Dušan Kovačević

GENERALNA PROBA SAMOUBISTVA

Malo gorča komedija o laži

Glumci drame „Samoubistvo", i uloge koje igraju u ovoj „metafizičkoj" komediji:

GLUMAC, u ulozi Samoubice, i samoubičinog Brata
GLUMAC, u ulogama četiri Brata: Kapetana, Biznismena, Psihijatra, i Advokata
GLUMAC - RIBAR
GLUMICA - DEVOJKA
JEDAN GLAS IZ TONSKE KABINE

I
POKUŠAJ SAMOUBISTVA NESREĆNOG ARHITEKTE
Dunavski most...
Ogradi prilazi sredovečan čovek - izmeñu pedeset i šezdeset godina, u sivom mantilu,
pomalo rasejanog, sluñenog pogleda ispod okruglih stakala naočara za vid... Naslanja se
na ogradu, posmatra tamnu površinu reke u noćnoj tišini, osvrće se - proverava da li ga
neko gleda, skida mantil i uredno ga presavija, „slaže", ostavljajući ga pokraj metalne
ograde... Iz džepova sakoa prvo vadi novčanik, pa plavi koverat, i na kraju mobilni
telefon... Sve to pažljivo stavlja na presavijeni mantil, i dalje gledajući da neko ne naiñe...
Kad proñu retka kola u ovo doba noći, uspravi se, osmehne i poñe korak-dva, kao daje
zastao u šetnji... Čim automobil nestane, vraća se do mantila, nastavljajući svoje
samoubilačke pripreme; pedantno, mirno, i očigledno sve ranije osmišljeno.
Pošto je završio „tehnički deo posla", podiže glavu i za trenutak gleda put zvezdanog
neba, kao da posmatra kuda će otići kad okonča muke na ovom svetu... Skida naočare,
spušta ih na mantil, pa podiže desnu nogu na ogradu, i već je (bio) zaseo na metalni
branik, kad se neplanirano nečega setio, nečeg što bi bilo dobro da uradi; spušta nogu sa
ograde i uzima telefon sa mantila... Brzo je dobio Devojku, koja mu je bila „sve u
životu", poslednje dve godine.

