Dragan Stojanović

Opozvani opoziv
Zusammenfassung

Sarači Ive Andrića
Od urednika

Kada, u vrtu, dođu po Hrista, on se ne opire, prepušta se crnim prilikama, štaviše

isceljuje uho prvosveštenikovom sluzi koje su njegovi pratioci, u pokušaju da ga
odbrane, odsekli. "Ovo je vaš čas i vlast tame", kaže onima koji ga hapse i odvode, a
Luka to beleži (22, 53).

Teolozi preporučuju da se ovo čita zajedno sa 'konkordancama', koje su već odavno

ustanovljene. Recimo: "Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i
vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju." (Pavle
Efescima 6, 12) Ili: "A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe
tamu nego li svjetlost; jer njihova djela bijahu zla." (Jovan 3, 19) Ili: "Noć poodmače,
a dan se približi. Odbacimo, dakle, djela tame i obucimo se u oružje svjetlosti. (Pavle
Rimljanima 13, 12)

Za one koji se posebno bave pitanjima tumačenja, književnosti ili teksta uopšte, kao i
za one kojima je na srcu, recimo, naratologija kao posebna disciplina, ostalo je do sad
bez odgovora pitanje zašto su ove tako važne Hristove reči, koje kao da ne mogu da
izgube na aktuelnosti, zabeležene samo kod Luke. Zašto Matej, Marko i Jovan o tome
ćute? Da li nisu znali šta je tačno bilo tamo u vrtu ili su mislili da za njihove verzije
priče to nije od značaja? Kako su mogli tako nešto misliti, ako je to razlog?

Beograd, leto 1998. – leto 1999.

U svetu sporednog sokaka sarajevske čaršije, pored svakodnevnog događanja koje

ispunjava život sarača koji tu rade, događa se nešto, na prvi pogled nevredno posebne
pažnje, što se, međutim, shvaćeno u poslednjim svojim konsekvencama, ukazuje kao
tektonski drhtaj u biću onog ko zbog lepote koja prominjuje pred očima zaboravlja,
bar na trenutak, tvrde granice, uspostavljene konfesionalnim razlikama u tom svetu.
Poricanje da je takva granica bitna biva, istina, odmah i opozvano, ali pojava lepe
devojke, na kraju priče, kao vizije na horizontu obasjanom zalazećim suncem,
opoziva, na svoj način, taj opoziv, čime je posredno, umetnički efektno tematizovano
pitanje koja duševna, odnosno egzistencijalna potencija u čoveku omogućava tu
viziju, to jest opozivanje već izrečenog opoziva. Pokazuje se da je to ono što u
ljudskom biću, uprkos svemu, ostaje nezaposenuto i osetljivo.

I u nevelikim delima, pisanim na prvi pogled bez naročitih pretenzija, ume pripovedač
ponekad da dotakne suštinu: onaj manje ili više skriven splet odnosa koji određuje
život ljudi u dočaranom ambijentu. Jedna reč, jedna replika, dovoljne su tad da
pokrenu interpretacijsku energiju koja će osvetliti temelje sveta koji se pred čitaocem,
inače, pokazuje tek u jednom ili dva prizora.

Takav je slučaj sa Saračima, pričom koja je, pre sabranih dela, objavljena samo
jednom, u prazničnom broju novina.

Životu, kako god se živeo, kao da je uvek zaprećeno nekim zlom koje ga može
poremetiti, unazaditi ili uništiti. I u najmirnijim vremenima, ono je na rubovima sveta,
presecajući ga povremeno nekim svojim likom, kao opomena, teška misao ili briga. S
druge strane, ma koliko život bio monoton, suv, 'običan', uvek ga nešto može i ozariti,
makar i nakratko; skroman i u mnogo čemu suzbijen, ume on, kad naiđe čas, da bukne
pritajenim raskošem, ako ne u svemu stvarnim, ono fantazmatskim – stvarnim, dakle,
na drugačiji jedan način. Ove misli obrazuju okvir u kojem se kreće čitalac Sarača.
Treba pogledati šta je uvek i nezaobilazno prisutno i na svetlijoj i na tamnoj strani
'sveta' te pripovetke.

