! Ta Feferkuhen! E pa eto to, knez se, naravno, ženiti nije mogao,
jer šta bi grofica Hljestova[38] na to rekla? I šta bi baron Pomojkin[39] na to
kazao? Prema tome, trebalo je podvaliti. Ali je podvalio odveć drsko. Prvo,
zamalo je nije tukao, a drugo, on sad namerno pozva k sebi Feferkuhena, te
im ovaj poče u kuću dolaziti, postade joj prijatelj; naravno, kukali su zajedno,
po čitave bi večeri sedeli, svoje jade jadikovali, onaj ju je tešio: pravi božji
ljudi. To knez s naročitim planom udesi: zateče ih jednom tako kasno uveče,
pa izmisli da su njih dvoje u nedozvoljenoj vezi, zakači se ne znam za šta;
svojim očima je, veli, video. Izgura ti on njih oboje na ulicu, a sam na koji
dan u London otputova! A ona bila već teška. Kad je istera, ona rodi kćer ... to
jest ne kćer, nego sina, da, sinčića. I Voloćkom ga na krštenju nazvaše.
Feferkuhen ga je i krstio. I ona otputova s Feferkuhenom. On je imao još
neke pare. Obiđoše švajcarsku, Italiju... u svim tim poetičnim zemljama su
bili, već kao što sleduje. Ona je jednako plakala, a i Feferkuhen je slinio. I
mnoge godine tako protekoše i devojčica poraste. Jedno samo za kneza nije
valjalo: onu obavezu da će je uzeti za ženu on od nje nije izvukao. »Podlace
jedan i nitkove«, reče mu ona na rastanku, »ti si me opljačkao, obeščastio, a
sad me ostavljaš! Zbogom, ali obavezu ti neću vratiti. Ne stoga što bih ja
ikada za tebe htela poći, nego zato što se ti tog dokumenta bojiš. E pa neka
ga, nek stoji tako večno u mojim rukama.«
Jednom rečju, ražestila se, ali se knez, naravno ne dade zbuniti. Uopšte,
za takve podlace je divna stvar imati posla sa takozvanim uzvišenim dušama.
One su tako plemenite da ih je uvek lako obmanuti, a drugo one se uvek
svete samo svojim uzvišenim i blagorodnim prezrenjem, umesto da se
posluže primenom zakona, kad se on može primeniti. Pa tako je bilo i kod
ove matere: razračunavala se s njime s gordim prezrenjem pa, premda je
ostavila kod sebe dokumenta, knez je znao da će se ona pre obesiti no što će
ih na sudu upotrebiti, te je tako neko vreme bio miran. A ona, mada mu je
pljunula u njegov podlački obraz, Voloćka joj je ipak na rukama ostao: ako
ona umre, šta će biti s detetom? Nego o tome se nije mislilo. Bruderšaft ju je
takođe hrabrio, ali ni on nije ništa mislio: Šilera su čitali. Najzad, Bruderšaft
od nečega zakovrnu i umre ...
— To jest Feferkuhen?
— Pa da, đavo da ga nosi! A ona ...
— Čekaj! Koliko su godina oni putovali?
 — Tačno dva stoleća! I tako se ona vrati u Krakov. Otac je ne primi,
prokleo ju je, ona posle umre, a knez kao da se ponovo rodi od radosti. A
sad... ja ti tamo bio i rujnog vina pio, brkove mi pokvasilo, ali u gušu nije
stiglo, oni mene šljis, a ja na kapiju klis ... Da popijemu još jednu, brate
Vanja!
— Slutim da ti kod njega zbog te stvari trčiš, Maslobojeve.
— A ti bi to neizostavno hteo?
— Ali samo ne r azurnem šta ti tu možeš učiniti?
— Pa eto vidiš: kad se ona vratila u Madrid, posle desetogodišnjeg
stranstvovanja, pod tuđim imenom, onda je trebalo sve to raspitati, i o
Bruderšaftu, i o starcu, i da li se zbilja ona vratila, i o detetu, da li je umrlo, i
nema li kakvih dokumenata, i tako dalje, do u beskonačnost. I još o ponečem.
Taj knez je vrlo pogan čovek; čuvaj ga se, Vanja, a o Maslobojevu evo šta da
misliš: nikad i nipošto ga ne nazivaj podlacem! Jer on, mada je podlac (po
mom shvatanju prosto i nema čoveka nepodlaca), ali nije protiv tebe! Ja sam
dobro povukao, ali čuj: ako ti se ma kad, bilo blizu ili daleko, bilo danas ili na
godinu, učini da ti je Maslobojev ma u čemu podvalio (i molim te ne zaboravi
tu reč podvalio ) - znaj da je to bilo bez zle namere. Maslobojev bdi nad
tobom. I stoga ne veruj sumnjama, nego bolje dođi pa se otvoreno i bratski sa
samim Maslobojevom objasni. A sad, hoćeš da popijemo?
— Neću.
— A da se malo prihvatiš?
— Ne, brate, izvini...
— A ti se tornjaj onda, još malo pa će devet, a znam te kakav si nestrpljiv.
Sad ti je već vreme.
— Šta je sad! Našljemao se i tera gosta! Uvek je on takav! Ih, rđo jedna! -
uzviknu Aleksandra Semjonovna skoro plačući.
— Ne može se šut s rogatim bosti! Aleksandra Semjonovna, ja i ti
ostajemo zajedno, pa ćemo jedno drugo obožavati. A ovo je general! Ne,
Vanja, ja to onako bubnuh; ti nisi general, a ja sam podlac! Pogledaj na šta
sam nalik? šta sam ja prema tebi? Oprosti mi, Vanja, ne osuđuj me, i daj da
izlijem ...
On me zagrli u suzama. Ja se digoh da idem. - Ah, bože moj! A mi smo i
večeru spremili! - reče Aleksandra Semjonovna sva očajna. – A u petak
hoćete li nam doći?
— Doći ću, Aleksandra Semjonovna. časnu reč, doći ću.
 — Ali vi ste se, možda, zgadili što je on, eto, takav ... pijan. Nemojte da se
gadite, Ivane Petroviču, on je dobar, vrlo dobar, a vas mnogo voli! On mi sad i
danju i noću samo o vama priča. I vaše knjige mi je kupio. Još ih nisam
pročitala - sutra ću početi. A ja ću biti najsrećnija kad nam dođete. Jer, eto,
nikad se ni s kim i ne viđam, niko nam ne dolazi da malo posedimo. Svega
nam bog dao, a uvek smo sami. A sad sam, eto, sedela, pa sam jednako slušala
dok ste govorili - jedna milina... Dakle, do viđenja u petak...
 GLAVA SEDMA

Išao sam i žurio kući: reči Maslobojeve su me prosto porazile. Bog zna šta
mi sve nije dolazilo u glavu... Kao za pakost, kod kuće me je očekivao događaj
koji me je potresao kao grom iz vedra neba.
Baš spram kapije od kuće u kojoj sam stanovao bio je fenjer. Tek što sam
ušao pod kapiju, kad najedared od samog fenjera pritrča mi neka čudna
prilika, tako da čak viknuh, neki živi stvor, poplašen, dršćući, polusumanut,
pa me sa vriskom uhvati za ruku. Užas me obuze. To je bila Neli.
— Neli! Pa šta ti je? - viknuh. - šta je to s tobom?
— Tamo, gore ... on sedi... kod nas ...
— Ama ko? Hajdemo; hajde sa mnom.
— Neću, neću! Ja ću pričekati dok on ne ode... u hodniku ... neću.
Popeh se u svoj stan s nekim čudnim predosećanjem. Otvorih vrata i -
ugledah kneza. On je sedeo kod stola i čitao roman. Bar knjiga pred njim beše
otvorena.
— Ivane Petroviču! - viknu on radosno. - Tako mi je milo što ste se najzad
vratili. Već sam hteo da idem. Više od časa vas čekam. Dao sam danas reč, na
navaljivanje i veliku molbu grofičinu, da ću doći večeras k njoj s vama. Ona
me je toliko molila, toliko želi da se upozna s vama. Pa pošto ste mi već
obećali, to sam se rešio da svratim k vama sam, malo ranije, dok niste kud
otišli, pa da vas povezem. Zamislite moju žalost: ja dolazim, a vaša služavka
mi saopštava da niste kod kuće. šta ću sad? Jer ja sam tamo dao časnu reč da
ću doći s vama. Te tako sedoh da pričekam jedno četvrt časa. Ali eto moje
»četvrt časa«: otvorio sam vaš roman, pa se začitao. Ivane Petroviču! Pa to je
savršenstvo! Pa vas, prosto, ne razumeju! Pa vi ste mi suze izmamili. Plakao
sam, a ja ne plačem tako lako ...
— Vi, dakle, želite da pođem? Ali, vidite li, ja u ovaj mah... premda inače
ne bih imao ništa protiv, ali...
— Tako vam boga, hajdemo. U kakav ćete me položaj dovesti? Jer ja sam
vas tu sat i po čekao!
A, osim toga, tako mi je potrebno, tako potrebno da razgovaram s vama -
vi već znate o čemu? Vi čitavu stvar znate bolje no ja... Možda ćemo nešto
dokonati, smislićemo nešto. Pomislite! Tako vam boga, ne odbijte me.
Videh da ću, pre ili posle, ipak morati poći. Ono, istina, Nataša je sad
sama, potreban sam joj, ali i ona sama mi je naročito govorila da se što pre
upoznam s Kaćom. A uz to, možda je i Aljoša tamo... Znao sam da se Nataša
neće moći umiriti dok god ja ne donesem izveštaj o Kaći, pa se odlučih da
ipak pođem. Ali me je bacala u brigu Neli.
— Pričekajte - rekoh knezu, pa iziđoh na stepenice.
Neli je stajala tamo, u mračnom uglu.
— A zašto ti nećeš da uđeš, Neli? šta ti je on učinio? šta ti je govorio?
— Ništa ... Ja neću, neću ... - ponovi ona - bojim ga se...
Ma koliko da sam je molio - ništa ne pomože. Sporazumedoh se s njom,
čim ja i knez odemo, da ona odmah uđe pa da se zaključa.
— I ne puštaj nikoga unutra, Neli, ma kako da te mole.
— A vi s njim idete?
— S njim.
Ona sva uzdrhta, uhvati me za ruku, baš kao da bi htela da me zamoli da
idem, ali ne reče ni reči. Odlučih da je sutra potanko ispitam.
Zamolivši kneza da me izvini, počeh se oblačiti. O poče da me uverava da
tamo ne treba nikakvog naročitog odela, nikakvih toaleta.
— Samo nešto čistije! - dodade on inkvizitorski me odmerivši od pete do
glave. - Znate, ipak te svetske predrasude ... Jer, ipak, ne može čovek baš
sasvim da se njih oslobodi. Te slobode još dugo nećete naći u našem svetu -
dovrši on, sa zadovoljstvom ugledavši da ja ipak imam frak.
Iziđosmo. No ja ga ostavih na stepenicama, vratih se u sobu, kud je Neli
već bila promakla, pa se još jednom oprostih s njom. Bila je strašno uzrujana.
Lice joj je bilo pomodrelo. Ja se uplaših zbog nje; teško mi je bilo da je sad
ostavim.
— Čudnu vi to neku služavku imate - reče mi knez silazeći niz stepenice. -
Jer to devojče vam je služavka?
— Ne ... ona tu tako ... živi kod mene zasad.
— Čudno devojče! Uveren sam da je umobolna. Zamislite samo: s početka
mi je lepo odgovarala, ali posle, kad me je izbliže videla, polete na mene,
vrisnu, zadrhta, steže me rukama ... nešto htede da mi kaže, ali ne mogade ...
Priznajem, ja se uplaših, hteđoh već da bežim od nje, ali ona, hvala bogu, i
sama od mene pobeže. Bio sam prosto preneražen. Kako vi izlazite s njom
nakraj.
— Ona ima padavicu - odgovorih ja.
— A, tako! No, onda nije ni čudo... ako ima napade.
Meni odmah pade na pamet da jučerašnja Maslobojeva poseta kad je znao
da nisam kod kuće, današnja moja poseta Maslobojevu, današnja pripovest
Maslobojeva, koju je on i nehotice u napitom stanju ispričao, njegov poziv da
ga posetim u sedam časova, njegova molba da ne verujem da mi podvaljuje i,
najzad, knez, koji me čeka čitav sat i po i koji je, možda, znao da sam kod
Maslobojeva, dok je Neli pobegla od njega na ulicu - da je sve to moralo imati
nekakve veze. Imao sam o čemu da se zamislim.
Pred kapijom su nas čekala njegova kola. Sedosmo i odvezosmo se.
 GLAVA OSMA

Nismo imali daleko da se vozimo - do Trgovačkog mosta. S početka smo

neko vreme ćutali. Ja sam neprestano mislio: kako li će početi razgovor sa
mnom. Mislio sam da će me iskušavati, ispipavati, ispitivati. Ali on poče bez
okolišenja, pa odmah pređe na stvar.
— Sad me neobično brine jedna stvar, Ivane Petroviču - poče on - a o
kojoj bih želeo, pre svega, da s vama razgovaram i da vas za savet zamolim.
Već sam odavno odlučio da se ne koristim dobivenom parnicom i da spornih
deset hiljada ustupim Ihmenjevu. Pa kako da postupim?
»Ne može biti da ti ne znaš kako da postupiš«, sinu mi misao. »Ti se to,
kanda, meni podsmevaš!«
— Ne znam, kneže - odgovorih mu što sam mogao prostodušnije. - O
nečem drugom, to jest, što se tiče Natalije Nikolajevne, gotov sam da vam
dam podatke, potrebne i vama i nama, ali o tome vi, naravno, znate više no
ja.
— Ne, ne, naravno, manje. Vi se s njima dobro poznajete, pa vam je možda
baš i sama Natalija Nikolajevna ne jedanput saopštila svoje misli u tom
pogledu. A to je sad za mene ono glavno što me rukovodi. Vi tu meni možete
mnogo pomoći, jer je ta stvar strašno zapletena. Gotov sam i da popustim, pa
sam čak i odlučio da neizostavno popustim, ma kako se ostale stvari završile.
Razumete li? Ali kako, u kom obliku da to učinim - eto u čemu je pitanje.
Starac je gord i uporan. Može i da me uvredi za tu moju dobrodušnost i da mi
taj novac natrag baci...
— Ali, dozvolite, kako smatrate vi taj novac - kao svoj ili kao njegov?
— Parnicu sam dobio ja, dakle, kao svoj.
— Ali po savesti?
— Naravno da ga smatram za svoj - odgovori mi on, darnut što ga to tako
bez uvijanja pitam. — Uostalom, vi, kanda, i ne znate celu tu stvar. Ja ne
okrivljujem starca zbog namerne prevare i, priznajem, nikad ga za to nisam
ni krivio. Ko mu je kriv što je sam natovario na sebe tu nevolju! On je kriv
zbog svoje nedovoljne pažnje, zbog nehatnosti u pogledu poverenih mu
poslova, a po bivšem našem ugovoru, za neke takve stvari on je imao da
odgovara. Ali, vidite, stvar nije čak ni u tome, nego je cela stvar u našoj svađi,
u tadašnjim međusobnim uvredama, jednom rečju, u našem obostrano
povređenom samoljublju. Jer ja, možda, ne bih obraćao pažnje na tih tričavih
desetak hiljada; ali vama je svakako poznato zbog čega i kako je otpočela cela
ta stvar. Priznajem, ja sam bio podozriv, možda nisam ni bio u pravu (to jest,
tada nisam bio u pravu), ali nisam to primećivao pa, onako ljut, ozlojeđen
njegovim grubostima, nisam hteo da propustim priliku i otpočeo sam
parnicu. Vama se još može učiniti da sve to od moje strane nije baš sasvim
blagorodno. Ali ja se i ne pravdam. Primetiću vam samo toliko da gnev i, što
je glavno, uvređeno samoljublje - to još nije nedostatak blagorodstva, nego je
to samo prirodna, čovečanska stvar i, priznajem, ponavljam, ja skoro nisam ni
poznavao Ihmenjeva, pa sam potpuno verovao svim onim glasovima u
pogledu Aljoše i njegove kćeri, te sam, dabome, mogao poverovati i da je
krađa tog novca bila namerna... Nego, to na stranu. Glavna stvar je u ovome:
šta sad da radim? Da se odreknem novca; ali ako ja u isti mah kažem da još i
sad svoje potraživanje smatram za opravdano, onda bi to značilo da mu taj
novac poklanjam. A tu još dodajte i delikatan položaj u pogledu Natalije
Nikolajevne. On će mi sigurno baciti taj novac natrag ...
— Eto, vidite, i vi sami kažete da će vam baciti. Smatrate ga, dakle, za
poštena čoveka, te stoga možete biti potpuno uvereni da on nije krao vaš
novac. A kad je tako, onda što ne biste otišli do njega, pa da mu otvoreno
izjavite da svoje potraživanje smatrate za neopravdano? To bi bilo
blagorodno, i Ihmenjev se, možda, ne bi tada ustezao da primi svoj novac.
— Hm! ... Svoj novac. Pa u tome i jeste stvar. Pa šta biste hteli od mene?
Da idem da mu izjavim kako ono svoje potraživanje smatram za
neopravdano. Pa što si onda potraživao kad si znao da tražiš nešto
neopravdano? - to će mi ceo svet u oči reći. A ja to nisam zaslužio, jer sam
potraživao na osnovu zakona; ja nigde nisam govorio niti pisao da je on krao,
ali sam u njegovu nehatnost, u lakomislenost i neumešnost u vođenju
poslova i danas ubeden. Taj novac je bez pogovora moj, i zato mi je teško da
bacam krivicu na sebe i, najzad, ponavljam vam, starac je tu uvredu sam na
sebe natovario, a vi sad mene nagonite da zbog te uvrede od njega oproštenje
tražim — a to je teško.
— Čini mi se, kad dva čoveka iskreno žele da se pomire, onda ...
— Onda ništa lakše, mislite vi?
 — Pa naravno.
— Ne, neki put to baš i nije tako lako, a naročito ...
— Naročito ako su s tim u vezi i druge stvari. Eto u tome se ja s vama
slažem, kneže. Slučaj Natalije Nikolajevne i vašeg sina treba vi sami da
izvedete na čistinu u svima onim tačkama koje od vas zavise, ali da stvar
bude tako izvedena da to Ihmenjeve potpuno zadovolji. Samo tada se vi
možete potpuno, i iskreno sa Ihmenjevom i o parnici objasniti. Sad, pak, dok
još ništa niste rešili, vi imate samo jedan put: da priznate neopravdanost svog
potraživanja i da to priznate otvoreno, a ako zatreba, onda i javno - to je
moje mišljenje. Govorim otvoreno, jer vi ste i sami pitali za moje mišljenje i,
verovatno, niste želeli da budem neiskren. A to mi daje smelost da vas
zapitam: što se vi brinete kako ćete vratiti taj novac Ihmenjevu? Ako
smatrate da ste u pravu, zašto da vraćate? Oprostite mi radoznalost, ali to je
vezano za druge okolnosti.
— A kako vi mislite? - zapita me on najednom, kao da uopšte nije čuo
moje pitanje. - Jeste li vi uvereni da stari Ihmenjev neće hteti da primi tih
deset hiljada kad bih mu uručio novac bez ikakvih ograda ... i... i... i... svih tih
ublažavanja?
— Razume se da neće primiti.
Ja tu sav planuh i zadrhtah od gneva. To drsko skeptičko pitanje učini na
mene takav utisak kao da mi je knez pljunuo u lice. Mojoj uvredi pridruži se i
nešto drugo: grub manir velike gospode s kojim mi on, ne odgovarajući na
moje pitanje i često kao i ne opažajući ga, upade u reč drugim svojim
pitanjem, verovatno dajući mi time na znanje da sam se suviše zatrčao pa
prešao na familijaran ton kad sam se usudio da mu postavljam takva pitanja.
Strašno sam mrzeo taj manir velike gospode, te sam svim silama i Aljošu od
toga odučavao.
— Hm! ... Vi ste odveć plahoviti, a u životu se neke stvari tako ne rade kao
što vi zamišljate - spokojno primeti knez na moj uzvik. - Nego, mislim da bi
unekoliko i sama Natalija Nikolajevna mogla da reši tu stvar. Vi joj to recite.
Ona bi tu mogla dati savet.
— Ni najmanje! - odgovorih dosta oporo. - Vi niste izvoleli saslušati šta
sam ja maločas bio počeo da vam govorim, nego mi upadoste u reč. Ako vi
vraćate te pare neiskreno i bez svih tih, kao što kažete, ublažavanja, Natalija
Nikolajevna će shvatiti da vi to plaćate ocu za kćer, a njoj za Aljošu - jednom
rečju, plaćate novcem.
— Hm! ... eto kako vi mene shvatate, dobri moj Ivane Petroviču! - Knez se
zasmeja. Što li se zasmejao? - A, međutim - nastavi on - mi imamo još toliko
jedan s drugim da razgovaramo. No sad nemamo kad. Molim vas samo,
razumejte jedno: stvar se ova tiče neposredno Natalije Nikolajevne i čitave
njene budućnosti. A sve to zavisi donekle od toga kako ćemo sad ja i vi to
dokonati i na čemu ćemo ostati. Vi ste tu potrebni - i sami ćete uvideti. I zato,
ako ste i dalje odani Nataliji Nikolajevnoj, onda se nećete moći odreći
objašnjenja sa mnom, pa ma kako vi malo simpatija osećali prema meni...
Nego, mi stigosmo ... a bientôt.[40]
 GLAVA DEVETA

Grofica je živela divno. Sobe su joj bile nameštene udobno i ukusno,

premda nimalo raskošno. No sve je nosilo na sebi karakter privremenog
boravka. To beše samo pristojan stan za neko vreme, a ne stalan, konačno
udešen dom bogate porodice, sa svim zamahom i prohtevima koji se kod
bogatog sveta smatraju kao nešto bez čega se ne može biti. Pričalo se da
grofica preko leta ide na svoje imanje (do krajnosti zabataljeno i već po drugi
put založeno) u sibirsku guberniju, i da će knez sa njom tamo ići. Ja sam o
tome već čuo, pa sam brižno pomišljao: kako će postupiti Aljoša kad mu Kaća
otputuje sa groficom? S Natašom još nisam razgovarao o tome: bojao sam se.
Ali po nekim znacima mogao sam primetiti da joj je ta stvar, kanda, već
poznata. Samo, ona je ćutala i trpela u sebi. Grofica me dočeka vrlo lepo,
ljubazno mi pruži ruku i potvrdi da je odavno želela da joj dođem. Ona nam
je sama sipala čaj iz divnog srebrnog samovara, kraj koga smo posedali - ja,
knez i još nekakav otmen gospodin iz visokog društva, već u godinama, s
nekim ordenom, sav uštirkan, sa diplomatskim držanjem. Toga gosta su ovde,
rekao bih, mnogo cenili. Grofica, po svom povratku iz inostranstva, još nije
stigla da te zime sebi stvori u Petrogradu velike veze te da utvrdi svoj položaj
kako je ona to želela i računala. Osim toga gosta nije bilo nikoga, niti joj je ko
celog toga večera dolazio. Ja sam pogledom tražio Katarinu Fjodorovnu. Ona
je bila u drugoj sobi s Aljošom, ali čuvši da smo mi došli, odmah pređe k
nama. Knez joj galantno poljubi ruku, a grofica joj ukaza na mene. Knez nas
odmah predstavi. Ja sam se s nestrpljivom pažnjom u nju zagledao: to je bila
nežna plavuša, obučena u belu haljinu, oniska, sa tihim i pribranim izrazom
lica, potpuno plavih očiju, i, kao što Aljoša reče, sa lepotom mladosti, i ništa
više. Nadao sam se da ću videti neko savršenstvo od lepote, ali lepote tu nije
bilo. Pravilan, nežno ocrtan oval lica, dosta pravilne crte, gusta i zbilja divna
kosa, jednostavno očešljana, tih, pažljiv pogled. Da sam se gde s njom sreo,
prošao bih pored nje ne obrativši na nju nikakvu naročitu pažnju. Ali to je
tako bilo na prvi pogled, te sam mogao da je tog večera malo bolje razgledam
tek docnije. Već samo to kako mi je pružila ruku, s nekom naivno pojačanom
pažnjom, zagledajući mi se i dalje u oči, iznenadilo me je svojom
neobičnošću, te se odnekud i nehotice osmehnuh na nju. Valjda sam odmah
osetio da je preda mnom ljudsko biće čista srca. Grofica je pažljivo motrila na
nju. Stisnuvši mi ruku, Kaća s nekakvom žurbom ode od mene, pa sede u
drugi kraj sobe, zajedno s Aljošom. Pozdravljajući se sa mnom, Aljoša mi
prišapnu: »Ovde sam samo na časak, ali odmah idem tamo.« »Diplomata« - ne
znam ime onom gostu pa ga zovem diplomatom, da ga tek bilo kako
imenujem - govorio je spokojno i važno izlažući nekakvu svoju ideju. Grofica
ga je pomno slušala. Knez se s odobravanjem laskavo smešio. Govornik mu se
često obraćao, verovatno ceneći u njemu dostojnog slušaoca. Dadoše mi šolju
čaja, pa me ostaviše na miru, što mi je bilo vrlo prijatno. Međutim, ja sam se
zagledao pažljivije u groficu. Na prvi pogled ona mi se nekako odmah
dopade. Možda i nije bila više mlada, ali na mene je učinila utisak da joj
nema više od dvadeset osam godina. Lice joj je bilo još sveže, a nekada, u
prvoj mladosti, mora da je bila prava lepotica. Njena zagasitosmeđa kosa bila
je još dosta gusta; pogled vanredno dobar, ali nekako vetrenjast i nestašno
podsmešljiv. No sada se ona zbog nečega očigledno uzdržavala. U njenom
pogledu bilo je mnogo inteligencije, ali najviše dobrote i veselosti. Meni se
učini da je glavna njena osobina neka lakomislenost, žudnja za uživanjem i
nekakav dobrodušan egoizam, možda čak i povelik. Ona je bila pod vlašću
kneza, koji je na nju imao jak uticaj. Znao sam da su imali vezu, čuo sam
takođe da on nije bio suviše ljubomoran ljubavnik za vreme njihovog
boravka u inostranstvu; ali mi se sve činilo, pa mi se i danas čini, da je njih
vezivalo, osim ranijih odnosa, još i nešto drugo, unekoliko tajanstveno, nešto
kao uzajamna obaveza, zasnovana na nekom računu ... jednom rečju, moralo
je biti tako nešto. A znao sam i to da je u ovaj mah ona bila knezu na teretu, a
međutim, njihovi odnosi nisu se prekidali. Možda su ih u to vreme naročito
vezivali planovi u vezi s Kaćom, koji su, naravno, u osnovi poticali od kneza.
Iz toga razloga se knez i izvukao od ženidbe sa groficom, koja je to ranije
stvarno zahtevala, ubedivši je da se zauzme za Aljošin brak s njenom
pastorkom. Bar tako sam ja mogao zaključiti po ranijem prostodušnom
pričanju Aljošinom, koji je ipak mogao ponešto da zapazi. Meni se uvek
činilo i to - donekle opet po Aljošinom pričanju - da je knez, kraj svega što
mu je grofica bila potpuno pokorna, imao nekakav razlog da je se boji. To je
čak i Aljoša primetio. Doznao sam posle kako je knez veoma želeo da groficu
uda za nekoga, te da ju je u toj nameri sad i slao u sibirsku guberniju, u nadi
da će joj naći podesnog muža u provinciji.
Sedeo sam i slušao opšti razgovor ne znajući kako bih što pre mogao
govoriti nasamo s Katarinom Fjodorovnom. Diplomata je odgovarao na neko
grofičino pitanje o savremenoj političkoj situaciji, o reformama koje su se
počele uvoditi, i o tome treba li ih se bojati. On je govorio mnogo i dugo,
spokojno, kao onaj koji ima vlast. Svoju misao razvijao je fino i pametno; ali
sama misao bila je odvratna. On je naglašavao da će ceo duh reformi i izmena
suviše brzo doneti izvesne rezultate; da će se merodavni, kad uvide te
rezultate, opametiti, i da će ne samo u društvu - razume se u izvesnom
njegovom delu - nestati toga novog duha, nego će na delu uvideti svoju
pogrešku, pa će tada sa udvojenom energijom početi da pomažu staro. Da će
taj pokušaj, ma i žalostan, biti ipak vrlo koristan, jer će naučiti kako da se
podržava to spasonosno staro, i doneće za to nove podatke; te da bi, dakle,
trebalo čak i želeti da se što pre dođe do poslednjeg stepena neopreznosti.
»Bez nas se ne može«, završi diplomata, »bez nas još nikad nijedno društvo
nije postojalo. Mi ništa nećemo izgubiti, već, naprotiv, samo dobiti. Mi ćemo
isplivati, isplivaćemo, a deviza naša u današnjem trenutku mora da bude: Pire
ça va, mieux ça est[41].« Knez se osmehnuo na njega s odvratnim
saosećanjem. Govornik je bio potpuno zadovoljan sobom. Bio sam toliko
nepametan da sam hteo da protivrečim. Krv uzavre u meni. Ali me zadrža
knežev jetki pogled. Taj pogled letimično pade na moju stranu, i učini mi se
da knez i očekuje kakav čudan i mladalački ispad od mene. On je tako šta
možda čak i želeo, pa da posle uživa kako ću se obrukati. U isti mah bio sam
čvrsto uveren da diplomata neizostavno neće hteti ni da opazi moju
primedbu, pa čak možda ni mene. Dođe mi odvratno da sedim s njima; ali me
izbavi Aljoša.
On mi polagano priđe, dotače se mog ramena i zamoli me za dve reči.
Dosetih se da ga je to Kaća poslala. Tako je i bilo. Posle jednog minuta već
sam sedeo kraj nje. S početka me je pažljivo svega merila pogledom, kao da
sama sebi govori: »Takav si, dakle«, i u prvo vreme oboje ne mogasmo da
nađemo reči da počnemo razgovor. Ali ja sam bio uveren da ona, kad samo
jednom počne, posle neće stati ni do zore. »Kakvih pet-šest časova
razgovora«, o kojima mi je pričao Aljoša, sad mi sinuše u glavi. Aljoša je sad
sedeo s nama, pa je nestrpljivo očekivao kako ćemo otpočeti.
— Pa što sad ćutite? - poče on posmatrajući nas s osmehom. - Sastali se, pa
ćute!
— Ah, Aljoša, kakav si... pa evo, odmah ćemo - odgovori Kaća. - Jer nas
dvoje, Ivane Petroviču, imamo o mnogo čemu da razgovaramo da prosto ne
znam od koga kraja da počnem. Mi se vrlo kasno upoznajemo; trebalo je
ranije, mada ja vas već odavno poznajem. A kako sam želela da vas vidim!
Čak sam mislila i da vam pišem...
— O čemu? - zapitah ja, i nehotice se osmehnuvši.
 — Pa zar o malo čemu? - odgovori ona ozbiljno.
— Eto, recimo, o tome je li istina to što on priča za Nataliju Nikolajevnu
da se ona ne nalazi uvređena što je on u takvo vreme ostavlja samu? No, je li
to lepo da čovek tako postupa kao on? Eto, zašto si ti sad ovde, kaži mi,
molim te?
— O, bože moj, pa odmah ću da idem. Jer ja sam kazao da ću ovamo samo
na časak, da vidim kako ćete vas dvoje razgovarati, pa odmah onamo.
— A šta imaš da nas gledaš! Eto, sedimo, jesi li video? I uvek vam je on
takav - dodade ona, lako porumenevši i ukazujući mi na njega prstićem. -
»Samo na jedan časak, kaže, samo na jedan časak«, a kad pogledaš, on se i do
ponoći zasedeo, a posle je, dabome, već i kasno. »Ona se, kaže on, ne ljuti;
ona je dobra«, eto kako on rezonuje. No je li lepo, i da li je pošteno?
— Pa dobro, da idem kad je tako - tužno odgovori Aljoša. - Samo, ja bih
voleo kad bih mogao s vama ostati...
— A šta ćeš ti s nama? Nama je, naprotiv, potrebno da se o mnogo čemu
nasamo razgovaramo. Ama poslušaj me, nemoj da ti je žao, tako je potrebno,
lepo me razumej.
— Ako je potrebno, onda ću odmah... šta imam da se ljutim. Ja ću samo na
časak do Ljovinjke, pa posle odmah k njoj. Nego, evo šta je, Ivane Petroviću -
nastavi on uzevši šešir - vi valjda znate da otac hoće da se odrekne onog
novca što ga je dobio u parnici od Ihmenjeva?
— Znam, govorio mi je.
— Kako je to lepo od njega? Eto, Kaća ne veruje da on tu blagorodno
postupa. Razgovarajte s njom o tome. Zbogom, Kaća, i molim te, ne sumnjaj
u moju ljubav prema Nataši. I zašto mi svi vi namećete te uslove, prekorevate
me, svaki mi korak pratite, kao da sam pod vašom prismotrom! Ona zna kako
ja nju volim, i sigurna je u mene, i uveren sam da ona u mene ne sumnja. Ja
nju volim i bez toga, bez svih tih obaveza. Ne znam ni da kažem koliko je
volim. Prosto, volim je. I stoga nema smisla ispitivati me kao kakvog krivca.
Eto, pitaj Ivana Petroviča, sad je on već tu, pa će ti potvrditi da je Nataša
ljubomorna; pa premda me mnogo voli, u toj njenoj ljubavi ima mnogo
sebičnosti, jer nije u stanju ništa za mene da žrtvuje.
— Kako to? - zapitah ga začuđen, prosto ne verujući svojim ušima.
— Ama, kako to govoriš, Aljoša? - skoro viknu Kaća, pljesnuvši rukama.
— Pa, naravno, šta ima tu čudnovato? Ivan Petrovič zna. Ona bi da sam ja
večno kod nje. I mada ona to ne zahteva, ali se vidi da bi to htela.
 — Pa zar te nije sramota, zar te nije stid! - reče Kaća, sva planuvši od
gneva.
— A zašto da me je stid? Ih, kakva si ti, Kaća! Pa ja je volim više no što
ona misli, a kad bi i ona mene volela kako treba, ovako kako ja nju volim,
ona bi mi sigurno žrtvovala svoje zadovoljstvo. Ona me, doduše, i sama pušta,
ali ja joj iz očiju čitam da joj je to teško, a meni je onda svejedno kao i da me
ne pušta.
— Ne, to ti ne govoriš tek onako - uzviknu Kaća, opet se obraćajući meni s
pogledom koji je sevao od gneva. - Priznaj, Aljoša, odmah da mi priznaš, sve
je to tebi otac napunio uši. Je li ti danas napričao? I, molim te, nemoj da se
izvlačiš: odmah ću sve doznati. Govori: jeste ili nije?
— Da, govorio mi je - odgovori Aljoša zbunjeno.
— Pa šta onda? On je govorio sa mnom danas tako ljubazno, tako
prijateljski, a nju mi je neprestano hvalio tako da sam se čak čudio; ona ga je
tako uvredila, a on je sad hvali.
— A vi brže svemu tome poverovali - rekoh ja - vi, kome je Nataša dala sve
što je mogla dati. Pa čak i sad, i danas se neprestano brinula za vas, da vam ne
bude dosadno, da vas kako ne liši mogućnosti da se vidite sa Katarinom
Fjodorovnom! Ona mi je to sama govorila danas. A vi, najedared, poverovali
tom lažnom ogovaranju! Zar vas nije sramota!
— Nezahvalniče jedan! Ali zar vredi govoriti kad se on nikad ničega ne
stidi! - izgovori Kaća, odmahnuvši na njega rukom, kao na čoveka od koga je
i bog digao ruke.
— Ama šta vam je! - nastavi Aljoša rastuženim glasom. - I uvek si ti takva,
Kaća! Ti uvek kod mene samo najgore vidiš ... A već i da ne govorim o Ivanu
Petroviču. Vi mislite da ja Natašu ne volim. Nisam to mislio kad sam rekao da
je ona sebična. Hteo sam da kažem da ona mene već suviše voli, tako da
prosto preteruje, te od toga i meni i njoj bude teško. A otac meni neće nikad
podvaliti, pa baš i da hoće. Neću mu se dati. On nije kazao da je ona sebična u
rđavom smislu reči. Ja sam to osetio. On je, od reči do reči, kazao tako kako
sam vam ja sad rekao: da ona mene toliko preterano voli, toliko jako, da to
već u sebičnost prelazi, te je i meni i njoj teško, a kasnije će mi još i teže biti.
Mislim da je on istinu rekao, iz čiste ljubavi prema meni, i to ni najmanje ne
znači da je vređao Natašu. Naprotiv, on je video kod nje samo veoma jaku
ljubav, ljubav bez granica, do nemogućnosti ...
Ali, tu ga Kaća prekide i ne dade mu da dovrši. Ona poče da ga žestoko
kori; da mu dokazuje kako je njegov otac samo zato i počeo da hvali Natašu
da bi ga zavarao svojom dobrotom, a sve to u nameri da raskine njihovu vezu,
da neviđeno i neprimetno podbuni protiv nje samoga Aljošu. Ona vatreno i
pametno načini zaključak kako ga je Nataša volela, i kako nikakva ljubav ne
bi oprostila ono što on s njom čini - te da je pravi sebičnjak on, Aljoša. Malo-
pomalo, Kaća ga dovede do teške tuge i do potpunog kajanja. Sedeo je kraj
nas zagledavši se u zemlju, već ništa ne odgovarajući, kao ubijen, i sa
patničkim izrazom na licu. Ali Kaća je bila neumoljiva. Ja se s krajnjom
radoznalošću zagledah u nju. Želeo sam da što pre upoznam tu čudnu
devojku. Ona je bila pravo dete, ali nekakvo čudnovato, dete s ubeđenjem, s
utvrđenim pravilima i strasnom urođenom ljubavlju prema dobru i pravdi.
Ako bi je čovek zbilja mogao nazvati još detetom, ona je spadala u vrstu
zamišljene dece, što je dosta često u našim porodicama. Videlo se da je ona
već o mnogo čemu razmišljala. Zanimljivo bi bilo zaviriti u tu misaonu
glavicu i pogledati kako su se u njoj potpuno detinjaste misli i predstave
mešale sa ozbiljnim, preživljenim utiscima i posmatranjima (jer Kaća je dotle
već živela), a u isti mah i sa idejama koje njoj nisu poznate, koje još nije
doživela, ali koje su je porazile apstraktno, knjiški, a kojih je ona morala već
mnogo imati, i koje je, verovatno, primala kao nešto što je već i sama
preživljavala.
U toku tog večera, i docnije, čini mi se, dosta sam je dobro proučio. Ona je
imala plahovito i osetljivo srce. U nekim prilikama kao da je zanemarivala
veštinu vladanja nad samom sobom, ističući svagda na prvo mesto istinu, a
svako životno savlađivanje smatrala za uslovnu predrasudu, pa se, kanda, još
ponosila takvim svojim ubeđenjem, što se dešava sa mnogim plahovitim
ljudima, pa čak i kad nisu mladi. No to joj je baš davalo nekakvu naročitu čar.
Ona je neobično volela da misli i da iznalazi istinu, ali nije bila nimalo
sitničarka, imala je neke svoje detinjske ispade, zbog kojih biste već na prvi
pogled počinjali da volite sve njene originalnosti i da se mirite s njima.
Ja se setih Ljovinjke i Borinjke, pa mi se učini da je sve to sasvim na
svome mestu. I čudnovato: njeno lice, na kome na prvi pogled nisam uočio
ništa naročito lepo, još te večeri, s časa na čas, postajaše za mene sve lepše i
privlačnije. To naivno dvojstvo deteta i žene koja razmišlja; ta detinjska i u
najvećoj meri pravdoljubiva žudnja za istinom i pravidom, i nepokolebljiva
vera u svoje težnje - sve je to obasjavalo njeno lice nekom divnom svetlošću
iskrenosti, davalo mu neku višu, duhovnu lepotu, i vi biste počinjali uviđati
da se ne može tako brzo iscrpsti sav značaj te lepote, koja nije odmah
shvatljiva svakom običnom, nezainteresovanom pogledu. I ja razumedoh da
se Aljoša morao strasno privezati za nju. Ako on sam nije umeo da misli i da
rasuđuje, on je baš zato voleo one koji bi mesto njega mislili, pa čak i želeli -
a Kaća ga je već uzela pod svoje staranje. Njegovo srce je bilo zahvalno i
potpuno se celo predavalo svemu što je bilo časno i lepo, a Kaća se već bila
mnogo i sa svom iskrenošću detinjstva i simpatije pred njim iskazala. On u
sebi nije imao ni trunke sopstvene volje; ona je imala vrlo mnogo uporne,
jake i vatrene volje, a Aljoša se mogao privezati samo uz onog ko bi mogao
njime vladati, pa mu čak i zapovedati.
Time ga je donekle i Nataša sebi privezala u početku njihove veze; ali
Kaća je imala veliko preimućstvo nad Natašom - to što je još i sama bila dete i
što će, kanda, još dugo i ostati dete. To detinjstvo u njoj, njen sjajni um, i u
isto vreme izvestan nedostatak rasuđivanja - sve je to bilo Aljoši nekako
srodnije. On je to osećao, pa ga je stoga Kaća sve jače privlačila. Ubeđen sam,
kad su oni govorili među sobom nasamo, onda je, naporedo sa ozbiljnim
»propagatorskim« Kaćinim izlaganjem, kod njih dolazilo možda čak i do
igračaka. Pa, premda je Kaća, verovatno, često Aljoši čitala »lekcije« i već ga
držala u rukama, on se u njenom društvu, očevidno, osećao lakše nego u
Natašinom. Oni su u većoj meri bili par jedno drugom, a to je bilo glavno.
— No, no, Kaća! dosta. Uvek ispada da si ti u pravu, a ja nikad! To je stoga
što je tvoja duša čistija no moja - reče Aljoša ustajući i pružajući joj na
rastanku ruku. - Sad ću ja k njoj, a Ljovinjki neću svratiti...
— I nemaš nikakva posla kod Ljovinjke; a što si me sad poslušao te ideš,
baš si zlatan.
— A ti si hiljadu puta od svih zlatnija - odgovori joj rastuženi Aljoša. -
Ivane Petroviču, ja bih samo dve reči da vam kažem.
Povukosmo se na dva koraka.
— Ja sam danas ružno postupio - prošapta mi on - postupio sam nisko,
kriv sam pred svima i svetu, a pred njima obema najviše. Danas me je otac
posle ručka upoznao s Aleksandrinom (jedna Francuskinja) ... zanosna
ženska. Ja ... izgubih glavu i... no, šta imam sad da vam pričam, nisam više
dostojan da budem zajedno s njima... Zbogom, Ivane Petroviču!
— On je dobar, on je plemenit - žurno poče Kaća kad sam opet seo pored
nje - ali mi ćemo o njemu posle mnogo govoriti, a sad ja i vi treba da se
sporazumemo: šta vi mislite o knezu?
— Mislim da je on vrlo rđav čovek.
— I ja tako isto. Mi se, dakle, u tome slažemo, i stoga će nam biti lakše da
razgovaramo. A sad o Nataliji Nikolajevnoj... Znate li, Ivane Petroviču, ja sam
vam sad kao u pomrčini, pa sam vas čekala kao svetlost. Vi ćete mi sve to
razjasniti, jer u najglavnijoj tački ja sudim po svome domišljanju, prema
onome što mi je Aljoša pričao. A više nisam imala od koga da što doznam. Pa
recite mi, pre svega (to je glavno), kako vi mislite: da li će Aljoša i Nataša biti
srećni ili neće? To mi je, pre svega, potrebno da znam radi svoje konačne
odluke, pa da posle sama znam kako da se držim.
— A ko može o tome što pouzdano reći? ...
— Pa, naravno, ne baš pouzdano - prekide me ona - ali ipak, kako vam
izgleda? Zato što ste vi vrlo pametan čovek.
— Po mome, oni ne mogu biti srećni.
— A što?
— Nisu par jedno drugom.
— Isto sam to i ja mislila.
— Tu ona sklopi ruke, čisto duboko ožalošćena.
— Izložite mi podrobnije, čujte: strašno želim da vidim Natašu, jer imam o
mnogo čemu s njom da razgovaram, i čini mi se da ćemo nas dve sve rešiti. A
sad je ja neprestano zamišljam: mora da je veoma pametna, ozbiljna, iskrena
i divna. Je li tako?
— Tako je.
— U to sam bila uverena. No, pa kad je ona takva, kako je ona mogla
zavoleti Aljošu, takvog dečka? Objasnite mi to; često o tome mislim.
— To se ne može objasniti, Katarina Fjodorovna, kako i zašto čovek može
nekog zavoleti. Da, on je pravo dete. A znate li vi kako čovek može dete da
zavoli? - (Srce mi se razneži posmatrajući nju i njene oči, koje pomno, sa
dubokom, ozbiljnom i nestrpljivom pažnjom behu uperene u mene.) - I što
više sama Nataša ne liči na dete - nastavih - što je ozbiljnija, tim pre ga je
mogla zavoleti. On je pravičan, iskren, strašno naivan, a neki put milo
naivan. Ona ga je možda zavolela ... kako da vam kažem? Kao iz nekog
sažaljenja. Velikodušno srce je kadro da zavoli iz sažaljenja... Uostalom,
osećam da vam ništa ne mogu objasniti, ali zato ću vas pitati - i vi ga volite?
Smelo joj postavih to pitanje jer sam osećao da hitajući s tim pitanjem ne
mogu pomutiti bezgraničnu, detinju čistotu njene vedre duše.
— To, bogami, još ni sama ne znam - tiho mi odgovori ona, otvoreno mi
gledajući u oči - ali čini mi se da ga veoma volim ...
— No, eto vidite. A možete li mi objasniti zašto ga tako volite?
— Jer u njemu nema laži - odgovori mi ona razmislivši. - I kad mi on
pravo u oči pogleda, pa mi pri tom što govori, meni se to veoma dopada...
čujte, Ivane Petroviču, eto ja s vama govorim o tome, ja sam devojka, a vi ste
muškarac; je li tako lepo što ja sad činim ili nije?
 — Pa šta tu ima takvo?
— Da, da. Naravno, šta tu ima takvo? A eto oni (ona ukaza na grupu koja
je sedela oko samovara), oni bi jamačno kazali da to nije lepo. Jesu li oni u
pravu ili nisu?
— Nisu! Jer vi ne osećate u srcu da što rđavo činite, te stoga...
— Tako ja uvek i radim - prekide me ona, očevidno hitajući da se što više
narazgovara sa mnom. - Čim se tako nečim zbunim, odmah upitam svoje srce,
pa ako je ono mirno, mirna sam i ja. I tako uvek treba činiti. I ja sad ovo s
vama ovako iskreno govorim, kao sa samom sobom, stoga što ste vi, u prvom
redu, krasan čovek, i ja znam vašu pređašnju istoriju s Natašom pre Aljoše, i
ja sam plakala kad su mi pričali.
— A ko vam je pričao?
— Razume se, Aljoša, a i on mi je to sam sa suzama pričao. To je vrlo lepo
s njegove strane, i meni se to vrlo dopalo, čini mi se da on većma vas voli no
vi njega, Ivane Petroviču. Eto, zbog takvih stvari mi se on i dopada. No, a
drugo, ja zato s vama tako otvoreno govorim, kao sa samom sobom, što ste vi
vrlo pametan čovek i možete mi dati mnogo saveta i poučiti me.
— A po čemu vi to znate da sam ja toliko pametan da čak i vas mogu učiti?
— Pa šta tu ... Šta to govorite! - Ona se zamisli. - Pa ja sam o tome samo
onako počela; nego, da govorimo o najglavnijem. Naučite me, Ivane
Petroviču: eto, sad osećam da sam Natašina suparnica, i to znam, pa šta sad
da radim? Zato sam vas i pitala da li bi njih dvoje bili srećni. O tome dan i noć
mislim. Položaj Natašin je strašan, strašan! Jer on je već sasvim prestao da je
voli, a mene sve više i više voli. Zar nije tako?
— Pa skoro da je tako.
— I on je ne obmanjuje. On ni sam ne zna da već prestaje da je voli, ali
ona to jasno uviđa. Kako mora da joj je teško!
— Pa šta mislite sad da činite, Katarina Fjodorovna?
— Imam mnogo planova - odgovori ona ozbiljno - pa ipak se neprestano
bunim. Zato sam vas i čekala s takvim nestrpljenjem, da mi sve to načisto
izvedete. Vi sve to mnogo bolje znate, jer vi ste sad za mene kao nekakav bog.
Čujte, ja sam s početka ovako mislila: ako se njih dvoje vole, onda treba da
budu srećni; i zato ja treba da se žrtvujem i njima da pomažem. Zar nije tako?
— Ja znam da ste se vi i žrtvovali.
— Da, žrtvovala sam se, ali posle, kad je on počeo da dolazi k meni i da me
sve više voli, počela sam da razmišljam, i jednako mi dolazi u glavu: da li da
se žrtvujem ili ne? A to je vrlo rđavo. Zar ne?
— Pa to je prirodno - odgovorih joj - tako mora da bude ... i vi niste krivi.
— Ne bih rekla... Vi tako govorite zato što ste vrlo dobri. A ja mislim da
moje srce nije baš sasvim čisto. Da je ono čisto, znala bih kako bih rešila.
Nego manimo to! Zatim sam doznala više o njihovim odnosima od samog
kneza, od maman, pa od samog Aljoše te ocenih da njih dvoje nisu par, a vi
mi sad, eto, i potvrdiste to. Tada se još više zamislih: pa šta sad? Jer ako će
oni već biti nesrećni, onda bolje da se rastanu; a zatim odlučih da se kod vas
o svemu potanje izvestim, pa da odem do same Nataše, te da nas dve rešimo
celu tu stvar.
— Ali kako da se reši, to je pitanje.
— Ja ću joj prosto reći: »Vi ga volite nadasve na svetu, pa stoga i njegovu
sreću treba da volite više no svoju; prema tome, treba s njim da se rastanete.«
— Da, ali kako će njoj biti kad to sve čuje? A ako se ona i složi s vama, da
li će biti kadra da tako i postupi?
— Pa, o tome, eto, ja i mislim i dan i noć, pa... pa...
I ona najednom brižnu u plač.
— Nećete verovati kako mi je žao Nataše - prošapta ona usnicama koje su
drhtale od suza.
Tu već ništa nije imalo da se dodaje, ćutao sam pa sam i sam, gledajući je,
hteo da zaplačem, onako, od nekakve ljubavi. Kako je zlatno bilo to dete! Ja
je već nisam pitao zašto smatra sebe sposobnom da Aljošu usreći.
— Vi, kanda, volite muziku? - zapita me ona, umirivši se malo, još
zamišljena od nedavnih suza.
— Volim - odgovorih joj čisto čudeći se.
— Kad bismo imali vremena, ja bih vam odsvirala treći koncert Betovena.
Ja ga sad sviram. Tamo su sva ta osećanja... tačno ovakva kao što ih sad
osećam. Bar tako mi se čini. Ali to možemo drugi put; a sad treba da
razgovaramo.
Počesmo se dogovarati kako da se ona vidi s Natašom i kako da se sve to
udesi. Ona mi saopšti da na nju motre, premda joj je maćeha dobra i voli je,
ali joj nipošto ne bi dozvolila da se upozna s Natalijom Nikolajevnom. I stoga
se ona sad odlučila da ih obmane. Izjutra se ona neki put izvozi u šetnju, ali
skoro uvek sa groficom. No neki put grofica ne pođe s njom, nego je pusti sa
Francuskinjom, koja je sad nešto slaba. A to se dešava kad groficu boli glava,
te se mora čekati dok je ne zaboli glava. A dotle će ona zadobiti svoju
Francuskinju (neka vrsta družbenice, starica), jer je Francuskinja vrlo dobra.
Na kraju je izlazilo da se nikako ne može unapred utvrditi dan za posetu
Nataši.
— Kad se s Natašom upoznate, nećete se kajati - rekoh joj. - Ona i sama
želi da se s vama upozna, i to je potrebno već i stoga da bar zna u čije ruke
predaje Aljošu ... A zbog te stvari nemojte mnogo da se žalostite. Vreme će to
i bez vaših briga rešiti. Jer vi, kanda, odlazite u selo?
— Da, uskoro, možda kroz mesec dana - odgovori ona - i ja znam da to
naročito zahteva knez.
— Pa kako mislite: hoće li i Aljoša s vama poći?
— I ja sam baš o tome mislila! - izgovori ona, pažljivo se zagledavši u
mene. - Mislim da će i on ići.
— Ići će.
— Bože moj, pa šta će iz svega toga biti, ne znam. čujte, Ivane Petroviču!
Ja ću vam o svemu tome pisati, često ću vam pisati, i mnogo. Već sam sad
počela da vam dosađujem. Vi ćete često k nama dolaziti?
— Ne znam, Katarina Fjodorovna, to zavisi od prilika. Možda vam i nikako
neću dolaziti.
— A zašto?
— To će zavisiti od raznih uzroka, a što je najglavnije, od mojih odnosa sa
knezom.
— To je nečastan čovek - reče Kaća odlučno. - A znate li šta, Ivane
Petroviču? šta velite, kad bih ja k vama došla? Da li bi to bilo dobro ili ružno?
— A kako vi sami mislite?
— Mislim da bi bilo dobro. Tako, posetila bih vas... - dodade ona
osmehnuvši se. - Jer ja to stoga govorim što, i pored toga što vas visoko
cenim, ja vas i mnogo volim ... I od vas se može mnogo naučiti. A ja vas
volim... I to, valjda, nije sramota što ja vama sve to govorim.
— A što da je sramota? I vi ste meni već tako mili, kao rođeni.
— Pa vi ćete mi biti prijatelj?
— O, da, da! - odgovorih.
— No, a oni bi neizostavno rekli da je to sramota i da mlada devojka ne
sme tako što činiti - primeti ona, opet mi ukazavši na društvo za čajnim
stolom. - Uzgred primećujem da nas je knez, kanda, namerno ostavio same da
se siti izrazgovaramo.
 — Jer ja vrlo dobro, znam - dodade ona - knez bi hteo moje pare. O meni
misle da sam pravo dete, pa mi čak to otvoreno i kažu. No ja ne mislim tako!
Nisam ja više dete. čudan su oni svet; i sami su kao decà. I zašto su se toliko
zabrinuli?
— Katarina Fjodorovna, zaboravio sam da vas pitam ko su ti Ljovinjka i
Borinjka kojima Aljoša tako često odlazi?
— To su neki moji dalji rođaci. Oni su vrlo inteligentni i vrlo čestiti, ali
strašno mnogo pričaju... Ja ih znam ...
I ona se osmehnu.
— Je li istina da nameravate da im s vremenom milion poklonite?
— Eto vidite! Baš i taj milion: oni toliko pričaju o njemu da već postaje
nesnosno. Ja ću, naravno, rado priložiti za sve što je korisno, šta će mi toliki
novac, zar ne? Ali kad ću ga ja darovati - a oni, eto, već dele, raspravljaju,
dižu larmu, prepiru se: na šta je najbolje da se upotrebi, čak se i svađaju zbog
toga, a to je zbilja smešno. I suviše su brzopleti. Ali ipak su tako iskreni i...
pametni. Studiraju. A to je ipak bolje nego kako drugi žive. Zar ne?
I mnogo smo još nas dvoje razgovarali. Ona mi ispriča skoro ceo svoj život
i željno je slušala moje pričanje. Neprestano je tražila da joj, u prvom redu,
pričam o Nataši i Aljoši. Bila je već ponoć kad mi knez priđe pa mi dade znak
da treba da se oprostim. Ja se oprostih. Kaća mi čvrsto steže ruku i sa
značajnim izrazom pogleda u mene. Grofica me zamoli da im dolazim. Ja i
knez izišli smo zajedno.
Ne mogu da se uzdržim od jedne napomene, čudnovate, i koja možda
nikako i ne spada uz ovu stvar. Iz tročasovnog mog razgovora s Kaćom poneo
sam, između ostalog, nekakvo čudnovato, no u isti mah duboko uverenje da
je ona u tolikoj meri još pravo dete da uopšte ne zna svu tajnu odnosa
između muškarca i žene. To je davalo neobičnu komičnost nekim njenim
razlaganjima i uopšte ozbiljnom tonu s kojim je ona govorila o mnogim
veoma važnim stvarima ...
 GLAVA DESETA