SAMOUBICA: Gde si, ljubavi?... Zašto si tako zadihana?... Vežbaš?... Nisam znao, nisi
mi rekla da si krenula na časove plesa... Da... naravno, trebaće ti... Naravno, naravno,
dušo... A ko ti je instruktor plesa?... Ne, ne, ne... Nisam ljubomoran. Zanima me, samo,
da li si u dobrim rukama. Mislim, da li je čovek stručnjak... Bože, ljubavi... Pitam te
najozbiljnije. Nisam ljubomoran, kad ti kažem... Brinem se. Samo, da li je čovek
pouzdan, da li može da te nauči sve te komplikovane igre do početka snimanja. Ti u filmu
više plešeš nego što normalno hodaš... Jeste, jeste, ljubavi... A da li se moj Brat složio da
ti taj mladić bude instruktor?... Jeste... Čudi me... Moj Brat je posesivan i, najblaže
rečeno, sebičan čovek; sebičan od roñenja. Ono što je njegovo, to je samo njegovo, i
nema šanse da to njegovo deli sa nekim drugim... Nisam rekao da si ti „njegova" -
privatno, već da si njegova glumica, njegov poslovni partner, buduća filmska zvezda...
Hteo sam reći, ljubavi, on bi, kao producent, morao da zna šta ti radiš i sa kim se viñaš...
Jeste, ljubavi... Velike pare su uložene u taj film, a, zapravo, najviše u tvoju ulogu, i u
tebe... (Osvetliše ga farovi automobila koji je zastao. Samoubica okreće glavu od jakog
svetla. Čuje glas iz kola koji ga pita: Da li je sve u redu? Jeste, Jeste... odgovara
Samoubica. Treba li vam neka pomoć?... Ne, ne. Hvala vam. Šetam. Automobil odlazi, a
čovek nastavlja razgovor sa Devojkom)... Izvini, ljubavi... Zaustavila se neka kola; vozač
me pita, da li mi treba neka pomoć... A taman sam pomislio da na celom svetu nema
jednog jedinog dobrog čoveka... Gde sam? Pa, na mostu, ljubavi... Na dunavskom
mostu... Ti znaš da se ja nikad ne šalim. Rekla si mi, bar hiljadu puta: dragi, ti dibidus
nemaš osećaj za šalu; život shvataš suviše ozbiljno, preozbiljno, skoro tragično... Šta
radim na mostu? Pa, došao sam, ljubavi, da se malo ubijem... Sad ću, lepo, da skočim sa
mosta, da završim ekskurziju na ovom svetu. Dosta je bilo. Sve sam video, sve sam čuo,
mnogo toga sam i doživeo, nagledao sam se svega i svačega, a ti si mi bila tačka na kra-ju
života... Hteo sam da odem i da ti se ne javim, ali sam se u poslednjem trenutku
predomislio - kao svaki „staromodan čovek koga je pregazilo vreme", kao što si mi sinoć
rekla... Jeste, ljubavi. Baš tako si mi rekla... Naravno, nije to razlog da ja sad skočim s
mosta; postoje ozbiljniji razlozi... Ej, sunce moje, jesenje, bar ti znaš da se ja nikada ne
šalim. Evo, čuješ li zvuk broda koji upra-vo prolazi ispod mosta. Samo trenutak... (On
nadnosi telefon nad reku, prenoseći joj zvuk motora broda koji plovi ispod mosta. U
uverljivosti mu „pomaže"i sirena broda, koja ga je, skoro, obradovala)... Čula si sirenu?...
Kao da sam je naručio da te pozdravi... Šteta je što se ja nisam bavio filmom; imam
osećaj da bih pravio uzbudljive, interesantne, i verovatno pomalo sentimentalne filmove,
kao one iz vremena kad je film bio crno-beli... Evo, kad već pričamo o filmu, hoćeš li da
ti „izrežiram" kraj života jednog Baksuza, odnosno - mene?!... Ja ću sad preći ogradu
mosta, skočiću u ambis, i reći ću ti - volim te, pre nego što Dunav prekine vezu. Neću
vrištati, kao što većina samoubica radi. Koncentrisaću se, i pre udara o vodu povikaću:
volim te!... Ej, ej, šta ti je, ljubavi... Nemoj da plačeš, kad sam smislio genijalan kraj
(naše) ljubavne priče. Mogla bi ovo da ispričaš mome bratu, pa da, eventualno, napravite
ovakav kraj filma... Bila bi to sjajna scena, veličanstven kraj. Stariji čovek, koji obožava
svoju znatno mlañu devojku, ubija se tako što skače sa mosta, i u telefon joj viče
poslednje reči: volim te!... Ljubavi, pa to bi bio kraj za Oskara!... Evo, sad ćemo videti
kako to izgleda... Žao mi je, samo, što nećeš moći da kažeš da li sam sve dobro uradio...
Ljubavi, molim te... Molim te, nemoj da plačeš; zbunjuješ me... Moram da se
koncentrišem, da ne pogrešim, jer neću imati priliku da ponovim scenu... (Dok priča,
ubeñujući ljubav" da ne plače, Baksuz - kakoje sam sebe „krstio", prelazi ogradu i zastaje
na platou iznad provalije nad rekom. Oslanjajući se leñima o ogradu - da ga samoubilački
nagon ne bi „povukao " pre vremena, skida cipele - cipelu o cipelu, i stavlja ih pokraj
mantila, kroz rešetke ograde) Izvini, ljubavi, morao sam da skinem cipele. Žao mi je -
kupio sam ih pre nedelju dana; ručni rad, engleska koža, italijanski dizajn... Brat je želeo
iste ovakve, i ja sam mu obećao, ali sam se sad setio da obećanje neću moći da ispunim.
Pa, pošto mi je uzeo sve u životu, neka uzme i ove cipele. I - molim te, reci mu, ako može
u ovim cipelama da krene boljim, lepšim, poštenijim i ljudskijim putem; da ne ide - kao
do sada, po glibu, blatu, ñubretu, i ljudima... Nemoj da plačeš, mila moja... Znaš o čemu
ti pričam... Hoćeš li da prestaneš da plačeš, i da mi kažeš samo jedan jedini razlog zašto
ne bi trebalo da se ubijem?... Lakše ti je da i dalje plačeš, nego da se setiš samo jednog
razloga... Nećeš me, nikad više, prevariti plakanjem, ljubavi... Naplakala si mi se toliko,
da mi je procureo krov na kući; mokar sam od tvoga plakanja poslednje dve godine,
nikako da se osušim. Zato sam, valjda, i rešio da skočim u reku; navikao sam se da
budem mokar... Samo još nešto, ljubavi. Ostavio sam pokraj ograde, na mostu, pismo za
Brata, u kome sam mu sve lepo objasnio šta treba da uradi. Zamoli ga, kad ostanete sami,
da uradi ovo što sam napisao... Eto, to bi bilo sve... Jao, umalo da zaboravim!... (Iz džepa
sakoa vadi ključeve kola). Ostavio sam kola ispod mosta... Evo, ključevi su u mantilu, da
ne razvaljujete vrata... I, to bi bilo to, sunce moje, jesenje... Molim te, prestani da jaučeš;
zbunićeš me, zaboraviću da ti kažem da te volim... Sve ostalo što ti sad nisam rekao,
napisao sam u ovom pismu... Jesi li spremna, ljubavi?... Krećem... (Samoubica se odvaja
od ograde, dolazi do ivice nezaštićenog dela, gleda u provaliju ispod sebe, i taman da
skoči, zaustavi ga nečiji glas, nalik na krik.)
RIBAR: Druže! Prijatelju! Gospodine!
(Mlañi čovek - ribar po izgledu, dotrči na nekoliko koraka od Samoubice i, zastaje, ukipi
se, kao da će on pasti ako napravi još jedan korak. Samoubica, sa one strane ograde,
zbunjen vikom i pojavom nepoznatog čoveka, okreće se da vidi ko to vrišti.)
RIBAR: Nemoj, prijatelju, majke ti... Nemoj, molim te... Ovako te molim... Nemoj da
skačeš ovde, ljubim te... Taman sam, dole, ispod mosta, postavio mreže i bubnjeve... Ako
skočiš, sve ćeš upropastiti, ima sve da mi pokidaš... Nemoj, molim te... Pre nedelju dana
mi je jedan skočio i sve pokidao, a ja od ovog ribarskog posla živim; izdržavam familiju;
ženu i četvoro dece... Nemoj, roñeni, da me i ti zaviješ u crno. Ako mi i ti pokidaš alat, u
koji sam ponovo uložio sve što sam imao - i zadužio se, mogu slobodno da skočim
odmah posle tebe... Evo, kunem ti se u moje četvoro dece - sve jedno drugom do uveta,
ako ti sad skočiš, ja skačem za tobom... Šta će mi život, ako nemam od čega da živim...
Ili - prvo me ubij, pa onda skoči... (Samoubica gleda izbezumljenog, uzrujanog,
uplakanog čoveka; očigledno mu je neprijatno, jer svojim skokom nije želeo da učini bilo
kakvo zlo. Osmehnuvši se kao krivac, pokuša da se pravda.)
SAMOUBICA: Prijatelju... ja, stvarno, nisam znao da su vam mreže ispod mosta...
Nemojte se ljutiti, ali, ja bih svakako, morao da skočim...
RIBAR: Morao bi... Moraš?
SAMOUBICA: Da, nažalost, moram... I, molim vas, nemojte plakati; ne podnosim
plakanje zbog mene...
RIBAR: Pa, što baš ovde da skočiš, burazeru?... Zašto baš na ovom mestu? Meni na
glavu...
SAMOUBICA: Nisam znao da vi ovde lovite... Ovo je najviši deo mosta, Dunav je ovde
najdublji i najopasniji; virovi odmah povuku čoveka na dno... Nema šanse da se spaseš...
Ne bih voleo da se brukam, da novine pišu kako sam skočio i kako su me spasli, pa onda
odveli u ludnicu... Em se nisam ubio - nesposoban sam i da se ubijem, em sam - lud...
RIBAR: Razumem ja tebe, prijatelju, ali...
SAMOUBICA: Nemojte mi prilaziti... Ostanite, tu... Tako...
RIBAR: Da i ti nisi ostao bez posla, možda?
SAMOUBICA: Ja sam, gospodine, ostao bez - svega...
RIBAR: Vidi, ako neko može da te razume, onda sam to ja. Nekoliko puta sam
razmišljao da prekratim život plinom - imam mali plinski šporet u brodu, ali sam se uvek
predomislio u poslednjem trenutku, govoreći sebi: čovek mora da se bori dok je živ, dok
ima snage, i dok je odgovoran za porodicu... Imaš li porodicu, prijatelju?
SAMOUBICA: Zadržavaš me... Nepotrebno me zadržavaš...
RIBAR: Molim te, samo još nešto da ti kažem. Ja sam, po profesiji, mašinski inženjer.
Završio sam dva fakulteta. Fabrika mi je zatvorena, ostao sam na ulici posle dvadeset
godina rada. Ribarenje mi je jedini izvor prihoda. Uložio sam u brod - koji sam sam
napravio, skoro petnaest hiljada evra. Zadužio sam se za motor, mreže, dozvole, vez... Da
ulovim jato kitova, ne bih vratio dugove...
SAMOUBICA: Izvinite, gospodine... (Čovek podiže telefon koji je mahinalno, spustio uz
nogu; javlja se Devojci sa prizvukom izvinjenja.)... Izvini, draga, nisam još skočio.
Zadržao me jedan čovek... gospodin - ribar... Moli me da ne skačem sa ovog mesta, jer je
ispod mosta postavio mreže...
RIBAR: I struk.
SAMOUBICA: Struk...
RIBAR: Da... Struk, gospodine.
SAMOUBICA: Ne razumem, izvinite, ali, stvarno - ne razumem...
RIBAR: Bacio sam i struk od dvesta pedeset udica... Znate li vi šta je struk?... A da li
znate šta je parangal?... To vam je konop, ili najlon, sa mnogo udica, za velike ribe...
SAMOUBICA: Da... A zašto je to bitno u mom slučaju?
RIBAR: Bitno je, itekako je bitno. Ako potonete do dna, gospodine, jedna od udica će
vas sigurno zakačiti i vi ćete ostati na mom struku, pa ću ja morati da vas vadim i da
imam posla sa policijom, jer je bacanje struka za branjeno ispod mosta. Oteraćete me u
zatvor, na robiju. Policija bi mogla - za kaznu, da mi oduzme brod, i svu opremu... Vi
ćete se ubiti i rešiti vaš problem, a ja ću završiti na robiji, ako mi se zakačite za neku
udicu... A nema šanse da promašite dvestapedeset udica; nema šanse...
(Samoubica gleda uzrujanog čoveka, ne može da veruje šta mu se dogaña u poslednjim
trenucima života. Ponovo se obraća Devojci, raspet izmeñu nje i očajnog Ribara.)
SAMOUBICA: Ljubavi, javiću ti se za dva minuta... Moram sa ovim gospodinom da
raščistim neke stvari. Ne mogu da odem, a da nepoznatom čoveku napravim problem...
Nemoj da plačeš! Nerviraš me! Biće mi lakše kad se ubijem, da te ne slušam kako
plačeš!... Šta si rekla? Kako ja to razgovaram sa tobom? Pa, dušo, razgovaram sa tobom
kao čovek koji stoji na ivici mosta, tri sekunde pre kraja života!... Nerviraš me, ti me
nerviraš, ovaj gospodin me nervira, ne može čovek ni da se ubije na miru!... Šta je,
gospodine, je l' vi ponovo plačete?... Zašto sad plačete?
RIBAR: Pa... rekao sam vam... Ako se zakačite na neku od udica... ostao sam bez posla...
Pomreće mi deca od gladi... Plačem, gospodine, da ne bi plakala moja deca kad ostanu
sama, i gladna, dok sam ja u zatvoru... Majka ih je ostavila, pa ako ostanu i bez mene...
završiće na ulici meñu narkomanima i pedofilima... Da li je to „malo" za plakanje?... Vi
samo o sebi mislite...
SAMOUBICA: Dobro... Koliko vam treba da izvadite to čudo iz reke?
RIBAR: Pa... oko dva sata, ako radim sam. Treba složiti preko osam stotina metara
struka, sa dvesta pedeset udica...
SAMOUBICA: Dva sata?
RIBAR: Da... I to pod uslovom da mi na struku nije već neka velika riba. Ako je som, na
primer, pa još poveći, naše veličine, mogu da ga izvlačim do jutra...
SAMOUBICA: I ja, onda, da stojim ovde do jutra? Izvinite, da li ste vi normalni? Da li
ste vi, gospodine, normalni?!
RIBAR: Vi mene pitate da li sam ja normalan, a vi stojite na ivici mosta, i ja vas molim
da se ne ubijete... Pa, ko od nas dvojice nije normalan?
SAMOUBICA (U telefon): Čuješ li, ljubavi, šta ovaj čovek priča; predlaže mi da
sačekam malo, možda do jutra. kad na mostu bude sto hiljada automobila... da me ceo
grad vidi kako skačem...
RIBAR: Gospodine, molim vas, nisam ja ovde došao da vas ometam da se ubijete; kunem
vam se, znam kako vam je. Kad su mi saopštili da sam ostao bez posla, izašao sam iz
kancelarije, seo u kola i krenuo prema mostu, ''Gazeli", da skočim u reku...''Gazela" je,
verujte mi, mnogo bolja za... za... to što vi hoćete da uradite... Neuporedivo bolja,
sigurnija, praktičnija, pa, čak, i diskretnija...
SAMOUBICA: Mislite?
RIBAR: Pa, ako se neko razume u reke... Vidite, skok sa „Gazele" vam garantuje dubinu
od skoro dvadeset metara, sa virovima jačim od ovih ovde, jer su stubovi mosta širi, pa je
protok vode brži, turbulentniji. Ovde se neko i spasi, ali tamo - niko... bar koliko je meni
poznato poslednjih deset godina otkako sam ostao bez posla i došao na reku... Tamo
nema preživelih, prijatelju.
SAMOUBICA: Nisam znao...
RIBAR: Da ste mene pitali pre nego što ste se odlučili za ovo mesto, ja bih vam rekao šta
vam je i gde vam je najsigurnije...
SAMOUBICA: Mislite, kad sam odlučio da skočim sa mosta, trebalo je da krenem da
obilazim ribare, i da se raspitujem gde bi mi bilo najzgodnije da se ubijem...
(Cinični monolog prekida sirena broda; upornija, ozbiljnija, i jača nego što je bila
KJ.? se irvi iuš oglasila. Ribar se nadnese nad reku, preko ograde, dovikujući nekome na
brodu.)
RIBAR: Biće sve u redu! Bez brige! Prolazi! Prolazi!
(Sirena mu „odgovori" dugim, promuklim otpozdravom.)
RIBAR: Moj prijatelj, kapetan turističkog broda, koji noću vozi turiste u obilazak grada.
Ima odličan program na brodu; sjajna hrana, prvoklasno piće, živa muzika, ženske, šipka,
striptiz... Ako hoćete jednom da se provedete, što bi se reklo - za pamćenje, savetujem
vam da odemo jednu noć na njegov brod... Sad je trubio, upozoravajući vas da slučajno
ne skočite, jer je pre dva meseca imao veliku neprijatnost; pao mu je čovek sa ovog
mosta nasred broda, dok je vozio neku stranu delegaciju, neke poslovne ljude. Malo falilo
da pobije strance i gradonačelnika... Čitali ste, verovatno; bilo po novinama, televiziji...
SAMOUBICA: Da... A sad bih vas zamolio, pošto smo se siti ispričali...
RIBAR: Da vam pravo kažem, ja ovako lepo nisam godinama razgovarao. Ne pamtim
kad sam sreo čoveka - gospodina, kao što ste vi, sa kojim sam mogao da popričam ovako
iskreno, i što je najvažnije, sa toliko obostranog razumevanja. Vi ste, gospodine,
dozvolite mi da kažem, jedan izuzetan čovek, i nepravda je što ste rešili da... učinite... to
što, verovatno, morate... Nepravda, velika nepravda... To je žalosno, tužno i - tragično, ali
ne samo za vas, nego za čitavo naše društvo, za ovu nesrećnu zemlju... Ko će ostati, ako
se pobiju ljudi kao vi?
SAMOUBICA: Hvala vam... ali ja bih sad, ako mi dozvolite...
RIBAR: Znate, toliko je ološa, pokvarenjaka, gadova, kriminalaca, bolesnika svih vrsta,
kojima ne pada na pamet da se ubiju; žive i ubijaju sve oko sebe, dok se fini, otmeni,
pametni i preosetljivi ljudi povlače pred zlikovcima, bežeći u smrt...
SAMOUBICA: Gospodine...
RIBAR: Samo trenutak, molim vas... Molim vas, evo, ovako vas molim, ja ću vas sad
klečeći
zamoliti, u ime svega što sam vam do sada rekao, da siñete odatle, da sednemo u moja
kola i da vas ja lepo odvezem do „Gazele", gde ću vam pokazati mesto sa kojeg treba da
skočite. Vi ćete obaviti to što želite - kad ste već tako odlučili, a ja neću imati problema
sa policijom, što ne bih mogao da izbegnem ako skočite ovde i zakačite se za neku od
mojih udica... Odavde, do „Gazele", treba nam petnaest minuta. U ovo doba noći nema
saobraćaja, gužve...
(Samoubica posmatra čoveka koji kleči, sa sklopljenim šakama.., a onda skida sat sa ruke
i spušta ga na mantil, gde su i ostale stvari.)
SAMOUBICA: Žao mi je što smo se ovako sreli... Kad skočim, uzmite ovaj sat - to vam
je moj poklon za jedan ljudski razgovor u neljudskim okolnostima... Evo, da ne bi kasnije
bilo neke zabune, da vas slučajno ne bi optuživali da ste sat uzeli sami, ja ću sad reći
mojoj... Nije bitno šta mi je, jer mi uskoro neće biti ništa... (Podiže telefon, pošto ga je
ponovo, spustio do noge, u opuštenoj ruci.)... Ljubavi... Čuješ li me?... Halo... Halo!...
(Umesto odgovora, čuje se škripa guma nekog automobila, a odmahzatim i glas Devojke:
„Čujem te!")
RIBAR: Ona je došla taksijem. Mogli bismo nas dvojica da odemo do „Gazele" ovim
taksijem...
(Do Ribara, koji i dalje kleči sa sklopljenim rukama, dotrči Devojka, ogrnuta crnom
pelerinom, noseći oveći kasetofon - „ghetto blaster". Ribar zbunjeno posmatra mladu -
veoma mladu Devojku, i očigledno, ne može da „poveže" nju i čoveka na ivici mosta;
nije mu jasno kakva je to veza, i zašto bi jedna tako lepa Devojka, skoro devojčica,
plakala, trčala i molila jednog postarijeg čoveka da se ne u6ije, jer ga, po svemu štoje
čuo, i sad video, beskrajno voli. Samoubica sluñeno posmatra Devojku; neprijatno mu je
štoje došla; želeo da ''ode" bez svedoka, da ovaj besmisleni kraj obavi u tišini, sam.)
DEVOJKA: Šta mi to radiš, ljubavi?... Pa, nismo se dogovorili da se ovako rastanemo...
Pričao si mi, obećavao si mi da ćeš brinuti o meni, da ćeš mi uvek biti „pri ruci", da me
nikad nećeš ostaviti samu, kao što si me zatekao samu one noći na dunavskom keju...
Htela sam da se ubijem; ti si me spasao - dozvolila sam ti da me spaseš, a sad mi ne
dozvoljavaš da ti pomognem, da vratim „dug"...
SAMOUBICA: Ljubavi... Sunce moje... jesenje...
DEVOJKA: Rekla sam ti da me ne zoveš sunce moje, jesenje... Ako si ti stigao do jeseni,
ja sam tek u prvim danima proleća, ljubavi... Ovo, stvarno, nema smisla. Godinu dana se
spremam za tu ulogu, uzimam časove dikcije, jahanja, pevanja, engleskog, a od juče sam
krenula i na časove plesa, zbog one scene u Argentini, na kojoj si ti insistirao, govoreći
da bi „film morao da se prodaje i u Latinskoj Americi, ako mislimo da vratimo tolike
pare". Ja sam bila protiv toga, da film ne poskupljujemo snimanjem u Argentini, ali sam
te, kao i uvek, poslušala i krenula da učim argentinske plesove... Ti misliš, da je sve to
tako lako što si mi zadao da uradim... ne bi li film vratio „uložene milione"... Na početku
si mi govorio, „nema cene koju neću platiti da napraviš ulogu zanimljivu za ceo svet", a
onda je počelo kukanje i plakanje kako ćeš bankrotirati, kako ti je projekat izmakao
kontroli, kako si počeo da prodaješ sve što imaš, kako se zadužuješ kod „problematičnih
ljudi", kako te je Brat „uvalio u govna", kako sam ja „amater" za tako veliku i tešku
ulogu...
SAMOUBICA: Ko ti je to rekao? Ko ti je rekao da sam te nazvao „amaterom"?
DEVOJKA: Nije bitno ko je rekao, već - da li je to istina. A to je, dragi - istina; ja to vrlo
dobro znam, nisam baš toliko glupa, kao što si mislio, naročito nekoliko poslednjih
meseci. I baš zbog toga što znam koliko ne znam, rešila sam da se spremim za snimanje
kao da sam najveći profesionalac. Naša ljubav je jedno - ako se još uvek volimo, ljubav
za ljubav, a jare za pare... (Devojka je primetila da nepoznati čovek još uvek kleči pokraj
ograde, gledajući je širom otvorenih očiju)... Gospodine, zašto klečite? Da niste nešto
izgubili...
RIBAR: Klečim, gospoñice, molim vašeg... prijatelja, da ne skoči sa ovog mosta...
DEVOJKA: Vi ste ribar, koji je bacio mreže i... i...
RIBAR: Struk...
DEVOJKA: Ustanite, molim vas... Neprijatno mi je kad neko kleči i moli... To sam i
sama doživela. I to mi je bilo najveće poniženje u životu... Ustanite, molim vas...
(Ribar se pridiže, oslanjajući se na ogradu. Samoubica posmatra čas Devojku, čas
provaliju ispod sebe.)
SAMOUBICA: Tu je pismo za moga brata. Kad odem, sedite, pa ga lepo pročitajte. U
njemu sam napisao sve što bih ti sad rekao, ali ne mogu, ne bi bilo pristojno pred
nepoznatim čovekom... Gospodine, to su suviše privatne stvari da bismo pričali pred
vama...
RIBAR: Žao mi je, ne mogu da odem - kao što bi bio red kad se dvoje ljudi rastaju i na
rastanku žele da kažu jedno drugom poslednje reči, jer je, gospodine, u ovom slučaju i
moj život u pitanju. Ako se vi uhvatite za jednu od mojih udica, pa vas ja izvučem u
čamac misleći da ste riba...
SAMOUBICA (Iznerviran dosadnim čovekom): Onda će policija da vas uhapsi što ste
bacili... taj...
RIBAR: Struk...
SAMOUBICA: Pa će vam oduzeti sve što imate, i vaša deca će poumirati od gladi dok vi
budete na robiji?!
RIBAR: Ja vas nisam vreñao, gospodine. Nisam vikao na vas, ja sam vas sve vreme samo
molio da me razumete; primoran sam da se bavim krivolovom, ne bih li nekako preživeo.
Bez posla sam, gospodine... Gospoñice, ja sam, inače, bio, mašinski inženjer...
DEVOJKA: Drago mi je... Ja sam, inače, bila učenica ekonomske škole, dok me nisu
odveli na splav da radim za šankom, plešem i... tako to... Ovaj gospodin me je spasao, a
sad hoće da me se otarasi, jer sam mu, verovatno, dosadila... a i poprilično ga koštam...
Imao me je za mnogo manje pare, meñutim, hteo je da budem „samo njegova", pa se
preračunao...
SAMOUBICA: Ne pričaj gluposti. Kakve veze ima moja ljubav prema tebi sa svim tim
svinjarijama koje pričaš?! Ponašaš se kao poslednja...
DEVOJKA: Drolja...
SAMOUBICA: Nisam to rekao! I nemoj da me vreñaš kad vreñaš sebe... Ponovo
plačeš?... E, sad ću da se ubijem, ne zbog problema koje imam, već da te ne gledam kako
kvasiš most...
RIBAR: Prijatelju, brate, gospodine... nemojte, molim vas, ovako vas molim... (Ribar je
ponovo kleknuo i sklopio ruke. Devojka - ljutita, briše suze i baca crnu pelerinu, ostajući