Tu je, očigledna i kao takva zaboravljena, teskoba svakodnevnog života čaršije, to jest
sporednog jednog njenog "sokačića"[Ivo Andrić, Kuća na osami i druge pripovetke,
Sabrana dela Ive Andrića, knjiga petnaesta, Beograd, 1976, str. 213.], tu je slutnja
uvek moguće nesreće; i muka života koji prolazi u radu, nekad manja, nekad veća,
kako kad, sasvim, međutim, 'prirodna', među pretpostavkama hleba nasušnog ona
valjda najprirodnija. Važnije od toga: kao nešto što je u svojoj samorazumljivosti
nezaobilazno i neizbežno, osećaju se tu i deluju, premda se to posebno ne naglašava, u
svakom trenu i u svim vidovima života ustanovljive granice među ljudima, nametnute
konfesionalnom pripadnošću. No, kao poseban izazov takvoj samorazumljivoj
sapetosti u ove granice, javlja se, takođe, lepota.

I pored, bilo kakvim pitanjima nepodložnog, podrazumevanja da konfesija u svemu

što je važno obeležava i određuje egzistenciju, pokazuje se da je lepota kadra da
preobrazi trenutak življenja, tako što odvodi živu dušu nekud dalje, oslobađajući je od
svedenosti ili neumoljivog svođenja na oblike opstanka u kojima se, tako se čini,
zauvek mora ostati. Zahvaljujući iskrsloj lepoti biva moguće da tvrde granice među
verama, to jest odatle proistekla egzistencijalna skučenost, budu probijene,
prekoračene, da nevidljive stege budu načas razlabavljene. Doduše, to se zbiva
zahvaljujući reči koja će odmah biti i opozvana, poreknuta kao nedopuštena, te stoga i
opasna – jer, naravno, u skučenim sredinama sve je opasno, a ništa tako kao
nepromišljena reč, koja je, kao takva, poželjnom oprezu uvek suprotna. Prava
opreznost je u ćutanju. Ako je, međutim, već izgovorena, reč može brzo biti i
povučena: i time se nešto postiže. Odustajanje od rečenog zbiva se, u ovom slučaju,
po svojevrsnom automatizmu. Ono nije znak samoosporavanja, već, pre, način na koji
se u 'svetu' ove priče postoji.

Pojavljivanje lepog bića u sporednom čaršijskom "sokačiću" ništa u njemu zaista ne

menja, ali omogućava da se domisli zašto je takav kakav jeste, možda i da se zamisli
neki izlaz iz njega u prostor širi i svetliji; da se, s druge strane, isto tako shvati zašto se
u stvarnosti takav izlaz ne nalazi i neće se naći. U 'svetu' ove pripovetke, lepota
svojim neodređenim obećanjem ponekog pokrene, ali ne previše; ne izaziva, svakako,
nikakvu nesreću. U njoj nema ničeg strašnog, ne proizvodi ništa zlokobno. Strasti
kakve inače ume da raspali (po pravilu – kad do toga dođe – sa tragičnim ishodom)
ovde izostaju. U svom izmicanju, lepota u Saračima primiče one koji je vide
bogatstvu sveta, da bi se, potom, za ponekog od njih, pretvorila u viziju, s one strane
svega što deli i razdvaja ljude time što, izričito ili prećutno, određuje šta se sme i
može, a šta ne. Kada od stvarno viđene lepote ostane samo priviđenje, onaj kome se
ono javi kao sećanje na viđeno odvaja se, bar jednim delom svoga bića, od svega za
šta je zakovan neizabranim, često bolnim, uvek osiromašujućim
pripadništvom svome poretku stvari. Taj poredak bi, svojim cenzurama, koje su
morale biti interiorizovane, kao i spoljašnim prinudama, s kojima se mora računati, da
uveri svakog ko je njime obuhvaćen kako bez njega nema i ne može biti života. Duša
se, međutim, otima i beži, povedena lepotom ona bludi, zaboravljajući gde pripada i
kakvoj je stvarnosti obavezna.