— Znate šta - reče mi knez sedajući sa mnom u kola - kako bi bilo da sad
večeramo, a? Kako vi mislite?
— Bogami, ne znam, kneže - odgovorili mu kolebajući se. - Ja nikad ne
večeravam ...
— Pa ćemo, razume se, i porazgovarati za večerom - dodade on gledajući
me pravo u oči, pažljivo i lukavo.
Ko to ne bi razumeo! On hoće da se poveri - pomislih - a meni je to i
trebalo. Pristadoh.
— U redu. Na Veliku morsku kod B.
— U restoran? - zapitah ga malo zbunjen.
— Da, a što? Ja uopšte retko večeravam kod kuće. Zar mi nećete dozvoliti
da vas pozovem?
— Pa već sam vam rekao da nikad ne večeravam.
— Ali jedanput se može. A, osim toga, ovo vas ja pozivam...
To jest, ja plaćam. Uveren sam da je on to namerno dodao. Pristao sam da
me odveze, ali odlučih da u restoranu svoj račun sam platim. Stigosmo. Knez
uze zasebnu sobu, pa sa ukusom i kao pravi znalac izabra dva-tri jela. Jela
behu skupa, isto kao i flaša finog stonog vina, koju on naruči. Sve to nije za
moj džep. Ja pogledah jelovnik pa naručih pola jarebice i čašicu lafita. Knez
se pobuni.
— Vi baš nećete sa mnom da večerate! Pa to je čak smešno. Pardon, mon
ami, ali to je... već nepodnošljiva delikatnost. To je već najsitnije častoljublje.
Tu su se umešali, maltene, staleški interesi, i kladim se da je tako. Uveravam
vas da me time vređate.
No ja ostadoh pri svome.
— Uostalom, kako želite - dodade on. - Ja vas ne primoravam... Recite,
Ivane Petroviču, bih li ja mogao s vama razgovarati sasvim prijateljski?
 — Ja vas molim za to.
— No, po mome shvatanju, tako preterana delikatnost škodi vama samom.
A isto tako time škode sebi i svi vaši. Vi ste pisac, vi treba da poznajete
društvo; a vi se od svega tuđite. Ja sad ne govorim o jarebici; ali vi ste gotovi
da se odreknete potpuno svakog opštenja s našim krugom, a to je skroz
štetno. Pored toga što vi time mnogo gubite - no, jednom rečju, karijeru -
pored toga, već samo to što treba sami da upoznate ono što opisujete, jer
tamo su u vašim romanima i grofovi, i kneževi, i budoari... Uostalom, šta ja to
govorim! Kod vas je tamo sad sama beda: izgubljeni šinjeli, revizori[42],
ubojice, oficiri, činovnici, stara vremena i život raskoljnika[43], znam, znam.
— Ali vi se varate, kneže. Ako ja ne dolazim u taj vaš, kako ga vi nazivate
»viši krug«, to je stoga što je tamo, pre svega, dosadno, a, drugo, tamo nemam
šta da radim! Nego, ja ipak tamo dolazim ...
— Znam, knezu R., jedanput godišnje. Tamo sam vas i sreo. A sve ostalo
vreme čamite u svojoj demokratskoj gordosti i propadate po vašim
mansardama, premda svi vaši ne rade tako. Među vama ima takvih pustolova
da čak i mene muka hvata ...
— Molio bih vas, kneže, da promenite taj razgovor i da se ne vraćate k
nama na mansarde.
— Ah, bože moj, pa vi ste se već uvredili! Uostalom, vi ste mi sami
dozvolili da s vama prijateljski govorim. Ali, izvinite, ja još ničim nisam ni
zaslužio vaše prijateljstvo. Nego, prilično im je ovo vino. Probajte ga.
On mi nasu pola čaše iz svoje boce.
— Eto, vidite, dragi moj Ivane Petroviču, ja i sam uviđam da nametati
nekome svoje prijateljstvo - ne priliči. Ali nismo tako grubi i bezočni prema
vama kao što nas vi zamišljate. A posle, i ja vrlo dobro razumem da vi sad
sedite sa mnom ne iz neke naklonosti prema meni, nego stoga što sam vam
obećao da ću razgovarati. Zar nije tako? On se zasmeja.
— A pošto vi štitite interese izvesne osobe, vi biste hteli da čujete ono što
ću da kažem. Je li tako? - dodade on sa zluradim osmehom.
— Niste se prevarili - prekidoh ga nestrpljivo (osetih da je on jedan od
onih koji, kad vide da je čovek i najmanje u njihovoj vlasti, odmah mu dadu
da to oseti. A ja sam sad bio u njegovoj vlasti, jer nisam mogao otići dok ne
čujem sve što je on nameravao da kaže, i on je to vrlo dobro znao. Njegov ton
se najedared izmeni, i sve je više prelazio u drsko-familijaran i podsmešljiv.)
— Vi se niste prevarili, kneže: baš zato sam i došao. Inače, verujte, ne bih
sedeo ... ovako kasno.
 Dođe mi da mu kažem: inače ni za šta na svetu ne bih tu s vama ostao. Ali
to ne rekoh, nego okrenuh razgovor na drugu stranu, ne iz straha, već iz
proklete svoje slabosti i delikatnosti. Jer kako ćete, zbilja, da kažete čoveku
grubost pravo u oči, pa ma on to i zaslužio, i mada sam naročito i želeo da mu
grubost kažem? čini mi se da je knez to po mojim očima i primetio, pa me je
podrugljivo posmatrao u toku čitavog moga odgovora, čisto naslađujući se
mojim kukavičlukom i kao izazivajući me svojim pogledom: »Dakle, nisi se
usudio, ustuknuo si, to je, bratac!«
Sigurno je tako i bilo, jer kad sam dovršio, on se zakikota, pa me sa
nekom pokroviteljskom ljubaznošću potapša po kolenu.
»Ne znaš kako si smešan, bratac«, pročitah u njegovim očima. »Ako, ako!«
pomislih u sebi.
— Večeras sam vrlo raspoložen - uzviknu on -a, verujte, ni sam ne znam
zašto. Da, da, dragi moj, da! Baš sam o toj osobi i hteo da govorim. Treba
sasvim da se izjasnim, da dođem do nekog rezultata, i nadam se da ćete me
ovoga puta potpuno razumeti. Onomad sam počeo s vama da govorim o tim
parama i o tom smetenjaku ocu, šezdesetgodišnjem detetu... No! Ne vredi sad
ni pominjati. Jer ja sam to tek onako rekao! Ha, ha, ha! Pa vi ste književnik,
trebalo je da se dosetite.
Gledao sam ga zaprepašćeno. Činilo mi se da još nije bio pijan.
— No, a što se tiče te devojke, bogami, ja je poštujem, čak je i volim,
uveravam vas. Malo je svojeglava, ali »nema ruže bez trna«, kao što se
govorilo pre pedeset godina. I pravo su govorili: trnje - bode, ali to baš i jeste
primamljivo, pa premda je moj Aleksej glupak, ja sam mu unekoliko već
oprostio - jer je pokazao da ima ukusa. Jednom rečju, meni se te devojke
sviđaju, i ja čak - (on značajno skupi usne) imam naročite planove ... Nego, o
tome posle ...
— Kneže! čujte, kneže! - uzviknuh - ja ne razumem kod vas tu tako naglu
promenu, ali... promenite razgovor, molim vas.
— Vi se opet žestite! Pa lepo ... Promeniću, promeniću! Samo, evo šta
hoću da vas pitam, mili moj prijatelju: da li vi nju mnogo poštujete?
— Naravno - odgovorili mu grubo i nestrpljivo.
— Pa... pa i volite je? - nastavi on odvratno kezeći zube i žmireći.
— Vi se zaboravljate! - viknuh ja.
— No, neću, neću! Umirite se! Danas sam neobično dobro raspoložen.
Tako mi je prijatno kako već odavno nije bilo. Da popijemo čašu šampanjca?
Kako mislite, pesniče moj !
 — Ja neću da pijem, nisam za piće.
— Neću ni da čujem. Vi mi danas morate praviti društvo. Ja se osećam
divno, pa pošto sam do sentimentalnosti dobar, onda ne mogu sam da budem
srećan. Ko zna, možda ćemo još doći dotle da ćemo i na ti piti, ha, ha, ha! Ne,
mladi moj prijatelju, još vi mene dobro ne znate! Uveren sam da ćete me
zavoleti, želeo bih da vi sa mnom danas i radost i žalost délite, i veselje i suze,
mada se nadam da se bar ja neću rasplakati. No šta je, dakle, Ivane
Petroviču? Jer pomislite samo, ako ne bude ono što ja želim, onda će sve ovo
nadahnuće nestati, izvetriće i propašće, i vi ništa nećete čuti. A vi ste ovde
samo zbog toga da nešto čujete. Zar nije tako? - dodade on opet mi
bezobrazno namignuvši - dakle, birajte.
Pretnja je bila ozbiljna. Ja pristadoh. »A da nije on naumio da me opije?«
pomislih. Baš ovde je zgodno mesto da pomenem jednu priču o knezu priču
koja je već odavno i do mene stigla. Pričalo se o njemu, da on - inače uvek
tako uglađen i pristojan u društvu - zna neki put noću da se opije kao zemlja
i tada se kradom odaje bludu, odvratnom i potajnom! Slušao sam o njemu
strahovite stvari. Kažu da je Aljoša znao da mu otac neki put pije, pa se
trudio da to krije od svih, a naročito od Nataše. Jedared se preda mnom
nekako izgovorio, ali brže zataškao razgovor te nije odgovarao na moja dalja
pitanja. Uostalom, od njega to nisam ni čuo i, priznajem, s početka nisam
mogao da verujem. A sad sam čekao šta će da bude.
Donesoše vino. Knez nasu dve čaše, sebi i meni.
— Zlatna, zlatna devojka, premda me je onako izgrdila! - nastavi on
srkućući vino s velikim uživanjem - ali ta zlatna stvorenja baš tu i jesu zlatna,
u takvim momentima... A ona je sigurno mislila da me je zastidela - sećate se
one večeri? - i da me je satrla u prah! Ha, ha, ha! Pa kako joj lepo stoji kad
porumeni! Razumete li se vi što u žene? Neki put tako iznenadna rumen
strašno lepo stoji bledim obrazima - jeste li to primetili? Ah, bože, pa vi se,
kanda, opet ljutite.
— Da, ljutim se! - uzviknuh ja ne uzdržavajući se više - i neću da sad
govorite o Nataliji Nikolajevnoj ... to jest da govorite u takvom tonu. Ja... ja
vam to neću dozvoliti!
— Oho! Najposle, dobro! Da vam učinim po volji, promeniću temu. Jer ja
sam popustljiv i mek kao pamuk. Govorićemo o vama. Ja vas volim, Ivane
Petroviču. Kad biste znali kako vas iskreno i od sveg srca simpatišem.
— Kneže, zar ne bi bolje bilo da govorimo o stvari? - prekidoh ga.
— To jest o našoj stvari, hoćete da kazete. Ja vas na pola reči razumem,
mon ami, ali vi i ne sanjate kako ćemo se izbliza dotaći same stvari ako sad
otpočnemo razgovor o vama i, dabome, ako me vi opet ne budete prekidali.
Dakle, ja nastavljam. Hteo sam da vam kažem, dragi moj Ivane Petroviču, da
živeti tako kao što vi živite znači prosto upropašćavati samog sebe. Vi ćete mi
već dozvoliti da se dotaknem te delikatne teme - ja to iz prijateljstva. Vi ste
siromah, vi unapred uzimate novac od vašeg izdavača, plaćate svoje sitne
dugove, a sa onim što vam od toga preostane živite po pola godine o samom
čaju i cvokoćete u hladnoj mansardi očekujući kad ćete dovršiti roman za
časopis vašeg izdavača. Zar nije tako?
— Mada je tako, ipak je to ...
— Časnije nego krasti, ponižavati se, primati mito, spletkariti, i slično.
Znam, znam šta hoćete da kažete, sve to je već odavno i naštampano.
— Pa, prema tome, nema nikakva smisla ni govoriti o mojim prilikama.
Zar ja, kneže, da vas učim pristojnosti?
— Pa, svakako ne vi. Samo, šta da se radi kad moramo da se dotaknemo
baš te delikatne teme. Jer, nećemo valjda da je zaobilazimo. Nego, uostalom,
da ostavimo mansarde na miru. Ja i sam nisam njihov ljubitelj, sem možda u
izvesnim prilikama (on se tu odvratno zacereka). Nego, evo šta mene
iznenađuje: kako vas ne mrzi da igrate ulogu sporednog lica? Naravno, jedan
vaš pisac je čak, sećam se, rekao negde: da je čovekov, možda, najveći podvig
u tome ako ume da se u životu ograniči na ulogu drugog lica ... čini mi se
tako nešto! O tome sam negde i jedan razgovor slušao. Ali Aljoša vam, eto,
ote verenicu, jer ja to znam, a vi, kao neki Šiler, hoćete radi njih iz kože da
iziđe te, služite ih, još malo pa trčite njihovim poslovima ... Vi me, dragi moj,
izvinite, ali to je neka odvratna igra velikodušnim osećanjima ... Kako vam se
već ne dosadi, zbilja? Sramota! Ja bih, čini mi se, na vašem mestu presvisnuo
od jeda, a što je glavno: sramota, sramota!
— Kneže, vi kao da ste me domamili ovamo da me vređate! - viknuh ja
van sebe od besa.
— O, ne, prijatelju, ne, ja sam u ovom času jednostavno poslovan čovek, i
želim vašu sreću. Jednom rečju, želim da celu stvar dovedem u red. Ali
ostavimo zasad ćelu stvar, pa me lepo do kraja saslušajte, ali gledajte da se ne
žestite, bar jedno dva-tri minuta. No šta mislite: kad biste se vi oženili? Vidite
ja sad o nečem sasvim drugom govorim. A što me tako unezvereno gledate?
— Čekam kad ćete to sve svršiti - odgovorih mu gledajući ga zbilja
zaprepašćeno.
— Pa nemam više šta da govorim. Samo sam želeo da znam šta biste vi
rekli kad bi vam neko od vaših prijatelja, onih što vam žele stvarnu, istinsku
sreću, a ne neku prolaznu, ponudio devojku mladu, lepu, ali... koja je
ponešto već doživela. Ja govorim alegorijski, ali vi me razumete, no, kao,
recimo, Natalija Nikolajevna - naravno i sa pristojnom naknadom ... Obratite
pažnju, ja sad govorim o nečem drugom, a ne o našem poslu. No, šta biste vi
na to rekli?
— Ja bih rekao da ste vi... poludeli.
—Ha, ha, ha! Oho! Pa vi još malo pa ćete i da me bijeté?
Ja sam zbilja bio gotov da ga zgrabim za gušu. Dalje već nisam mogao da
trpim. On je činio na mene utisak nekakvog gmizavca, nekakvog ogromnog
pauka, koga sam strašno želeo da smoždim. Uživao je u tome što mi se ruga;
igrao se sa mnom kao mačka s mišem, smatrajući da sam potpuno u njegovoj
vlasti. Meni se činilo (i ja sam to uviđao) da je on nalazio nekakvo
zadovoljstvo, nekakvo, možda, čak sladostrašće u svojoj drskosti, u tom
bezobrazluku, u tom cinizmu s kojim je on, najzad, skidao preda mnom
masku sa svoga lica. On je želeo da se nasladi mojom zgranutošću, mojim
užasom. On me je iskreno prezirao i podsmevao mi se.
Ja sam još od samog početka predosećao da on sve ovo čini namerno i da
to ima neki cilj. Ali ja sam bio u takvom položaju da sam morao, pošto-poto,
da ga do kraja saslušam. To je bilo u Natašinom interesu, te sam morao da se
na sve odlučim i da sve podnesem, jer se u tom trenutku, možda, čitava stvar
rešavala. Ali, kako da čovek sluša te cinične, podle ispade prema njoj i kako
da to hladnokrvno podnosi? A on je uz to vrlo dobro znao da ja ne mogu da
ga ne slušam, i to je još pojačavalo uvredu. »Uostalom, pa i ja sam njemu
potreban«, pomislih, pa počeh da mu odgovarani oporo i prkosno. On to
odmah oseti.
— Dakle, evo šta je, mladi prijatelju - poče on ozbiljno me posmatrajući -
ja i vi ne smemo ovako nastavljati, pa zato bolje da se sporazumemo. Ja sam,
vidite li, imao nameru da vam ponešto kažem, a zato bi trebalo da ste toliko
ljubazni da pristanete da slušate, pa ma šta ja rekao. Želim da govorim kako
ja hoću i kako se meni sviđa, a u stvari tako i treba. Pa, dakle, mladi moj
prijatelju, hoćete li biti strpljivi?
Savladah se te oćutah, kraj svega toga što me je on gledao s takvim
pakosnim podsmehom kao da je sam hteo da me izazove na oštar protest. No,
on vide da sam ipak pristao da ostanem, pa produži:
— Ne ljutite se na mene, prijatelju! Jer na šta ste se vi razljutili? Jedino na
moj način, zar ne? Jer vi od mene, u samoj stvari, ništa drugo niste ni
očekivali, ma kako ja s vama govorio: da li s naparfimisanom uglađenošću, ili
ovako kao sad; prema tome, rezultat bi ipak bio isti kao i sad. Vi me prezirete,
je l' te? Vidite li koliko u meni ima te prijatne jednostavnosti, iskrenost te
bonhomie[44]. Ja vam, eto, sve priznajem, čak i svoje detinjaste kaprise. Da,
mon cher[45], da, malo više bonhomie i s vaše strane, pa ćemo se složiti,
sporazumećemo se potpuno, te ćemo se najzad do kraja razumeti. I, nemojte
mi se čuditi. Jer meni su toliko, najzad, dosadile sve te nevinosti, sve te
Aljošine idile, sva ta šilerovština, sve te uzvišenosti u toj prokletoj vezi s tom
Natašom (inače vrlo milom devojkom), da sam ja, tako reći, i nehotice jedva
dočekao priliku da sve to ismejem. A ta prilika mi se evo sad dala. A osim
toga, ja sam želeo da pred vama izlijem svoju dušu. Ha, ha, ha!
— Vi me iznenađujete, kneže, prosto ne mogu da vas poznam. Vi padate u
ton pajaca; te vaše neočekivane iskrenosti...
— Ha, ha, ha! A to vam je donekle i tačno! Vrlo lepo upoređenje! Ha, ha,
ha! Ja sad lumpujem, dragi moj, ja lumpujem! Milo mi je, i sav sam srećan,
no, a vi, pesnice moj, morate biti prema meni što više snishodljivi. Nego,
bolje da pijemo - zaključi on, potpuno zadovoljan sobom i sipajući još u čašu.
- Eto, prijatelju, već samo ono glupo veče, sećate li se, kod Nataše ... dotuklo
me je konačno. Istina, sama ona bila je vrlo zlatna, ali ja sam otišao odande
strahovito ljut, i neću to zaboraviti. Neću ni da zaboravim ni da krijem.
Naravno, doći će i naš čas, i on se čak brzo približuje, no sad ćemo to ostaviti
na stranu. Uostalom, hteo sam da vam objasnim da imam jednu naročitu crtu
u svom karakteru, koju vi još niste uočili - to je mržnja prema svim tim
otrcanim, bezvrednim naivnostima i idilama. A jedno od najpikantnijih
uživanja za mene je uvek bilo da se i sam s početka takvim napravim, da
uđem u taj ton, da podstaknem, da okuražim kakvog večno mladog šilera, pa
posle da ga tek najedared poklopim; da tek najedared skinem pred njim
masku, pa da ushićenje na svome licu promenim u grimasu, da mu isplazim
jezik baš u onom trenutku kad se on najmanje takvom iznenađenju mogao
nadati, šta velite? Vi to ne razumete, vama to izgleda ružno, glupo,
neblagorodno, a?
— Pa, naravno.
— Vi ste iskreni. Ali šta da radim kad i mene muče? I ja sam glupo iskren,
ali takva mi je narav. Uostalom, baš da vam ispričam neke crte iz svoga života.
Tako ćete me bolje upoznati, a biće vam i vrlo zanimljivo. Da, ja zbilja možda
danas ličim na pajaca, ali pajac je iskren, zar ne?
— Čujte, kneže, već je kasno pa bi...
— šta? O, bože, kako ste nestrpljivi! A i kud imate da se žurite? Ostanite
još malo da posedimo, pa da porazgovaramo prijateljski, iskreno, ovako pri
čaši vina, kao dobri prijatelji. Vi mislite da sam pijan: ako, još bolje. Ha, ha,
ha! Zbilja, ove prijateljske sastanke čovek posle dugo pamti, s takvim
uživanjem ih se posle seća. Nego, vi niste dobar čovek, Ivane Petroviču!
Nemate sentimentalnosti, nemate osećajnosti. No, šta bi vam falilo da
žrtvujete časak-dva za takvog prijatelja kao što sam ja? A osim toga, ovo se
još i same stvari tiče... Pa kako vi to ne uviđate? A još pisac! Pa trebalo bi da
blagosiljate priliku. Jer vi sad po meni možete stvoriti tip, ha, ha, ha! Bože
kako sam danas divno iskren!
Vino ga je očevidno osvajalo. Lice mu se izmeni i dobi nekakav grabljiv
izraz. On je očevidno želeo da zajeda, da bode, da ujeda, da se podsmeva. »To
je donekle i bolje što je pijan«, pomislih: »pijan se uvek pre izbrblja.« Ali on
je bio na oprezu.
— Prijatelju - poče on, očigledno uživajući sam u sebi - ja sam vam to sad
učinio jednu ispovest, možda čak i neumesnu, kako se kod mene neki put
javlja neodoljiva želja da u izvesnoj prilici na nekog isplazim jezik. Zbog te
naivne i prostodušne moje iskrenosti vi ste me uporedili sa pajacem, što je,
opet, mene iskreno nasmejalo. Ali ako vi meni zamerate ili ne možete da mi
se načudite što sam prema vama grub, pa možda i nepristojan kao geak,
jednom rečju, što sam tako najedared izmenio prema vama ton, onda ste u
ovom slučaju potpuno nepravični. Prvo, ja tako hoću, drugo, ja nisam kod
svoje kuće nego s vama ... to jest, hoću da kažem da mi sad lumpujemo kao
dobri prijatelji, a treće - ja strašno volim kaprise. Hoćete li mi verovati da
sam nekad iz pustog kaprisa čak bio metafizičar i filantrop i bavio se maltene
tavkim istim idejama kao vi. Nego, to je bilo bog te pita kad, u zlatnim
danima moje mladosti.
Sećam se, tada sam došao na svoje imanje s humanim ciljevima, i
naravno, prosto sam skapavao od dosade. I nećete verovati šta mi se tada
desilo. Od duga vremena ja se počeh upoznavati s lepim devojkama... A vama,
kanda, opet grimasa na licu? O, mladi moj prijatelju! Pa mi smo sad na
drugarskom sastanku! Pa da kad ćemo malo da se provedemo i da
prekardašimo? Jer ja sam ruska priroda, nepatvorena ruska priroda, patriota,
volim da se razmahnem A posle, treba grabiti svaki trenutak i naslađivati se
životom. Kad umrem - tamo ništa nema! Dakle tako sam vam ja ašikovao.
Sećam se, jedna moja pastirka imala je muža, lep, mlad seljak. Zapovedim
jednom da ga u konjušnici išibaju i htedoh da ga oteram u vojsku (negdašnji
nestašluci, pesniče moj), ali ga nisam morao u vojsku davati: umro je u
bolnici Jer ja sam u selu i bolnicu imao, sa dvanaest kreveta lepo udešenu,
čistu, sa parketom. Da, tu bolnicu sam već odavno zatvorio, ali tada sam se
njome ponosio: bio sam filantrop. No, a taj moj seljak, umalo što mi, zbog
žene, pod šibama nije umro ... No, šta vam je, vi opet pravite grimase?
Odvratno vam je da slušate? To buni vaša plemenita čuvstva? No, no, umirite
se! Sve je to prošlo. To sam učinio kad sam romantisao, kad sam hteo da
budem dobrotvor čovečanstva, da filantropsko društvo osnujem... u takve
sam vode tada zaplivao. Tad sam i šibao seljake u konjušnici. Sad neću šibati;
sad se treba pretvarati; sad se mi svi pretvaramo - takvo je vreme došlo ... Ali
najviše me sad na smeh nagoni ta budala Ihmenjev. Uveren sam da je on
znao ceo taj slučaj sa mojim išibanim seljakom... Pa šta? On, po dobroti svoje
duše, koja kao da je od limunade stvorena, i otud što se tada bio zaljubio u
mene, te me je sam u svojim očima prekomerno uzdizao - on se rešio da
ničemu ne veruje, i nije verovao, to jest činjenici nije verovao, i dvanaest je
godina zbog mene za go nož hvatao sve dok i njegova stvar nije došla u
pitanje. Ha, ha, ha! Nego, sve su to gluposti! Da pijemo, mladi moj prijatelju!
Čujte, volite li vi žene?
Ja mu ništa ne odgovorih. Samo sam ga slušao. On otvori i drugu bocu.
— A ja volim ovako pri večeri o njima da govorim. Ako hoćete da vas
upoznam posle večere sa jednom m-lle Philiberte - a? Šta velite? Ta šta vam
je! I ne gledate me!
On tu kao da se zamisli. Ali najedared diže glavu, nekako značajno
pogleda u mene, pa produži:
— Znate šta, pesniče moj? Hoću da vam otkrijem jednu prirodnu tajnu,
koja je vama možda sasvim nepoznata, Uveren sam da me u ovom času
nazivate grešnikom, možda čak i podlacem, čudovištem od razvrata i poroka.
Ali, evo šta ću vam reći! Kad bi to samo moglo biti (što, uostalom, prema
ljudskoj prirodi, nikad ne može biti), kad bi moglo biti da svaki od nas opiše
sav svoj život, ali tako do sitnica da se ne poboji da iznese ne samo ono što ne
sme da kaže, niti bi iza-što kazao ljudima, i ne samo ono što se boji da prizna
i svojim najboljim prijateljima nego čak i ono što se neki put boji i samome
sebi da prizna - tada bi se raprostro po svetu takav smrad da bismo se svi
morali pogušiti. Eto zašto su, uzgred rečeno, tako dobre naše svetske
uslovnosti i pravila reda. U njima leži duboka misao, ne bih rekao moralna,
već prosto preventivna, udobna, što je, naravno, još bolje, jer je moral
stvarno opet samo udobnost, to jest izmišljen je jedino radi udobnosti. Nego,
o tome društvenom redu posle, jer ovako gubim nit svoga izlaganja, podsetite
me posle. A završiću ovako: vi mene krivite zbog poroka, zbog razvrata i
nemorala, a ja sam, možda, samo stoga kriv što sam iskreniji od drugih i ništa
više; što ne krijem ono što drugi kriju čak i od samih sebe, kao što rekoh
maločas ... To za mene nije dobro, ali ja sad tako hoću. Uostalom, nemojte se
uznemiravati - dodade on sa podrugljivim osmehom - rekoh da sam »kriv«,
ali ja ni od koga oproštenja ne tražim. A obratite pažnju još i na ovo: neću da
vas dovodim u nepriliku, ne pitam vas da nemate i vi sami nekih takvih tajni
pa da vašim tajnama i sebe opravdam ... Ja postupam pristojno i blagorodno.
Ja uopšte uvek blagorodno postupam.
— Vi prosto ne znate šta govorite - rekoh ja gledajući ga prezrivo.
— Ne znam šta govorim, ha, ha, ha! A hoćete li da kažem o čemu vi sad
mislite? Vi mislite: što li sam vas doveo ovamo pa se najednom, tek onako,
toliko iskreno raspričao s vama? Je li tako?
— Tako je.
— No, to ćete posle saznati.
— A najpre će biti: ispraznili ste skoro dve boce pa vas je vino uhvatilo ...
— To jest, prosto: napio se. I to može biti. »Uhvatilo vino!« - to dođe malo
blaže nego pijan. O, delikatnostima preispunjeni čoveče! Nego ... mi smo
kanda, opet prešli na grdnju, a počeli smo govoriti ô tako zanimljivom
predmetu. Da, pesniče moj, ako još postoji na ovome svetu nešto lepo i
slatko, to su žene.
— Znate li, kneže, ipak ne razumem otkud vam pade na pamet da baš
mene izaberete za poverenika svojih tajni i ljubavnih prohteva?
— Hm... Pa ja vam rekoh da ćete posle čuti. Ne berite brigu; uostalom,
neka bude i tako, bez ikakvog uzroka; vi ste pisac, pa ćete me razumeti, a ja
sam vam već govorio o tome. Ima jedno naročito sladostrašće u tome
iznenadnom zbacivanju maske s lica, u tome cinizmu s kojim se čovek
odjednom razgolićuje pred drugim u takvom vidu da ga čak i ne udostojava
da se stidi pred njim.
Da vam ispričam jedan slučaj. Bio tako u Parizu jedan poludeli činovnik.
Posle su ga strpali u ludnicu, kad su se potpuno uverili da je lud. Ali kad je on
tek počeo da ludi, evo šta je izmislio radi svog zadovoljstva: skidao se kod
kuće go, sasvim kao Adam, ostavljao bi na sebi samo obuću, prebacivao preko
sebe širok plašt, do zemlje, umotavao bi se u njega, pa bi sa značajnim
izrazom na licu izlazio na ulicu. No kad bi ga neko sa strane pogledao - čovek
kao i svi drugi; seta u širokom plaštu radi svog uživanja. Ali čim bi se desilo
da sretne kog prolaznika, negde nasamo, tako da oko njih nikog nema, on bi
se ćuteći uputio prema njemu, sa najozbiljnijim i dubokomislenim izrazom;
najednom bi tek zastao pred njim, razgrnuo bi svoj ogrtač, pa bi pokazivao
sebe onako ... kako ga je majka rodila. To bi potrajalo jedan časak, zatim bi se
opet umotao, pa bi, ćuteći, ne mičući ni jednim mišićem na licu, prolazio
pored zapanjenog gledaoca, dostojanstveno, polako, baš kao duh u Hamletu.
Tako bi postupao sa svima, s muškarcima, sa ženama i decom, i to mu je bilo
jedino uživanje. E pa, eto, jedan deo tog zadovoljstva može čovek da nađe
kad iznebuha poklopi kakvog šilera, pa isplazi na njega jezik kad se ovaj
najmanje tome nada. »Poklopi« - šta velite za taj izraz? Pročitao sam ga
negde baš u vašoj savremenoj književnosti.
— Ali taj je bio ludak, a vi...
— Imam neku zadnju misao?
— Pa da.
Knez se zasmeja.
— Vi pravilno sudite, mili moj - dodade on s najbestidnijim izrazom na
licu.
— Kneže - rekoh mu razljutivši se na njegovu bestidnost - vi nas mrzite,
među ostalim i mene, i svetite se sad za sve i za svakog. Sve je to kod vas zbog
vašeg sićušnog častoljublja. Vi ste rđavi, i to sitničarski rđavi. Mi smo vas
razljutili, i vi ste, možda, najviše besni zbog one večeri. Naravno, vi mi se
ničim ne biste mogli bolje osvetiti nego tim krajnjim preziranjem mene. Vi
oslobađate sebe čak i obične i za svakog obavezne pristojnosti, koju mi svi
jedan drugom dugujemo. Jasno hoćete da mi pokažete kako me čak ne
udostojavate ni da se stidite preda mnom, kad ste sad tako otvoreno i tako
iznenadno zderali sa svog lica gadnu masku, pa mi se pokazali u takvom
moralnom cinizmu...
— A što vi to meni sve govorite? - zapita me on pogledavši me grubo i
zlobno. - Je li zato da biste mi pokazali svoju pronicljivost?
— Da vam pokažem da vas skroz vidim, i da vam to u oči kažem.
— Quelle idée, mon cher[46] - nastavi on promenivši ton opet na raniji
veseo i brbljivo dobrodušan. - Vi ste me samo udaljili od stvari. Buvons, mon
ami[47], dozvolite da vam uspem. A ja taman hteo da vam ispričam jedan
divan i neobično zanimljiv događaj. Ali ispričaću vam ga ipak u opštim
crtama. U svoje vreme poznavao sam jednu damu ali ona nije bila u prvoj
mladosti, nego, tako, od svojih dvadeset sedam-osam godina. Lepotica
prvorazredna, kakve grudi, kakvo držanje, kakav hod. Gledala je prodorno
kao orlica, ali uvek ozbiljno i strogo; držala se oholo i nepristupačno. Opšte je
mišljenje bilo da je ledena kao bogojavljenjska zima, i odbijala bi svakoga
svojim nedosežnim, strahotnim vrlinama. Zbilja strahotnim. U svoj njenoj
okolini nije bilo tako strogog sudije kao što je ona. Osuđivala je ne samo
porok nego čak i najmanju slabost kod žena, i osuđivala je neopozivo, bez
pogovora. U svom krugu ona je imala ogroman značaj. Poštovale su je
najoholije i zbog svojih vrlina najstrašnije starice, čak su gledale da joj se
dodvore. A ona je gledala na sve bestrasno nemilosrdno, kao igumanija
srednjovekovnog manastira. Mlade žene drhtale bi od njenog pogleda i suda.
Jedna njena ovlašna primedba, jedna napomena mogla je upropastiti dobar
glas - takav je ona položaj bila stekla u društvu. Od nje su čak i muškarci
zazirali. Najzad se odala nekakvom spekulativnom misticizmu, uostalom,
takođe mirnom i važnom ... Pa šta mislite? Nije bilo bludnice razvratnije od
te žene, a meni je pala u deo sreća da zaslužim njeno potpuno poverenje.
Jednom rečju, ja sam bio njen potajni i tajanstveni ljubavnik. Naši sastanci
su bili udešavani tako vešto da čak niko ni od njenih domaćih nije mogao
ništa posumnjati; samo je jedna njena vanredno lepa sobarica, Francuskinja,
bila posvećena u sve njene tajne. Ali na tu se sobaricu čovek mogao potpuno
osloniti, jer ona je takođe uzimala učešća u toj stvari, a na koji način - to ću
zasad izostaviti.
Ta gospođa je bila u tolikoj meri sladostrasna da bi sam markiz de Sad[48]
mogao kod nje učiti. Ali, što je bilo najjače, što je najviše poražavalo i
potresalo u toj nasladi - bila je njena tajanstvenost i drskost obmane. To
njeno ismevanje svega o čemu je ona stalno pričala u društvu kao o nečem
visokom, nedostupnom i neoborivom i, najzad, unutrašnje, đavolsko
ismevanje i svesno gaženje svega što se ne sme gaziti - i sve to bez granice,
dovedeno do krajnjeg stepena, do takvog stepena o kome ni najvatrenija
uobrazilja ni pomisliti ne bi smela - eto, u tome se, što je najglavnije, i
sadržavala najoštrija crta tog uživanja. Da, to je bio ovaploćeni đavo, ali
neodoljivo privlačan. Ni danas ne mogu da je se setim bez ushićenja. U
žestini najvatrenijih naslada, ona bi se najedared zakikotala kao luda, i ja
sam razumevao, potpuno sam razumevao taj kikot, pa sam se i sam kikotao ...
Ja još i sad gubim dah. kad je se samo setim, premda je to vrlo davno bilo.
Posle godinu dana ona me zameni drugim. No ja baš i da sam hteo, ništa joj
ne bih mogao naškoditi. Jer ko bi mi mogao verovati? No, šta velite na taj
karakter, mladi prijatelju?
— Fuj, kakva niskost! - odgovorih saslušavši sa gnušanjem tu ispovest.
— Pa vi ne biste bili moj mladi prijatelj kad biste mi drukčije odgovorili!
Znao sam da ćete to reći. Ha, ha, ha! čekajte samo, mon ami. Vi tek imate da
živite, pa da nešto i sami iskusite, a sad - za vas su sad još slatkiši. Vi niste
pesnik kad tako kažete. Ta je žena znala šta je život i umela je da ga koristi.
— Ali zašto ići do takvog životinjstva?
— Do kakvog životinjstva?
— Pa do kog je ta žena išla, a vi s njom.
— A, vi to životinjstvom nazivate, pouzdan dokaz da ste još u dečjem
stalcu. Naravno, priznajem da se samostalnost može pojaviti u potpuno
suprotnom pravcu, ali... govorimo prostije, prijatelju ... Priznajte sami: sve su
to trice.
— A šta nisu trice?
— Nisu trice - svoja ličnost, ja. Sve postoji radi mene i sav je svet za mene
sazdan, čujte, mladiću, ja još verujem u to da se na ovome svetu može
proživeti. A to vam je najbolja vera stoga što se bez nje čak ni loše ne može
živeti: čovek bi se, inače, morao otrovati. Kažu da je jedan mazgov tako i
uradio. On se dotle zafilozofirao da je razrušio sve, sve, čak i zakonitost svih
normalnih i prirodnih ljudskih dužnosti, pa je dotle doterao da mu već ništa
nije preostalo. Ostala mu je u rezultatu nula, i on je proglasio da je u životu
najbolja stvar cijankalij. Vi ćete reći: to je Hamlet, to je grozno očajanje,
jednom rečju, nešto tako veliko što mi i ne sanjamo. Ali vi ste pesnik, a ja
običan čovek, i stoga kažem da treba gledati na stvari sa najprostije,
praktične tačke. Ja sam, na primer, već odavno sebe oslobodio svih okova, pa
čak i obaveza. Smatram sebe obaveznim samo onda kad znam da će mi to
doneti neku korist. Vi, naravno, ne možete tako gledati na stvari: vaše su
noge sputane, a ukus bolestan. Vi čeznete za idealom, za vrlinama. Ali, mili
moj, pa ja sam i sam gotov da priznam što god zapovedate, ali šta da radim
kad ja, eto, pouzdano znam da u osnovi svih ljudskih vrlina leži najdublja
sebičnost. I što je stvar čestitija, tim više tu ima sebičnosti. Voli samoga sebe -
to je jedino pravilo koje ja priznajem, život je trgovački posao; uzalud pare ne
bacajte, ali, u krajnjem slučaju, platite za učinjenu uslugu, pa ste ispunili sve
svoje obaveze prema bližnjem - to je moj moral, ako ga baš neizostavno
tražite, premda, priznajem, po mome shvatanju, bolje je ne plaćati svome
bližnjemu nego umeti ga nagnati da sve čini bez naknade. Ideala ja niti
imam, niti ih želim imati; čežnju za njima nikad nisam osećao. Jer, na ovom
svetu se može tako veselo, tako prijatno proživeti i bez ideala ... i, era
somme[49], meni je vrlo milo što mogu da prođem i bez cijankalija. Jer kad
bih ja bio makar malo moralniji, ja bez njega možda ne bih mogao proći, kao
ni onaj mazgov-filozof (sigurno kakav Nemac). Ne! U životu ima još tako
mnogo prijatnog. Ja volim položaj u društvu, volim čin, hotel, volim da se
kartam na velike sume (karte su mi strast). Ali glavno, glavno su žene ... I to
žene u svim oblicima. Ja čak volim skriven, mračan razvrat, što neobičniji i
što originalniji, čak i sa malo prljavštine, da bude raznovrsnije ... Ha, ha, ha!
Gledam vaše lice: s kakvim prezrenjem gledate sad na mene!
— Pa, naravno - odgovorih mu. - Najposle, vi ste možda i u pravu, ali, u
svakom slučaju, bolje i ta prljavština nego cijankalij. Zar ne?
— Ne, bolje onda cijankalij.
 — To sam vas namerno pitao »zar ne?« da bih uživao u vašem odgovoru; a
znao sam ga unapred. Ne, prijatelju, ako ste pravi čovekoljubac, onda treba
da zaželite svim pametnim ljudima ukus kao što je moj, pa makar i sa
prljavštinom, inače pametan čovek još malo pa neće imati šta da radi na
ovom svetu i ostaće samo budale. Ala će da se nauživaju! Jer, eto, i sad
postoji poslovica: dok se mudri namudruju, budale se nažive. I, znate li,
nema ničeg prijatnijeg no živeti s budalama pa im pljeskati - živa zgoda! Ne
gledajte što ja tako polažem na predrasude i držim se izvesnih društvenih
pravila, otimam se za ugled; jer ja vidim da živim u jednom praznom svetu,
ali u njemu mi je zasad toplo, te mu odobravam, pokazujem mu da sam gotov
da za njega u vatru i vodu pođem, a prvom prilikom ću ga na cedilu ostaviti.
Ja sve te vaše nove ideje znam, premda nikad nisam zbog njih stradao, a
nemam ni za šta. Nikad ni zbog čega nisam osetio grizu savesti. Ja na sve
pristajem, samo nek je meni dobro, a takvih nas ima tušta i tma, i nama je
zaista dobro. Sve na svetu može da propadne, ali mi nikad nećemo propasti.
Mi postojimo otkako svet postoji. Sav svet može nekuda da se surva, ali mi
ćemo isplivati jer mi uvek isplivamo na površinu. Zbilja, pogledajte makar
samo na to kako su žilavi takvi ljudi kao što smo mi. Jer, mi smo, da znate,
začudo žilavi; zar vas to nije neki put porazilo? Svi mi živimo do osamdeset
godina. Znači, i sama priroda je na našoj strani, he, he, he! Ja neizostavno
hoću da doživim devedeset godina. Ne volim smrt i bojim je se. Jer, đavo će
ga znati kako će se morati umreti. Ali našto govoriti o tome? To je mene
podstakao onaj filozof što se otrovao. Do đavola s filozofijom! Buvons, mon
cher! Jer mi počesmo da govorimo o lepim devojkama... Ta kud ste naumili?
— Ja idem, a i vama je vreme ...
— Ta pustite! Ja sam, tako reći, otvorio pred vama celo svoje srce, a vi čak
i ne osećate tako sjajan dokaz prijateljstva. Ha, ha, ha! Malo je ljubavi u vas,
pesniče moj! Ta čekajte, ja ću još jednu bocu ...
— Zar i treću?
— I treću. Za vrlinu, moj mladi pitomče (vi ćete mi dopustiti da vas zovem
tim slatkim imenom: ko zna, možda će vam ove moje pouke ipak koristiti)
Dakle, pitomče moj, o vrlinama sam vam već kazao: »što god je vrlina vrlija,
tim više u njoj ima sebičnosti.« Baš da vam i na tu temu ispričam jednu lepu
anegdotu. Voleo sam jednom jednu devojku, i voleo sam je skoro iskreno.
Ona mi je čak mnogo žrtvovala ...
— Je li to ona što ste je opljačkali? - grubo ga zapitah ne želeći više da se
uzdržavam.
Knez uzdrhta, sav se najednom u licu izmeni, pa se zagleda u mene svojim
zažarenim očima. U njegovom pogledu bile su nedoumica i bes.
— Čekajte - progovori on čisto kao za sebe - čekajte, dajte mi da se
priberem. Zbilja sam pijan i teško mi je da sad sebi jasno predstavim ...
On ućuta, pa se ispitivački, sa istom mržnjom, zagleda u mene,
pridržavajući moju ruku svojom, čisto bojeći se da ne odem. Uveren sam da
je u tom trenutku razmišljao da bi dokučio otkud bih ja mogao znati tu stvar,
skoro nikome poznatu, i ima li u tome ikakve opasnosti. Tako potraja jedan
trenutak; ali najednom mu se lice naglo izmeni: pređašnji podrugljiv, pijano
veseli izraz pojavi mu se opet u očima. On se glasno zasmeja.
— Ha, ha, ha! Taljeran[50], pravi Taljeran! No pa šta, ja sam zbilja stajao
pred njom kao popljuvan kad mi je ona u oči doviknula da sam je opljačkao!
Kako je ona tada siktala, kako me je ružila! Besna je to bila žena i... bez
ikakvog takta. Ali sudite i sami: pre svega, ja je nisam opljačkao, kao što se vi
sad to izraziste. Ona mi je svoj novac sama poklonila, te je taj novac već bio
moj. Eto, recimo, vi mi sad poklonite svoj najlepši frak (rekavši to, on pogleda
moj jedini i dosta mizeran frak, što mi ga je pre tri godine sašio krojač Ivan
Skornjagin), ja sam vam zahvalan, nosim ga, kad najedared, posle godinu
dana, ja i vi se nešto zavadimo i vi ga tražite natrag, a ja ga već pohabao.
To nije lepo: što ste mi ga onda poklonili? Drugo, mada su pare bile moje,
ja bih joj ih neizostavno vratio, ali, razmislite i sami: odakle da joj tako
najedared stvorim tako veliki sumu? A što je najglavnije, ne mogu da trpim
idilu i šilerovštinu, rekao sam već - a to je upravo i bilo svemu uzrok. Nećete
verovati kakvom se je prikazivala preda mnom, vičući kako ona meni
poklanja taj (uostalom već moj) novac. Obuze me bes, ali ipak odjednom
mogah da rasudim potpuno pravilno, jer prisustvo duha mene nikad ne
ostavlja. Rasudih da kad bih joj sad vratio novac, time bih je, možda, još
unesrećio. Lišio bih je uživanja da se oseća nesrećnom isključivo zbog mene i
da me celog svog veka kune. Verujte mi, prijatelju, u nesreći takve vrste ima
čak neko više uživanje, jer se osećaš potpuno prav i velikodušan, i potpuno si
u pravu da svog zlotvora podlacem nazivaš. Takva opijenost mržnjom izliva
se kod šilerovskih priroda, naravno; ona posle možda nije imala šta da jede,
ali ja sam uveren da je bila srećna. Stoga ne htedoh da je lišim te sreće i ne
poslah joj pare. Na taj način je potpuno opravdano i moje pravilo da što je
bučnija i krupnija ljudska velikodušnost, tim više ima u njoj najodvratnije
sebičnosti ... Pa zar to vama nije jasno? Ali... vi ste hteli da me uhvatite, ha,
ha, ha! No, priznajte, jel te da ste hteli da me uhvatite? O, Taljerane!
— Zbogom! - rekoh digavši se.
— Jedan trenutak! Dve završne reči! - uzviknu on izmenivši najednom
svoj gnusni ton na ozbiljan. - Saslušajte još ovu poslednju: iz svega što sam
kazao sleduje čisto i jasno (mislim da ste vi to i sami prim-tili), nikada i
nikome za ljubav neću žrtvovati svoju korist. Ja volim novac i on mi je
potreban. Katarina Fjodorovna ga ima mnogo: njen otac je deset godina bio
zakupac alkoholnih pića. Ona ima tri miliona, i ta tri miliona će mi vrlo
dobro doći. Aljoša i Kaća su odličan par: ne znaš koje je veća budala; a meni
to i treba. I stoga neizostavno želim i hoću da se njih dvoje uzmu, i to što pre.
Za dve-tri nedelje grofica i Kaća putuju u selo, a i Aljoša će s njima, da ih
otprati. Recite Nataliji Nikolajevnoj: da ne bude nikakvih idila ni
šilerovštine, da se ne buni protiv mene. Jer ja sam osvetoljubiv i zao; svoje
branim i ne dam. Nje se ne bojim; sve će, bez sumnje, biti kako ja hoću, i to
što ja nju već sada upozoravam, to je skoro baš radi nje same. I pazite da ne
bude kojekakvih gluposti, nego neka se pametno vlada. Inače će rđavo proći
vrlo rđavo. Ona već samo za to treba da mi je zahvalna što nisam postupio s
njom kako bi trebalo, po zakonu. Znate li, pesniče moj, da zakoni štite
porodični mir; oni garantuju ocu sinovi pokornost i ne povlađuju onima koji
odvlače decu od svetih dužnosti prema roditeljima. A imajte, najzad, na umu
i to da ja imam veza, a ona nikakvih, pa ... zar ne vidite šta bih ja mogao od
nje učiniti?... Ali to nisam učinio stoga što se ona sve dosad pametno vladala.
Ne bojte se: svakog trenutka, na svaki njihov pokret motrile su budne oči
čitavo pola godine, i ja sam znao sve do najmanje sitnice. I zato sam mirno
čekao dok je Aljoša sam ne napusti, što evo i počinje; a dotle mu je to prijatna
razonoda. Ja sam, pak, ostao u njegovim očima human otac, a meni je
potrebno da on tako o meni misli. Ha, ha, ha! Kad se samo setim da umalo
što joj nisam komplimente pravio onog večera što je bila tako velikodušna i
nesebična te se nije udala za njega. voleo bih vide ti kako bi se to ona udala!
što se, pak, tiče onog moga dolaska k njoj, to je sve bilo samo stoga što je bilo
već krajnje vreme da se završi ta njihova veza. A meni je bilo potrebno da se
o svemu uverim svojim očima, svojim sopstvenim iskustvom ... No, je li vam
dosta? Ili vi, možda, želite da još što čujete: zašto sam vas domamio ovamo,
zašto sam se tu pred vama tako kreveljio i tako svu svoju dušu na pazar
iznosio, kad se sve to moglo iskazati bez ikakvih ispovesti - je li?
— Da. - Ja stegoh srce, pa ga željno slušah. Nisam imao već šta da mu
odgovaram.
— Jedino stoga, prijatelju, što sam kod vas uočio malo više razložnosti i
jasnog pogleda na stvari no u obe one naše budale. Vi ste mogli i ranije znati
ko sam ja, mogli ste nagađati, praviti pretpostavke o meni, ali ja sam hteo da
vam uštedim sav taj trud, pa sam se rešio da vam očigledno pokažem s kim
imate posla. Neposredan utisak je velika stvar. Razumejte me, mon ami. Vi
znate s kim imate posla; vi nju volite, pa stoga, ja se sad nadam, vi ćete
upotrebi ti sav svoj uticaj (jer vi možete uticati na nju) da je izbavite od nekih
neprijatnosti. Inače će biti glavobolje, i to, uveravam vas, ne baš tako male. I,
najzad, treći uzrok mojoj iskrenosti prema vama, to je ... (pa vi ste to već
osetili, moj dragi) da sam ja stvarno hteo da malo popljujem celu tu stvar, i
da je poljuljam baš pred vašim očima ...
— I vi ste postigli svoj cilj - rekoh dršćući od uzbuđenja. - Priznajem da
ničim niste mogli izneti preda mnom na videlo svu svoju mržnju i sve
prezrenje vaše prema meni i prema svima nama kao tim svojim priznanjem.
Vi ne samo da se niste bojali da vas ta vaša priznanja mogu preda mnom
kompromitovati nego se čak niste stideli preda mnom ... Zbilja ste ličili na
onog vašeg ludaka u ogrtaču. Vi me uopšte niste za čoveka smatrali.
— Pogodili ste, mladi prijatelju - reče on ustajući - pogodili ste: niste vi
uzalud pisac. Nadam se da ćemo se rastati kao prijatelji. A bratimstvo nećemo
piti?
— Vi ste pijani, i ja vam jedino stoga ne odgovaram onako kako bi trebalo
...
— Opet stilska figura prećutkivanja, niste odgovorili do kraja kako bi
trebalo, ha, ha, ha! Da platim za vas, to mi nećete dozvoliti?
— Nemojte se truditi: platiću sam.
— Ne, znao sam. Mi, kanda, ne idemo istim putem?
— Ja s vama neću poći.
— Zbogom, pesniče moj! Nadam se da ste me razumeli...
On pođe povodeći se malo u hodu i ne osvrćući se na mene. Lakej ga pope
u kočije. Ja pođoh svojim putem. Prošlo je već dva časa po ponoći. Padala je
kiša, noć je bila mračna ...
ČETVRTI DEO
 GLAVA PRVA