u kostimu plesačice argentinskih igara. U purpurnoj haljini i sandalama sa visokim
štiklama, nalik je priči o lepoticama iz „egzotičnih zemalja ". Gledajući prijatelja na ivici
mosta, pritiska dugme velikog kasetofona, kojije spustila na rukohvat metalne ograde.
Kad se oglasi tango, uzvikne, sa prvim odsečnim koracima.)
DEVOJKA: Ovo sam naučila za ulogu, ali, pre svega za tebe! Ubij se, samo da znaš da
nisi fer! Nisi gospodin čovek, kao što sam mislila da jesi! Pogledaj još ovo, što sam samo
za tebe naučila, pa se ubij!... Vidiš li, šta sam samo za tebe naučila?!... Šta kažeš,
ljubavi!?
RIBAR: Da meni igrate, ja se nikad ne bih ubio... Bože. ima li ovaj čovek oči?
(Devojka igra, očigledno darovita za sve što je blisko pokretu, gestu, zavoñenju. Ribar
kleči osmehujući se, pa oduševljeno ustaje, pridružujući se devojci u temperamentnom
plesu. Samoubica ih gleda, ne može da veruje šta mu se dogaña, šta je ostalo od njegovog
plana da se „povuče" iz života u miru i tišini. Dok pleše, izuzetno lepo, Ribar dovikuje
„prijatelju" na ivici mosta.)
RIBAR: Kao mladić sam igrao folklor u kulturno-umetničkoj sekciji prirodno-
matematičkog fakulteta! Bio sam jedan od boljih igrača, i jedan od najboljih studenata! A
sad sam ribokradica, čovek koji krši zakon i preživljava loveći ribu da ga policija ne
vidi!... Luzer! Luzer, gospodine!... I ja ću jednog dana završiti kao vi, ali se neću bacati
sa ovog mosta, već sa „Gazele"; kad odlučim da odem, skočiću sa mosta odakle nema
spasa - sa mosta bez povratka!... Biće bruka ako mi se zakačite na udicu, pa moram da
vas skidam sa udice... s oproštenjem, kao soma!
(I dok priča - viče, igrajući sa temperamentnom „plesačicom", na most dolazi - Kapetan,
čovek u beloj uniformi, sa zlatnim resama na blistavim epoletama. Samoubica gleda
pridošlicu, misleći da mu se priviña. Čovek u beloj uniformi skida bele rukavice i počinje
da se krsti. Ni Kapetan „ne može da veruje svojim očima " šta vidi.)
KAPETAN: Bože, Gospode... Da li je istina ovo što ja vidim?
RIBAR: Gospodine kapetane, gospoñica igra za ovog gospodina koji želi da se ubije, a
mene je muzika privukla!... Jednostavno, kad čujem argentinski tango, ne mogu da se
kontrolišem!...
KAPETAN: Gospoñica igra za gospodina koji želi da se ubije?... To je neki ritualni ples?
RIBAR: Ples za život!... Gospodin je rešio da skoči s mosta, da ode iz života... pa mu mi
sad malo igramo, da se predomisli..., da odustane!...
KAPETAN (gleda ih, ne može da veruje šta čuje): Vi mu igrate, da se ne ubije?
DEVOJKA: Ja bih mu sve radila, samo da se predomisli!... Kapetane, igrajte, ako volite!
RIBAR: Možda volite neki drugi ples?!
(Kapetan prilazi kasetofonu i pritiska dugme „stop". Sa nestankom muzike, Devojka i
Ribar zastaju u pokretu, kao „zaleñeni ", očigledno iznervirani naglim prekidom igre.)
KAPETAN: Pa, pobogu ljudi, šta vi to ovde radite? Koji vam je ñavo?... Da li ste
normalni, ako smem da pitam?!... On hoće da skoči, a vi mu igrate, umesto da pozovete
policiju, kapetaniju, hitnu pomoć...
RIBAR: Gospodine kapetane, dozvolite mi da vam objasnim...
KAPETAN: Bez objašnjenja! Bez pravdanja, molim te! Dozvolio sam ti da vezuješ
ribarski brod u pristaništu za turističke brodove, a ti mi se ovako „zahvaljuješ"! Igraš sa
maloletnom devojkom koja se oprašta sa matorim ljubavnikom, spremnim da mi se baci
na palubu broda, da mi pobije goste, turiste, strance, Norvežane, ljude koji su došli da
vide lepote grada sa reke, a ne da ih vraćamo kućama u kovčezima zbog skoka jednog
bolesnika!... Vi ste bolestan čovek, čoveče! Vi treba da se lečite, a ne da se bacate sa
mostova i ubijate turiste po brodovima!... Vi ste ludi i niste normalni!
SAMOUBICA: Molim vas, gospodine, kapetane, da povedete računa šta pričate! Uz sve
poštovanje vaše uniforme, neću dozvoliti da me vreñate! Ja nisam bolestan!
KAPETAN: Niste bolesni? Vi, gospodine, tvrdite da niste bolesni? Vi ste normalni –
stojite na ivici mosta spremni da mi se bacite na brod i pobijete putnike, a ja sam, znači,
bolestan, i ja vas vreñam što vas opominjem da izbegnemo tragediju, da se Norvežani
živi vrate kućama... Malo nam je političkih skandala, samo bi nam još to trebalo!
DEVOJKA: Gospodine kapetane, ako biste mi dozvolili da vam ja objasnim o čemu je
reč; ja ga najbolje poznajem...
KAPETAN: Drugi put, dete... Idete goli po ovom mostu, treba da izazovete lančani sudar
meñu
vozačima koji vas gledaju tako obnaženu... Nego, gospodine, šta ste vi, ako niste bolesni
kao što tvrdite, dok stojite na ivici mosta?
SAMOUBICA: Ja sam čovek od reči, čovek kome je stalo do elementarnog dostojanstva;
čovek kome je država oduzela pravo da živi kao čovek. Pa kad je već tako, gospodine
kapetane, kad nemam mogućnosti da odlučujem o svome životu, imam pravo - jedino
preostalo, da odlučim kako ću život da završim. I, evo, završiću ga ovako... (Samoubica
podiže nogu, kao da će zakoračiti u ambis nad rekom.)
KAPETAN: Stanite! Stanite!... Samo još jedno pitanje... Molim vas, nemojte da vrištite!
Ne mogu da gledam na dve strane!... (Kapetan smiruje Devojku, koja vrišti i pokušava da
preñe ogradu mosta.)
DEVOJKA: Izvinite... Ljubavi, nemoj, molim te... ne ostavljaj me meñu zverima... Ili
odustani, ili me povedi sa sobom...
RIBAR (ponovoje kleknuo, pokazujući neku fotografiju): Gospodine, pogledajte ovu
sliku: sliku moje dece. Uzmite ovu sliku, pa kad skočite, da znate da ste i njih ubili...
DEVOJKA: Skočićemo zajedno, ljubavi...
KAPETAN: Mogu li ja da doñem do reči?!... Ostavio sam brod sa dvesta putnika -
većinom gostiju iz hladne Norveške, da bih ovde slušao vrištanje i zapomaganje!...
Gospodine, molim vas, pre nego što skočite, želeo bih da mi odgovorite samo na još
jedno jedino pitanje...
SAMOUBICA: Izvolite, pošto ću odmah posle tog pitanja da skočim.
KAPETAN: Da li vi imate još neki osećaj, neko razumevanje za ljude, ili ste samo
usredsreñeni na vaše probleme, na vaš život?
SAMOUBICA: Mislite, da li sam razmislio šta ''činim" drugim ljudima, ako se ubijem?
KAPETAN: Mislim, konkretno, vrlo konkretno, na stanovnike ovog grada, na milione
ljudi u ovom gradu, koji žele da im život bude lepši, da veruju u budućnost, u bolje
sutra... Vi im, gospodine, svojom nepromišljenom odlukom oduzimate dragocenu nadu;
ponašate se krajnje sebično. Ja, pa - ja! Ja, pa - ja! Ne postoji niko drugi! Evo, uzmite moj
slučaj. Došao sam na ovo pristanište sa deset godina, gladan, bos, promrzao, uplakan,
uplašen od velike reke, tražeći bilo šta da radim... Dvadeset godina sam radio najteže
poslove, najprljavije poslove, da bih preživeo, i školovao se. I još dvadeset godina sam
uložio u ovu uniformu, i u turistički razvoj grada. Počeo sam kao čistač klozeta po
remorkerima, da bih danas nosio kapetansku uniformu sa pozlaćenim epoletama, koje vi
hoćete da ukaljate, uprljate i zgazite, jer ste rešili da se otarasite života, ne vodeći računa
o posledicama po druge ljude... Uz sve to, oboleo sam na bubrezima, pitanje je veliko da
li ću videti novogodišnju jelku ove godine...
RIBAR: Zaviće nas, kolektivno, u crno...
SAMOUBICA: Gospodine kapetane, šta vi to želite da kažete?
KAPETAN: Želim da kažem da ovakvih kao što sam ja, ili ovaj Ribar, ima bar sto hiljada
ljudi, vezanih za rad i život na ovoj reci, koja jeveć poprilično na lošem glasu zbog vas -
egocentrika, osobenjaka, sebičnjaka, bolesnika...
SAMOUBICA: Nemojte da me vreñate! Ja sam došao ovde da na miru završim sa
sobom, sa životom, a vi mi držite predsmrtni govor, vreñate me u poslednjim trenucima
života!
KAPETAN: Nemoj, bre, da se dereš na mene!... Pitam te kao čovek čoveka, zar si morao
da doñeš baš na ovaj most, da se tresem i drhtim kad plovim ovuda?! Od tolikih
mogućnosti za samoubijanje, ti si našao baš ovaj most! I još nešto, kad pričamo o tome da
li je čoveku dopušteno da uništava svoj život, ako tim činom uskraćuje živote drugima.
One - koje ne biste ubili direktnim skokom na glavu - kao što biste ubili moje putnike, da
vas nisam video kako tu stojite...
RIBAR: I da vam ja nisam mahao, gospodine kapetane...
DEVOJKA: I ja da nisam pustila muziku...
KAPETAN: Ne prekidajte me! Ne prekidajte me, poslednji put vam kažem!... Rekoh, one
koje ne biste ubili direktnim padom na glavu, ubili biste tako što uništavate dobar glas o
rečnom turizmu, u koji smo uložili decenije rada, generacije zaposlenih, milione i milione
para... Kad ste razmišljali da se ubijete, zar vam nije palo na pamet i neko drugo mesto?
Od tolikih planina, klisura, šuma, pećina, pruga, tavana sa paučinom... vi ste rešili da
skočite baš sa dunavskog mosta, da meni uništite život, jer bih ja posle stradanja turista
morao da podnesem ostavku, i - verovatno, koliko poznajem sebe - da se ubijem
pucanjem u glavu iz službenog pištolja; kapetanska čast mi ne bi dozvolila da živim i na
duši nosim nevine ljude, koji su mi poverili život ukrcavajući se na moj brod! Da ne
pričam o porodicama žrtava, o deci, ženama, muževima, majkama... Dogovorite se, brate,
kad skačete, da znam. Objavite: skačemo sredom, petkom i nedeljom, od ponoći do dva.
Vi skačete, ja čekam, i svako radi svoj posao... A, ako vas je jedne nedelje više, možete
da skačete i kolektivno... Gospodine, morate li vi da se ubijete?
SAMOUBICA: Nažalost, mislim da sam iscrpeo sve mogućnosti normalnog života, što –
ponovo tvrdim - ne znači da sam bolestan, lud... To nije bolest, to je - stav.
KAPETAN: Ooo, majko moja mila, što me nisi ostavila u šumi, da me vuci pojedu!...
Otac mi je bio šumar - nije izlazio iz šume, izdržavao je nas devetoro dece, od kojih je
petoro stradalo od zveri, zmija, pečuraka... Najstariji brat se smrzao u krevetu... Prve
cipele sam video tek kad sam došao u grad; gledao sam ljude, čudeći se šta to nose na
nogama, zar nemaju koru od breze da uviju noge?...
I, sad, posle svega, stojim na mostu i molim jednog ludaka i njegova dva luda prijatelja,
koji mu igraju pred samoubistvo, da mi ne upropasti život, da se ne ponovi slučaj od pre
dve godine, kad mi je čovek skočio na palubu i pobio pola orkestra... Četiri vrhunska
muzičara, iza kojih je ostalo jedanaest siročića... Tad se nisam ubio, misleći da je to
incident, a ono postade epidemija... Eee, da mi je samo jednom da plovim po moru, ili
okeanu gde nema mostova, gde kapetan gleda u nebo prateći let galebova, a ne - kao ja -
strahujući da mu na glavu ne padne čovek-bomba...
RIBAR: Ja sam bio svedok te nesreće; vadio sam struk, kad sam čuo krik samoubice, a
onda i vrisak muzičara. Samo se začulo raštimovano sviranje violine... Ciju, ciju, ciju...
Violinista je bio u ropcu, ali nije ispuštao violinu...
KAPETAN (gleda Ribara, ne može da veruje šta priča): Čulo se raštimovano sviranje
violine?... Ti si čuo raštimovano sviranje?
RIBAR: Da, gospodine kapetane. Prvo je samoubica skočio i viknuo: „Beži! Beži!", kad
je video da pada na orkestar, a onda se čulo: tras!, i ciju, ciju, ciju...
KAPETAN: Trebalo je da nastave da sviraju normalno kada je pobio pola orkestra?...
Ciju, ciju... Bože, šta čovek priča kao svedok tragedije? I, poslednje pitanje, gospodine:
da li ste vi - fizički zdravi?
SAMOUBICA: Kako to mislite, gospodine kapetane?
KAPETAN: Mislim kao što pitam: da li ste telesno zdrav čovek, zanemarujući glavu i
duševno stanje. Da li bolujete od neke ozbiljnije bolesti, od nečega što vas je slomilo i
dovelo ovde?
SAMOUBICA: Ne... koliko mi je poznato... Šta to radiš, ljubavi?... S kim se to sve vreme
dopisuješ?
(Devojka, okrenuta leñima Samoubici, već duže vreme tipka po mobilnom telefonu,
očigledno u paničnoj prepirci sa nekom osobom, veoma bitnom za sve što se dogaña.)
DEVOJKA: Hoćeš li baš da ti kažem... da te ne lažem na rastanku?... Sa tvojim bratom,
sa gospodinom producentom, koga ostavljaš na cedilu...
SAMOUBICA: Nemaš strpljenja da odem, pa da mu onda javiš radosnu vest...
DEVOJKA: Ućuti! Sram te bilo!... Ti si - stvarno, bolestan čovek! Kapetan je sto posto u
pravu! Fizički si zdraviji od mene, mada sam mlaña trideset godina, ali si u glavi totalno
bolestan! Sumnjaš u mene i svoga brata, idiote jedan!
KAPETAN: Gospoñice, smirite se! Nemojte da doživite nervni slom, pa da mi se i vi
bacate sa mosta... Smirite se, i ako možete, recite mi, šta je njegov suštinski problem?
Koji je osnovni problem?... Koliko vidim, vi ste sa njim veoma bliski, čim se toliko
nervirate, plačete...
DEVOJKA: On je, gospodine kapetane, propao čovek finansijskom smislu; ostao je bez
ičega, i još se zadužio kod nekih ljudi, koji prete da će da ga ubiju. Mene su zvali, i rekli
mi da će da me otmu, i da mi svašta rade, ako im za nedelju dana ne vrati sto hiljada
evra...
SAMOUBICA: Ućuti! Šta to pričaš nepoznatim ljudima?! Hoćeš li sad da preskočim
ogradu, da se ubijem, narkomančino luda!... Oooo, majko moja mila... Oooo, Bože moj
jedini, šta sam dočekao...
(Samoubica se oslanja na ogradu, dodirujući glavom metalni rukohvat. Kapetan prilazi
slomljenom čoveku, očigledno toliko uništenom, da nema snage ni da skoči u reku.
Spuštajući mu ruku na rame, pokušava da ga smiri, uteši.)
KAPETAN: Prijatelju, ako nije u pitanju neki zdravstveni problem, neka bolest kojoj
nema leka, novac uvek može da se pronañe, napravi, zaradi... Šta ste vi po zanimanju?
SAMOUBICA: Budala... Idiot... Kreten...
KAPETAN: To vidim. Nego, šta ste bili pre nego što ste postali budala, idiot i kreten?
DEVOJKA: On je arhitekta... Veliki arhitekta. Sjajan arhitekta!
KAPETAN: Arhitekta?... Vi se šalite, devojčice?
DEVOJKA: Ne, kapetane... On je radio i po inostranstvu, gradio je kuće bogatim ljudima
po celom svetu, ali nikad nije znao da naplati koliko vredi. Neće ga pare...
KAPETAN: Dobro, dete, to sad nije bitno. Bitno je da je gospodin arhitekta... dobar
arhitekta... Kako su čudni ljudski putevi...
(Kapetan vadi mobilni telefon iz džepa uniforme, gledajući presavijenog čoveka na
ogradi mosta.)
RIBAR: Ja vidim, nešto mi poznat čovek... Prvo sam mislio da je onaj pevač
meksikanskih pesama
KAPETAN (nekome u telefon): Bato, našao sam ti arhitektu, za tvoj projekat... Izvini što
te prekidam u poslu, znam da radiš i danju i noću, ali, situacija je alarmantna, nije za
odlaganje... Joj, Bato, ne mogu sad da ti objašnjavam o čemu se radi; stojim na mostu već
dva sata, a ostavio sam pun brod norveških turista... Čovek je genije, veruj mi... Ima
nekih finansijskih problema, ali je spreman da radi, da napraviš čudo od te marine...
Radio je po celom svetu... Ne može sad da razgovara, pred samoubistvom je, ali će se
brzo oporaviti... Najvažnije je da je fizički je potpuno zdrav... Ma, veruj mi kad ti kažem;
čim hoće da se ubije, mora da je genije... Kad da doñe?... U devet...
DEVOJKA: Dobićeš posao, ljubavi... Čuješ li, dobićeš veliki posao!
KAPETAN : Bato, znaš da me brineš. Deset godina ne spavaš, kad god te zovem, ti si
budan -radiš... Odspavaj bar pola sata, popodne... Doći će u devet... Nego, dok pričamo,
čini mi se da sve vreme jedeš?... Jedeš, Bato, jedeš... Ne odmaraš zube ni minuta!... Ćao!
RIBAR: Dobio je posao?
KAPETAN : Ako se dogovore, ako pronañu zajednički interes, može da uñe u projekat
gradnje najveće marine na celom toku Dunava; vrednost projekta je oko dvesta miliona
evra...
DEVOJKA: Dvesta miliona evra?... Sad ću se onesvestiti...
(Samoubica podiže glavu, gleda čoveka u uniformi; ne može da veruje u priču koju je
čuo.)
SAMOUBICA: O kakvoj marini je reč, gospodine...
KAPETAN (pruža mu vizit-kartu): Otiñite do Bate u devet sati, on će vam objasniti; ja se
ne razumem u te, njegove, megalomanske projekte, koje on celog života radi. Kod njega
nema ništa ispod sto miliona. Takav je bio i kad je bio mali, dok smo živeli u šumi, u
našoj šumarskoj kućici. Ja mu kažem, ajde, Bato, da sagradimo još jednu sobu, da ne
spava nas jedanaest u kućici od pet kvadrata, a on se smeje, i kaže mi: ili ćemo sagraditi
jedanaest spratova, ili ništa. Neću da prljam ruke za jednu sobu... Pa, šta će nam kuća u
šumi na jedanaest spratova, crni Bato? Da svako od nas ima po
redan sprat... Joj, je l' mi se ono brod odvezao?! Pa, nije valjda?!... Drži ovu kapu, daj
bratu, on će znati zašto mu je šaljem...
SAMOUBICA: Hvala vam, gospodine kapetane...
KAPETAN (gledajući kroz dvogled, pošto je Samoubici dao svoju oficirsku kapu, sa
pozlaćenim lengerom iznad širita): Dobro je, brod se drži na jednom konopu. Valjda neće
pući, dok ne stignem... Malo je panika meñu turistima, ali će se svega sećati sa
nostalgijom, kad doñe hladna, duga, norveška zima... Idem... I, nemoj da mi skočiš pod
neki tramvaj, kad prelaziš ulicu kod Batinog ofisa... Puče konop! Pa, nije valjda!... Oooo,
jebem ti konop, i ko ga izmisli!... Izginuće mi turisti!
(Kapetan otrča, a Ribar se zagleda prema brodu u luci.)
RIBAR: Vezao je brod na brzinu, kad je vas video ovde... Sad, ako brod krene prema
splavovima, pobiće stotinu ljudi... Kakva će to tragedija biti...
(Samoubica i Devojka gledaju šta se to u luci dogaña, ali ne vide najbolje.)
DEVOJKA: Kapetan je izuzetan čovek, sigurno će sprečiti tragediju... Kažu, on je
najbolji kapetan u srednjem toku Dunava...
RIBAR: I, duže... Ali, pre... biće pet godina, isto mu je ovako pobegao brod, i povukao za
sobom desetak kućica, kao poduži rep... Nešto se ljudi spaslo, nešto se podavilo, nešto se
i ne zna gde je... To vam je rizik života na reci... Meni se podavilo pola familije, vadeći
mreže i strukove... Više sam se familije navadio, nego ribe... Eeee, ko ne zna reku, ne zna
šta je voda...
SAMOUBICA: Pa, hoću li ja biti kriv, ako brod sad pokupi" te kućice i pobije ljude...
RIBAR: Ne... Zašto biste vi bili krivi?... Umesto broda, mogao je, na primer, da nadleti
avnon, da vas pilot vidi i da odluči da vas spase, da aterira na najbližu poljanu, sa rizikom
da se avion zapali i svi putnici stradaju... Vi niste mahali, nikog niste zvali, niste tražili
pomoć, hteli ste da se ubijete u najvećoj diskreciji, kao gospodin čovek... Grešim li? Ne...
Ko je kapetana zvao da doñe ovamo i da na brzinu veže brod, kad je na brodu imao dve
stotine putnika! Pa, čak i da ste skočili, i udavili se, šta je to u odnosu na dve stotine ljudi
koji svakog trenutka mogu da nastradaju, ako brod udari u jedan od stubova mosta;
prepoloviće se kao šibica, pitanje je da li će iko preživeti... Nije voda sneg, pa da se
sankaš, skijaš i grudvaš...
(Dok Ribar priča katastrofične priče, zagledan u daljinu, prema luci, Samoubica prelazi
ogradu, vraća se na most, sa osećanjem užasne krivice; kao da je odgovoran za sve
davljenike u poslednjih sto godina.)
SAMOUBICA: Da sam sve to znao, nikad ne bih došao na ovaj most... Pre bih skočio
pod voz...
RIBAR: Šta je, tu je, prijatelju... Nego, idi ti i vidi da se izgradi ta marina, da vezujemo
brodove kako valja, da nam ne beže i ubijaju ljude... Ajde, pa kad sagradite to čudo, setite
se i mene; biće, valjda, mesta i za jedan brodić od osam metara...
DEVOJKA: Ti plačeš, ljubavi?... Oooo, pa ti plačeš... Ovo je dobar znak! On plače!
Vratile su mu se emocije!... Čovek koji plače, ima nade... Ajmo, ljubavi... I, hvala vam,
gospodine! Do neba vam hvala!... Rasplakala ga je vaša dobrota!... Živeće ovaj narod,
dok ima ribara!
(Devojka odvodi Samoubicu u čarapama, držeći ga oko struka. U opštem haosu zbog
kapetanovog broda, zaboravljaju da ponesu stvari - mantil, cipele, novčanik, ključeve od
kola, sat, pismo, i poveći kasetofon. Ribar, zagledan u „dramu" na reci, podiže ruke i
viče, obradovan.)
RIBAR: Spasao je brod! Stigao je na vreme!... Doplivao je do broda u poslednjem
trenutku!... Oooo, kako se raduju turisti!... Kakva sreća u nesreći!... Bar desetak bi mi se
zakačilo za udice!...
(Kad se iz daljine oglasi brodska sirena, Ribar iz džepa izvadi pištaljku i otpozdravi sa tri
duga zvižduka. I dok maše, verovatno Kapetanu, čuje se dolazak snažnog motora,
kočenje i bat koraka Samoubicinog Brata - čoveka u crnoj jakni i sa kacigom na glavi.
Ribar ga pogleda bez većeg iznenañenja, kao da ga je očekivao.)
BRAT: Gde je?... Gde mi je brat?
RIBAR: A, ko ste vi, gospodine?... Izvinite, izvinite, rekli ste da vam je brat... Pa, evo, da
vam pravo kažem, učinio sam sve što sam mogao... Video sam ga ovde, na ivici mosta, sa
mog ribarskog čamca, dok sam bacao struk...
BRAT: Vi ste ribar?
RIBAR: Da, a kako znate?... Izvinite, rekao sam da sam ga video iz ribarskog čamca, a i
obučen sam kao ribar...
BRAT: Čoveče, ja vas pitam, gde mi je brat?!
(Umesto odgovora, Ribar pokaza rukom prema reci. Brat ga pogleda, pa pade na kole-na,
stežući rukama šipke ograde.)
RIBAR: Gospodine, molim vas... Ne mora da znači da je nastradao. Ima mnogo slučajeva
kad su ljudi isplivali na obalu. Ovaj most je visokog rizika za samoubistvo. Kad bih mu ja
davao ocenu, ne bi dobio više od trojke...
BRAT. Jesu li ovo njegove stvari?
RIBAR: Da... Ali, nemojte ništa da dirate, dok ne doñe policija... Zapravo, možete da
uzmete pismo koje vam je brat ostavio... Ja ću se okrenuti da ne vidim... jer ću morati da
kažem sve što sam video...
(Brat uzima pismo, naslanja se na ogradu i gleda u tamu nad rekom.)
BRAT: Bilo je slučajeva da čovek ispliva?...
RIBAR: Prošle nedelje je čovek skočio, i isplivao do kafane na obali, gde se od sreće
toliko napio, da je umro... Smrt je, ipak, došla, kao posledica „viška tečnosti"... Ako vaš
Brat ne pije, ima šanse...
(Motociklista pogleda Ribara kao da nije normalan, okrete se i udalji, da bi se, ubrzo,
začuo odlazak snažne mašine. Osvrćući se, Ribar pokupi sve stvari i udalji se, noseći
„zaostavštinu" u naručju.)