Vlažnom i sumračnom uličicom "koju sunčeva svetlost ne obasja nikad do dna" (214),
u kojoj rade sarači, ponekad prođe Stanka. Ona je "vitka i snažna devojka, kao
prekinuta u pasu, sa čednim i umiljatim licem plavuše-lepotice" (215). Među sarače
to, naravno, unosi uzbuđenje i određeni nemir. "Kad naiđe devojka, oni odmah, kao
na neki poziv, podignu malo glave i prođu pogledom odozdo pa naviše, uz njene
dimije, njen struk, sve gore do njenog svetlog lica i oborenih očiju." (215) Lepota i
jeste uvek svojevrstan poziv. Samo, to na šta ona poziva nije uvek isto. Dizanje
pogleda ima ovde smisao koji se ne iscrpljuje u merkanju ili bezazlenom uživanju
koje majstorima donosi mali predah u svakodnevici rada dok prolazi lepa devojka.
Kontrastirano je to gledanje "odozdo pa naviše" s poniknutim majstorskim pogledima,
s odbijanjem da se podigne pogled, kad naiđe neki umobolnik ili bogalj;
paralelizovano je, na drugoj strani, s pogledom podignutim ka horizontu na kojem se,
na kraju, Stanka ponekom od majstora ukazuje kao očaravajuća vizija. Ružnoća
prikiva pogled, kao i dušu, za zemlju; lepota i dušu i pogled vodi naviše.
To kod Andrića izgleda ovako: kada naiđe "ta beda i napast od umobolnika" (216),
majstori strpljivo čekaju da on ode, a ako se pojavi "slepac ili sakat i unakažen čovek
u dronjcima" (216), majstor će, uz neki "molitveni šapat" (217), udeliti milostinju, ali
"ne dižući pogled na njega" (217). A kada mine dan, oni koji su, na putu ka kući, seli
da se odmore, "idući pogledom za duvanskim dimom, gledaju prostrani grad u dolini i
poslednji sjaj sunca koje zalazi na zapadu" (218). Ima onih koji pri tom misle na
sutrašnju brigu ili se prisećaju nekog neprijatnog susreta. Ne kaže se da iko misli baš
na umobolnike i bogalje koje je tog dana video. Saznajemo, međutim, da poneki od
sarača ponovo vidi Stanku. "Gleda je kako, viša i lepša nego ikad, poput priviđenja
korača celom širinom vidika; vidi i nabore njenih dimija, sačinjene od večernjeg sjaja
i tankih oblaka, kako se viju i prepliću iznad zažarenog kratera u kome tone sunce, i
tu, jedan po jedan, sagaraju kao na lomači." (218)

Fascinacija devojčinom lepotom prođe, ali da li sasvim? Lepota uvek iznova 'poziva'
da bude viđena i, ponovo viđena, ona se iznova upisuje u duše onih koji su se tom
'pozivu' odazvali. Ružnoća, od koje se krije pogled, kao kontrast, i vizija Stanke koja,
kao užarena i sublimirana lepota, otkriva trag koji je ostavila njena pojava u ljudima,
objašnjavaju fascinaciju kojoj sarači podležu: taj kontrast i taj pogled, usmeren na
kraju ka nebu i izgubljen u priviđenju lepog bića, govore o moći, mogućnostima,
neposrednim i posrednim efektima viđene lepote; njeno nežno delovanje ništa ne
može zameniti. Ali, smisao pojavljivanja i postojanja lepog bića ne može se, u ovoj
priči, razumeti polazeći samo od ove fascinacije. Pored nje, pored traga što ga lepota
ostavlja u onom ko je gleda, mora se uzeti u obzir kratki dijalog koji se vodi između
dvojice majstora, da bi se u celini 'sveta' u koji je čitalac uveden shvatilo šta je u
njemu Stanka, šta ona pronosi tuda i dokle to seže:

" – Ih, lijepa stvora! Aman, ljudi, ljepote u boga!

– Jazuk što je u onoj vjeri!

– Ama, kad je vidim ovakvu, ja i zaboravim koje je vjere ko.

-Imaš pravo. Ko će još i na njenu vjeru misliti?" (215)

Bitno je kako će se završiti ova razmena utisaka, kad se smiri "talas uzbuđenja" (215)
koji ide za devojkom-lepoticom. Mlađi sarač pita:

" – Šta ono ti reče?" Stariji samo odmahuje rukom. " – Vala ništa, komšija." (216)

Rečeno je odmah i opozvano. Šta se, u stvari, tu desilo?