Neću opisivati svoju ozlojeđenost. Mada je čovek svašta mogao očekivati,

ipak sam bio preneražen, kao da se on sasvim iznenada pojavio preda mnom
u svoj svojoj rugobi. Uostalom, sećam se da su moja osećanja bila nejasna:
kao da sam nečim bio ošamućen, nekakva teška tuga sve me je više i više
tištala na srcu. Bojao sam se za Natašu. Predosećao sam da je očekuju mnoge
patnje, pa sam so teško zabrinuo kako da ih mimoiđemo, kako da joj olakšam
poslednje časove pred konačnim raspletom čitave stvari. A da je rasplet već
tu, o tome nije moglo biti sumnje. On se bližio, i kako da čovek ne oseća
kakav će biti!
I ne osetih kako sam došao do kuće, premda je kiša pljuštala po meni
celog puta. Bilo je već oko tri časa izjutra. Još ne stigoh da lupnem na vrata
od svog stana kad se otud začu neko jecanje, a vrata se brzo staše otvarati,
kao da Neli nije ni legla, nego me svu noć čekala kod samog praga. Sveća je
gorela. Pogledah Neli u lice pa se uplaših: ono se bilo sasvim izmenilo, oči su
joj gorele kao u vrućici i gledale nekako unezvereno, kao da ne može da me
pozna. Bila je u velikoj vatri.
— Neli, šta je s tobom? Jesi li bolesna? - upitah je sagnuvši se k njoj i
prihvativši je rukom.
Ona sva uzdrhta, privi se uz mene, kao da se nečega bojala, nešto kao da i
reče, brzo, naglo, kao da me je samo zato i čekala da mi to što pre saopšti. Ali
reči joj behu bez veze i čudnovate; ništa je ne razumedoh, bila je u bunilu.
Povedoh je brzo u postelju. No ona se nikako nije odvajala od mene,
priljubljivala se uza me snažno, kao da se plašila nečega, čisto kao moleći me
da je zaštitim od nekoga. I kad je već bila legla u postelju, još se neprestano
hvatala za moju ruku i snažno je držala bojeći se da opet ne odem. Bio sam
toliko potresen i rastrojenih živaca da sam se, gledajući je, zaplakao. I sam
sam bio bolestan. Kad ona vide moje suze, dugo se i nepomično zagleda u
mene sa pojačanom i napregnutom pažnjom, kao trudeći se da nešto pojmi i
shvati. Videlo se da ju je to stajalo velikog napora. Najzad, nešto nalik na
misao ukaza se na njenom licu. Posle jakog nastupa padavice ona obično za
neko vreme nije mogla da pribere svoje misli i da razgovetno izgovara reči.
Tako je bilo i sad; učinivši izvanredan napor da mi nešto kaže, ali videvši da
ja ne razumem, ona pruži svoju ručicu pa poče da mi utire s očiju suze, zatim
me zagrli oko vrata, prignu me k sebi, pa me poljubi.
Bilo je jasno: za vreme mog odsustva ona je imala napad, a ovaj se desio
baš u onom trenutku kad je stajala kod vrata. Povrativši se od napada,
verovatno, dugo nije mogla da dođe k sebi. U to vreme stvarnost se meša sa
bunilom, a ona mora da je videla u svojoj uobrazilji nešto užasno, nekakve
strahote. U isti mah ona je bila maglovito svesna da ja već treba da se vratim i
da ću lupati na vrata, pa stoga, ležeći kod samog praga na podu, budno je
očekivala moj povratak, pa se i digla čim sam kucnuo na vrata.
Ali otkud da se baš kod vrata nađe - pomislih, i najedared primetih da je
ona bila u bundici (onih dana sam joj je kupio kod poznate babe starinarke,
koja beše svratila u moj stan, a davala bi mi ponekad robu i na veresiju.)
Znači, ona se spremala da nekud iziđe iz kuće, pa je, verovatno, već
otključavala vrata kad ju je najedared snašao epileptičan napad. Ali kud je
ona htela da ide? Da nije već i tada bila u bunilu?
Međutim, vatra nije prolazila, i ona uskoro pade u bunilo i nesvesticu.
Ona je kod mene već dvaput imala epileptičan napad, ali se on uvek srećno
svršavao, no ovoga puta je bila kao u vrućici. Posedevši kraj nje jedno pola
časa, namestih kraj njenog otomana stolice, pa i sam legoh, onako obučen,
blizu nje, da bih se što lakše probudio ako bi me zvala. Sveću nisam hteo da
gasim. Još sam je mnogo puta pogledao pre no što sam zaspao. Ona je bila
bleda; usne joj se zapekle od vatre i okrvavljene, verovatno od pada; s lica joj
nije silazio izraz strave i nekakve bolne tuge koja je, kanda, ni u snu nije
ostavljala. Odlučih da ujutro što pre odem do lekara ako bi joj se stanje
pogoršalo. Bojao sam se da ne padne u pravu vrućicu.
»To ju je knez uplašio!« pomislih sa strepnjom, i setih se njegovih
pričanja o ženi koja mu je svoj novac u lice bacila.
 GLAVA DRUGA

... Prođoše dve nedelje. Neli se oporavljala. U vrućicu nije pala, ali je bila
veoma bolesna. Ona ustade iz postelje koncem aprila, jednog lepog sunčanog
dana. Bila je Velika nedelja.
Jadnica! Ne mogu da nastavim svoju ispovest pređašnjim redom. Prošlo je
već mnogo vremena do ovog trenutka kad zapisujem sve što je prošlo, ali se i
dosad, s teškom, duboko uvreženom tugom, sećam toga bledog, suvonjavog
lica, tih prodirnih, dugih pogleda njenih crnih očiju kad bismo tako ostajali
sami, a ona me gleda sa svoje postelje, gleda me, dugo me gleda, kao
izazivajući me da pogodim šta joj je u pameti. Ali videći da ne pogađam i da
sam još uvek u pređašnjoj nedoumici, ona se tiho i čisto za sebe osmehne, pa
mi tek najedared umiljato pruži svoju vrelu ručicu s tananim, isušenim
prstićima. Sad je sve prošlo, sve je već poznato, a ja još ni sad ne znam tajnu
toga bolnog, napaćenog i uvređenog malog srca.
Osećam da ću se udaljiti od svoje pripovesti, ali ja bih u ovom trenutku
hteo da mislim samo o Neli. Čudna stvar: sad kad ležim na bolesničkoj
postelji sam, ostavljen od svih koje sam nekad mnogo i jako voleo - sad, neki
put, kakva sitna crta iz onog vremena, koju ja tada skoro nisam ni opažao i
brzo je zaboravljao, najednom iskrsavajući u pameti, iznenada dobije u mojoj
svesti sasvim drugi značaj, potpun, i koji mi sad objašnjava ono što ranije
nisam mogao da shvatim.
Prva četiri dana njene bolesti mi smo se, ja i lekar, strašno za nju bojali,
ali petog dana me doktor odvede malo u stranu, pa mi reče da nema razloga
da strahujemo, jer će ona neizostavno ozdraviti. To je bio onaj isti lekar,
odavno mi poznat stari neženja dobričina i osobenjak, koga sam zvao još kad
se ono Neli prvi put razbolela, a koji me je tako iznenadio svojim grdno
velikim ordenom Stanislava o vratu.
— Znači, nemam se čega bojati? - rekoh obradovavši se.
— Da, ona će sad ozdraviti, ali posle vrlo kratkog vremena će umreti.
— Kako umreti? Ama zašto? - viknuh preneražen takvom presudom.
 — Da, ona će neizostavno veoma brzo umreti. Bolesnica ima organsku
manu srca, pri i najmanje nepovoljnim uslovima ona će pasti nanovo u
postelju. Možda će opet malo prezdraviti, ali će posle opet pasti u krevet i
najzad umreti.
— Pa zar baš nema nikakve mogućnosti da se spase? Ne, to ne može biti.
— Ali to mora biti. No, međutim, ako se odstrane nepovoljni uslovi, ako bi
mogla imati miran i bezbrižan život, i ako bude imala više prijatnosti,
bolesnica se može udaljiti od smrti, pa čak se dešavaju slučajevi ...
neočekivani... nenormalni i čudnovati... jednom rečju, bolesnica bi čak mogla
biti i spašena pri sticaju mnogih povoljnih uslova, ali potpuno spašena -
nikad.
— O, bože moj, pa šta sad da se radi?
— Slušati savete, živeti mirnim životom i tačno uzimati praškove.
Primetio sam da je ta devojčica ćudljiva, neuravnotežene prirode, pa čak i
zajedljiva; ona ne voli da uredno uzima praškove i, eto, maločas ih je odlučno
odbila.
— Da, doktore, ona je zbilja čudnovata, ali ja to sve pripisujem njenoj
bolesnoj osetljivosti. Juče je bila vrlo poslušna; a danas, kad sam joj pružio
lek, ona gurnu kašiku bajagi slučajno, i sve se prosu. A kad htedoh da joj
spremim drugi prašak, ona mi istrže iz ruku čitavu kutijicu, pa je tresnu na
pod, i gorko se zaplaka ... Ali, čini mi se, to nije stoga što je nagonimo da pije
lekove - dodadoh, zamislivši se.
— Hm! Razdraženost živaca. Ranije velike nesreće - (doktoru sam
potanko i iskreno ispričao mnogo što-šta iz Neline životne povesti, i moja
priča je ostavila na njega jak utisak), sve je to u vezi i otud i bolest. Zasad je
jedino sredstvo uzimati praškove, i ona ih mora uzimati. Ja idem, pa ću još
jednom pokušati da je ubedim da mora lekarske savete slušati i... to jest,
govoreći uopšte ... uzimati praškove.
Obojica iziđosmo iz kuhinje (u kojoj je bio naš sastanak), i doktor se opet
približi bolesničinoj postelji. No, Neli je, kanda, bila čula šta smo nas dvojica
govorili, jer je bila podigla glavu s jastuka i, okrenuvši prema nama uvo,
neprestano je pomno osluškivala. To sam primetio kroz poluotvorena vrata;
kad pođosmo k njoj, ona se, obešenica, brže zavuče pod jorgan, pa nas je
otuda podsmešljivo posmatrala. Ona je, jadnica, mnogo oslabela za ova četiri
dana bolesti: oči su joj upale, a ni vatra još nije prestajala. Tim čudnije joj je
stajao taj nestašni izgled i izazivački vrele oči, koje vrlo začudiše lekara,
najboljeg od svih petrogradskih Nemaca.
Trudeći se da što više ublaži glas, on joj ozbiljno, blagim i nežnim tonom
izloži potrebu i spasonosnost praškova, pa prema tome i dužnost svakog
bolesnika da ih uzima. Neli već podiže glavu, ali najedared, na izgled sasvim
slučajnim pokretom, gurnu kašiku, te se sav lek opet prosu na pod. Uveren
sam da je ona to namerno učinila.
— To je vrlo neprijatna neopreznost - mirno joj reče starac - i ja bih rekao
da ste vi to namerno učinili, što nije nimalo pohvalno. Ali... sve se da
popraviti, pa ćemo još jedan prašak razmutiti.
Neli mu se nasmeja pravo u oči. Doktor hladno zamaha glavom.
— To nimalo nije lepo - reče on spremajući joj nov prašak - nimalo,
nimalo nije lepo.
— Nemojte se ljutiti na mene - odgovori mu Neli, jedva se uzdržavajući da
opet ne prsne u smeh - sad ću ga sigurno uzeti... A volite li vi mene?
— Ako se budete dobro vladali, ja ću vas i te kako voleti.
— Mnogo?
— Mnogo.
— A sad me ne volite?
— I sad vas volim.
— A hoćete li me poljubiti ako ja budem htela da vas poljubim?
— Dabome, ako samo zaslužite.
Tu Neli ne izdrža, već opet prsnu u smeh.
— Naša bolesnica ima veselu narav, no sad su to živci i kapris - šapnu mi
doktor s najozbiljnijim izrazom.
— Pa lepo, popiću prašak - uzviknu najedared Neli slabim glasićem - ali
kad odrastem i budem velika, hoćete li me uzeti za ženu?
Njoj se sigurno vrlo dopalo što je izmislila taj novi nestašluk. Oči su joj
gorele, a usne podrhtavale od smeha dok je očekivala odgovor od prilično
zbunjenog lekara.
— Pa dobro - odgovori joj on i nehotice se smešeći tom novom kaprisu -
pa dobro, ako budete dobra i lepo vaspitana devojka, ako budete poslušni i
ako ...
— Ako budem uzimala praškove? - prihvati Neli.
— Oho! Pa da, ako budete uzimali praškove. Dobro devojče - prišapnu mi
on opet - kod nje ima mnogo, mnogo ... dobrog i pametnog, ali ipak ... da se
oženim njome ... Kakav čudnovat kapris!
I on joj opet prinese lek. Ali ovoga puta ona čak i ne sakri svoju podvalu,
nego prosto udari kašiku odozdo naviše, a lek se sav prosu pravo u nedra i u
lice jadnom starcu. Neli se glasno zakikota, ali sad već ne onim dobroćudnim
i veselim smehom. Na licu joj izbi nešto divljačno, zlurado. Za sve to vreme
ona baš kao da je izbegavala moj pogled, gledala je samo u doktora, pa sa
podsmehom u kome je ipak izbijao nemir, očekivala je šta će sad raditi taj
»smešni« čičica.
— O! Pa vi opet! ... Kakav maler! ... Ali... razmutićemo još jedan prašak -
izgovori starac otiruci rupcem lice i košulju.
To strašno prenerazi Neli. Ona je mislila da ćemo se mi razljutiti, mislila
je da ćemo je početi grditi, koriti, pa je možda i nesvesno u tome trenutku to i
želela, da bi imala razloga da se odmah zaplače, da jeca kao u histeriji, da
opet baci praškove kao maločas, pa čak da od jeda nešto i razbije, pa da svim
tim umiri svoje ćudljivo, bolno srce. Takvi ćudljivi ispadi bivaju ne samo kod
bolesnika, i ne samo kod Neli. Više puta sam i ja hodao gore-dole po sobi sa
nesvesnom željom da me što pre neko uvredi, ili da mi rekne reč koju bih
mogao za uvredu primiti, pa da što pre na njemu srce iskalim, žene, pak,
»iskaljujući« tako svoje srce, počinju da plaču najiskrenijim suzama, a
najosetljivije dolaze i do histerije. Stvar je vrlo prosta i najobičnija, koja se
najčešće javlja u životu kad nam je neki drugi, često nikome poznat, teret na
srcu, koji bismo hteli a nemamo kome da poverimo.
Ali najedared, iznenađena anđeoskom dobrotom čičice koga je uvredila i
strpljenjem s kojim joj je on spremao i treći prašak, ne rekavši joj ni jedne
prekorne reči, Neli se najedared smiri. Podsmeh joj iščeze sa usana, rumen
joj se razli po licu, oči joj zasuziše; ona me letimično pogleda, ali se odmah
okrenu. Lekar joj pruži lek. Ona ga mirno i bojažljivo proguta, uhvati crvenu,
punu starčevu ruku, pa mu nežno pogleda u oči.
— Vi se ljutite što sam tako pakosna? - poče ona, ali ne dovrši, zavuče se
pod jorgan, pokri se preko glave, pa glasno i histerično zajeca.
— O, dete moje, ne plačite ... To nije ništa ... To su živci; pijte malo vode.
Ali Neli ga nije slušala.
— Umirite se ... nemojte se uzbuđivati - nastavi on skoro i sam plačući nad
njom, jer je bio vrlo osetljiv čovek - ja vam praštam, i uzeću vas za ženu ako
se odsad, kao valjana devojka, budete dobro vladali i ako...
— Ako budem uredno uzimala praškove - začu se glas ispod jorgana, sa
tananim, kao zvonce, nervoznim smehom, izmešanim sa jecanjem, smehom
koji sam tako dobro znao.
— Dobro, zahvalno dete! - reče doktor svečano i skoro sa suzama u očima.
- Jadno devojče!
I od to doba otpoče između njega i Neli nekakva neobična, čudna
simpatija. A prema meni naprotiv Neli postajaše sve turobnija, nervoznija i
ljuća. Nisam znao čemu sve to da pripišem, pa sam se samo čudio gledajući je,
tim pre što je ta promena nastala nekako najednom. Prvih dana bolesti ona je
bila prema meni neobično nežna i blaga. Izgledalo je da ne može dovoljno da
me se nagleda, nikako me nije puštala od sebe, hvatala je moju ruku svojom
vrelom rukom i posađivala me pored sebe, a kad bi primetila da sam
natmuren ili uzrujan, gledala bi da me razvedri, šalila se, igrala se sa mnom i
osmehivala mi se, očevidno savlađujući sopstvene jade. Nije volela da ja i
noću radim ili da sedim, da bdim nad njom, i žao bi joj bilo kad bi videla da je
ne slušam. Neki put bih primetio na njoj da je zabrinuta. Počela bi da me pita
i da doznaje što sam neveseo, o čemu mislim. Ali, čudna stvar, čim bismo u
razgovoru pomenuli Natašu, ona bi odmah ućutala ili bi počela govoriti o
nečemu drugom. Kao da je izbegavala da govori o Nataši, i to me iznenadi.
Kada sam dolazio, bila je radosna, a kad bih uzimao šešir da idem, ona bi me
nekako čudnovato i tužno, kao s prekorom, ispraćala pogledom.
Četvrti dan njene bolesti ja celo veće, pa čak i dugo posle ponoći ostadoh
kod Nataše. Imali smo tada o čemu da govorimo. Polazeći, pak, od kuće,
rekoh mojoj bolesnici da ću se odmah vratiti, kao što sam zbilja nameravao.
Zadržavši se, skoro iznenada, malo duže kod Nataše, bio sam sasvim spokojan
u pogledu Neli: nije ostala sama. S njom je bila Aleksandra Semjonovna, jer
je čula od Maslobojeva, koji je svratio k meni na časak, da je Neli bolesna i da
su mi pune ruke posla, a da sam bez ikakve pomoći. Bože moj, kako se
svesrdno predala poslu dobra Aleksandra Semjonovna!
— I on sad neće doći ni da ruča kod nas! ... O, bože moj! Pa još je sam
tamo, jadnik, sam. Onda, bar sad da pokažemo koliko smo mu prijatelji. Dala
nam se prilika, ne treba je propuštati.
I odmah pohita k nama, donevši sa sobom na fijakeru čitav zavežljaj.
Izjavivši odmah da sad neće odlaziti od mene i da je došla da mi pomaže u
poslu ona odreši zavežljaj. U njemu su bili razni sirupi slatko za bolesnicu,
pilići i kokoš, za slučaj ako bi bolesnica počela da se oporavlja; jabuke,
pomorandže, kijevsko ušećereno voće (za slučaj da lekar dopusti), i najzad,
preobuku, čaršavi, salveti, ženske košulje, zavoji, oblozi - za čitavu jednu
bolnicu!
— Mi svega ovoga imamo - govorila mi je brzo i zabrinuto izgovarajući
svaku reč kao da je nekud žurila - a vi tu živite kao neženja. Vi svega toga
malo imate. Pa zato dozvolite meni... a i Filip Filipič mi je tako naredio. No,
šta ćemo sad ... brže, brže! Šta sad treba da radimo? Kako ona? Je li pri sebi?
Ah, kako nezgodno leži! Treba joj uzglavlje namestiti, da joj glava malo niže
dođe ... Zar ne bi bio bolji kožni jastuk? Kožni jastuk rashlađuje. Ah, kakva
sam i ja budala! Nije mi palo na pamet da ga donesem. Idem odmah po njega
... A da li bi trebalo vatru podložiti? Poslaću vam jednu svoju babu. Imam
jednu poznatu staricu. Jer vi nemate nikakve ženske posluge... No, šta ćemo
sad najpre? Šta je ovo? Trava... Je li joj to doktor prepisao? Sigurno neki čaj
za grudi.
Ali ja je umirih, i ona se veoma začudi, pa čak i sneveseli kad vide da posla
baš i nema tako mnogo. To je ipak nije mnogo zbunilo. Odmah se sprijatelji s
Neli, i mnogo mi je pomagala za sve vreme njene bolesti. Obilazila nas je
skoro svaki dan, i obično bi uvek došla sa takvim izrazom kao da je nešto
propalo ili se izgubilo, i treba ga što pre vratiti. A uvek bi dodavala da je to
tako i Filip Filipič naredio. Neli se ona veoma dopala. One se zavoleše kao
rođene sestre. I ja mislim da je i Aleksandra Semjonovna umnogome bila
takvo isto dete kao i Neli. Pričala joj je razne priče, zasmejavala bi je, te bi
Neli posle bilo dugo vreme kad ona ode kući. Ali njen prvi dolazak k nama
začudio je moju bolesnicu, no ona se odmah dosetila zašto je ta neznana
gošća došla, pa se po svom običaju čak i namrgodila, postala ćutljiva i
neljubazna.
— A što je ona dolazila? - zapita Neli skoro mrzovoljno kad je Aleksandra
Semjonovna otišla.
— Pa da ti pomogne, Neli, da ti se nađe u bolesti.
— Otkud to? ... Zbog čega? Pa ja joj nikad nikakvo dobro nisam učinila?
— Dobri ljudi i ne čekaju da im ti najpre nešto učiniš, Neli. Oni i bez toga
vole da pomažu onima kojima je pomoć potrebna. Nemoj, Neli; na svetu ima
mnogo dobrih ljudi. Samo je tvoja nesreća što nisi i ranije, kad ti je trebalo,
na njih nailazila.
Neli ućuta. Ja se odmakoh od nje. Ali posle četvrt časa ona me sama pozva
k sebi slabim glasom, zamoli me da joj dodam vode, pa me najednom snažno
zagrli, priljubi se uz moje grudi i dugo me ne puštaše iz zagrljaja. Sutradan,
kad se Aleksandra Semjonovna opet dovezla, Neli je dočeka sa radosnim
osmehom, ali još uvek čisto stideći je se zbog nečega.
 GLAVA TREĆA