II
GRANDIOZNI PLAN IZGRADNJE MARINE - „SUNČANI SAN"

Ograda dunavskog mosta se rasklapa, razdvaja se u dva kraka, i - udaljavajući se - stvara

ukrasnu ogradu ofisa Kapetanovog brata - Biznismena, čoveka koji je, po Kapetanovim
rečima „Oduvek bio sklon megalomaniji"...
Iz mraka magacina - ofisa, dolazi Biznismen, Kapetanov roñeni brat, približno istih
godina, ali od silne hrane koju je pojeo tokom „poslovnih godina", podseća na cepelin
koji hoda; ''otekao"u širokom, poslovnom odelu, gega se, noseći, sa šarmom, stotinu i
pedeset kilograma...
Ulazeći u ofis, povlači konop povećeg urolovanog platna, koje razvija i razvlači za
sobom duž celog magacina, stvarajući iluziju Dunava u protoku kroz nekoliko evropskih
zemalja. Urolovana mapa je, zapravo, maketa buduće marine, kojuje Biznismen nameran
da gradi u najskorijem roku. Za ogromnim čovekom idu Samoubica - Arhitekta i njegova
Devojka u kostimu „argentinske plesačice", čudeći se, čas - grandioznoj mapi, čas -
„korpulentnom čoveku", koji uprkos već slonovskoj masi, i dalje jede - guta komade
„sendviča na metar"..,
Kad je razvio impresivno platno duž celog ofisa, Dunav se pojavio u svoj svojoj dužini:
od izvora - visoko na rotacionom stubu, kao u planini, pa, slivajući se, sve niže i niže,
spušta se do Crnog Mora, zapljuskujući obale velikih, čuvenih gradova... Posebno je
islikan plan buduće marine - „Sunčani San", velelepnog projekta za život brodova, ljudi...
Arhitekta i Devojka gledaju mapu - kompletni tok Dunava, sa osmehom. Očigledno su
došli bez odmora, pravo od kuće. Nesuñeni Samoubica je poneo katalog, album
grañevina koje je projektovao tokom karijere, ne bi li se, što bolje, legitimisao kao
ozbiljan stručnjak...
Biznismen zastaje i sa ponosom gleda reku, gradove, mostove i buduću marinu.
Raspoloženje mu pokvari kapetanska kapa, koju primećuje u ruci budućeg Arhitekte.
BIZNISMEN: To mi je brat poslao?
SAMOUBICA: Da... Zamolio me...
BIZNISMEN: Šta je rekao? Je l' rekao, dajte ovu kapu me bratu „megalomanu"... Je l' to
rekao?
SAMOUBICA (osmehuje se, sležući ramenima): Pa, nije baš tako, ali... nešto slično...
Izvolite... BIZNISMEN (levom rukom uzima kapetansku kapu, a desnom nudi poduži
sendvič): Uzmite, malo... Kupio sam osamdeset santimetara... Uzmite, odlomite,
slobodno...
SAMOUBICA: Nisam pri apetitu...
DEVOJKA: Ja ću da se poslužim, jedno pet-šest santimetara...
BIZNISMEN: Samo lomite... Kupujem ih na metar... Kakav sendvič želite, pita me
prodavačica, a ja kažem: pa, tako, oko metar. . Ili jedem, ili ne jedem; ili gradim, ili ne
gradim; ili pravim poslove i pare, ili sedim i jedem... Sigurno nećete malo sendviča?...
Dobro... Ja moram da jedem. Stalno sam u cajtnotu, stalno u planovima, papirima,
projektima, ugovorima vrednim stotine i stotine miliona evra, dolara... i to mi, valjda,
izaziva hronični stres, koji smirujem hranom. A jedem kao mećava, do padanja u nesvest.
Ne mogu da ustanem od stola, dok ne pojedem sve što ima u restoranu. Kad mi kažu:
kuhinja je ostala bez hrane, promenim restoran, i nastavim... Ubiće me ovo ždranje, sam
se sebe gadim... Da prostite, sinoć sam pojeo celo jagnje, pre večere... Kad su došli
poslovni prijatelji, i kad su videli brdo kostiju, morao sam da ih slažem, da je bila svadba,
i da su se svatovi razišli, pre pet minuta... Doñe mi, verujte mi, da skočim sa nekog od
ovih mostova, ali se bojim, sa ovolikim stomakom ne bih potonuo više od pola metra...
Samo bih se obrukao. Novine bi pisale: nije uspeo da potone!... E, živote, živote... Što
reče onaj američki umetnik: celog života odvajam od usta, da bih jeo.
SAMOUBICA: Znači, ovo je maketa buduće marine?...
DEVOJKA: Izgleda, stvarno, fantastično!
BIZNISMEN: Mislio sam da odem na operaciju, da mi povade sve zube... Vidite li one
knjige na stolu?... E, pa ona najdeblja, to vam je najveći kuvar na svetu. Kad ne jedem,
sednem i gledam slike. Drugi ljudi čitaju klasičnu literaturu, a ja čitam recepte i gledam
slike pečenih prepelica... Sto puta više volim da vidim sliku pečenog praseta, nego sliku
nekog velikog pisca - klasika... Pa, je l' to normalno, gospodine? Je l' normalno da mene
više privlače recepti od poezije, proze, esejistike...
SAMOUBICA: Šta da vam kažem... Posle svega što sam noćas uradio, ne bi bio red da ja
procenjujem šta je normalno... Ova marina je planirana u nekom velikom meandru...
BIZNISMEN: Vi ste lepo vaspitan čovek - gospodin, pa nećete da kažete da sam ja jedna
najobičnija svinja, kao što kaže moj stariji brat - psihijatar... Kad me je sreo na sajmu
nautike, rekao mi je: tebi bi od sve ove opreme, od brodova i jahti - hteo sam da kupim
jednu jahtu od dvesta metara, kao svi uspešni ljudi, da se malo pojavim na Azurnoj obali
- tebi bi, kaže on, najbolje bilo da kupiš jedan poveći lenger, da ga okačiš o vrat i skočiš
sa mosta... Eto, to mi je rekao moj roñeni brat - psihijatar... Pa, sad ti vidi, prijatelju, u
kakvoj sam ja situaciji... A otkazuje mi srce, jetra, želudac, bubrezi... Bogat, a siroma
zdravljem... Tri puta sam se ženio, samo kuvaricama... I sve tri su umrle - kuvajući...
DEVOJKA: Da li ste probali sa voćnom dijetom?
BIZNISMEN: E, dete, drago dete... Nema te dijete, na celom svetu, koju nisam probao i
pojeo je u
enormnim količinama... Pre desetak dana sam bio kod jednog čuvenog terapeuta za
psihosomatske poremećaje, koji je skidao kile najpoznatijim ljudima na svetu. I dok sam
čekao da me primi, pojeo sam ovoliku tacnu grožña. Sve, zrno po zrno... Čap, čap, čap...
Kad je sekretarica izašla da me pozove, skoro se onesvetila. Vrisnula je: gospodine, pa vi
ste pojeli ovo grožñe?... Jesam, gospoñice. Kupiću vam sto kila... Ma, nije problem u
kupovini nego je to bilo plastično grožñe... Kad sam to čuo, krenuo sam prema prozoru
da skočim, ali je bilo prizemlje...
DEVOJKA: Kakva sreća u nesreći...
(Dok Biznismen priča o svojim problemima, Arhitekta obilazi maketu, gledajući,
posebno, buduću marinu. Korpulentni čovek prilazi stolu i uzima list papira, noseći ga
kao „krunski dokaz".)
BIZNISMEN: Molim vas, gospodo, pogledajte šta mi je napisao taj čuveni terapeut, kao
stopostotno sigurnu dijetu, pošto mu je sekretarica šapnula da sam u čekaonici pojeo
tacnu plastičnog grožña... Evo, šta piše: dijeta za nedelju dana, da skinete sve kile... „Sve
kile" je podvukao crvenom olovkom... I, slušajte, šta on meni savetuje...
Ponedeljak: Tri litre zelenog čaja, dva dvopeka i dva tvrdo kuvana jaja...
Utorak: Ništa...
Sreda: Četiri litre zelenog čaja, zelena salata i dva tvrdo kuvana jaja... Sve zeleno, osim
jaja...
Četvrtak: Ništa... I šetnja. Što više šetnje, da iznemognem, da umrem, valjda, šetajući...
Petak: Pet litara zelenog čaja, tri korice prepečenog hleba i dva belanca od tvrdo kuvanih
jaja...
Subota: Šest litara zelenog čaja, a pre spavanja, šolja čaja i dve kašike ovsenih pahuljica.
Nedelja: Greda, konop i stolica...
(Biznismen tupo posmatra Arhitektu i njegovu prijateljicu, kao da kaže: pa šta ja da
radim posle svega ovoga. Nesuñeni Samoubica, očigledno, nije previše zainteresovan za
muke debelog čoveka, više ga zanima i uzbuñuje budući projekat.)
SAMOUBICA: Marina bi bila, ako je maketa definisana, na površini od preko deset
hektara...
BIZNISMEN: I sad vi meni recite, šta čovek da radi, kad mu jedan od najpoznatijih
svetskih
stručnjaka prepiše gredu, konop i stolicu... a sve zbog jedne tacne grožña, istina -
plastičnog... Da sam mu pojeo nova kola, nije smeo ovako nešto da mi napiše... (Masivni
čovek se vraća do radnog stola i sa rezignacijom baca „dijetalni papir", uzimajući
„deskriptivni štap" - produženi prst za analizu makete)... Vidim, gospodine, da vas moj
problem ne zanima previše; zagledani ste samo
u taj projekat...
SAMOUBICA: Ako vas iko razume, gospodine, onda sam to - ja... Da nije naišao vaš
brat, kapetan, mi se ne bismo sreli... Ja sam bio na ovom mostu, stajao sam, ovde... kad je
on došao...
BIZNISMEN: Mogu li nešto da vam kažem, što se, obično, ne govori čoveku kad ga prvi
put vidite. Moj brat je idiot, on me je i uvukao u sve ovo. Ja sam bio nameran da se
bavim vazduhoplovstvom - u detinjstvu sam gledao nebo kroz granje naše šume,
maštajući kako ću jednog dana graditi avione, i leteti, ali me je moj dobri i dosadni brat
molio: opredeli se za gradnju marina, da imam gde da vežem brod, kad ga kupim... I
marina, i marina, i marina... I, kao što sam vam već rekao, ja kad nešto gradim, ja ne
znam šta je dosta!... Eto, tako sam uz ovo pristanište isplanirao i trista hiljada kvadrata
stambenog poslovnog prostora, uz stotinak sportskih terena, sa marinom za vezivanje dve
hiljade brodova, svih vrsta... Kad je brat video ovaj plan, zakukao je: Pa, nisam ti rekao
da gradiš novi Njujork: želeo sam samo jedan vez u sigurnoj luci...
SAMOUBICA: Iskreno govoreći, projekat vam je - bar ovako gledajući, malo...
BIZNISMEN: Megalomanski?... Ne, ne, ne... znam da jeste! Ali - kao što sam vam rekao:
ili gradim, da ima šta da se vidi, ili, sedim i jedem! Ne podnosim kompromisna
rešenja!...Prihvatate li, da budete deo – najbitniji deo, budućeg arhitektonskog tima?...
Šef tima, duša i glava, tima?
SAMOUBICA (zbunjeno se osmehuje): Pa, ovo je... toliko grandiozan projekat... Ja sam,
prosto, zbunjen...
BIZNISMEN: Ne volim neodlučne ljude! Vaš odgovor može biti samo da ili ne... Dakle?
SAMOUBICA: Pa... Da... Nije dovoljno odlučno?... Da!
BIZNISMEN (grli budućeg arhitektu, lupajući ga pozamašnim šakama po nejakim
plećima): Da! Naravno - da! Tako se kaže, kad se ide u projekat od preko dvesta miliona,
u prvoj fazi... A moj cilj je da duž desne obale sagradim novi grad, za oko dva miliona
stanovnika, sa svim propratnim objektima. Evo, ucrtane su zgrade za stotinu pozorišta, i
dvadeset operskih sala... Grad će odjekivati od pesme... I, zvaće se: Sunčani San.
SAMOUBICA: Lep naziv...
DEVOJKA: Kako bih volela da živim u jednom takvom gradu...
BIZNISMEN: Kad ste već prihvatili posao, moram vas obavestiti i o nekim važnim
detaljima. Kao što znate - ili vam je, bar, poznato, Dunav je po veličini druga reka u
Evropi; odmah posle Volge. Izvire u Švarcvaldu - evo, ovde, i uliva se u Crno more
deltom površine 4.000 kvadratnih kilometara, prolazeći kroz mnoge evropske zemlje, kao
što vidite, od Nemačke, do Crnog mora, sa najdužim plovnim putem kroz Srbiju! I to je
razlog ovog mog „megalomanskog plana", znajući da je transport brodovima najjeftiniji,
najpraktičniji, jednom rečju - budućnost poslovno-turističkog saobraćaja... Do sada
postoje važnija pristaništa na celom toku Dunava, kao što možete videti na ovoj mapi: u
Regensburgu, Lincu, Beču, Bratislavi, Budimpešti, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu,
Prahovu, Braili, Galeci i Izmailu... Naglasio sam: do sada, jer će od sada - za nekoliko
godina, najveća luka, brodogradilište, marina... i grad od dva miliona stanovnika, biti naš
- Sunčani San!... Da li vrujete u sve ovo što ja pričam?... Malo ste ni sumnjičavi?
DEVOJKA: Veruje, veruje!... On je samo, malo, zbunjen; bio je cele noći na mostu...
SAMOUBICA: Verujem!... Ako vi toliko verujete, i ulažete stotine miliona, onda i ja
verujem, i učiniću sve da se Sunčani San pretvori, što pre, u Sunčanu Stvarnost!
(Glomazni investitor posmatra budućeg Arhitektu, širi ruke, grli ga, ljubi, i, plače.
Devojka je zbunjena, uznemirena „emotivnim napadom" korpulentnog poslovnog
čoveka.)
DEVOJKA:
Ja sam mislila da samo žene plaču... kad je nešto, tako... značajno, lepo, skupoceno...
(Briše suze ivicom „tango" haljine)... Da nisi rešio da se ubiješ, načisto bi propao... Ne
kaže se džabe, da mostovi spajaju zemlje, i ljude... Ovo je, stvarno, kao san, ljubavi...
SAMOUBICA: Valjda sam zaslužio da se i meni nešto lepo desi... Smirite se,
gospodine... Tek vam predstoje uzbuñenja... Molim vas, smirite se... Hoćete li jedan
„bensedin"...
BIZNISMEN: Ne, ne, ne... Devojčice, da li bi bila ljubazna... da odeš do restorana, na
uglu, i kupiš, jedno... desetak kila prasećeg pečenja?... Kad se ovako potresem, moram
odmah nešto da pojedem... (Pretražuje džepove širokog sakoa, nervirajući se što ne može
da pronañe novčanik)... Gde li sam ostavio novčanik?... Počeo sam, zbog silnih poslova,
da gubim stvari... da zaboravljam ključeve, dokumenta... Umreću bogat i - izlapeo...
SAMOUBICA(vadi iz džepa pantalona novčanicu od sto evra): Da li će biti dovoljno sto
evra?... To je sve što imam...
BIZNISMEN: Biće, biće... Deset evra je kilo... Oooo, ljudi moji, gde li sam ostavio
novčanik?...
SAMOUBICA: Nemojte se nervirati; ja častim za početak saradnje... Hajde, ljubavi, kupi
to prasence...
DEVOJKA: Čast mi je da bilo šta uradim za Vas, gopodine...
BIZNISMEN: Hvala, dušo... I ako ti ostane nešto para kupi par kila crnog hleba; beli hleb
mi
je strogo zabranjen... Kad pojedem komad belog hleba, hoću da umrem od gorušice...
Požuri, dušo.
(Čim je Devojka napustila hangar-ofis, korpulentni čovek počinje da ispituje poslovnog
partnera, kao da je jedva čekao da ostanu sami.)
BIZNISMEN: Setio sam se pečenja, da nas dvojica, malo, porazgovaramo nasamo... Ne
volim prisustvo „trećeg lica", kad je reč o ovako velikim, ozbiljnim poslovima...
SAMOUBICA: Ona je došla sa mnom, plašeći se za mene... Vaš brat je rekao da me
pripazi...
BIZNISMEN: Moj brat zna ko je ona... ali ne zna ko ste vi?... Dogovaramo se za ovako
grandiozan posao, a ne znam ni kako se zovete...
SAMOUBICA: Ja sam, baksuz...
BIZNISMEN: Baksuz vam je - nadimak?
SAMOUBICA: Ne... Baksuz mi je - zanimanje... Tera me baksuz kako sam se rodio...
Moram biti iskren...
BIZNISMEN: Lepa preporuka...
SAMOUBICA: Niste me razumeli, gospodine. Mislio sam: ja sam uvek radio najbolje što
sam umeo, a okolnosti su bile takve, da su poslovi propadali... Evo, pogledajte ovaj
album. Tu je samo deo grañevina koje sam projektovao, i koje su tokom poslednjeg rata -
srušene... (Daje poslovnom partneru album sa fotografijama srušenih grañevina)... Ja sam
arhitekta srušenih zgrada, kuća, spomenika, mostova... To što vidite, to su ostaci onoga
što sam izgradio. Znači, gradio sam za one koji vole da
ruše... Zato sam pre petnaestak godina otišao u inostranstvo, da gradim nešto što će
ostati... Pare jesu važne, izuzetno važne - naročito kad ih nemate, ali, ja sam - ako bih
smeo tako da kažem, i - umetnik, čovek koji voli da stvara dela kojima će se ljudi diviti:
želja mi je da ostavim nekakav trag iza sebe, da ne potrošim život samo na pravljenje
para, pa da mi na spomeniku jednog dana piše: najbogatiji - na groblju...
BIZNISMEN (prelistava katalog, poprilično zbunjen): Pa, ovde nema ni jedne cele
zgrade... Ruševina do ruševine... Ali, vidi se, na osnovu temelja, da su bile lepe kuće...
Da li ste vi gradili neku zgradu od stotinak spratova, neki dvorac sa hiljadu soba, nešto da
čoveku zastane dah, da kaže: šta je ovo, bre?!... Da li je moguće, da ovako nešto
postoji?... Pa, ovo je neko novo svetsko čudo!... Niste... Šteta... (Biznismen je nešto
ugledao na stolu; lupajući se po čelu, odlazi do stola i uzima „izgubljeni" novčanik)...
Evo ga!... Zaboravio sam ga na stolu!... (Otvara novčanik i vadi novčanicu od sto evra,
pružajućije arhitekti)... Uzmite... Uzmite, kad vam kažem... Došli ste na razgovor o
gradnji marine vredne dvesta miliona evra, a investitor nema sto evra za pečenje...
SAMOUBICA: Nije trebalo...
BIZNISMEN: Trebao sam! Trebao sam!... I grad, i zemlja su puni prevaranata, lažova,
hohštaplera, „poslovnih ljudi" bez prebijenog dinara... Leglo lopova, sa dozvolama da
kradu...
SAMOUBICA: Kome pričate... Zbog jednog takvog sam ja stigao do mosta. Ušao sam u
posao, a on već bio u dugovima od nekoliko miliona. Ja sam se zaduživao radeći
godinama džabe, pa mi je dug od pedeset hiljada evra narastao na preko sto hiljda, jer
sam se „vadio" pozajmicama kod zelenaša - deset posto mesečno... I sad mi još prete,
hoće da me ubiju... Em sam radio džabe, em hoće da me ubiju...
BIZNISMEN: Dužni ste sto hiljada evra?
SAMOUBICA: Jednom čoveku... plus, nešto, drugom, i plus, nešto, trećem...
BIZNISMEN: Kod vas, što je više poslova, to je veći - minus... Kad saberete sve poslove,
koliko ste dužni?
SAMOUBICA: Mislite, sve zajedno?
BIZNISMEN: Koliko...
SAMOUBICA: Pa, oko...
BIZNISMEN: U poslu sa parama nema - „oko"... Recite mi, tačno; bez - „oko".
SAMOUBICA: Dvesta i pet - šest hiljada... evra.
BIZNISMEN: Znači, trista hiljada, kad se setite onih koje ste trenutno zaboravili...
SAMOUBICA: Kako znate da je trista hiljada?... Neverovatno...
BIZNISMEN: Je l' vi vidite ovu mapu, ovaj projekat vredan preko dvesta miliona? Šta
mislite kako sam ja do svega ovoga došao, ako se ne razumem u ljude, ako ne znam s kim
razgovaram, šta mi čovek priča, a šta prećutkuje... Kad sam vas video na parkingu, dok
ste izlazili iz taksija, prvo što sam pomislio, bilo je: crni brate, kapetane, što mi posla ovu
nesreću od čoveka? Pa, ovaj bednik, ne bi mogao da sagradi kućicu za papagaje... Ovaj
jad od čoveka, i da je skočio sa mosta, ne bi pao u vodu - vetar bi ga oduvao i tresnuo u
neku kaljugu, u neko blato, u neki svinjac, gde ga ni svinje ne bi pogledale...
SAMOUBICA: Tako sam izgledao?
BIZNISMEN: Tako, i mnogo gore... Da vas, baš, ne vreñam.
SAMOUBICA: Pa, idem ja... Hvala vam na razgovoru...