Nekakav događaj je, naravno, već i to kada mulazim sarajevske policije, obilazeći
čaršiju, prođe "sokačićem" ili – što niko ne želi – zastane pred nekim ćepenkom, u
kom slučaju se odmah za predstavnika vlasti poručuje kafa. Svakodnevno cenjkanje sa
seljacima, koji bi da pazare što jeftinije, već je mnogo manje 'događaj', kao i sam rad,
upravo stoga što se sve ponavlja, uvek isto. Stankin prolazak "sokačićem" deo je iste
te svakodnevice, ali on u nju unosi poseban jedan kvalitet. Lepota je retka, u ovom
slučaju čini se svima i da je izuzetna, pa bi je nekako trebalo zadržati, 'imati'. To je
nemoguće, niko neće krenuti za Stankom niti bilo šta pokušati. Čak ni manje
uzdržljivi Huso krpedžija, koji sebi može da dopusti neku vidljivu 'reakciju', samo
ustane i "žustro navlači nanule" (216), ali, ipak, ništa ne preduzima; umesto svega, on,
kad je Stanka već prošla, "nemilice udara čekićem zategnutu kožu pred sobom, da
odjekuje sarački sokak" (216), tako da se ostali majstori, i oni stariji među njima, na
to njegovo pojačano lupanje smeškaju. Pošto se sve to, uvek na sličan način, takođe
ponavlja, moglo bi se pomisliti da je deo ustaljene igre, u kojoj su, kao i u svemu
ostalom, uloge unapred podeljene, kao što je i ishod unapred utvrđen. Sentenca kojom
pisac propraća Husino ponašanje: "Ali – razume se – ne krene, jer nema puta za
lepotom koja nepovratno prolazi mimo nas" (216), može se pravdati time što se na
kraju priče pokazuje da Stankino pojavljivanje među saračima donosi izvestan
emocionalni prirast, pa, tako, priprema i omogućava kod ponekog širenje njegovog
bića: nema puta za lepotom, ali ona ostavlja trag iz kojeg se, preobražena u duši,
predrugojačena i uvećana radom onog što je u duši doista živo, ponovo rađa. Sve to,
međutim, ne osnažuje toliko Stankino dolaženje i nestajanje kao događaj. Pogledati
malo devojku prekinutu u pasu prijatna je cezura u monotoniji ustaljenog življenja,
koja će se i sama ponavljati.

Ono što svakako jeste događaj, zapravo je nevidljivo. Zagledan u Stanku

i pokrenut time, neko od sarača pomislio je, pa je čak i prevalio preko usta, da nije
vera jedino važna, niti je ono najvažnije. Da li je time zahvaljujući lepoti premošćen
jaz koji razdvaja ljude koji inače žive jedni pored drugih? Jeste, utoliko što je uopšte
izgovoreno ono što se tu ne govori, niti je poželjno da ikome makar samo padne na
pamet ili da – to pogotovu ne – odvede ka daljim zaključcima koji bi inače logično
sledili. Zaboraviti "koje je vjere ko", i to zbog lepote, to ukazuje na tektonski drhtaj.
Reći tako nešto znači da je došlo do dubinskog pomeranja nečijeg bića, makar samo
na trenutak. Probijanje tvrde granice, čiji je zadatak da bezuslovno i trajno razdvoji
ljude po meri 'prave vere', na 'nas' i 'njih', 'naše' i 'njihove', ima karakter istinskog,
značajnog, u nečemu i 'nezamislivog' događaja. Ako postoji nešto što je važnije, ali i
jače, neodoljivije od te granice, onda to nije samo nešto što je vrednije od razloga
postojanja granice same, nego osvetljava postojanje svih, 'nas' i 'njih', u samom
temelju, pre nego što se bilo kakve vrednosti ili misao o vrednostima uopšte
uspostavljaju. Događaj prelaska granice između 'nas' i 'njih', u mislima, u reči,
rasvetljava primordijalnu okolnost da ljudska (i sva ostala) bića jesu i da su već
time upućena jedna na druge.