Baš toga dana sam celo veče proveo kod Nataše. Vratio sam se već kasno.
Neli je spavala. A Aleksandri Semjonovnoj se spavalo, no ona je neprestano
sedela kod bolesnice i čekala da se ja vratini. Odmah mi užurbanim šapatom
poče pričati kako je Neli s početka bila vrlo vesela, čak se mnogo smejala, ali
se posle nešto skunjila, pa kad vide da mene nikako nema, ućuta i zamisli se.
»Zatim se poče žaliti da je boli glava, rasplaka se, pa je tako jecala da već
nisam znala šta ću s njom«, dodade Aleksandra Semjonovna. »Zatim poče da
me pita o Nataliji Nikolajevnoj, ali ja o njoj ništa ne mogoh reći. Ona tada
prestade da dalje pita, ali je neprestano plakala, pa tako uplakana i zaspala. A
sad zbogom, Ivane Petroviču! Njoj je sad ipak bolje, kao što sam primetila, a
ja moram kući - tako je i Filip Filipič naredio. Jer, priznajem vam, on me je
ovog puta samo na dva časa pustio, a ja sam se na svoju ruku zadržala. Ali
ništa to; ne brinite za mene; ne sme on da se ljuti... Jedino ako je... Ah, bože
moj, dragi Ivane Petroviču, šta da radim: uvek sad pijan dolazi kući! Nečim je
veoma zauzet, sa mnom ne razgovara, nešto mu je teško, ima neku važnu
stvar u glavi. Ja to vidim, ali uveče je ipak pijan. .. I samo kad pomislim:
vratio se kući, a ko će ga metnuti u postelju? No, idem, idem, zbogom.
Zbogom ostajte, Ivane Petroviču. Razgledala sam vaše knjige: šta je knjiga u
vas, to mora da su sve neke učene; a ja, budala, nikad ništa nisam čitala... No,
do viđenja, do sutra ...«
Ali sutradan se Neli probudi setna i zlovoljna, i vrlo mi je nerado
odgovarala. Sa mnom nikako nije otpočinjala razgovor, kao da se nešto ljutila
na mene. Samo sam primetio nekoliko njenih pogleda bačenih na mene
letimice, kao kradom. U tim pogledima bilo je mnogo nekakvog potajnog
duševnog bola, ali se u njima ipak osećala neka nežnost koje nije bilo kad bi
me pravo pogledala. I baš toga dana se i dogodio onaj prizor sa doktorom,
prilikom uzimanja leka; nisam znao šta da mislim.
Ali Neli se prema meni sasvim izmeni. Njeno čudnovato držanje, kapris,
neki put skoro mržnja prema meni - sve je to neprekidno trajalo do onoga
dana kad je prestala da boravi kod mene; sve do same katastrofe, koja je bila
rasplet celog našeg romana. Ali o tome posle.
Nego, dešavalo se neki put da ona najednom za koji časak bude prema
meni kao i pre ljubazna. Njena nežnost u tim časovima kao da se
udvostručavala: a najčešće bi u tim trenucima gorko plakala. No takvi bi
trenuci brzo prolazili, te bi je opet osvajala ona tuga, i opet bi me
neprijateljski gledala, ili bi bila svojeglava, kao ono sa doktorom, ili bi tek
najednom, primetivši da mi je neki njen nestašluk neprijatan, počela da se
kikoće, i skoro uvek završavala suzama.
Jednom se čak i sa Aleksandrom Semjonovnom posvađala i rekla joj da
njoj od nje ništa ne treba. Kad sam počeo da je zato korim pred samom
Aleksandrom Semjonovnom, ona planu, poče da mi odgovara s nekom
plahovitom, nakupljenom jetkošću, ali najednom ućuta, pa posle čitava dva
dana ni reči sa mnom nije progovorila, nije htela da uzme nikakav lek, čak ne
htede ni vode da pije, ni da jede, i samo je stari doktor bio u stanju da je
nagovori i urazumi.
Rekao sam već da se između nje i doktora, od dana kad je počela uzimati
lekove, pojavila neka neobična simpatija. Neli ga je mnogo zavolela, i uvek bi
ga dočekivala s veselim osmehom, ma kako tužna bila pre njegovog dolaska.
Od svoje strane, stari je počeo da nam dolazi svaki dan, a nekad i po dvaput
dnevno, čak i onda kad je Neli već mogla da hoda po sobi i kad je već sasvim
ozdravila. Izgledalo je da je ona doktora tako opčinila da ni jednog dana nije
mogao proživeti da ne čuje njen smeh i šale što ih je s njime pravila, a koje su
često bile vrlo zanimljive. On poče da joj donosi knjige sa slikama, većinom
poučne. Jednu je naročito za nju i kupio. Zatim joj poče donositi slatkiše,
bombone u finim kutijicama. U takvim prilikama on bi ulazio obično sa
svečanim izrazom na licu, baš kao da je svečar, a Neli bi odmah poznala da je
došao sa poklonom. Ali joj on poklon ne bi odmah pokazivao, nego bi se
samo lukavo smeškao, sedao bi pored nje, te bi joj nagoveštavao da, ako se
neka gospođica dobro vladala za vreme njegovog odsustva i zaslužila
pohvalu, onda zaslužuje lepu nagradu. Pri tom bi je on tako prostodušno i
blago gledao da se u Nelinim obradovanim očima, iako mu se ona očevidno
smejala, ipak u tom trenutku sijala iskrena, umiljata naklonost. Najzad bi
starac svečano ustajao sa stolice, vadio kutiju sa slatkišima pa bi, pružajući ih
Neli, svaki put dodao: »Ovo mojoj budućoj i miloj supruzi.« U tom trenutku
on je sigurno bio srećniji i od Neli. Posle toga bi počinjali razgovori, i on bi je
svaki put ozbiljno i ubedljivo molio da čuva zdravlje i brižno joj davao
lekarske savete.
— Nada sve treba čuvati svoje zdravlje - govorio je on dogmatičnim tonom
- i to, prvo a i najglavnije, zato da čovek ostane živ; a drugo, da uvek bude
zdrav, te da na taj način postigne sreću u životu. Ako vi, drago moje dete,
imate kakvih nevolja, vi ih zaboravite, ili, još bolje, gledajte da o njima i ne
mislite. Ako li, pak, nemate nikakvih nevolja, onda ... opet o njima ne mislite,
nego se starajte da mislite o prijatnim stvarima ... o nečem veselom, šaljivom
...
— A o čemu to veselom i šaljivom da mislim? - pitala bi ga Neli.
Doktor bi se tu odmah zbunio.
— No, pa eto ... o kakvoj bilo nevinoj igri, koja odgovara vašim godinama;
ili možda... no, nešto takvo ...
— Ja neću da se igram; ja ne volim da se igram - -govorila je Neli. - Nego
bih više volela nove haljine.
— Nove haljine! Hm! No, to već nije tako lepo. Treba se uvek zadovoljiti
skromnom sudbinom u životu. Uostalom ... što kažete ... čovek može da voli i
nove haljine.
— A hoćete li mi mnogo haljina sašiti kad se za vas udam?
— Kakva ideja! - govorio bi doktor, pa se i nehotice mrštio.
Neli se lukavo smešila, pa jednom čak, zaboravivši se, s osmehom
pogledala i na mene.
— Uostalom ... - dodade doktor - kupicu vam i novu haljinu ako je
zaslužite svojim vladanjem.
— A hoću li morati svaki dan uzimati praškove i kad se za vas udam?
— No, tada ih već nećete morati svaki dan uzimati. - I doktor bi počinjao
da se smeška.
Neli prekidaše razgovor smehom. Stari bi odmah i sam prsnuo za njom u
smeh, pa bi s ljubavlju posmatrao njenu veselost.
— Živa mašta! - rekao bi on obraćajući se meni. - Ali uvek se vidi kapris i
neka ćudljivost i prekomerna osetljivost.
On je imao pravo. Zaista nisam shvatao šta je to s njom. Ona kao da
nikako nije htela da govori sa mnom, baš kao da sam joj nešto učinio nažao.
Meni je to vrlo teško padalo, čak sam se i sam bio mnogo sneveselio, te
jednom celog dana nisam s njom stupao u razgovor. Ali sutradan me bi stid.
Ona je često plakala, i ja već nisam znao kako da je utešim. No jednog dana
ona prekide to svoje ćutanje sa mnom.
Jednom sam se vratio kući predveče i primetio kako je Neli brzo sakrila
pod jastuk neku knjigu. To je bio moj roman, koji je ona uzela sa stola pa ga
čitala dok ja nisam bio kod kuće. Što joj je trebalo da ga krije od mene? Baš
kao da se nečega stidi, pomislih, ali ne pokazah da sam što primetio. Posle
četvrt časa, kad sam izašao za trenutak u kuhinju, ona brzo skoči s postelje pa
ostavi roman na predašnje mesto. Vrativši se, zatekoh ga već na stolu. Ne
potraja dugo, ona me pozva k sebi. U glasu joj se osećalo nekakvo uzbuđenje.
Već su četiri dana prošla kako skoro ni reči nije sa mnom progovorila.
— Hoćete li vi... danas ... ići Nataši? - zapita me ona isprekidanim glasom.
— Da, Neli, vrlo mi je potrebno da se vidim danas sa njom.
Neli poćuta.
— A vi nju ... mnogo ... volite? - zapita me ona opet slabim glasom.
— Da, Neli, mnogo je volim.
— I ja je volim - dodade ona tiho. Zatim opet nastade ćutanje. - Tako bih
volela da sam kod nje, pa da kod nje i ostanem - poče opet Neli pogledavši me
bojažljivo.
— To ne može biti, Neli - odgovorih joj malo začuđeno. - A zar tebi nije
dobro kod mene.
— A što da ne može biti? - planu ona najedared. - Pa vi me savetujete da
idem k njenom ocu, a ja neću tamo da idem. Ima li ona služavku?
— Ima.
— A ona nek otpusti služavku, pa ću ja da je slušam. Sve ću joj raditi i
nikakva mi plata ne treba. Voleću je i jelo ću joj goto vi ti. Tako joj recite
danas.
— Ali našto to? šta ti to sad pade na pamet, Neli? I kako ti to o njoj misliš?
Zar ti misliš da bi ona pristala da te uzme mesto kuvarice? Jer ako te već
uzme, ona će te primiti kao sebi ravnu, kao svoju sestru.
— Ne, neću kao ravnu. Ja tako hoću ...
— A zašto?
Neli zaćuta. Usne su joj podrhtavale. Htela je da se zaplače.
— Taj što ga ona sad voli pobeći će od nje i ostaviće je samu? - zapita ona
najzad.
Ja se začudih.
— A otkud ti to znaš, Neli?
— Pa vi ste i sami sve to kazali; i prekjuče, kad je izjutra muž Aleksandre
Semjonovne dolazio, ja sam ga pitala. On mi je sve ispričao.
— Pa zar je Maslobojev bio tu izjutra?
 — Dolazio je - odgovori ona oborivši oči.
— Pa što mi nisi kazala da je dolazio?
— Tako...
Ja se zamislih na trenutak. Bog bi ga znao šta se taj Maslobojev dovlači
tako tajanstveno. Kakve je tu veze uhvatio. Moraću ga potražiti.
— Pa šta te se tiče, Neli, ako on nju ostavi?
— Pa vi nju mnogo volite - odgovori Neli ne dižući na mene očiju. - A kad
je volite, vi ćete se onda i oženiti njome kad onaj ode.
— Ne, Neli, ona mene ne voli tako kao što ja nju volim ... Ne, to neće biti,
Neli.
— A ja bih vas oboje slušala, kao vaša služavka, a vi biste živeli i radovali
biste se - progovori ona skoro šapatom ne gledajući u mene.
»Šta joj je, šta joj je!« pomislih, a sva se duša uzmuti u meni. Neli zaćuta i
cele večeri ni reči nije rekla. A kad ja odoh, ona se zaplaka, pa je celo to veče
preplakala, kao što mi je Aleksandra Semjonovna pričala te je uplakana i
zaspala, čak je i noću, u snu, jecala. I nešto je u bunilu govorila. Ali od toga
dana ona postade turobnija i ćutljivija, i sa mnom već nikako nije stupala u
razgovor. Istina, ja sam zapazio dva-tri njena pogleda što ih je na mene
kradom bacila, a u tim pogledima bilo je toliko nežnosti. No to je prolazilo
zajedno sa trenutkom koji je izazvao tu iznenadnu nežnost, i kao opirući se
tome, Neli skoro svakog časa postajaše sve sumornija, čak i prema lekaru,
koji se čudio promeni njene naravi. Ona je, međutim, već skoro sasvim
prezdravila i lekar joj, najzad, dopusti da iziđe na svež vazduh, ali ne dugo.
Vreme je bilo vedro, toplo. Bila je Velika nedelja, koja je te godine padala vrlo
kasno. Ja izidoh rano izjutra. Morao sam neizostavno otići do Nataše, ali sam
imao nameru da se ranije vratim, da izvedem Neli u šetnju. A dotle je ostavih
samu kod kuće.
Ali ne mogu opisati kakav me je udar očekivao kod kuće. Žurio sam kući.
Dolazim i vidim da ključ štrči spolja u vratima. Ulazim: nikog nema. Sav se
ohladih. Pogledam: na stolu hartijica i na njoj napisano olovkom, krupnim,
nepravilnim rukopisom:
»Otišla sam od vas i više vam nikad neću doći, ali vas mnogo volim. . .
Vaša verna Neli.«
Kriknuh od užasa pa poleteh iz stana.
 GLAVA ČETVRTA

Još nisam bio ni istrčao na ulicu, i ne stigoh ni da smislim šta sad da

radim, kad najedared spazih da se kod naše kapije zaustavlja fijaker a iz njega
izlazi Aleksandra Semjonovna vodeći za ruku Neli. Ona ju je čvrsto držala
kao da se bojala da joj Neli ne pobegne. Ja poleteh prema njima.
— Neli, ta šta je to s tobom? - viknuh. - Kud si ti to otišla? Zašto?
— Čekajte, ne hitajte. Hajdemo k vama, pa ćete tamo sve čuti - zacvrkuta
Aleksandra Semjonovna.
— Imaćete šta da čujete, Ivane Petroviču! - šaputala je putem brzo. - Ne bi
čovek verovao. Hajdemo, sad ćete sve saznati.
Na licu joj se čitalo da je imala neobično važne novosti.
— Idi, Neli, idi, pa lezi malo - reče ona kad uđosmo u sobu - jer ti si
umorna. Nije šala, koliko si pretrčala; a posle bolesti to nije bilo lako; lezi,
dušo, lezi. A ja i vi ćemo časkom izići da joj ne smetamo kad zaspi. - I ona mi
dade pogledom znak da izađemo u kuhinju.
Ali Neli ne leže, već sede na divan pa obema rukama pokri lice.
Mi iziđosmo, a Aleksandra Semjonovna mi brže ispriča u čemu je stvar.
Posle sam doznao još i više pojedinosti. Evo šta je bilo.
Otišavši iz mog stana na jedno dva časa pre moga povratka i ostavivši mi
ceduljicu, Neli potrča najpre čiki lekaru. Njegovu adresu je ona nekako
doznala još ranije. Doktor mi je pričao da se sav prenerazio kad je video kod
sebe Neli, i sve vreme dok je bila kod njega on »svojim očima nije verovao«.
»i sad ne verujem«, dodade on pri završetku svoje priče, »i nikad ne bih u to
poverovao.« Pa ipak je Neli zaista bila kod njega. On je mirno sedeo u svom
kabinetu, u naslonjači, u domaćem ogrtaču, za kafom, kad ona najednom
upade u kabinet, pa mu se obisnu o vrat pre no što je mogao da se pribere.
Bila je sva uplakana, grlila ga je i ljubila, ljubila mu ruke, pa ga je usrdno,
mada uzbuđeno, molila da je primi k sebi. Reče mu da neće i da ne može više
da ostane kod mene, te je stoga otišla iz mog stana; da joj je vrlo teško; da mu
se sad neće podsmevati niti mu dosađivati s novim haljinama, nego će se lepo
vladati, učiće, naučiće da mu »pere i pegla košulje« (ona mora da je svoj
govor smislila putem, a možda i ranije) i da će, najzad, biti poslušna, pa
makar svaki dan i praškove morala uzimati. A što mu je ono pre kazala da
hoće da se za njega uda, to se ona samo šalila, i da o tome i ne misli. Starog
Nemca je to tako porazilo da je sve vreme sedeo otvorenih usta; digao je bio
ruku u kojoj je držao cigaretu i zaboravio na cigaretu, tako da mu se ugasila.
— Madmuazel - progovori on najzad, povrativši nekako opet moć govora -
madmuazel, ukoliko sam mogao da vas razumem, vi želite da vam ja dam
mesto kod sebe. No, to nije mogućno! Vi vidite, ja sam i sam u velikoj
teskobi, a nemam ni nekih velikih prihoda ... I, najzad, tako najednom, bez
prethodnog razmišljanja... To je strašno! I, najzad, vi ste, koliko vidim,
pobegli od kuće. To je vrlo za osudu i nije lepo ... I, najzad, ja sam vam
dopustio da samo pomalo izlazite, kad je lep dan, pod nadzorom vašeg
dobrotvora, a vi, eto, napuštate svog dobrotvora pa bežite k meni, dok biste
se morali čuvati i... i uzimati lek. I, najzad ... najzad, ja ništa ne razumem ...
Neli mu ne dade da izgovori. Ona opet brižnu u plač, poče da ga moli, ali joj
ništa ne pomože. Starac se sve više i više zaprepašćivao i sve je manje
razumevao. Najzad ga Neli ostavi uzviknuvši: »Ah, bože moj«, pa istrča iz
sobe. »Celog toga dana bio sam bolestan«, dodade lekar završavajući svoje
pričanje, »te sam noću morao da pijem dekokt[51]...«
A Neli odjuri k Maslobojevima. Imala je njihovu adresu pa ih sada
pronađe, premda ne tako lako. Maslobojev je bio kod kuće. Aleksandra
Semjonovna pljesnu rukama od čuda kad ču Nelinu molbu da je uzmu sebi. A
na njihova pitanja: zašto to traži, je li joj, valjda, teško kod mene - Neli im
ništa ne odgovori, nego se jecajući baci na stolicu. »Ona je tako jecala, tako je
jecala«, pričaše mi Aleksandra Semjonovna, »da sam već mislila umreće od
togâ!« Neli je molila da je uzmemo bilo za sobaricu, bilo za kuvaricu.
Obećavala nam je da će sobe čistiti, da će naučiti i košulje da pere. (Na tom
pranju košulja ona je zasnivala nekakve naročite nade i odnekud je smatrala
da ćemo se mi na to najpre polakomiti da je uzmemo.) Mišljenje Aleksandre
Semjonovne bilo je da je zadrže kod sebe dok se ne vidi šta je u stvari, a i
mene da izveste. No Filip Filipič se odlučno tome usprotivi, te naredi da mi se
begunica odmah vrati. Putem ju je Aleksandra Semjonovna grlila i ljubila,
zbog čega je Neli još više plakala. Gledajući je takvu, i Aleksandra
Semjonovna se rasplaka. I tako su obe celog puta plakale.
— Ali zašto, zašto ti, Neli, nećeš kod njega da ostaneš? Da li ti on što čini
nažao? - pitala ju je Aleksandra Semjonovna, i sama sva uplakana.
 — Ne, ne čini...
— No, pa zbog čega onda?
— Tako, neću da budem više kod njega... ne mogu ... Ja sam uvek prema
njemu rđava ... a on je dobar ... a kod vas neću biti rđava, nego ću vam raditi -
reče ona jecajući kao u histeriji.
— A što si ti prema njemu tako rđava, Neli?
— Tako...
— I to »tako« beše sve što sam od nje mogla saznati - završi Aleksandra
Semjonovna brišući suze. - Što li je to dete tako nesrećno? Da ona nema
neku manu? Kako vi mislite, Ivane Petroviču?
Uđosmo u sobu k Neli. Ona je ležala lica zagnjurena u jastuke i plakala.
Klekoh kraj nje, uzeh je za ruke, pa ih počeh ljubiti. Ona trže od mene ruke
pa zajeca još jače. Već nisam znao šta da joj kažem U taj mah uđe Ihmenjev.
— A ja k tebi jednim poslom, Ivane, zdravo! — reče on gledajući nas sve i
čudeći se što klečim. Starac je sve poslednje vreme bio bolestan. Bio je bled i
omršaveo, ali, baš kao prkoseći nekome, nije obraćao pažnju na svoju slabost,
nije slušao opomene Ane Andrejevne, nije hteo u postelju, nego je i dalje išao
po svojim poslovima.
— Pa zbogom ostajte zasad - reče Aleksandra Semjonovna, pažljivo
pogledavši starca. - Meni je Filip Filipič naredio da se što pre vratim kući.
Imamo neka posla. A predveče, čim se smrkne, eto me opet k vama, pa ću
jedno dva časa ostati.
— Ko je to? - šapnu mi starac, očigledno misleći o nečem drugom.
Objasnih mu.
— Hm! A ja k tebi poslom, Ivane ...
Znao sam kakvim to poslom, pa sam se i nadao njegovoj poseti. Došao je
da razgovara sa mnom i s Neli, pa da je izmoli od mene. Ana Andrejevna je,
najzad, pristala da uzmu sirotu u kuću. A to se desilo posle naših tajnih
razgovora. Ja sam bio uverio Anu Andrejevnu i kazao joj: kad starcu stalno
bude na očima ovo siroče, čija je mati takođe bila od svog oca prokleta, to će
možda preokrenuti srce našeg starca i uputiti ga da drukčije misli. Ja sam joj
tako jasno izneo svoj plan da je onda ona već i sama počela pomalo da
navaljuje na muža da uzmu ovo siroče. Starac svesrdno prihvati tu stvar;
želeo je, pre svega, da učini po volji svojoj Ani Andrejevnoj, a drugo, on je tu
imao i neke svoje planove. No sve ću ja to posle potanje objasniti...
Rekao sam već da Neli nije volela starca još od prve njegove posete. Zatim
sam primetio da bi se čak neka mržnja videla na njenom licu čim bi se pred
njom pomenulo samo ime Ihmenjeva. Starac sad odmah pređe na stvar, bez
okolišenja. Odmah priđe Neli, koja je još neprestano ležala, zagnjurena u
jastuke, pa uzevši je za ruku, zapita je da li bi htela da dođe k njemu mesto
njegove kćeri.
— Ja sam imao kćer, voleo sam je više no samoga sebe - završi starac - ali
sad je više nemam. Ona je umrla. Hoćeš li ti da zauzmeš njeno mesto u mome
domu i... u mome srcu?
I u njegove oči, suhe i zažarene od grozničave vatre, navreše suze.
— Ne, neću - odgovori Neli ne dižući glavu.
— A što, čedo moje? Ti nemaš nigde nikoga. Ivan Petrovič te neće moći
večno držati kod sebe, a kod mene ćeš biti kao u svojoj kući.
— Neću zato što ste vi zao čovek. Da, zao, zao! - dodade ona podižući
glavu i sedajući na postelju spram starca. - I ja sam zla i gora od svih, a vi ste
gori i od mene! ... - Govoreći to, Neli poblede, oči joj sevahu. čak i njene
drhtave usne pobledeše i iskriviše se od navale nekog jakog osećanja. Starac
je zbunjeno gledao u nju.
— Da, gori ste od mene stoga što svojoj kćeri nećete da oprostite. Vi
hoćete da je sasvim zaboravite, pa uzimate sebi tuđe dete, a zar se može
zaboraviti svoje rođeno dete? I zar ćete vi moći da me volite? Jer kad god
vam padne pogled na mene, vi ćete se odmah setiti da sam vam ja tuđa, i da
ste imali kćer koju ste odbacili, jer ste vi bezdušan čovek. A ja neću da živim
kod bezdušnih, neću, neću! ... - Neli zajeca i letimice pogleda u mene. -
Prekosutra je Kristovo vaskrsenje; svi se ljube i grle, svi se mire, sve se krivice
opraštaju ... Ja to znam ... Samo vi... jedino vi... uh, bezdušniče! Odlazite!
Ona brižnu u plač. Taj govor je ona, kanda, već odavno smislila i napamet
naučila, za slučaj ako bi je starac još jednom zvao k sebi. Starac se zaprepasti
i poblede. Bolno osećanje ispisa mu se na licu ...
— I zašto, zašto, zbog čega se svi vi o meni tako brinete? Ja neću i neću! -
vrisnu najednom Neli u nekoj jarosti. - Izići ću na ulicu pa ću prositi!
— Neli, ta šta ti je? ... Neli, zlatna moja! - uzviknuh nehotice, ali svojim
usklikom samo sam još dolio ulja na vatru.
— Da, ja ću pre izići na ulicu i prositi nego što ću ovde ostati! - vikala je
ona ridajući. – I koja je mama prosila, a kad je bila na samrti, zaklela me je
ostani sirota, jer ti je bolje da prosiš nego da .. Milostinju prositi nije sramota,
jer ja ne prosim od jednog čoveka, nego od svih, a svi nisu jedan čovek. Od
jednog me je sramota, a od svih nije. Tako mi je jedna prosjakinja kazala. Ja
sam još mala, ne mogu da dođem do novca. I stoga ću od svih i da prosim. A
ovde neću, neću - ja sam rđava, gora sam od svih; evo kako sam rđava!
I Neli sasvim iznenada zgrabi sa stočića šolju, pa je tresnu o pod.
— Eto, razbila se! - dodade ona nekako prkosno i pobednički gledajući u
mene. - Imamo samo dve šolje - dodade ona - pa ću i onu drugu razbiti... A iz
čega ćete piti čaj?
Ona kao da je pomahnitala, i baš kao da je osećala neko uživanje u svome
besu, baš kao da je sama osećala da je to sramota i da nije lepo, ali u isti mah
čisto je raspaljivala sebe na nove ispade.
— Ona ti je bolesna, Vanja, eto šta je - reče starac - ili... ili ja prosto ne
razumem kakvo je to dete. Zbogom!
On uze svoju kapu pa se rukova sa mnom. Bio je kao ubijen. Neli ga je
strašno uvredila, i mene je to mnogo ozlojedilo.
— Pa zar ti ga nije žao, Neli? - uzviknuh kad ostasmo sami. - I zar te nije
sramota! Ne, ti nisi dobra, ti si, zbilja rđava! - i onako gologlav, istrčah za
starcem. Htedoh da ga ispratim do kapije i da mu makar dve reči utehe
kažem. Trčeći niz basamake, meni kao da je još pred očima bilo Nelino lice,
strašno prebledelo od mojih ukora.
U času stigoh moga starca.
— Jadna devojčica je ogorčena; ona ima svoje jade, veruj mi, Ivane, a ja joj
razvezao o svojima reče on gorko se smešeći - pa sam pozledio njenu ranu.
Znaš kako kažu: sit gladnom ne veruje; a ja ću, Vanja, još da dodam da ni
gladan gladnog ne može uvek da razume. No, zbogom!
Počeh da govorim o nečemu drugom; no starac samo odmahnu rukom.
— Nemoj da me tešiš; bolje gledaj da ti opet ne pobegne. Ona mi tako i
izgleda - dodade on jetko, pa pođe od mene brzim koracima razmahujući i
lupajući svojim štapom po trotoaru.
Ali on se nije ni nadao da će biti prorok.
Kako mi je bilo kada, vrativši se u stan, na svoje veliko zaprepašćenje,
opet ne zatekoh Neli. Poleteh u hodnik, tražio sam je na stepenicama,
dovikivao je, kucao na vrata čak i kod suseda i pitao ih za nju; nisam nikako
mogao, niti sam hteo da verujem da je opet pobegla. I kako je samo mogla
pobeći? Kapija je na kući jedna; ona bi morala proći mimo nas dok sam ja sa
starcem razgovarao. Ali se odmah, na veliku moju žalost, setih da se ona
najpre mogla sakriti negde na stepenicama i sačekati dok se ja vratim u stan,
pa posle pobeći, tako da se nikako nisam s njom mogao sresti. U svakom
slučaju, nije mogla daleko odmaći.
 Jako uzbuđen istrčah opet da je tražim, ostavivši za svaki slučaj stan
nezaključan.
Najpre odoh Maslobojevima. No njih ne zatekoh kod kuće, ni njega ni
Aleksandru Semjonovnu. Ostavivši im ceduljicu, kojom sam ih izveštavao o
svojoj novoj nevolji i molio ih, ako Neli dođe k njima, da mi odmah jave -
pođoh lekaru. No ni lekara ne zatekoh kod kuće, a služavka mi reče da Neli,
posle one prve njene posete doktoru, nije više dolazila, šta sam znao? Odoh
Bubnovoj, pa doznadoh od poznate mi žene trgovca pogrebnom opremom da
je gazdarica još od juče zbog nečega pritvorena u policiji, a Neli kod nje od
ono doba nisu videli. Umoran, izmučen, potrčah opet Maslobojevima. I tu isti
odgovor: niko nije dolazio, a ni oni sami se još nisu bili vratili. Moja ceduljica
ležala je na stolu, šta sada da radim?
Tužan i očajan, vraćao sam se kući već dockan uveče. Trebalo je da toga
večera budem kod Nataše. Ona me je sama zvala još jutros. Ali toga dana još
ništa okusio nisam; pomisao na Neli ojadila mi je svu dušu. »Pa šta je ovo?«
razmišljao sam. »Da to nije neka komplikovana posledica njene bolesti? Da
nije već poludela, ili možda gubi razum? Ali, bože moj gde li je ona sad, gde
ću je naći?«
Tek što to uskliknuh kad najednom ugledah Neli na nekoliko koraka od
mene, na V-m mostu Stajala je kod uličnog fenjera i nije me primetila.
Htedoh da joj pritrčim, ali zastadoh. »šta li ona sad tu radi?« pomislih u
nedoumici, pa, uveren da je sad već neću izgubiti, odlučih se da čekam i da je
pratim. Prođe desetak minuta, a ona je jednako stajala gledajući prolaznike.
Najzad naiđe jedan čičica, lepo obučen, i Neli mu priđe. Ne zaustavljajući se,
on izvadi nešto iz džepa i dade joj. Ona mu se pokloni. Ne mogu iskazati šta
sam osetio u tom trenutku. Srce mi se bolno steže; kao da je nešto dragoceno,
što sam voleo, nad čim sam lebdeo i bdeo u tom času bilo osramoćeno i
ispljuvano preda mnom. Ali u isti mah mi i suze grunuše iz očiju.
Da, suze zbog jadne Neli, premda sam u isto vreme osećao nepomirljivo
negodovanje: ona nije od nevolje prosila; ona nije bila napuštena ni
prepuštena ćudi sudbine. Pobegla je ne od surovih mučitelja, nego od svojih
prijatelja koji su je voleli i pazili. Ona kao da je htela da nekog zaprepasti ili
uplaši svojim podvizima; kao da se hvastala pred nekim! Ali nešto
tajanstveno sazrevalo je u njenoj duši... Da, pravo je rekao starac: ona je
nečim ogorčena, rana neće lako zarasti, i ona sad kao da se namerno trudila
da pozleđuje svoju ranu tom tajanstvenošću, tim nepoverenjem prema svima
nama. Baš kao da je uživala u svome bolu, u sebičnosti patnje, ako se tako
može reći. To pozleđivanje bola i to uživanje u njemu bili su mi pojmljivi: to
je uživanje mnogih poniženih i uvređenih, sudbinom pregaženih, koji su
svesni njene nepravičnosti. Ali na kakvu bi se nepravdu od naše strane mogla
Neli požaliti? Ona kao da je htela da nas prenerazi i uplaši tim svojim
podvizima, svojim kaprisima i grubim ispadima, kao da se zbilja svim tim
hvalila pred nama... Ali ne! ona je sad sama, niko od nas ne vidi da ona prosi.
Tek, valjda, nije nalazila za sebe neko uživanje u tome? Našto joj milostinja,
našto joj novac?
Dobivši milostinju, ona siđe s mosta pa priđe jarko osvetljenim izlozima
jedne radnje. Tu poče da broji koliko je naprosila; stajao sam desetak koraka
od nje. Para je u ruci imala već podosta: mora da je još od jutros prosila.
Stisnuvši novac u šaku, ona pređe preko ulice, pa uđe u jednu sitničarsku
radnju. Brže priđoh vratima te radnje, širom otvorenim, pa stadoh da vidim
šta li će tamo raditi.
Videh kako je stavila na tezgu novac i kako su joj dali šolju za čaj, veoma
sličnu onoj što ju je nedavno razbila kad je htela da meni i Ihmenjevu pokaže
koliko je rđava. Šolja je ta stajala možda kakvih petnaestak kopjejki, a možda
čak i manje. Trgovac solju zavi u hartiju, uveza je i dade je Neli, a ona brzo,
zadovoljna, iziđe iz trgovine.
— Neli - viknuh ja kad dođe spram mene - Neli! Ona sva uzdrhta, pogleda
me, šolja joj iskliznu iz ruke, pade na kaldrmu i razbi se. Neli je bila bleda;
ali, pogledavši u mene i uverivši se da sam sve video i da znam, odjednom
pocrvene. To rumenilo svedočilo je o neizdržljivom mučnom stidu. Uzeh je
za ruku pa je povedoh kući. Nismo morali daleko ići. Putem ni reči ne
progovorismo. Došavši kući, sedoh. Neli je stajala preda mnom, zamišljena i
zbunjena, bleda kao i pre, oborivši oči. Nije smela u oči da mi pogleda.
— Neli, ti si prosila na ulici?
— Da! - prošapta ona, pa još više obori oči.
— Ti si to htela da nakupiš novaca da kupiš razbijenu šolju?
— Da. ..
— Pa jesam li ti ja što prebacivao, jesam li te grdio zbog te šolje? Zar ti ne
vidiš, Neli, koliko ružnog, oholo ružnog, ima u tome tvom postupku? Je li to
lepo? Zar te nije sramota? Zar ...
— Sramota me je ... - prošapta ona jedva čujnim glasom, i suza joj se
skotrlja niz obraz.
— Sramota ... - ponovih za njom. - Neli, mila moja, ako sam ti ja što kriv,
oprosti mi, pa da se pomirimo.
Ona me pogleda, suze joj potekoše iz očiju, i ona mi se baci na grudi.
U tom trenutku ulete u sobu Aleksandra Semjonovna.
 — Šta? Zar je kod kuće? Opet! Ah, Neli, Neli ta šta je to s tobom? Ali,
samo kad si kod kuće .. Gde ste je našli, Ivane Petroviču?
Dadoh znak Aleksandri Semjonovnoj da ne pita dalje, i ona me razumede.
Nežno se oprostih s Neli, koja je jednako gorko plakala, i zamolih dobru
Aleksandru Semjonovnu da ostane s njom dok se ne vratim, a sam pohitah
Nataši. Zakasnio sam, te sam sad žurio.
Te večeri se rešavala naša sudbina; ja i Nataša smo imali o mnogo čemu
da govorimo, ali ja ipak ubacih reč-dve o Neli i ispričah joj sve što se desilo,
sa svim pojedinostima. Moje pričanje veoma zainteresova, pa čak i začudi
Natašu.
— Znaš šta, Vanja - reče mi ona razmislivši -čini mi se da te ona voli.
— Šta kažeš! ... Kako to? - zapitah začuđen.
— Da, to je početak ljubavi, ženske ljubavi...
— Ta šta ti to govoriš, Nataša! Pa ona je još dete!
— Dete kome će još malo biti četrnaest godina. Ta njena ogorčenost dolazi
otuda što ti ne uviđaš da je ona zaljubljena u tebe ... Ona, možda, ni sama
sebe još ne shvata; to je ogorčenost u kojoj ima mnogo detinjskog, ali ipak
ozbiljna i bolna. A što je glavno, ona je na mene ljubomorna. Ti mene toliko
voliš da jamačno i kod kuće samo o meni misliš i govoriš, te stoga na nju
malo obraćaš pažnje. Ona je to primetila, i to je sad boli. Ona možda želi da
govori s tobom, oseća potrebu da otvori pred tobom svoje srce, pa ne zna
kako će, stidi se. Ona sama sebe ne razume, čeka priliku, a ti mesto da joj
pružiš tu priliku, udaljuješ se, bežiš od nje k meni, pa čak i kad je bolesna, ti
je po čitave dane samu ostavljaš. Zbog toga ona i plače; njoj ti nedostaješ i
najviše je boli što ti to ne opažaš. Ti si je, eto, i sad, u takvom času, ostavio
samu zbog mene. Ali ona će to sutra odbolovati. I kako si mogao da je
ostaviš? Idi sad brže k njoj ...
— Pa ja je ne bih ostavio, ali...
— Pa da, ja sam te molila da dođeš. Ali sad idi.
— Idem, ali, naravno, ja ništa od toga ne verujem.
— Zato što sve to nije kao kod drugih. Seti se samo njene prošlosti, uzmi
sve u obzir, pa ćeš verovati. Ona nije odrasla kao ja i ti...
No ja sam se ipak kasno vratio kući. Aleksandra Semjonovna mi ispriča da
je Neli opet, kao i onog večera, mnogo plakala, »pa je tako u suzama i
zaspala«, kao onda.
— A ja sad idem, Ivane Petroviču, tako mi je i Filip Filipič rekao, čeka me,
jadnik.
Zahvalih joj, pa sedoh kod Nelinog uzglavlja. Meni je i samom bilo teško
što sam je morao ostaviti u takvom času. Duboko, duboko u noć, sedeo sam
nad njom zamišljen ... To je bilo sudbonosno vreme.
Ali treba ispričati šta se sve desilo za te dve nedelje ...
 GLAVA PETA

