Gotovo tačno jedan vek nakon što je fašistički vođa Benito

Mussolini organizovao Marš na Rim i preuzeo vlast u Italiji, Giorgia Meloni,

političarka čija je partija daleki izdanak prvih italijanskih fašista, postala je
italijanska premijerka. Da li smo svedoci povratka fašizma – političkog
fenomena koji je u periodu posle 1922. odjeknuo daleko van granica Italije?
U postavljanju takvog pitanja nema ničega lošeg, ali olako potezanje F reči
omogućuje radikalno desničarskim liderima da se brane tvrdnjama da su
njihovi kritičari skloni preterivanju, pa otuda verovatno preuveličavaju i pretnje
demokratiji. Sasvim očekivano, u prvom obraćanju parlamentu Meloni
se potrudila da se jasno distancira od fašizma.
Ipak, razmišljajući o fašizmu danas moramo imati na umu da je on istorijski
prolazio kroz različite faze. U današnjoj Evropi i Americi nema fašističkih
režima, ali nesumnjivo ima partija – među njima i vladajućih – koje bi
vremenom mogle evoluirati u pravcu fašizma.
Kao i drugi sistemi političkih uverenja, fašizam je sposoban da se razvija.
Današnji liberalizam nije ono što je bio pre 100 godina, a savremeni
konzervativizam – koji ne treba mešati sa reakcionarnim ili samo ortodoksnim
stavovima – smisao pronalazi u pažljivom prilagođavanju okolnostima koje se
neprestano menjaju. Takvi sistemi su definisani temeljnim vrednosnim
opredeljenjima koja bi trebalo da ostanu prepoznatljiva kroz vreme. Liberali
pričaju priče o slobodi, a konzervativci o opasnostima brzih promena i
ograničenjima ljudskog uma u pokušajima preoblikovanja društva.
A fašisti? Pre svega, svi fašisti su bili nacionalisti i svi su obećavali nacionalni
preporod – to jest, da će zemlju ponovo učiniti velikom. Ali nisu svi nacionalisti
fašisti; takođe, mnogi političari drugih usmerenja obećavaju glasačima neku
vrstu preporoda. Ono po čemu se fašisti istorijski izdvajaju jesu veličanje
ratnih sukoba i ratničke hrabrosti, kao i insistiranje na strogim rodnim,
nacionalnim i rasnim hijerarhijama, uz uverenje da su različite rase
predodređene za večne i smrtonosne sukobe.
Današnja radikalna desnica očigledno nastoji da obnovi tradicionalne rodne
uloge i hijerarhije i dobar deo energije generiše strogim politikama
isključivanja: oni koji su strano telo unutar nacije moraju se potisnuti, da ne bi
vremenom zauzeli mesto dominantne zatvorene grupe. Ali tu je i opasnost
koja dolazi iznutra: to su „liberalne elite“ i manjine – svako ko ne pripada
onome što radikalno desničarski populisti nazivaju „običnim ljudima“.
Takve politike isključivanja ne moraju nužno biti udružene sa glorifikacijom
nasilja i sukoba kao načina da se muškarcima (obično su u pitanju muškarci)
pruži smislen, disciplinovan, herojski život. Glorifikacija nasilja je proistekla iz
opšte mobilizacije u Prvom svetskom ratu, kada je
Mussolini slavio „rovokratiju“: aristokratiju hrabrih ratnika koji su se zbratimili u
rovovima – nasuprot današnjim vikend ratnicima koji ratuju tastaturama. Kada
se rat završio, Mussolini je nastavio da primenjuje nasilje u zemlji. Isto tako,
Hitlerov uspon ne možemo razumeti van konteksta surovih desničarskih
milicija nastalih u Nemačkoj početkom 20-ih godina.
Nije slučajnost to što su fašistički režimi nastajali u zemljama koje su
poražene u ratu (u slučaju Nemačke) ili su se osećale poraženima (Italija).
Nije slučajnost ni to što su fašistički režimi ranije ili kasnije započinjali nove
ratove, za razliku od tradicionalnih autoritarnih režima koji radije ne mobilišu
građanstvo.
Sveprisutna atmosfera nasilja danas izostaje. Da, veterani su natprosečno
zastupljeni u nasilnim kohortama radikalne desnice i njihovi lideri doprinose
onome što filozofkinja Kate Manne naziva „prelivanje agresije“. Ali čak i tamo
gde radikalna desnica osvoji vlast, njeni predstavnici pokušavaju da
demobilišu građanstvo i ostvare miran suživot sa konzumerističkim
kapitalizmom.
Da li to znači da treba obustaviti debatu o fašizmu? To bi bilo preuranjeno.
Kao što je istaknuti istoričar Robert Paxton pokazao, fašizam se razvija
prolazeći kroz različite faze. Dok su prema danas najšire prihvaćenom
mišljenju načete demokratije 20. veka nestajale u nasilnim državnim udarima,
demokratija u 21. veku češće je žrtva ambicioznih autoritarnih figura koje
suptilnim zakonodavnim manipulacijama praktično onemogućuju smenu vlasti.
Takvu autokratizaciju – što je ružan, ali neophodan neologizam – nije lako
uočiti i ona je utoliko opasnija.
Ali ovim poređenjem se zanemaruje činjenica da fašizam – i pored glorifikacije
nasilja – često nije morao da pribegava nasilju da bi ostvario postavljene
ciljeve. Mussolini nije umarširao u Rim. Doputovao je spavaćim kolima iz
Milana, a kralj i tradicionalne elite su mu predali vlast u nadi da će zaustaviti
politički haos u zemlji u trenutku kada se činilo da to niko drugi ne može
učiniti.
Takođe, zaboravlja se da je Mussolini godinama vladao unutar struktura
italijanske demokratije, čak i uz pomoć znatnog broja samoproglašenih
liberala u svom kabinetu. Praktikovao je stil vladanja danas poznat kao
„autokratski legalizam“. Držao se slova zakona, ali je kršio njegov duh; ili je
donosio nove zakone na način koji je proceduralno bio ispravan, ali je
vladavinu jednog čoveka postavljao iznad vladavine prava. Da ne bude
zabune, bilo je tu i užasnog nasilja – najpoznatiji primer je ubistvo
socijalističkog političara Giacoma Matteottija. Ali Mussolini je otvoreno
nastupio kao diktator tek 1925. (Hitler je od prvog dana na mestu kancelara
jasno pokazivao pretenzije da ostvari punu rasističku totalitarnu vlast.)
Poistovećivanje današnje radikalne desnice i fašizma nema utemeljenja kao
politički sud. Ali moramo pažljivo pratiti kako se radikalna desnica razvija.
Prelazak u fašizam – u otvoreno proklamovanje autoritarizma i glorifikaciju
nasilja – može se odigrati veoma brzo ili može trajati veoma dugo. U svakom
slučaju, najvažnije je uvek držati na oku stavove tradicionalnih elita. To je
jedna od lekcija iz vremena uspona Mussolinijevog fašizma koju do danas
nismo dovoljno razumeli.
Project Syndicate, 07.11.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 16.01.2022.
POPULIZAM

PODRŽITE PEŠČANIK