Opšta saglasnost da je Stankina lepota izuzetna ovu nekako čak i uvećava. Na lepotu
se u stvarnosti ljudi ne navikavaju na isti način kao na sve drugo. Ona, vidimo
u Saračima, i kada je svima nekako već poznata, a za sve ostaje nedohvatna, kod onih
u čijem duševnom prostoru želja još može da se kreće i, hraneći imaginaciju, traži
neki prolaz i izlaz, uzdiže se do stvarnosti vizije. Zaptivenost u sebi zasužnjenog bića
time je savladana. Oblaci koji gore, tako, takođe postaju čovekov prisni posed. Ako ni
on nije neuništiv, ipak je sasvim drugačiji od opipljivosti svega što nudi ili nameće
"sokačić". Vazdušasta lepota na nebeskoj lomači zavisi od uobrazilje, no da nema
Stanke koja prolazi pred očima sarača, ne bi se mogla javiti. – Da, ali Stanka ne
pripada 'nama'. Jazuk. Ionako kratko uživanje mora smesta da bude dopunjeno takvom
primedbom. To je usud tog sveta. I u meri u kojoj je stvarno i autentično, i u meri u
kojoj je samo izraz opšte saglasnosti, oduševljenje Stankom nikako ne bi moglo da
prođe bez takvog korektivnog komentara. Sve se odmah razvrstava na 'naše' i
'njihovo', dakle dodatno se procenjuje sa stanovišta sa kojeg se, bez izuzetka i
promptno, najpre mora razdvojiti prava i 'ona' vera. No, kada se na taj način
posmatraju vrednosti, inače nesporne i nesumnjive, i prema njima se uspostavlja neki
lični odnos, potiskuje se osnovno iskustvo i najizvorniji uvid: da se uvek najpre mora
postojati, zajedno sa svim ostalim što takođe postoji. Zato je od velikog značaja što je
to i takvo iskustvo došlo do reči, što je razvrstavanje na pravu i krivu veru
zanemareno. Narušiti ili zaustaviti ovaj mehanizam žaljenja što lepota nije 'naša', i
kada se ona sama ne osporava, znači uložiti celog sebe u taj doživljaj lepote, prepustiti
se spoznaji da za takvu lepotu nije više važno kome 'pripada', jer je zapravo
neocenjivo, neobescenjivo, već to što postoji.

Opoziv rečenog je drugi važan događaj, koji onaj prvi, prekoračivanje granice,
dodatno jarko osvetljava. Možda se može govoriti i o dve faze jednog istog događaja.
Jedno ili drugo, bitno je da do uzmicanja, do rezigniranog odustajanja od reči nošene
oduševljenjem, dolazi automatski, nužno, po prestanku trenutnog dejstva lepote, ali ne
naprosto zato što devojka nije više pred očima ili samo stoga što "nema puta za
lepotom koja nepovratno prolazi mimo nas". To dublje pripovedačevo saznanje ne bi
se moglo univerzalno osvedočiti izvan uvida u skučenost egzistencije kakvu
pokazuju Sarači. Jer, Stanka je nedohvatna za majstore i prolazi 'mimo njih', ali njena
pojava nije jednokratna, ne jednom imaju majstori priliku da se ponovo uvere koliko
je lepa. Ako brzi opoziv deluje kao nužan sledeći događaj ili kao neizbežna sledeća
faza istog događaja, to mora imati druge razloge. Stvar je u tome što tektonski drhtaj
ne može biti trajno stanje.
U dejstvu lepote ima, vidimo, i nečeg trajnog, ali čovek se mora vratiti u uobičajenu
životnu kolotečinu, 'smiriti se' posle potresa što ga donosi zaborav kako je i čime
život uređen. Sam taj potres ima, takođe, da bude zatomljen, a ako i ne kod svakog u
potpunosti, ono što je doneo biva ponovo oživljeno samo izvan međusobnog ljudskog
opštenja, u samoći i opuštenom pribiranju vlastitog bića na kraju dana. Odustajanje od
onog što se reklo o zaboravljanju na veru znak je zdrave, zdravorazumske
samokontrole, koja je na trenutak, usred dnevnih poslova, nestala. Vizija Stanke na
gorućem nebu, međutim, opoziva taj opoziv: u zamišljenosti nad sobom dubljoj od
svake razboritosti, opreznosti i pristojnosti, svih važećih normi i običaja, čovek
otkriva veličanstvenu, najbolju mogućnost sveta, življenja u svetu: ta nova fascinacija
prožima sad celo njegovo biće. Sada je nebo, a ne "sokačić", mesto na kojem se vidi
istina življenja na Zemlji. To, međutim, ostaje neizgovoreno, neartikulisano,
nedomišljeno do kraja i, verovatno, nedomislivo: samo pisac priča priču o tome – za
čitaoca. On će zabeležiti i ono "Vala ništa, komšija", kao i to da se devojka ukazuje
oku dok "viša i lepša nego ikad, poput priviđenja korača celom širinom vidika".
Između ta dva iskaza otvara se mogućnost da se javi neka, makar i majušna naprslina
u okamenjujućem 'identitetu', verskom ili bilo kom drugom, koji životnoj bujnosti
teško da može pogodovati.

Ono što je poreknuto, uronjeno u ćutanje uz odmahivanje rukom, ono od čega se

odustalo i odustaje, vraća se, ne narušavajući više ćutanje, kao što se život vraća sa
svakim udisajem.