Posle onog, za mene nezaboravnog večera, što ga proveđoh s knezom u

restoranu, bio sam nekoliko dana uzastopce u neprestanom strahu zbog
Nataše. »Čime li joj je pretio prokleti knez i kako je upravo nameravao da joj
se sveti?« pitao sam se svakog časa i gubio se u raznim pretpostavkama.
Najzad sam došao do zaključka da njegove pretnje nisu bile u vetar, ni
razmetanje, i dok god ona živi s Aljošom, knez joj je, zbilja, mogao načiniti
mnogo neprijatnosti. On je sitničar, osetljiv, zloban i račundžija - mislio sam.
Takvi ne zaboravljaju uvrede niti će propustiti zgodnu priliku da se osvete. U
svakom slučaju, on mi je ukazao na jednu tačku u celoj toj stvari i izgovorio
se u tom pogledu dosta jasno: on je uporno zahtevao Aljošin raskid s
Natašom, a nadao se od mene da je ja pripremim za taj bliski raskid, ali tako
pripremim da ne bude »scena, idila i šilerovštine«. Naravno, njemu je najviše
stalo do toga da Aljoša bude zadovoljan njime, te da i dalje u njemu gleda
nežnog oca. A to je knezu bilo potrebno da bi se posle što lakše dokopao
Kaćinih para. I tako, meni je predstojalo da pripremim Natašu za skori
rastanak.
Ali, na Nataši sam primetio veliku promenu: od njene pređašnje
iskrenosti prema meni sad nije bilo ni pomena; i ne samo to već ona kao da
postade nepoverljiva. Moje utehe su je samo mučile; moja pitanja su joj sve
više bivala na dosadi, čak se ljutila na njih. Sedim neki put tako kod nje,
gledam je. Skrstivši ruke, ona hoda gore-dole po sobi, turobna, bleda, čisto
zaneta, neki put čak zaboravi i da sam ja tu, kod nje. A kad bi nam se pogledi
slučajno susreli (jer ona je sad čak i moje poglede izbegavala), odmah bi se
nestrpljiva jetkost ispisala na njenom licu, pa bi se brzo okrenula od mene.
Osećao sam da je ona sama smišljala, možda, neki svoj plan o bliskom,
predstojećem rastanku, a da li je mogla bez bola, bez gorčine o tome
razmišljati? No, ja sam bio uveren da se ona već bila rešila na rastanak. Pa
ipak me je mučio i plašio taj njen mračni očaj. A uz to, govoriti s njom, tešiti
je, neki put nisam ni smeo, te sam stoga sa strahovanjem očekivao čime će se
sve to završiti.
 Što se tiče njenog oporog i nepristupačnog držanja prema meni, mada me
je uznemirivalo, mada mi je teško padalo, ipak sam bio uveren u srce moje
Nataše: video sam da joj je vrlo teško i da je odveć potresena. Svako tuđe
mišljenje izazvalo bi u njoj samo zlovolju i jed. U takvim prilikama mešanje,
naročito naših prijatelja koji znaju tajne, postaje nam od svega neprijatnije.
Ali znao sam vrlo dobro i to da će Nataša u poslednjem času doći k meni, pa
će u mome srcu tražiti olakšanja.
Svoj razgovor s knezom ja sam joj, naravno, prećutao, jer bi je moje
pričanje samo još većma uznemirilo i ojadilo. Rekoh joj samo, onako
mimogred, da sam bio s knezom kod grofice i uverio se da je on strašan
podlac. Ali ona se i ne raspitivaše o njemu, što je meni bilo vrlo milo. Zato je
željno slušala sve što sam joj pričao o svome sastanku sa Kaćom. Saslušavši
to, ona ništa ne reče ni o njoj, ali joj se rumen razli po belom licu, i skoro ceo
taj dan bila je naročito uznemirena. Ja joj ne sakrih ništa o Kaći, te joj
otvoreno priznadoh da je Kaća čak i na mene učinila najbolji utisak. A i što
da krijem? Jer Nataša bi odmah osetila da nešto krijem, pa bi se samo
naljutila zbog toga na mene. I zato sam joj naročito pričao što je moguće
podrobnije, gledajući da unapred naslutim sva njena pitanja, tim pre što je
njoj samoj, u njenom položaju, bilo teško da me ispituje: zar je to lako, pod
vidom ravnodušnosti, raspitivati se o vrlinama svoje suparnice?
Mislio sam da ona još ne zna da će Aljoša, po neopozivoj kneževoj
naredbi, morati da prati groficu i Kaću u selo, pa sam i sam bio na muci kako
da joj to otkrijem, te da, po mogućnosti, ublažim udar Ali kakvo je bilo moje
iznenađenje kad me Nataša još pri prvim mojim rečima zadrža, pa mi reče da
nije potrebno da je t e š i m, jer je ona to još pre pet dana doznala.
— Bože moj! - uzviknuh - pa ko ti je to kazao?
— Aljoša.
— Šta? Zar ti je već kazao?
— Da, i ja sam se na sve rešila - dodade ona s takvim izrazom koji me je
jasno i nekako oštro upozoravao da i ne produžujem taj razgovor.
Aljoša je ipak često dolazio Nataši, no uvek na trenutak. Samo je jednom
ostao kod nje nekoliko časova, ali to je bilo kad nisam bio tamo. Ulazio bi,
obično neveseo, zagledao bi se u nju plašljivo i nežno. Ali Nataša bi ga tako
milo i nežno predusretala da bi on onog časa sve zaboravljao i razveselio bi
se. I k meni je počeo da dolazi vrlo često, skoro svaki dan. Istina, on se
mnogo mučio, ali nije mogao ni časak da ostane sam sa svojom tugom, pa bi
tek navratio do mene da ga utešim.
No šta sam mu ja mogao reći? On mi je prebacivao što sam hladan, pa čak
i jedak prema njemu. Tugovao bi, plakao, odlazio Kaći i tamo nalazio utehe.
Onoga dana kad mi Nataša reče da zna za njihov odlazak (to je bilo
nedelju dana posle mog razgovora s knezom), on upade k meni sav očajan,
zagrli me, pade mi na grudi, pa kao dete zajeca. ćutao sam i očekivao šta će
mi reći.
— Ja sam nizak i podal čovek, Vanja - poče on - spašavaj me od mene
samoga! Ali ja ne plačem što sam nizak i podal čovek, već što sam unesrećio
Natašu. Jer ja je ostavljam, a nju sad očekuje nesreća ... Vanja, prijatelju, kaži
mi, reši ti mesto mene, koju ja između njih dve više volim: Kaću ili Natašu?
— To ja ne mogu rešiti, Aljoša - odgovorih - ti treba bolje da znaš no ja ...
— Ne, Vanja, nije o tome reč; jer ja nisam tako glup da postavljam takva
pitanja; nego je u tome sva stvar što ja tu ni sam ništa ne znam. Sad pitam
sebe i ne mogu da odgovorim. A ti posmatraš sa strane, pa možda bolje no ja
znaš ... Najposle, ako baš i ne znaš, a ti mi makar reci kako ti se čini?
— Ćini mi se da Kaću više voliš.
— Tebi se to samo čini! Ne, ne, nikako! Nisi nimalo pogodio. Ja
bezgranično volim Natašu. Ja je ni za šta na svetu i nikad ne mogu ostaviti.
To sam i Kaći rekao, a Kaća se u tome sa mnom potpuno slaže. A što ti sad
ćutiš? Eto, video sam, ti si se sad osmehnuo. E, Vanja, nikad ti mene nisi hteo
da tešiš kad mi je bivalo odveć teško, kao sad ... Zbogom!
On istrča iz sobe, ostavivši utisak na začuđenu Neli, koja je ćuteći slušala
naš razgovor. Ona je tada još bila slaba, ležala je u postelji i uzimala lek.
Aljoša joj se nikad nije obraćao i prilikom svojih poseta nije na nju skoro ni
obraćao pažnju.
Posle dva časa on dođe ponovo, i ja se začudih njegovom radosnom licu.
On mi se opet obisnu o vrat i zagrli me.
— Svršena stvar! - uzviknu on. - Sve sumnje su rešene. Od vas sam otišao
pravo k Nataši: bio sam potresen i nisam mogao bez nje. Ušavši u sobu,
padoh pred njom na kolena, pa sam joj ljubio noge; to mi je bilo potrebno,
želeo sam to; bez toga bih umro od tuge. Ona me bez reci zagrli i zaplaka. Tu
joj otvoreno rekoh da Kaću više volim no nju.
— A ona?
— Ona ništa ne odgovori, samo me je milovala i tešila, mene koji sam joj
to rekao! Ona zna da teši, Ivane Petroviču! O, ja sam isplakao pred njom sav
svoj jad, sve sam joj iskazao. Otvoreno sam joj rekao da Kaću veoma volim,
ali ma kako da je volim, ipak bez nje, bez Nataše, ne mogu, i umreću bez nje.
Da, Vanja, ja bez nje ni dana ne mogu, ja to osećam, da. I stoga smo odlučili
da se sad odmah venčamo; ali pošto se to do mog odlaska ne može učiniti, jer
je sad veliki post i niko nas neće venčati, onda po mom povratku, a to će biti
oko prvog juna. Otac će mi to dozvoliti, o tome nema sumnje, što se, pak,
Kaće tiče, no pa šta? Jer ja ne mogu bez Nataše ... Venčaćemo se, pa ćemo i
mi otići gde je Kaća ...
Jadna Nataša, kako li joj je bilo tešiti tog dečka bodriti ga, slušati njegovu
ispovest i izmisliti mu, naivnom sebičnjaku, radi njegovog spokojstva, bajku
o skorom braku. Aljoša se, zbilja, za neko vreme bio smirio. On je i dolazio
Nataši upravo zato što njegovo slabo srce nije imalo snage da samo podnese
žalost No, ipak, kad se počelo bližiti vreme rastanka, on se opet uznemiri,
poče da plače, i opet je dotrčavao k meni da mi se izjada. U poslednje vreme
se tako vezao za Natašu da nije mogao da bude bez nje ni jedan dan, a kamoli
čitavih šest nedelja. On je ipak bio potpuno uveren do poslednjeg časa da je
ostavlja samo na mesec i po dana i da će po njegovom povratku biti svadba. A
što se tiče Nataše, ona je, potpuno uviđala, da se sad sva njena sudbina
menja; da joj se Aljoša više nikad neće vratiti, ali da to tako i treba da bude.
Dođe i dan njihovog rastanka. Nataša je bila bolesna - bleda, sa zažarenim
pogledom, sa vrelim okorelim usnama. Ovda-onda bi sama sa sobom
razgovarala, koji put bi me brzo i prodirno pogledala. Nije plakala, nije
odgovarala na moja pitanja, a sva bi kao listak na grani zatreperila kad bi se
čuo glas Aljoše koji dolazi. Ona bi planula kao vatra, pa bi pohitala k njemu;
grčevito bi ga grlila, ljubila, smejala se... Aljoša bi se zagledao u nju, neki put
je brižno pitao je li zdrava, tešio bi je da samo na kratko vreme odlazi, da će
se posle venčati. Nataša se očigledno usiljavala, stezala srce i gušila suze.
Pred njim ona nije plakala.
Jedanput on pomenu da treba da joj ostavi novac za sve vreme njegovog
odsustva, i da ona ništa ne brine, jer mu je otac obećao da će mu dati mnogo
za put. Nataša se namršti. A kad ja i ona ostasmo sami, ja joj rekoh da imam
za nju sto pedeset rubalja, za svaki slučaj. Ona me ne zapita otkud taj novac.
To je bilo dva dana pred Aljošin odlazak, a do prvog i poslednjeg Natašinog
sastanka s Kaćom. Kaća posla po Aljoši pisamce u kome je molila Natašu da
joj dozvoli da je sutra poseti. A u isti mah je pisala i meni: molila me da
prisustvujem njihovom sastanku.
Ja neizostavno odlučih da dođem u podne Nataši (kao što je Kaća
zakazala), ne osvrćući se ni na kakve smetnje. A briga i smetnji bilo je mnogo.
Da i ne pominjem Neli, a u poslednje vreme sam imao mnogo posla kod
Ihmenjevih.
Taj posao je počeo još nedelju dana pre toga. Ana Andrejevna posla jedno
jutro po mene s molbom da ostavim sve pa da se bez oklevanja požurim do
nje zbog neke vrlo važne stvari koja ne trpi ni najmanjeg odlaganja. Došavši
k njoj, zatekoh je samu: hodala je po sobi, sva u grozničavom uzbuđenju i
strahu, sa strepnjom iščekujući Nikolaja Sergejiča. Kao i obično, dugo ne
mogah doznati od nje u čemu je stvar i zbog čega se ona tako uplašila, a
međutim, očevidno, svaki je trenutak bio skup. Najzad, posle žestokih i
suvišnih prekora: »zašto im ne dolazim, nego ih tako ostavljam kao siročad,
same u njihovoj žalosti«, tako da već »bogzna šta se sve ovde bez mene zbiva«
- ona mi saopšti da je Nikolaj Sergejič poslednja tri dana bio u takvom
uzbuđenju »da se ne može opisati«.
— Nije više onaj čovek koji je bio - reče mi ona - stalno je u groznici.
Noću, kradom od mene, klečeći pred ikonom, bogu se moli, u snu bunca, a na
javi kao da je sumanut; kad smo seli juče da ručamo, a on kašiku pored sebe
ne može da nađe; ja ga jedno pitam, on mi drugo odgovara. Od kuće počeo
svaki čas nekud da odlazi. »Sve ja to, veli, poslom idem; moram do advokata.«
Najzad, jutros se zaključao u svom kabinetu, »moram, veli, da jedan potreban
akt zbog parnice napišem«. No, rekoh, volela bih videti taj akt što ćeš ga ti
sad napisati, kad ni kašiku pored tanjira nisi kadar da nađeš! Kad posle
pogledah kroz ključaonicu: sedi, piše, a sve se guši u suzama. Kakav li, rekoh,
on to parnični akt piše? Ili mu je, možda, tako naše Ihmenjevke žao. Mora da
nam je nepovratno propala naša Ihmenjevka! Ja to pomislih, kad li on
najedare. skoči od stola, pa kad tresnu ono pero o sto, pocrvene, oči sevaju,
dokopa kapu i uđe k meni. »Ja ću se, veli, Ana Andrejevna, odmah vratiti.« Te
tako ode, a ja odmah njegovom pisaćem stolu. Tamo ovolika hrpa akata od
naše parnice leži a on mi ne da ni da ih se dotaknem. Koliko puta sam ga
molila »Daj makar jedanput da ti te hartije sklopim, pa da prašinu sa stola
ubrišem.« Ni da čuje, počne da viče, da maše rukama: postao je tako prgav
otkako je ovde u Petrogradu, samo viče. Dakle, priđem tako njegovom stolu,
pa tražim: koja li mu je ta hartija što je sad pisao? Jer pouzdano znam da je sa
sobom nije poneo, nego kad je ustajao od stola, tutnuo je među druge hartije.
E, pa evo da vidiš, dragi Ivane Petroviču, šta sam našla, pogledaj samo.
I ona mi pruži list hartije za pisma, dopola ispisan, ali sa toliko
precrtavanja da se na nekim mestima ništa nije moglo razabrati.
Jadni starac! Još iz prvih redova moglo se videti šta je i kome je pisao. To
je bilo pismo Nataši, voljenoj njegovoj Nataši. On je počinjao toplo i nežno;
obraćao joj se s praštanjem i zvao je da mu se vrati. Teško je bilo razabrati
celo pismo, napisano neskladno i isprekidano, sa bezbrojnim precrtavanjem.
Videlo se samo da se ono toplo osećanje koje ga je nagnalo da uzme pero i da
napiše prve srdačne redove brzo posle tih prvih redova pretvorilo u nešto
drugo: starac je počeo da kori kćer, jarkim bojama joj je opisivao njen greh, s
negodovanjem je podsećao na njeno uporstvo, prebacivao joj neosetljivost,
kako možda nijedanput nije ni pomislila šta je od oca i matere učinila. Za
njenu oholost pretio joj je da će je kazniti i prokleti, a završavao traženjem
da se odmah i pokorno vrati kući i tada, možda, posle pokornog i primernog
novog života »u krilu porodice«, mi ćemo se rešiti da ti oprostimo - pisao joj
je on. Videlo se da je on svoje prvobitno velikodušno osećanje, posle
nekoliko redaka, shvatio kao slabost, počeo da ga se stidi, pa je, najzad, osetio
bol usled određenog ponosa, te završio gnevom i pretnjama. Starica je stajala
preda mnom skrstivši ruke i bojažljivo očekujući šta ću reći kad pismo
pročitam.
Rekoh joj otvoreno sve što sam mislio. Naime: da starac već nije kadar da
živi bez Nataše i da se sad već pouzdano može govoriti o neizbežnoj potrebi
njihovog skorog izmirenja; ali da ipak sve još zavisi od prilika. Pri tom izrazih
svoju pretpostavku: da ga je, u prvom redu, rđav, završetak parnice mnogo
ogorčio i potresao, a i da ne govorimo o tome koliko je bolno pogođen njegov
ponos usled kneževe pobede nad njim, i kakvo je ogorčenje moralo izbiti u
njemu posle takvog svršetka parnice.
U takvim časovima čovekova duša ne može da ne potraži saosećanje; i on
je jače osetio potrebu za onom koju je oduvek nada sve na svetu voleo.
Najzad, možda i ovo: on je sigurno čuo (jer on prati i sve zna o Nataši) da će
je Aljoša uskoro ostaviti. On je razumeo kako njoj sad mora biti u duši, i po
sebi osetio koliko joj je potrebna uteha. Ali ipak nije mogao da savlada sebe
jer je smatrao da ga je kći uvredila i ponizila. Sigurno mu je dolazilo na
pamet da Nataša ipak ne dolazi njemu prva; da se ona možda njih i ne seća,
niti oseća potrebu za izmirenjem. Tako mora da je on mislio - zaključih ja na
kraju - i eto zašto nije dovršio pismo; i možda će iz svega toga iskrsnuti i nove
uvrede koje će biti još bolnije no prve, i ko zna, izmirenje će se možda još za
dugo vremena odložiti...
Starica je plakala slušajući me. Najzad, kad rekoh da moram sad odmah
Nataši i da sam već zakasnio, ona se trže pa mi reče da je glavno zaboravila.
Vadeći pismo ispod hartije, ona je i nehotice prosula na njega mastilo. I,
zbilja, čitav jedan ugao pisma bio je uprljan mastilom, i stara se sad strašno
bojala da će starac po toj mrlji poznati da je ona, dok on nije bio kod kuće,
preturala po njegovim hartijama i da je pročitala njegovo pismo Nataši. Njen
strah bio je potpuno opravdan: već samo zbog toga što mi znamo za njegovu
tajnu, on bi sad od stida i jada mogao produžiti svoju srdžbu, pa da iz puste
gordosti ostane i dalje uporan i da ne oprosti.
Ali, razmislivši o svemu, uverih staricu da ništa ne brine. On je prekinuo
svoje pismo toliko uzbuđen da je mogućno da se i ne seća svih pojedinosti, pa
će verovatno pomisliti da je sam prolio mastilo i zaboravio. Umirivši tako
Anu Andrejevnu, mi pažljivo ostavismo pismo na pređašnje mesto, a meni
dođe misao da, na polasku, ozbiljno porazgovaram s njom o Neli. Činilo mi se
da bi ostavljeno siroče, čiju je majku takođe rođeni otac prokleo, moglo
tužnim, tragičnim pričanjem o pređašnjem svom životu i o smrti svoje matere
dirnuti starca i pobuditi ga na velikodušna osećanja. Jer sve je gotovo, sve je
već sazrelo u njegovom srcu; tuga za ćerkom počela je već da nadvlađuje
njegovu gordost i uvređenu taštinu. Nedostajao je još samo podstrek, još
poslednja zgodna prilika, a ta prilika bi mogla biti Neli.
Starica me je slušala s neobičnom pažnjom: sve joj lice sinu nadom i
ushićenjem. Ona me odmah poče koriti što joj to odavno nisam kazao.
Nestrpljivo poče da se raspituje o Neli, pa završi svečanim obećanjem da će
sad i sama moliti starca da to siroče uzme u kuću. Ona poče već iskreno da
voli Neli; žalila je što je mala bolesna, potanko se raspitivala o njoj, nagnala
me da ponesem Neli teglu slatka, po koje je sama otrčala u ostavu, donela mi
pet rubalja, računajući da neću imati za lekara, a kad ih ne primih, ona se
jedva nekako umirila i utešila tim što Neli nema haljina ni košulja, te da joj,
znači, još može biti od koristi, zbog čega je odmah počela da pretura po svom
kovčegu, razgledajući sve svoje haljine i birajući između njih koju bi mogla
dati »siročetu«.
Ja pođoh Nataši. Penjući se uz poslednje stepenice, koje su, kao što sam
već rekao, išle uokrug, primetih kod Natašinih vrata čoveka koji kao da htede
da zakuca, ali kad ču moje korake, on zastađe. Najzad, verovatno posle nekog
kolebanja, najedared se predomisli pa pođe dole. Ja se sukobih s njim na
stepenicama, i kakvo beše moje iznenađenje kad videh da je to Ihmenjev. Na
tim stepenicama je čak i danju bilo vrlo mračno. On se nasloni uza zid da me
propusti, i ja se sad sećam čudnog sjaja njegovih očiju koje su me pažljivo
posmatrale. Učini mi se da on strašno pocrvene; bar se strašno zbunio i našao
u velikoi neprilici.
— Ah, Vanja, pa to si ti! - progovori on nesigurnim glasom. - A ja tu kod
jednog čoveka... pisara ... sve zbog parnice ... Nedavno se doselio nekud
ovamo ... nego, kanda, ne stanuje ovde. Pogrešio sam. Zbogom.
Pa se brzo spusti niz stepenice.
Odlučih da zasad ne govorim Nataši o tome susretu, ali da joj to
neizostavno kažem čim ostane sama, kad Aljoša ode. Jer u ovaj mah ona je
bila toliko rastrojena da, kad bi i shvatila i potpuno videla značaj te činjenice,
ipak je ne bi mogla tako primiti i osetiti kao docnije, u času duboke, teške
tuge i očajanja. A sad još nije došao taj trenutak.
Tog dana mogao sam otići do Ihmenjevih i nešto kao da me je gonilo na
to, ali ipak ne odoh. činilo mi se da će starome sad teško biti da se vidi sa
mnom; on bi čak mogao pomisliti da sam namerno zbog susreta došao. I
stoga im odoh tek preksutra. Starac je bio žalostan, ali me dočeka dosta
odrešito i neprestano je govorio o poslovima.
— Zbilja, kome si ti ono onda išao tako visoko, sećaš se, kad smo se sreli...
kad to ono beše? Prekjuče, kanda? - zapita on najednom dosta nemarno, ali
ipak nekako krijući pogled.
— Tamo stanuje jedan moj prijatelj - odgovorih, takođe krijući pogled.
— A! A ja tražio mog pisara, Astafjeva. Na onu me kuću uputili... ali sam
se prevario ... No, dakle, govorio sam ti o parnici: u senatu su rešili... itd., itd.
On čak pocrvene kad poče da govori o parnici.
Istoga dana ispričah sve Ani Andrejevnoj, da obrađujem staricu, moleći je,
između ostalog, da starcu ne zagleda mnogo u lice s naročitim izrazom, da ne
uzdiše, da ne pravi nikakve aluzije i, jednom rečju, da mu ni na koji način ne
pokazuje da zna za taj njegov poslednji korak. Starica se toliko iznenadi i
obradova da mi u prvi mah ne htede čak ni da veruje. Od svoje strane, i ona
meni ispriča da je već pominjala Nikolaju Sergejiču o siročetu, no da je on
ćutao dok je ranije sam neprestano molio da dete uzmu u kuću. Odlučili smo
da ga ona sutra za to zamoli otvoreno bez ikakvih uvoda i okolišenja. Ali
sutradan smo oboje bili u velikom strahu i brizi.
Stvar je bila u tome što se Ihmenjev video toga jutra s činovnikom koji je
radio njegovu stvar. Taj činovnik mu saopšti da se video s knezom i da se
knez, mada zadržava Ihmenjevku za sebe, ipak, »usled nekih porodičnih
razloga«,' odlučio da starcu, na ime odštete, da deset hiljada rubalja. Od tog
činovnika starac dotrča pravo meni, strašno rastrojen; oči mu sevahu od
jarosti. On me izazva, ne znam zašto, iz stana na stepenice, pa poče energično
zahtevati da odmah odem knezu i da mu predam njegov poziv na dvoboj.
Bio sam tako preneražen da dugo nisam znao šta da mislim. Počeh da ga
umirujem. No starca obuze takva jarost da mu najedared pozli. Skočih po
čašu vode, ali kad se vratih, Ihmenjeva već ne nađoh na stepenicama.
Sutradan mu odoh, ali njega već nije bilo kod kuće: nekud je na čitava tri
dana iščezao.
Treći dan doznadosmo sve. Od mene je bio ođurio pravo knezu, nije ga
našao kod kuće, ali mu je pisao da je čuo one reči što ih je knez činovniku
rekao i da on njih smatra za sramotnu uvredu, a kneza za podlaca, te ga usled
toga poziva na dvoboj, upozoravajući ga da se ne usudi izvlačiti se od
dvoboja, jer će u tom slučaju biti javno obeščašćen.
Ana Andrejevna mi je pričala da se on vratio kući u takvom uzbuđenju i
rastrojstvu da je čak pao u postelju. Prema njoj je bio vrlo nežan, ali joj je na
pitanja slabo odgovarao, i videlo se da je sve nešto sa grozničavim
nestrpljenjem očekivao. Sutra ujutro donese im pismonoša pismo. Kad stari
pročita, on jauknu, pa se uhvati za glavu. Ana Andrejevna sva pretrnu od
straha. Ali on odmah zgrabi šešir i štap, pa istrča napolje.
Pismo beše od kneza. Suvo, kratko i učtivo izveštavao je Ihmenjeva da on
za svoje reči što ih je rekao činovniku nikome ne mora polagati računa. Pa
mada žali Ihmenjeva zbog izgubljene parnice, ipak kraj svega svog žaljenja,
nikako ne može da uvidi da onaj što je izgubio parnicu ima pravo da iz osvete
svog suparnika izaziva na dvoboj. Što se, pak, tiče »javnog beščašćenja«,
kojim mu se pretilo, knez je molio Ihmenjeva da se o tome ne brine, pošto
nikakvog javnog beščašćenja neće i ne može biti jer će se njegovo pismo
odmah kuda treba dostaviti, a upozorena policija će jamačno biti kadra da
preduzme odgovarajuće mere, te da se javni red i spokojstvo obezbede.
Ihmenjev s pismom u ruci odmah polete knezu. Knez opet nije bio kod
kuće. No starcu pođe za rukom da dozna od lakeja da je knez sada,
verovatno, kod grofa N. Ne razmišljajući dugo, on potrča grofu. Grofov vratar
ga zadrža kad se peo uz stepenice. Razjaren do poslednje mere, starac ga
udari štapom. Odmah ga zgrabiše, izguraše na vrata, pa ga predadoše
žandarmima, koji ga sprevedoše u policiju. Grofu javiše šta se desilo. Kad je
knez, koji se tu našao, objasnio sladostrasnom starcu da je to onaj isti
Ihmenjev, otac one iste Natalije Nikolajevne (a knez je češće usluživao grofa
u takvim poslovima), onda se stari velmoža samo zasmejao, te izmeni gnev na
milost: izdata je naredba da Ihmenjeva puste kuda ga oči vode. Ali ga pustiše
tek treći dan, pri čemu (jamačno po naredbi kneževoj) rekoše starcu da je
sam knez molio grofa da mu oprosti.
Starac se vrati kući kao bezuman, baci se na postelju i čitav čas je ležao
nepomično. Najzad se diže i, na užas Ane Andrejevne, svečano izjavi da
zanavek proklinje svoju kćer i lišava je svoga roditeljskog blagoslova.
Anu Andrejevnu obuze užas, ali je trebalo pomagati starcu, te ga je sad
ona, i sama skoro van sebe, ceo taj dan i skoro svu noć dvorila, trljala mu
glavu sirćetom i stavljala mu hladne obloge. Bio je u velikoj vatri i buncao.
Ostavio sam ih posle dva časa po ponoći. Ali ujutru Ihmenjev ustade, pa još
tog dana dođe k meni da konačno uzme Neli k sebi. Međutim, o njegovoj
sceni s Neli već sam pričao; ta scena ga je do krajnjih granica potresla.
Vrativši se kući, on opet pade u postelju. Sve se to zbivalo na Veliki petak,
kada je bio zakazan sastanak Kaćin s Natašom, uoči Aljošinog i Kaćinog
odlaska iz Petrograda. Na tom sastanku bio sam i ja: on je bio rano izjutra, još
pre no što je starac dolazio k meni i pre prvog Nelinog bekstva.
 GLAVA ŠESTA

Aljoša dođe čitav sat pre sastanka da javi Nataši. Ja, pak, dođoh u
trenutku kad Kaćine kočije zastadoše pred našom kapijom. S Kaćom dođe i
starica Francuskinja, koja, posle dugog moljenja i kolebanja, pristade najzad
da je prati, pa čak i da je pusti samu gore k Nataši, ali ne drukčije nego s
Aljošom, a sama je ostala da je pričeka u kolima. Kaća me pozva i, ne izlazeći
iz kola, zamoli me da zovem Aljošu. Natašu zatekoh svu uplakanu; i Aljoša i
ona, oboje su plakali. Kad je čula da je Kaća već tu, diže se sa stolice, obrisa
suze, pa uzbuđena stade spram vrata. Tog jutra je bila sva u belo obučena.
Njena kestenjastosmeđa kosa bila je glatko začešljana i pozadi skupljena u
čvrstu punđu. Tu sam joj frizuru veoma voleo. Primetivši da sam ostao s
njom, Nataša me zamoli da iziđem gošći u susret.
— Sve dosad nisam mogla da dođem Nataši - reče mi Kaća penjući se uz
stepenice. - Tako su me špijunirali da je to već strašno. Madame Albert sam
molila čitave dve nedelje, i najzad je namolih. A vi, a vi, Ivane Petroviču, baš
nikad da mi dođete! Ni pisati vam nisam mogla, a nisam baš ni volje imala,
jer pismom se ništa ne može objasniti. A kako mi je bilo potrebno da se vidim
s vama... bože moj, kako mi srce lupa...
— Stepenice su strme - odgovorih joj.
— Pa da... i stepenice... A šta mislite: hoće li se Nataša ljutiti na mene?
— Neće, zašto bi?
— Pa da ... naravno, zašto bi? Sad ću sama videti; našto pitati?
Vodio sam je ispod ruke. Ona čak poblede, i kao da se vrlo bojala. Na
poslednjem savijutku ona za-tade da odahne, ali pogleda u mene, pa se
odlučno pope gore.
Još jednom zastade na vratima pa mi šapnu: — »Ja ću prosto ući, pa ću joj
reći da sam imala toliko poverenja u nju da sam joj bez ikakve bojazni došla...
Uostalom, šta ja tu pričam kad sam uverena da je Nataša najplemenitija duša.
Zar nije tako?«
 Ona uđe bojažljivo, kao kakav krivac, pa se pažljivo zagleda u Natašu,
koja joj se odmah osmehnu. Tada joj Kaća brzo priđe, uze je za ruke pa
prionu uz njene usne svojim punačkim usnicama. Zatim, još ni reči ne
rekavši Nataši, ozbiljno se, pa čak i strogo obrati Aljoši i zamoli ga da nas
ostavi na pola časa same.
— Nemoj da se ljutiš, Aljoša - dodade ona - ja to stoga što imam mnogo da
govorim s Natašom o nečemu vrlo ozbiljnom i važnom što ti ne treba da
čuješ. Budi, dakle, pametan pa iziđi. A vi, Ivane Petroviču, ostanite. Vi treba
sav naš razgovor da čujete.
— Da sednemo - reče ona Nataši kad Aljoša iziđe. - Ja ovako spram vas da
sednem. Hoću najpre da vas vidim.
Ona sede skoro sasvim spram Nataše, pa se čitavih nekoliko trenutaka
dobro zagleda u nju. Nataša joj na to odgovori nehotičnim osmehom.
— Već sam videla vašu fotografiju - reče Kaća - pokazivao mi ju je Aljoša.
— Pa ličim li na fotografiju?
— Lepši ste - odgovori Kaća odlučno i ozbiljno.
— Pa ja sam i mislila da ste lepši.
— Zbilja? A ja, opet, ne mogu da odvojim oči od vas. Kako ste lepi!
— Ta šta to govorite? Zar ja lepa! ... Zlatna moja! - dodade Kaća uzevši
drhtavom rukom Natašinu ruku, pa obe opet zaćutaše zagledavši se jedna u
drugu. - Evo šta, anđele moj - prekide Kaća ćutanje - imamo svega pola časa
da budemo zajedno; madame Albert je i na toliko jedva pristala, a imamo
dosta da razgovaramo ... Hoću ... moramo ... no, prosto ću da vas zapitam:
volite li vi mnogo Aljošu?
— Da, mnogo ga volim.
— Pa kad je tako ... kad mnogo volite Aljošu ... onda... vi treba da volite i
njegovu sreću... - dodade ona bojažljivo i šapatom.
— Da, ja želim da on bude srećan ...
— Pa dabome ... Ali, evo u čemu je pitanje: da li ću ga ja moći usrećiti?
Imam li ja pravo da tako govorim kad ga od vas uzimam? Ako se vama čini i
ako mi sad rešimo da će on s vama biti srećniji, onda...onda...
— To je već rešeno, mila Kaća, pa vi i sami vidite da je sve rešeno -
odgovori polako Nataša pa obori glavu. Njoj je očevidno bilo teško da o tome
dalje razgovara.
Kaća kao da se bila spremila na malo duži razgovor o temi: koja bi od njih
dve Aljošu pre usrećila i koja bi trebalo da ga ustupi. No posle Natašinog
odgovora ona odmah razumede da je sve već davno rešeno i da se već nema o
čemu govoriti. Otvorivši upola svoje lepe usnice, ona se neodlučno i
rastuženo zagleda u Natašu, još uvek držeći njenu ruku u svojoj.
— A vi ga veoma volite? - zapita je najedared Nataša.
— Da. Nego, htela sam još i to da vas pitam, pa sam zato i došla; recite mi,
zašto ga vi upravo volite?
— Ne znam - odgovori Nataša, i kao da se gorko nestrpljenje oseti u
njenom odgovoru.
— A šta mislite, je li on pametan? - zapita je Kaća.
— Ne, ja ga tako, prosto volim ...
— I ja isto tako. Meni ga je uvek skoro žao ...
— I meni - odgovori Nataša.
— Pa sad šta s njim da radimo? I kako je on to vas mogao zbog mene
ostaviti? Ne razumem! - uskliknu Kaća. - Eto, kad sam vas videla, ja to prosto
ne mogu da razumem.
Nataša joj ne odgovori, nego obori pogled. Kaća malo poćuta, pa
najednom, digavši se sa stolice, nežno je zagrli. Obe se, tako zagrljene,
zaplakaše. Kaća sede na naslon za ruke Natašine fotelje, ne puštajući je iz
zagrljaja, pa joj poče ljubiti ruke.
— Kad biste vi znali koliko vas volim! - progovori Kaća sva u suzama. -
Budimo sestre, i da uvek pišemo jedna drugoj ... A ja ću vas uvek voleti, ja ću
vas mnogo voleti...
— Je li vam govorio šta o našem venčanju u junu? - zapita je Nataša.
— Govorio mi je. Rekao je da i vi pristajete. Ali vi to samo onako, koliko
da ga umirite, je l' te?
— Naravno.
— Tako sam i mislila. Ja ću ga mnogo voleti, Nataša, i o svemu ću vam
pisati. On će sad uskoro, kanda, biti moj muž; na to ide. I tamo svi tako
govore. Mila Natašenjka, vi ćete se, valjda, vratiti svojoj kući?
Nataša joj ne odgovori, no je ćuteći i iz sveg srca poljubi.
— Budite srećni! - reče.
— I... i vi... i vi takođe - reče Kaća.
U tom trenutku se otvoriše vrata i uđe Aljoša. On nije bio kadar da to pola
časa sačeka i ugledavši ih obe u zagrljaju i suzama - sav klonuo, jadan i
žalostan, pade na kolena pred Natašom i Kaćom.
 — A što ti sad plačeš? - reče mu Nataša. - Je li što se rastaješ sa mnom? Pa
nećemo na dugo. Ti ćeš u junu opet doći?
— Pa ćeš se i venčati tada - reče brže Kaća kroz suze, opet tešeći Aljošu.
— Ali ja ne mogu, ne mogu te ni na jedan dan ostaviti, Nataša. Umreću
bez tebe ... Ti ne znaš kako si mi sad draga! Naročito sad!
— A ti evo šta ćeš da radiš - reče mu Nataša razvedrivši se najedared -
grofica će se, kanda, ipak zadržati neko vreme u Moskvi?
— Da, skoro nedelju dana - prihvati Kaća.
— Nedelju dana! Pa kud ćeš lepše: ti ćeš ih sutra ispratiti do Moskve, to je
svega jedan dan, pa se onda odmah vrati ovamo. A kada oni htednu da pođu
iz Moskve, mi ćemo se tad za mesec dana oprostiti, i ćeš se opet vratiti u
Moskvu da ih ispratiš.
— Pa da... Vi ćete, dakle, ipak još čitava četiri dana provesti zajedno! -
uzviknu ushićena Kaća značajno se pogledavši s Natašom.
Ne mogu da opišem Aljošino ushićenje zbog toga novog projekta. On se
najednom sasvim uteši. Lice mu sinu od radosti, grlio je Natašu, ljubio
Kaćine ruke, grlio mene. Nataša ga je gledala setnim pogledom. Ali Kaća ne
mogade više da izdrži. Ona se pogleda sa mnom zažarenim, blistavim
pogledom, zagrli Natašu, pa ustade sa stolice da ide. Francuskinja, kao da je
znala, u taj mah beše poslala lakeja s molbom da što pre svrše razgovor jer je
rečeno pola časa već proteklo.
Nataša ustade. Obe stajahu jedna spram druge, držeći se za ruke i čisto
trudeći se da pogledom iskažu sve što im se u duši skupilo.
— Mi se više nikad nećemo videti? - reče Kaća.
— Nikad, Kaća - odgovori joj Nataša.
— No, da se oprostimo. - One se zagrliše.
— Ne kuni te me - prošapta brzo Kaća - a ja ... uvek ... budite uvereni... on
će biti srećan ... Hajdemo, Aljoša, isprati me! - izgovori ona brzo uzevši Aljošu
za ruku.
— Vanja! - reče mi uzrujana i ojađena Nataša kad oni iziđoše - idi za njima
i ti i... ne vraćaj se. Kod mene će Aljoša ostati do osam časova, a uveče ne
može, jer mora da ide. Tada ću ostati sama ... Dođi u devet časova, molim te!
Kad sam u devet časova, ostavivši Neli (posle razbijene šolje) sa
Aleksandrom Semjonovnom, došao Nataši, ona je već bila sama i nestrpljivo
me čekala. Mavra donese samovar. Nataša mi nasu čaj, seđe na divan, pa me
pozva bliže k sebi.
 — Eto, sve se svršilo! - reče ona pažljivo se zagledavši u mene. Nikad taj
pogled neću zaboraviti.
— Svršila se, eto, naša ljubav. Pola godine života! I za ceo život - dodade
ona stisnuvši mi ruku.
Ruka joj je bila vrela. Počeh je moliti da se toplije obuče i da legne u
postelju.
— Odmah, Vanja, odmah, dobri moj prijatelju. Pusti me da malo
razgovaram i da se prisetim ... Sad sam kao ubijena. Sutra ću ga još poslednji
put videti u deset časova ... poslednji put!
— Nataša, ti si u groznici, razbolećeš se. Pričuvaj se...
— No, pa? Čekala sam te sad, Vanja, to pola časa kako je on otišao, i šta
misliš, o čemu sam mislila o čemu sam sama sebe pitala? Pitala sam se: jesam
li ga volela ili nisam? I kakva je bila ta naša ljubav? šta, tebi je smešno, Vanja,
što se ja to tek sad pitam?
— Ne uznemiruj se toliko, Nataša ...
— Vidiš, Vanja, sad sam došla do ubeđenja da ga nisam volela kao sebi
ravnog, onako kako obično žena voli muškarca. Ja sam ga volela kao... skoro
kao mati. Čak mi se čini da na svetu uopšte i nema takve ljubavi da dvoje vole
jedno drugo na isti način. Kako ti misliš?
Brižno sam je posmatrao i bojao sam se da to kod nje ne počinje vrućica.
Baš kao da ju je nešto ponelo; osećala je neku naročitu potrebu da govori; po
neke reči kao da su joj bile bez veze, a neki put bi ih čak nerazgovetno i
izgovarala. Mnogo sam se uplašio za nju.
— On je bio moj - nastavi ona. - Skoro odmah posle prvog viđenja kod
mene se pojavila neodoljiva želja da bude moj, što pre moj i da ni na koga ne
gleda, niti da se s kim poznaje, osim sa mnom, jedino sa mnom ... Kaća je
maločas dobro rekla: volela sam ga kao da mi ga je zbog nečeg uvek žao bilo
... Imala sam uvek neodoljivu i čak bolnu želju, kada bih ostajala sama, da on
bude strašno i večno srećan. U njegovo lice (ti znaš izraz njegovog lica, Vanja)
nisam mogla mirno gledati: takav izraz niko nema; a kad se on smeje, mene
ledeni žmarci podilaze ... Veruj! ...
— Ama čuj, Nataša ...
— Oni, eto, kažu - upade mi ona u reč - a i ti si to rekao, da je on slabić i...
da nije obdaren nekom naročitom pameću, kao dete. A ja sam, vidiš, baš to
kod njega najviše i volela ... hoćeš li mi verovatu znam, uostalom, da li sam
baš samo to kod njega volela, nego tako, prosto sam ga svega volela. I da je
on bio ma u čemu drukčiji, s karakterom ili pametniji, ja ga, možda, i ne bih
tako volela. Znaš, Vanja, nešto ću ti priznati: sećaš se, pre jedno tri meseca
smo se ja i on bili posvađali, kad je bio kod one, kako se ono zvala, kod one
Mine ... Doznala sam, ispitala stvar i, hoćeš li mi verovati, mene je to strašno
zabolelo, a u isto vreme mi je čisto i prijatno bilo ... ni sama ne znam zašto ...
Već sama pomisao da se on provodi... ili ne, nije to: nego da eto i on, kao
odrastao čovek, zajedno s drugim ljudima, odlazi tim lepoticama i da je sad
Mini otišao ... Kako sam uživala tada u našoj zavadi. Pa tek posle, kad sam
mu oprostila! ... O, mili moj !
Ona mi se zagleda u lice, pa se nekako čudnovato osmehnu. Zatim se čisto
zamisli, baš kao da se još nečega sećala. I dugo je tako sedela, s osmehom na
usnama, prenoseći se mislima u prošlost.
— Strašno sam volela da mu praštam, Vanja - nastavi ona - i znaš šta: kad
me je tako ostavljao samu, ja hodam tu po sobi, mučim se, plačem, a neki put
tek pomislim: što je više on preda mnom kriv, tim bolje ... Da! I znaš: uvek mi
se činilo kao da je on neki malen dečko; ja sedim, a on mi metnuo glavu u
krilo, zaspao, a ja ga polako po glavi gladim i milujem. Uvek sam ga tako
zamišljala kad ne bi bio kod mene ... Čuj, Vanja - dodade ona najedared -
kako je Kaća divna!
Činilo mi se da ona sama namerno svoju ranu pozleđuje, osećajući za tim
neku potrebu, potrebu očaja i patnje ... I to tako često biva sa srcima koja su
mnogo izgubila.
— Kaća ga, čini mi se, može usrećiti - nastavi ona. - Ona ima karaktera i
govori baš sa čvrstim ubeđenjem, a prema njemu je tako ozbiljna,
dostojanstvena, sve o ozbiljnim stvarima govori, baš kao odrasla. A kad je
pogledaš, pravo dete! Ali što je zlatna! O, samo neka budu srećni! Neka, neka,
neka!
I gorke suze i jecanje joj najedared navreše iz srca. Posle toga čitavo pola
časa nije mogla da se pribere, da se koliko-toliko smiri.
Mili anđeo, Nataša! Još ono isto veče, kraj svih svojih jada, ona je mogla
da još i u mojim brigama uzme učešća, kad joj ja, videći da se malo umirila ili
bolje reći da je klonula, pa želeći da je razonodim ispričah o Neli...
Rastadosmo se te večeri kasno Sačekah dok ona nije zaspala i, odlazeći,
zamolih Mavru da se cele noći ne miče od svoje bolesne gospodarice.
— O, brže, brže - uzvikivao sam vraćajući se kući - što brže neka je kraj
tim mukama. Pa makar čime, i makar kako, tek samo što pre!
Sutra pre podne, ravno u devet časova, bio sam već kod nje. U isto vreme
dođe i Aljoša ... da se oprosti. Neću sad da govorim, neću da se sećam toga
prizora. Nataša kao da je dala sebi reč da će biti tvrda srca, da će izgledati
vesela, ravnodušna, ali nije mogla. Ona zagrli Aljošu grčevito, snažno. Malo je
s njim govorila, ali je gledala u njega dugo, pomno, patničkim i čisto zanetim
pogledom, željno je hvatala svaku njegovu reč, ali kao da ništa nije
razumevala od onog što joj je govorio. Sećam se, on ju je molio da mu
oprosti, da mu oprosti i ovu ljubav i sve čime ju je vređao za to vreme,
njegova neverstva, njegovu ljubav prema Kaći i odlazak ... Govorio je bez
veze, suze su ga gušile. Koji put bi tek najedared počinjao da je teši, govorio
bi joj da ide samo na mesec dana, ili najviše na pet nedelja, da će se vratiti na
leto, a tad će biti njihova svadba; i otac će pristati na to, i najzad, što je
glavno, on će se prekosutra vratiti iz Moskve, te će njih dvoje još čitava četiri
dana zajedno provesti, dakle, oni se sad rastaju samo na jedan dan ...
Čudnovato: sam on bio je potpuno uveren da govori istinu, da će se
neizostavno prekosutra vratiti iz Moskve ... Pa što je onda tako plakao i
mučio se?
Najzad časovnik izbi jedanaest. Ja ga jedva mogah privoleti da ide.
Moskovski voz polazio je tačno u dvanaest. Ostajao mu je još jedan čas.
Nataša mi je posle govorila da se ne seća kako ga je poslednji put pogledala.
Sećam se da ga je prekrstila, poljubila ga i, pokrivši lice rukama, poletela
natrag u sobu. A ja sam morao da ispratim Aljošu do samih kola, inače bi se
on neizostavno opet vratio i nikad ne bi sišao sa stepenica.
— Sad se samo u vas uzdam - reče mi on silazeći niz stepenice. - Prijatelju
dragi, Vanja. Mnogo sam kriv pred tobom i nikad nisam mogao da zaslužim
tvoju ljubav, ali ostani mi i do kraja brat: voli je, ne ostavljaj je, piši mi o
svemu što je moguće podrobnije i sitnije, što je moguće sitnije, da što više
stane u pismo. Prekosutra sam ja opet tu, neizostavno, neizostavno! Ali posle,
kad sasvim odem, piši mi! - Ja ga posadih u fijaker.
— Do prekosutra! - doviknu mi on s kola - ali neizostavno!
Sa pretrnulim srcem vratih se gore Nataši. Ona je stajala nasred sobe,
skrštenih ruku, i pogledala me je odsutno, kao da me nije poznala. Kosa joj je
bila spala sva na jednu stranu: pogled joj je bio mutan i rasejan. Mavra, kao
izgubljena, stajala je u vratima, uplašeno gledajući u nju.
Oči se Natašine najednom zablistaše.
— A! To si ti! Ti! - viknu ona na mene. - Sad si samo ti ostao. Ti si ga
mrzeo! Ti nikad nisi mogao da mu oprostiš, što sam ga zavolela... Sad si opet
kod mene! Pa šta! Opet si došao da me tešiš, da me uveriš kako treba da se
vratim ocu koji me se odrekao i prokleo me. Ja sam to još juče znala, još pre
dva meseca! ... Odlazi od mene, ne mogu da te vidim! Odlazi, odlazi! ...
Video sam da je van sebe i da moja pojava izaziva kod nje gnev do
bezumlja; razumedoh da to sad tako mora biti, pa nađoh da je najbolje da se
sklonim. Sedoh napolju, na stepenicama, na prvi basamak i čekah. Neki put
bih ustao, odškrinuo vrata, zovnuo Mavru, pa se raspitivao; Mavra je plakala.
Tako prođe sat i po. Ne mogu iskazati šta sam izdržao za to vreme. Srce mi
je obamiralo i patilo. Najednom se vrata naglo otvoriše, a Nataša istrča na
stepenice, u šeširu i pelerini. Ona je bila kao zaneta, pa mi je posle i sama
rekla da se jedva seća toga i da ne zna kud je i u kakvoj nameri htela da beži.
Ja još ne stigoh da skočim sa svog mesta i da se nekud od nje sklonim, kad
me ona najednom opazi i, zaprepašćena, zastade preda mnom ukočeno.
»Meni najedared dođe u glavu« - reče mi ona posle - »kako sam bezumno,
bezdušno, mogla da oteram prijatelja svog brata, svog spasioca! Pa kad videh
da ti jadan uvređen od mene, sediš na stepenicama, ne ideš nego čekaš dok te
ja opet ne zovnem ... bože, kad bi ti znao Vanja, kako je meni tada bilo! Baš
kao da mi je ko nož u srce zabo ...«
— Vanja, Vanja! - viknu ona pruživši mi ruke — zar si ti tu? - Pa mi pade u
naručje.
Ja je prihvatih i odnesoh u sobu. Bila je u nesvesti. »šta ću sad?« pomislih.
»Sad će sigurno u vrućicu pasti?«
Odlučih da pohitam po lekara; trebalo je sprečiti bolest. Mogao sam se na
fijakeru začas do njega odvesti; do dva sata moj starac Nemac obično je kod
kuće. Pohitah k njemu zamolivši Mavru da se ni na časak, ni na trenutak od
Nataše ne miče i da je nikud ne pušta. I bog mi pomože: da sam malo kasnije
stigao, ne bih starca zatekao kod kuće. Sretoh se s njim već na ulici kad je
izlazio iz stana. Brže ga posadih u fijaker, i on još nije stigao ni da se čestito
pribere, a mi smo leteli natrag Nataši.
Da, bog mi je pomogao! Za pola časa moga odsustva Nataši se desio
događaj koji ju je mogao sasvim ubiti da ja i doktor ne stigosmo na vreme.
Nije prošlo ni četvrt časa od mog odlaska kad k njoj dođe knez. On tek što je
ispratio svoje na stanicu, te otud došao pravo Nataši. Na tu posetu se on,
verovatno, već odavno bio rešio i smislio je. Nataša mi je sama posle pričala
da se u prvi mah ona knezu čak nije ni začudila. »Meni je već počelo bilo da
se muti u glavi«, pričala je.
On sede spram nje, gledajući je ljubaznim, samilosnim pogledom.
— Mila moja - reče on uzdahnuvši - vaš bol; znao sam kako će vam teško
pasti taj čas pa sam stoga smatrao za svoju dužnost da vas pose.......
Utešite se, ako možete makar time što ste, odrekavši se Aljoše, učinili da
bude srećan. Ali vi to razumete bolje no ja, čim ste se odlučili na tako
velikodušan podvig...
— Ja sam sedela i slušala - pričaše mi Nataša — ali s početka, bogami, kao
da ga nisam razumela. Sećam se samo da sam se pažljivo zagledala u njega On
uze moju ruku pa poče da je steže u svojoj. To mu kanda, beše vrlo prijatno.
Ja, pak, u tolikoj meri nisam bila pri sebi da mi ni na pamet ne pade da
istrgnem svoju ruku.
— Vi ste razumeli - nastavi on - kad biste se udali za Aljošu, vi biste
docnije mogli izazvati kod njega mržnju prema sebi, i kod vas se našlo toliko
blagorodnog ponosa da ste to osetili, te ste se odlučili da ... Nego, nisam
došao da vas Hvalim, želeo sam samo da izjavim pred vama da vi nikad i
nigde nećete naći boljeg prijatelja no što sam vam ja. Saosećam s vama i
žalim vas. U celoj toj stvari ja sam i nehotice uzimao učešća, ali ja sam tu
samo svoju dužnost vršio. Vaše divno srce razumeće to i pomiriće se s
mojim... A meni je bilo teže no vama, verujte!
— Dosta, kneže - reče Nataša. - Ostavite me na miru.
— Budite bez brige, odmah ću ići - odgovori on - no ja vas volim kao svoje
dete, i vi ćete mi dopustiti da vas koji put posetim. Gledajte odsada na mene
kao na rođenog oca i dopustite da vam budem od koristi.
— Meni ništa ne treba, ostavite me - prekide ga Nataša.
— Znam, vi ste ponositi... Ali ja vam govorim iskreno, od srca. Šta mislite
sad činiti? Da se pomirite s roditeljima? To bi bilo vrlo lepo; ali vaš otac je
nepravičan, ohol i svojeglav. Izvinite, ali to je tako. U vašoj kući vi biste sad
imali stalna prebacivanja i nova mučenja... A, međutim, vama je potrebno da
ste nezavisni, i moja je dužnost, moj sveti dug je - da se pobrinem sad za vas i
da vam pomognem. Aljoša me je molio da vas ne ostavljam i da vam budem
prijatelj. Ali, i mimo mene, ima ljudi vama duboko odanih. Vi ćete mi valjda
dozvoliti da vas upoznam s grofom N. On ima prekrasno srce. On je mnogo
učinio za Aljošu. Aljoša ga je veoma cenio i voleo. On je vrlo uticajna ličnost,
od velikog položaja, već postariji, te ga vi, kao devojka, možete primiti. Ja
sam mu već govorio o vama. On vas može obezbediti i, ako želite, naći će vam
i vrlo dobro mesto ... kod jedne od svojih rođaka. Ja sam mu već odavno
otvoreno i iskreno objasnio celu našu stvar, i on se u tolikoj meri zagrejao
svojim dobrim i najblagorodnijim osećanjem da me sad čak i sam moli da ga
što pré s vama upoznam To je čovek koji oseća za sve što je lepo, verujte mi -
izdašne ruke, uvažen stariji čovek, kadar da ceni svačiji ugled. Pa je čak, tu
nedavno, na plemenit način postupio s vašim ocem u jednoj prilici.
Nataša se diže kao da ju je guja ujela. Sad ga je već shvatila.
— Ostavite me, ostavite me odmah! - ciknu ona.
 — Ali, mila moja, pa vi zaboravljate: grof može i vašem ocu da bude od
koristi...
— Moj otac neće od vas ništa primiti. Hoćete li me ostaviti već jednom! -
viknu još jednom Nataša.
— O, bože, kako ste nestrpljivi i nepoverljivi! čime sam ja to zaslužio! -
izgovori knez osvrćući se oko sebe s izvesnim uznemirenjem. - U svakom
slučaju, vi ćete mi dopustiti - nastavi on vadeći poveći svežanj iz džepa - vi
ćete mi dopustiti da ostavim kod vas ovaj dokaz moga učešća, a naročito
učešća grofa N., koji mi je i dao ideju za ovo. Ovde u ovom svežnju ima deset
hiljada rubalja. čekajte, mila moja - prihvati on videći da je Nataša gnevno
skočila sa svoga mesta - saslušajte strpljivo sve: vi znate da je vaš otac izgubio
parnicu protiv mene i ovih deset hiljada neka posluže kao naknada koja ...
— Idite - vrisnu Nataša - idite s tim novcem! Ja vas skroz vidim ... O, niski,
niski i podli čoveče!
Knez se diže sa stolice, sav pozeleneo od mržnje. On je, verovatno, došao
ovamo s tim da ispita teren, da vidi situaciju, pa je, verovatno, mnogo
polagao na dejstvo tih deset hiljada na siromašnu i od svih ostavljenu
Natašu... Podlac i grub, on je više puta činio usluge takve vrste razvratnom
starcu, grofu N. Ali on je mrzeo Natašu, pa osetivši da mu stvar ne polazi za
rukom, odmah izmeni ton i sa zlobnom radošću pohita da je uvredi, te da ne
ode sasvim naprazno.
— No, to vam ne valja, mila moja, što se tako žestite - izgovori on nekako
drhtavim glasom, usled nestrpljivog uživanja da što pre vidi efekat svoje
uvrede - to vam nikako ne valja. Vama se nudi pokroviteljstvo, a vi dižete
nosić... A ne znate da treba da ste mi zahvalni, jer sam vas već odavno mogao
otpratiti s one strane katanca, kao otac mladića koga ste vi u razvrat uvlačili i
pljačkali. Ali ja to nisam učinio he, ne, he!
Ali mi smo već ulazili, čuvši iz kuhinje glasove, ja zadržah na časak
doktora, pa obratih pažnju na poslednju kneževu rečenicu. Zatim se razleže
njegovo gnusno cerekanje, i očajan Natašin vapaj: »Oh, bože moj!« U tom
trenutku ja otvorih vrata i jurnuh na kneza.
Pljunuh mu u lice i iz sve snage ga udarih po obrazu. On htede da kidiše
na mene, ali kad ugleda nas dvojicu, naže da beži, prethodno zgrabivši sa
stola svoj svežanj novca. Da, on je to učinio; video sam to svojim očima. Ja
bacih za njim oklagiju, koju dohvatih u kuhinji sa stola... Utrčavši opet u
sobu, videh da doktor zadržava Natašu, koja se trzala i otimala mu se iz ruku,
kao u nastupu. Dugo nismo mogli da je umirimo. Najzad nekako uspesmo da
je metnemo u postelju. Ona beše kao u vrućici i bunilu.
 — Doktore! šta je to s njom? - zapitah preneražen od straha.
— Pričekajte - odgovori on - treba još malo bolest posmatrati, a posle će se
videti ... Ali uopšte govoreći, dobro nikako nije. Može čak i u vrućicu da
pređe. Uostalom, preduzećemo mere ...
Ali meni se već javi druga misao. Zamolih doktora da ostane s Natašom
još dva-tri časa, pa uzeh od njega reč da se neće od nje ni na jedan trenutak
micati. On mi dade reč, i ja otrčah kući.
Neli je sedela u uglu, turobna i uzbuđena, i čudnovato me pogleda. Mora
biti da sam i ja izgledao neobično.
Uzeh je u naručje, sedoh na divan, posadih je sebi na krilo, pa je toplo
poljutaih. Ona se zarumene
— Neli, zlato moje! - rekoh - hoćeš li da nam budeš spasenje? Hoćeš li da
spaseš sve nas?
Ona me s nedoumicom pogleda.
— Neli, sva je nada sad u tebi. Postoji jedan otac - ti si ga videla i znaš ga.
On je prokleo svoju kćer i juče je dolazio da te moli da živiš kod njega mesto
kćeri. Sad je nju, Natašu (a ti si rekla da je voliš!), ostavio onaj koga je ona
volela i kome je za ljubav otišla od oca. On je sin onoga kneza što je dolazio,
sećaš li se, uveče k meni, pa našao kod kuće tebe samu, a ti pobegla od njega,
pa si se posle razbolela ... Pa ti ga poznaješ. To je rđav človek.
— Poznajem - odgovori Neli, pa zadrhta i poblede.
— Da, on je rđav čovek. On je mrzeo Natašu zato što je njegov sin, Aljoša,
hteo da je uzme za ženu. Danas je Aljoša otputovao, a jedan čas kasnije došao
je njegov otac k njoj, uvredio ju je, pretio joj je da će je baciti u zatvor i rugao
joj se. Razumeš li me, Neli?
Neline crne oči zablistaše, ali ih ona odmah obori.
— Razumem - prošapta jedva čujno.
— Sad je Nataša sama, bolesna; ostavio sam je s našim doktorom, pa sam
dotrčao do tebe. čuj, Neli, hajdemo sad Natašinom ocu. Ti ga ne voliš, ti nisi
htela k njemu, ali sad hajdemo k njemu zajedno. Ući ćemo pa ću mu reći da ti
sad hoćeš da budeš kod njih mesto njihove kćeri, mesto Nataše. Starac je sad
bolestan zato što je prokleo Natašu i zato što ga je Aljošin otac onomad
smrtno uvredio. On sad neće ni da čuje za kćer, ali on nju voli, voli je, Neli, i
rad je da se pomiri s njom. Ja to znam. To je tačno! ... čuješ li, Neli? ...
— Čujem - izgovori ona opet šapatom.
Ja sam joj to govorio gušeći se u suzama. Ona bojažljivo pogleda u mene.
 — Veruješ li što ti kažem? - Verujem.
— No, dakle, ja ću ući s tobom, sešćeš, oni će te lepo dočekati, ukazaće ti
pažnju, i počeće da te ispituju. Tada ću ja navesti razgovor tako da će te oni
početi pitati za tvoju mamu, za tvog dedu. Ispričaj im, Neli, sve onako kao što
si i meni pričala. Sve, sve im ispričaj, ništa nemoj da kriješ. Ispričaj im kako je
tvoju majku onaj nevaljalac ostavio, kako je umirala u suterenu kod
Bubnove, kako ste ti i mati zajedno išle ulicama i prosile; šta ti je ona
govorila i šta te je molila kad je umirala ... Ispričaj im tu i o tvom dedi. Reci
im kako nije hteo da oprosti tvojoj mami, i kako te je ona na samom
samrtnom času slala njemu da dođe k njoj da joj oprosti, i kako on nije hteo
... i kako je ona umrla. Sve, sve im ispričaj! Pa kad sve to ispričaš, starac će
sve to u svom srcu osetiti. Jer on zna da je danas Aljoša ostavio Natašu, te je
sad ostala ponižena i osramoćena, sama, bez ičije pomoći i zaštite, na porugu
svome neprijatelju. On to sve zna ... Neli! Spasi Natašu! Hoćeš li da pođemo?
— Hoću - odgovori ona sva zadihana, zagledavši se u mene uporno i dugo
nekakvim čudnim pogledom. Nešto nalik na prekor bilo je u tom pogledu, i ja
to osetih u svom srcu.
Ali nisam mogao napustiti svoju zamisao. Mnogo sam verovao u nju.
Uzeh Neli za ruku pa iziđosmo. Prošlo je već dva sata po podne. Naoblačilo
se. U poslednje vreme bila je pripeka i omorina, a sad se negde u daljini začu
prva prolećna grmljavina. Vetar dunu prašnjavim ulicama.
Sedosmo u fijaker. Celog puta je Neli ćutala, ovda-onda bi samo pogledala
u mene onim istim čudnim i zagonetnim pogledom. Grudi joj se nadimahu;
pridržavajući je na fijakeru, osećao sam kako ispod mog dlana lupa njeno
malo srdašce, kao da je htelo da iskoči.
 GLAVA SEDMA