BIZNISMEN: Sačekajte... Nisam završio... Meñutim, kad sam video kako odlučno
koračate uz stepenice, kako se držite uspravno, kako zdravo izgledate, rekao sam sebi: ne,
ne, ne, varaš
ovaj čovek je samo trenutno posrnuo, trenutno se urušio, ali je iznutra zdrav... Vi ste,
koliko vidim, besprekorno zdrav čovek?... Mislim, fizički?
SAMOUBICA: Da... Nikad nisam bio kod lekara, nikad u bolnici, nikad nisam pio
lekove, i nikad...
BIZNISMEN: I nikad niste imali pameti! Jer da ste imali dva grama pameti, morali biste
biti zahvalni Bogu što vam je dao takvo zdravlje, koje ste vi poneli na onaj most, da ga
bacite u reku, dok se ljudi bore za zdravlje, svim sredstvima... I, što je najsmešnije, i
najtragičnije, vas je spasao moj brat - teški bolesnik, zbog koga ja sve ovo radim... Nikad
mi ne bi palo na pamet da gradim luku - marinu, i sve ovo okolo, da ne želim da ga
obradujem za ovo malo života, koliko mu je preostalo... Džaba mi svi milioni, sve pare
koje imam, kad njemu ne mogu da pomognem... I vaš dug ću vratiti, preko posla koji ćete
odraditi...
SAMOUBICA: Vratićete moj dug...
BIZNISMEN: Vi ćete ga vratiti, ako budete dobro radili...
SAMOUBICA (pruža ruku da se zahvali, i dok se rukuje, pokušava da poljubi ruku
spasitelju):
Hvala vam... Do neba vam, hvala... Radiću najbolje što umem - neću spavati, biću vam
zahvalan do sudnjeg dana... Izvinite, vi pričate o vašem bratu - kapetanu?... On je
bolestan?
BIZNISMEN (okreće glavu, vadeći poveću belu maramicu iz malog džepa na sakou):
Da... I dok planiram da sagradim sve ovo, bez prestanka me muči samo jedno pitanje: da
li će on doživeti da vidi kraj ovog posla, da li će imati sreće da svojim brodom uplovi u
sigurnu luku, da veže brod za siguran vez, da mu ne beži svaki čas, da mu se turisti ne
dave svaki dan... Mnogo se sekira, kad
god mu se neko udavi... Javlja mi se telefonom, plačući: bato, ubiću se. Opet mi se
udavila dvojica... Sve mi je teže, da ih gledam, kako se dave...
SAMOUBICA: Jeste - što kažete, mnogo se sekira i nervira zbog broda... Otrčao je sa
mosta, u panici, zapomažući: „Ode brod! Ode brod!... Podaviće mi se putnici!"
BIZNISMEN: Jebo ga brod! - da prostite... Sto puta sam mu rekao: ima da se teško
razboliš od ove vlage, zime, i magle nad rekom; ima da ti propadnu i ruke, i noge, od kiše
i snega; ima da legneš u postelju od tegljenja konopa i dizanja tereta - sve sam voli da
radi... I tek kad je poboleo, priznao mi je - mada, nevoljno: bato, bio si upravu; bubrezi su
mi stradali od hroničnih upala... Meñutim, ni sad ne optužuje reku, i brod, već bolest
pripisuje nasleñu, „lošoj genetici"... Kaže, bato, to je meni familijarno, porodično... Sećaš
se, veli, našeg dede, koji je umro od tuberkuloze bubrega, kao dečak, sa nepunih deset
godina... Ne da na reku, i brod, pa to ti je... Kriv mu deda, koji je umro kao dete, a reka -
nije...
SAMOUBICA (pomalo je zbunjen): Deda vam je umro sa „nepunih deset godina"?
BIZNISMEN: Da... Bio je... Tolicki... Ima jedna slika - jedina slika, na kojoj je manji od
stola... Tako, kao kuče...
SAMOUBICA: To vam je bio roñeni deda?... Mislim otac vašeg oca?
BIZNISMEN: Da... A šta vam nije jasno?
SAMOUBICA: Ništa... Mislim, bio je tako mlad...
BIZNISMEN: Za umiranje?
SAMOUBICA: Da... Mlad, premlad...
BIZNISMEN: Nejač... Otac nam je govorio, da ga se roñena majka slabo sećala... Mi to,
danas, ne možemo da razumemo; bila su druga vremena... bez struje, puteva, kola... Zato
mi je teško - preteško, što u ovim uslovima, u ovoj moćnoj civilizaciji, i sa svim parama
koje imam, ne mogu da pomognem mome bratu... Kad je deda umro, čuvajući jednu
ovcu, babi su javili tek posle dve godine... Ko da javi, i kako da javi, kad ništa nije
postojalo... A, danas, ja gradim ovo čudo, i samo mislim kako gradim spomenik, veliki
spomenik mome bratu... gradim, da ne poludim... (Veliki čovek okreće leña svome
projektu na platnu, pokriva lice maramicom i verovatno plače, jer mu ramena
podrhtavaju)... Čemu sve ovo?... Kome sve ovo? Kakvog smisla ima sve ovo, ako on
neće u ovu luku uploviti svojim brodom...
SAMOUBICA: Gospodine... molim vas... Morate pomoći bratu... Morate se nadati, i
verovati... Moramo gledati u budućnost sa malo više... Aaaa-aaaaa!!!
(Arhitekta krikne ugledavši na beloj maramici Biznismenovo stakleno oko. Veliki
poslovni čovek drži svoje levo oko na desnom dlanu. I dok posmatra nesuñenog
Samoubicu desnim okom - levo je zatvoreno, govori kao Hamlet, sa lobanjom u ruci).
BIZNISMEN: Budućnost?... Kako da „gledam u budućnost" bez očiju?... Ovo oko mi je
stakleno -tačnije, juvelir mi je napravio od dijamanata, pošto sam ja bogat čovek, a na
ovo oko jedva vidim - nazirem vas... Nije vam dobro, gospodine?... Doñite, lezite na
kauč... Lezite... strašno ste bledi...
(Samoubica tetura do kauča, pridržavan rukom glomaznog čoveka. Očigledno, doživeo je
„poslednji šok", posle svega što mu se desilo.)
SAMOUBICA: Izvinite, popustio sam sa živcima... Ja višee nisam normalan čovek...
Vrisnem za
svaku sitnicu... (Leže na kauč kao da umire) Jeste li čuli... kako sam vrisnuo... Ko
poslednji ludak...
BIZNISMEN: Vrisnuli ste - sjajno! Odlično! To je bio - izuzetan vrisak!... Dok vrištite -
ima
nade... Moj brat - psihijatar, jedan od najpoznatijih terapeuta u Evropi, stalno mi
ponavlja: Vrišti! Vrišti! Otiñi negde, na neku planinu, u neku šumu, negde gde nema
ljudi, - vrišti; vrišti pola sata, pa ćeš videti kako ćeš se bolje osećati... Kad smo bili mali,
kaže on, vrištali smo po ceo dan, jer su nas u našoj šumi napadali vukovi, medvedi,
zmije, divlje svinje; vrištali smo, i bili zdravi ko dren. A sad, u ovoj podmukloj, bolesnoj
civilizaciji, sve skupljamo i nosimo u sebi kao u kontejneru, i kad se taj naš duševni
kontejner prepuni otpadom, dolazi do zagañenja, do trovanja; čovek se razboljeva od
samog sebe... Vrisnuli ste - svaka vam čast!
SAMOUBICA: Da vam pravo kažem - nikad nisam video oko na dlanu...
BIZNISMEN (vraća stakleno oko „na svoje mesto", a maramicu u džepić sakoa): Nije
bitan razlog zašto ste vrisnuli, bitno je da vi imate tu snagu, taj potencijal u sebi, tu
vitalnost. Čim sam čuo kako vrištite, pomislio sam: ovo je čovek za mene; ovo je
neviñena energija, koju treba iskoristiti... E, baš ste me obradovali!
SAMOUBICA: A... mene... je... sramota...
BIZNISMEN: Da niste ovako vrisnuli, pitanje je da li biste dobili posao... Pre toga sam
vas gledao, i sve se mislio: ovaj čovek nema snage za ovako veliki projekat. Pašće,
kolabiraće, posle tri dana... (Vadi mobilni iz džepa, i nekoga poziva)... Bato... Bio sam
juče u našoj šumi, da obiñem sestru... Dobro je, samo, ne zna ko sam... Pa, kako će me se
sećati, kad smo je ostavili u šumi sa dve godine... Ne zovem te zbog toga, već da ti se
pohvalim: vrištao sam, na vrhu planine, kao nikada do sada... Sećaš li se, kad si mi prošli
put rekao da vrisnem, a ja vrisnuo ko da si mišu stao na rep: iiiiii...
Sada ćeš čuti kako vrištim, posle vežbanja na planini... (Prinosi telefon ustima
Samoubice, namigujući mu. Nesrećni čovek ga gleda zbunjeno - ne zna šta hoće)...
Vrisnite... Ali, što možete jače... (Šapuće Biznismen, uz osmeh i pretpostavku kako će se
Brat iznenaditi)... Što jače...
SAMOUBICA(udiše duboko, gledajući poslovnog čoveka, od koga mu sve zavisi):
Aaaaaaaaaaaaaa!!!
BIZNISMEN (osmehuje se zadovoljno i moli, ponovo, šapatom): Još jednom... I, jače,
ako možete...
SAMOUBICA: Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
BIZNISMEN: Šta kažeš, bato?... Ćutiš... Šta si rekao?... Zašto je to „vrisak ludaka"?...
Misliš... Aha... Zanimljivo... Nego, da li bi ti mogao da svratiš ovde, da popričaš sa
jednim čovekom - arhitektom, kome bih poverio gradnju celog projekta... Zanimljiv
čovek, sa velikim potencijalom, ali, malo slabih živaca... Ne bih voleo da krenemo u
„avanturu" bez tvoje saglasnosti, kao i obično... Da... Samo, trenutak, bato... (Obraća se
Samoubici, koji leži na kauču, onemoćao, bez snage da podigne ruku)... Da li ste slobodni
sledeća dva sata?... Moj brat psihijatar, hoće da doñe i popriča sa vama...
SAMOUBICA: Moje vreme je - vaše vreme... Ja sam izgubio svoje vreme...
BIZNISMEN (u telefon): Čeka te... Da... Ja idem - već kasnim, na večeru sa onim
Italijanima... Biće u redu... Cenjkamo se oko pišljivih pedeset miliona; hoće da grade i
stazu za auto trke, ali to mene ne zanima... Kako, bre, marina sa jahtama, uz buku
automobila! Gde to ide?... Da li sam smršao?... Jesam, kao što si ti prestao da pušiš...
Kašlješ, bre, uvo si mi probio.
(I dok biznismen šeta duž Dunava na platnu, pričajući sa Bratom, u hangar - ofis, ulazi
Ribar, pridržavajući Devojku ispod ruke. Plesačica „argentinskih igara, uzela je nešto
suviše jako, nešto što joj ne dozvoljava da stoji „na svojim nogama".)
RIBAR: Izvinite, našao sam je u hodniku, na stepenicama... Pošteno se „uradila"...
Odakle joj pare za iglu?...
BIZNISMEN: Nadrogirala se mojom prasetinom...
RIBAR: Prešla si na prasetinu?
SAMOUBICA (pridiže se na laktove, vrišteći): Idioteee! Idioteee!... Šta si to, opet,
uradila?!... Brukaš me, gde god stigneš! Ubiću te!
DEVOJKA (osmehuje se, gledajući reku na platnu): Sad, kad skočim u reku... Koja je
ovo reka?... Vidi, most!... Sad ću da skočim sa mosta?.. Hop!...
SAMOUBICA (ustaje i jedva stojeći, hvata Devojku za vrat, želeći da je udavi): Život si
mi upropastila!... Hoćeš da mi upropastiš i ovaj posao!... Ubiću te!...
BIZNISMEN: Pustite je!... Kako mislite da radite ovaj posao ako je udavite i odete u
zatvor?... Odmah se oslobodite nagomilanog besa! Odmah! Odmah, ili se ovog trenutka
rastajemo; od posla nema ništa.
SAMOUBICA: Kako?... Kako, kad bih je, najradije, udavio...
BIZNISMEN: Kao malopre! Istom snagom!
SAMOUBICA: Mislite, da će mi to pomoći?
BIZNISMEN: Naravno! Ali, što je moguće jače! Da iz sebe izbacite sav bes! Sav bes! Da
ne ostane ni jedna čestica besa, ni jedan jedini atom besa!... Udahnite duboko... najdublje,
i - sad!
SAMOUBICA: Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
DEVOJKA (uplašena): Aaaaa!
RIBAR (uplašen): Aaaaa!
BIZNISMEN: Bravo! Sjajno! Najbolje do sada!... Nikad nisam čuo nešto ovako...
Izazvali ste „lančanu reakciju", što je suština Teorije oslobañanja; da jedan čovek vrisne
tako snažno, da izazove reakciju drugog čoveka, drugi -trećeg; treći - četvrtog... dok ne
vrisne cela planeta, svih šest milijardi ljudi! Tako bi se oslobodila planetarno nagomilana
destruktivna energija... Kad bi se to desilo - a to je moguće, kao što vidite, svet bi
prodisao, svet bi se oslobodio potisnute destrukcije, koja dovodi do potrebe za
uništavanjem. Vi ste bolesni, očigledno, ali biste svojim bolesnim vriskom mogli da
spasete svet...
SAMOUBICA: Mislite, sad sam najbolje vrisnuo?
BIZNISMEN: Apsolutno!
RIBAR: Umalo nisam umro... Čoveče, kako si to uspeo?... Odakle ti ta snaga?
DEVOJKA: Ja sam - načisto, došla sebi... Vrisak mu je kao elektrošok... Nisam znala da
si tako moćan...
BIZNISMEN (gleda na ručni sat): Gospodo, idem... Kasnim na izuzetno važan poslovni
ručak. A na ručak idem gladan...
DEVOJKA: Izvinite, ja sam kriva... Izvinite, molim vas...
BIZNISMEN: A kad sam gladan, samo mi se plače, pa moram da pričam kako mi je neko
umro... (Tapše arhitektu po ramenu, osmehujući se)... Mislim da će moj brat imati nešto
da nauči od vas... Vi ste „slučaj" koji on nije sreo. Nadam se da će vam dati odobrenje da
radite... Ako on pristane, sutra potpisujemo ugovor...
RIBAR (prilazi poslovnom čoveku, čekajući priliku da mu kaže nešto, poverljivo):
Gospodine, mogu li da vam kažem samo dve rečenice...
BIZNISMEN: Recite. Žurim...
RIBAR (šapatom): Vaš brat - kapetan, nije normalan čovek. Izvinite što ovako govorim,
ali, on će mene naterati da se ubijem... Verujte mi, došlo mi je - dovde...
BIZNISMEN: Kako će vas „naterati" da se ubijete?
RIBAR: On mene pravi ludim već deset godina. Načisto sam popustio sa živcima... Ruke
mi se tresu... Prestao sam da pušim, jer ne mogu da zapalim cigaretu...
BIZNISMEN: Ako su u pitanju „živci", za to je stručnjak moj drugi brat - psihijatar;
obratite se njemu kad doñe. Ja se bavim projektima. gradnjom, investicijama, milionima,
a on ljudima sa „slabim živcima"... Sačekajte ga, i sve mu lepo ispričajte... (Zvoni mu
telefon u ruci)... Halo?... ðovani! ðovani, my dear friend!!... Oooo, it's so nice to hear
you! (Dok priča sa ðovanijem, prilazi arhitekti, namigujući mu, i pokazujući mu očima
da vrisne u telefon. Samoubici je, malo, neprijatno, ali - očigledno, nema puno izbora)...
Vrisnite, ali, najjače što možete... On voli iznenañenja... Najjače...
SAMOUBICA (Udiše duboko, koncentrišući se na mobilni telefon u ruci pozamašnog
čoveka):
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa aaaaaaaaaaaaaaaa!!!
BIZNISMEN (prigušeno se smeje, slušajući reakciju italijanskog prijatelja): ðovani?...
ðovani?... ðovani, my friend!... Samo krklja... Da mu nije zapao jezik u grlo...
ðovani?!... Ooooo, majko moja! Nije ga, valjda, šlog udario?! Samo bi mi to falilo, pred
potpis ugovora!... ðovani?!... ðovani?!... Šalio sam se, prijatelju!... ðovani!...
(Dok Biznismen odlazi žurnim koracima prema svetlosti vrata u dnu magacina - ofisa,
arhitekta gleda za njim kao da je počinio najteži zločin.)
SAMOUBICA: Ja sam samo... vrisnuo... kao što mi je on rekao... Vi ste mi svedoci, da
me je zamolio
a vrisnem „najjače" što mogu... Ja, ovo, do sada nikada nisam radio... Nikad nikome
nisam vrištao u telefon...
DEVOJKA (trlja uši): Ništa ne čujem... Popucale su mi bubne opne... Ovo nije bio
vrisak, ovo je bila eksplozija... Ovako sam nešto čula, samo kad su avioni probijali
„zvučni zid", tokom bombardovanja...
RIBAR: Čoveče, odakle ti tolika snaga u glasu; odakle ti tolika energija u tom -
slabašnom telu... Pogledaj se, na šta ličiš... Kad sam te video na mostu, pomislio sam -
izvinite, biću iskren; greota je ovog nesrećnika spasavati...
SAMOUBICA: Vrisnuo sam... od sve muke... Nisam vrištao kad je trebalo, pa sam sad
provrištao...
DEVOJKA: Da je meni, neko, ovako, vrisnuo u telefon, ja bih se, načisto, šlogirala...
Siroti ðovani...
SAMOUBICA: Gde je toalet, molim vas... Nije mi dobro...
RIBAR: Na kraju hodnika...
(Samoubica odlazi prema vratima u dnu magacina, ostavljajući Devojku i Ribara da ga
gledaju sa sažaljenjem. Već sasvim pribrana, ljubavnica nesrećnog čoveka seda na kauč,
obgrlivši glavu šakama.)
DEVOJKA: Ne mogu više, ovako... Ti radi šta hoćeš, ja se povlačim iz svega ovoga...
Neka mi kapetan da moje pare, i - zdravo... Doviñenja...
RIBAR: Pričaš, gluposti!... Hoćeš da nas ludak podavi ko' mačiće... On je, bre, bolestan
čovek - manijak...
DEVOJKA: Ma, boli me... Ko da meni nešto gore može da se desi... A on je, jedna,
najobičnija – svinja... Gad... Kad ga vidim, samo mi se povraća. Pre neku noć, dok je
spavao u onoj šupi, htela sam da ga odvalim sekirom, posred glave. Da mi nije stalo do
ovog čoveka, ubila bih ga... kunem ti se...
RIBAR: Tebi se sviña ovaj, nesrećnik?
DEVOJKA: Da...
RIBAR (šeta po Dunavu - na platnu, klimajući glavom, zamišljeno): Ljubav, ljubav... Ne
sećam se kad sam poslednji put nekoga voleo... Lepo je to, kad si zaljubljen... Ti si
zaljubljena u njega?
DEVOJKA: Jesam... Odnosno, volim da sedim sa njim, da pričam. On jako lepo priča...
Možda je to samo, zamena za oca, koga nikad nisam imala... Ma, šta je - da je, volela bih
da budem sa njim... Zato sam rešila da sve ovo prekinem - naravno, neću mu ništa reći šta
smo radili. Volela bih da odem, sa njim. negde, daleko, da više nikad ne vidim onog
ludaka - kapetana...
RIBAR: Bojim se, da je ovaj njegov brat - biznismen, luñi od njega... On svom
poslovnom partneru - italijanskom gospodinu, u italijanskom odelu i italijanskim
cipelama. prireñuje dobrodošlicu, tako što mu u uvo - naučilo na kancone, pušta krik
čoveka - urlik ludaka... Ja samo mogu da zamislim tog finog, elegantnog gospodina, kad
je čuo: aaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
DEVOJKA: Nemoj da vrištiš!... Živci su mi, načisto, popustili... Majko moja, pa ovo je
motor mog producenta, brata mog čoveka...
(Negde, u dvorištu, odjekuje rad snažnog motora. Mašina uplaši Devojku; osvrćući se,
gledajući gde da se sakrije, zavuče se ispod masivnog, radnog stola. Ubrzo se pojavi
Samoubičin Brat, držeći u levoj ruci baterijsku lampu - kojom osvetljava tamne delove
magacina, i u desnoj ruci pištolj - spreman da puca u sve što mu se učini „neprijateljski ".
Iznenadi se, kad ugleda Ribara, prestravljenog, sa podignutim rukama.)
BRAT: Jes' ti, onaj, sa mosta?
RIBAR: Da... Ja sam...
BRAT: Šta radiš, ovde?
RIBAR: Pa... doneo sam kapetanovom bratu - biznismenu, svežu ribu... Kad ulovim
dobru ribu...
BRAT: Gde je, taj, kapetan?
RIBAR: Pa... na brodu... Gde bi bio, kapetan... Danas ima, neku, promociju vina, koju
organizuje ministarstvo privrede za poslovne ljude iz Japana... Jutros sam mu isporučio
stotinak kila ribe...
BRAT: Da nije, slučajno, meñu tom ribom bio i moj brat?... Da nisi i njega „isporučio"?
RIBAR (ukočio se gledajući u cev pištolja, uperenu u glavu): Gospodine... Šta me to
pitate...
BRAT: Znaš ti, šta ja tebe pitam... Pretražio sam - sa rečnom policijom, dvadeset
kilometara obale, ronio sam pet sati... Nešto mi je, u celoj priči, sumnjivo... (Vadi koverat