Reda, naravno, mora da bude, ali ni ono, po red opasno, što lepota otkriva kao početak
i istinu svega ne može se nepovratno potisnuti i javlja se ponovo; u onom što 'dovodi'
Stanku na horizont gde, zajedno s njom, gore i oči onih koji je vide, obnavlja se i čuva
želja za životom, kojoj inače toliko toga stoji na putu. Ne očekujemo, niti treba da
pretpostavimo da će se pojaviti neko "Vala ništa", koje bi se odnosilo i
na tu i takvu duševnu, odnosno egzistencijalnu potenciju u čoveku.

Ako se krene još jedan korak dalje, moglo bi se pitati ne bi li trebalo razlikovati (i
razvrstavati) bića onako kako ih je sama sudbina već podelila: recimo po tome da li
susrećemo ružnoću (ubogaljenih, osakaćenih, unakaženih) ili vidimo lepotu nekog ko,
oborenih očiju, prolazi pored njih, kao što prolazi i pored onih 'normalnih', "ljudi od
posla" (215), uplašenih zjapećom granicom ove razlike? Majstori, naime, ne samo što
neće da podignu pogled na bogalje. Oni zebu i brinu zbog uvek otvorene mogućnosti
da se sklizne "iz reda zdravih i sposobnih ljudi" (217), što, onda, nije više samo
pitanje ružnoće života, već postaje pitanje života samog. Otud, kada uveče zatvara
dućan, majstor, "kao da vrača" (217), u stalnoj brizi, prelazi dlanovima preko katanca
i daske na kojoj ovaj visi, kao da ih miluje, jer katanac, stvarno i simbolično, treba da
zaštiti; tom prilikom, pošto noć, naravno, uvek može da donese štetu i nezgodu,
on, bez reči, preporučuje "zaštiti dobrih sila celu čaršiju" (218), to carstvo normalnosti
i reda. To je, međutim, ujedno i carstvo 'nas' i 'njih', u njemu ostaje neizbrisiva i
ta razlika.

Pravci ovih razlika se presecaju. Konfesionalna, koja je proizvod istorije, teži da sebe
prevaziđe u opštem ujednačavanju. Najbolje bi bilo da je sve 'naše'. Otud je sve
provokacija za neprestano, u skučenim zajednicama upravo opsesivno, odmeravanje i
upoređivanje 'našeg' i 'njihovog', i razumljivo je zašto navire osećanje da je šteta, da
je pre svega dostojno žaljenja, što lepota nije naša lepota. Sudbinom stvorenu razliku
između bogalja i zdravih, međutim, niko ne može da potre, sve ako bi i želeo (moguća
zluradost što je ružnoća i nesreća 'njihova' u ovoj priči se ne javlja). Tu nema težnje za
sveobuhvatnim i trajnim utvrđivanjem u svom identitetu prave vere, ma koliko se
tvrdo verovalo u supstancijalnu važnost njenih krutih granica, i ma koliko se malo
zaziralo od umrtvljujuće njene rigidnosti. Da sav život nije, ne treba i ne može da bude
u tom ukopavanju u 'identitet', vidi se u završnoj slici, kada Stanka zauzme sav vidik i
na katance-čuvare, kao ni na moguće zlo i rugobu se ne misli.

U sferi kulture, socijalnih i istorijskih fenomena, stvari stoje rđavo. Kapuleti i

Montegi su uvek tu. Ali, stvari ovde, u 'svetu' Sarača, stoje još gore: tu su dve vere, a
svaka mora biti prava, i to samo ona kojoj čovek već pripada, iako je Bog za obe samo
jedan, pa ne bi mogao postojati po jedan za svaku, jer bi to značilo da ih je već dva.
Ali, ta najprostija aritmetika tu ništa ne vredi; čim se uvede razlika po kojoj je naš
Bog pravi, onaj drugi biva poništen u tom brojanju koje ne treba ni da počinje, jer se
mora ostati na jednom, u svakom slučaju, a vera je, eto, više. U interferenciji i igri
razlika, nastalih delovanjem sudbine, kao i onih koje potiču iz (uvek odnekud
zlehude) istorije, pokazuje se, međutim, da kada lepota zaposedne čovekov horizont, u
njemu se budi ono što je ostalo nezaposednuto uprkos svemu što istorija i nadvremena
sudbina donose, i živi ono što je osetljivo i slobodno.