Put mi se učinio kao da mu nema kraja. Naizad stigosmo i ja uđoh mojim

starima sa zebnjom u srcu. Nisam znao kako ću izići iz njihove kuće, ali sam
znao da pošto-poto moram izići s oproštajem i izmirenjem.
Bilo je već skoro četiri časa. Stari su sedeli sami, kao i uvek. Nikolaj
Sergejič bio je vrlo rastrojen i bolestan, te je upola ležao, ispružen u ugodnoj
naslonjači, bled i iznemogao, sa glavom umotanom u peškir. Ana Andrejevna
je sedela pored njega; ovda-onda bi mu sirćetom vlažila slepoočnice, pa mu se
neprestano, sa ispitivanjem i patničkim izrazom, zagledala u lice, što kao da
je staroga veoma uznemiravalo, pa mu je čak bilo i neprijatno. On je uporno
ćutao, a ona se nije usuđivala da počne razgovor. Naš iznenadni dolazak
zaprepasti ih oboje. Ana Andrejevna, kad ugleda mene i Neli, najednom se od
nečega uplaši, pa je, u prvim trenucima, gledala u nas kao da je najedared
osetila da je zbog nečega kriva.
— Evo, doveo sam vam svoju Neli - rekoh ulazeći. - Ona se predomislila,
pa je sad i sama zaželela da dođe. Primite je, volite je ...
Starac me podozrivo pogleda, pa se već i po tome moglo videti da mu je
sve poznato, to jest da je Nataša sad već sama, ostavljena, napuštena, a možda
i uvređena. On je veoma želeo da prodre u tajnu našeg dolaska, pa upitno
pogleda u mene i u Neli. Neli je drhtala, snažno stiskajući moju ruku svojom,
gledala u zemlju, pa bi tek ovda-onda, kao ulovljeno zverče, bacala oko sebe
bojažljiv pogled. Ali Ana Andrejevna se brzo pribra i doseti se: ona prosto
polete prema Neli, poljubi je, pomilova, čak se i zaplaka, i s nežnošću je
posadi kraj sebe, ne puštajući ruku njenu iz svoje. Neli ju je radoznalo i s
nekim čuđenjem postrance posmatrala.
Ali, pomilovavši i posadivši Neli kraj sebe, stara već više nije znala šta da
radi, pa sa naivnim iščekivanjem poče da gleda u mene. Starac se namrgodi,
skoro pogodivši zašto sam doveo Neli. Videvši da sam primetio njegov
nezadovoljan izraz i namršteno čelo, on prinese ruku glavi pa mi odsečno
reče:
 — Glava me boli, Vanja.
Mi smo još sedeli i ćutali; ja sam smišljao kako da počnem. U sobi je bio
sumrak; nailazio je gust oblak i nanovo se začu udaljeni odjek grmljavine.
— Eto grmljavine; kako rano ovog proleća - reče starac. - A trideset sedme
godine, sećam se, bila je u našem kraju još ranije.
Ana Andrejevna uzdahnu.
— Kako bi bilo da spremimo samovar? - zapita ona bojažljivo, ali joj niko
ne odgovori; ona se opet obrati Neli. - Kako se ti, čedo moje, zoveš? - zapita
je.
Neli joj slabim glasom kaza svoje ime, pa još većma obori pogled. Starac
pažljivo pogleda u nju.
— To mu dođe Jelena? - nastavi stara živahnuvši.
— Da - odgovori Neli, pa opet nasta trenutno ćutanje.
— Moja svastika Praskovja Andrejevna imala je nećakinju Jelenu -
progovori Nikolaj Sergejič - pa su i nju zvali Neli. Sećam se.
— A ti, čedo moje, ni oca, ni majke, nikog od rodbine nemaš? - zapita je
opet Ana Andrejevna.
— Nemam - naglo i plašljivo prošaputa Neli.
— Čula sam ja to, čula sam. A je li ti odavno mama umrla?
— Nije odavno.
— Zlatna moja, sirotice! - nastavi stara sažaljivo je gledajući.
Nikolaj Sergejič nestrpljivo dobovaše po stolu prstima.
— Je li tvoja majka bila strankinja? Vi kanda tako rekoste, Ivane
Petroviču? - nastavljahu se bojažljiva ispitivanja staričina.
Neli me letimično pogleda svojim crnim očima, čisto pozivajući me u
pomoć. Disala je nekako neujednačeno i teško.
— Njena je mati, Ana Andrejevna - počeh ja — bila kći jednog Engleza i
Ruskinje, tako da je bila više Ruskinja. A Neli se rodila u inostranstvu.
— Pa što je to njena mama sa svojim mužem u inostranstvo otišla?
Neli najedared sva planu. Starica odmah vide da to nije trebalo pitati, pa
zadrhta pred Ljutitim starčevim pogledom. On je prekorno pogleda pa se
okrenu prozoru.
— Njenu je majku prevario jedan nevaljao i podao čovek - reče on
okrenuvši se najedared Ani Andrejevnoj. - Ona je otišla s njim od oca i
predala očev novac ljubavniku; ovaj ga je izmamio bio od nje, pa nju odveo u
inostranstvo, opljačkao je i ostavio. A neki drugi čestiti čovek je nije ostavio,
već joj je pomagao do svoje smrti. A kad je on umro, ona se pre dve godine
vratila ocu. Tako si ti to, kanda, pričao, Vanja? - zapita on naglo.
Sva uzrujana, Neli ustade s mesta pa htede već da pođe vratima.
— Hodi ovamo, Neli - reče starac pružajući joj, najzad, ruku. - Sedi ovde,
sedi kraj mene, evo ovde, sedi! - On se saže, poljubi je u čelo, pa je poče
polako milovati po glavi. Neli sva uzdrhta - ali se savlada. Ana Andrejevna,
razdragana, s radosnom nadom posmatraše kako je njen Nikolaj Sergejič
najzad prigrlio siroticu.
— Znam, Neli, da je tvoju mamu unesrećio jedan rđav čovek, rđav i
pokvaren, a znam i to da je ona svoga oca volela i poštovala - izgovori starac,
sav uzbuđen, milujući i dalje Neli po glavi i ne izdržavši da nam ne dobaci u
ovom času to izazivanje. Laka rumen pokri njegove obraze; ali on se trudio
da ne gleda u nas.
— Mama je dedu više volela no deda nju - odgovori Neli, bojažljivo ali
odlučno, takođe se trudeći da ni u koga ne gleda.
— A otkud ti to znaš? - oštro je zapita starac, ne mogući, kao dete, da se
savlada, čisto i sam stideći se svoje nestrpljivosti.
— Znam - brzo odgovori Neli. - On nije primio majku ... oterao ju je ...
Video sam da je Nikolaj Sergejič hteo nešto da rekne, da protivreči, da
kaže, na primer, da starac s razlogom nije primio kćer, ali pogleda u nas pa
oćuta.
— Pa kako, gde ste onda živele kad vas deda nije primio? - zapita Ana
Andrejevna, kod koje se najedared pojavi upornost i želja da nastavi baš o toj
temi.
— Kad smo došle, dugo smo morale da tražimo dedu - odgovori Neli - ali
ga nikako nismo mogle naći. Tad mi mama reče da je deda bio nekad bogat i
da je hteo fabriku da podigne, ali da je sada vrlo siromašan, jer onaj što je
mama s njim pobegla uzeo je od nje sve dedine pare, pa nije vratio. Ona mi je
to sama rekla.
— Hm ... - odazva se starac.
— I još mi je kazala mama - nastavi Neli, unoseći se sve više i više i čisto
želeći da odgovori Nikolaju Sergejiču, ali obraćajući se Ani Andrejevnoj - ona
mi je kazala da je deda na nju vrlo ljut, i da je ona njemu mnogo skrivila, ali
da sad ona nikoga na svetu više nema osim dede. I kad mi je to govorila,
plakala je ... »On mi neće oprostiti«, govorila je još kad smo se ovamo vraćale,
»ali možda će tebe videti, pa će te zavoleti, te će tebi za ljubav i meni
oprostiti.« Mamica me je vrlo volela i, dok mi je to govorila, neprestano me je
ljubila, a mnogo se bojala da ide dedi. A i mene je učila da se molim za dedu,
pa se i sama za njega molila, i još mi je mnogo pričala kako je nekad kod dede
živela, i kako ju je deda mnogo voleo, više no ikog. Ona mu je svirala na
klaviru i knjige mu je uveče čitala, a deda ju je ljubio i mnogo joj poklona
donosio ... uvek joj je nešto poklanjao tako da su se jednom, na mamin
imendan, i posvađali; jer je deda mislio da mama još ne zna kakav joj je on
poklon kupio, a mama je već odavno znala. Mama je želela minđuše, a deda
ju je naročito zavaravao, pa joj pričao da joj neće kupiti minđuše, već broš. A
kad joj je doneo minđuše, pa kad je video da mama već zna da će biti
minđuše, a ne broš, on se razljutio što je mama doznala, pa pola dana nije
hteo da govori s njom, no posle je sam došao, poljubio ju je i molio za
oproštaj.
Neli je pričala s oduševljenjem, pa joj čak i rumen planu na bledim,
bolesnim obraščićima.
Videlo se da je njena mama ne jedanput govorila sa malom Neli o svojim
negdašnjim srećnirn danima, sedeći u svom kutu, u suterenu, grleći i ljubeći
svoju ćerčicu (jedinu radost što joj još beše ostala u životu), plačući nad
njom, a u isto vreme i ne sluteći s kakvom će snagom odjeknuti te priče u
suviše prijemčivom i prerano razvijenom srcu bolesnog deteta.
Ali zaneta Neli se najedared čisto trže, nepoverljivo se osvrnu oko sebe pa
se umiri. Starac namršti čelo pa opet poče da dobuje po stolu. Ani
Andrejevnoj na oči navreše suze, i ona ih ćuteći maramicom obrisa.
— Mama je došla ovamo vrlo bolesna - dodade Neli tihim glasom. - Grudi
su je mnogo bolele. Mi smo dugo tražile dedu, ali nismo mogle da ga nađemo,
a stan smo našle i suterenu, jedan ugao u sobi.
— U zajedničkoj sobi, pa još bolesna! - uzviknu Ana Andrejevna.
— Da... u zajedničkoj ... - odgovori Neli. - Mama je bila sirota. Ona mi je
govorila - reče Neli živahnuvši - da nije greh biti siromah, nego da je greh biti
bogat i vređati... i da nju bog kažnjava.
— A gde ste vi to bile našle stan, je li na Vasiljevskom? Je li to tamo kod
Bubnove, gde li? - zapita je starac obraćajući se meni i želeći da pokaže
izvesnu nemarnost u svom pitanju. A zapitao je kao da mu je bilo nezgodno
da sedi ćuteći.
— Ne, ne tamo... nego najpre u Meštanskoj - odgovori Neli. - Tamo je bilo
vrlo mračno i vlažno nastavi ona poćutavši - mami je vrlo pozlilo, no tada je
još mogla da ide. Ja sam joj prala rublje, a ona je plakala. Tamo je živela i
jedna starica, kapetanica, a stanovao je tamo i jedan bivši činovnik, pa je
uvek pijan kući dolazio, i svaku noć vikao i dizao larmu. Ja sam ga se vrlo
bojala. Mama bi me uzela k sebi u postelju, pa bi me grlila, a ovamo je sama
sva drhtala, a taj činovnik viče i uvek nekoga grdi. Jednom je hteo da izbije
kapetanicu, a ova je bila stara baka, i uvek išla sa štakom. Mama se sažali na
nju, pa poče da je brani; a činovnik udara mamu, a ja činovnika...
Neli stade. Ta uspomena ju je mnogo uzbuđivala: oči joj počeše da sevaju.
— Gospode bože! - uzviknu Ana Andrejevna, u najvećoj meri
zainteresovana pričanjem i ne odvajajući pogled od Neli, koja se uglavnom
njoj obraćala.
— Tada mama iziđe iz te kuće - nastavi Neli - pa i mene sa sobom povede.
To je bilo danju. Neprestano smo išle ulicama, do mrklog mraka, a mama je
jednako plakala i neprestano išla, i mene za ruku vodila. Ja sam bila mnogo
sustala. Toga celog dana ništa nismo okusile. A mamica je neprestano sama
sa sobom razgovarala i neprestano mi govorila: »Budi sirota, Neli, i kad
umrem, nikoga i ništa ne slušaj. Nikome ne idi; ostani sama, sirota, radi, a
kad ne nađeš posla, ti prosi, ali k njima ne idi.« Već u suton prolazile smo
preko jedne velike ulice. Najedared mama tek viknu: »Azorka! Azorka!« Kad
najednom, jedno veliko pseto, sve olinjalo, pritrča mami, poče da ciči, da
skače na nju, a mama se uplaši, poblede, vrisnu i pade na kolena pred jednim
visokim starcem, koji je išao sa štapom i gledao u zemlju. A taj visoki starac
bio je deda, strašno mršav... u rđavom odelu. Tada sam prvi put videla dedu. I
deda se vrlo uplaši i sav poblede, pa kad vide da mama kleči pred njim, pa mu
noge obgrlila - on se istrže od nje, odgurnu mamu, udari štapom po kamenu,
pa brzo ode od nas. Azorka još ostade pa je jednako zavijao i lizao mamine
ruke i lice, zatim je otrčao dedi, dohvatio ga za skut od kaputa, pa počeo da
ga vuče nazad, ali ga deda udari štapom. Azorka opet potrča mami, ali ga
deda viknu, i on potrča za dedom, ali je neprestano cvilio. A mama je ležala
na kaldrmi kao mrtva, narod se sa svih strana skupi, dođoše policajci. Ja sam
neprestano plakala i dizala mamu. Ona se diže, obazre se oko sebe, pa pođe
za mnom. Ja je povedoh kući. Ljudi su nas dugo gledali i neprestano mahali
glavom.
Neli ućuta da malo odahne i da se pribere Bila je vrlo bleda, ali odlučnost
joj se videla u pogledu. Videlo se da se rešila da, najzad, sve iskaže. U njoj je u
tom trenutku bilo čak nešto izazivajuće.
— Pa, naravno - primeti Nikolaj Sergejič promenjenim glasom, nekako
oporo i jetko. - Naravno tvoja mati je uvredila svoga oca, i on je imao pravo
da je odbaci...
 — I mama mi je to isto govorila - oštro prihvati Neli - dok smo išle kući,
jednako mi je govorila: to je tvoj deda, Neli, ja sam kriva pred njim, pa me je,
eto, prokleo, te me to sad sam bog kažnjava. I celo ono veće i sve iduće dane
jednako mi je to isto govorila. A kad je govorila, kao da je bila van sebe...
Starac oćuta.
— A kako ste posle u drugi stan prešle? - zapita Ana Andrejevna, koja je i
dalje nečujno plakala.
— Mama se te noći razbolela, a kapetanica nam našla stan kod Bubnove,
te smo posle dva dana prešle k njoj, pa i kapetanica s nama. Ali kad
pređosmo, mama sasvim pade u krevet, te je tri nedelje preležala bolesna, a ja
sam je dvorila. Novaca nam sasvim nestade, ali su nam pomagali kapetanica i
Ivan Aleksandrič.
— Prodavač pogrebne opreme, stanodavac - objasnih im ja.
— A kad se mama malo pridigla i počela da ustaje, tada mi je i o Azorki
pričala.
Tu Neli zastade. Starac se čisto obradova što razgovor pređe na Azorku.
— A šta ti je o Azorki pričala? - zapita on nagnuvši se još više u svojoj
naslonjači, kao da je hteo da još većma sakrije lice i da gleda dole.
— Ona mi je uvek pričala o dedi - odgovori Neli - i bolesna mi je sve o
njemu govorila, i kad je u bunilu bila, opet je o njemu pričala. Ali kad poče c
se oporavlja, ona mi opet poče da priča kako je pre živela... pa mi tad i za
Azorku ispriča. Pričala mi je kako su jednom, negde na reci iza varoši, deca
vukla Azorku na konopcu da ga utope, a mama im dala para, pa kuče
otkupila od njih. Deda kad je video Azorku, počeo je mnogo da mu se smeje.
Ali Azorka tada pobeže. Mama poče da plače; deda se uplaši, pa reče da će sto
rubalja dati onome ko dovede Azorku. Treći dan ga dovedoše. Deda dade
onome sto rubalja i od to doba je i on Azorku mnogo voleo. A mama ga je već
toliko volela da ga je čak i u postelju k sebi uzimala. Ona mi je pričala da je
Azorka pre sa cirkusanima po ulicama išao, umeo je da šeni, majmuna je na
sebi nosio, i puškom je umeo da barata, i mnogo štošta je još znao ... A kad je
mama otišla od dede, onda je deda Azorku kod sebe zadržao, pa je jednako s
njime hodao, tako da na ulici, čim bi mama ugledala Azorku, ona bi odmah
znala da je tu i deda ...
Starac očigledno nije očekivao da to čuje o Azorki, pa se sad sve više i više
mrštio. On dalje ništa nije pitao.
— Pa kako, vi posle niste ni videle dedu? - zapita Ana Andrejevna.
— Ne, kad je mama počela da ozdravlja, tada sam se ja opet srela na ulici s
dedom. Išla sam u prodavnicu po hleb; najedared ugledah jednog čoveka s
Azorkom, pogledah i poznadoh dedu. Sklonih se u stranu pa se pribih uza
zid. Deda me pogleda, dugo me je gledao, ali je bio tako strašan da sam se
vrlo prepala od njega. On prođe pored mene. Ali Azorka me beše zapamtio pa
poče da skače oko mene i ruke da mi liže. Ja brže pođoh kući, osvrnuh se, a
deda uđe u prodavnicu. Pomislih: sigurno se raspituje za nas, te se još više
uplaših, a kad sam došla kući, mami ništa nisam kazala, da se ne bi opet
razbolela. A sutradan u prodavnicu nisam išla: kazala sam da me boli glava. A
kad sam pošla prekosutra, tada nikog nisam srela i strašno sam se bojala, te
sam trčala što sam brže mogla.
Jedan dan kasnije, najedared, ja idem, pa tek što sam savila za ugao, a
deda ispade preda me, i Azorka s njim. Potrčah i skrenuh u drugu ulicu da s
druge strane uđem u prodavnicu. Ali tu opet na njega naiđoh i tako se
prepadoh da sam stala pa ne mogu s mesta da se maknem. Deda stade pred
mene, pa me je opet dugo gledao, a posle me pomilova po glavi uze me za
ruku pa me povede, Azorka za nama pa repom maše. Tu sam videla da deda
ne može lepo da ide nego se sve na štap oslanja, a ruke mu neprestano drhte.
On me dovede do uličnog trgovca, koji je onde na uglu, prodavao medenjake
i jabuke. Deda mi kupi liciderskog petlića i ribicu, i jednu veliku bombonu, i
jabuku, a kad je vadio pare iz kožne kesice, ruke su mu se sve tresle, pa je
ispustio petak[52], a ja sam mu ga digla. On mi dade taj petak, i medenjake
mi je dao, i pomilovao me po glavi, ali mi ništa nije kazao, nego otišao od
mene kući.
Tada sam došla mami pa sam joj ispričala sve o dedi, i kako sam ga se
najpre bojala i krila se od njega. Mama mi isprva nije htela da veruje, a posle
se tako obradovala da se celo veče raspitivala, ljubila me i plakala. A kad sam
joj već sve ispričala, ona me onda opomenu da se dede više ne bojim, jer me
on jamačno voli kad mi naročito na ulici prilazi. I rekla mi je da budem
pažljiva prema dedi i da razgovaram s njim. A sutradan me je slala od kuće
nekoliko puta još izjutra, mada sam joj kazala da deda tek predveče dolazi. Pa
je i ona sama za mnom izdaleka išla, pa se iza ugla krila, pa sutradan opet, ali
deda nije došao, a tih dana je padala kiša, pa je mama vrlo ozebla, jer je
neprestano sa mnom izlazila na kapiju, i opet pade u postelju.
A deda je došao posle, druge nedelje, pa mi je opet kupio jednu ribicu i
jabuku, ali mi ni sad ništa nije kazao. A kad je već bio pošao od mene, ja sam
polako pošla za njim, jer sam još pre bila smislila da vidim gde deda stanuje,
pa da kažem mami. Išla sam malo dalje, drugom stranom ulice, tako da me
deda ne primeti. On je stanovao vrlo daleko, ne tamo gde je posle živeo i
umro, nego u Grahovskoj, opet u jednoj velikoj kućerini, na trećem spratu.
Sve sam to saznala i kasno se vratila kući. Mama se bila mnogo uplašila, jer
nije znala gde sam. A kad sam joj posle ispričala, ona se opet mnogo
obradova, pa je odmah htela da ide dedi, već sutradan. Ali sutradan poče da
se predomišlja, da se boji, te se neprestano bojala, čitava tri dana; te tako nije
ni išla. A posle me zvala i kazala: »Znaš šta, Neli, ja sam sad bolesna, pa ne
mogu da idem, nego sam napisala tvome dedi pismo. Idi k njemu pa mu
podaj pismo. Ali pazi, Neli, kako će ga pročitati, i šta će reći, i šta će raditi. A
ti klekni, ljubi ga i moli ga da oprosti tvojoj mami...« I mama je mnogo
plakala, pa me je neprestano ljubila i blagosiljala kad sam polazila, i bogu se
molila, pa je zajedno sa mnom pred ikonu klekla. I mada je bila mnogo slaba,
ipak je izišla da me isprati do kapije, a kad sam se osvrnula, ona je još
jednako tamo stajala i gledala za mnom ...
Ja dođoh dedi i otvorih vrata, a vrata su bila bez kvake. Deda je sedeo za
stolom i ručao hleba i krompira, a Azorka je stajao pred njim, gledao kako
jede, i mahao repom. Kod dede su u tome stanu prozori bili niski, mračni, i
takođe samo jedan sto i stolica. A stanovao je sam. Uđoh, a on se tako uplaši
da je sav prebledeo i počeo da drhti. I ja sam se bila uplašila i ništa mu nisam
kazala, nego sam samo prišla stolu i metnula pismo. Kad deda vide pismo,
tako se naljuti da je skočio, zgrabio štap pa zamahnuo na mene, ali me nije
udario, nego me je samo izveo u hodnik i gurnuo me. Još ne stigoh ni do
prvog odmorišta, kad on opet otvori vrata pa izbaci za mnom pismo,
neotvoreno. Ja dođoh kući i sve ispričah. Tada mama opet pade u postelju ...
 GLAVA OSMA

U taj mah razleže se jaka grmljavina, a pljusak krupnim kapljicama poče

da udara u prozorska okna. Stara se čisto uplaši i prekrsti. Svi najednom
ućutasmo.
— Sad će prestati - reče starac pogledavši u prozore. Zatim ustade pa
prođe gore-dole po sobi. Neli ga je iskosa pratila pogledom. Bila je u
neobičnom, bolesnom uzbuđenju. Video sam to; ali ona kao da je izbegavala
da me gleda.
— No, pa šta je bilo dalje? - zapita starac posadivši se opet u naslonjaču.
Neli bojažljivo pogleda oko sebe.
— Ti posle, valjda, nisi više videla svoga dedu?
— Ne, videla sam ga ...
— Da, da! Pričaj nam, dušo moja, pričaj - prihvati Ana Andrejevna.
— Tri nedelje ga nisam videla - poče Neli - do same zime. Tada nasta zima
i pade sneg. Kad sam opet srela dedu na onome istom mestu, vrlo sam se
obradovala ... jer je mama mnogo tugovala što on ne dolazi. A ja, čim sam ga
ugledala, namerno sam pretrčala na drugu stranu ulice da on vidi kako bežim
od njega. Kad sam se osvrnula, vidim kako je deda brzo bio pošao za mnom, a
posle i potrčao da me stigne, pa me počeo vikati: »Neli, Neli!« I Azorka je
trčao za njim. Bilo mi ga je žao te stadoh. Deda mi priđe, uze me za ruku pa
me povede, a kad vide da plačem, on stade, pogleda u mene, saže se, pa me
poljubi. Tad je video da su mi cipele poderane, pa me zapita zar nemam
druge. Odmah mu rekoh da je mama ostala sasvim bez novaca i da nam
stanodavci iz sažaljenja daju da jedemo.
Deda ništa ne reče, nego me povede na pijacu pa mi kupi cipele i reče mi
da ih odmah obujem; a posle me povede u svoj stan, u Grahovsku, a uz put
svrati u prodavnicu pa kupi pite i dve bombone, pa kad dođosmo njegovoj
kući, reče mi da pojedem pitu, pa me je gledao dok sam jela, a posle dao i
bombone. A Azorka metnuo šape na sto pa je i on iskao pite. Dala sam mu, a
deda se nasmejao. Zatim me uze, metnu me pored sebe, poče da me miluje po
glavi i dâ me pita jesam li što učila i znam li što. Kazah mu, a on mi reče, ako
budem mogla, da mu svaki dan u tri časa dolazim, pa će me on sam učiti.
Zatim mi reče da se okrenem pa da gledam u prozor dok god mi ne kaže da
mu se opet okrenem. Tako sam i stajala, ali se polako okrenuh pa videh kako
je on rasparao svoj dušek, na donjem kraju, pa izvadio četiri rublje. Kad ih je
izvadio, donese mi ih i reče: »Ovo je samo za tebe.« Ja već uzeh, ali se posle
predomislih pa mu rekoh: »Ako je samo za mene, onda neću da primim.«
Deda se najednom razljuti, pa mi reče »Pa dobro, uzmi kako znaš, idi.« Ja
iziđoh, a on me nije ni poljubio.
Kad sam došla kući, sve sam mami ispričala. A mami je bivalo sve gore i
gore. Prodavcu pogrebne opreme dolazio je jedan student; on je lečio mamu i
kazao joj kakve lekove da uzima.
A ja sam išla dedi često; tako je mama želela. Deda mi kupi Novi zavet i
zemljopis, pa poče da me uči. Često bi pričao kakvih na svetu ima zemalja, i
kakvi ljudi tamo žive, i kakvih mora ima, i šta je bilo nekada, i kako nam je
Hristos svima oprostio. Kad bih ga ja što pitala, njemu je to bilo vrlo milo.
Stoga sam počela često da ga pitam, a on bi mi uvek pričao i o bogu mi je
mnogo govorio. A neki put nismo učili, nego sam se sa Azorkom igrala.
Azorka me je mnogo zavoleo, a ja sam ga naučila da preko štapa preskače, a
deda se smejao i jednako me po glavi milovao. Nego, deda se retko kad
smejao. Neki put mnogo govori, pa tek najedanput ućuti, i sedi kao da je
zaspao, a oči mu otvorene. I tako bi sedeo do mraka, a kad se smrkne, on
dođe tako strašan, tako star ... A ponekad dođem k njemu, a on sedi na stolici,
zamislio se i ništa ne čuje. Azorka kraj njega leži. Ja čekam, čekam, nakašljem
se; deda se nikako ne osvrće. Pa tako i odem. A kod kuće me mama jedva
čeka da se vratim. Ona leži a ja joj pričam sve, sve, tako da već i noć padne, a
ja joj jednako pričam, a ona neprestano sluša o dedi: te šta je danas radio, te
šta mi je pričao, o čemu, i šta mi je zadao da naučim. A kad počnem o Azorki,
kako sam ga terala da štap preskače i kako se deda smejao, onda i ona
najednom počne da se smeje, pa se tako dugo smeje i raduje, pa mi opet kaže
da ponovim, a posle počne da se moli. A ja sam uvek mislila: kako to mama
tako voli dedu, a on nju nikako ne voli, pa kad sam opet došla dedi, ja sam
naročito počela da mu pričam kako ga mama voli. On je slušao, uvek ljutit,
samo slušao, ali ni reči ne bi rekao. Tada ga zapitah: kako da mama njega
tako voli i uvek se za njega raspituje, a on nikad za mamu ne pita? Deda se na
to razljuti pa me istera iz sobe. Ja sam malo stajala iza vrata, a on ih
najednom opet otvori pa me pozva unutra, ali još se ljuti, pa samo ćuti. A kad
posle počesmo da čitamo veronauku, ja ga opet zapitah zašto je Isus Hristos
kazao: volite jedan drugog i praštajte uvrede, a on neće mami da oprosti?
Tada on skoči pa se razvika da me je to mama naučila, izgura me i po drugi
put napolje, pa mi reče da se više ne usuđujem da mu dolazim. A ja mu rekoh
da mu ni sama više neću doći, te tako odoh od njega. A deda se sutradan
odselio iz toga stana.
— Ja rekoh da će kiša skoro stati, pa, eto, prestala je, a evo nam i sunca ...
pogledaj, Vanja - reče Nikolaj Sergejič okrenuvši se prozoru. Ana Andrejevna
pogleda na njega iznenađeno, i najednom gnev sevnu u očima dosad mirne i
zastrašene starice, ćuteći, ona uze Neli za ruku, pa je metnu sebi u krilo.
— Pričaj ti samo meni, čedo moje - reče ona Neli - ja ću te slušati. A oni
što im je srce od kamena neka...
Ona ne dogovori i zaplaka se. Neli upitno pogleda u mene, sleže
ramenima, ali se odmah okrenu.
— Nastavi, Neli - rekoh.
— Tri dana nisam išla dedi - poče opet Neli - a u to vreme mamina se
bolest pogorša. Novaca nam sasvim nestade, lekove nismo imale za šta da
kupimo, a nismo imale šta ni da jedemo, jer ni stanodavci ništa nisu imali, pa
počeše da nam prebacuju da živimo na njihov račun. Tada ja treći dan izjutra
ustadoh pa se počeh oblačiti. Mama me zapita kuda idem. A ja joj rekoh:
dedi, da ištem novaca. A ona se obradova, jer sam joj pre bila ispričala kako
me je oterao i rekla sam joj da nikad više neću ići dedi, mada je ona plakala i
nagovarala me da ipak idem. Kad sam došla, saznala sam da se deda preselio,
te pođoh da potražim njegov novi stan.
Tek što sam došla u njegov novi stan, on skoči, polete na mene, pa poče
da lupa nogama, a ja mu odmah rekoh da je mama vrlo bolesna, da za lekove
treba novaca, pedeset kopjejki, a nemamo ni šta da jedemo. Deda poče da
viče, pa me izgura na stepenice i kukom zatvori za mnom vrata. No dok me je
gurao napolje, ja mu rekoh da ću sedeti na stepenicama i da dotle neću otići
dok mi on ne da para. Tako sam sedela na stepenicama. Posle nekog vremena
on otvori vrata, vide da još sedim pa opet zatvori. Zatim dugo nije izvirivao.
Posle opet odškrinu vrata, opet me ugleda, pa ih zatvori. I posle je mnogo
puta tako otvarao i gledao. Najzad iziđe sa Azorkom, zaključa vrata pa ode
pored mene od kuće i ni reči mi ne reče. Ni ja njemu ne rekoh ni reči pa tako
ostadoh sedeći, te sam sedela do mraka.
— Čedo moje - uzviknu Ana Andrejevna - pa tebi je moralo biti hladno na
stepenicama!
— Bila sam u bundici - odgovori Neli.
 — Jadna ti tvoja bundica... Dušo moja, koliko si se napatila! A šta on, tvoj
deda?
Neline usnice počeše da podrhtavaju, ali ona učini neobičan napor da se
savlada.
— On dođe kad se već bilo sasvim smrklo, pa ulazeći, naiđe na mene i
viknu: ko je tu? Rekoh mu da sam ja. A on je sigurno mislio da sam već
odavno otišla, i kad je video da sam još tu, on se mnogo začudi, pa je dugo
stajao preda mnom. Najedanput udari štapom po stepenicama, otrča, otključa
svoja vrata, pa mi brzo iznese bakarnog novca, sve petake i baci mi na
stepenice.
— Evo ti - viknu on - uzmi to, to mi je sve što imam, i reci tvojoj materi da
je proklinjem - pa zalupi vratima. A petaci se otkotrljaše niz stepenice. Počeh
da ih kupim u mraku, a deda mora da se setio da je razbacao petake te da ih,
onako u mraku, neću moći pokupiti, otvori vrata, iznese svecu, te ih spram
svece brzo pokupih. I deda je kupio sa mnom, i kazao mi da svega treba da
bude sedamdeset kopjejki, pa ode. Kad sam došla kući, ja dadoh novac i sve
ispričah mami, a mami je bilo još gore, pa sam i ja svu noć bila bolesna, a
sutradan sam opet bila u vatri, ali sam samo o jednom mislila jer sam bila
ljuta na dedu, pa kad je mama zaspala, iziđoh na ulicu, do dedinog stana, i
pre no što stigoh, zastadoh na mostu. A tad naiđe onaj...
— To je bio Arhipov - rekoh ja - onaj o kome sam vam govorio, Nikolaju
Sergejiču. Onaj što je sa trgovcem kod Bubnove bio i koga su tamo istukli.
Neli ga je prvi put tamo videla... Pričaj nam dalje, Neli.
— Ja ga ustavih pa ga zamolih da mi da para, rublju u srebru. On me
pogleda pa me zapita: »Rublju u srebru?« Ja mu rekoh: »Da.« Tada se on
osmehnu, pa mi reče: »Hajde sa mnom.« Nisam znala da li da pođem.
Najednom priđe jedan čičica sa zlatnim naočarima; on je čuo kad sam molila
rublju u srebru, sagnuo se prema meni i zapitao zašto baš toliko tražim.
Rekoh mu da mi je mama bolesna i da toliko treba za lek. On me zapita gde
stanujem, pa zapisa i dade mi rublju u srebru. A onaj, kad vide starca sa
naocarima, brže se izgubi i više me nije zvao sa sobom. Odoh u bakalnicu pa
razmenih rublju u sitno. Trideset kopjejki zavih u hartiju pa ostavih za
mamu, a sedamdeset ne zavih, nego ih naročito stisnuh u ruci, pa pođoh
dedi. Kad dođoh k njemu, otvorih vrata, stadoh na prag, zamahnuti rukom,
pa mu iz sve snage bacih sve pare, a one se otkotrljaše po podu.
— Eto vam vaših para! - rekoh mu. - Nisu potrebne mojoj mami od vas jer
je vi proklinjete! - Zalupih vrata i odmah pobegoh.
Oči joj sevnuše, i ona s naivno izazovnim izrazom pogleda u starca.
 — Tako mu i treba! - reče Ana Andrejevna, ne gledajući u Nikolaja
Sergejiča i snažno stežući uza se Neli. - Tako mu i treba; tvoj deda je bio zao i
nemilosrdan ...
— Hm - odazva se Nikolaj Sergejič.
— No, pa šta je, šta je bilo? - nestrpljivo zapita Ana Andrejevna.
— Nisam više išla dedi, a on je prestao da dolazi k meni - odgovori Neli.
— Dobro, a kako ste posle ti i mama? Oh, jadnice moja, jadnice!
— A mami je bilo još gore, te se već retko i dizala iz postelje - nastavi Neli,
a glas joj uzdrhta i prekide se. - Para već nikako nismo imale, te počeh da
idem sa kapetanicom. A kapetanica je išla po kućama, a i na ulici bi dobre
ljude zaustavljala i prosila, pa je od toga živela. Govorila mi je da ona nije
prosjakinja, da ima dokumente gde je njeno zvanje napisano i da je
siromašna. To uverenje je ona pokazivala, pa su joj zato davali novaca. To mi
je ona kazala da nije sramota kad se od svih prosi. Te tako sam išla s njom, pa
su nam delili, i od toga smo živele. Mama je doznala za to, jer su stanari
počeli da joj prebacuju kako je ona prosjakinja, a Bubnova je sama dolazila k
mami, pa je govorila da bi bolje bilo da me da njoj, a ne da prosim. Ona je
ranije dolazila k mami i para joj donosila. A kad mama nije htela od nje da
primi, Bubnova bi govorila: »što ste tako gordi!« I jelo joj je slala. Ali kad je
ona rekla to o meni, mama se zaplaka, uplaši se, a Bubnova poče da se izdire
na nju, jer je bila pijana, pa joj reče da sam ja ionako prosjakinja, jer s
kapetanicom idem, te još te večeri istera kapetanicu iz kuće.
Mama, kad doznade sve kako je, poče da plače, zatim najednom ustade s
postelje, obuče se, uze me za ruku, pa me povede sa sobom. Ivan Aleksandrič
poče da je zadržava, ali ga ona nije slušala, te iziđosmo. Mama je jedva mogla
da ide, pa bi svaki čas sedala da se odmori, a ja sam je pridržavala. Mama je
neprestano govorila da ide dedi i da je ja vodim k njemu, a već je davno bila
noć. Najednom dođosmo u neku veliku ulicu. Tu su se pred jednom kućom
zaustavljale kočije, i izlazilo mnogo sveta, svi prozori su bili osvetljjeni, i čula
se muzika. Mama zastade, obgrli me i reče mi: »Neli, ostani sirota, budi celog
veka sirota, ne idi k njima, ma ko da te zove, ma ko da dođe. I ti bi mogla
tamo biti, bogata i u lepoj haljini, ali ja to ne želim. Oni su zli i nemilosrdni i
evo ti moj zavet: ostani sirota, radi ili prosi, a ako ko dođe po tebe, kaži: neću
k vama!...« To mi je govorila mama kad je bila bolesna, i ja celog veka hoću
da je slušam - dodade Neli, sva uzrujana, sa zažarenim licem - celog ću života
služiti i raditi, pa sam, evo, i k vama došla da služim i radim, a neću da vam
budem mesto kćeri...
— Nemoj tako, nemoj, dete moje! - viknu starica snažno grleći Neli. - Pa
tvoja mama je bila bolesna kad ti je to govorila.
— Bezumna je bila! - oštro primeti starac.
— Pa neka je i bezumna! - prihvati Neli obraćajući mu se oštro. - Neka je i
bezumna, ali ona je meni tako kazala, pa ću tako da činim dok sam živa. I kad
mi je to rekla, ona je čak i u nesvest pala.
— Gospode bože! - uzviknu Ana Andrejevna. -Bolesna, na ulici, zimi...
— Hteli su da nas vode u policiju, ali jedan gospodin se zauze, raspita se
kod mene za stan, dade mi deset rubalja, i naredi da odvezu mamu u naš stan
u njegovim kolima. Posle toga se mama više nije dizala iz postelje, a posle tri
nedelje je umrla ...
— A šta otac? Nije joj oprostio? - uzviknu Ana Andrejevna.
— Nije joj oprostio - odgovori Neli, s teškom mukom se savlađujući. -
Nedelju dana pred smrt, mama me dozva pa mi reče: »Neli, idi još jednom
dedi, poslednji put, pa ga zamoli da dođe k meni da mi oprosti. Reci mu da ću
za koji dan umreti, tebe samu na svetu ostaviti. I reci mu da mi je teško što
ovako umirem ...« Ja tada odoh, zakucah na dedina vrata, on mi otvori, ali
kad me ugleda, htede odmah da mi ispred nosa zatvori vrata, ali se ja uhvatih
za vrata obema rukama, pa mu viknuh: »Mama je na umoru, hodite, zove
vas!« No on me gurnu i zalupi vrata. Ja se vratih mami, legoh pored nje,
zagrlih je i ništa joj ne rekoh ... I mama mene zagrli i ništa me nije pitala.
Tu se Nikolaj Sergejič teško odupre rukom o sto, pa se diže, ali prešavši
nekim čudnim, odsutnim pogledom preko svih nas, kao iznemogao spusti se
u naslonjaču. Ana Andrejevna više ga nije gledala, nego je ridajući grlila Neli.
— I poslednji dan pre no što će da umre, mama me predveče dozva k sebi,
uze me za ruku pa mi reče: »Danas ću umreti, Neli«, htede još nešto da kaže,
ali nije mogla. Ja je gledam, a ona već kao da me ne vidi, samo u svojim
rukama moju ruku čvrsto drži. Polako izvukoh ruku, istrčah iz kuće, pa sam
celim putem trčala što sam brže mogla, i dotrčala do dede. Kad me vide, on
skoči sa stolice, pogleda u mene i tako se uplaši da je pobledeo kao krpa i sav
poče da drhti. Uhvatih ga za ruku i izgovorih samo: »Sad će umreti.« Tu se on
najedared uznemiri, zgrabi svoj štap pa potrča za mnom. čak je i šešir
zaboravio, a bilo je hladno. Ja dohvatih šešir, pa mu ga metnuh na glavu, te
zajedno istrčasmo. Žurila sam ga i govorila mu da uzme fijaker, jer će mama
sad umreti, ali deda je imao svega sedam kopjejki. On je zaustavljao fijakere,
pogađao se, ali fijakeristi su se samo smejali, pa i Azorki su se smejali, a
Azorka je s nama trčao, i mi smo još dalje i dalje trčali. Deda se bio umorio,
pa je jedva disao, ali se neprestano žurio, i trčao. Najednom pade, a šešir mu
odlete s glave. Ja ga digoh i metnuh mu šešir, pa počeh da ga jednom rukom
vodim, i tek u mrkli mrak stigosmo kući. No mama je već ležala mrtva. Kad je
deda vide, on pljesnu rukama, sav zadrhta pa stade više nje, ali ništa ne
govori. Tada priđoh mrtvoj mami, uhvatih dedu za ruku pa mu viknuh: »Eto,
bezdušni i zli čoveče, eto, vidi! ... Vidi!« Tu deda kriknu i pade na pod, kao
mrtav ...
Neli skoči, izvi se iz zagrljaja Ane Andrejevne pa stade između nas bleda,
izmučena i uplašena. Ali Ana Andrejevna polete k njoj, pa zagrlivši je
ponovo, viknu kao u nekom nadahnuću:
— Ja, ja ću ti sad biti majka, Neli, a ti... moje dete! Da, Neli, hajdemo;
ostavimo sve njih, te nemilosrdne i zle! Neka i dalje kinje ljude, bog, bog će
im platiti... Hajdemo, Neli, hajdemo odavde, hajdemo! ...
Ja je nikad, ni pre ni posle, nisam video u takvom stanju, niti bih i
pomislio da bi ona ikad mogla biti toliko uzrujana. Nikolaj Sergejič se ispravi
u naslonjači, diže se, pa je isprekidanim glasom zapita:
— Kuda ćeš, Ana Andrejevna?
— K njoj, kćeri, Nataši! - viknu ona pa povuče i Neli za sobom ka vratima.
— Stoj, stoj, čekaj!
— Šta imam da čekam, ti bezdušni i zli čoveče! Dugo sam čekala, a i ona je
dugo čekala, a sad zbogom! ...
Izgovorivši to, starica se osvrnu, pogleda muža, pa se zaprepasti: Nikolaj
Sergejič je stajao pred njom, zgrabio svoj šešir, pa uzdrhtalim, nemoćnim
rukama žurno oblačio svoj kaput.
— I ti... i ti sa mnom! - viknu ona molećivo sklopivši ruke i neodlučno ga
gledajući, čisto ne smejući da poveruje takvoj sreći.
— Nataša! Gde je moja Nataša? Gde je ona? Gde je dete moje? - ote se,
najzad, iz grudi starčevih. - Dajte mi moju Natašu! Gde je, ta gde je ona? - Pa
dohvativši štap koji mu ja dodadoh, polete vratima.
— Oprostio joj je! Oprostio joj je! - uzviknu Ana Andrejevna.
Ali starac ne dođe do praga. Vrata se naglo otvoriše i u sobu utrča Nataša,
bleda, sjajnih očiju, kao u groznici. Odelo joj je bilo izgužvano i skroz mokro
od kiše. Marama kojom se povezala spala joj je na potiljak, a na neurednim
gustim pramenovima njene kose blistahu se krupne kapljice kiše. Ona utrča,
ugleda oca, pa sa vriskom pade pred njim na kolena pružajući prema njemu
ruke.
 GLAVA DEVETA