iz džepa, i iz koverta - oproštajno pismo)... Neću ti čitati celo oproštajno pismo, da se ne
potreseš, pročitaću ti samo jedan deo... „Moja veza sa ovom, malom, prerasla je u nešto
ozbiljniji odnos, ali se bojim, da iza nje - sve vreme, stoji neko... (Gleda Ribara,
ponavljajući bitne reči)... stoji neko, ko njoj komanduje, ko je ucenjuje, a ja sam na sve to
pristajao, jer sam se - magarac matori, zaljubio, kao da mi je sve u životu. Čak sam -
nećeš mi verovati, planirao da se oženim, sledećeg meseca. Meñutim, dugovi i poverioci
su mi stegli omču oko vrata... i tako dalje... Ko je to, ko „njoj komanduje", i zbog koga je
to, ta, mala, kurvica, oterala moga brata, na most?... Ko je taj neko, ko stoji iza
samoubistva moga brata?... Pričaj, ubiću te.
RIBAR: Gospodine... (Počinje da plače, i kroz plač priča, zamuckujući.) Ja... to... ništa...
ne znam... Ja sam... samo... pokušao da ga spasem... i...
BRAT: Zaveži... Da li si, nekad, bio mrtav?
RIBAR: Nisam... I, ne bih voleo...
BRAT: E, onda, večeras, u sedam sati, da vidim tebe, i kapetana, u restoranu pristaništa...
Ako se, slučajno, pojavi i ona, mala, kurvica, i nju dovedi, da je ne bih posebno tražio...
Znači, u sedam sati... Pazi, ko večeras ne doñe, sutra će mu doći na sahranu!
(Vozač motora okreće se na petama i žurnim koracima napušta magacin-ofis, ostavljajući
prestravljenog Ribara sa podignutim rukama. Kad se u dvorištu začuje odlazak snažne
mašine, Devojka se pojavi ispod stola, hodajući četvoronoške. I - iz tog položaja opet
„laje", za Bratom svoga ljubavnika.)
DEVOJKA: Ja sam - kurvica?! ðubre, ono, pokvareno! Dok sam bila sa tobom, bila sam
- anñeo, zvezda Danica, Sunce, Mesec, i sva nebeska tela, zajedno!... Što ne spustiš ruke,
budalo jedna!... Otišao je!
RIBAR: Nije... Izgleda, da se vraća...
(Negde, iz hodnika, čuje se bat koraka. Na vratima se pojavljuje Kapetanov i
Biznismenov Brat - Psihijatar, nalik svojoj braći, ali nešto stariji, sa podužom crnom
kosom, naočarima velike dioptrije, u belom mantilu, i sa mitraljezom u rukama.
Oslanjajući se na štaku - leva noga mu je ukočena, prilazi uplašenom Ribaru, i Devojci na
„četiri noge". Gledajući u vijugavu reku, na platnu, govori tiho, zamišljeno.)
PSIHIJATAR: Dakle, o čemu se radi...
DEVOJKA: Gospodine, nas dvoje smo došli da...
RIBAR: Molim te, dozvoli mi, da ja objasnim gospodinu, zašto smo došli... Gospodine
doktore...
PSIHIJATAR (gleda ih ljutito): Zašto me prekidate?
DEVOJKA: Pa... pitali ste nas, o čemu se radi...
PSIHIJATAR: Ko vas je to pitao?... Dakle, o čemu se radi je moja uzrečica, to ja sam
sebe pitam -
pitam se, naglas - o čemu se radi, da bih, kad ustanovim o čemu se radi, vas pitao: dobro,
koji je vaš problem?... To su dve, bitno različite stvari... Znači - da preciziramo; kad
kažem: Dakle, o čemu se radi, vi ćutite, dok ja ne razmislim i ne spoznam suštinu
problema, pa vas tek onda upitam: dobro, koji je vaš problem?... Da li smo se razumeli?
DEVOJKA: Da...
RIBAR: Naravno...
PSIHIJATAR: Lepo... Da krenemo, onda, ispočetka. Dakle, o čemu se radi?... (Psihijatar
ih gleda ispod obrva, dok njih dvoje ćuteći „trpe" pitanje)... O čemu se radi, da iz
arhitektonskog ofisa istrčava čovek sa pištoljem u ruci, urlajući: sve ću vas pobiti!...
(Psihijatar gleda Ribara i Devojku, ali njih dvoje, ćute, plašeći se da i ovo pitanje nije
„samoispitivanje")... Recite.
RIBAR: Smemo?
PSIHIJATAR: Da... Vi ćutite, samo kad ja pitam: dakle, o čemu se radi... Ko je bio taj
čovek, sa pištoljem u ruci, i pretnjom u glasu?
DEVOJKA: Brat, roñeni brat samoubice - arhitekte... Inače, budala...
PSIHIJATAR: A, gde je samoubica... odnosno, gospodin arhitekta?... Rečeno mi je, da će
me čekati ovde...
RIBAR: U veceu... Pardon, u toaletu... Pozlilo mu je posle vrištanja...
PSIHIJATAR: Zašto vi, gospodine, sve vreme držite podignute ruke?... Plašite se
mitraljeza?
RIBAR: Da... Bio sam ranjen dva puta - teško, na smrt, jer su mi rekkli: „nema predaje"...
Sad, kad vidim oružje, ruke mi se same podižu; to je jače od mene... Kad vidim oružje u
bioskopu, na filmu, ja dignem ruke, a publika viče: spusti ruke, idiote!... To je, verovatno,
neki teški psihički poremećaj, doktore...
PSIHIJATAR (spušta mitraljez na sto, a Ribar ruke uz telo): Lečio sam, jutros, jednog
ratnog veterana, pa mi je umesto honorara dao mitraljez... Imam punu kuću pušaka,
kalašnjikova, pištolja, heklera, bombi... Naravno, ne uzimam ja to oružje da bih naplatio
pomoć – lečenje, već da bih ga sklonio iz ruku ljudi koji bi mogli da ga upotrebe, kao što
se dešava, skoro svaki dan... Čitate po novinama: „Ubio familiju, i pola sela"... Zašto, vi,
gospoñice, plačete?...
DEVOJKA: Gospodine... ja ću vam reći sve što znam, pa taman me vaš brat - kapetan,
ubio... (Viče na Ribara, kojijoj rukom daje znak da se smiri - ne priča)... Dosta, bre! Hoću
sve da kažem!... On me moli da prećutim neke stvari, meñutim, ne mogu više da ćutim!...
Došlo mi je - dovde...
PSIHIJATAR: Pričajte...
RIBAR: Molim te, nemoj da...
DEVOJKA: Zaveži!... Gospodine, ja vam moram reći da je vaš brat - kapetan, jedna
najobičnija bitanga, propalica, ološ... On je... on je, on je mene naterao na prostituciju...
doveo me je na kej sa petnaest godina... i... i.... To što on radi, to je strašno... (Devojka
plače, seda na kauč, rukama skrivajući lice - razmazani krejon i maskaru)... On je...
zlikovac, koga ću ja... ubiti... pre ili kasnije...
PSIHIJATAR:
Lezite... I, opustite se... I samo dišite ; duboko, što možete dublje... Zašto je moj brat -
„zlikovac"?
RIBAR: Kad je ona već počela da priča, reći ću vam i ja sve, pa taman i mene ubio...
Gospodine doktore, nas dvoje smo roblje vašeg brata. Roblje, najobičniji - robovi... Da li
je, vama, gospodine, doktore, poznato, na primer, da vaš brat, kapetan, nije - kapetan.
PSIHIJATAR: Nije kapetan?... Moj brat, nije - kapetan?
RIBAR: Nije...
DEVOJKA: Nema on veze sa kapetanima!
PSIHIJATAR: A šta je, onda, ako nije - kapetan?
RIBAR: Ništa... On je - ništa, što se tiče, bilo kakve profesije. On je, jednostavno,
najmonstruozniji trgovac ljudima... Trgovac nesrećnim, tragičnim, ljudima... Izvinite. što
ja ovako pričam o vašem bratu - znam da to nije lepo, ali, moram vam reći sve što znam,
da, mu, vi, eventualno, pomognete, ako njemu uopšte ima pomoći... On je monstrum...
PSIHIJATAR: Stanite, stanite, malo... Sve te etikete me ne zanimaju; zanimaju me samo
činjenice. Zašto je moj brat - „monstrum i trgovac ljudima"? Na osnovu čega vi to
tvrdite? Imate li neke konkretne dokaze?
DEVOJKA: Sto dokaza! Sto ljudi - sto dokaza! Poslednji „dokaz" je, gospodin -
arhitekta!
RIBAR: Bez histerije, molim te... Gospodine doktore, da li je vama poznato da vaš brat
nema brod... kao što priča da ima?
PSIHIJATAR: Nema brod?... Pa, kako je, onda, kapetan?
RIBAR: Nikako... On ima samo jednu kapetansku uniformu, koju oblači kad ja zadržim
nekog samoubicu na mostu. On nije kapetan, a ja nisam ribar... Ja nemam nikakve veze
sa ribarstvom; nisam upecao ribu u životu.
PSIHIJATAR (oslanja se na štaku, osmehujući se): Šta li ću ja sve čuti?... Vi niste
ribar?... A obučeni ste kao ribar?
RIBAR (takoñe se, od sve muke, osmehuje): Pa, u tome i jeste „tajna" našeg posla, naše
prevare. Ovo je, samo, moj - kostim. Kao što vaš brat nema nikakav brod, tako i ja
nemam ni najobičniji ribarski čamac. Ništa nemam... osim, ovog, gumenog odela, na
se6i... Vidim, zbunjeni ste?
PSIHIJATAR (premešta se sa štake na zdravu nogu): A kako lovite ribu, ako nemate ni
čamac, ni opremu...
RIBAR: Lovim tako, što po ceo dan vozim jedan stari bicikl po keju, izmeñu mostova,
ovuda... (pokazuje na platnu)... čekajući da se neki samoubica popne na most i preñe
ogradu... Kad
vidim nekog takvog nesrećnika, trčim na most i molim ga da mi ne skoči u „alat"; mreže.
strukove, bubnjeve... koje nemam. I, kad ga ja zaustavim, onda se pojavljuje ona - skoro
gola, plačući i moleći nesrećnika da se ne ubije, jer je i njoj teško, pa, ipak, živi, a volela
bi da ima nekog, kao što je, na primer - samoubica... I dok ga nas dvoje smirujemo,
dolazi vaš Brat u uniformi kapetana - baš, onako, lepoj uniformi, sa pričom, kako su mu
samoubice padale, godinama, po brodovima i ubijale turiste, putnike, poslovne ljude,
posadu... Sad mu je najnovija priča kako mu je jedan samoubica pobio pola orkestra...
PSIHIJATAR (vadi cigarete i upaljač iz džepa. Pripaljujući cigaretu, gleda Ribara,
konspirativno): Ako naiñe moj brat - biznismen, ja ću vam dati cigaretu; ubio bi me, kad
bi video da pušim... Morao sam da zapalim posle svega što sam čuo... Molim vas, nešto
mi nije jasno... Kako je to samoubica „pobio pola orkestra"?
RIBAR: Vaš Brat, priča, kaže, skočio mu je čovek sa dunavskog mosta na brod, posred
orkestra. Pola muzičara je odmah stradalo, a violinista se mučio, i u samrtnom ropcu
vukao gudalo po žicama violine: ciju, ciju, ciju...
PSIHIJATAR: Violinista - u ropcu, svirao violinu?... Svašta sam čuo i video u mojoj
profesiji, ali, da violinista svira dok umire... Trzao se, i svirao?
RIBAR: Pa, tako, vaš brat, priča... On je to, ovako, pokazivao, kao da se violinista tresao,
i vukao gudalo... pa se, čulo, samo: ciju, ciju, ciju...
DEVOJKA: Reci, bre, u čemu je problem; šta si se uhvatio tog violiniste, i - ciju, ciju, ci-
ju!... Reci, šta radi njegov brat!
RIBAR: Zaveži!... Nije problem, doktore, što on sve to tako priča, nego što ja sve moram
da potvrñujem, i dodajem kako sam bio prisutan, kako sam sve to video iz mog ribarskog
čamca, dok sam lovio ribu ispod mosta... A ono – što je najgore, što je najtragičnije, ja
sve to radim, već deset godina, bez ijednog jedinog dinara - džabe!... Kao i ona,
poslednjih pet-šest godina...
DEVOJKA: Dobro je, da si se i mene setio...
RIBAR: Vaš brat nam duguje trideset hiljada evra, za spasavanje stotinak samoubica, jer
smo se dogovorili: trista evra po spasenom samoubici... koje on, kasnije, preuzima, i
šalje, dalje - mi ne znamo, kuda... To - šta se dogaña sa tim ljudima - kasnije, to nije naš
problem, ali, ovo, što smo radili tolike godine, džabe, na plus četrdeset, i minus
dvadeset... Možete li vi da zamislite mene, kako vozim bicikl na minus dvadeset?
PSIHIJATAR (šeta pokraj reke - na platnu, na kojoj je Ribar „ilustrovao" priču o vožnji
bicikla izmeñu mostova i ljudi koji sa njih padaju): Sad mi je - konačno, sve, jasno! Vas
dvoje ste, uz pomoć moga brata, spasli sto ljudi - sto života, koji bi završili na dnu reke?
RIBAR: Mi smo ih spasli da ne skoče... a onda im se gubi svaki trag... Svi ti ljudi se i
danas vode kao davljenici... Ovde smo prvi put, jer je ona insistirala da bude sa čovekom
koga voli, sa kojim želi da živi... sa gospodinom Arhitektom... Gde li je on?
PSIHIJATAR: Neverovatno... Neverovatno, gospodo! Ja ovakvu skromnost nikad nisam
čuo, ni video!... Spasli ste sto ljudi, a o tome pričate kao da je to nešto najobičnije,
najnormalnije... Kad se oduzme priča o brodu, udicama, čamcu, violinisti, pobijenom
orkestru, što su sve - kako kažete, izmišljene priče... Je li tako?
RIBAR: Da...
PSIHIJATAR: A izmišljene su, da biste zadržali ljude, da ne skoče u reku, i - smrt... Je l'
tako?
RIBAR: Da... Ona je - kao što sam vam već rekao, dolazila skoro gola, nesrećnik je
gledao i mislio, valjda: mogu da se ubijem svaki dan. ali, ovakva ženska mi se sad nudi, i
- nikad više...
PSIHIJATAR: Dobro, dobro... to su sve vaše igre, meñutim, činjenica je, da ste vas troje
spasli sto ljudi. Sto ljudi! To je, ono, najbitnije; a kojom metodom ste ih zadržali da ne
skoče, to je sasvim druga priča... Dakle, o čemu se radi?
DEVOJKA: Radi se o prevari! O strašnoj prevari! O kriminalu!
RIBAR: Ućuti! Ućuti! To doktor pita samog sebe: dakle, o čemu se radi?
DEVOJKA: Izvinite... Zaboravila sam...
PSIHIJATAR: Dakle, o čemu se radi... (Skida naočare i briše debela stakla, maramicom.)
Radi se o troje ljudi, koji bi - da ima pravde u ovoj zemlji, morali da imaju pregršt
ordenja, plakete za „podvig godine", sva priznanja, poštovanje naroda, zahvalnost države,
i -ono što je najbitnije: nacionalnu penziju!... vi ste - heroji! Vi ste ljudi za divljenje! Vi
ste učinili ono, što je ravno - čudu! Za takav poduhvat, za takvu humanost, nacionalna
penzija je najmanje što je ova država dužna da vam da!
DEVOJKA: Nacionalnu penziju?
PSIHIJATAR: Da, gospoñice!... Znate li vi ko je sve dobio nacionalnu penziju, za
poslove koji se ne mogu meriti sa ovim što ste vi uradili... (Vadi telefon iz džepa mantila,
i poziva čekoga)... Prijatelju, kad bi mogao da primiš dvoje ljudi?... Molim te, hitno mi
je... Ispričali su mi nešto, što je - najblaže rečeno - fascinantno!... Nećeš verovati kad
budeš čuo, kakve su poduhvate - čuda, napravili... Kad?... Sutra, ujutru, u devet sati... Ti
znaš zašto ih šaljem: nemoj da mi se vrate bez nacionalne penzije... Molim te, to je
najmanje što ovi ljudi zaslužuju...
(Dok Doktor priča sa Prijateljem, u magacin-ofis ulazi Samoubica, držeći se za stomak,
kao da je preležao tifus. Devojka mu pritrčava, grli ga i ljubi.)
DEVOJKA: Ti si želeo da se oženiš sa mnom?!
SAMOUBICA: Da...
DEVOJKA: A, želiš li još uvek?
SAMOUBICA: Da... Ako preživim napad čira...
PSIHIJATAR (u telefon): Prijatelju, hvala ti - unapred!... Kad ih budeš čuo, znaćeš zašto
sam te ovako hitno zvao... Ćao! (Psihijatar prekida vezu, vadeći vizit-karticu iz džepa.
Dok je pruža Ribaru, posmatra „zgužvanog" arhitektu)... Otiñite, sutra ujutru, u devet
sati, i javite se ovom gospodinu... Nacionalna penzija je najmanje što zaslužujete...
Prosto, ne mogu da verujem, kakav ste poduhvat izveli...
RIBAR: Gospodine doktore... ne znam... kako da vam se zahvalim... Verujte mi, bio sam
pred samoubistvom...
PSIHIJATAR: Da li biste uspeli sebe da spasete?... (Doktor se osmehuje, lupkajući
presrećnog Ribara po ramenu)... Molim vas, želeo bih da gospodin arhitekta, i ja,
popričamo, nasamo... Mi ćemo se videti, posle vašeg sutrašnjeg razgovora... Doviñenja...
I još jednom da vam kažem: divim vam se!
RIBAR (pokušava da poljubi ruku spasitelju, ali je Psihijatar izmače, pomazivši ga po
glavi): Hvala vam, do neba... Do neba vam, hvala...
PSIHIJATAR: Nemojte mi nebo spominjati... Ja sam vam pomogao, da dobijete on što -
zaslužujete...
DEVOJKA: Ljubavi, čekam te... I - volim te!
(Ribar i Devojka napuštaju magacin, gazeći pokraj Dunava, na platnu... I dok njih dvoje
odlaze, Arhitekta seda na kauč, držeći se za stomak.)
PSIHIJATAR: Imate napad čira?...
SAMOUBICA: Da...
PSIHIJATAR: Ovi, vaši prijatelji, učinili su - čudo; neverovatno čudo - svetsko čudo...
Da li znate šta su oni uradili poslednjih nekoliko godina?... Da li vam je išta poznato?
SAMOUBICA: Ne... Znam, samo da su mene spasli ... da ne skočim sa mosta...
PSIHIJATAR: Vas, i još devedeset i devet ljudi! Stotinu ljudi!... Poslao sam ih da dobiju
nacionalnu penziju!
SAMOUBICA: Nacionalnu penziju?
PSIHIJATAR: Da... Koliko sutra da je dobiju!
SAMOUBICA: Pa, ako su spasli tolike ljude... I ako mene računate u „spasenog
čoveka"... Kakav am ja to „spaseni čovek", doktore?... Taman sam pomislio da sam rešio
sve probleme, a onda sam napravio najveću grešku, i glupost u životu, po nagovoru vašeg
brata... On me je nagovorio, verujte mi... Čir mi je proradio od sramote...
PSIHIJATAR: Moj Brat vas je nagovorio da učinite neku glupost?... O čemu se radi,
molim vas?
SAMOUBICA: Pa, bili smo se dogovorili za ovaj posao, oko gradnje ove marine, a onda
se on čuo sa nekim poslovnim prijateljem, ðovanijem...
PSIHIJATAR: ðovanijem?
SAMOUBICA: Da... ðovanijem... Tako ga je zvao...
PSIHIJATAR : Znate li vi, ko je - ðovani?... Znate li vi gospodine ko je ðovani Enriko
de Laza-njeli?... ðovani je, jedan, od najvećih grañevinskih magnata. Njegova
kompanija, „Giovanni Classic Corporation", gradila je najveće zgrade po svetu, u
poslednjih pedeset godina... Ovih dana završava zgradu u Singapuru. od četiristotine
spratova... Zašto me tako uplašeno gledate... Šta se desilo, gospodine?... Lezite, lezite...
Opustite se, i samo dišite duboko...
SAMOUBICA (leže i „izdišući" priznaje šta je uradio): Ja sam... tom čoveku... tom
magnatu... vrisnuo u telefon... tako strašno..., da je on zanemeo... Vaš Brat je otrčao da
vidi šta mu se desilo...
PSIHIJATAR (gleda Arhitektu kao da ga nije najbolje čuo): Šta ste uradili?... Nisam vas
najbolje razumeo...
SAMOUBICA: Vrisnuo sam u telefon... tom čoveku...
PSIHIJATAR: Gospodinu ðovaniju?... Pa, zašto pobogu... To što vas je moj brat
nagovarao to nije nikakvo opravdanje... Mora da postoji neki ozbiljniji razlog?
SAMOUBICA (govori tiho, sa osećanjem užasne krivice): Vrisnuo sam... plašeći se da ne
izgubim posao... do koga mi je toliko stalo... Petnaest godina sam bez posla...
PSIHIJATAR: Sačekajte, sačekajte, malo... Nešto mi nije jasno... Moj brat je razgovarao
sa gospodinom ðovanijem, jednim od najbogatijih ljudi na svetu... i tokom njihovog
razgovora, vi ste vrisnuli u telefon, direktno u uvo milijarderu?
SAMOUBICA (suzdržava plač, trudeći se da govori razgovetno): Da... Vaš brat mi je
rekao da vrisnem... i ja sam ga poslušao, jer sam u dugovima; ovaj posao mi je poslednja
šansa u životu... Što se nisam ubio, noćas... Odložio sam samoubistvo, da bih se brukao
i... umirao od sramote... i stida... Joj, kako me srce boli...

PSIHIJATAR (posmatra čoveka koji plače, klimajući glavom, zadovoljno): Vi ste,

gospodine, zaslužili da živite... Čovek sa tolikim osećanjem krivice, može biti samo
čovek sa izuzetnim emocijama i natprosečnim osećanjem odgovornosti za sve što radi...
Plačite, slobodno plačite, biće vam lakše... Naglas, plačite - naglas... Naglas!... Kad se
smejete - smejte se punim plućima, od srca, da vas svi čuju, a kad plačete, plačite iz sve
snage, iz dubine duše, bez uzdržavanja i stida... Jače!... Slobodno, slobodno!... Oslobodite
grč u grudima, stomaku i glavi!... Jače!... Još jače!
(Arhitekta se sklupčao na kauču, kao fetus, grcajući od plača - muke nagomilane
godinama. Doktor ga posmatra, zadovoljno, i usput poziva Brata mobilnim telefonom.)
PSIHIJATAR: Halo!... Bato, gde si?!... Kakva je to galama?!... Trubači?!... Sviraju vam
trubači?!... U ovo doba dana?!... Šta kažeš?!... Potpisali ste ugovor o gradnji marine?!...
Čestitam!... Pa, to je fenomenalno!... Svaka ti čast, Bato!.,. Ti si - genije, burazeru!... Da
ti pravo kažem, nisam verovao da će ðovani pristati posle svega što je doživeo!... Znači,
nije ljut što mu je... ovaj čovek, vrisnuo u uvo?!...
SAMOUBICA (jecajući): Recite... mu... da se izvinjavam... Molim vas, recite mu... Ako
treba, kleknuću pred njega...
PSIHIJATAR (klima glavom, kao da kaže: sve je u redu): Šta se desilo?!... Ne čuje na to
uvo?!... Pa, objasni mu, da je to kod nas običaj, da se uoči sklapanja velikih poslova,
nekome vrisne u uvo, zbog uroka - da posao krene sa srećom!... Ako je već ogluveo na
jedno uvo, što si mu doveo trubače da ogluvi i na drugo?!... Slušaj, ovaj gospodin, koji je
ogluveo ðovanija, mora da radi kod tebe!... Mora, definitivno!... On je dobar, osećajan,
pošten, i retko čestit čovek!... Plače kao beba, što te je poslušao!... Je li, da nije on i meni
vrisnuo u uvo kad si mi rekao kako ćeš mi ti vrisnuti... Jeste?!... (Preti prstom arhitekti,
ali, sa širokim, prijateljskim osmehom)... Nevaljalče jedan... Ne, Bato!... Nisam zapalio
cigaretu, od kako su mi odsekli „pušačku nogu"!... Ja sam bio strastveni pušač, ali, nisam
baš toliko lud, da pušim - ćopav!... (Doktor zadiže nogavicu pantalona, pokazujući
arhitekti drvenu potkolenicu. Da bi bio što uverljiviji, kucka po drvetu boje
mahagonija)... Znači, da ga uzmeš da radi, koliko sutra!... Ne znam kakav je kao
arhitekta, kao umetnik, ali, kao čovek je - genije!... Takvu dobrotu nisam odavno sreo!...
To ti je moja definitivna dijagnoza!...
SAMOUBICA (briše suze, i, osmehujući se, posmatra Doktora zahvalno, kučećim
pogledom): Doktore... Hvala vam...
PSIHIJATAR (odjednom se oneraspoložio): Ko je tu? Moja bivša žena?... Pa šta ona radi
tu?!... Prevodi?! Prevodilac?!... Prevodi ðovaniju?!... Prevodi ga preko one stvari?!... Daj
mi je, da je čujem!... Daj mi je, kad ti kažem!... Gde si, ljubavi moja, bivša?!...
Prevodiš?!... I slušaš trubače?!... Veseliš se!... A decu si videla - poslednji put, pre dve
godine?!... Deca plaču, a ti - pevaš?!... I, kako si, molim te, baš ti našla da prevodiš
ðovaniju, milijarderu?!... Dobro, dobro!... Kad već uživaš u trubačima, hoćeš li da čuješ
šta ja trenutno slušam?!... Ne, ne, ne! Ne slušam Mocarta, slušam nešto mnogo lepše!...
(Doktor prilazi nesrećnom, ali, beskrajno zahvalnom arhitekti, šapućući mu da vrisne u
slušalicu)... Molim vas, što jače... Najjače što možete... Ona mi je život zagorčala...
SAMOUBICA: Ali...
PSIHIJATAR: Zaslužila je, verujte mi... Biću vam beskrajno zahvalan... To je, jedan,
tvor od žene...
SAMOUBICA (gleda telefon, pa molećivo gleda ljutitog Doktora, udiše vazduh i vrišti
glasom - krikom, nenormalnim za običnog čoveka):
Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!
PSIHIJATAR (osluškuje reakciju bivše žene): Kako ti se sviña?!... Šta kažeš, dušo?... I ja
tebi, ljubavi!
SAMOUBICA (sedi na kauču, osmehujući se, otupelo): Je l' se iznenadila?
PSIHIJATAR: Kaže, mozak joj se pomerio... Kakav je to skot od žene, prijatelju moj...
Pušio sam sto cigareta dnevno, dok sam bio sa njom... Da smo ostali zajedno, odsekli bi
mi obe ruke, i glavu... Hvala vam, još jednom... Bar da joj se malo osvetim...
SAMOUBICA: Nikada nikome nisam vrištao u telefon... Da ne pomislite da sam to radio
ranije... Vaš brat će me zaposliti, sigurno?
PSIHIJATAR: Da, to je završena stvar... Evo, sad ću sesti, i napisati preporuku... (Prilazi
radnom stolu, seda i uzima list papira. Samoubica ide za njim, prateći ga kao kuče)...
Zapravo, ovo neće biti preporuka, ovo će biti moja odluka, moj stav, da ste vi jedini
čovek sposoban da isprati ovako veliki - grandiozan projekat... Sad, kad je gospodin
ðovani potpisao ugovor, Sunčani San je Veličanstvena Realnost... (I dok počinje da piše
nešto po listu papira, upita Arhitektu -ne dižući glavu, onako, usput)... Nego, kakav ste vi
to dug spominjali?... Morao bih da znam sve o vama; hoću da ovo moje pismo bude jedna
vrsta čvrstog ugovora, koji će kontrolisati naš brat - advokat... O čemu se radi?
SAMOUBICA: Pa... kako da vam kažem... Bio sam bez posla petnaest godina, kao
arhitekta - radio sam neke sitnije stvari da bih preživeo... i...
PSIHIJATAR: Zaduživali ste se, čekajući ozbiljan posao...
SAMOUBICA: Da... Znate, ja sam arhitekta srušenih kuća, zgrada, spomenika... Sve što
pokažem da sam gradio, toga - nema...
PSIHIJATAR : Koliko?
SAMOUBICA: Na stotine kuća, širom bivše zemlje...
PSIHIJATAR: Niste me razumeli... Koliko ste dužni?
SAMOUBICA: Pa, oko...
PSIHIJATAR: Tačno.
SAMOUBICA: Prvo sam se zadužio pedeset hiljada, a onda, da bih vratio taj dug,
uzimao sam nove dugove, na koje je išla zelenaška kamata, čak do dvadeset posto
mesečno... Nekoliko kriminalaca mi je iza leña, mesecima...
PSIHIJATAR (podiže glavu, za trenutak je zastao sa pisanjem): Prijatelju, molim vas... Ja
sad pišem jednu vrstu ugovora. O ljudima koji hoće da vas ubiju pričaćemo kasnije... Taj
dug ćete vratiti vašim radom na ovom projektu, pa me zato zanima da upišem ovde,
koliko moj brat treba da vas oslobodi „obaveza"... Razumete li?
SAMOUBICA: Da... Naravno... I - hvala vam...
PSIHIJATAR: Pišem cifru... Koliko ste dužni?
SAMOUBICA: Pa, kad se sve sabere, glavnica, plus kamate na kamatu... to je, negde...
oko... trista hiljada...
PSIHIJATAR: Trista hiljada?... Nije više?
SAMOUBICA (obradovan): Ne! Ne!... Kunem vam se!
PSIHIJATAR (upisuje cifru na papir): Trista hiljada... dinara...
SAMOUBICA: Izvinite... Nije - dinara...
PSIHIJATAR: Nije dinara?... Pa, čega je, ako nije dinara?
SAMOUBICA: Najbolje je, da ja odem... Hvala vam na svemu; na dobroj volji, na lepim
rečima, na razumevanju...
PSIHIJATAR: Stanite, bre!... Stanite!... Kakav je to napad malodušnosti?! Hoćete da
radite projekat vredan dvesta miliona evra, a padate i plačete na pomen trista hiljada!...
Kako ćete raspolagati milionima - stotinama miliona, ako ne možete da izgovorite cifru
od trista hiljada? Kako ćete vi - kao glavni arhitekta, pregovarati sa izvoñačima radova, o
sumama sa šest, sedam nula?!... Nemojte da sad ovde upišem: malodušan i depresivan,
kad je reč o velikim zahvatima... Znači, trista hiljada evra... (Upisuje cifru na papir)... Da
li je to sve što dugujete bilo kome?
SAMOUBICA (obradovan): Da! Ni evra više!
PSIHIJATAR (piše po listu papira): Gospodinu arhitekti, isplaćivati pedeset posto zarade
kao platu, a pedeset posto vraćati dugove... što znači, da mu se dug otplati - najkasnije, za
šest meseci... Razumete li o čemu se radi?... Ako vam je plata sto hiljada evra, vi ćete
dobijati pedeset, a pedeset će ići ljudima kojima dugujete, pa je tako - šest puta pedeset,
trista hiljada... odnosno, onoliko koliko treba da vratite... Nadam se da se vašim ubicama
neće žuriti i isplatiti da vas likvidiraju, i da ostanu bez para, kao što se moglo desiti da ste
noćas skočili sa mosta, da vas moj brat, kapetan, nije spasao... Evo, pogledajte, sve sam
to, lepo, zapisao, kao konačni predlog za ugovor, koji ćete potpisati sa našim bratom -
advokatom, pravnim zastupnikom celog posla... Da li se slažete sa ovim predlogom?
SAMOUBICA (nagnut nad ramenom dobrog čoveka, gleda šta piše, osmehujući se kao
neko koje načisto popustio sa živcima): Gospodine doktore... ja ću se... ponovo
rasplakati... Evo... ne mogu da zadržim suze... mada mi to nije neka preporuka, kao što
ste rekli... Jednostavno, toliko mi se toga nakupilo u duši... da mi se samo plače...
Izvinite... Ne znam, zašto sam baš ja zaslužio toliko vaše poverenje, toliku vašu dobrotu...
Kad sam pomislio da na celoj planeti nema ni jednog jedinog dobrog čoveka, vi ste se
pojavili i demantovali tu moju depresivnu sliku sveta, i ljudi... Ako kažem - hvala vam,
nisam rekao ništa vredno vaše dobrote...
PSIHIJATAR: Bez plakanja, molim vas... Kad je reč o ovako značajnom, grandioznom
poslu, onda se ćuti i radi... Da nemam iskustva sa ljudima, da vas nisam procenio kao
izuzetnog čoveka, ne bi me potresla vaša priča o dugovima, i o mogućnosti da vas neko
ubije... Vi ste, jednostavno, izuzetan čovek... (Zvoni mu telefon. Mahinalno podiže
mobilni, i dalje nešto ispisujući po papiru.) Da?... Ja sam... Ko je to?... Ti si, Kume?!...
Pa, gde si, čoveče, nisam te čuo sto godina!... Da... Da... Šta pričaš, kume?... Šta kažeš?...
(Doktor ustaje sa stolice, uznemiren rečima koje je čuo)... Kad su ga doneli?... Ma, nije
valjda?... Ooooo, živote moj nesrećni... I šta misliš, da li će preživeti?... Da... Znam... Pa,
razgovarali smo o tome, kume... Nema donatora, a i kad ih ima, čeka se godinama...
Znam, znam... Spremio sam se... mada je to glupo reći... Ko može da se „spremi" kad mu
odlazi neko... najmiliji... (Doktor vadi maramicu iz džepa, briše oči i oznojeno čelo)... I,
šta misliš, koliko mu je preostalo... Reci mi, slobodno mi reci... Dva - tri dana... a možda i
kraće... C, c, c, c!... Hvala ti. Doći ću, kume... Doći ću za pola sata, da se dogovorimo, i
da ga vidim, da se... oprostimo... I ja sam doktor, kume... Sve znam, ali... Zdravo...
SAMOUBICA (gleda smoždenog čoveka, koji se obema rukama oslonio na sto): Brat
vam je u bolnici?... Vaš brat - kapetan, sa obolelim bubrezima?
PSIHIJATAR: Kako znate za njegovu bolest?... Ko vam je rekao?
SAMOUBICA: Vaš brat, što gradi ovo... biznismen...
PSIHIJATAR: On, bez očiju... vam je rekao za ovoga bez bubrega, a vi sve to pričate
meni, bez noge... Taman sam pomislio da je današnji dan jedan od lepših, kad... Ako se
njemu nešto desi, to će biti i moj kraj... (Doktor počinje da grca, pokrivajući lice
maramicom)... Da je mogao da se operiše pre par meseci, danas bi bio zdrav čovek...
SAMOUBICA: S kim ste malopre razgovarali?
PSIHIJATAR: Sa kumom, vlasnikom jedne specijalizovane klinike, najboljim doktorom
za bolesti bubrega... Mojim kumom, svetski poznatim stručnjakom... Ako je on rekao:
dva - tri dana, to znači da je - kraj... Jooooj, majko moja... (Doktor izvlači kaiš mantila,
pokušavajući -drhtavim rukama, da napravi omču)... I ja ću sa njim... Pa da odemo u
istom trošku...
SAMOUBICA (otima kaiš, koji je Doktor vešto napravio kao „zgodan alat" za vešanje):
Vi ste me izgrdili, vikali ste da sam „malodušan i depresivan", a sad se ponašate kao
uplašen i neodgovoran čovek... Molim vas, iz ovih stopa idemo u tu kliniku. Krećemo,
doktore... Idemo, doktore...
PSIHIJATAR: Zašto biste vi išli tamo?... Videćete užas, moga brata... kako... umire...
SAMOUBICA: Idemo, da pokušamo da mu pomognemo. On je mene noćas spasao, red
bi bio da mu se odužim, da i ja njega spasem, ako mogu... Krećemo, doktore!
PSIHIJATAR: Gospodine... dragi moj prijatelju, vi ste arhitekta, vi niste stručnjak za tu
bolest... Kako vi možete da mu pomognete, kad sam ja nemoćan...
SAMOUBICA: Daću mu bubreg, ako još ima vremena za transplantaciju...
PSIHIJATAR: Vi ćete mu dati bubreg?... Vaš bubreg?
SAMOUBICA: Imam dva, mogu da živim sa jednim. Da me on nije spasao, ne bih imao
nijedan... Vi ste ozbiljno bolestan čovek, vaš brat - biznismen je bolestan, a ja - osim
zdravlja, nemam ništa drugo. Meñutim, moje zdravlje ne vredi prebijene pare, ako me
stignu neki ljudi... Idemo, zakasnićemo... To je najmanje što mogu da učinim za sve vas,
posle svega što ste vi učinili za mene...
PSIHIJATAR (posmatra dobrog čoveka, ne može da veruje šta čuje): Vi ćete... pomoći...
mome bratu... da preživi... i ponovo bude zdrav čovek...
SAMOUBICA: Neću mu pomoći, ako zakasnimo. U pitanju su, možda, sati, možda
minuti... Nemojte plakati, molim vas... Nećemo mu pomoći suzama... Nisu mu potrebne
suze; potreban mu je bubreg.
PSIHIJATAR (briše lice maramicom i grcajući šapuće): Da mi je neko... rekao... da ima
ovako dobrih ljudi... ne bih mu verovao... Sačekajte me kod kola, u dvorištu, da javim
kumu da dolazimo... (Poziva Kuma mobilnim, i dalje plačući, dok Samoubica napušta
magacin -ofis)... Kume, dolazim sa jednim prijateljem... dobrotvorom, koji želi da
pomogne bratu... Da, da... Nećeš mi verovati, on insistira da mu pomogne... Jeste, jeste,
kume, ima dobrih ljudi na ovom mestu... Ima, ima... Da ih nema, ovaj svet bi odavno
propao... (Kad Samoubica napusti zgradu, on naredi nekome)... Pošalji kamion - selimo
se... Neka odnesu sve tamo, što pre... Brzo... (Doktor prekida vezu sa Kumom, odlazi do
valjka na kom je bilo namotano platno - projekat, hvata ručicu i navija rečni tok. I dok se
reka povlači na valjak, „kapije" mosta se vraćaju u prvobitni položaj, gradeći dunavski
most pod zvezdanim nebom, sa svetlostima solitera velegrada, u daljini.)