Ali on ju je već držao u naručju.

Uze je pa, podigavši je kao malo dete, odnese je u svoju naslonjaču,
posadi je, pa i sam pade pred njom na kolena. Ljubio joj je ruke i noge, hteo
je što pre da je se naljubi, žurio se da je se nagleda, čisto ne verujući da je ona
opet sa njim, da on nju opet gleda i sluša - nju, svoju kćer, svoju Natašu! Ana
Andrejevna, jecajući, zagrli je, pritisnu njenu glavu na svoje grudi pa čisto
obamre u tom zagrljaju, ne mogući ni jednu reč da kaže.
— Čedo moje ... živote moj! ... Radosti moja... - uzviknuo je starac
isprekidano, zgrabivši Natašine ruke i, kao zaljubljen, gledajući u bledo,
mršavo, ali divno njeno lice, u njene oči, u kojima se blistahu suze. - Srećo
moja, čedo moje! - ponavljao je, pa bi opet ućutao i s pobožnim ushićenjem
gledao u nju.
— Pa što su mi rekli da je oslabela! - progovori on sa užurbanim, čisto
detinjim osmehom, obraćajući se nama i još uvek klečeći pred njom. - Jeste,
nešto je oslabela, nešto je bleda, ali pogledaj kako je lepa! Još lepša nego što
je bila, da lepša! - dodade on, i nehotice ućutavši od duševnog bola, radosnog
bola, koji kao da mu je dušu kidao nadvoje.
— Ustanite, tata! Ta ustanite! - govorila mu je Nataša. - Pa i ja vas hoću da
poljubim! ...
— O, mila moja! Čuješ li, čuješ li, Anuška, kako je ona to lepo rekla - i on
je grčevito zagrli.
— Ne, Nataša, ja, ja treba da klečim kod tvojih nogu sve dok mi srce ne
oseti da si mi oprostila, jer ja sad nikad, nikad ne mogu od tebe zaslužiti
oproštaj! Ja sam te odbacio, ja sam te proklinjao, čuješ li, Nataša, proklinjao
sam te... i ja sam mogao to učiniti! ... A ti, a ti, Nataša, pa zar si mogla da
poveruješ da sam te prokleo! I poverovala je, zbilja poverovala. Nisi smela da
veruješ, prosto nije trebalo! Nemilosrdno srdašce! A što nisi htela da mi
dođeš? Jer ti si znala kako bih te dočekao! ... O, Nataša, pa ti znaš kako sam te
ranije voleo! A sad, i za sve ovo vreme, ja sam te dvaput, hiljadu puta sam te
više voleo nego pre! Krvava srca sam te voleo! Dušu bih svoju izranjavljenu
izvadio, srce bih svoje isekao, pa bih ga pred tvoje noge položio! ... O, radosti
moja!
— Pa poljubite me već jednom, vi nemilosrdni čoveče, u usta, u lice me
poljubite, kao što me mama ljubi! - uzviknu Nataša bolnim, iznemoglim
glasom punim radosnih suza.
— I u okice, i u okice! Sećaš se, kao pre što sam - ponavljaše starac, posle
dugog, slatkog zagrljaja sa ćerkom. - O, Nataša! Pa jesi li nas kad sanjala? A ja
sam te skoro svaku noć sanjao, i svaku noć si mi dolazila, i ja sam nad tobom
plakao, a jednom si mi kao mala dolazila - sećaš se, kad ti je tek deset godina
bilo, i tek počela da učiš klavir - pa kao došla si mi u nekoj kratkoj haljinici, u
lepim cipelama i sa rumenim ručicama... jer njene su ručice tada rumene
bile, sećaš li se, Anuška? - došla k meni, u krilo mi sela pa me zagrli... I ti, i ti,
rđava devojčice, i ti si mogla pomisliti da bih ja tebe prokleo, da te ne bih
primio da si nam došla! ... Ta ja sam... čuj, Nataša, često sam k tebi odlazio, to
ti ni mati nije znala, i niko nije znao. Pa čas pod tvojim prozorima stojim, čas,
opet, čekam; po pola dana te neki put čekam negde na trotoaru kod tvoje
kapije: nećeš li izići, da te makar izdaleka vidim! Ili bi kod tebe uveče sveća
na prozoru često gorela; i koliko sam puta ja, Nataša, tako uveče išao k tebi
da makar svecu tvoju pogledam, makar senku tvoju da na prozoru vidim, da
te pred spavanje blagoslovim. A da li si ti mene pred spavanje blagosiljala? Da
li si mislila na mene? Je li osećalo tvoje srdašce da sam ja tu pod prozorom? A
koliko puta se, zimi, već dockan u noć, na tvoje stepenice popnem, pa u
mračnom hodniku stojim, na vratima ti osluškujem: hoću li ćuti tvoj glas,
hoće li se nasmejati? Prokleo? ... Ta ja sam još odmah one večeri k tebi
dolazio, hteo sam da ti oprostim, pa sam se ispred samih vrata vratio ... O,
Nataša!
On ustade, podiže je malo iz naslonjače pa je snažno stište na srce.
— Ona je ovde, opet na mome srcu! - uzviknu on. - O, hvala ti, bože, za
sve, za sve, i za gnev tvoj i za milost tvoju! ... I za sunce tvoje što nas opet
posle nepogode ogreja! Za sav ovaj trenutak ti hvala! O, pa neka smo i
poniženi, neka smo i uvređeni, ali smo opet, zajedno, pa neka, neka sad
likuju ti oholi i naduveni koji su nas ponizili i uvredili! Neka bace kamen na
nas! Ne boj se, Nataša ... Mi ćemo krenuti zajedno, složno, a ja ću im
doviknuti: Ovo je moja mila, moja ljubljena kći, ovo je bezgrešna kći moja
koju ste vi uvredili i ponizili, ali koju ja, ja volim, i koju blagosiljam zanavek!
...
— Vanja! Vanja! ... - progovori Nataša slabim glasom pružajući mi iz
očevog zagrljaja ruku.
O, nikad neću zaboraviti da se u tom trenutku setila mene i zovnula me!
— A gde je Neli? - zapita starac osvrćući se.
— Ah, pa gde je ona? - uzviknu starica. - čedo moje! A mi je tako samu
ostavili!
Ali nje ne beše u sobi; ona je neprimetno promakla u spavaću sobu. Svi
pođosmo onamo. Neli je stajala u uglu, iza vrata, i bojažljivo se krila od nas.
— Neli, šta je to s tobom, čedo moje! - uzviknu starac, pa pođe da je zagrli.
Ali ona se nekako duže zagleda u njega ...
— Mama, gde je mama? - progovori ona kao bez svesti. - Gde je moja
mama? - uzviknu ona još jednom pružajući svoje drhtave ruke prema nama. I
najednom se jedan strašan, jeziv vrisak ote iz njenih grudi; grčevi joj
preleteše preko lica, i ona u strašnom nastupu pade na pod ...
 EPILOG