III
SKOK SA DUNAVSKOG MOSTA NA POZORIŠNU SCENU
Dunavski most, kao na početku priče...
Samoubica dotrčava na most, oslanjajući se na štake, u prugastom, bolničkom mantilu...
Nema nogu do kolena, preko oka mu je crni povez, a oko stomaka zavoj... Osvrće se,
ogorčeno ljut na sebe.
SAMOUBICA: Da sam se ubio pre dva meseca, ubio bih se - ceo!... Koja sam ja budala,
idiot i - kreten!... Sad ću se baciti u reku samo u restlovima!... (Ostavlja štake,
pokušavajući da jednonog preñe ogradu mosta. I dok se muči, dotrčavaju Ribar i
Devojka, istovetno obučeni i „oskrnavljeni"; sa povezima preko oka, bez potkolenica, na
štakama, u bolničkim mantilima.)
DEVOJKA: Ljubavi! Stani, ljubavi!... Nije sve izgubljeno!
RIBAR: Gospodine, sačekajte! Sačekajte samo dva minuta, da vam nešto objasnimo!
SAMOUBICA (nekako, uspeva da preñe ogradu, da se nañe nad ambisom reke): Uzalud
trčite i molite; gotovo je!... Da mi je neko rekao one noći, da od samoubistva postoji
nešto mnogo gore, mislio bih da je lud... Zbog vas sam prošao kroz pakao!... Vi ste me
napravili na strašilo, bez oka i noge! Bubreg da ne pominjem!
DEVOJKA: Ljubavi, šta to pričaš?! Vidiš li kako mi izgledamo? Pogledaj nas! A ja sam
još devojka... trebalo bi da se udam... Ko će me ovakvu, krnjavu...
SAMOUBICA: Ne, ne, ne! Ništa ne vidim! Vidim samo reku, i moj kraj!... I, na rastanku,
da vas pitam nešto, nešto što je zajedničko za sve nas... Zašto vuk ne pase travu?
DEVOJKA: Nisam te razumela, dragi?
RIBAR: Pitao je, zašto vuk ne pase travu?
DEVOJKA (više nego iznenañena): Ljubavi, kakvo ti je to pitanje na rastanku? Nećemo
se nikad više videti, a ti pitaš: zašto vuk ne pase travu?
RIBAR (sleže ramenima): Pa, valjda... ne voli travu... Nemam drugo objašnjenje...
SAMOUBICA: Vuk ne pase travu, jer to rade ovce za njega... I kakve to veze ima sa
nama? Pa, mi smo ovce, koje su celog života pasle travu za vukove, za krvoločne zveri u
ljudskom krznu! Zveri su nam pojele noge, oči, bubrege, i popile svu krv! Mi smo za njih
pasli od malih nogu, kad smo bili jaganjci! Pogledajte na šta ličimo! Od nas troje, ne bi se
sastavio jedan normalan čovek!
RIBAR: Gospodine, sve ste u pravu! Sto posto ste u pravu! Zato smo mi, jutros,
pokrenuli tužbu protiv zveri! Strpaćemo braću u zatvor, iza rešetaka, na doživotnu robiju!
Angažovali smo najboljeg advokata u gradu, i zemlji!
DEVOJKA: Četvrti brat, od ova tri brata, je advokat; i on je teško oštećen, pa vas moli da
podignemo zajedničku tužbu! On će nas, ljubavi, zastupati bez honorara! I sa
zadovoljstvom! Hoće, kaže, da svoju braću pošalje na doživotnu robiju, ali, bez naše
pomoći, neće uspeti...
(Na mostu se zaustavljaju kola uz škripu guma. Ribar i Devojka su obradovani pojavom
četvrtog Brata - Advokata, gospodina u crnom mantilu, ali bez potkolenice, oka, i -
verovatno, bubrega. Oslanjajući se na štake, Advokat nosi crnu, poslovnu tašnu, žureći da
što pre saopšti svoj osvetnički plan.)
ADVOKAT: Gospodine, molim vas, sačekajte! Potrebni ste mi živi! Za samoubistvo
uvek imate vremena! Molim vas, ovaj slučaj je bez presedana u novijoj istoriji kriminala!
Rešio sam da tužim braću, da ih gonim do sudnjeg dana, da im kosti iznesu iz ćelija, sa
doživotne robije! Vi ste mi krunski svedok, a možete biti - ako želite, i zaštićeni svedok,
u slučaju da se nečega plašite... Nemojte se ubijati pre vremena, i uništavati materijalne
dokaze, jer ko će vam posle verovati, da se niste oštetili u reci, da vam to ribe nisu
napravile?! Ako se kolektivno poubijamo - što moja braća žele, ko će izaći pred lice
pravde, i reći: gospodo sudije, pogledajte nas - nas nesrećnike! Ova braća su od nas
napravili ovo što je preostalo! A, ja ću, lično, izaći pred sudiju, ovakav - nikakav, sa
uzvikom: gospodine, sudija, vidite li če-tiri žrtve moje braće, četiri nesrećnika na četiri
noge, i osam štaka, sa četiri oka, koja vas gledaju sa tela bez bubrega! Poštovani sudijo,
ako ovo nije dovoljno što vidite, da oni završe na doživotnoj robiji, mi ćemo otići na
štakama u meñunarodni sud pravde u - Strazburu... Ići ćemo, ako treba, i u Savet
bezbednosti Ujedinjenih nacija za odbranu teritorijalnih prava, jer naša jedina „teritorija"
koju posedujemo, i koja nam je ovako, nemilosrdno, rasparčana, raskomadana,
osakaćena... je naše telo...
SAMOUBICA: Da li ste završili izlaganje, gospodine?
ADVOKAT: Vidim da moj govor nije ostavio neki naročit utisak na vašu samoubilačku
odluku, pa bih vas, na kraju, za rastanak, upitao nešto veoma bitno... Da li znate, zašto
vuk ne pase travu?... Da li ste razmišljali o tome?
SAMOUBICA: Vi to mene pitate? Mene - ovcu?! Pa gde ste našli ovcu da pitate?!
Zbogom, ljubavi! Vidimo se u nekom lepšem svetu!
DEVOJKA: Neeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!
RIBAR: Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!
ADVOKAT: Neeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!
(Vrisak ljudi nije pokolebao Samoubicu da ne skoči u reku. Okrenuvši im leña, arhitekta
skače sa mosta, ali ne pada u ambis, već se samo otkotrlja po sceni, i odmah ustaje,
osmehujući se. Otvarajući „vrata" mosta, pogleda Ribara, Devojku i Advokata, upitavši
ih privatno, bez „glume", glasom punim ironije, i gorčine.)
GLUMAC - SAMOUBICA: I, kako ja da skočim u reku, kad je sve ravno? Da skočim sa
ravnog u ravno?... (Dok se osmehuje ljutito, ispravlja savijenu, utrnulu nogu, što rade i
ostali glumci, sa osećanjem olakšanja)... Generalna proba bez mosta?! Most je trebalo da
bude postavljen pre nedelju dana, i još ga nema!... Kad ćemo probati sa mostom, da
vidimo, pre premijere, kako taj most izgleda?!... (Glumac gleda negde u mrak sale, tamo
gde bi Režiser trebalo da sedi, kome postavlja sva ova pitanja.)
GLUMICA - DEVOJKA: Stvarno je, malo, bezveze, da igramo na mostu, bez mosta...
Premijera je za četiri dana. .
GLUMAC - RIBAR. Ja sve vreme pričam o mostu, a ovo ravno ko tepsija... Ribar -
Lažov...
GLUMAC - ADVOKAT: Gospodine reditelju, možemo li mi da odigramo bar jednu
generalnu probu, sa uslovima koji će biti kao na premijeri?!
(Četvoro glumaca, ogorčeni na „nepažnju " Režisera, gledaju u tamu sale, prema mestu
gde Režiser, obično, sedi... ali očigledno, ne vide ga.)
GLUMAC - SAMOUBICA: Gde je gospodin Režiser?... Ima li nekoga u ovoj kući, da
nam kaže, gde je umetnik nestao?!
GLAS IZ TONSKE KABINE: Otišao je u porodilište, pre pola sata. Javili su mu da mu
se žena poraña... Izvinjava se, i kaže da probate sami, kao da je on ovde.
GLUMAC - SAMOUBICA: Šta da probamo?! Da probamo kako ja skačem po ravnom
podu?! Da li je on normalan?! To čudo od mosta se pravi dva meseca! Da je pravljen
pravi most preko Dunava, već bi bio završen! Treba ja da skačem sa mosta - bez mosta,
da mi se publika smeje!
GLUMAC - RIBAR: Ovo, stvarno, nema smisla! Izigravamo budale, pričajući o mostu, a
od mosta ni traga...
GLUMAC - ADVOKAT (smejući se): Mogao bih ja da potegnem tužbu protiv pozorišta,
i Režisera!... Ovaj most, sigurno grade moja Braća!
(I dok se Glumci raspravljaju sa nekim u tonskoj kabini, Glumica ćuti, gledajući negde sa
strane. Uzdržavajući plač, upita nekoga u „kontrolnoj sobi".)
GLUMICA - DEVOJKA: Gospodin je otišao u porodilište?... Da li ste sigurni, da je
otitao u porodilište?
GLAS IZ TONSKE KABINE: Da, gospoñice. Ja sam primio poruku iz
porodilišta. Kod mene je bio njegov mobilni...
GLUMICA - DEVOJKA (pokrije lice rukama, okrene leña i zaplače se): Pa... on je...
jedan... najobičniji... skot!... Gori je lažov... od ovog ñavola iz komada!...

Ako je to tačno, neće se dobro provesti... Ja mu kažem - obećavam, neće se dobro

provesti!
(Glumci je gledaju, zbunjeni histeričnim napadom. Nije im jasno kakve veze ima njen
privatni bes sa Režiserovim odlaskom u porodilište. Glumcu - Samoubici pade na pamet
šta bi to moglo biti.)
GLUMAC - SAMOUBICA: Zašto plačeš, što mu se žena poraña... Mi se nerviramo zbog
mosta...
GLUMICA - DEVOJKA (okreće se, urlajući): Boli me uvo za most! On nema ženu! To
je - laž! On nije oženjen! Nije! Ja znam!
GLUMAC - ADVOKAT: Kako nije, kad jeste... Ja sam mu bio kum prošle godine. Žena
mu je dizajner; živi u Milanu...
GLUMAC - RIBAR: A zašto je to toliko bitno, da li je oženjen? Šta se nas tiče njegov
privatni život?
(Tri Glumca gledaju Glumicu, kao trojica sudija. Glumica ćuti, gužvajući kaiš mantila.
Posle duže, „isledničke pauze", priznaje, jedva čujno.)
GLUMICA - DEVOJKA: Ja sam... sa njim... već pola godine... Viñali smo se, kod njega,
u stanu... I, nikad mi nije rekao da je oženjen...
GLUMAC - SAMOUBICA: Nije, valjda?... Pa, znaš li ti, da mu je ovo petnaesto dete od
šesnaeste žene? Gde baš njega nañe da se usrećiš?
GLUMAC - RIBAR: Izvini, mogu li da te pitam nešto... To što ti je često muka, što jedeš
svakih pet minuta, da li to znači...
GLUMICA - DEVOJKA: Znači! Baš to znači! I ja neću dozvoliti da se to završi tek -
tako! Možda je on imao tih šesnaest žena kad je hteo i kako je hteo, ali u mom slučaju, to
će biti malo drukčije! Iz ovih stopa idem u porodilište, da ga ubijem! Ubiću ga, a onda ću
otići na dunavski most i skočiću sa mosta! Sa pravog mosta! Neće to biti ovaj pozorišni,
veštački! I neće me niko sprečiti! Niko! Niko!
(Vrišteći, Devojka istrči sa scene, rešena da u svom „stvarnom životu" učini nešto, što je
neprimereno pozorištu. Trojica Glumaca - uplašeni, zbunjeni, dogovaraju se šta bi valjalo
raditi, jer je, očigledno, ñavo odneo šalu.)
GLUMAC - SAMOUBICA (kolegi - Advokatu) Trči do porodilišta, skloni Režisera u
neku kapiju, da ga ova ne ubije. Neka se krije kod rodbine na selu, dok se ova ne smiri.
Ona je već odgovarala za teško prebijanje jednog čoveka... Trči! Ako ga ubije, nema
predstave!
GLUMAC - ADVOKAT (odlazeći): Idem, ovako, u kostimu... Nemam vremena da se
presvučem... Ovo mi je peta uloga danas! Posle Kapetana, Biznismena, Psihijatra i
Advokata, sad ću igrati i Spasioca Režisera!
GLUMAC - SAMOUBICA (kolegi - Ribaru): Trči na most, možda neće otići do
porodilišta; možda ode pravo na most! Ona, očigledno, nije normalna!
GLUMAC - RIBAR: Ponovo na most? Dokle ću ja biti na mostu?!
GLUMAC - SAMOUBICA: Ako skoči, nema predstave! Režiser nam, onda, i ne treba...
Trči!
GLUMAC - RIBAR: Uzeću bicikl od portira, da stignem što pre... Da sve bude kao u
predstavi!
(Glumac - Samoubica donosi na proscenijum stilsku stolicu i mitraljez, oružje preostalo
iza Psihijatra. Sedajući na stolicu, stavlja mitraljez u krilo. Pogledom ratnika, posmatra
ulazna vrata u salu. Izvesno vreme ćuti, netremice čekajući da „neprijatelj " doñe.)
GLUMAC - RIBAR: Šta to radiš, čoveče?
GLUMAC - SAMOUBICA: Sačekaću Režisera, ako se vrati pre vas, i - pucaću u njega iz
ovog čuda, čim uñe na ona vrata, tamo... Tri meseca probamo, tri meseca plačemo,
vrištimo, skačemo, tri meseca se derem ko budala, a on sve vreme pravi decu ženi, i ovoj
našoj nesrećnici, i nama!... Upucaću ga, bez reči! Ovako: Tatata-tatata! Tatatatata!
Tatatatata!... Ajde, trči do mosta, spasavaj onu, da nam ne propadne tri meseca rada!...
Trči, kad ti kažem!
(Glumac - Ribar ga gleda bojažljivo, sleže remenima i odlazi, osvrćući se. Samoubica
ostaje sam na sceni. Sedi u stilskoj stolici, drži mitraljez u krilu, spreman da puca u
Režisera - „bez reči", čim se pojavi na vratima sale. Zaleñena lica - skoro da ne diše,
steže oružje upereno prema vratima. Nakon izvesnog vremena, obara pogled i kao
Rodenov „Mislilac" nešto smišlja, premišlja, odlučuje se... da bi se, najzad, osmehnuo
publici u sali. Uz osmeh, ostavlja mitraljez na podu, ustaje, širi ruke, govoreći sasvim
„privatno ", kao Glumac van svake uloge.)
GLUMAC (koji je igrao Samoubicu, Samoubičinog Brata i Glumca posle prekida probe)
Ne... Neću ubiti Režisera... Neću nikoga ubiti... Pa, ovo je, ipak, samo - pozorište...
(Klanja se, pozivajući prijatelje - Glumce, da doñu i „potvrde" njegove reči, da je sve
ovo, ipak, samo - pozorište...)

KRAJ