POSLEDNJE USPOMENE

Polovina juna ... Dan vreo i zagušljiv; u varoši se ne može opstati: prašina,
malter, opravke kuća, vreo kamen, vazduh zagađen isparenjima... Ali gle, o,
radosti! - zatutnji negde grmljavina. Malo-pomalo nebo se natušti; duhnu
vetar, goneći pred sobom oblake gradske prašine. Nekoliko krupnih kapljica
teško padoše na zemlju, a za njima najednom kao da se prolomi sve nebo, pa
se čitavo more izli na grad. Kad posle pola časa opet sinu sunce, otvorih
prozor svoje sobice, pa željno, svim umornim grudima, počeh da udišem onu
svežinu. Oduševljen, htedoh već da bacim pero i sve svoje poslove, pa i samog
izdavača, i da poletim našima na Vasiljevsko. Ali, mada je iskušenje bilo
veliko, ipak uspeh da se savladam i sa nekakvom jarošću navalih opet da
pišem: pošto-poto trebalo je završiti! Izdavač traži završen rukopis - inače
neće biti para. Mene, doduše, oni tamo čekaju, ali zato ću doveče biti
slobodan, potpuno slobodan kao vetar, te će me današnje veče nagraditi za
ova poslednja dva dana i dve noći, za koje sam vreme napisao tri i po
štampana tabaka.
I evo, najzad, dovršen je i rad; bacam pero i ustajem, osećam bol u krstima
i grudima, a u glavi mi se muti. Znam da su mi u ovom času živci u velikoj
meri rastrojeni i čisto kao da čujem poslednje reči što mi ih reče moj stari
doktor: »Ne, takve napore nikakvo zdravlje neće izdržati, jer je to prosto
nemogućno!« Međutim, zasad je to mogućno! U glavi mi se vrti i ja se jedva
držim na nogama; ali radost, bezgranična radost prepunila je moje srce!
Pripovest moja je potpuno završena, a izdavač, mada sam mu već ionako
mnogo dužan, ipak će mi nešto dati kad ugleda plen u svojim rukama - makar
pedeset rubalja, ja i ne pamtim kad sam toliku sumu imao u rukama! Sloboda
i novac! ... Oduševljen, dohvatih šešir, rukopis pod mišku, pa letim kao bez
duše, da samo zateknem kod kuće našeg dragog Aleksandra Petroviča.
Zatekao sam ga, ali on već polazi nekud. On je, što se njega tiče, baš
maločas dovršio jedan ne književan, ali zato vrlo unosan posao, pa isprativši
najzad nekakvog garavog Jevrejina, s kojim je čitava dva časa u svom
kabinetu presedeo, ljubazno mi pruži ruke, pa se svojim mekim prijatnim
basom raspituje za moje dragoceno zdravlje. To je zlatan čovek i ja, bez šale,
imam za šta da mu budem zahvalan. Jer šta je on kriv što je celog svog veka u
književnosti bio samo izdavač? On je osetio da za književnost treba i izdavač,
i osetio je u pravo vreme, čast i slava mu za to - razume se, izdavačka.
On sa prijatnim osmehom doznaje da je povest dovršena i da je iduća
sveska njegovog časopisa, u svom glavnom odeljku, obezbeđena, pa se, bajagi,
iščuđava kako sam uopšte i mogao da nešto dovršim, a pri tom se vrlo
ljubazno šali sa mnom. Zatim prilazi svome gvozdenom kovčegu da mi da
obećanih pedeset rubalja, pa mi uz put pruži drugi, protivnički mesečni
časopis, i ukaza mi prstom na nekoliko redaka u odeljku kritike, gde se s
nekoliko reči pominje i moja poslednja pripovetka.
Pogledam: to je članak nekog »prepisivača«. Mene tu, da kažem, ne grde,
ali me baš mnogo i ne hvale, i ja sam vrlo zadovoljan. Ali »prepisivač«,
između ostalog, veli da moja delà uopšte »udaraju na znoj«, to jest da se ja
oko njih toliko znojim i mučim, toliko ih tešem i deljam da se čitaocu mora
smučiti.
Ja se i izdavač slatko smejemo. Saopštavam mu da je moja poslednja
pripovetka bila napisana za dve noći, a i sad sam za dva dana i dve noći
napisao tri i po štampana tabaka - i kad bi to znao »prepisivač«, koji mi
prebacuje preterano cepidlačenje i tešku sporost moga rada!
— Ipak, sami ste krivi, Ivane Petroviču. što uvek tako zakašnjavate pa
morate, eto, čak i noću da radite?
Aleksandar Petrovič je, naravno, krasan čovek, premda ima jednu
naročitu slabost: da se hvali svojim književnim sudom baš pred onima koji ga
- kao što on to i sam naslućuje - skroz vide. Ali ja neću da sa njim pretresam
književna pitanja, ja primam svoje pare i uzimam šešir. Aleksandar Petrovič
je bio pošao na Ostrva u svoj letnjikovac, pa kad je čuo da ću ja na
Vasiljevsko, on mi srdačno ponudi da me poveze u svojim kočijama.
— Imam nove kočije. Niste ih videli? Vanredne su!
 Izlazimo pred kuću. Kočije zbilja divne, a Aleksandar Petrovič, ovih prvih
dana kako ih je kupio, osećao neobično zadovoljstvo, pa čak i neku duševnu
potrebu da poveze u njima svoje poznanike.
U kočijama se Aleksandar Petrovič opet u nekoliko mahova upušta u
razmatranje o savremenoj literaturi. Preda mnom se ne snebiva i komotno
ponavlja razne tuđe misli što ih je ovih dana čuo od nekog književnika kome
on veruje i čije mišljenje ceni. Pri tom mu se dešava da neki put ceni čudne
stvari. Dešava mu se i da izvrne tuđe mišljenje ili da ga neumesno primeni
tako da ispadne koješta. Ja sedim, ćuteći ga slušam, pa se samo čudim
raznovrsnosti i ćudljivosti ljudskih strasti. »Evo ovaj čovek!« mislim u sebi,
»mogao bi da zgrće pare, ali njemu je potrebna još i slava, književna slava,
slava dobrog izdavača i kritičara!«
U ovaj mah se on muči da mi potanko izloži jednu književnu misao što ju
je neki dan od mene i čuo, a zbog koje se on onda prepirao sa mnom, a sad je
izdaje za svoju! Ali kod Aleksandra Petroviča se takva zaboravnost svaki čas
dešava, i on je već poznat po toj nevinoj slabosti među svima svojim
poznanicima. Kako mu je milo sad kad besedi u sopstvenim kočijama, kako je
zadovoljan sudbom, kako je raspoložen! On vodi naučno-književni razgovor,
pa čak u njegovom mekom, otmenom basu odjekuje nešto učeno. Malo-
pomalo, on se upušta u liberalizam, te dolazi do nevino skeptičkog uverenja
da u našoj književnosti, pa uopšte i u svakoj drugoj, nikad niko ne može
imati poštenja i skromnosti, već postoji samo »uzajamno šamaranje po
njušci« - naročito kad se skuplja pretplata. Mislim u sebi da je Aleksandar
Petrovič čak gotov da svakog poštenog i iskrenog književnika zbog njegovog
poštenja i iskrenosti smatra ako ne za budalu, a ono bar za naivčinu.
Naravno, takvo mišljenje potiče baš iz neobične naivnosti Aleksandra
Petroviča. Ali ja ga već ne slušam. Na Vasiljevskom ostrvu silazim iz njegovih
kočija, i žurim našima. Evo i Trinaeste linije, evo njihove kućice! Ana
Andrejevna, ugledavši me, preti mi prstom, maše prema meni rukom i s i č e
na mene da ne govorim glasno.
— Neli tek što je zaspala, jadnica! - šapuće mi ona brže. - Ako boga znate,
pazite da je ne probudite! Samo mi je nešto, čedo moje, mnogo slaba. Mnogo
se bojim za nju. Doktor kaže da ovo zasad još nije opasno. Ali od njega je
teško iščupati nešto pouzdano, od toga vašeg doktora. Pa je li to lepo od vas,
Ivane Petroviču! Čekali smo vas, čekali na ručak ... Nema vas već čitava dva
dana! ...
— Pa ja sam vam rekao još prekjuče da ova dva dana neću moći dolaziti -
šapućem ja Ani Andrejevnoj. - Morao sam posao da dovršim ...
 — Pa obećao si nam da ćeš danas na ručak doći! Pa gde si? Još Neli
naročito iz kreveta ustala, anđelče moje, pa smo je lepo u naslonjaču
namestili, izneli je da ruča s nama. »Hoću, kaže, da zajedno s vama Vanju
sačekam.« A našeg Vanje nema! Pa šest časova je skoro! Kud ti to skitaš? Eh,
grešniče moj! Pa vi ste je tako ožalostili da nisam znala kako da je umirim ...
Srećom je zaspala, zlato moje. A uz to, Nikolaj Sergejič u varoš otišao (vratiće
se za užinu); pa se sama mučim ... Kanda će neku službu dobiti, Ivane
Petroviču. Ali kad pomislim da je to čak u Permi, čisto me strava hvata ...
— A gde je Nataša?
— U baštici je, rođena moja, u baštici! Idi k njoj ... Nego, i ona sama mi je
nešto ... ne mogu da budem pametna šta je to s njom ... Oh, Ivane Petroviču,
teško mi je na duši! Uverava me da je vesela i zadovoljna, ali ja joj ne
verujem... Idi, Vanja k njoj pa mi posle kaži krišom šta je s njom.. čuješ li? Ali
ja više ne slušam Anu Andrejevnu, već letim u bašticu... Ta baštica pripada
kući; ona je jedno dvadeset pet koraka u dužinu, a toliko isto u širinu i sva je
zarasla u zelenilo. U njoj su tri visoka, stara granata drveta, nekoliko mladin
brezica, nekoliko žbunova jorgovana, orlovih nokata. U jednom kutu ima
malina, dve leje jagoda i dve uzane, vijugave putanjice, duž i preko bašte.
Starac je ushićen tim vrtom i uverava nas da će u njemu uskoro biti i
pečuraka. No glavno je to što je Neli zavolela tu bašticu, pa je često izvozimo
u naslonjači na baštensku putanju, a Neli je sad ljubimica cele kuće. Ali evo i
Nataše. Ona me radosno dočekuje i pruža mi ruku. Kako je oslabela, kako je
bleda! I ona se jedva oporavila posle bolesti.
— Jesi li baš sasvim dovršio, Vanja? - pita me ona.
— Sasvim, sasvim! I celo sam ovo veče sasvim slobodan.
— No, hvala bogu! Jesi li se mnogo žurio? Jesi li kvario?
— Pa šta da radim! Uostalom, nije to ništa. Kod mene se za vreme takvog
napregnutog rada javlja neka naročita uzrujanost živaca; tada jasnije
smišljam, življe i dublje osećam, pa mi se čak i stil potpuno potčinjava, tako
da mi u takvom napregnutom radu sve još bolje ispada. Sve je dobro ...
— Eh, Vanja, Vanja!
Primećujem da je Nataša u poslednje vreme postala strašno ljubomorna
na moje književne uspehe, na moju slavu. Ona čita sve što sam ove godine
napisao, stalno se raspituje za moje dalje planove, interesuje se za svaku
kritiku što se o meni pojavi, ljuti se na neke i neizostavno želi da se ja visoko
uzdignem u književnosti. I svoje želje iskazuje tako energično i uporno da se
ja čak čudim njenom sadašnjem držanju.
 — Tako ćeš se »ispisati«, Vanja - govori mi ona - prisiljavaćeš sebe, pa ćeš
se »ispisati«, a osim toga i zdravlje ćeš upropastiti. Eto S., taj u dve godine po
jednu pripovetku napiše, a N. je za deset godina svega jedan roman napisao.
Ali zato kako je kod njih sve isklesano, obrađeno! Nigde im nikakvu aljkavost
nećeš naći.
— Da, ali oni su materijalno obezbeđeni i ne pišu na određen rok; a ja sam
poštansko kljuse! Nego, sve su to trice! Ostavimo to, mila moja! šta ima novo
kod tebe?
— Mnogo. Pre svega, od njega pismo.
— Zar opet?
— Opet. - I ona mi pruži pismo od Aljoše. To je već treće otkako su se
rastali. Prvo je pismo još iz Moskve, i pisao ga je kao u nekom zanosu.
Izveštavao je da su se prilike tako stekle da mu nije nikako moguće da se
vrati iz Moskve u Petrograd, kao što je na rastanku nameravao. U drugom
pismu se žurio da je izvesti da će nam doći ovih dana da se što pre venča s
Natašom, da je to svršena stvar i da se to nikakvom silom ne može sprečiti. A,
međutim, po tonu celog pisma bilo je jasno da on očajava, da je potpuno u
vlasti stranih uticaja, i da već ni sam sebi ne veruje. On je pominjao, između
ostalog, da je Kaća njegovo proviđenje, te ga samo još ona hrabri i podržava.
Nestrpljivo otvorih njegovo sadašnje, treće pismo.
Ono je bilo na dva tabačića, pisano isprekidano, bez reda, na brzu ruku i
nerazgovetno, izmrljano mastilom i suzama. Počinjalo je time da se Aljoša
odriče Nataše i moli je da ga zaboravi. On se upinje da joj dokaže kako je
njihova zajednica nemogućna; da su tuđi, neprijateljski uticaji nađačali, i da,
najzad, tako i mora biti, inače bi on i Nataša bili nesrećni jer nisu par. Ali on
ne izdrža, pa je najednom, odbacivši svoje razloge i dokazivanja, u isti mah,
bez ikakvog okolišenja, ne iscepavši i ne bacivši prvu polovinu pisma,
priznavao da je on zločinac prema Nataši, da je on propao čovek, te da nije
kadar da ustane protiv volje oca, koji je takođe stigao u selo.
Zatim je pisao kako nije kadar da iskaže koliko pati; priznavao je, između
ostalog, da mu je potpuno jasno da ne bi mogao da usreći Natašu; pa tek
najednom poče da dokazuje kako su njih dvoje jedno za drugo stvoreni.
Uporno i ljutito je pobijao očeve razloge; u očajanju je crtao sliku sreće celog
njihovog života, koja njih oboje, i njega i Natašu, očekuje ako se uzmu ...
Proklinjao je sebe zbog svoje malodušnosti i praštao se zanavek! Pismo je
bilo pisano s mukom; on ga je očevidno pisao van sebe. Meni navreše suze na
oči. Nataša mi pruži drugo pismo, od Kaće. To je pismo došlo u istom kovertu
s Aljošinim, ali zasebno zapečaćeno. Kaća je dosta kratko, u nekoliko redaka,
izveštavala da je Aljoši zbilja veoma teško; da često plače i čisto je očajan, čak
nešto bolestan, ali da je ona s njim, i da će on biti srećan. Između ostaloga,
Kaća se trudila da razuveri Natašu, da ona ne bi pomislila da se Aljoša mogao
tako brzo utešiti, te da njegova tuga možda i nije ozbiljna. »On vas nikad
neće zaboraviti«, dodavala je Kaća, »a i ne može vas nikad zaboraviti, jer je
takvo njegovo srce; on vas bezgranično voli, večno će vas voleti, tako da, ako
vas ma kad prestane voleti, i ako ma kad prestane žaliti za vama, onda ću i
sama zbog toga odmah prestati da ga volim ...«
Vratih Nataši oba pisma; mi se samo zgledasmo, ali ni reči ne rekosmo.
Tako je bilo i posle prva dva pisma. I uopšte, mi smo sad o prošlosti izbegavali
da govorimo, kao da smo se dogovorili. Njoj je bilo neizdržljivo teško, ja sam
to video, ali nije htela nikome, pa čak ni meni, da se poverava. Posle povratka
u roditeljsku kuću, ona je tri nedelje preležala u vrućici, i sad se jedva malo
pridigla. Čak smo i o našoj bliskoj promeni slabo govorili, mada je ona znala
da joj otac dobija mesto, te da ćemo se uskoro morati rastati. Kraj svega toga,
ona je bila prema meni toliko nežna, pažljiva, u tolikoj meri ju je, za sve to
vreme, zanimalo sve što se mene tiče; s takvom stalnom i upornom pažnjom
bi slušala sve što sam morao da joj o sebi pričam da mi je u prvi mah to bilo
skoro teško: činilo mi se da je time htela da me nagradi za prošlost.
Ali te težine brzo nestade: osetih da ona ima sasvim drugu želju, da me
ona prosto voli, voli beskrajno, ne može da živi bez mene i da se ne brine o
svemu što se mene tiče; i mislim da nikad sestra svog brata nije toliko volela
koliko je Nataša volela mene. Ja sam vrlo dobro znao da je naš predstojeći
rastanak tištao njeno srce, da je to Natašu mučilo. I ona je znala da ni ja bez
nje neću moći da živim. Mi sad o tome nismo govorili, mada smo inače
potanko razgovarali o predstojećim događajima ...
Zapitah je za Nikolaja Sergejiča.
— On će se, mislim, skoro vratiti - odgovori Nataša - obećao je da će se
vratiti na čaj.
— Da li on sve zbog toga mesta toliko ide?
— Da. Nego, on će to mesto sad bez sumnje i dobiti; a čini mi se da danas
nije morao da ide - dodade ona zamišljeno. - Mogao je to i sutra.
— Pa zašto je onda otišao?
— Pa, zbog toga što sam dobila pismo. On se toliko muči zbog mene -
dodade Nataša poćutavši malo - da mi to već teško pada, Vanja. On, kanda, i u
snu samo mene sanja. Uverena sam da on ni o čemu drugom i ne misli, osim:
šta je sa mnom, kako živim, o čemu sada mislim? Svaka moja žalost nalazi i u
njegovoj duši odziva. Jer ja vidim kako se on neki put nevešto trudi da
savlada sebe i da pokaže da zbog mene ne tuguje, pravi se veseo, trudi se da
se smeje, pa da i nas nasmeje. Mama je u takvim trenucima kao izgubljena,
pa ni ona ne veruje njegovom smehu, i uzdiše ... Ona je tako nevešta ...
Iskrena duša! - dodade ona sa osmehom. - Eto, kad su danas došla ta pisma,
on je odmah našao da nekud pobegne, samo da nam se pogledi ne bi
susretali... Ja njega više no sebe, više no sve na svetu volim, Vanja - dodade
ona oborivši pogled i stisnuvši mi ruku - čak više no i tebe ...
Prođosmo dvaput po vrtu pre no što ona poče da govori.
— Danas nam je bio Maslobojev, i juče je bio -reče ona.
— Da, on se u poslednje vreme nešto mnogo navadio k vama.
— A znaš li zašto dolazi? Mama u njega veruje kao ne znam u koga. Ona je
uverena da on toliko sve to zna (no, te tamo zakone i sve te stvari) da svaki
posao može dobro da svrši. Pa šta misliš, kakva joj je sad misao došla u glavu?
Nju sad u duši mnogo boli i žao joj je što ja nisam postala kneginja. Ta joj
misao ne da mira, pa se sad, kanda, sasvim poverila Maslobojevu. S ocem se
boji da govori o tome, pa misli da će joj možda Maslobojev tu nešto pomoći,
pa će se to, možda, nekako po zakonu moći izvesti. Maslobojev joj, kanda, ne
protivreči, a ona ga časti rakijom - dodade Nataša smešeći se.
— Taj ugursuz može i to. A otkud znaš?
— Pa mama mi se izgovorila, nekim aluzijama.
— A šta Neli? Kako ona? - zapitah.
— Čak ti se čudim, Vanja, dosad za nju nisi ni zapitao! - reče mi Nataša
prekorno.
Neli je bila opšti idol u ovoj kući. Nataša ju je strašno zavolela, i Neli joj
se, najzad, predala svim srcem. Jadno dete! Ona se nije ni nadala da će ikad
naići na ovakve ljude, da će naći toliko ljubavi prema sebi; i ja s radošću
viđen kako je njeno ogorčeno srce omekšalo, a duša joj se otvorila za nas sve.
Ona se s nekakvim bolesnim žarom odazivala na opštu našu ljubav kojom je
bila okružena, protivno svoj njenoj prošlosti koja je ranije izazivala u njoj
nepoverljivost, ogorčenost i tvrdoglavost prema ljudima. Uostalom, Neli je i
sad znala da bude uporna, dugo je namerno krila od nas suze izmirenja koje
su joj navirale, dok nam se najzad nije sasvim predala. Veoma je zavolela
Natašu, zatim starog Ihmenjeva. A ja sam joj nekako postao toliko potreban
da bi joj se bolest pogoršala kad duže ne bih dolazio. Poslednji put, rastajući
se s njima na dva dana, da već jednom završim zanemareni rad, morao sam
mnogo da je umirujem ... naravno, zaobilaznim načinom. Neli se još jednako
stidela suviše otvorenog, suviše prisnog iskazivanja svojih osećanja.
 Ona nas je sve mnogo zabrinjavala, ćutke i bez ikakvih razgovora bilo je
rešeno da će ona zauvek ostati u domu Nikolaja Sergejiča. Međutim, odlazak
se bližio, a njoj je bivalo sve gore. Razbolela se još onog dana kad smo ja i
ona došli starima, na dan očevog izmirenja s Natašom. Uostalom, šta je to?
Ona je oduvek bila bolesna. Njena bolest se postepeno pojačavala i ranije, ali
sad je počela da se pogoršava neobičnom brzinom. Ne znam, niti bih mogao
tačno odrediti njenu bolest. Nastupi su se, istina, kod nje ponavljali malo
češće no ranije; ali, što je najglavnije, nekakva iznurenost, malaksalost,
neprestano grozničavo i napregnuto stanje - sve ju je to u poslednje vreme
dotle dovelo da se već nije ni dizala iz postelje. I, čudna stvar, što ju je bolest
više savlađivala, tim je Neli bivala blaža, nežnija i iskrenija prema nama. Pre
tri dana uze me za ruku kad sam prolazio pored njenog kreveta, pa me
povuče k sebi. U sobi nije bilo nikoga. Lice joj je bilo u vatri (strašno je bila
izmršavela), oči su joj gorele. Ona se grčevito, strasno pruži prema meni, a
kad se sagoh k njoj, ona me zagrli svojim potamnelim, mršavim ručicama, pa
me snažno poljubi, a zatim odmah zatraži da joj dođe Nataša. Ja je zovnuh.
Neli je neizostavno želela da Nataša sedne kod nje na postelju i da je gleda.
— Hoću da vas gledam - reče joj ona. - Juče sam vas sanjala, a noćas ću vas
opet sanjati... Ja vas često sanjam ... svake noći...
Ona je očevidno htela nešto da iskaže, neko osećanje ju je tištalo, no ona
ni sama nije shvatala svoja osećanja, pa nije znala kako da ih izrazi...
Nikolaja Sergejiča je ona, posle mene, valjda najviše volela. A treba reći
da i Nikolaj Sergejič teško da nju nije voleo kao i Natašu. On je imao
neobičnu sposobnost da Neli razveseli i nasmeje. Tek što joj priđe, odmah
nastane smeh, pa čak i šala. Bolesna devojčica bi se kao dete razveselila,
koketovala bi sa starcem, podsmevala bi mu se, pričala šta je sanjala, i uvek bi
nešto izmišljala, nagonila ga da joj priča, a starac bi u svemu tome toliko
uživao, toliko je bio srećan gledajući svoju »malu ćerčicu Neli«, da se svaki
dan sve više njom ushićavao.
— Sam bog nam ju je poslao kao naknadu za sve naše patnje - reče mi on
jednom odlazeći Neli i prekrstivši je, po običaju, pred spavanje.
Svaki dan, s večera, kad bismo se svi iskupili (i Maslobojev je dolazio
skoro svako veče), dolazio bi i čiča doktor, koji je Ihmenjeve iz sveg srca
zavoleo. Izneli bismo i Neli u stolici među nas, za okrugli sto. Vrata od
balkona bismo otvorili. Zelena baštica, obasjana suncem na zahodu, sva se
lepo videla. Iz nje je dopirao miris svežeg zelenila i tek rascvetalog jorgovana.
Neli bi sedela u svojoj stolici, umiljato nas sve posmatrala i slušala naš
razgovor. Neki put bi se raspoložila, pa bi i sama neprimetno počinjala da
nam priča... U takvim trenucima mi bismo je svi brižno slušali, jer je u
njenim uspomenama bilo stvari koje nije trebalo dodirivati. I ja, i Nataša, i
Ihmenjevi, osećali smo i svesni smo bili svoje krivice pred njom zbog onog
dana kad je ona, uzdrhtala i izmučena, morala da nam ispriča svoju životnu
povest. Doktor je uvek bio naročito protivan tim uspomenama, te bismo,
obično, gledali da taj razgovor promenimo. U takvim prilikama Neli se
trudila da mi ne primetimo kako ona razume naše namere, pa bi i sama
počinjala da se šali s doktorom ili s Nikolajem Sergejičem.
Pa ipak joj je bivalo sve teže i teže. Postala je neobično osetljiva. Srce joj
je udaralo nepravilno. Doktor mi čak reče da ona može umreti vrlo brzo.
O tome nisam govorio Ihmenjevima, da ih ne žalostim. Nikolaj Sergejič je
potpuno bio uveren da će ona ozdraviti pre puta.
— A, eno nam se i tata vratio! - reče Nataša kad ču očev glas. - Hajdemo,
Vanja.
Nikolaj Sergejič još nije ni prekoračio preko praga, a već poče po svom
običaju glasno govoriti. Ana Andrejevna brže zamaha na njega rukama.
Starac odmah ućuta i, ugledavši mene i Natašu, šapatom i ubrzano poče da
nam priča o rezultatima svojih poduhvata. Mesto koje je tražio dobio je, i bio
je sav srećan.
— Za dve nedelje možemo i poći - reče on tarući ruke, pa brižno, iskosa,
pogleda u Natašu. Ali ona mu odgovori osmehom i zagrli ga tako da se
njegove sumnje odmah razbiše.
— Putujemo, putujemo, mili moji, putujemo — progovori on, sav
razdragan. - Samo još ti, Vanja, samo nam je žao da se rastanemo s tobom...
(Moram reći da mi nijedanput nije predložio da pođem s njima, što bi on,
sudeći po svom karakteru, neizostavno učinio... u drugim prilikama, to jest
kad ne bi znao za moju ljubav prema Nataši.)
— Ali šta se tu može, mili moji, šta se tu može! Teško mi je, Vanja, ali
promena mesta sve će nas oživeti... Promena mesta znači promenu s v e g a ! -
dodade on, još jednom pogledavši u kćer.
On je u to verovao i bio zadovoljan svojom verom.
— A Neli? - reče Ana Andrejevna.
— Neli? Pa šta ... ona je sad, čedo moje, još malo slaba, ali dotle će ona
neizostavno ozdraviti. Njoj je i sad bolje. Kako ti misliš, Vanja? - progovori
on, čisto uplašen, pa me brižno pogleda, kao da sam baš ja morao da razbijem
njegove sumnje.
— Pa kako joj je? Kako je spavala? Da se nije što desilo? Da se nije sad
probudila? A znaš šta, Ana Andrejevna: hajde da stočić odmah prenesemo na
terasu, pa nek se donese samovar. Doći će naši, pa ćemo se svi skupiti, a doći
će nam i Neli... Divota! A da se nije probudila? Idem k njoj. Samo ću da je
pogledam ... neću je probuditi, ne boj se! - dodade on videći kako je Ana
Andrejevna opet počela da maše na njega rukama.
Ali Neli se već probudila. Posle četvrt časa već smo svi, kao obično, sedeli
za stolom, za večernjim čajem.
Neli dovezoše u njenoj stolici. Dođe doktor, pojavi se i Maslobojev. On
donese Neli veliku kitu jorgovana, ali je bio nešto brižan i nekako
neraspoložen.
Uzgred rečeno, Maslobojev nam je sada dolazio skoro svaki dan. Već sam
rekao da su ga svi, a naročito Ana Andrejevna, neobično zavoleli, ali njegovu
Aleksandru Semjonovnu obično niko ne bi pominjao.
Ni sam Maslobojev nije je pominjao. Ana Andreievna kad je čula od mene
da Aleksandra Semjonovna još nije njegova zakonita žena, odluči u sebi da
nju ne treba ni primiti niti je u kući pominjati. Tako je i bilo, a u tome se
mogao videti karakter same Ane Andrejevne. Uostalom, da nije imala Natašu,
a što je glavno, da se nije desilo ono što se desilo, ona možda i ne bi bila tako
stroga.
Neli je te večeri bila nekako naročito nevesela i čak nešto brižna. Baš kao
da je nešto ružno sanjala, pa sad razmišlja o tome. Ali Maslobojevom poklonu
se mnogo obradovala, pa je s uživanjem gledala u cveće koje su stavili pred
nju u čašu.
— A ti mnogo voliš cveće, Neli - reče joj starac. - E, pa čekaj onda! -
dodade on oduševljeno - sutra ćemo ti... nego, videćeš! ...
— Volim - odgovori Neli - i sećam se kako sam svoju mamu s cvećem
dočekivala. Mama, još kad smo bili tamo (tamo je značilo u inostranstvu),
bila je jednom čitav mesec dana bolesna. Ja i Henrik se dogovorismo da ćemo
joj, kad se ona pridigne pa prvi put iziđe iz svoje spavaće sobe, iz koje čitav
mesec dana nije izlazila, iskititi sve sobe cvećem. Pa tako smo i učinili. Mama
mi reče uoči tog dana da će sutra ujutru izići da zajedno s nama doručkuje.
Digosmo se to jutro vrlo rano. Henrik donese mnogo cveća, pa smo svu sobu
ukrasili zelenilom i girlandama. Tu je bio i bršljan i još neko krupno ukrasno
lišće - sad već ne znam kako se zove, i još neko lišće koje se za sve hvata, bilo
je i krupno belo cveće, i zelenkade smo imali, a ja ih od sveg cveća najviše
volim, i takve divne ruže, i mnogo, mnogo cveća. Sve to mi povešasmo u
girlandama, i u saksijama razmestismo, i još je neko cveće bilo, čitavo drveće,
u velikim čabrovima. Njih smo po uglovima razmestili i kod mamine fotelje,
pa kad mama uđe, ona se iznenadi i vrlo se obradova, a Henrik je bio sav
srećan... Sad se toga sećam.
Te večeri Neli je bila nekako naročito slaba i uzrujana. Doktor je brižno
pogledao u nju. Ali ona je imala veliku želju da govori. I dugo nam je, sve do
mraka, pričala o svom ranijem životu tamo. Mi je nismo prekidali. Tamo su se
ona i mama i Henrik često vozili u kočijama, i pređašnje uspomene živo
iskrsavahu u njenom sećanju. Ona je sa uzbuđenjem pričala o plavom nebu,
o visokim planinama sa snegom i ledom, koje je ona videla u prolazu, o
planinskim vodopadima; zatim o jezerima i dolinama Italije, o cveću i drveću,
o seoskim stanovnicima, o njihovom odelu i njihovim preplanulim licima i
crnim očima. Pričala je o raznim susretima i doživljajima što su ih tamo
imali. Zatim o velikim varošima i dvorovima, o visokoj crkvi s kupolom koja
bi najedared sva sinula raznobojnim vatrama. Zatim o toplom južnom gradu
s plavim nebesima i plavim morem... Nikada nam još Neli nije pričala svoje
uspomene tako podrobno. Slušali smo je s napregnutom pažnjom. Svi smo
dosad znali samo druge njene uspomene - u mračnom, sumornom gradu, sa
zagušljivom, nezdravom atmosferom, sa kužnim vazduhom, sa raskošnim, ali
blatom umrljanim palatama, sa bledim i mutnim suncem, i sa rđavim i
sumanutim ljudima, od kojih su i ona i njena mama toliko prepatile. Učini mi
se kao da ih gledam kako se njih dve u prljavom suterenu, u vlažno sumorno
veče, zagrljene na svojoj sirotinjskoj postelji, sećaju svoje prošlosti, pokojnog
Henrika i lepota drugih zemalja ... Izađe mi pred oči i Neli, koja se svega toga
sećala, već sama, bez majke, kad je Bubnova batinama i zverskom
nemilosrdnošću htela da je slomi i primora da pođe rđavim putem...
Ali Neli posle pozli, te smo je vratili u sobu. Starac lekar se vrlo uplašio i
ljutio se na nas što smo je pustili da tako mnogo govori. Ona je dobila neki
napad, obuze je neka utrnulost. Taj se napad javljao kod nje već nekoliko
puta. Kad je to prođe, Neli energično zatraži da dođem k njoj. Imala je nešto
da mi nasamo kaže. Ona je toliko molila da je ovoga puta i sam lekar
zahtevao da joj se učini po želji, te svi iziđoše iz sobe.
— Znaš šta, Vanja - reče mi Neli kad ostasmo sami. - Znam, oni misle da ću
i ja s njima poći; ali ja neću ići, jer ne mogu, te ću zasad ostati kod tebe, pa
sam to htela da ti kažem.
Počeh je nagovarati. Rekoh joj da nju svi Ihmenjevi tako vole, da je kao
rođenu kćer smatraju. Da će oni svi žaliti za njom. Da će joj kod mene,
naprotiv, biti teško da živi, pa premda ja nju mnogo volim, ali nema se kud:
ipak ćemo se morati rastati.
— Ne, to nije mogućno! - uporno odgovori Neli - jer ja sad često svoju
mamu sanjam, pa mi i ona kaže da ne idem s njima, nego da ovde ostanem.
Ona mi kaže da sam mnogo zgrešila što sam dedu samog ostavila, i uvek plače
kad mi to kaže. Hoću da ostanem tu pa da negujem dedu, Vanja.
— Pa tvoj deda je umro, Neli - rekoh joj saslušavši je sa čuđenjem.
Ona se zamisli, pa se pomno zagleda u mene.
— Ispričaj mi, Vanja, još jednom - reče ona -kako je moj deda umro. Sve
mi ispričaj, nemoj ništa da izostavljaš.
Bio sam preneražen tim njenim zahtevom, ali ipak počeh da joj pričam
sve kako je bilo. Slutio sam da je ona sad u bunilu ili, u najmanju ruku, da joj
se posle onog nastupa još nije potpuno razbistrilo u glavi.
Ona pažljivo sasluša moje pričanje, i sećam se kako su me njene crne oči,
koje blistahu grozničavim sjajem, uporno i neprekidno pratile za sve vreme
mog pričanja. U sobi beše već pomrčina.
— Ne, Vanja, on nije umro! - reče ona odlučno, saslušavši sve do kraja i
još jednom razmislivši. - Mama mi često o dedi priča i kad sam joj juče kazala:
»pa deda je umro«, ona se vrlo ražalostila, zaplakala se, pa mi je rekla da nije,
da su meni to namerno tako kazali, i da on sad ide da prosi »isto onako kao
što smo pre ja i ti prosile«, kaže mi mama, »pa sve ide po onom mostu gde
smo ga nas dve prvi put videle, kad sam ono pala pred njim, i Azorka me
poznao...«
— To je san, Neli, bolestan san, zato što si sad i sama bolesna - rekoh joj
ja.
— Pa ja sam i sama mislila da je to samo san — reče Neli - pa nisam nikom
htela ni da govorim. Samo sam tebi jedinom, eto, ispričala. Ali danas, kad sam
zaspala pošto ti nisi došao, ja videh u snu i samog dedu. On je sedeo kod
kuće, pa me je očekivao, i bio je tako strašan, mršav, i kazao mi da već dva
dana ništa nije okusio, i Azorka tako isto, i vrlo se na mene ljutio i grdio me.
Rekao mi je i kako sad nema ni truni burmuta, a da on bez burmuta ne može
da živi. On mi je, zbilja, Vanja, to još ranije govorio, pošto je već mama bila
umrla, kad sam jedared bila kod njega. Tada je bio sasvim bolestan, i već
skoro ništa nije znao. Pa kad sam danas to opet od njega čula, ja pomislih:
idem da stanem na ono mesto, pa ću da prosim milostinju. Naprosiću para pa
ću da mu kupim hleba, krompira i burmuta. Pa kao stala sam tamo, prosim i
vidim da deda onuda ide. Malo zastade, pa mi priđe, pogleda koliko sam
naprosila, pa sve uze sebi. To mi je, veli, za hleb, a sad mi još i za burmut
naprosi. Ja opet prosim, a on mi tek priđe pa uzme. Ja mu kažem da ću mu i
tako sve dati, i ništa neću za sebe sakriti. »Ne«, veli, »ti me potkradaš, meni je
i Bubnova kazala da si ti kradljivica, stoga te nikad sebi neću uzeti. Kud si
delà još jedan petak?« Ja se zaplakah kad videh da mi ne veruje, a on ne
gleda što plačem, nego jednako viče: »Petak si mi ukrala!« Pa poče da me
bije, onde na mostu, i mnogo me je bio. A ja sam unogo plakala... Pa stoga
sam ja, Vanja, pomislila da je on možda živ, te negde boravi i čeka da k njemu
dođem ...
Opet počeh da je razuveravam i nagovaram, i najzad je, kanda, i
razuverih. Ona mi odgovori da se sad boji da zaspi jer će opet dedu videti.
Najzad me snažno zagrli.
— Pa, ipak, ja te ne mogu ostaviti, Vanja! - reče mi ona priljubljujući se
mome licu svojim licem. - Baš kad deda i ne bi bio živ, ja od tebe neću da se
rastajem.
U kući se svi uplašiše zbog Nelinog napada. Polako ispričah lekaru sve
njene vizije, pa zapitah kako on konačno misli o njenoj bolesti.
— Ništa se još ne može reći - odgovori mi on zamislivši se - zasad još
nagađam, posmatram i razmišljam, ali... ništa još nije jasno. Svakako je
nemogućno da ozdravi. Ona će umreti. To njima neću da kažem, jer ste me vi
tako molili, ali meni je žao pa ću sutra predložiti konzilijum. Možda će posle
konzilijuma nastati kakav preokret u njenoj bolesti. Ali mi je te devojčice
vrlo žao, kao da je moje dete. Zlatna, zlatna devojčica! I sa živahnim umom!
Nikolaj Sergejič je bio naročito uzbuđen.
— Znaš čega sam se, Vanja, setio - reče on - ona mnogo voli cveće. Pa znaš
šta? Ded da joj spremimo sutra, kad se probudi, onakav isti doček s cvećem,
kao što je ona sa Henrikom svojoj mami spremila, kao što nam je danas
pričala ... Ona je to s takvim uzbuđenjem pričala...
— Da, da, s uzbuđenjem - odgovorili ja. - Ali svako uzbuđenje je sad za nju
ubitačno.
— Da, ali prijatna uzbuđenja su, opet, druga stvar! Veruj mi, sinko,
iskustvu mome veruj: prijatna uzbuđenja mogu čak i da izleče, na zdravlje da
utiču ...
Jednom rečju, ta starčeva zamisao se toliko njemu samom dopala da ga je
od nje obuzelo ushićenje. Nemogućno je bilo protiviti mu se. Ja zapitah
lekara za savet, ali pre no što je ovaj mogao da nešto smisli, starac već zgrabi
kapu pa potrča da spremi što treba za svoj plan.
— Čuj - reče mi on odlazeći - tu u blizini ima jedna zimska bašta, bogata
zimska bašta. Baštovani sad rasprodaju cveće, može ga čovek za male pare
nabaviti. Začudo jevtino! ... Gledaj da privoliš zato i Anu Andrejevnu, jer
inače će odmah da se ljuti što trošimo ... No, dakle ... Da, i znaš šta još, sinko:
kud ćeš ti sad? Skinuo si nevolju s vrata, dovršio si posao, šta imaš sad kući
da se žuriš? Ostani kod nas da noćiš, gore u sobici. Sećaš se, kao nekada. I
dušek tvoj, i krevet - sve tamo na starom mestu stoji, ni dirnuto nije.
Spavaćeš tamo kao kralj francuski. A? Ostani! Pa ćemo sutra ranije ustati,
doneće nam cveće pa ćemo do osam časova svu sobu da iskitimo. I Nataša će
nam pomoći: ona ima više ukusa no nas dvojica. No, pristaješ li? Hoćeš li da
noćiš kod nas?
Rešismo da ostanem da noćim. Starac udesi stvar. Doktor i Maslobojev se
oprostiše i odoše. Kod Ihmenjevih se uveče rano legalo, u jedanaest.
Odlazeći, Maslobojev je bio zamišljen, htede nešto da mi kaže, ali ostavi za
drugi put. A kad se ja, oprostivši se sa starima, popeh u svoju sobicu, na
veliko svoje čudo ugledah ga opet. Sedeo je i čekao me za stočićem
prelistavajući neku knjigu.
— Vratio sam se, Vanja, jer je ipak bolje da ti odmah ispričam. Hajde sedi.
Vidiš, cela je stvar glupa, da se čak jedim ...
— Pa šta je?
— Pa taj tvoj podlac knez me je razljutio, još pre dve nedelje; ali tako da
sam još i sad kao otrovan.
— Ali šta je, šta je! Zar ti još uvek imaš neke veze s knezom?
— No, eto vidiš - ti odmah »pa šta je, šta je?« - kao da se tamo bogzna šta
desilo. Ti si, brate Vanja, ni uzmi, ni ostavi, sušta moja Aleksandra
Semjonovna, i uopšte kao sva ta dosadna ženskadija... Očima ne mogu da ih
vidim ... Vrana grakne, a one odmah, »šta je, šta je?«
— Pa što se ljutiš!
— Ama ne ljutim se, nego na svaku stvar treba gledati obično, bez
uveličavanja ... Evo šta je.
On malo poćuta, baš kao da se još ljutio na mene. Ja ga nisam prekidao.
— Vidiš li, brate - poče on opet - nabasao sam ti na jedan trag ... to jest,
upravo nisam ni nabasao, niti je tu i bilo nekog traga, nego mi se tako učinilo
... To jest, na osnovu nekih pretpostavki, ja sam bio zaključio da je Neli...
možda ... No, pa jednom rečju, kneževa zakonita kći!
— Ta šta govoriš!
— Eto, ti odmah zaurlao: »šta govoriš!« Prosto čovek ne može ni o čemu
da razgovara s takvim ljudima! - viknu on kao mahnit odmahnuvši rukom. -
Jesam li ti ja rekao nešto određeno, lakomislena glavo? Jesam li ti rekao da je
dokazano da je ona zakonita kneževa kći? Jesam li ti rekao ili nisam?
 — Slušaj, prijatelju - prekidoh ga ja u jakom uzbuđenju - ako boga znaš,
ne larmaj, nego objasni sve tačno i jasno. Kunem ti se da ću te razumeti.
Shvati koliko je to važna stvar i kakve sve posledice...
— Eto opet: posledice, a iz čega? Gde su dokazi? Tako se to ne radi, ja ti
ovo sad u poverenju govorim. A zašto sam o tome s tobom zapodenuo
razgovor, to ću ti posle objasniti. Znači, trebalo je. Ćuti, slušaj i znaj da je sve
tajna ...
— Evo kako je bilo. Još zimus, još pre no što je Smit umro, tek što se knez
vratio iz Varšave, on je počeo tu stvar. To jest, ona je bila započeta još mnogo
ranije, još lanjske godine. Ali tada je on jednu stvar istraživao, a sad je počeo
da traga za drugom. Glavno je to što je nit izgubio. Ima trinaest godina
otkako se on sa Smitovom ćerkom u Parizu rastao, pa je napustio; ali svih tih
trinaest godina on ju je budno pratio, znao je da ona živi sa Henrikom, o
kome je danas bila reč; znao je da ona ima Neli; znao je da je bolesna. No,
jednom rečju, znao je sve, samo je najednom izgubio nit. A desilo se to,
kanda, uskoro posle Henrikove smrti, kad je Smitova kći krenula za
Petrograd. U Petrogradu bi knez nju, naravno, brzo pronašao, ma pod kakvim
imenom da se vratila u Rusiju; ali stvar je u tome što su ga njegovi zagranični
agenti obmanuli lažnim podacima; uverili ga da ona živi u nekoj zabačenoj
palanci u južnoj Nemačkoj; oni su se i sami prevarali iz nehatnosti; zamenili
je sa drugom. Tako to potraja godinu dana, ili nešto više. Kad prođe godinu
dana, knez poče da sumnja: prema nekim činjenicama, njemu se još pre
učinilo da to nije ona. Sad je pitanje: kud li se delà prava Smitova kći? Pa mu
dođe u glavu (onako čak bez razloga): a da ne bude ona u Petrogradu? Pa dok
se u inostranstvu vršilo jedno ispitivanje, on je ovde već preduzeo drugo, ali
se vidi da nije hteo da upotrebi suviše zvanični put, te se sa mnom upozna.
Mene mu preporučiše: tako i tako, kažu mu, čovek se bavi time, ljubitelj - no,
i tako dalje, i tako dalje.
Dakle, on mi objasni stvar, samo mi nekako nerazgovetno objasni, đavo -
nerazgovetno i dvosmisleno. Pogrešaka je bilo mnogo; nekoliko puta se
ponavljao, u isti mah iznosio mi je činjenice u različitom vidu Ali, naravno,
ma kako vrdao, sve konce ne sakri. Ja, razume se, počeh sa poniznošću i
prostodušnošću, jednom rečju, ropski odan; ali, po pravilu koje sam jednom
zasvagda usvojio, a u isti mah i po prirodnom zakonu (jer je to prirodni
zakon), pomislih, prvo, da li mi je kazao baš ono što mu treba? Drugo: da li se
ne krije pod onim što je tražio nešto drugo, nedorečeno? U ovom poslednjem
slučaju, to ćeš verovatno i ti, dragi moj, svojom pesničkom glavom moći
shvatiti - on je mene potkradao: jer jedna usluga, recimo, stoji rublju, druga
četiri puta toliko. Pa to bih ja onda bio budala kad bih mu za rublju dao ono
što vredi četiri. Počeh da se udubljujem i da se domišljam, pa, malo-pomalo,
nabasah na tragove. Jedno sam od njega samoga ispipao, drugo - od drugih, a
do trećeg sam došao svojom glavom. Ti možeš da me zapitaš otkud mi pade
na pamet da baš tako postupim. Odgovoriću ti: pa, eto, već i stoga što se knez
nešto suviše uzmuvao, od nečega se žestoko pribojavao. A stvarno, od čega
ima on tako da se plaši? Odveo od oca ljubavnicu, ona ostala trudna, i on je
napustio. No, šta ima tu neobično? Bezazlena, prijatna zabava, i ništa više.
Zar takav čovek kao knez da se boji toga? Ali on se bojao ... I to mi, eto, dođe
sumnjivo. Ja, brate naiđoh ne neke vrlo interesantne tragove, između
ostalog, preko Henrika. On je, naravno, umro, ali od jedne njegove kuzine
(sad za jednim pekarem ovde u Petrogradu), koja je bila ranije strasno u
njega zaljubljena, te ga je i dalje volela čitavih petnaest godina, i pored svog
debelog fatera[53] pekara, s kojim je uzgred izrodila osmoro dece - od te
kuzine, kažem ti, uspeo sam, posredstvom raznih zamršenih manevara, da
doznam jednu važnu stvar: Henrik joj je pisao, po njihovom nemačkom
običaju, pisma i dnevnike a pre no što će umreti, poslao joj je neke svoje
hartije. Ona budala, baš ono najvažnije u tim pismama nije razumela, nego je
razumela u njima samo ona mesta gde se govori o mesečini, o majn liber
Avgustinu i, kanda, još o Vilandu[54]. Ali ja sam tu potrebne podatke dobio,
pa preko tih pisama na novi trag naišao. Doznao sam tu, na primer, o
gospodinu Smitu, o novcu koji mu je ćerka digla, o knezu koji je taj novac
prigrabio; najzad, usred raznih usklika, uvijanja i alegorija, izviri mi iz tih
pisama i prava suština: to jest, Vanja, razumeš, ništa pozitivno ... Onaj zvekan,
Henrik, naročito je to krio, pa je sam ovlaš napominjao, ali iz tih njegovih
ovlašnih aluzija, iz svega skupa uzetoga, poče da se za mene iščaurava
nebeska harmonija: knez je bio sa Smitovom ćerkom venčan! Gde se on to s
njom venčao, kako, kada upravo, da li u inostranstvu, ili ovde, gde su
dokumenti, o tome niko ništa ne zna. To jest, brate Vanja, ja sam od jeda
kosu s glave čupao, tražio i tražio, dan i noć njuškao!
Najzad ja i Smita pronađoh, a on najednom umre. Čak ne stigoh živog ni
da ga vidim. Međutim, jednom prilikom doznajem, najedared, da je umrla
jedna žena koja je mogla biti u pitanju, na Vasiljevskom ostrvu. Raspitujem
se, i nailazim na trag. Bez odlaganja letim na Vasiljevsko i, sećaš li se, tu smo
se tada i videli. Mnogo sam tada podataka nakupio. Jednom rečju, pomogla
mi je tu umnogome i Neli.
— Čuj - prekidoh ga ja - pa zar ti misliš da Neli zna ...
— Šta?
— Da je ona kneževa kći?
 — Pa eto i ti znaš da je ona kneževa kći - odgovori on gledajući me s
nekim Ljutitim prekorom. - Ali našto takva dokona pitanja, ti neozbiljni
čoveče! Nije glavna stvar u tome, nego u tome da ona zna da ona nije prosto
kneževa kći, već zakonita kneževa kći, razumeš li ti to?
— To ne može biti! - uzviknuh.
—- Pa ja sam i sam sebi s početka govorio »ne može biti«. Čak i sad koji
put kažem «ne može biti«. Ali u tome je stvar što to može biti, i što po svoj
prilici i jeste.
— Ne, Maslobojeve, to nije tako, ti si se tu zaneo! - uzviknuh ja. - Ona ne
samo da to ne zna nego je ona zbilja vanbračno dete. Zar ti misliš da bi jedna
mati, imajući kakva bilo dokumenta u rukama, mogla podnositi takvu ljutu
oskudicu, kao ovde u Petrogradu i, osim toga, ostaviti svoje dete bez igde
ičega? Ostavi! To ne može biti!
— Pa ja sam to i sam mislio, to jest, to i do ovoga časa stoji preda mnom
kao nešto nejasno. Ali, ipak je stvar u tome što je ta Smitovica sama po sebi
bila jedna od najćudljivijih i najneuravnoteženijih žena na svetu. Neobična
je to žena bila. Imaj na umu samo sve okolnosti: pa to je, brate, romantika -
sve su to nadzvezdane gluposti u najnemogućnijim i najšašavijim razmerama.
Uzmi samo ovo jedno: od samoga početka ona je sanjala o nekom nebu na
zemlji i o anđelima; zaljubila se bezgranično, poverovala u njega kao u boga
i, uveren sam, poludela je posle ne stoga što ju je prestao voleti, što ju je
napustio, nego stoga što se u njemu prevarila, što je on bio kadar da je
obmane i napusti; stoga što se njen anđeo pretvorio u rđu - pljunuo na nju i
ponizio je. Njena romantična i pometena duša nije mogla da podnese tu
promenu. A na sve to još i uvreda: razumeš li, kakva uvreda? Užasnuta i, što
je najglavnije, ponosita, ona se otrgla i pobegla od njega sa bezgraničnim
prezrenjem. Pokidala je sve veze, sva dokumenta; pljunula na novac, čak i
zaboravila da novac nije njen, no očev, odrekla se novca kao blata, kao
prašine, da bi varalicu svojom duševnom veličinom uništila i stekla pravo da
ga smatra za lupeža i da ga celog veka prezire, pa je tu, verovatno, još i dodala
da smatra za sramotu da se njegovom ženom naziva. Kod nas nema razvoda,
ali, u stvari, oni su se razveli. Pa zar ona njega posle da moli za pomoć! Imaj
na umu da je ona, izbezumljena, već na samrtnoj postelji rekla Neli: ne idi
njima, radi, pogini, ali im ne idi, pa ma ko da te zove (to jest, ona je još i tu
sanjala da će je z v a t i, te da će joj se dati prilika da se još jednom osveti, da
preziranjem smrvi onoga koji zove, jednom rečju, ona se, mesto hlebom,
hranila zlobnom maštom). Mnogo sam, brate, saznao i od Neli, čak i sad još
ponešto doznam. Naravno, majka joj je bila bolesna, u sušici; a ta bolest
naročito razvija ogorčenje i svakakav jed. Ali, ipak, ja pouzdano znam, preko
jedne kume kod Bubnove, da je ona pisala knezu; da, knezu, lično knezu ...
— Pisala! I on primio to pismo? - uzviknuh s nestrpljenjem.
— Pa to baš i jeste što ja ne znam da li ga je dobio. Jednom se Smitovica
sastala sa tom kumom (sećaš se, kod Bubnove, ona nabeljena ženska, sad je
ona u hapsu), no, pa preko nje je htela da pošalje to pismo i bila ga je već
napisala, ali joj ga ne dade, nego ga natrag uze. To je bilo na tri nedelje pred
njenu smrt... činjenica značajna: jer kad se jednom odlučila da mu piše, onda
je sasvim svejedno da li je pismo baš i uzela natrag - mogla ga je drugi put
poslati. Dakle, da li je ona pisala to pismo ili nije, to ne znam; ali ima jedan
razlog za pretpostavku da ga nije slala, jer je knez pouzdano doznao da je ona
u Petrogradu, i gde je upravo, kanda tek posle njene smrti. Možeš misliti
kako se morao obradovati!
— Da, sećam se, Aljoša mi je govorio o nekakvom pismu koje je kneza vrlo
obradovalo, ali to je bilo sasvim nedavno, možda svega pre dva meseca. No,
pa šta je bilo dalje, kako si ti sad s knezom?
— A šta imam ja s knezom? Shvati: kod mene ti je najpotpunija moralna
uverenost, a ni jednog stvarnog dokaza - ni jednog, ma kako da sam glavu
trljao. Položaj kritičan! Trebalo je u inostranstvu podatke iznalaziti, ali gde to
u inostranstvu - ko to zna? Ja, naravno, razumedoh da mi predstoji borba, da
ga mogu zastrašiti samo nagoveštajima, napraviti se da tobože znam više no
što stvarno znam ...
— No, pa šta?
— Ne ide ti taj na lepak! Ali se inače ipak prepao, toliko se prepao da još i
sad od mene zazire. Naš dvojica smo imali nekoliko sastanaka. Da si ga video
samo kako se uprepodobio! Jednom, tobože iz prijateljstva, počeo da mi i sam
sve priča. To je bilo kad je mislio da ja sve znam. I lepo mi je pričao, sa
osećanjem, iskreno - ali, naravno, lagao je nemilosrdno. I, eto, tu sam i
uvideo koliko me se bojao. Pravio sam se pred njim jedno vreme užasno
naivan, a na izgled sam pokazivao da hoću da mu podvalim. Nevešto sam ga
zastrašivao, to jest, namerno nevešto, namerno sam mu govorio drskosti,
počeo bajagi da ga plašim - no zato da bi me on smatrao za naivčinu, pa da mi
se nekako izgovori. Ali podlac se doseti! Drugi put se, opet, napravih da sam
pijan, opet ništa; prepreden je. Možeš li ti to da razumeš, Vanja: trebalo mi je
da doznam u kolikoj meri on od mene zazire; i drugo: pokazati mu da znam
više no što znam u stvari...
— No, pa šta je bilo naposletku?
— Ama, ništa nije ispalo. Trebalo je imati dokaza, činjenica, a ja ih nisam
imao. Jedno je samo on uočio, da bih ja ipak mogao da mu načinim skandal.
Naravno, on se jedino tog skandala i bojao, tim pre što je ovde počeo da
zasniva veze. Jer ti, valjda, znaš da se on ženi?
— Ne...
— Dogodine! Devojku je sebi još lane namerkao; bilo joj je tada svega
četrnaest godina, sad joj je valjda već i petnaest, još je u keceljici, jadnica! A
roditelji joj srećni, presrećni! Pa sad, valjda, vidiš koliko mu je bilo potrebno
da mu žena umre! Generalska ćerka, pa - miraždžijka! Ja i ti, brate Vanja,
nikad se nećemo tako oženiti... Ali što ja sebi dok sam živ neću oprostiti -
viknu Maslobojev, snažno lupivši pesnicom po stolu - to je što me je pre dve
nedelje taj podlac spetljao.
— Kako to?
— Ama evo kako. Vidim da je on shvatio da ja nemam ništa pozitivno i,
najzad, osećam da što dalje stvar razvlačim, on će tim pre, razumeš li, osetiti
moju nemoć. Te tako pristadoh da primim od njega dve hiljade.
— Uzeo si mu dve hiljade! ...
— U srebru, Vanja. Teška srca sam uzeo. Zar dve hiljade za takvu stvar! S
poniženjem ih primih. Stojim pred njim kao ispljuvan, a on mi kaže: »Ja vam,
Maslobojeve, za vaš pređašnji trud još nisam platio (a za pređašnji mi je on
davno bio platio sto pedeset rubalja, kao što smo bili pogodili). Ja sad, veli,
putujem, pa evo vam ove dve hiljade, i sad računam da je ceo naš posao time
potpuno završen.« A ja njemu: »Potpuno završen, kneže«, i ne smem da mu
pogledam u onu njegovu njušku. Mislim u sebi: Eto, prosto, kao da mu s lica
čitam pitanje: »Misliš, nadmudrio si me? To ja samo iz dobrodušnosti dajem
jednom mazgovu.« Ne sećam se već kako sam tada od njega otišao.
— Pa to je podlo, Maslobojeve! - uzviknuh ja. - šta si učinio s Neli!
— More, nije to samo podlo, to je odvratno ... To je... to je... ama, tu već ni
reči nema da se izkaže!
— Bože moj! Pa on bi morao bar zbrinuti Neli.
— Eh, morao. A kako da ga nagnaš? Da ga zastrašiš nečim? Sad ga već ne
uplaši, jer sam, eto, pare primio. Sam, sam sam mu u oči priznao da se mene
treba bojati samo dok mi ko ne pokaže dve hiljadarke, sam sam, eto, procenio
sebe na toliku sumu! Pa čime sad da ga zaplašim?
— Pa zar je, zar je Nelina stvar baš sasvim propala? - viknuh skoro u
očajanju.
— Nipošto! - uzviknu Maslobojev vatreno, pa se nekako sav trže. - Ne,
neću ja to njemu tako ostaviti! Opet ću iznova da počnem, Vanja: već sam se
rešio! Pa šta onda ako sam i uzeo te dve hiljade? Čudna mi čuda! Ja sam to,
tako mu dođe, zbog uvrede primio, jer mi je on, nesrećnik, podvalio, znači,
držao me je za budalu! Podvalio, pa se još i šegači s čovekom! Nećeš, brate,
zapamtićeš ti koga si držao za budalu! ... Nego, sad ću ja, Vanja, celu stvar od
same Neli da počnem. Po nekim svojim opažnjama, potpuno sam uveren da
se u njoj krije sav rasplet ove stvari. Ona sve zna, sve... Njoj je sama njena
mati ispričala. U vrućici, u tuzi mogla joj je ispričati. Nije imala kome da se iz
jada, desila se tu Neli i ona joj ispričala. A možda ćemo i na kakve dokumente
nabasati - dodade on u slatkom ushićenju, tarući ruke
— Razumeš li sad, Vanja, što se ja neprestano tu vrzmam? Pre svega, iz
prijateljstva prema tebi, to i da ti ne govorim; ali, najglavnije: posmatram
Neli; a treće, brate Vanja, hteo-ne hteo, ali ti mi sad moraš pomagati, zato što
imaš uticaja na Neli! ...
— Neizostavno, kunem ti se - uzviknuli ja - i nadam se, Maslobojeve, da
ćeš se ti tu, u prvom redu, brinuti za Neli, za jadnu, uvređenu sirotu, a ne
samo za svoj džep ...
— A što se to tebe tiče za čiju ću se korist starati, ti božji čoveče? Samo da
se posao uradi, to je glavno! Naravno, u prvom redu da sirotu pomognemo, to
nam i čovekoljublje nalaže. Ali ti, Vanjuška, nemoj da me konačno osuđuješ
ako se ja i o sebi pobrinem. Ja sam čovek siromah, a on ne bio vređati
sirotinju! On meni moje otima, pa me je, hulja, uz to još i prevario. Pa to bih
ja onda, po tvome shvatanju, takvom lupežu morao kroz prste gledati? Niste
se na pravog namerili!
Ali naš cvetni praznik nam sutra ne pođe za rukom. Neli je pozlilo, te već
nije mogla da iziđe iz sobe. I nikad više iz te sobe nije izlazila.
Umrla je posle dve nedelje. Za te dve nedelje borbe sa smrću ona nije
mogla nijednom sasvim doći k sebi, niti se oteti od svojih čudnih vizija. Um
njen kao da se bio pomutio. Bila je tvrdo uverena do same smrti da je deda
zove k sebi i da se ljuti na nju što ne dolazi, lupa štapom i zapoveda joj da ide
da od dobrih ljudi prosi za hieb i burmut. često bi počinjala da plače u snu, a
kad bi se probudila, pričala bi da je videla mamu.
Samo neki put kao da bi joj se svest potpuno vraćala. Jednom smo ja i ona
bili ostali sami. Ona se povi prema meni, pa dohvati moju ruku svojom
suvom vrelom od teške vatre ručicom.
— Vanja - reče mi ona - kad umrem, oženi se Natašom!
To je, kanda, bila njena stalna i davnašnja misao Ja joj se ćuteći
osmehnuh. Videvši moj osmeh, ona se i sama osmehnu, sa nestašnim izrazom
popreti mi svojim mršavim prstićem, pa me odmah poče ljubiti.
 Tri dana pred smrt, jednog divnog letnjeg večera ona nas zamoli da
dignemo zavesu pa da otvorimo prozor u njenoj sobi. Prozor je gledao u
bašticu. Ona je dugo gledala u gusto zelenilo, u sunčev zalazak, pa najedared
zamoli da mene i nju same ostave.
— Vanja - reče ona jedva čujnim glasom, jer ju je snaga već bila sasvim
izdala - skoro ću umreti. Vrlo skoro, pa hoću da ti kažem da me se sećaš. Za
uspomenu ti ostavljam evo ovo (i ona mi pokaza veliku amajliju koja joj je
visila na grudima, zajedno s krstićem). To mi je mama dala kad je umirala. Pa,
eto, kad ja umrem, a ti skini s mene tu amajliju, uzmi je sebi i pročitaj šta u
njoj piše. A ja ću svima danas reći da je nikom drugome ne daju, samo tebi. A
kad pročitaš šta u njoj piše, otiđi k njemu i reci da sam umrla, ali da mu
nisam oprostila. I reci mu da sam tu skoro jevanđelje čitala. Tamo se kaže:
praštajte svima neprijateljima svojim. Pa, eto, to sam pročitala, ali njemu
ipak nisam oprostila, jer i mama kad je umirala i kad je još mogla da govori,
poslednje što je rekla bilo je: proklinjem ga, pa eto, i ja ga sad proklinjem, ne
zbog sebe, nego zbog mame... I još da mu kažeš kako je mama umirala, kako
sam ja ostala sama kod Bubnove, ispričaj mu kako si me video kod Bubnove,
sve, sve mu to ispričaj, pa mu još reci da sam volela čak i kod Bubnove biti, ali
k njemu nisam pošla ...
Govoreći to, Neli preblede, oči su joj se sjajile, a srce joj poče lupati tako
jako da klonu na uzglavlje, te valjda dva minuta ni reči nije mogla
progovoriti.
— Zovi ih, Vanja - reče ona najzad slabim glasom - hoću da se oprostim s
njima svima. Zbogom, Vanja! ...
Ona me toplo zagrli još poslednji put.
Uđoše svi naši. Starac nikako nije mogao da uvidi da je ona na umoru. On
nije hteo ni pomisao takvu da dopusti. Do poslednjeg časa se sa svima nama
prepirao i uveravao nas da će Neli neizostavno ozdraviti. Sav je propao bio od
žalosti; po čitave dane, pa čak i cele noći presedeo bi kod Neline postelje.
Poslednje noći nije ni trenuo. Trudio se da unapred oseti i najmanji prohtev,
najmanju Nelinu želju, pa, izlazeći od nje k nama, gorko bi plakao, ali posle
jednog trenutka bi se opet počeo nadati, pa bi i nas uveravao da će ona
ozdraviti. Svu joj je sobu napunio cvećem. Jednom joj je doneo čitav buket
divnih ruža, belih i crvenih; nekuda je po njih daleko išao pa ih je doneo
svojoj Nelici... Time je on nju veoma uzbuđivao. Ona nije mogla da se svim
srcem ne odaziva na takvu opštu ljubav. Te večeri, večeri, njenog praštanja s
nama, starac nikako nije hteo da se s njom zanavek oprosti. Neli mu se
osmehnu, pa se celo to veče trudila da izgleda vesela, šalila se s njim, čak bi
se i smejala... Mi svi iziđosmo od nje skoro u nadi, ali sutradan ona već nije
mogla da govori. Posle dva dana je preminula.
Sećam se kako je starac ukrašavao njen mali sanduk cvećem i s očajanjem
gledao u njeno izmršavelo mrtvo lice, u njen mrtvi osmeh, u ručice njene
prekrštene na grudima. Plakao je za njom kao za svojim rođenim detetom.
Nataša, ja - svi smo ga mi tešili, ali on je bio neutešan i ozbiljno se razboleo
posle Neline sahrane.
Ana Andrejevna mi je sama predala onu amajliju koju je skinula s Nelinih
grudi. U toj amajliji beše pismo Neline majke knezu. Pročitao sam ga na dan
Neline smrti. Ona se obraćala knezu proklinjući ga, govorila je da mu ne
može oprostiti, opisivala svoj život u poslednje vreme, sve one strahote u
kojima ostavlja Neli, pa ga je molila da učini bar nešto za dete. »Dete je vaše«
- pisala je ona - »to je kći vaša i vi sami znate da je ona vaša prava kći. Ja sam
joj rekla da ode k vama kad umrem i da vam preda u ruke ovo pismo. Ako ne
odgurnete Neli, možda ću vam i oprostiti tamo i o sudnjem danu ću stati pred
presto božji, pa ću moliti Sudiju da oprosti grehe vaše. Neli zna sadržinu mog
pisma. Ja sam joj ga čitala, i sve sam joj objasnila, ona zna sve, sve...«
Ali Neli ne ispuni zavet: ona je znala sve, ali nije otišla knezu i umrla je
nepomirena.
Kad smo se vratili sa Nelinog pogreba, ja i Nataša smo izišli u vrt. Dan je
bio vreo, sav je blistao u svetlosti. Oni su putovali posle nedelju dana. Nataša
me pogleda dugim, čudnim pogledom.
— Vanja - reče ona - Vanja, pa to je bio san!
— Šta je bilo san? - zapitah je ja.
— Sve, sve - odgovori ona - sve za ovu čitavu godinu. Vanja, zašto sam ja
uništila tvoju sreću?
A u očima joj pročitah:
»Mi bismo zajedno mogli biti zauvek srećni!«
 Napomene

[1] »Mili moj Avgustine« - popularna nemačka pesma u malograđanskoj

sredini onog doba
[2] Nemačke novine onog doba
[3] šušelj - pogrešno izgovorena ruska reč »čučelo« - punjena ptica ili
životinja
[4] Gospodin
[5] Nevolja! Šta bi to sad?
[6] Kvart u Petrogradu; linija - ulica.
[7] Dostojevski ovde misli na svoj prvi roman »Bedne ljude«
[8] Junaci istoimenih romana patriotskog malograđanskog pisca. M. I.
Zagoskina (1789-1852)
[9] Reči gradonačelnika u Gogoljevom »Revizoru« upućene nastavniku
koji je padao u vatru kad god je govorio o toj istorijskoj ličnosti.
[10] Abbaddonna - romantična pripovetka N. A. Poljevog (1796-1846).
[11] V. G. Bjelinski »Severnый Trutenь.« - Bjelinskom neprijateljske
novine »Severnaя pčela«.
[12] Francuski komediograf
[13] V.G.Bjelinski umro je od tuberkuloze 7. juna 1848. g.
[14] Ruski car, otac Petra Velikog (1645-1676)
[15] Ruski pisac i istoričar
[16] Iz pesme Polonskog: Zvonce
[17] Potporučnik Dirka, o kome priča u Gogoljevoj »Ženidbi« poručnik
Ževakin
[18] Lisabon je stradao od zemljotresa 1755. god
[19] Treći stalež, a treći stalež je ono glavno. - Treći stalež je u Francuskoj,
u vremenu pre 1789, bio narod, kao protivnost plemstvu i sveštenstvu
[20] Veličanstveni
[21] »Obmokni« - umoči (ovde - pero u mastilo). Ovaj izraz znači napisati
nešto sasvim nečitko. Uzet je iz Gogoljeve drame »Parnica«, u kojoj se
činovnik Burđukov žali svom sekretaru da je njegova tetka, na samrti, kad
već; nije vladala rukom, potpisala svoje ime Jevdokija tako da su ga pročitali
»obmokni«
[22] Kakva divna slika!
[23] Proširenje arterije i srca
[24] Ime jedne boginje u grčkoj mitologiji, oličava zavist, osvetu i omrazu
[25] Da popije čaj
[26] Vrsta pite
[27] Falstaf - gurman i hvalisavac, junak iz Sekspirove komedije »Vesele
žene vindzorske«
[28] Latinski pisac biografija I veka pre n. e.
[29] »Ja uzimam svoje dobro gde ga nađem« - omiljena Molijerova
uzrečica
[30] Muž
[31] Penati - stari rimski bogovi, čuvari domaćeg ognjišta
[32] Trimo - visoko ogledalo, obično između dva prozora, u kome se vidi
ceo čovek
[33] Odlikovanje koje se davalo činovnicima za revnosnu službu
[34] Dvoboj.
[35] Sudbina
[36] Čuvena delikatesna radnja u Petrogradu
[37] Kneževina
[38] Ličnost iz komedije Gribojedova »Nevolja zbog pameti«
[39] Pomijarov
[40] Do skorog viđenja ovde - u smislu da će uskoro produžiti razgovor
[41] Što gore, to bolje
[42] Aluzija na Gogoljeva delà »šinjel« i »Revizor«
[43] Verski sektaši
[44] Prostosrdačnosti
[45] Dragi moj
[46] Šta vam pada na pamet, dragi moj
[47] Pijmo, prijatelju
[48] Francuski pisac, autor erotičnih romana
[49] Na kraju krajeva
[50] Francuski diplomata iz vremena revolucije
[51] Čaj od lekovitog bilja
[52] Pet kopjejki
[53] Otac, ovde - čika
[54] H. M. Viland (1733-1813), nemački pisac romantičar